KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Mala Sirena i Delfin Munja - Disney. Prelepa islutrovana knjiga u boji. Odlicno ocuvana. Izdavac Egmont, 2007, po licenci Disney.

Vulkan, 2015. 128 strana, tvrd povez, A4 format. Odlično očuvana. Ova zbirka donosi poznate bajke kao što su Mala sirena, Aladin, Ružno pače, ali i manje poznate ili sasvim nove priče o prijateljstvu, mudrosti, hrabrosti, nesebičnosti, dobroti i pogodna je za prve susrete malih čitalaca sa knjigom. Zanimljive bajke i priče protkane avanturama i maštom, osvojiće srce svakog mališana.

DRAGOLJUB P. ILIĆ IZGNANIČKE PESME Izdavač - ???, Zaječar Godina - 1919 53 strana 21 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, po naslovima pesama je šarano olovkom u boji, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog RASTANAK Zbogom, tata Zbogom, sine Ostani, babo U TUĐINI Apostol Mrtav stražar Pozdrav Bog da prosti Na mrtvoj straži Čekanje Zavet 1912. - 1918. Skaži mi, Gospodi Tužan glas i plam osvete Ni reči više Bogovi stari Ratno siroče Elegija PEVME ČEGNUĆA Moje srce Na žalu Sećanje Pitala si me Nirvana Prijateljici RUDARI Sirena Okno Rudareva molitva Ej, krčmaru Epilog Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

ВОДЕНА КРАЉИЦА КАЈ МАЈЕР НАРОДНА КЊИГА Б е о г р а д 2 О О 7 ПЕТАР ПАН књига бр. 263 Р е ф е р е н ц е В е н е ц и ј а Магија Водена краљица Силе зла Фантастично биће Лавиринити мрачних улица Канали Морске сирене Крилати лавови Лопови Мајстори и произвођачи чаробних огледала Земља се отвара !!! Пламени који шикљају увис !!! ............................................................ леП - прелеП ромаН !!! Ћирилица Тврде корице Шивен повез 192 странице НЕКОРИШЋЕНО перфекТ гаранцијА !!! кондицијА: 1О

Laguna, 2011. A4 format, tvrd povez, 186 bogato ilustrovanih strana. Lepo očuvana, ima posvetu na predlistu. Spremite za spavanje, ušuškajte se i otkrijte svet čudesnih bajki uz Veliku riznicu priča za laku noć. Posetite podvodni svet Male sirene, istražite začarani zamak Lepotice i zveri i upoznajte dovitljivog Mačka u čizmama. Sa osam klasičnih priča autora kao što su braća Grim i Hans Kristijan Andersen, ova bogato ilustrovana zbirka brzo će postati omiljena u vašoj porodici. Uživajte u ovim bajkama pred spavanje ili kad god to vaša deca požele!

Lepo očuvano Kao na slikama Wien 1855 Xavier Henri Aymon Perrin, Count of Montépin (10 March 1823 in Apremont, Haute-Saône – 30 April 1902 in Paris) was a popular French novelist.[1] Xavier de Montépin The author of serialised novels (feuilletons) and popular plays, he is best known for the 19th-Century best-seller, La Porteuse de pain (The Bread Peddler), which was first published in Le Petit Journal, from 1884 to 1889, and underwent many adaptations for theatre, film and television. Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor), appeared in 1861 and was the subject of a plagiarism suit by author Louis-Étienne Jousserandot. Although the evidence was strongly in favour of Jousserandot, neither party prevailed and both parties were ordered to pay the court costs. Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer), appearing in 1855, was condemned as obscene and Perrin was tried and sentenced to three months in prison and a fine of 500 Francs. Selected works Edit Caricature of Xavier de Montépin from Le Trombinoscope 1875 La Porteuse de pain Les Chevaliers du lansquenet (The Knights of the Lansquenet, 1847) (with the Marquis Théodore de Foudras (1800–1872)) Les Amours d`un fou (The Love-Affairs of a Fool, 1849) Les Confessions d`un bohême (The Confessions of a Bohemian, 1849) Les Filles du saltimbanque (1849) Brelan de dames (Three of a Kind, 1850) La Baladine (1851) Le Loup noir (The Black Wolf, 1851) Geneviève Galliot (1852) Les Viveurs de Paris (The Pleasure-Seekers of Paris, 1852) L`Épée du commandeur (The Sword of the Commander, 1852) L`Auberge du Soleil d`or (The Inn of the Golden Sun, 1853) Un gentilhomme de grand chemin (A Nobleman of the High Road, 1853) Les Valets de cœur (The Knaves of Hearts, 1853) Mademoiselle Lucifer (1853) Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer, 1855) La Perle du Palais-royal (The Pearl of the Royal Palace, 1855) Le Château des fantômes (The Haunted Château, 1855) Les Filles de plâtre. Les trois débuts (1856) La Syrène (The Siren, 1856) Les Deux Bretons (The Two Bretons, 1857) Le Masque rouge (The Red Mask, 1858) L`Officier de fortune (1858) Les Pécheresses – Pivoine et Mignonne (The Fishwives – Pivoine and Mignonne, 1858) Les Viveurs de province (The Pleasure-Seekers of the Province, 1859) La Comtesse Marie (The Countess Marie, 1859) Le Château de Piriac (1859) La Maison rose (The Pink House, 1859) Les Chevaliers du poignard (1860) La Fille du maître d`école (1860) Les Marionnettes du diable (1860) Un Mystère de famille (The Family Mystery, 1860) Le Compère Leroux (1860) Une Fleur aux enchères (1860) Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor, 1861) Le Parc aux biches (1862) Les Compagnons de la torche (1862) Les Métamorphoses du crime (1863) L`Amour d`une pécheresse (1864) L`Héritage d`un millionnaire (1864) Le Drame de Maisons-Lafitte (1864) Les Pirates de la Seine (1864) Les Amours de Vénus (1864) Bob le pendu (1864) Les Mystères du Palais-royal (1865) La Fille du meurtrier (1866) Le Moulin rouge (1866) La Sirène (1866) La Maison maudite (1867) La Femme de Paillasse. La Voyante (1873) L`Amant d`Alice (1873) La Comtesse de Nancey (1873) Le Mari de Marguerite (1873) Les Confessions de Tullia (1873) La Voyante (1873) Le Bigame (1874) Le Pendu (1874) Les Enfers de Paris (1874) La Maîtresse du mari (1876) Les Tragédies de Paris (1876) La Sorcière rouge (1876) L`Agent de police (1877) La Traite des blanches (1877) La Bâtarde (1877) Deux Amies de Saint-Denis (1878) La Femme de Paillasse (1878) Le Médecin des folles (1879) La Dame de pique (1879) Le Médecin des folles (1879) Le Fiacre Nº 13 (1880) Les Filles de bronze (1880) Le Dernier des Courtenay (1880) La Fille de Marguerite (1881) Son Altesse l`Amour (1881) Mam`zelle Mélie (1881) Madame de Trèves (1882) Les Pantins de madame le Diable (1882) Le Dernier Duc d`Hallali (1883) La Porteuse de pain (The Bread Peddler, 1884–1887) Deux Amours : Hermine (1885) Deux Amours : Odille (1885) Le Testament rouge (1888) Le Marchand de diamants (1889) Marâtre : la fille du fou (1889) Le Marchand de diamants (1889) Le Mariage de Lascars (1889) Les Drames de l`épée (1890) La Dame aux émeraudes (The Lady in Emeralds, 1891) Les Conquêtes de Narcisse Mistral (1894) La Demoiselle de compagnie (1900) Chanteuse des rues (The Street Singer, 1900) Le Marquis d`Espinchal (?) Xaver von montepin Der Morgenstern

Вентура Гарсија Калдерон Реј ( Париз , 23. фебруар 1886 — Париз , 27. октобар 1959 ) је био перуански писац , дипломата и критичар . Већи део живота провео је у Паризу и велики део његових дела је написан на француском . Био је, дакле, двојезични писац. Као такав, развио се под модернистичким утицајем и припадао је Генерацији 900 или ариелисти, која је укључивала и његовог брата Франсиска Гарсија Калдерона Реја , Хосеа Галвеза Баренечеа ,Виктор Андрес Белаунде и пре свега, Хозе де ла Рива Агуеро и Осма , ВИ маркиз Монталегре де Аулестија , између осталих. Истицао се у разним књижевним жанровима, а посебно у приповетци, а најрепрезентативније дело му је збирка Кондорова освета . Запажене су и његове песме и хронике. Али шири и плоднији био је његов рад критичара и антологичара књижевности своје земље и Латинске Америке. Биографија Био је син Франсиска Гарсије Калдерона Ланде , привременог председника Перуа током рата на Пацифику , и Кармен Реј Басадре. [ 1 ] Његов отац је био затворен од стране чилеанских окупационих власти и прогнан у Чиле 1881. због одбијања да склопи мир са територијалном цесијом; После потписивања Анконског уговора 1884. пуштен је под условом да се одмах не врати у Перу, па се са породицом преселио у Европу. Управо због ових околности Вентура је рођен у Паризу. [ 2 ] У јулу 1886. његова породица се вратила у Перу; Вентура је имала једва шест месеци. Започео је школске студије у Цолегио де ла Рецолета , у Лими (1891-1901), где је имао за сапутнике Хозеа де ла Рива-Агуера и Осму , који ће постати ВИ маркиз Монтеалегре де Аулестиа , међу осталим великим перуанским аристократама 900-их година. Године 1903. уписао је Универзитет Маиор де Сан Маркос , где је студирао књижевност, политичке и административне науке и право, али није завршио одговарајуће циклусе јер је након смрти његовог оца, 1905. године, његова породица одлучила да се настани у Француској .. Од тада је живео у Европи, са изузетком неколико кратких повратака у Перу и неколико година боравка у Бразилу. [ 3 ] Служио је као канцелар Перуанског конзулата у Паризу (1906-1910), а затим у Лондону (1911). У Француској је био повезан са Цхарлесом Мауррасом и монархистичким покретом Француске акције [ 4 ] . Вратио се у Лиму 1909. године, где је настао метеж изазван пресудама изреченим онима који су наводно умешани у покушај државног удара 1909. против прве владе Аугуста Б. Легије . Дао је оставку на своју функцију у знак протеста против затварања Хозеа де ла Риве Агуера и Осме ​​и предводио је студентске демонстрације против владе. [ 1 ]Искористио је свој боравак у Перуу до 1911. да путује у планине у потрази за рудницима сребра , искуство богато епизодама које су му касније послужиле да кривотвори своје перуанске приче. [ 5 ] Године 1912. вратио се у Европу, настављајући своју дипломатску каријеру као други секретар Перуанског посланства у Мадриду (1914-1916), а касније секретар, а потом отправник послова у Белгији (1916-1921), и као такав, перуански конзул у Ел Хавре . [ 1 ] Године 1921, убрзо након што је именован за шефа канцеларије за пропаганду Перуа у Паризу, поднео је оставку на своју функцију због неслагања са перуанском владом, коју је поново предводио Легуиа ( Онценио ). У Паризу се посветио књижевним пословима као уредник стране странице листа Цомоедиа , директор издавачке куће Екцелсиор и сарадник бројних публикација у Аргентини , Венецуели , Мексику и на Куби . Након свргавања Легије 1930. године, именован је за делегата Перуа у Лиги нација , на којој је функцији био до 1938. године са одређеним прекидима. Обављао је и функције опуномоћеног министра Перуа у Бразилу (1932-1933), Пољској (1935), Белгији (1935-1939), Француској (1940), Португалу (1941) и Швајцарској (1941-1945). [ 1 ] У фебруару 1949. последњи пут се вратио у Перу, али се у децембру исте године вратио у Париз, именован за сталног делегата Перуа при Унеску , обављајући ову мисију до своје смрти након што је претрпео напад хемиплегије . Карактеристике његових дела Његово дело, које је стилски уоквирено у модернизам , састоји се углавном од кратких прича . Неки (посебно почетни) имају космополитску атмосферу и декадентни карактер. Већина је, међутим, смештена у Перу , а посебно у андски регион, инспирисани његовим путовањима у регионе његове земље. Неки наслови су: Игла , Кондорова освета , Умро је у свом закону! , Цоца , Ел деспенадор и Лос цанавералес . Имају пажљив стил и психолошки увид и воле да се баве мрачним и насилним, фантастичним и интригантним темама. Такође се истичу по прецизности описа. Иако његове приче имају бујну машту и веома добру технику, критикују га због непознавања реалности унутрашњости Перуа и предрасуде о староседеоцима , које описује на сликовит начин, третирајући их, чини се, као инфериорна бића., док преузимајући улогу наратора експлицитно разоткрива супериорност западног света који представља. [ 6 ] Треба напоменути да ова негативна критика потиче, пре него из педантне анализе његовог дела, из анимозитета према њему, због његовог мезократског порекла и његове конзервативне идеологије. Значајно је, на пример, да Хосе Карлос Маријатеги(перуански марксистички писац и критичар) није му посветио простор у свом есеју о перуанској књижевности укљученом у његово ремек-дело Седам есеја... , објављеном 1928. године , када је Вентура већ био призната личност на књижевном пољу, не само у Перуу, али широм света. Грешка ових критичара је у томе што се код књижевних фикција не може захтевати да се описи или ликови „прилагоде стварности“, тим пре, када аутор теми приступа са естетског аспекта. а не социолошку, као што је за очекивати од модернистичког писца који негује егзотику . [ 7 ] Осим такве „социологизирајуће“ критике, Вентура је за живота стекао велико признање и вероватно је, ван Перуа, био најпознатији перуански писац свог времена. [ 8 ] [ 5 ]​ Група перуанских, француских, белгијских и шпанских писаца представила је своју кандидатуру за Нобелову награду за књижевност 1934. Француска академија је желела да га учлани у чланство, али писац није пристао да испуни предуслов да поднесе оставку на перуанско држављанство; међутим, каже да му је Академија доделила златну медаљу 1948. године . Са своје стране, Краљевска академија за француски језик и књижевност Белгије га је укључила као пуноправног члана, 10.од 1939 . Литерарни рад Вентура је био писац који је обухватао различите књижевне жанрове: приповетку , драму , поезију , роман , есеј , хронику и књижевну критику . [ 9 ] Био је и антолог књижевности Перуа и Латинске Америке. Многа његова дела написана су директно на француском језику. Био је, дакле, двојезични писац, који је савладао оба језика подједнако мајсторски и лако. Већина његових прича преведена је на бројне савремене језике: немачки, италијански, енглески, руски и француски. Његово изабрано књижевно делообјавила га је библиотека Ајакучо (Каракас, 1989), са предговором Луиса Алберта Санчеза . Исто тако, његов комплетан Наратив објављен је у два тома у колекцији Обрас Ессентиалс , коју је уредио Рикардо Силва-Сантистебан (Понтифициа Универсидад Цатолица дел Перу, 2011). Приче Приповедач са бујном маштом и елегантним стилом, објавио је следеће књиге прича: [ 1 ] Болна и гола стварност (1914). Освета кондора (1924. и 1948.), преведена на француски, немачки, италијански, енглески, руски, пољски, шведски и југословенски. Приче Освета кондора , Кока , Било је у Перуу , Бели пламен и Јацу-Мама , између осталих, део су ове збирке. Опасност од смрти или опасност од смрти (1926). Да је Лоти дошао (1926), преведен на француски (1927), где приповеда замишљено путовање у Перу које је направио француски романописац Пјер Лоти . Цоулеур де санг или Боја крви (1931). Хередиа награда Француске академије . Преокрети (1933). Перуанске приче (1952). Поезија Као песник развијао се под утицајем модернизма, иако је његова продукција била кратка и истицао се пре свега као добар стихотворац. Испробао је александријски метар и његово најбоље оружје био је хедекаслог. Његове прве композиције појавиле су се на перуанском Парнасу , под псеудонимом Хаиме Ланда; затим је објавио две збирке песама: [ 10 ] Неозбиљно (1908) Песме (1920). драме Холоферн (Париз, 1931), синкопирана драма. Она и ја (Лима 1955). Ла вие ест-елле ун сонге? (Париз, 1958). Ла Перихоли (Париз, 1959). Есеји и хронике Био је елегантан хроничар и вредан иследник. «Његова неуморна читања и промишљања природе претварају се, под пером страственог златара, у пријатне слике, у оштре рефлексије, у фине и сугестивне коментаре... У свакој његовој књизи не знамо да ли да се дивимо дуктилности и хармонична фраза или идеја блистава и оригинална» ( Антенор Саманиего ). [ 10 ] Помињемо неке од њих: [ 1 ] Уне енкуете литтераире: Дон Куицхотте а Парис ет данс лес транцхеес (1916). Под криком сирена (1919). Портрети Америке (1920). На фестивалу у Мадриду (1920.) Нови кастиљански језик (1924). Осмеси Париза (1926) Плимна игла (1936). Вреди Перу (1939). Тренуци Перуа (1941). Француска коју волимо (1945). Критички есеји о перуанској књижевности Његови критички есеји о еволуцији перуанске књижевности су оштри и сугестивни: Од романтизма до модернизма (1910). Перуанска књижевност 1535-1914 (1914). Ми (1946). Што се тиче латиноамеричке књижевности, вреди поменути његов нацрт уругвајске књижевности (1917). Био је критикован што није помињао неке важне личности у својим студијама перуанске књижевности; Ово је можда због његове претеране строгости или страсти. [ 8 ] као антологичар Кроз тачне антологије допринео је ширењу дела перуанских и латиноамеричких аутора, због чега је назван „амбасадором писма“. Перуански Парнас (1910. и 1915.). Најбоље америчке кратке приче (1924) Записи америчког живота (1925). Такође је антологизовао одабране странице Инка Гарсиласа де ла Вега , Рикарда Палме , Мануела Гонзалеса Праде , Рубена Дарија . Али посебно се истиче тринаест томова Библиотеке перуанске културе , уређиваних под покровитељством председника Оскара Р. Бенавидеса (1938) и у којима су сарађивали историчари као што су Раул Порас Баренечеа и Хорхе Басадре . [ 5 ] Референце Тауро дел Пино, Алберто (2001). ГАРЦИА КАЛДЕРОН, Вентура. Илустрована енциклопедија Перуа 7 (3. издање). Лима: ПЕИСА. стр. 1045-1046. ИСБН 9972-40-149-9 . Саманиего, 1964 , стр. 117-118. Санцхез, 1975 , стр. 1192. Ривера, 2017 , стр. 284-290. Саманиего, 1964 , стр. 118. Цорнејо, 1980 , стр. 77. Санцхез, 1975 , стр. 1192-1193. Тамаио, 1965 , стр. 144. Булл, 2012 , стр. 620. 1964 , стр. 119. Библиографија Догвоод Полар, Антонио (1980). Историја књижевности републиканског Перуа . Лима: Уредништво Хуан Мејиа Баца. Ривера, Виктор Семјуел (2017). Традиционисти и Маурасијанци . Лима: Издавачки фонд Конгреса Републике Перу. Саманиего, Антенор (1964). Књижевност. Текст и антологија (7. издање). Лима: Књижара Арица СА Санчез, Луис Алберто (1975). перуанска књижевност. Курс за културну историју Перуа 4 (4. издање). Лима: ПЛ Виллануева, уредник. Тамајо, Аугусто (1965). Приручник перуанске и латиноамеричке књижевности . Лима: књижара СТУДИО. Бул, Цезар (2012). Приручник перуанске књижевности 1 (3. издање). Лима: АФА Публисхерс. NARODNA KNJIŽICA BEOGRAD odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]