Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Илић, Никола П., 1926-2019 = Ilić, Nikola P., 1926-2019 Наслов Немачка бомбардовања Лесковца и околине : 1941-1944 / Никола П. Илић Врста грађе књига Језик српски Година 2000 Издавање и производња Лесковац : Наша реч, 2000 (Лесковац : Цицеро) Физички опис 91 стр. ; 21 цм Збирка Библиотека ǂНаше речиǂ ISBN (Брош.) Напомене Регистар личних имена Предметне одреднице Бомбардовање – Лесковац – 1941-1944 УДК 94(497.11)"1941/1944" LESKOVAC Od Leskovca do Brestovca spustilo se trista lovca. Trista lovca bombardera Od Leskovca ni bandera… Leskovac je u svojoj istoriji bombardovan nekoliko puta. Prvi put je to bilo 8. aprila 1941. godine, kada su ga u invaziji Sila osovine na Jugoslaviju bombardovali Nemci. U Operaciji odmazde za izzvršen puč 28. marta 1941. godine, Nemci su preduzeli niz avio-napada na gradove Srbije. Najpre su bombardovali glavni grad Beograd, 6. aprila, i istog dana Kraljevo i Kruševac, da bi 8. aprila bombardovali Leskovac i Niš. Bombardovanju Leskovca prethodilo je nemačko mitraljiranje grada iz aviona 6. aprila u popodnevnim satima. Dva meseršmita doletela su iz pravca Grdelice i, zauzevši borbenu poziciju, počeli da mitraljiraju grad od železničke stanice, gde se nalazilo mnogo ljudi i vojnika koji su čekali voz, prema centru, ali i prema periferiji, gde se nalazila protivavionska odbrana. Pod mitraljeskom vatrom iz vazduha ljudi su u paničnom strahu počeli da beže, napuštajući zaprege sa kolima na ulici, tražeći spas u bilo kakvom zaklonu. Meseršmiti nisu odustajali od svog samrtnog pohoda, ali su, srećom, bili neprecizni: kod Železničke stanice ranili su četiri civila, a poginuo je jedino Dobrivoje Nikolić iz Razgojnskog Čifluka. Avioni su još malo kružili nad gradom, a onda se udaljili u pravcu Bugarske. Tek tada, iznenađena i zbunjena, počela je da dejstvuje protivvazdušna odbrana grada, ali bez bilo kakvog uspeha. Posle ovog nagoveštaja, mnogi Leskovčani su se povukli u okolna brda, plašeći se novih napada nemačke avijacije. Uglavnom su pobegli na Rudarsku čuku, Hisar, u okolna sela. Ipak, u gradu je i dalje bilo previše ljudi. Najviše je bilo vojnika Jugoslovenske vojske koja je bila potpuno dezorganizovana. Mnogi su uglavnom čekali bilo kakvu vezu da se prevezu do svojih gradova ili sela. Bilo ih je najviše oko železničke stanice, ali i po gradskim kafanama, gde su prekraćivali vreme uglavnom do sledećeg voza. Grad je branilo nekoliko protivavionskih baterija, a najače je bilo uporište kod ogromnih brestova na mestu Ančiki blizu sela Bratmilovca. Tu je bio stacioniran i čuven i moćan protivavionski mitraljez Švarcloze koji je Srpska vojska dobavila kao ratni plen u ranijim ratnim pohodima.. Dva dana posle mitraljiranja grada, u utorak, 8. aprila, fabričke sirene su oko 10 sati najavile vazdušnu opasnost. Mnogi su odmah potražili sklonište ili pokušali da pobegnu iz grada, ali je bilo onih koji su ignorisali upozorenje i nastavili da sede po kafanama ili su ostali na svojim radnim mestima. Vrlo brzo posle najave iz pravca Bugarske pojavilo se nekoliko eskadrila nemačkih bombardera u pratnji lovaca. Bilo ih je po svedočenju očevidaca četrdesetak – meseršmita, dornijea i štuka. Protivavionska odbrana je sada blagovremeno delovala, ali i ovog puta bez uspeha. Švarcloze se nije oglašavao da ne bi otkrio svoj položaj, budući da je zbog siline dejstva imao veoma snažan i karakterističan zvuk tokom paljbe. Započelo je prvo bombardovanje grada Leskovca u njegovoj istoriji. Smrtonosni tovari bombi izručivani su na grad u talasima, čineći haos u njemu. Ljudi su kroz dim od eksplozija uspaničeno bežali na sve strane. Mnogi su popadali mrtvi ili ranjeni od gelera koji su se zabijali u zidove kuća i meso. Na početku, najviše je stradao deo oko Železničke stanice i Žitne pijace (današnji Masarikov trg), a potom su neki delovi grada potpuno uništeni. Štuke – lovačko-borbeni avioni ili obrušavajući bombarderi, kako su ih zvali, u naletima su izručivale bombe na grad a onda se u vertikalnom letu naviše okretale i ponovo zauzimale položaj za napad. Bombardovanjnje nije dugo trajalo, Bombarderi su se povukli, a grad je, makar njegov centarlni deo, ostao u ruševinama. Slika razorenog grada je bila strašna. Ranjenih i mrtvih je bilo na sve strane. Pored razrušenih kuća zjapile su krateri od eksplodiranih bombi koji su se punili vodom. Kod livnice „Sava“ bomba je pogodila zaštitni rov u kome je stradalo najviše ljudi. Od privrednih objekata pogođen je i mlin Dušana Sojiljkovića u sadašnjoj Mlinskoj ulici. Na Žitnoj pijaci pogođena je „Lakošnička kafana“ u kojoj je stradao veći broj vojnika. Bombardovanje nije trajalo dugo. Kada su izručili svoje smrtonosne tovare, nemački avioni su se povukli prema Bugarskoj bez ikakvih gubitaka. Kada se sve stišalo pristupilo se prikupljanju i prebrojavanju mrtvih i ranjenih. Ranjenici su odmah transportovani do leskovačke bolnice, a mrtvi, koji nisu odmah identifikovani, prikupljeni su na jedno mesto i porodice su ih obilazile ne bi li pronašle svoje postradale. Bilo je onih koji nisu identifikovani, jer su bili iz drugih mesta, ali i onih koje porodice nisu nikada pronašle, a koji su verovatno ostali zatrpani u kraterima ili pod ruševinama. Procene o ukupnom broju postradalih su veoma različite. Neke posleratne idu i do ukupno 500 mrtvih, ali su one, po svemu sudeći, preterane. Postoji popis žrtava nemačkog bombardovanja Leskovca koji imenom i prezimenom navodi 41 žrtvu. Svakako, bilo ih je i više, ali ne mnogo, međutim ne i manje od tog broja, iako neki noviji „istraživači“ pominju samo 11 stradalih, ali to su već neozbiljni i površni pristupi ovom u leskovačkoj istoriji do tada nezabeleženom stradanju. U bombardovanju je uništen veliki broj porodičnih kuća, ali i prodavnica i zanatskih radnji. U opštem rasulu nakon bombardovanja bilo je pojava pljački i odnošenja roba iz prodavnica. Zbog ovog i bombardovanja Niša, britanska avijacija je kasnije u dva navrata bombardovala aerodrom kod Sofije sa kojeg su nemački bombarderi poletali. CRNI LAZA NIJE DEJSTVOVAO Protivavionska odbrana Leskovca 8. aprila 1941. godine imala je u svom sastavu mitraljez Švarcloze koji su popularno zvali Crni Laza, zato što je njegovo nemačko ime upućivalo na tu igru rečima. To je bio veoma moćan mitraljez sa vodenim hlađenjem cevi i velikom ubojnom moći. Mogao je da uspešno dejstvuje do 5000 metara a zrno mu je bilo veoma ubojito. Prilikom dejstva proizvodio je veoma specifičan zvuk koji je imao posebno psihološko dejstvo na neprijatelja, ali je, isto tako, tim zvukom mogao da otkrije svoj položaj. Zbog toga prilikom odbrane od bombardovanja Leskovca nije dejstvovao, što je bila velika greška. STRADAO I INDUSTRIJALAC U centru Leskovca, kod crkve Odžaklije pogođena je bombom kuća industrijalca Tihomira Ilića, suvlasnika Fabrike kudeljnih i pamučnih artikala u sastavu koncerna Koste Ilića i sinova (kasnije Zele Veljković). Tihomir i njegov sin Mihajlo su smrtno ranjeni, kćerka Danica je ranjena u grudi, a žena Zora u nogu i leđa. JEDNO NEMAČKO – TRI SAVEZNIČKA BOMBARDOVANjA LESKOVCA U toku Drugog svetskog rata Leskovac i njegova bliža okolina bombardovani su četiri puta, posle prvog, nemačkog bombardovanja, usledila su u tri „saveznička“. Prvo je bilo savezničko bombardovanje Bunibrodskih livada 4. maja 1944. godine kada su saveznički avioni, najverovatnije ciljajući otvorenu železničku prugu koja je bila neposredno pored livada na to područje bacili oko pedeset bombi. Tada je stradalo nekoliko pastira i veliki broj stoke. Drugo savezničko bombardovanje je bilo 28. avusta 1944. godine, kada su u okviru plana presecanja povlačenja Grupe armija E iz Grčke, bacila nekoliko bombi od Hisara prema Sinkovcu, bez nekog pravog efekta. Tek posle je Koča Popović tražio „Hitno i ozbiljno bombardovanje Leskovca“, o čemu postoji originalni radiogram. Saveznici su tek nakon toga bombardovali grad. To bombardovanje se sada najviše pominje i ono, iako je zaista bilo zastrašujuće i pogubno po grad u svakom pogledu, sada služi pojedinim „istraživačima“ za promociju određenih ideoloških pozicija ili ličnih ambicija, što, takođe, ima krajnje negativne posledice.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хајдук, Владимир Наслов Испитивање улоге pH земљишта у епизоотиологији црвеног ветра свиња на територији општине Шид / Владимир Хајдук Врста грађе књига Језик српски Година 2006 Издавање и производња Нови Сад : ИГТ, 2006 (Нови Сад : Верзал) Физички опис 141 стр. : илустр. ; 24 cm Други аутори - особа Хајдук, Леона ISBN 86-83263-18-5 (брош.) 978-86-83263-18-9 Напомене Ауторове слике Тираж 200 Стр. 7-8: Предговор / Леона Хајдук Биографија: стр. 136 Библиографија: стр. 124-129 Библиографија [Владимира Хајдука]: стр. 137-139. Предметне одреднице Свиње – Црвени ветар (болест) – Киселост земљишта – Шид Шид УДК 636.4.09:616.9]:631.415(497.113) crveni vetar, kiselost zemljišta, svinje, svinjogojstvo, svinjarstvo, čuvanje gajenje svinja Епизоотиологија С Википедије, слободне енциклопедије Епизоотиологија је наука која проучава узроке настајања, ширења, кретања и престајања, заразних болести код животиња, као и методе и начине њиховог сузбијања и искорењивања. Појам је насто од француске речи épizootique = ендемичан код животиња, који је настао од грчких речи, epi — на ζῳότης — животињска природа и logiа — наука.[1] Садржај 1 Епизоотиологија као наука 2 Историјат 3 Појмови 4 Задаци епизоотиологије 5 Врсте инфекција 6 Фактори који утичу на појаву инфекције 6.1 Извор заразе 6.2 Путеви преношења инфекције 6.3 Врата инфекције 6.4 Количина и вируленција микоорганизама 6.5 Пријемљивост организма 7 Подела заразних болести према начину ширења инфекције 8 Општа начела сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза 9 Извори 10 Литература 11 Спољашње везе Епизоотиологија као наука Као научна дисциплина епизоотиологија се може поделити на: Општу епизоотологију - која истражује опште законе развоја и нестајања заразних болести; доктрину имунитета и заразних болести; изучавање општих и посебних мера лечења животиња.[1] Посебну епизоотологију - која проучавање карактеристике узрочника, патогенезу, дистрибуцију, патолошко-анатомски промене, методе дијагностике и диференцијалне дијагностике, лечења, економских губитака и развој мера превенције и искорењивања. Да би се решила бројне проблеме епизоотологија користи у свом раду основна знања из области ветеринарске генетике и имунологије.[2] Историјат Епизоотологија ка наука нагло је почела да се развија после 1920. године. Научници су од прве половине 20. века све више почели да детаљано проучавају читав низ мало познатих или потпуно непознатих заразних болести, и разматрају бројна питања дијагностике и имунитета, патогенезе, и превенције одређених инфекција код многим домаћих животиња, птица и пчела. Појмови Ензоотија - је стална појава неке заразне болести на одређеном подручју, која нема тенденцију ширења (локална зараза). Епизоотија - је учестала појава заразне болести на неком подручју са тенденцијом ширења (земаљска зараза). Карактерише се појавом болести код великог броја животиња и одликује брзим ширењем болести. Анзоотија - је ширење епизоотије у више држава и на више континената (светска зараза). Зоонозе - су болест које човек добија од болесних или наизглед здравих животиња. Задаци епизоотиологије Поред бављења научноистраживачким радом и школовањем кадрова епизоотиологија се бави и: Профиласком заразних болести Откривањем (изоловањем) заразних болести Сузбијањем заразних болести Искорењавањем заразних болести. Два основна начина контроле и искорењивање заразних болести које је поставила епизоотологија постали су; имунопрофилакса и уништавање оболелих животиња и нешкодљиво уклањање лешева. Врсте инфекција Инфекција може бити различитог порекла и врсте, а деле се: Према месту где се налази узрочник инфекције се деле на ендогене и егзогене инфекције. Према броју и врсти микрорганизама на просте и сложене инфекције. Према локализацији инфекције на опште и локалне. Према дејству инфекције на; Латентне (скривена) – када симптоми болести нису довољно изражени, а микроорганизам је присутан. Реинфекције (поновна инфекција) када после оздрављења исти микрорганизам поново изазове исту болест. Суперинфекција – када нови микроорганизам измени ток инфекције у своју корист. Фактори који утичу на појаву инфекције За настанак инфекције и појаву заразна болсет потребно су пет фактора, а то су: 1. Извор заразе, 2. Путеви преношења заразе, 3. Врста инфекције,[3] 4. Количина и вирулентност микроорганизама, 5. Пријемљивост организма. Извор заразе Извор заразе је место где се налазе локализовани узрочници, пре настајања заразе. Према локализацији извор заразе може бити: примарни, интермедијарни и секундарни. Примарни извор инфекције Као примарни извор инфекције сматрају се животиње у стању инкубације, оздрављења и реконвалесценције. Анимални производи од оболелих животиња и клицоноша (када се оне налазе у стадијуму инкубације или реконвалесценције), дивље животиње, инсекти. Интермедијарни извор заразе У ове изворе спадају болесне животиње које заразу шире излучевинама, преко уста, носа, мокраће, суза, столице или из оболелих места на кожи. Секундарни извор инфекције Секундарни извор инфекције могу бити предмети који се употребљавају у поступку са болесним животињама, вода, ваздух, земљиште, транспортна средства и објекти у којима се чувају животиње.[4] Путеви преношења инфекције Средства и путеви којима се патогени микроорганизми преносе са извора заразе до макроорганизма могу бити контактом и то директним (угриз, додир, припуст) и индиректним (предмети, људи, животиње). Зараза се може пренети путем птица, воде, ваздуха, земље итд. Вектори су преносиоци узрочника заразних болести (нпр инсекти), који заразу преносе механичким и биолошким путем. Врата инфекције Улазна врата или место кроз које продиру микроорганизми у макроорганизам, могу бити слузокожа респирсторног, урогениталног, дигестивног система, плацента и коњуктива. Та места претходно морају бити оштећена. Количина и вируленција микоорганизама За настанак инфекције веома је важна количина (број) и вируленција микоорганизама који би требло да савладају отпорност организма. Пријемљивост организма Да би настала инфекција заразним болестима, поред извор заразе, путеви преношења, патогености и вируленције микроорганизама веома је значајно стање макроорганизама тј. да ли су они пријемљив за неку врсту микрорганизма. На пријемљивост у макроорганизму утичу: Стање организма – гладовање,[5] измореност Старост – млађе животиње лакше оболевају од старијих Раса – неке расе су остељивије од других Пол – неке болести настају код женских, а неке код мушких грла. Подела заразних болести према начину ширења инфекције Према начину ширења инфекције заразне болести се дела на; ланчасте, таласасте и експлозивне. Ланчасте Таласасте Експлозивне Општа начела сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза У сузбијању заразних болести користе се разноврсни методи у зависности одврсте заразне болести, начина држања и других фактора.[6] Редослед поступака Ред поступака је следећи: Прво - постављање тачне дијагнозе. Друго - након постављања дијагнозе предузима се читав низ мера које имају за задатакда спрече даље ширење заразе. Мере Мере за сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза састоје се у следећем: строго изоловање (дворишта, фарми), забрана транспорта, изложби, сајмова, пијачне продаје, спровођење ветеринарско санитарне мере у зараженом подручју (дезинфекција, нешкодљиво уклањање угинулих и оболелих животиња). Искорењивање заразе је крајњи циљ свих наведених мера и поступака. Да је зараза престала, сматра се ако се код пријемљивих животиња код којих није вршена превентивна имунопрофилакса, у дужем периоду није појавио ниједан случај заразне болести. Извори Ivan Zaharij, Opća epizootiologija, Poljoprivredni nakladni zavod, 1960. Paul-Pierre Pastoret, Handbook of Vertebrate Immunology, Academic Press, 1998. Sonja Radojičić: Bruceloza – epizootiološki i dijagnostički izazov. Vet. glasnik 59 (1 - 2) 79 - 87 (2005) ORLIC D.,M. LALIC, M. KAPETANOV.LJ. SUVAJDŽIC: (2002/a) - Zdravstvena problematika u karantinima i prometu živine i divljaci u A.P. Vojvodini.VI Jugoslavenski epizootiološki dani, Zbornik referata i kratkih sadržaja, 58 - 59 PALIC T., R. RESANOVIC, J. NIKOLOVSKI, D. ORLIC: ( 1998/b) - Uticaj ishrane na imuni odgovor i zdravstveno stanje živine. 2 Jugoslovenski simpozijum , Nauka u živinarstvu, 1-2, 329- 334 Paukovic, C. Radovanovic, M. Epizootiologija i preventiva atipicne kuge peradi u Jugoslaviji [1981] Veterinarski glasnik ISSN : 0350-2457 Литература Полферов Я. Я. Эпизоотия // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: В 86 томах (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907. Ганнушкин М. С. Общая эпизоотология. 4-е изд. М., 1961. Лукашев И. И. Частная эпизоотология. М., 1961. Бакулов И. А., Таршис М. Г. География болезней животных зарубежных стран. М., 1971. Эпизоотология / Под ред. Р. Ф. Сосова. 2-е изд. М., 1974. Бакулов И. А. и др. Словарь эпизоотологических терминов / И. А. Бакулов, В. А. Ведерников, Ф. М. Орлов, Г. Г. Юрков. — М.: Россельхозиздат, 1975. — 104 с. Таршис М. Г. Популярно об эпизоотологии. — М.: Колос, 1982. — 192 с. Сунцов, В. В.; Сунцова, Н. И. (2006). Чума: Происхождение и эволюция эпизоотической системы (экологические, географические и социальные аспекты). Отв. ред. С. А. Шилова; Российская акад. наук, Институт проблем экологии и эволюции им. А. Н. Северцова РАН. — М. Т-во науч. изд. КМК. ISBN 978-5-87317-312-9. Тинкер И. С. Эпизоотология чумы на сусликах. — Ростов-на-Дону, 1940. Спољашње везе Настава: епизоотиологија Категорије: ЕпидемиологијаВетеринарска медицина

Detalji predmeta Stanje Polovno Arhivske grobnice Rajko Lukač(autor) Izdavač: Stubovi kulture Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2002; Broširani povez; ćirilica; 150 str.; rasprodato Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Biografija Intervju Rajko Lukač Rajko-Lukac RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) . ARHIVE I ŽIVOT: RAJKO LUKAČ Mera našeg pamćenja Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljeno da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica "Antologija pripovedaka srpskih književnica", objavljena u izdanju "Cepter buk vorld ", i roman "Arhivske grobnice" koji su nedavno objavili "Stubovi kulture" pokazali su različita interesovanja književnika Rajka Lukača. Roman "Arhivske grobnice" govore o nestanku arhiva i dokumenata na našem tlu, u burnim vremenima druge polovine prošlog veka, a u simboličnoj ravni podsećaju da nestankom arhiva nestaju i svedočanstva o postojanju, i životu jednog naroda. "Antologijom pripovedaka srpskih književnica" Lukač je, međutim, otvorio jednu temu koja je, da li zbog specifičnog balkanskog mentaliteta ili ne, tek tu i tamo uspešno razrađena. Jer, onim što stvaraju pisci žene u našoj literaturi bavi se malo književnih kritičara, a tek kolega pisaca, muškaraca.... - Šta su arhivske grobnice? Mera našeg pamćenja, mera pamćenja našeg postojanja, mera našeg nestajanja? – Možda je moj roman baš mera pamćenja, ali ja ga doživljavam jednostavnije: bez obzira što se meša u istorijske tokove naciona, on je vrlo tiha i lična knjiga. To jeste, kako i naslov nagoveštava, priča o sudbini dva istorijska arhiva: jednog iz CK KPJ, a drugog iz Spomen-područja logora Jasenovac, koji su prema novinskim napisima sakriveni u pećinama na planini Kozari, u blizini manastira Moštanice. Ali, između ta dva događaja odigrava se imaginarna biografija jedne kontroverzne ličnosti koja je modelirana parafeljtonističkim postupkom i trebalo bi da reprezentuje lik bosanskog intelektualca i promene (profesionalne, ideološke, kulturološke) na koje je hteo ili morao da pristane u poslednje tri decenije prošlog veka. To je priča o mojoj generaciji, koja je bila prisiljena da se bori za svoj identitet između autoritativnih roditelja i još autoritativnijeg društva. Mi smo školovani da budemo u službi jednog sistema, to jest na usluzi svojim roditeljima i njihovom poimanju društvenih odnosa, a kad se ta kula od karata srušila proglašeni smo za krivce. Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljavano da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica. Tako sam, čini mi se, na fonu krupnih događaja nestanka dva istorijska arhiva, ispričao jednu ličnu, generacijsku priču. Znam da u njoj ima oporih tonova koji mogu zasmetati nekim ustaljenim shvatanjima, recimo, poslednje decenije naše istorije, ali dužnost pisca i jeste da bude drugačiji. Realni događaji - Mnogi će se prepoznati, a mnogi pročitati i svoje ime u dokumentima koje ste uklopili u roman. U tom smislu, Vaša je knjiga i knjiga osude? – Osuda je prejaka reč. Pisac samo razotkriva pojave u društvu i odnos svojih junaka prema njima. Pisac ima roditeljski stav prema junacima, on porađa i pozitivne i negativne protagoniste radnje u svom delu, i mora da pokaže razumevanje i prema njihovim vrlinama i prema njihovim manama. Oni su, koliko god ih čitalac doživljavao kao realna bića (do čega je stalo svakom piscu, pa i kad je u pitanju bajka ili SF-priča), plod mašte, i tu ne može ništa da izmeni ni činjenica ako smo za uzor imali neki konkretan prototip, stvarne događaje ili nečiju realnu biografiju. U "Arhivskim grobnicama" opisivao sam (u većini) realne događaje, ali sami likovi, bez obzira koliko nekome zvučali prepoznatljivo, ne pripadaju istoriji naše svakodnevice, već isključivo mojoj literaturi, oni postoje samo na nekoliko stranica knjige i nigde više. Govorim ovo, bez obzira što je to poznato hiljadamagodina, jer su neke moje knjige doživele zlonamerna tumačenja u sredini koju sam odabrao, da tako kažem, za scenografiju svoje proze, što je dovelo do raznih prepoznavanja, neprijatnih telefonskih razgovora i najgrubljih pretnji. To su gluposti, ali i inspiracija da se ponovo, i ponovo zagledam u svet iz kojeg potičem. Zbog tog mešanja u njihove živote, kako žele da mi imputiraju, neki me žestoko osuđuju, ali ja ne mogu da osuđujem nikoga nizašta, a pogotovo ono do čega mi je, kao piscu, najviše stalo, pa tako ni njihove postupke, kakvi god oni bili, već činim sve kako bih, u granici svog dara, stvarao nove literarne činjenice. - Koje su glavne osobine proze koju u srpskoj literaturi pišu žene? Da li je pogrešan utisak da je Vaša antologija prećutana? – Odnos prema "Antologiji pripovedaka srpskih književnica" ne može se razlikovati od ukupnog odnosa prema njihovoj literaturi. Uprkos činjenici da je danas, u vreme našeg romansijerskog buma, svaku treću knjigu proze napisala žena, u našoj javnosti još ima predrasuda na kojima se zasniva apriorna prednost onoga što pišu muški autori. Kao i u muškoj produkciji, i kod njih ima vožnje po sporednim kolosecima (neukost, amaterizam, svet ljubića, sentimentalizam i sl.), ali ima i dela neprolaznih vrednosti, samo kad bi to naša takozvana javnost htela na vreme da potvrdi i tim novim odnosom ohrabri niz talentovanih spisateljica. Ovako su one ostavljene same sebi, ali sam siguran da, bez obzira na kritiku, vreme radi za njih i da je budućnost naše (i svetske) proze u njihovim rukama. I u prvoj polovini prošlog veka, kad je obrazovanje žene kod nas podrazumevalo tek poziv učiteljice, dobili smo nekoliko značajnih književnica, a danas su one ravnopravne na svim poljima obrazovanja i šta će pružiti u književnosti odrediće njihov talenat. Otud svoju antologiju, kao i nagradu "Žensko pero" (gde sam član žirija), doživljavam kao mali gest ohrabrenja, kao most na putu konačne ravnopravnosti bar na prostoru literature. Inovatori, ne saputnice - Tvrdite da je ta proza, iako kvalitetna, kod nas zapostavljena u korist one koju pišu muškarci. Da li u našoj literaturi vlada patrijarhat? – Ne bi se moglo reći da su srpske književnice bile inovatori proznog izraza, ali se sve one ne mogu ni svesti na puke saputnice. U njihovim knjigama zastupljena su gotovo sva preovlađujuća književna iskustva i "izmi" dvadesetog veka, od takozvane klasične realističke do složenih (post)modernističkih priča. Ja sam svojim izborom želeo samo da (do)kažem staru istinu, kako činjenica da je pisac žena ili muškarac nema nikakvu književnu vrednost po sebi, još manje relevantno-estetsku, ali da su polni kriterijumi ipak prisutni u društvu, te se samo skromne mogućnosti i neizbežna sentimentalnost paušalno pripisuju ženama. Niz njihovih dela prevazilaze oveštalo shvatanje po kojem se žensko pisanje priznaje tek kao simpatično saputništvo i da je podela u tom ključu bivala po formi pežorativna a po sadržaju banalna, čak vulgarna. Najvažnijim mi se, pak, čini to da su one otvorile neke nove teme u našoj literaturi, ili stare ali na nov način, i da se sve hrabrije nose sa sudbinom pisca. Anđelka Cvijić

Detalji predmeta Stanje Polovno AutorHorvat, Rudolf, povjesničar NakladnikSlavonski Brod : Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, [2000?] Materijalni opis321 str. ; 24 cm Nakladnički nizBibliotheca Croatica: Slavonica, Sirmiensia et Baranyensia. Rukopisi ; knj. 1 NapomenaStr. 11-13: Predgovor / Mira Kolar-Dimitrijević, Zlata Živaković-Kerže. Ime autora preuzeto s [5] str. Bibliografija: str. 320-321. Predmetna odrednicaSrijem - naselja - povijest - 18/20. st. Srijem - stanovništvo - povijest - 18/20. st. Srijem - povijest - 18/20. st. Klasifikacijska oznaka94(497.5) Povijest Hrvatske 314(497.5) Demografija... u Hrvatskoj AnotacijaOvo djelo poznatog povjesničara Rudolfa Horvata pronađeno je nedavno u rukopisu i prvi put se objavljuje. U njemu je obradio sva mjesta u Srijemskoj županiji, i to abecednim redom, a prema nazivima mjesta 1931. godine kada je i objavljen popis stanovništva, što je Horvatu važna točka za zaključivanje o promjenama koje su zadesile Srijem. Svrha rada je pokazati pravo Hrvata na Srijem kroz prikaz nacionalnog sastava srijemskog stanovništva do 1931. god. S obzirom na današnja saznanja o Srijemu, koja su veća nego u Horvatovo vrijeme, nadopune teksta za grad Županju, nadopune bilježaka, kazalo imena i mjesta napisale su Mira Kolar-Dimitrijević i Zlata Živaković-Kerže. Jezikhrvatski Standardni brojISBN 953-6659-04-2 GrađaKnjigaknjiga Аутор - особа Horvat, Rudolf, 1873-1947 = Хорват, Рудолф, 1873-1947 Наслов Srijem : naselja i stanovništvo / [rukopis Rudolfa Horvata ; predgovor, nadopune teksta za grad Županju, nadopunu bilježaka, kazalo imena i mjesta napisale Mira Kolar-Dimitrijević, Zlata Živaković-Kerže] Врста грађе књига Језик хрватски Година 2000 Издавање и производња Slavonski Brod : Hrvatski institut za povijest, Podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, 2000 ([s. l.] : Impress) Физички опис 321 str., [14] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Други аутори - особа Kolar-Dimitrijević, Mira, 1933- = Колар-Димитријевић, Мира, 1933- Živaković Kerže, Zlata = Живаковић Керже, Злата Збирка Bibliotheca Croatica - Slavonica, Sirmiensia et Baranyensia. Rukopisi ; knj. 1 ISBN 953-6659-04-2 (broš.) Напомене Podatak o autoru preuzet sa str. 5 Tiraž 1000 Predgovor: str. 11-14 Kazalo mjesta: str. 299-304 ; Kazalo imena: str. 305-319 Bibliografija: str. 320-321. Предметне одреднице Насеља – Срем Становништво – Срем Срем УДК 314(497.113+497.12 Srem) 911.37(497.113+497.12 Srem) Srijem (srp. Срем) je zemljopisno područje u Hrvatskoj i Srbiji, odnosno autonomnoj pokrajini Vojvodini. Sadržaj 1 Naziv 2 Zemljopis 3 Stanovništvo 4 Povijest 4.1 Stari vijek 4.2 Srednji vijek 4.3 Novi vijek 4.4 1918.-1941. 4.5 1945.-1991. 5 Gospodarstvo 6 Literatura 7 Izvori 8 Unutarnje poveznice 9 Vanjske poveznice Naziv Srijem je dobio ime po antičkom rimskom gradu Syrmium (današnja Srijemska Mitrovica). U literaturi ga se nalazi i pod nazivima: lat. Syrmia, nje. Syrmien, mađ. Szerém, srp. Срем (čit. Srem). Zemljopis Srijem je smješten između rijeka Save i Dunava, istočno od Slavonije od Vukovara pa sve do Zemuna, gdje Sava utječe u Dunav. Kao zapadnu granicu mnogi pogrešno uzimaju Bosut, koji se simbolično javlja na srijemskom povijesnom grbu, ili čak rijeku Vuku (te time još istočnije pomiču granicu između Slavonije i Srijema). Zemljopisno i povijesno, sa izuzetkom nekoliko rubnih naselja, zapadna granica Srijema se proteže granicom Vukovarsko-srijemske županije.[1] Graniči s Bačkom na sjeveru, Banatom na istoku, Mačvom na jugu te BiH (Semberija) na jugozapadu i Slavonijom na zapadu. Zapadni dio Srijema nalazi se u Hrvatskoj, istočni u Srbiji (tj. Vojvodini). Hrvatski dio Srijema čini veći dio Vukovarsko-srijemske županije sa sjedištem u Vukovaru. Najveći dio Srijema je u autonomnoj pokrajini Vojvodini i upravno pripada Srijemskom okrugu. Manji, najistočni dio upravno pripada Gradu Beogradu (gradske općine Surčin, Zemun i Novi Beograd). Površina Srijema iznosi 6.866 km2, od toga je 2.445 km2 u Hrvatskoj, a 3.942 km2 u Srbiji.[2] Gradovi u Srijemu su: Vukovar, Vinkovci, Županja, Ilok, Otok, Šid, Srijemska Mitrovica, Inđija, Ruma, Irig, Zemun, Novi Beograd, Srijemski Karlovci, Beočin, Stari i Novi Slankamen, Stara i Nova Pazova te dijelovi Novoga Sada (Petrovaradin, Srijemska Kamenica). Stanovništvo Srijem danas ima oko milijun stanovnika. Većinu stanovništva u ovoj regiji čine Srbi, ponajviše zbog širenja srbijanskih velegradova Beograda i Novog Sada i njihovih aglomeracija na Srijem, odnosno njihovim gutanjem srijemskih gradova koji su postali dijelom ili kao predgrađa tih velegradova te se u progutana naselja slijeva stanovništvo iz Beograda (pr. Novi Beograd, Zemun, Surčin) i Novog Sada (Petrovaradin, Srijemska Kamenica). Prema popisu iz 2002. godine, u srpskom dijelu Srijema je živjelo 790.697 osoba, od čega su 668.745 ili 84,85% Srbi. Prema popisu iz 2001. godine, u hrvatskom dijelu Srijema je živjelo 204.768 stanovnika sljedećeg nacionalnog sastava: 160.277 Hrvati (78,27%) 31.644 Srbi (15,45%) 2.047 Mađari (1%) 1.796 Rusini (0,88%) 1.338 Slovaci (0,65%) 1.138 Bošnjaci (0,56%) 3.152 ostali (1,54%) 2.553 neizjašnjeni (1,25%) 823 nepoznatih (0,4%) Od većih gradova u Srijemu se nalaze ovi gradovi: U užoj Srbiji: Novi Beograd - 217.180 Zemun - 146.172 Surčin - 14.209 Dobanovci - 8.114 U Vojvodini: Srijemska Mitrovica - 39.041 stanovnika Ruma - 32.125 stanovnika Inđija - 26.244 stanovnika Stara Pazova - 18.628 Šid - 16.301 Petrovaradin (dijelom Novog Sada) - 13.917 Srijemska Kamenica (dijelom Novog Sada) - 11.140 Srijemski Karlovci - 8.839 U Hrvatskoj: Vinkovci - 35.912 stanovnika Vukovar - 31.670 stanovnika Županja - 16.383 stanovnika Ilok - 8.351 stanovnika Otok - 7.755 stanovnika Povijest Stari vijek Iliri su ostavili u Srijemu tragove svoje kulture, a navlastito Rimljani: iz Iloka, rimskoga Cucciuma, potječu njihovi natpisi i glava Dioskura, iz Sotina, rimskoga Cornacuma, tzv. Liberijeva ara, u Mitrovici, rimskom Sirmiumu, i danas postoje, otkopani, čitavi kompleksi ostataka rimskoga graditeljstva, iz Zemuna, rimskoga Taurunuma, potječu reljefi Herkula, Libera i Libere, brončani kipić Merkura, itd. U prvom stoljeću nove ere, Srijem osvaja Rimsko Carstvo, a Sirmij postaje važan trgovački centar regije, koji će joj i dati ime. Postaje prijestolnica rimske provincije Panonije, a u doba tetrarhije i jedna od dvije sekundarne prijestolnice rimske imperije, koji će i dati brojne Cezare. Diobom carstva na Zapadno i Istočno 395. godine, Srijem kao dio Panonije postaje dio Zapadnorimskog carstva. Srednji vijek Stoljećima Slaveni upadaju i naseljavaju regiju, a u 7. stoljeću Avari postaju vladari Srijema. Bugarski vladar koji je doveo Bugare na Balkan Kuver je u ime Avarskoga kaganata upravljao Srijemom, sve do 680. godine kada se iselio sa svojim pristalicama. Timočani, slavensko pleme iz rijeke Timoka, bježe pod širenjem vlasti Bugarskog kaganata i naseljavaju Srijem. U prvoj polovici 9. stoljeća se priključuju hrvatskoj državici vladara Ljudevita Posavskoga. Franačka osvaja Srijem zajedno sa Panonijom, i po slavenskom imenu Fruzi Fruška gora dobiva ime. 827. godine godine bugarski vladar Omurtag osvaja veći dio Srijema. Zabilježeno je da se u srednjovjekovnom hrvatskom kraljevstvu nalazio i Srijem: u darovnici kneza Trpimira splitskoj nadbiskupiji iz 852. navodi se da se područje hrvatske države "sve do obala Dunava i skroz po cijeloj državi Hrvata" [3]. I prema mnogim drugim navodima Srijem je već u ranom srednjem vijeku bio u sustavu hrvatske države a njime je upravljao ban Srijema, jedan od sedam banova u hrvatskom kraljevstvu. Život u graničnom srijemskom području koje je kroz dugu povijest bio razdjelnica i spoj vjera i civilizacija, za Hrvate je značio stalnu ugroženost identiteta i životnog opstanka.[4] Bizantinci su nakon propasti Simeonova carstva u 10. stoljeću povratili Srijem, no makedonski car Samuilo ubrzo vraća vlast nad Srijemom i postavlja Sermona da njime upravlja. Poslije propasti Samuilove države 1018. godine Sermon odbija priznati bizantsku vlast, pa ga bizantski namjesnik iz Beograda Konstantin Diogen uništava i upravlja Srijemom kao počasni vojvoda do svoje smrti 1028. godine. Romejsko carstvo stvara zasebnu Temu Srijem, koje uključuje i Mačvu, tako da se i s one strane Dunava širi srijemsko ime. Tijekom 12. stoljeća Ugarska kraljevina osvaja Srijem. Očito, hrvatska je kultura u Srijemu, prije turske okupacije, sudeći i prema ovim oskudnim primjerima, bila vrlo raznolika i razgranata. Cvat su joj omogućavali moćni hrvatski velmože iz Srijema. (Novija povjesnica, doduše, tvrdi, da neki od njih nisu ni postojali, primjerice, Kres, Kupiša i Rak, pobjednici u ratu s Mongolima, te da je darovnica kralja Bele toj trojici srijemske braće - puka krivotvorina. Olako proglašavanje velikoga broja starih listina krivotvorinama nedvojbeno proturječi činjenici da su se Hrvati uspjeli stoljećima održati na svome tlu i izgraditi na njemu vlastitu kulturu). Jedan od najmoćnijih srijemskih velmoža bio je Nikola Iločki, graditelj iločkih utvrda i unutar njih dvora, kojemu ni traga nema, kandidat za hrvatsko-ugarskoga kralja, hrvatski ban, a od 1471. do smrti 1477. i okrunjeni kralj Bosne, vladajući, doduše, samo njezinim sjeveroistočnim dijelom. Hrvatski su velmože u Srijemu nastavili ono što su već Rimljani bili započeli: isušivali su močvare, gradili ceste, podizali palače i sakralne građevine, sadili vinograde. (Srijemska su vina, uzgred, bila nadaleko poznata i za turske vladavine, jer su muhamedanci trgovali s »nevjernicima« i vinom, pa poljski renesansni pjesnik Jan Kochanowski spominje u svojim stihovima, kao znak bogatstva, i podrum sa srijemskim vinima). Srijem je zato, do turske okupacije, bio, kao i Slavonija, »cvatuća pokrajina«, kako veli dr. Josip Buturac, s razvijenom i bogatom kulturom. Novi vijek U razdoblju turske vladavine, od 1526. do kraja 17. stoljeća, Srijem je opustio, a nakon izgona Turaka, habsburška je monarhija šakom i kapom dijelila ili pak prodav