Jednotonska sirena velike bučnosti Namenjena za proširenje sistema ili zamenu oštećenih sirena Preporučljivo za HS50, HS60, HS70, HS800 i HSM700 alarmne sisteme Brend: HOME Tip: Sirena Jačina zvuka: 120 dB Pakovanje: 1 kom. sirena , 15 m kabela, prateći materijal Dimenzije: 114x118x91 mm

Jednotonska sirena velike glasnosti Namenjena za kućnu i auto upotrebu Kompaktnog dizajna, lako se montira na potrebno mesto Tip Jednolična Napajanje 6-15V DC Snaga 20 W Jačina zvuka 108 dB Zvučnik Kalotni Dimenzije 87x104x112 mm

Unutrašnja piezo sirena sa lampom, SPL(dB/1m): 110±3,Size:Meas(mm):122.2*72.8*43

Muzička kutija-koferče u kojoj je 5 bajki. Mala Sirena, Ružno Pače, Divlji Labudovi, Mali olovni Vojnik, Carevo novo odelo. Tvrd povez, sunđeraste korice. Ćirilica.

Autor: Hans Kristijan Andersen Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Br. strana: 85 Format: 22x30 Pun kolor, štampano na kunstdruku! Sadržaj: - Ružno pače - Mala sirena - Olovni vojnik - Palčica - Slavuj

Hans Kristijan Andersen, Braća Grim. Ova knjiga sadrži poznate klasične bajke, koje su obavezni deo svakog detinjstva. Pepeljuga, Uspavana Lepotica, Mala Sirena, Snežana i Crvenkapa. One su raskošno ilustrovane u boji i predstavljaju čaroban svet lepote i mašte. Tvrd, sunđerasti povez, ćirilica. 128 ilustrovanih strana.

Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 23 cm Godina izdanja: 2006. Ova bogato ilustrovana knjiga sadrzi 6 poznatih bajki za male princeze. -Pepeljuga -Snežana i sedam patuljaka -Uspavana lepotica -Princeza na zrnu graška -Mala sirena -Lepotica i zver Knjiga je izuzetno lepo opremljena.

Knjiga predstavlja interesantan izbor bajki o princezama Pepeljuga Snežana i sedam patuljaka Lepotica i zver Princeza na zrnu graška Mala sirena priređene za uzrast dece do 8 godina. Knjiga je bogato ilustrovana sa kolorima na svim stranicama. Izdavač Sezam Book Povez tvrd Strana 128 Godina 2006

Ova zbirka donosi poznate bajke kao što su Mala sirena, Aladin, Ružno pače, ali i manje poznate ili sasvim nove priče o prijateljstvu, mudrosti, hrabrosti, nesebičnosti, dobroti i pogodna je za prve susrete malih čitalaca sa knjigom. Zanimljive bajke i priče protkane avanturama i maštom, osvojiće srce svakog mališana.

NAJLEPŠE BAJKE za princeze i vitezove Izdavač: Panonija, Ruma Broj strana: 257. Ilustrovano u boji Pismo: ćirilica Sadržaj: - Snežana i sedam patuljaka - Pepeljuga - Princeza na zrnu graška - Crvenkapa - Dvanaest meseci - Uspavana lepotica - Snežna kraljica - Divlji labudovi - Lepotica i zver - Mala sirena - Zlatokosa - Princ žabac - Cvilidreta - Pahuljica i Ružica - Dvanaest princeza

Prava ljubav je kao kontrolni iz matematike. Dogodi se kad se najmanje nadaš. Ne dozvoli da te iznenadi i uhvati nespremnog. Pročitaj ovu knjigu i saznaj kako da rešiš sve ljubavne zadatke. U tome će ti pomoći Kleopatra, Jovanka Orleanka, Agata Kristi, Valentina Terješkova, ali i Mala Sirena i mnoge druge zaljubljene devojčice.

VELIKA KNJIGA SA SLAGALICAMA – BAJKE O PRINCEZAMA U ovoj knjizi ćete naći najlepše klasične bajke čije su junakinje princeze. To su: `Mala sirena`, `Pepeljuga`, `Lepotica i Zver`, `Snežana i sedam patuljaka`, `Uspavana lepotica` i `Snežna kraljica`. Ove divne bajke propraćene su isto tako lepim ilustracijama u boji. Svaka priča ima slagalicu, a ispod se nalazi velika ilustracija u boji. Povez knjige : tvrd Strana : 12 Format : 215mm x 280mm Pismo : latinica S.S.2

Pred vama je neponovljivi set uz koji su zagarantovani sati i sati dobre zabave na putovanju! U njemu se nalaze kreativni blok sa crtežima za bojenje i bojice. Zabavi se na putovanju!

Pismo: ćirilica Broj strana 250 Format: 27,2x20 cm Sadržaj: - Snežana i sedam patuljaka - Crvenkapa - Pepeljuga - Mala sirena - Aladin i čarobna lampa - Pinokio - Bambi - Ivica i Marica - Tri praseta - Ružno pače - Mačak u čizmama - Vuk i sedam prasića Ova knjiga sadrži najlepše priče ikada ispričane. To su priče koje su naši roditelji, bake i deke pričali svojoj deci i unucima pred spavanje, kada se stvarnost muti i mašta rasplamsava. Ovo je pravi poklon jer želimo da svi čitaoci urone u čudesne priče ispričane pre mnogo vekova, da ih ožive i uživaju u čarobnim trenucima.

Autor: Hans Kristijan Andersen Format: 30 Br. stranica: 245 Povez: Tvrd `Kralj bajki` je `zbirka` najljepših Andersenovih bajki. U njoj se nalazi 21 bajka i to: - Mala sirena - Snežna kraljica - Budalasti Nebojša - Ružno pače - Leteći sanduk - Jela - Priča o čičku - Crvene cipelice - Olovni vojnik - Peskuljak - Princeza na zrnu graška - Pastirica i odžačar - Kineski slavuj - Veliki Nikola i Mali Nikola - Cveće male Ide - Baštovan Larsen i njegovi gospodari - Vojnik i kresivo - Princeza i svinjar - Mladić koji nije znao za strah - Carevo novo odelo - Devojčica sa šibicama Bajke su tekstualno veoma dobro obrađene, a popraćene su i predivim kolor ilustracijama...

Format: 150 x 220 x 80 mm br. str.: 30 povez: tvrd Pismo: ćirilica Ova edukativna kutija za decu krije u sebi 6 tvrdih slikovnica. Čitajući knjige, deca će uživati u pričama o princezama, a zatim će moći da sa knjižicama slažu slagalicu. Knjiga Moja mala biblioteka: Princeze donosi šest očaravajućih bajki koje su ispričane tako da mogu da održe pažnju mlađoj deci. Neke od ovih princeza mališani već dobro znaju, a sa nekima će se sresti prvi put. Kada se umore od čitanja, deca mogu da okrenu poleđine svih šest knjiga, slože slagalicu i dobiju sliku svih 6 princeza na balu. Pepeljuga Mala sirena Zlatokosa Sisi Uspavana lepotica Snežana

Zakorači u blistavi svet mode pun šarenih, neobičnih i jedinstvenih kreacija. U kutiji te čekaju tri knjige i više od 300 nalepnica koje ćeš koristiti da stvoriš zadivljujuće modne kombinacije svojim drugaricama princezama, balerinama i sirenama. Tri knjige sa zadacima i nalepnicama: • Balerine • Princeze • Sirene Više od 300 nalepnica.

NOVO veliki format Povez:tvrd Broj strana:125 Kolor ilustracije, štampano na kvalitetnom papiru! `Bilo jednom` je čarobna formula koja je, umesto da nas prenese u prošlost, u stanju da prizove neku večnu, očaravajuću sadašnjost. Dva su elementa koja ostavljaju najjači utisak na dete koje sluša bajku: prvi, služeći se jednom filozofskom formulom, poziva na večno vraćanje istovetnog, odnosno na ponavljanje; drugi će jednostavno prizvati čarobnu misao, kadru da udahne životni sok imaginarnog u svakodnevni život. Uvek jednake same sebi, uvek drukčije, bajke su vremenske mašine koje stavljaju u pokret život pobuđujući ga novim odsjajima i bojama. Klasična bajka u isto vreme pomaže da se raste, zato što stalno nudi likove koji, zatekavši se u zbrci (bilo bi bolje reći `u konfliktnoj situaciji`), nastoje uvek da se izvuku na najbolji mogući način, verujući u same sebe i u uzajamnu pomoć i solidarnost. - Srećni princ - Čarobni svirač - Lepotica i zver - Zlatokosa i tri medveda - Đakomino i čarobni pasulj - Uspavana lepotica - Pepeljuga - Mačak u čizmama - Palčić - Palčica - Carevo novo ruho - Čuvar svinja - Mala sirena - Divlji labudovi - Carev slavuj - Olovni vojnik - Princeza na zrnu graška - Snežna kraljica - Jela - Zec i kornjača - Rikardin Čuperko

Bajke Hansa Kristijana Andersena omiljene su među decom već više od dva veka. Uživajte u osam najpoznatijih Andersenovih priča predivno ilustrovanih i prepričanih za nove naraštaje. U zbirci ćete naći: Carevo novo odelo, Jelu, Malu sirenu, Slavuja, Princezu na zrnu graška, Snežnu kraljicu, Olovnog vojnika i Ružno pače. Otvorite knjigu i zakoračite u svet mašte! Veliki format, ocuvano

Spremite za spavanje, ušuškajte se i otkrijte svet čudesnih bajki uz Veliku riznicu priča za laku noć. Posetite podvodni svet Male sirene, istražite začarani zamak Lepotice i zveri i upoznajte dovitljivog Mačka u čizmama. Sa osam klasičnih priča autora kao što su braća Grim i Hans Kristijan Andersen, ova bogato ilustrovana zbirka brzo će postati omiljena u vašoj porodici. Uživajte u ovim bajkama pred spavanje ili kad god to vaša deca požele! Knjiga je u unutrašnjosti dobro očuvana, korice imaju sitne tragove korišćenja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak tabaka malkice zaprljan, ali samo spolja, unutrasnjost kao nova! Posveta! Ilustarcije: Gita Rosenzweig Naslovna: Zlata Zivkovic - Zilic Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Bajka Ružno pače Hansa Christiana Andersena svima nam je dobro poznata priča jer je riječ o pravom dječjem klasiku. Tomislav Torjanac, višestruko nagrađivani ilustrator slikovnica Kako živi Antuntun i Grga Čvarak, ovu je Andersenovu bajku oslikao i prepričao na sebi svojstven, slojevit način. Ružno pače je tako ostalo Andersenov klasik, ali je ujedno postalo suvremena posveta i poticaj svakom djetetu, svakom “ružnom pačetu”, kojega su vršnjaci odbacili samo zato jer je drukčije od njih. Stoga ova nanovo ispričana Andersonova bajka nosi u sebi snažnu poruku o prihvaćanju različitosti, posebno djece koju njihovi vršnjaci iz bilo kojeg razloga smatraju drukčijim. Prema izboru Sveučilišne i nacionalne knjižnice ova je slikovnica izabrana među najljepše oblikovane hrvatske knjige u 2017. godini. Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica Tomislav Torjanac (Našice, 1972.) - hrvatski ilustrator i slikar Rodio se u Našicama 1972. godine. Diplomirao je na Grafičkom fakultetu u Zagrebu, smjer grafički dizajn. Izrađuje naslovnice knjiga i ilustracije za časopise te ilustrira i dizajnira slikovnice.[1] Najčešće slika uljenim bojama u kombinaciji s digitalnom tehnikom. Njegov stvaralački proces odlikuju bogat kolorit i izražajni nanosi boje.[2] Ilustrirao je knjigu `Pijev život` Yanna Martela te slikovnice: `Mačak i vrag` Jamesa Joycea, `Djevojčica i div` Neli Kodrič Filipić, `Kako živi Antuntun` Grigora Viteza, `Grga Čvarak` Ratka Zvrka te ovitke knjiga: zbirke kratkih priča `Iznenada netko pokuca` Etgara Kereta i romana `Beatrice i Vergilije` Yanna Martela.[3] Dobitnik je nagrade `Gaia` za likovno ostvarenje 1998./`99. u kategoriji naslovnica SF knjiga.[4] Godine 2006. pobijedio je na velikom međunarodnom natječaju za ilustriranje posebnog izdanja romana `Pijev život` (eng. `Life of Pi`) Yanna Martela, dobitnika knjižne nagrade `Man Booker` za 2002. godinu. Ilustrirano izdanje s 40 Torjančevih ilustracija do sad je objavljeno u 10 zemalja.[5] Ilustracija za priču `Mačak i vrag` Jamesa Joycea uvrštena je u najprestižniji američki ilustratorski godišnjak Spectrum 2006. godine.[6] U Hrvatskoj je nagrađen s 2 nagrade `Kiklop`, 2 nagrade `Lice knjige` (za slikovnice `Djevojčica i div` i `Kako živi Antuntun`) te 2 nagrade `Grigor Vitez` (za slikovnice `Kako živi Antuntun` i `Grga Čvarak`). Godine 2007. predložen je za nagradu Vladimir Nazor.[7] Dobitnik je 1. nagrade (Grand Prix) na Četvrtom hrvatskom biennalu ilustracije u Zagrebu 2012. godine.[8] Godine 2015. dodijeljena mu je nagrada Porin za najbolje likovno oblikovanje albuma (`Mamut` Urbana & 4).[9] Izlagao je u Hrvatskoj i inozemstvu. Član je ULUPUH-a i HZSU-a.

365 бајки за сваки дан уредник Небојша Бурзан превод Весна Поповић Београд : Вулкан издаваштво, 2014. 229 стр. : илустр. ; 28 cm Збирка Вулканчић ISBN 978-86-10-00872-2 картон Čarobna zbirka od 365 bajki za svaki dan u godini. Bajke o princezama i vilama, vitezovima i zamkovima, životinjama koje govore i vragolastim patuljcima otvoriće vrata u svet mašte i pomoći deci da srećnije i lepše odrastaju. Prožete su mudrošću sa ciljem da mališani izvuku pouke o dobroti, prijateljstvu, ljubavi, hrabrosti i nesebičnosti. Deca će uživati u najlepšim bajkama o Ivici i Marici, Olovnom vojniku, Maloj sireni, Snežnoj kraljici, Aladinu, ali i sasvim novim bajkama iz kojih će saznati zašto su zečevi beli, zašto Mesec ima tamne fleke, kako je crvendać dobio ime, da li su zvezde zalepljene po nebu, kako je čovek došao do vatre, zašto su miševi tako mali...

Ova knjiga predstavlja dragocenu riznicu najlepših priča svih vremena, gde ćeš uživati u dalekim svetovima mašte i čarolije zajedno sa vilama i princezama. Kroz predivne ilustracije, ova čarobna knjiga će te povesti na putovanje kroz magične snove. U njoj te očekuju poznate priče poput Snežane i sedam patuljaka, Petra Pana, Ivice i Marice, Vile Perke, Sedam gavranova, Pinokija, Božićne princeze, Pepeljuge, Guščarice, Zlatokose, Princeze i žabe, Snežane i Ružice, Uspavane lepotice, Male sirene i Aladina. Knjiga je namenjena uzrastu od 0 do 5 godina i ima format od 225 x 200 mm. Sadrži 252 strane, a tekst je napisan ćiriličnim pismom. Knjiga je tvrdog poveza, što je čini izdržljivom i pogodnom za često prelistavanje i čitanje. Ova čarobna knjiga će ti pružiti nezaboravno iskustvo i uvesti te u svetove bajki i mašte. Uzrast: 0-5 Format: 225 x 200 Broj strana: 252 Pismo: ćirilica Povez: tvrd

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...