Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...

Ilustracije Toni Vulf Izdavač: Mono i Menjana, Beograd Godina izdanja : 2009. Tvrde sunđeraste korice Ćirilica Broj strana: 382 str. Format 30 cm Još jedna predivno opremljena knjiga iz ilustratorske radionice Toni Vulfa. U njoj su sakupljene bajke mnogih poznatih pisaca na kojima su odrastale generacije i generacije. Tu su braća Grim sa Tri praseta, Snežanom i sedam patuljaka, Ivicom i Maricom, Zlatnom guskom i drugim bajkama bez kojih ne može da se zamisli detinjstvo. Hans Kristijan Anderson nam daruje Malu sirenu, Ružno pače, Devojčicu sa šibicama, Snežnu kraljicu. Nad ovim bajkama vaše dete će proliti mnogo suza. Ali neka, bajke i jesu tu da bi u deci, pored mašte, razvijala saosećanje sa drugima i osećanje za pravednost i istinu. Engleske bajke su zastupljene čuvenim Guliverom, Čarobnim pasuljem, Frulašem iz Hamelna i drugim. Pored basni Gavran i lisica, Zec i kornjača... dete će naučiti ko je bio La Fonten i da li je Ezop zaista postojao. Tu je i nezaobilazni Pinokio i kratka biografija njegovog tvorca, Karla Kolodija. Bajke Mama Guske, Šarla Peroa, koje je napisao da bi zabavio svoju decu, uspavljivale su mnoge mame i tate, pa će sada i njihovu decu. Deo sa ruskim bajkama obuhvata one koje su napisali Ivan Andrejević Krilov i Aleksandar N. Afanasjev, a koje su poznate širom sveta: Kraljević i prosjak, Vasilisa prekrasna Šumska kći i druge. Istočnjačke bajke sakupljene u zbirku Hiljadu i jedna noć i decu i odrasle vode u jedan uzbudljiv i tajanstven svet, pun boja i mirisa. Njihovo poreklo je izmešano – imena su persijska, ali junaci arapski. Dešavaju se u Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj i Grčkoj. Aladinova čarobna lampa, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Saidove pustolovine – pravo uživanje za decu sklonu avanturama. Dete će iz knjige saznati da su se bajke prvo prenosile usmeno, da su likovi i situacije često bili slični i da su zato bajke prelazile iz zemlje u zemlju i iz jednog jezika u drugi pa je ponekad teško utvrditi njihovo poreklo. Glavni likovi u bajkama su često životinje, a čudesni događaji su njihova glavna odlika. unutra odlično očuvana taknut hrbat na ćoškovima/vidi slike/ GAR.2

H. K. Andersen Bajke 1 - 10 - KOMPLET U KUTIJI Andersenove Bajke 1 - 10 - KOMPLET - U KUTIJI -retko .. ZBIRKA ANDESRSENOVIH PRICA -1967 godina -TVRD POVEZ, ilustrovano. -stanje vrlo dobro ,sadrzaj je cist ,lep , jedino je kutija izlepljena salotejpom na ivicama ,ojacano je ,da bi se očuvala -VUK KARADZIC BEOGRAD 1 Jovica Budalica / H. K. Andersen ; [sa danskog prevela Vera Jugović ; ilustrirao Gustav Hjortlund] 2 Što stari uradi, uvijek je dobro / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund ; sa danskog prevela Vera Jugović] 3 Svinjar / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Andersen, Hans Christian 4 Slavuj, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 5 Palčica / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 6 Ružno pače, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 7 Princeza na zrnu graška, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 8 Carevo novo odelo, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 9 Veliki i mali Nikola/ H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 10 Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. (u sobi ,ormaric ,mali ,beli ,desno ,prozor)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci