Novo, nečitano, nema posvete. Nikola Tesla, pesnik nauke - Dejan Stojiljković Godina izdanja: 2023 Broj strana: 101 Povez: Tvrd Luksuzno bibliofilsko izdanje Ako se naučne formule mogu prepevati, da li je onda moguće obrnuto? Da li se poezija može prevesti u formule? U nauku? I ako je to moguće, kakav čovek je kadar to da učini? Po svoj prilici – izuzetan. Da li je Nikola Tesla bio takav čovek? Prometej koji je po cenu velike lične žrtve doneo čovečanstvu svetlo? I u bukvalnom i u figurativnom smislu. “Širenje civilizacije se može uporediti sa širenjem vatre. Prvo je to tiha iskra, a onda podrhtavajući plamen, a onda moćni požar koji postaje sve jači i brži”, rekao je jednom Tesla. Kroz kakvu je to šumu simbola prošao genije iz Smiljana i šta je tamo sreo i spoznao? Luksuzno bibliofilsko izdanje knjige Nikola Tesla: Pesnik nauke kroz 10 poglavlja pokušava da odgonetne zagonetnu ličnost velikog naučnika prateći njegov životni put od rodnog Smiljana do Njujorka. Saznajte od koga je Tesla nasledio talenat za pronalazaštvo, kakvi su bili njegovi prvi dani u Americi, zašto su ga smatrali osobenjakom, kako je pobedio Edisona u „Ratu struja“, zbog čega je dugo vremena važio za jednog od najpoželjnjih njujorških neženja, kakav je bio njegov odnos sa Markom Tvenom i Mihajlom Pupinom, zašto ga nisu primili u Srpsku kraljevsku akademiju, kakav je stav imao po pitanju religije i Boga, odakle njegova fascinacija viskijem za koji je smatrao da produžava život, zbog čega su njime i njegovim delom bili fascinirani Dejvid Bouvi i Kristofer Nolan…

Kao novo. Bez posvete. Marš usamljenih - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 206 Format: 20 cm Povez: Broširani Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Veliki pisac kao novinar. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ariel - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2021 Broj strana: 170 Format: 20 cm Povez: Broširani Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Pisma ženama - Sergej Dovlatov Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 231 Format: 20 cm Povez: Broširani Pisma ženama izbor je iz prepiske Sergeja Dovlatova, vođene između 1963. i 1989. godine. Knjiga sadrži intervjue i predavanja autora. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dov-latove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

Sergej Dovlatov ArielMeki povezAriel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989)Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990)Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Novo, nečitano, nema posvete. Letopis jedne knjižarke u Kairu - Nadija Vasif Godina izdanja: 2022 Broj strana: 248 Povez: Mek Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve.  Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata; Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor; meditativne Nihal; ćutljive ali smrtonosne Hind; zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini. „Nadijinu priču treba da pročita svaki vlasnik firme koji je nekad u životu skočio bez sigurnosne mreže i svaki čitalac koji je među policama knjižare nekad pronašao utehu.“ – Ema Straub, autorka romana Ovde smo svi odrasli

Sergej Dovlatov Marš usamljenihIzdavač: LOMGodina izdanja: 2022Broj strana: 206Format: 20 cmPovez: BroširaniSERGEJ DOVLATOV 1941-1990Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

Sergej Dovlatov Marš usamljenih Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 206 Format: 20 cm Povez: Broširani SERGEJ DOVLATOV 1941-1990 Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

U dobrom stanju Bio sam duša lošeg društva : poezija i proza / Vladimir Visocki ; preveo s ruskog Andrij Lavrik Poèzija i proza. srp Jezik srpski Godina 1997 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : MBM-plas) Ostali autori Lavrik, Andrij Novikov, Vladimir Krylov, A. E. Fizički opis 174 str. ; 18 cm Zbirka Biblioteka BIS ; knj. 45 Napomene Prevod dela: Poèzija i proza / Vladimir Vysockiî. Čitamo Visockog / Vl. Novikov: str. 154-167 Komentari / A. Krilov: str. 168-174. Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac. Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce. Vladimir Visocki rođen je 1938. godine u Moskvi. Njegov profesionalni život odvijao se pre svega u Teatru na Taganki, sa kojim je imao više gostovanja po svetu. Beogradska publika ga se seća sa gostovanja na BITEF-u 1975. gde je igrao omiljenu ulogu Hamleta. Osim pozorišne karijere, V. Visocki se pojavno u više filmova n TV serija, od kojih je neke emitovala i JRT. Iako je, osim široke popularnosti filmskog i pozorišnog glumca bio još popularniji kao pesnik n pevač, za života nije video nijednu objavljenu zbirku svojih pesama. Popularnost je stekao čistim koncertima, na kojima je publika snimala magnetofonima njegove pesme. Ti snimci su posle umnožavani i šireni, slično fenomenu samizdatskih knjiga. Visockog je izdalo srce u tokom pozorišne predstave. Umro je 1988. godine u Moskvi. Poezija Visockog ni dan danas nije izgubila ništa od svoje upečatljivosti i snage. savremena ruska knjizevnost ruski pisci pesnici ... ruska poezija ... x2

Odlično očuvano! Autor - osoba Clarke, Arthur C., 1917-2008 = Klark, Artur Č., 1917-2008 Naslov Kraj detinjstva / Artur Klark ; prevela Magdalena Jovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1978 Fizički opis 167 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Magdalena Zbirka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika Napomene Prevod dela: Childhood`s End. Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG98 (N)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

ROBERT GREJVS UPUTSTVA ORFIČKOM ISKUŠENIKU Predgovor - Moma Dimić Ilustracije - Bogdan Kršić Izbor i prevod - Raša Livada i David Albahari Izdavač - Centar za kulturu, Zagreb Godina - 1975 104 strana 23 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MOMA DIMIĆ - Poezija je magija Paljba u zoru Da se mrtvi ožive Maslinjak Konverzacioni komad Ostaci Ostajući nedorečen Lopov Sećajući se rata Hladna paučina Gde god mi bili U ime vrline Uputstva orfičkom iskušeniku Hale i kepeci Amerigova bajalica Povratak boginje Pesma Blodeuwedda Bela boginja Ibik na Samosu Stenovita zemlja Sirene pozdravljaju Krona Putnikova kletva Posle pogrešno pokazanog puta Molba u pozni oktobar Darijen Lice u ogledalu Laureat Za Huana o kratkodnevici Čitalac preko mog ramena U razbijenim slikama Smetnja Virus Ona njemu Akrobate Odlike prirode Zamak Sve je bilo tako uredno Blizanac sna Kao kada mistik Samoubica u šibljiku Oni slepi od rođenja Problemi roda Spavanje Astimelusa Unutar razuma Činjenica čina Brojeći otkucaje Tvoj lični način Priznaj, marpesa Ljubav bez nade Ona Vrata Na prvi pogled Simptomi ljubavi Ponavljanje Živice prošarane snegom Rubin i ametist Susret Kao sneg Umro bih za tebe Portret Usko more `U istoriji savremene literature, ćudljivom i istrajnom talentu Roberta Grejvsa, zapala je, između ostalog, usamljenička uloga nepokolebljivog, i časnog iskušenika, u očuvanju uvek novog i svežeg orfičkog majstorstva - ne samo onog svojstvenog klasicizmu ili romantizmu. Njegova poezija, mimo pomodnog intelektualizma i svekolikog modernog antipesništva, ostaje duboko verna iskonskim elementima pevanja: emociji, nadahnuću, Muzi. Bilo da peva o scenama iz rata, ljubavi ili pak smrti, Grejvs je suptilni lirik, nepogrešivo usredsreden na sve ono najbitnije i najbolnije što sačinjava magičnu vezu naših vremenitih (i bezvremenih) susreta, čari i milosti trajanja. Iznad svega, Grejvs je uzvišeni ljubavni pesnik, s bezgraničnim poverenjem u primarnost `ženskog principa` i nikad trnuću lepotu `bele boginje`, dostojne potpunog rituala Rođenja, Življenja i Smrti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Robert Graves Grejvz Orfijskom Iskušeniku

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga - Trajan Stojanović Izdavač: Equilibrium Godina izdanja: 1999 Broj strana: 94 Format: 23 cm Povez: Broširani Knjiga „Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga” uglavnom je vezana za piščevu posetu Beogradu 1998. godine, budući da sadrži tekstove predavanja koje je održao u tri ugledne institucije i intervju koji je tom prilikom dao jednom novinaru. Osim toga u njoj je objavljen poduži Stojanovićev esej o čuvenom putopisu Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, koji nije štampan na engleskom jeziku. Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike… U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 187 Format: 20 cm Povez: Broširani Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Autor - osoba Vonnegut, Kurt, 1922-2007 = Vonegat, Kurt, 1922-2007 Naslov Zatvorska ptičica / Kurt Vonnegut ; s engleskoga preveo Omer Lakomica Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1981 Fizički opis 273 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Lakomica, Omer Zbirka Biblioteka moderne literature Hit. kolo 18 ; sv. 106 Napomene Prevod dela: Jailbird. Posveta na predlistu, uredno podvučene 3-4 rečenice na prvih nekoliko stranica, ostalo odlično očuvano. Jailbird nas vodi u polomljeni i komični, čisti Vonegatov svet velikih zločina i prekršaja u vladi – i u srcu. Ova zbrkana priča prati nespretnog birokrate Voltera F. Starbaka od Harvarda do Niksonove Bele kuće do zatvorske ustanove kao Votergejtovog najmanje poznatog saučesnika. Ali humor postaje mračan kada Vonegat svojim reflektorom osvetli hladna srca i proračunatu pohlepu moćnih, dajući oštrinu kao žilet nezaboravnom portretu moći i politike našeg vremena. Kurt Vonegat, rođen kao Kurt Vonegat Mlađi (1922, Indijanopolis – 2007, Njujork), američki je pisac poznat po satiričnim i crnohumornim romanima. U karijeri dugoj preko pedeset godina objavio je četrnaest romana, tri zbirke kratkih priča, pet drama i pet publicističkih dela. Pohađao je Univerzitet Kornel do januara 1943. kad je otišao u američku vojsku. U jeku Drugog svetskog rata Nemci su ga zarobili tokom Ardenske ofanzive. Interniran u Drezden, preživeo je savezničko bombardovanje u klanici u kojoj je bio zatvoren. Njegov proboj na američku i svetsku književnu scenu predstavlja šesti po redu, komercijalno najuspešniji roman Klanica pet (1969). „Drezdenski zločin, sumanuto skup i pažljivo isplaniran, pokazao se toliko besmislenim da je na kraju samo jedna osoba na zemlji imala neke koristi od toga. Ja sam ta osoba. Napisao sam ovu knjigu od koje sam zaradio toliko novca i stekao ime, kakvo god da je... Sve u svemu, dobio sam dva-tri dolara za svaku žrtvu. Odličan posao.“ Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993) MG125 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vonegat je rano, mođu prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvo-takvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa. Precizan realistički okvir, onakav kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp“ početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa“. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa“, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdaa Hirošimu i Vijetnam. Kurt Vonegut Mlađi (engl. Kurt Vonnegut, Jr.; Indijanapolis, 11. novembar 1922 — Njujork, 11. april 2007) bio je američki pisac poznat po romanima u kojima je kombinovao satiru, crni humor i naučnu fantastiku. Najznačajnija dela su mu Klanica pet (1969), Kolevka za macu (1963) i Doručak za šampione (1973).[1] Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993)

IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd GODINA: 2002. POVEZ: mek, manji format PISMO: ćirilica STRANA: 148 STANJE: dobro očuvana, ocena 3 Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) .

Луис Буњуел: МОЈ ПОСЛЕДЊИ УЗДАХ Издавач: ИНСТИТУТ ЗА ФИЛМ, Београд, 1983.год. Меки повез, 230 страна, илустровано, латиница. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Луис Буњуел Портолес (шп. Luis Buñuel Portolés, 22. фебруар 1900 — 29. јул 1983) био је, по рођењу, шпански редитељ и филмски стваралац, који је стварао углавном у Мексику и Француској, али такође и у његовој родној земљи Шпанији, као и у Сједињеним Државама. Кад је Буњуел умро у својој 83. години, његова посмртница у Њујорк Тајмсу назвала га је „иконокластом, моралистом, и револуционаром који је био лидер авангарде надреализма у својој младости и доминантан међународни филмиски режисер пола века касније”. Његов први филм, Андалузијски пас, напраљен у доба немог филма, критичар Роџер Иберт је назвао „најпознатијим филмом икад направљеним”, а за његов последњи филм, Тај мрачни предмет жеља, напраљен 48 годна касније, награђен је наградама Најбољи режисер које додељују Национални одбор за рецензију филмова и Национално друштво филмских критичара. Писац Октавио Паз је назвао Буњуелов рад „браком филмске слике са поетском сликом, који ствара нову реалност ... скандалозну и субверзивну”. Често асоциран са надреалистичким покретом 1920-их, Буњуел је креирао филмове од 1920-их до 1970-их. Његов рад обухвата два континента, три језика и низ жанрова, укључујући авангардни филм, документарни филм, мелодраме, сатире, мјузикле, еротику, комедије, романсе, историјске драме, фантазију, криминалистички филм, авантуристички филм, и вестерн. Упркос овој разноликости, редитељ Џон Хјустон је веровао да је, без обзира на жанр, Буњуелов филм толико карактеристичан да се одмах препознаје, или, како је Ингмар Бергман то рекао, „Буњуел је скоро увек правио Буњуелове филмове”. Шест Буњуелових филмова је увршетно у критички избор Sight & Sound 2012. године најбољих 250 филмова свих времена. Петнаест његових филмова је укључено у They Shoot Pictures, Don`t They? списак са 1.000 највећих филмова свих времена, по чему се он рангира на другом месту, једино иза Жан-Лик Годара, са шеснаест филмова, и он је рангиран на тринаесто место њиховог списка најбољих 250 режисера. Биографија Буњуел је рођен у Каланди, Теруел, у шпанској области Арагон. Родитељи су му били Леонардо Буњуел и Марија Портолес, а његова два брата звали су се Алфонсо и Леонардо, док су његове четири сестре биле Алисија, Кончита, Маргарита и Марија. Имао је строго језуитско образовање, после чега се уписао на Универзитет у Мадриду. Док је струдирао на мадридском универзитету постао је веома близак пријатељ са сликарем Салвадором Далијем и песником Федериком Гарсијом Лорком, као и другим значајним шпанским уметницима који су живели у то време по студентским домовима. Буњуел је најпре студирао природне науке и агрономију, затим инжињеринг на универзитету, да би се касније пребацио на филозофију. Након смрти његовог оца, 1923, Буњуел је осетио велику потребу да напусти земљу и, у 1925, он се сели у Париз, где се запошљава као секретар у организацији под називом “Међународно удружење за интелектуалну сарадњу”. Касније налази посао у Француској као помоћник редитеља Жан Епстина (Jean Epstein) на снимању “Мопрата” (Mauprat) и Марија Налпаса (Mario Nalpas) у филму “Тропска сирена” (La Sirène des Tropiques), да би после тога, заједно са Салвадором Далијем написао сценарио и затим снимио 16-минутни кратки филм “Андалузијски пас” (Un chien andalou), 1929. године. Овај филм, који се састоји од серије шокантних, па понекад чак и стравичних сцена фројдовске природе (као што је споро сечење очне јабучице једне жене помоћу оштрице бријача), био је примљен са ентузијазмом од стране француских надреалиста онога времена, а и касније је настављено редовно са његовим приказивањем унутар филмске заједнице, све до данашњих дана. Буњуел је наставио у истом маниру са својим следећим филмом “Златно доба” (“L`Âge d`Or”), делимично заснованом на Маркиз де Садовим “120 дана Содоме”. Овај филм је започет као његова нова сарадња са Далијем, али је постао Буњуелов самостални пројекат захваљујући њиховом међусобном разлазу, који се десио пре почетка снимања филма. Током овог филма он је максимално исказао своје непознавање филмске технике, снимајући углавном све у једној секвенци и користећи скоро сваки метар филма који је снимио. Филм “Златно доба” требало је да представља његов напад на католицизам и, према томе, створио је чак још и већи скандал од “Андалузијског пса”. Десничарска штампа критиковала је овај филм навелико и полиција је ставила забрану на његово приказивање која је трајала педесет година. После “Златног доба” Буњуел се враћа у Шпанију где снима филм под називом “Земља без хлеба” (“Las Hurdes: Tierra Sin Pan”, 1933), документарни филм о животу сељака. Било је то у време када је Франциско Франко полако освајао власт у Шпанији. Године 1936, започео је Шпански грађански рат. Времена су се брзо мењала и Буњуел је увидео да некоме са његовим политичким и уметничким сензибилитетом више није место у фашистичкој Шпанији. Филмографија Режисер Андалуски пас (Un chien andalou, 1929) Златно доба (L`Âge d`or, 1930) Земља без хлеба (Las Hurdes, 1933) (¿Quién me quiere a mí?, 1936) (¡Centinela, alerta!, 1937) Велики касино (Gran Casino, 1947) (El Gran Calavera, 1949) Заборављени (Los Olvidados, 1950) Сузана (Susana, 1951) (La Hija del engaño, 1951) Успон у небо (Subida al cielo, 1952) (Una Mujer sin amor, 1952) Животиња (El Bruto, 1953) Он (El, 1953) (La Ilusión viaja en tranvía, 1954) Оркански висови (Abismos de pasión, 1954) Робинзон Крусо (Robinson Crusoe, 1954) Злочиначки живот Арчибалда де ла Круза (Ensayo de un crimen, 1955) (El Río y la muerte, 1955) То се зове зора (Cela s`appelle l`aurore, 1956) Смрт у том врту (La Mort en ce jardin, 1956) Назарен (Nazarín, 1959) Грозница расте у Ел Пау (La Fièvre monte à El Pao, 1959) Девојка (The Young One, 1960) Виридијана (Viridiana, 1961) Анђео уништења (El Ángel exterminador, 1962) Дневник једне собарице (Le Journal d`une femme de chambre, 1964) Симеон пустињак (Simón del desierto, 1965) Лепотица дана (Belle de jour, 1967) Млечни пут (La Voie lactée, 1969) Тристана (Tristana, 1970) Дискретни шарм буржоазије (Charme discret de la bourgeoisie, 1972) Фантом слободе (Le Fantôme de la liberté, 1974) Тај мрачни предмет жеља (Cet obscur objet du désir, 1977)`

MIHAIL AFANASJEVIČ BULGAKOV 1. HOLANĐANIN LUTALICA I DRUGE PRIPOVETKE 2. PURPURNO OSTRVO I DRUGE PRIPOVETKE 3. POSLEDNJI DANI I DRUGE DRAME 4. DANI TURUBINA I DRUGE DRAME 5. PSEĆE SRCE I DRUGE PRIPOVETKE 6. MRTVE DUŠE I DRUGE DRAME 7. MAJSTOR I MARGARITA 8. BELA GARDA 9. PISMA 10. ŽIVOT GOSPODINA DE MOLIJERA 11. POZORIŠNI ROMAN 12. UTOPIJA MIHAILA BULGAKOVA Izdavač - Feniks libris, Beograd; Neven, Beograd Godina - 2021 20 cm ISBN - 978-86-7842-524-0 978-86-7842-526-4 978-86-7842-525-7 978-86-7842-531-8 978-86-7842-529-5 978-86-7842-527-1 978-86-7842-530-1 978-86-7842-524-0 978-86-7842-528-8 978-86-7842-535-6 978-86-7842-533-2 978-86-7842-534-9 978-86-7842-532-5 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. HOLANĐANIN LUTALICA I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 656 strana SADRŽAJ: FELJTONI I PRIČE IZ LISTA `SIRENA` Nemirno putovanje Tajne Madridskog dvora Kako se razbio Buzigin Napad Jako sredstvo Predstava u Petuškama Kako je on poludeo Trenuci života i smrti Herkulovski podvizi pokojnog načelnika požarne komande Nazarova Električno predavanje Radnja na točkovima Prosveta sa krvoprolićem Razgovor pacova Pas koji govori Jesu li ga obesili ili ne? Priča Makara Devuškina Čudotvorne čizme Lovci na lobanje Doživljaj pokojnika Sastanak u prisustvu člana Glav-polit-bogosluženje Kako je škola propala u pakao Na osnovu čega se predradnik oženio Priča o pivu Kako je predsednik uništavajući pijanstvo uništio i železničare Bračna katastrofa Saradnik sa masom ili svinjarija po profesionalnoj liniji Tri kopejke Er-Ka-Ka Igra prirode Šopenova uvertira Kolevka šefa stanice Osinjak Priča o podžilkinu i grizu Biblifedžija O goloj stvari Progutani voz Pesničenje Novi način širenja knjige Izveštaj sa njegovim Veličanstvom carem Rat između vode i gvožđa Priča radničkog dopisnika O suvišnim ljudima Pod gasom Pogibija šurke - opunomoćenika Zvuci polke vanzemaljske Banana i sidaraf Srećnik Pseći život Željeni isplatilac `Revizor” sa izbacivanjem Telefonom Iscelitelj Apoteka Začarano mesto Okrugli pečat Genijalna ličnost Zbirka trulih činjenica Revizija Doživljaji zidnih novina Uspešan i neuspešan porođaj Zalog ljubavi Oće učenost da pokažu Đavolja posla Madmazel žana Kondukter i član carske porodice Neumorne telegrafistkinje Kad padne mrak Niz fenomenalnih projekata Praznik sa sifilisom Tetkica-Ivan O koristi od alkoholizma Svadba sa sekretarima Kako se buton oženio Muka sa pečatima Približavanjem po glavi Zaporošci pišu pismo turskom sultanu Rad na 40 gradi Prilikom obavljanja svetih dužnosti Čovek sa toplomerom O mlaćenju žena Crnački događaj Kvasac i beleške Kada mrtvi ustaju iz grobova Blagajnikova pesnica Kako je za tetkin novac mesni Komitet kupio poklon Požar Holanđanin lutalica Umerena psovka Pogrešne pantalone Paćenik-tatica Mrtvi hodaju Dinamit !!! Nesrećni Vsevolod Vesela stanica Sentimentalno piskaralo Odvratan tip Prvak sveta Tajna kase Muzičko-vokalna katastrofa Radio-peća `Karo` slučaj Pijana lokomotiva Razvratnik Bučni raj Točak sudbine BELEŠKE MLADOG LEKARA Čelično grlo Vatreno krštenje Mećava Mrkli mrak Zvezdasta ospa Peškir sa izvezenim petlićem Izgubljeno oko Ubio sam Morfijum MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 2. PURPURNO OSTRVO I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 348 strana SADRŽAJ: MILIVOJE JOVANOVIĆ - Predgovor FELJTONI I PRIČE IZ LISTA „U OSVIT` Beleške na manžetnama Crvena Moskva Crvena kruna U noći između drugog i trećeg Prestonica u notesu Pehar života Zlatoglava Pod staklenim nebom Moskovske scene Predstava u korist lorda Kersona Beleške sa puta Rols rojs ili doberman Pinčer Slučaj `Komarov“ Kijev grad Biseri svakidašnjice Jezero od rakije Šanson d`ete Jedan dan iz našeg života Psalam Grad sa zlatnim odsjajem Belobrisovljev notes Zlatna dokumenta Purpurno ostrvo Moskva dvadesetih godina MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 3. POSLEDNJI DANI I DRUGE DRAME Prevod - Milan Čolić, Milan Đoković 398 strana SADRŽAJ: Adam i Eva Blaženstvo Ivan Vasiljevič Bratstvo licemera Poslednji dani MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 4. DANI TURUBINA I DRUGE DRAME Prevod - Milan Čolić, Milan Đoković 452 strana SADRŽAJ: Dani Turbina Zojkin stan Bekstvo Purpurno ostrvo MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 5. PSEĆE SRCE I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 612 strana SADRŽAJ: ĐAVOLIJADA I DRUGE PRIČE Dom broj trinaest Kineska priča Čičikovljevi doživljaji Đavolijada Kobna jaja PSEĆE SRCE OSTALI FELJTONI I PRIČE Nedelja prosvete Doktorovi neobični Doživljaji Spiritistička seansa Jurij Sljoskin Ka-En-Pe i Ka-Pe U školi gradića III internacionale Prva dečija komuna Ptice na mansardi Serija nula šest br 0660243 Kanov plamen Boemština Izbor odmarališta Putovanje kroz Krim Žohar `Voda života” Trg na točkovima Zlatni dopisi Feraponta Ferapontoviča kaporceva Egipatska mumija Tipična ličnost Usnio sam san `Bio je maj` MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 6. MRTVE DUŠE I DRUGE DRAME Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 368 strana SADRŽAJ: Don Kihot Batum Mrtve duše Maloumni Žurden MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 7. MAJSTOR I MARGARITA Prevod - Tanja Kovačević 640 strana 8. BELA GARDA Prevod - Milan Čolić, Nikola Miljković, Petar Bunjak, Nikola Miljković 484 strana 9. PISMA Prevod - Milivoje Jovanović i Milan Čolić 394 strana SADRŽAJ: Pisma Mihaila Bulgakova Autobiografije Mihaila Bulgakova i drugi tekstovi Napomene Letopis života i stvaralaštva Mihaila Bulgakova 10. ŽIVOT GOSPODINA DE MOLIJERA Prevod - Milan Čolić i Petar Bunjak 270 strana 11. POZORIŠNI ROMAN Prevod - Milan Čolić Pogovor - Milivoje Jovanović 238 strana 12. UTOPIJA MIHAILA BULGAKOVA 318 strana Sabrana Izabrana Odabrana Dela Izbor Iz Djela Mihaila Bulgakova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izgubljeni raj Džona Miltona je jedna od najvećih epskih pesama na engleskom jeziku. Priča o čovekovom padu, priča o ogromnoj drami i uzbuđenju, o pobuni i izdaji, o nevinosti suprotstavljenoj korupciji, u kojoj se Bog i Satana bore u ogorčenoj borbi za kontrolu nad sudbinom čovečanstva. Borba besni u tri sveta - nebu, paklu i zemlji - dok Satana i njegova grupa pobunjenih anđela planiraju osvetu Bogu. U središtu sukoba su Adam i Eva, koji su motivisani previše ljudskim iskušenjima, ali čija je krajnja propast nepopustljiva ljubav. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. Broš povez 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džon Miloton jedan je najznačajnijih engleskih pesnika i bitan predstavnik svoje epohe. Njegov spev Izgubljeni raj obeležio je barokno pesništvo. Izgubljeni raj prvi put je objavljen 1667. u nerimovanom desetercu, a za njim sledi i Raj ponovo stečen iz 1671. godine. Ova kapitalna dela svetske kulturne baštine, ništa manje ne predstavljaju i prevodilačke poduhvate – prema proznom prevodu Darka Bolfana, Dušan Kosanović je napravio i jednako dobar prepev. O tome svedoči i činjenica da su oba predhodna izdanja odavno rasprodata, te ponovni izlazak ovog remek-dela svakako predstavlja književnu gozbu svim ljubiteljima Miltonove poezije. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

38115) KAO DA SE NIJE NIŠTA NIJE DOGODILO , Marija Jovanović , Beograd 2004 , Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski. Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja. Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana. Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti. U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se. Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju. mek povez, format 13,5 x 20,5 cm , latinica,341 strana ,