PEV SIRENA -Mirko Magarašević Beograd 2018 god, tvrdi povez, ćirilica, 21 cm, 142 str. K. D. S. POL. 2 . 3

Knjiga je NOVA Nagrada Kosta za najbolji roman. „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times „Veoma moderna priča.“ – Times Bezvremena priča o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Jednog aprila, blizu obale ostrva Crna Konča, Dejvid je pevušio u svom čamcu iščekujući da nešto zatrese njegove štapove za pecanje. Iznenada, u vodi stvorila neobična mlada žena, mitsko stvorenje, sirena po imenu Ajkaja. Nekada davno ljubomorne žene sa ostrva proklele su lepu devojku da večno živi u telu ribe. Iako ju je video na tren, nije je mogao zaboraviti. Danima se vraćao se na isto mesto dok je nije ponovo video. Jednog dana ulovili su je američki turisti. Dejvid će je spasti i sakriti u svom domu otkrivajući da se ona polako ponovo pretvara u ženu. On mora da zadobije njeno poverenje, a Ajkaja da nauči šta to znači biti čovek posle mnogo vekova usamljenosti. Dok se zaljubljuju jedno u drugo prolaze kroz brojne opasnosti ali i radosti. Ipak, nad njima neprekidno lebdi pitanje: da li će nekadašnja sirena uspeti da izbegne svoju kletvu? „Izvanredan, lepo napisan, zadivljujući, visceralni roman – pun mitske energije i nezaboravnih likova. Potpuno je originalan i različit od bilo čega što smo ikada čitali, a opet imamo utisak da u rukama držimo klasik nastao na vrhuncu piščeve stvaralačke moći. To je knjiga koja će vas odvesti do najdaljih dometa mašte – potpuno je ubedljiva.“ – Iz saopštenja žirija nagrade Kosta „Hrabar i očaravajući roman koji ne prestaje da iznenađuje. Moderan mit o pripadnosti i vezama koje ljudi stvaraju među sobom i sa svojom zemljom.“ – Megi O’Farel „Ona nije standarda sirena. A to nije ni ova priča.“ – Margaret Atvud „Originalno.“ – Daily Mail

Stratis Mirivilis : UČITELJICA ZLATNIH OČIJU , Prosveta 2003, str. 352. Grčki roman. Očuvanost 4. Mirivilis, Stratis (Strátēs Myrivḗlēs [mirivi`lis], pravo ime Efstratios Stamatopulos/Eustrátios Stamatópoulos), grčki književnik (Sikamia, Lezb, 13. VI. 1892 – Atena, 9. VII. 1969). Studirao pravo i filozofiju. Sudjelovao u balkanskim ratovima te u I. svjetskom ratu. Djelovao kao novinar i publicist. Istaknuti predstavnik generacije 1930-ih, živim i slikovitim jezikom pisao o ratnim temama te o životu na rodnom otoku. Značajnija djela: zbirke pripovijedaka Crvene priče (Kókkines istoríes, 1915), Modra knjiga (To galázio vivlío, 1939) i dr.; romani Život u grobu (Ē zoḗ en táphō, 1930), Učiteljica zlatnih očiju (Ē daskála me ta khrysá mátia, 1933), Madona sirena (Ē Panagiá ē gorgóna, 1955).

Autor: Alis Hofman Izdavač: Laguna - Beograd, 2014. Mek povez, 376 str. Format: 13 x 20 cm „Prelepo i potresno, veliki doprinos književnosti XXI veka.“ Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost Korali je kćer tajanstvenog Profesora Sardija, zlokobnog impresarija Muzeja nesvakidašnjih bića. Svake večeri ona nastupa u velikom akvarijumu kao devojka-sirena, jedna od „živih čudesa“ poput čoveka-vuka i stogodišnje kornjače. Jedne noći Korali nailazi na intrigantnog mladića koji fotografiše drveće na divljim obalama reke Hadson. Edi Koen je ruski imigrant koji se odmetnuo od svog oca i porekla kako bi se posvetio novom čudu tehnologije – fotografiji. Kada Edi fotografiše šokantne i tragične posledice velikog požara koji je zahvatio Njujork, uplešće se u misteriozni nestanak jedne devojke i raspaliti vatru u Koralinom srcu. Njihov susret u gradu laži, žudnje i preobražaja navešće ih na put koji će im otkriti magiju, strah i uzbuđenje ljubavi . Opčinjavajući i uzbudljiv Muzej nesvakidašnjih bića Alis Hofman je priča o naelektrisanoj i strastvenoj ljubavi dvoje potpuno različitih ljudi koji žive u Njujorku tokom turbulentnih prvih decenija dvadesetog veka. „Danas za mnoge romane kažemo da su ’sjajni’, ali ovaj to uistinu jeste: delom ljubavna, delom detektivska, delom istorijska priča, ali sva satkana od lepote.“ Džodi Piko, književnica „Raskošna, živopisna i upečatljiva priča... Jedinstveno čitalačko iskustvo.“ The Seattle Times

Dobro očuvana, 154 strane, izdanje Agora 2015, pripovetke Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se `opasno približavaju utopiji savršene knjige`. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (`U stepi`, `Ptice u ustima`), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (`Deda Mraz spava kod nas`,`Glave o asfalt`), otud stalni prizvuk horora (`Pod zemljom`, `Očajne žene`) ili apsurda (`Crne rupe`) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom `Moj brat Valter`). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (`Benavidesov teški kofer`, `Irman`, `Očajne žene`, `Ptice u ustima`, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (`Pod zemljom`), čudo `jedne premise` (`Konzerve`, `Čovek sirena`, `Crne rupe`) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić

Letopis jedne knjižarke u Kairu - Nadija Vasif lepo očuvana Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve. Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor meditativne Nihal ćutljive ali smrtonosne Hind zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini.

IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd GODINA: 2002. POVEZ: mek, manji format PISMO: ćirilica STRANA: 148 STANJE: dobro očuvana, ocena 3 Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) .