Autor: Camilla Lackberg Godina izdanja: 2017. Br. str.: 364 Povez: Mek Format: 155mm x 235mm Pismo: Latinica Sirena Životni san Christiana Thydella ostvario se. Njegov debitantski roman Sirena objavljen je uz izvrsne kritike. No, samozatajan i miran Christian doima se otuđenim i nesretnijim no ikad. Kada Erica Falck, spisateljica koja je i otkrila Christianov talent, sazna da mu stižu anonimna prijeteća pisma, počinje istraživati odakle stižu ta pisma. Ali i Christianovu misterioznu prošlost. U međuvremenu je nestao Magnus. Jedan od trojice Christianovih najbliskijih prijatelja, a u potragu za njim, živim ili mrtvim, uključila se policija. Kada se pokaže da jezive prijetnje upućene Christianu nisu samo slovo na papiru, Ericin muž, detektiv Patrik Hedström počne sumnjati u povezanost Christianova i Magnusova slučaja… Ali, žrtve prijetnji ne žele otkriti pozadinu svega i istraga se nađe u slijepoj ulici. Što ih motivira na šutnju – njihov strah ili krivnja? I kakva je to tajna zbog koje bi oni radije umrli nego doživjeli da bude razotkrivena? Sirena je možda i najbolji roman Camille Läckberg dosad. Knjiga od koje vas prolaze trnci i koja će vam se uvući pod kožu. Sirena je šesti roman Camille Läckberg iz serije psiholoških trilera smještenih u idilični ribarski gradić Fjällbacku. A detektiv Patrik Hedström i spisateljica Erica Falck, sada već kultni likovi skandinavskog psihološkog trilera, zajedno raspliću zamršenu mrežu međuljudskih odnosa, ljubavnih veza i obiteljskih tajni skrivanih godinama. Camilla Lackberg – jedna je od najčitanijih autorica na svijetu. Njezinih deset knjiga iz serije psiholoških trilera smještenih u priobalni švedski gradić Fjällbacku prodano je u više od 22 milijuna primjeraka i objavljeno u 60 zemalja. Ona je također uspješna poslovna žena i jedna od osnivačica investicijskog društva Invest In Her (Uloži u nju) koje se bavi ženskim poduzetništvom i borbom protiv rodne razlike u plaćama.

Mirjana Ognjanović: „Sirena koja se smeši“ – Pet bajki o Venecijanskom getu Ilustrovao: Aleksandar Palavestra Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Izlazak ove knjige uvršten je u globalni program obeležavanja pet vekova od osnivanja Venecijanskog geta kao jedini događaj sa ovih prostora.

Mirjana Ognjanović: „Sirena koja se smeši“ – Pet bajki o Venecijanskom getu Ilustrovao: Aleksandar Palavestra Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Izlazak ove knjige uvršten je u globalni program obeležavanja pet vekova od osnivanja Venecijanskog geta kao jedini događaj sa ovih prostora.

Naslov: Sirena koja se smeši - Pet bajki o Venecijanskom getu Autor: Mirjana Ognjanović Ilustracije: Aleksandar Palavestra Izdavač: Booka, Beograd Obim strana: 71 Format: 20 x 30,5 cm Povez: Tvrdi Tiraž: 1000 `Da li namerno ostavljamo simbole kao uspomenu, zagonetku, ili pouku budućim naraštajima? Zašto nikada ne znamo na vreme koji je najsudbonosniji trenutak našeg života? Koliko vrata treba da otvorimo da bismo nešto razumeli? Kada devojku bez oklevanja da zgrabimo? I koju priču da upamtimo?` Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Knjiga je jako lepo očuvana. Na uvodnoj strani postoji posveta autora. Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Sirene za uzbunu - Nikola Nikolić Godina izdanja: 2019 Broj strana: 232 Povez: Mek Riječ je o djelu koje opisuje period od prije dvije decenije, posljednju, burnu godinu prošloga vijeka, koju su obilježili bombardovanje, vanredno stanje i mnogi drugi lični i kolektivni potresi. Roman je napisan u prvom licu, u vidu naratorove rekonstrukcije perioda adolescencije, stasavanja u okrilju različitih, često sukobljenih istina – vršnjačke, nastavničke, roditeljske, medijske – sve pod pritiskom sirena koje danonoćno oglašavaju opasnost.Osvrt na novi Nikolićev roman dala je književnica i lingvistkinja Slavica Perović.„Glavni junak, ni dijete ni mladić, ostavlja za sobom dane nevinosti i sazrijeva kao plod na dobrom suncu, samo što njegovo sunce nije ni dobro ni blistavo, mada okruglo, više se čuje nego vidi, a pamti se kao prasak bombe, bljesak krstareće rakete ili udar projektila. Sazrijevanje se dešava po skraćenom postupku kako to biva u ratu ili stanju blizu rata, a ubrzavaju ga sveopšti strah, neizvjesnost i stanje duboke životne ugroženosti. U linearnoj naraciji u kojoj ima flešbekova, u jednom relativno kratkom periodu koji se obrađuje u romanu, data je priča o odrastanju, ljubavi, erotici i smrti, sve u auri straha od bombi. Nikola Nikolić se poduhvatio teškog zadatka da o osjetljivim temama crnogorskog društva piše i to je uradio na visokom spisateljskom i umjetničkom nivou i, nadasve, pošteno, što je često zlatni presjek za ocjenu pisca“, zapisala je ona.Književnik Vladimir Tabašević ističe kako „Nikola ispisuje jedan od prvih romana generacije koja je carstvo života i carstvo smrti saznavala u isti mah“.„Roman generacije koja je, krijući se od NATO bombi, po raznim skloništima i udžericama, osluškivala šta im to pubertetom zahvaćeni telo i duša imaju reći. Kad vršnjačka solidarnost osiromaši, a odrasli preurane s infantilnim prognozama mogućih epiloga rata – na sve strane čujemo sirene o koje se ne smemo oglušiti“, dodaje dobitnik NIN-ove nagrade.

Tvrd povez, Decje novine Gronji Milanovac 1990, jako lepo ocuvana knjiga. PD8

Bestseler po izboru novina Washington Post , Wall Street Journal i USA Today . Dirljiva priča o dve sestre, moru laži i potrazi za istinom. Priča o uništenom detinjstvu, izgubljenoj nevinosti, dugo skrivanim tajnama, lažima i izdajama. Džozi Bjanki je poginula pre mnogo godina u terorističkom napadu na voz. Tako je bar verovala njena sestra Kit, doktorka urgentne medicine u Santa Kruzu. Ipak, za svega nekoliko sekundi ceo Kitin svet se izvrnuo naglavačke. U vestima o požaru u noćnom klubu u Oklandu kamera je snimila ženu kako posrće kroz dim. Njena sličnost sa Džozi je neverovatna. Bez ikakve sumnje, to mora biti Džozi. Kit se suočava sa čitavom bujicom osećanja koje je godinama potiskivala – s tugom, patnjom i besom – a smiriće ih tek kad pronađe sestru. Kitin dolazak na Novi Zeland oživljava bolne uspomene. Priseća se dana provedenih na plaži sa Džozi, izgubljenog tinejdžera koji je postao deo njihove porodice i traume koja obe sestre progoni čitav život. Da bi obnovile odnos, sestre moraju da se suoče sa razornom istinom zbog koje mogu da izgube sve. „Predivan lirski stil Barbare O’Nil preliva se stranicama ovog romana. Bićete smesta uvučeni u potresnu porodičnu dramu dok se slojevi komplikovane prošlosti vešto raspliću iz stranice u stranicu. Ne propustite ovu maestralno ispričanu priču o sestrama i tajnama, ranama i iskupljenju, nadi i isceljenju.“ – Elle

O knjizi: „Prelepo i potresno, veliki doprinos književnosti XXI veka.“ Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost Korali je kćer tajanstvenog Profesora Sardija, zlokobnog impresarija Muzeja nesvakidašnjih bića. Svake večeri ona nastupa u velikom akvarijumu kao devojka-sirena, jedna od „živih čudesa“ poput čoveka-vuka i stogodišnje kornjače. Jedne noći Korali nailazi na intrigantnog mladića koji fotografiše drveće na divljim obalama reke Hadson. Edi Koen je ruski imigrant koji se odmetnuo od svog oca i porekla kako bi se posvetio novom čudu tehnologije – fotografiji. Kada Edi fotografiše šokantne i tragične posledice velikog požara koji je zahvatio Njujork, uplešće se u misteriozni nestanak jedne devojke i raspaliti vatru u Koralinom srcu. Njihov susret u gradu laži, žudnje i preobražaja navešće ih na put koji će im otkriti magiju, strah i uzbuđenje ljubavi . Opčinjavajući i uzbudljiv Muzej nesvakidašnjih bića Alis Hofman je priča o naelektrisanoj i strastvenoj ljubavi dvoje potpuno različitih ljudi koji žive u Njujorku tokom turbulentnih prvih decenija dvadesetog veka. „Danas za mnoge romane kažemo da su ’sjajni’, ali ovaj to uistinu jeste: delom ljubavna, delom detektivska, delom istorijska priča, ali sva satkana od lepote.“ Džodi Piko, književnica „Raskošna, živopisna i upečatljiva priča... Jedinstveno čitalačko iskustvo.“ The Seattle Times

O knjizi: „Prelepo i potresno, veliki doprinos književnosti XXI veka.“ Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost Korali je kćer tajanstvenog Profesora Sardija, zlokobnog impresarija Muzeja nesvakidašnjih bića. Svake večeri ona nastupa u velikom akvarijumu kao devojka-sirena, jedna od „živih čudesa“ poput čoveka-vuka i stogodišnje kornjače. Jedne noći Korali nailazi na intrigantnog mladića koji fotografiše drveće na divljim obalama reke Hadson. Edi Koen je ruski imigrant koji se odmetnuo od svog oca i porekla kako bi se posvetio novom čudu tehnologije – fotografiji. Kada Edi fotografiše šokantne i tragične posledice velikog požara koji je zahvatio Njujork, uplešće se u misteriozni nestanak jedne devojke i raspaliti vatru u Koralinom srcu. Njihov susret u gradu laži, žudnje i preobražaja navešće ih na put koji će im otkriti magiju, strah i uzbuđenje ljubavi . Opčinjavajući i uzbudljiv Muzej nesvakidašnjih bića Alis Hofman je priča o naelektrisanoj i strastvenoj ljubavi dvoje potpuno različitih ljudi koji žive u Njujorku tokom turbulentnih prvih decenija dvadesetog veka. „Danas za mnoge romane kažemo da su ’sjajni’, ali ovaj to uistinu jeste: delom ljubavna, delom detektivska, delom istorijska priča, ali sva satkana od lepote.“ Džodi Piko, književnica „Raskošna, živopisna i upečatljiva priča... Jedinstveno čitalačko iskustvo.“ The Seattle Times

Autor: Grejdi Hendriks Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 312 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2022. Granica između preteranog i nedovoljnog opreza prelazi se samo jednom. Uzbudljiv roman strave i užasa koji prati grupu junakinja na ivici smrti, od sjajnog autora „Njujork tajmsovog” bestselera The Southern Book Club’s Guide to Slaying Vampires. U filmovima strave i užasa, finalna devojka je ona koja živa dočeka odjavnu špicu. Ona koja je uzvratila, pobedila ubicu i osvetila svoje prijatelje. Ona koja, iako ranjena, izlazi kao pobednica. Ali šta se dešava s njom kad se zvuk sirena izgubi u daljini i publika nastavi sa svojim životom? Linet Tarkington je prava finalna devojka koja je preživela pokolj pre dvadeset dve godine i to je odredilo svaki dan njenog života nakon toga. I nije jedina. Duže od decenije sastajala se s još pet stvarnih finalnih devojaka i njihovom psihoterapeutkinjom u grupi za podršku onima koje su preživele nezamislivo, i sad se bore da, delić po delić, obnove svoje živote. Sve dok jedna od njih ne propusti sastanak i dok se Linetina najgora mora ne ostvari – neko je saznao za grupu i rešen je da im, deo po deo, ponovo rasturi živote. Ali te finalne devojke sad imaju jedna drugu i koliko god da su im šanse male, koliko god da je noć mračna, koliko god da je nož oštar, one nikad, apsolutno nikad, neće odustati. „Majstor strave daje svoj jedinstveni osvrt na standarde slešer horora.” - Usa Today B8

Format: 13x20 cm Broj strana: 480 strana Pismo: Latinica Povez: Mek Džordž R. R. Martin je ostvario značajnu karijeru kao pisac naučne fantastike, horora, epske fantastike, kao scenarista i televizijski producent i kao urednik, priređivač i autor koncepta dugovečne serije priča i romana Divlje karte, na kojoj rade mnogi autori. Ono što je Džordž postigao u svakom od tih polja zadovoljilo bi mnoge profesionalce kao životno delo – i to životno delo vredno hvale. Ova retrospektiva je iscrpan vodič kroz jednu bogatu i raznovrsnu karijeru, i neizostavno štivo za sve ljubitelje naučne i epske fantastike i horora. U drugom tomu ove obimne retrospektive proslavljeni pisac nas vodi kroz svoje prve priče u žanru epske fantastike, kao i kroz fazu svog rada kojom je dominirao horor – ali često s primesama naučne fantastike, kao što su čuvena pripovetka Kraljevi peska o futurističkim kućnim ljubimcima koji se otimaju kontroli ili horor remek-delo Kruškasti čovek o istinski jezivom čoveku iz susedstva. Sve je to začinjeno Martinovim britkim zapažanjima o sumnjama, radostima i uspesima pisca koji pokušava da se profesionalno bavi svojom umetnošću. Izuzetno štivo ne samo za ljubitelje žanrovske književnosti već i za ljude željne da se oprobaju kao pisci. „Zašto volim epsku fantastiku? Verujem da fantastiku čitamo da bismo ponovo otkrili boje. Da okusimo jake začine i čujemo pesmu sirena. U fantastici ima nečeg drevnog i istinitog što se obraća nekom dubljem nivou u nama, onom detetu koje je sanjalo da će jednoga dana loviti u mračnim šumama, gostiti se pod bregovima, i pronaći ljubav koja će trajati zauvek negde južno od Oza i severno od zemlje Šangri La. Neka im njihov raj. Kad umrem, ja bih radije da odem u Srednju zemlju.“ Džordž R. R. Martin a3

Gore Vidal - Myron Heinemann, 1975 243 str. tvrdi povez stanje: dobro, otpis iz biblioteke, Ex-library. Who pushed Myron Breckinridge through his television screen and onto the set of `Siren of Babylon`? Who is the mysterious Mr. Williams? And who is the mad cook Whittaker Kaiser, or Maude the mischievous hair bender? Who wants to stop history in its tracks so as to preserve permanently the world of Louis B. Mayer and Andy Hardy? And who wants to alter the male sex so as to save the world from overpopulation? Who and what is Myron? The answers are in Gore Vidal`s spectacular new novel, which celebrates the return of Myra Breckinridge - more passionate, more creative, more outrageous than ever. Fiction, 0434829625

Kurt Vonegat Hokus Pokus Meki povez Izdavač Dereta Kurt Vonegat 1922-2007. Ubraja se u probrane velikane američke književnosti, i bez njega bi i sam pojam američke književnosti bio znatno osiromašen. Objavio je romane: Mehanički pijanino (1952), Sirene s Titana (1959), Majka noć (1962), Kolevka za macu (1963), Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965), Klanica Pet (1969), Doručak šampiona (1973), Lakrdija (1976), Zatvorska ptičica (1979), Snajper Dik (1982), Galapagos (1985), Plavi drozd (1988), Hokus-pokus (1990), Vremenski potres (1996); zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačijem leglu (1961), Dobrodošli u majmunarnik (1968), Bogombova burmutica (1999); knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974), Cvetna nedelja (1981), Sudbine gore od smrti (1990), Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001), Čovek bez zemlje (2005); drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970), Između vremena i Timbuktua (1972), Odluči se (1993) i druge.

Kurt Vonegat Hokus PokusMeki povezIzdavač DeretaKurt Vonegat 1922-2007. Ubraja se u probrane velikane američke književnosti, i bez njega bi i sam pojam američke književnosti bio znatno osiromašen. Objavio je romane: Mehanički pijanino (1952), Sirene s Titana (1959), Majka noć (1962), Kolevka za macu (1963), Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965), Klanica Pet (1969), Doručak šampiona (1973), Lakrdija (1976), Zatvorska ptičica (1979), Snajper Dik (1982), Galapagos (1985), Plavi drozd (1988), Hokus-pokus (1990), Vremenski potres (1996); zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačijem leglu (1961), Dobrodošli u majmunarnik (1968), Bogombova burmutica (1999); knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974), Cvetna nedelja (1981), Sudbine gore od smrti (1990), Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001), Čovek bez zemlje (2005); drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970), Između vremena i Timbuktua (1972), Odluči se (1993) i druge.6/26

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Sergej Dovlatov Marš usamljenihIzdavač: LOMGodina izdanja: 2022Broj strana: 206Format: 20 cmPovez: BroširaniSERGEJ DOVLATOV 1941-1990Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

Sergej Dovlatov Marš usamljenih Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 206 Format: 20 cm Povez: Broširani SERGEJ DOVLATOV 1941-1990 Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

ROBERT GREJVS UPUTSTVA ORFIČKOM ISKUŠENIKU Predgovor - Moma Dimić Ilustracije - Bogdan Kršić Izbor i prevod - Raša Livada i David Albahari Izdavač - Centar za kulturu, Zagreb Godina - 1975 104 strana 23 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MOMA DIMIĆ - Poezija je magija Paljba u zoru Da se mrtvi ožive Maslinjak Konverzacioni komad Ostaci Ostajući nedorečen Lopov Sećajući se rata Hladna paučina Gde god mi bili U ime vrline Uputstva orfičkom iskušeniku Hale i kepeci Amerigova bajalica Povratak boginje Pesma Blodeuwedda Bela boginja Ibik na Samosu Stenovita zemlja Sirene pozdravljaju Krona Putnikova kletva Posle pogrešno pokazanog puta Molba u pozni oktobar Darijen Lice u ogledalu Laureat Za Huana o kratkodnevici Čitalac preko mog ramena U razbijenim slikama Smetnja Virus Ona njemu Akrobate Odlike prirode Zamak Sve je bilo tako uredno Blizanac sna Kao kada mistik Samoubica u šibljiku Oni slepi od rođenja Problemi roda Spavanje Astimelusa Unutar razuma Činjenica čina Brojeći otkucaje Tvoj lični način Priznaj, marpesa Ljubav bez nade Ona Vrata Na prvi pogled Simptomi ljubavi Ponavljanje Živice prošarane snegom Rubin i ametist Susret Kao sneg Umro bih za tebe Portret Usko more `U istoriji savremene literature, ćudljivom i istrajnom talentu Roberta Grejvsa, zapala je, između ostalog, usamljenička uloga nepokolebljivog, i časnog iskušenika, u očuvanju uvek novog i svežeg orfičkog majstorstva - ne samo onog svojstvenog klasicizmu ili romantizmu. Njegova poezija, mimo pomodnog intelektualizma i svekolikog modernog antipesništva, ostaje duboko verna iskonskim elementima pevanja: emociji, nadahnuću, Muzi. Bilo da peva o scenama iz rata, ljubavi ili pak smrti, Grejvs je suptilni lirik, nepogrešivo usredsreden na sve ono najbitnije i najbolnije što sačinjava magičnu vezu naših vremenitih (i bezvremenih) susreta, čari i milosti trajanja. Iznad svega, Grejvs je uzvišeni ljubavni pesnik, s bezgraničnim poverenjem u primarnost `ženskog principa` i nikad trnuću lepotu `bele boginje`, dostojne potpunog rituala Rođenja, Življenja i Smrti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Robert Graves Grejvz Orfijskom Iskušeniku

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga - Trajan Stojanović Izdavač: Equilibrium Godina izdanja: 1999 Broj strana: 94 Format: 23 cm Povez: Broširani Knjiga „Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga” uglavnom je vezana za piščevu posetu Beogradu 1998. godine, budući da sadrži tekstove predavanja koje je održao u tri ugledne institucije i intervju koji je tom prilikom dao jednom novinaru. Osim toga u njoj je objavljen poduži Stojanovićev esej o čuvenom putopisu Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, koji nije štampan na engleskom jeziku. Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike… U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vonegat je rano, mođu prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvo-takvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa. Precizan realistički okvir, onakav kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp“ početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa“. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa“, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdaa Hirošimu i Vijetnam. Kurt Vonegut Mlađi (engl. Kurt Vonnegut, Jr.; Indijanapolis, 11. novembar 1922 — Njujork, 11. april 2007) bio je američki pisac poznat po romanima u kojima je kombinovao satiru, crni humor i naučnu fantastiku. Najznačajnija dela su mu Klanica pet (1969), Kolevka za macu (1963) i Doručak za šampione (1973).[1] Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izgubljeni raj Džona Miltona je jedna od najvećih epskih pesama na engleskom jeziku. Priča o čovekovom padu, priča o ogromnoj drami i uzbuđenju, o pobuni i izdaji, o nevinosti suprotstavljenoj korupciji, u kojoj se Bog i Satana bore u ogorčenoj borbi za kontrolu nad sudbinom čovečanstva. Borba besni u tri sveta - nebu, paklu i zemlji - dok Satana i njegova grupa pobunjenih anđela planiraju osvetu Bogu. U središtu sukoba su Adam i Eva, koji su motivisani previše ljudskim iskušenjima, ali čija je krajnja propast nepopustljiva ljubav. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. Broš povez 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega. Vrlo dobro očuvana knjiga, posveta na 1. predlistu. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11022022knj

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga izvorno je objavljena 1957. godine u izdanju meksičkog Fonda ekonomične kulture, u tiražu od deset hiljadu primeraka, na biblijskom papiru i uz supervizorski rad meksičkog pisca Emanuela Karbalja. Sudeći po nekim proučavaocima Borhesove bibliografije, 1967, a po drugima tek naredne godine, naslov se menja u „Knjigu o izmišljenim bićima“, kojom je priručnik proširen. Dodata su trideset i četiri teksta (bez sumnje da bi se uključila nova, nezoomorfička bića poput dvojnika, vila…). Baš kao što je to Borhes izrazio u predgovoru, „Knjiga o izmišljenim bićima“ nastoji da bude prvo delo u svojoj vrsti. Islam i kabala, kineska književnost, vavilonski ep, grčki i latinski klasici, srednji vek i renesansa, jesu neki od izvora kojima se Borhes poslužio (zanimljivo je da se nije poslužio i indijanskim hroničarima) u svom deskriptivnom obilasku zverinjaka iz mašte koji sjedinjuje Minotaura, sirenu, himeru, zmaja, baziliska, kerbera, pticu feniks, grifona, golema, simurga itd, bića koja se, kroz književnu obradu (legende, svete knjige, skazove…), preobražavaju kako bi predstavila fantastiku u najizvornijem smislu te reči. Zbir bića koja čine osnovu iz koje se razvija tekst sazdan je od životinja koje su Kafka, K. S. Luis i Po usnili možda kao jungovske arhetipove vezane za seksualne simbole, ili kao metaforu Parmenidovog gornjeg sveta u kojem je kosmos nastao iz sna, božanskog; metaforu mašte predakâ, religijskog i magijskog iskustva. U svom istraživanju, Marta Pejli je našla da su Džon Ešton, Piter Lam i Džozef Vud Kreč nekoliko godina ranije objavili slična dela na engleskom, te je moguće da Borhesov izbor tekstova nije prvi takav na španskom jeziku. Peruanski Pisac Hose Duran, sa ciljem sličnim Borhesovom, 1950. objavljuje „Zalazak Sirena, Morske krave u šesnaestom veku“, knjigu kojom se posredstvom španskih hroničara XVI stoleća obelodanjuju njihove halucinacije i iznenađenja usled zapanjujuće vizije koju im je nudila ne samo geografija američkog kontinenta, nego i njena izvanredna kosmogonija. Ali u skladu sa razlikom u međunarodnom prestižu ova dva autora, Borhesov izbor tekstova više će odjeknuti i proizvesti veći uticaj na kasnija dela. Izvesno je da od rečene godine počinju da se štancuju latinoamerički zverinjaci što na borhesovski način prikupljaju davna svedočenja o fantastičnim bićima, ili pak prihvataju životinjski svet – bio on izmaštan ili stvaran – kao potporu ili nit ideja o ljubavi, društvenim odnosima ili ljudskom životu. Ovu knjigu je žanrovski teško svrstati, mogla bi da važi za izbor skazova, proznu fikciju ili, jednostavno, a po sugestiji samog Borhesa, za eruditsko prepričavanje duge književne tradicije koja uključuje natprirodna bića i magijske zveri. Ipak se slažemo s Minjolom (1988) u tvrdnji da nas ovi pojmovi („fantastična zoologija“ i „izmišljena bića“) upućuju na fikciju fantastike i na to kako je vidi Borhes: kao mešanje tekstova, jezičku ambivalentnost, umetanje istorije u tekst i obratno, kao mesto sasvim oprečno raju, što su poetička sredstva koja Borhes neprestano koristi u svom književnom stvaranju. Prenoseći s kolena na koleno gotovo isključivo mitski sadržaj nezagađen zapadnom kulturom, literatura usmene tradicije činila je lajtmotiv u razvoju latinoameričke književnosti, počev od mitova i legendi indijanskih društvenih grupa, do španskih hroničara šesnaestog veka; takvu građu su preuzeli autori poput Aleha Karpentjera, Gabrijela Garsije Markesa, Augusa Monterosa, Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa, da navedemo samo neke od njih. Zverinjak su uveli Aristotel i Plinije, i bio je veoma popularan u klasičnom i docnijem razdoblju srednjeg veka, kada je smatran kratkim i deskriptivnim žanrom. Svi oni su dužnici književnosti koja je nadahnuta stvarnim životinjama ili magijskim čudovištima. Glumljene, tradicionalne ili iznova stvorene životinje postaju bića koja stimulišu maštu a stvarna životinja se pretvara u podsticaj za ideje ili formule za isterivanje sopstvenih demona: tako fantastičke zveri vode saživot sa onima, izmišljenim. Strukturisani slično mikropričama, ovi tekstovi, kao i svaki zbir fraktala, jedino mogu biti čitani fragmentarno, baš kao što to Borhes naznačuje u predgovoru: „`Knjiga o izmišljenim bićima` nije napisana za jednokratno čitanje. Voleli bismo da joj se radoznali čitaoci vraćaju, kao prilikom igranja promenljivim oblicima što ih kaleidoskop otkriva“. Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.[1] Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi | uredi izvor] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi | uredi izvor] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi | uredi izvor] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi | uredi izvor] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi | uredi izvor] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi | uredi izvor] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).