’Ajduk je prvi nogometni klub na svitu koji je obiša sve kontinente. Igra je u stotine gradova, ali nidir ni u jednome gradu nije se dogodilo da je osta bez svoji drukeri. A kad Split, kad Dalmacija slavi svoga Ajduka i veseli se njegovim trijumfima osvojenim šampionatima i kupovima onda je to fešta nad feštama, spektakl nad spektaklima, teatar sa stotinu ijad protagonista kakvi se nikad i nidir na svitu ne more režirat. Sve ča se more micat, od sitnoga diteta do friško inkolpanoga starca, sve izajde na ulicu. Svak svakome čestita, raduje se, svak svakoga grli i jubi, piva se i plače od milinja, a zvona zvonidu, vapori fišćotadu, ferate zviždu, sirene zavijadu, maškule pucadu, rokete letidu, i sve ča u velikome gradu proizvodi zvukove, galamu, šušur sve se stavi u pokret. Pedeset ijad tonobili, kamioni, traktori, motori, sve trumbete, čarčajike, pirje, zvončići i i ramine stvoridu najveću buku od postanka svita do danas.

Iz recenzije: Izostavimo li iz pogleda na svijet idilične prizore „za pokazivanje“, one kojima smo svakodnevno zasuti na društvenim mrežama, život je, kako ga literarno preispituje Ksenija Kušec, jedna velika opća opasnost. Počinje to još u djetinjstvu, treniranjem strogoće osebujnih odgajateljica, pakosnih učitelja i nasilnički raspoložene djece u razredu i susjedstvu, a kasnije dolazi lančana reakcija socijalnih poraza, podlih bolesti, ljubavnih iskušenja i mnogih drugih lekcija opasnosti koje vrebaju na živućeg pojedinca. Pod tom zavijajućom sirenom sve je neizvjesno: i to hoće li kućni ljubimci preživjeti, i to hoće li nam netko zaplijeniti zidove i uspomene, i to hoće li nam itko doći na proslavu rođendana, i to hoće li slučajni susret u liftu završiti preljubom ili će „idiotski sretni“ muževi i žene toj općoj opasnosti naizgled odoljeti. Ksenija Kušec zna kako se život pretvara u priču, i kako se vješto ignorira granica između stvarnosti i književnosti. Jednako tako zna čitatelja navesti da se razgali, rastuži, iznenadi, upozna i prepozna – bez ikakve druge opasnosti osim one da se ovim pričama rado vraća kao bliskim i odnekud poznatim životnim postajama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

Odlomak: Dvadeseto je stoljeće svjedok povijesnih događaja koji su označili odlučujući obrat u političkoj i društvenoj situaciji čitavih naroda, snažno utječući i na sudbine pojedinih građana. Prije šezdesetak godina završio je rat koji je, od 1939. do 1945., čitav svijet upleo u tragičnu dramu razaranja i smrti. Sljedećih se je godina dogodilo širenje komunističke diktature na brojne narode srednje i istočne Europe te širenje marksističke ideologije na druge narode Europe, Afrike, Latinske Amerike i Azije. Osim toga, prijelaz u XXI. st., nažalost, zavijen je u crno širenjem terorizma u planetarnim razmjerima: rušenje nebodera Blizanaca u New Yorku bilo je najdojmljivije očitovanje toga. Kako u tim događajima ne vidjeti djelatnu prisutnost mysterium iniquitatis - otajstva bezakonja? Uz zlo, ipak, nije nedostajalo i dobra. Diktature koje su uspostavljene iza »željezne zavjese« nisu uspjele ugušiti želju za slobodom kod potlačenih naroda. U Poljskoj je, usprkos otporu režima, rođen i potvrđen sindikalni pokret poznat pod nazivom Solidarnošć. Bio je to znak buđenja koji je i drugdje izazvao odjeke, l dođe 1989., zabilježena u povijesti kao godina u kojoj je pao Berlinski zid, a kao posljedica dogodio se je i ubrzan pad komunističke diktature u onih europskih naroda nad kojima je desetljećima vladao...

U njoj su bajke mnogih poznatih pisaca na kojima su odrastale generacije i generacije. Tu su braća Grim sa Tri praseta, Snežanom i sedam patuljaka, Ivicom i Maricom, Zlatnom guskom i drugim bajkama. Hans Kristijan Anderson nam daruje Malu sirenu, Ružno pače, Devojčicu sa šibicama, Snežnu kraljicu. Engleske bajke su zastupljene čuvenim Guliverom, Čarobnim pasuljem, Frulašem iz Hamelna i drugim. Pored basni Gavran i lisica, Zec i kornjača. . . dete će naučiti ko je bio La Fonten i da li je Ezop zaista postojao. Tu je i nezaobilazni Pinokio i kratka biografija njegovog tvorca, Karla Kolodija. Bajke Mama Guske, Šarla Peroa, koje je napisao da bi zabavio svoju decu, uspavljivale su mnoge mame i tate, pa će sada i njihovu decu. Deo sa ruskim bajkama obuhvata one koje su napisali Ivan Andrejević Krilov i Aleksandar N. Afanasjev, a koje su poznate širom sveta: Kraljević i prosjak, Vasilisa prekrasna Šumska kći i druge. Istočnjačke bajke sakupljene u zbirku Hiljadu i jedna noć i decu i odrasle vode u jedan uzbudljiv i tajanstven svet, pun boja i mirisa. Njihovo poreklo je izmešano – imena su persijska, ali junaci arapski. Dešavaju se u Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj i Grčkoj. Aladinova čarobna lampa, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Saidove pustolovine – pravo uživanje za decu sklonu avanturama. Knjiga je u odličnom stanju Ima posvetu na prvoj stranici, i dva ostecenja na korici) slikano.

Iz recenzije: ’’Once Upon A War’’ – tako bi zvonio ovaj roman na engleskom govornom području. No rat iz potencijalnog naslova nije onaj koji razara mecima, granatama i tenkovima, nego ruši svjetove daleko od kulisa bojišnice – one koje su vojnici ostavili za sobom kad su otišli. Upravo tako urušio se svijet Damira Žagarića, junaka ’’Đavolje simfonije’’, čiji je brat uzeo pušku kako bi umirio savjest braneći domovinu. Bez svog uzora i jedinog životnog oslonca, Damir ostaje na brisanom prostoru sazrijevanja, prepušten sam sebi u formativnim godinama koje bi bile teške i bez nevolja koje su njega zatekle: brige za brata koji se mjesecima ne javlja s ratišta, neslaganja s ocem izgubljenim u teretu krivnje i misterija davne majčine smrti koji se neočekivano raspetljava. A Pula s početka devedesetih između dvije sirene za uzbunu nudi rizične alate za bijeg od stvarnosti – alkohol, dop, tabletice za onaj osjećaj, garažni rock, motore i djevojke koje same posežu za preponama naglo odraslih mladića. Jer nema kontrole, jer je roditeljska generacija izgubljena u svijetu porušenih starih, a neuspostavljenih novih vrijednosti. Junak iz priče ’’Dezerter’’, kojeg bi valjalo zamisliti sretnim, „dezertirao“ je u roman ’’Đavolja simfonija’’ kako bi nam zrelim autorskim glasom Davora Mandića ispričao – a dijelom i u stripu iscrtao – priču o prisilnom sazrijevanju, o nedostajanjima koja jačaju emocionalni imunitet i o žilavosti generacije čiji je svijet gurnut u zaleđe kolektivnog.

Knjiga Francuska, Srbija i nastanak Kraljevine SHS autora Stanislava Sretenovića istražuje dinamične odnose između Francuske i novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od završetka Prvog svetskog rata do početka tridesetih godina XX veka. Autor analizira kako su posledice globalne ekonomske krize uticale na međunarodne odnose i posebno na veze između ove dve zemlje. Knjiga detaljno ispituje period između 1924. i 1929. godine, naglašavajući neizvesnost u odnosima dveju zemalja. Postavlja se pitanje da li je Francuska imala sposobnost i volju da bude prijatelj, zaštitnik i uzor državi Južnih Slovena i narodima koji su je činili. Autor takođe istražuje uticaj italijanske i nemačke konkurencije u diplomatiji i ekonomiji, kao i njihov efekat na kraljevsku vojsku i mornaricu, gde je francuski uticaj trebalo da bude najjači. Knjiga se bavi i realizacijom pomorskog programa i zajma namenjenog vojnoj opremi Kraljevine, koji su se sudarali sa ključnim interesima Francuske, kao što su očuvanje ravnoteže u Evropi i održavanje savezništva sa Italijom. U kulturnom smislu, francuska aktivnost morala je da uzme u obzir unutrašnju heterogenost Kraljevine, što je dovelo do reorganizacije francuskih konzularnih okruga i jačanja aktivnosti u bivšim austro-ugarskim regijama poput Vojvodine. Autor analizira kako su se Francuska i Kraljevina suočavale sa širenjem italijanskog i nemačkog uticaja, kao i blagim zahlađenjem odnosa sa Srbima. Knjiga završava razmatranjem simboličkih izraza francusko-jugoslovenskog prijateljstva, koje je dostiglo vrhunac 1929. godine, u trenutku uvođenja ličnog režima kralja Aleksandra.

Novo, nečitano, nema posvete. Nikola Tesla, pesnik nauke - Dejan Stojiljković Godina izdanja: 2023 Broj strana: 101 Povez: Tvrd Luksuzno bibliofilsko izdanje Ako se naučne formule mogu prepevati, da li je onda moguće obrnuto? Da li se poezija može prevesti u formule? U nauku? I ako je to moguće, kakav čovek je kadar to da učini? Po svoj prilici – izuzetan. Da li je Nikola Tesla bio takav čovek? Prometej koji je po cenu velike lične žrtve doneo čovečanstvu svetlo? I u bukvalnom i u figurativnom smislu. “Širenje civilizacije se može uporediti sa širenjem vatre. Prvo je to tiha iskra, a onda podrhtavajući plamen, a onda moćni požar koji postaje sve jači i brži”, rekao je jednom Tesla. Kroz kakvu je to šumu simbola prošao genije iz Smiljana i šta je tamo sreo i spoznao? Luksuzno bibliofilsko izdanje knjige Nikola Tesla: Pesnik nauke kroz 10 poglavlja pokušava da odgonetne zagonetnu ličnost velikog naučnika prateći njegov životni put od rodnog Smiljana do Njujorka. Saznajte od koga je Tesla nasledio talenat za pronalazaštvo, kakvi su bili njegovi prvi dani u Americi, zašto su ga smatrali osobenjakom, kako je pobedio Edisona u „Ratu struja“, zbog čega je dugo vremena važio za jednog od najpoželjnjih njujorških neženja, kakav je bio njegov odnos sa Markom Tvenom i Mihajlom Pupinom, zašto ga nisu primili u Srpsku kraljevsku akademiju, kakav je stav imao po pitanju religije i Boga, odakle njegova fascinacija viskijem za koji je smatrao da produžava život, zbog čega su njime i njegovim delom bili fascinirani Dejvid Bouvi i Kristofer Nolan…

Još jedna predivno opremljena knjiga iz ilustratorske radionice Toni Vulfa. U njoj su sakupljene bajke mnogih poznatih pisaca na kojima su odrastale generacije i generacije. Tu su braća Grim sa Tri praseta, Snežanom i sedam patuljaka, Ivicom i Maricom, Zlatnom guskom i drugim bajkama bez kojih ne može da se zamisli detinjstvo. Hans Kristijan Anderson nam daruje Malu sirenu, Ružno pače, Devojčicu sa šibicama, Snežnu kraljicu. Nad ovim bajkama vaše dete će proliti mnogo suza. Ali neka, bajke i jesu tu da bi u deci, pored mašte, razvijala saosećanje sa drugima i osećanje za pravednost i istinu. Engleske bajke su zastupljene čuvenim Guliverom, Čarobnim pasuljem, Frulašem iz Hamelna i drugim. Pored basni Gavran i lisica, Zec i kornjača. .. dete će naučiti ko je bio La Fonten i da li je Ezop zaista postojao. Tu je i nezaobilazni Pinokio i kratka biografija njegovog tvorca, Karla Kolodija. Bajke Mama Guske, Šarla Peroa, koje je napisao da bi zabavio svoju decu, uspavljivale su mnoge mame i tate, pa će sada i njihovu decu. Deo sa ruskim bajkama obuhvata one koje su napisali Ivan Andrejević Krilov i Aleksandar N. Afanasjev, a koje su poznate širom sveta: Kraljević i prosjak, Vasilisa prekrasna Šumska kći i druge. Istočnjačke bajke sakupljene u zbirku Hiljadu i jedna noć i decu i odrasle vode u jedan uzbudljiv i tajanstven svet, pun boja i mirisa. Njihovo poreklo je izmešano – imena su persijska, ali junaci arapski. Dešavaju se u Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj i Grčkoj. Aladinova čarobna lampa, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Saidove pustolovine – pravo uživanje za decu sklonu avanturama. Dete će iz knjige saznati da su se bajke prvo prenosile usmeno, da su likovi i situacije često bili slični i da su zato bajke prelazile iz zemlje u zemlju i iz jednog jezika u drugi pa je ponekad teško utvrditi njihovo poreklo. Glavni likovi u bajkama su često životinje, a čudesni događaji su njihova glavna odlika. Pismo Ćirilica Povez tvrd (sunđer) Uzrast 3–5 Format 240 x 300 Broj strana 384

Ilustracije Toni Vulf Izdavač: Mono i Menjana, Beograd Godina izdanja : 2009. Tvrde sunđeraste korice Ćirilica Broj strana: 382 str. Format 30 cm Još jedna predivno opremljena knjiga iz ilustratorske radionice Toni Vulfa. U njoj su sakupljene bajke mnogih poznatih pisaca na kojima su odrastale generacije i generacije. Tu su braća Grim sa Tri praseta, Snežanom i sedam patuljaka, Ivicom i Maricom, Zlatnom guskom i drugim bajkama bez kojih ne može da se zamisli detinjstvo. Hans Kristijan Anderson nam daruje Malu sirenu, Ružno pače, Devojčicu sa šibicama, Snežnu kraljicu. Nad ovim bajkama vaše dete će proliti mnogo suza. Ali neka, bajke i jesu tu da bi u deci, pored mašte, razvijala saosećanje sa drugima i osećanje za pravednost i istinu. Engleske bajke su zastupljene čuvenim Guliverom, Čarobnim pasuljem, Frulašem iz Hamelna i drugim. Pored basni Gavran i lisica, Zec i kornjača... dete će naučiti ko je bio La Fonten i da li je Ezop zaista postojao. Tu je i nezaobilazni Pinokio i kratka biografija njegovog tvorca, Karla Kolodija. Bajke Mama Guske, Šarla Peroa, koje je napisao da bi zabavio svoju decu, uspavljivale su mnoge mame i tate, pa će sada i njihovu decu. Deo sa ruskim bajkama obuhvata one koje su napisali Ivan Andrejević Krilov i Aleksandar N. Afanasjev, a koje su poznate širom sveta: Kraljević i prosjak, Vasilisa prekrasna Šumska kći i druge. Istočnjačke bajke sakupljene u zbirku Hiljadu i jedna noć i decu i odrasle vode u jedan uzbudljiv i tajanstven svet, pun boja i mirisa. Njihovo poreklo je izmešano – imena su persijska, ali junaci arapski. Dešavaju se u Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj i Grčkoj. Aladinova čarobna lampa, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Saidove pustolovine – pravo uživanje za decu sklonu avanturama. Dete će iz knjige saznati da su se bajke prvo prenosile usmeno, da su likovi i situacije često bili slični i da su zato bajke prelazile iz zemlje u zemlju i iz jednog jezika u drugi pa je ponekad teško utvrditi njihovo poreklo. Glavni likovi u bajkama su često životinje, a čudesni događaji su njihova glavna odlika. unutra odlično očuvana taknut hrbat na ćoškovima/vidi slike/ GAR.2

H. K. Andersen Bajke 1 - 10 - KOMPLET U KUTIJI Andersenove Bajke 1 - 10 - KOMPLET - U KUTIJI -retko .. ZBIRKA ANDESRSENOVIH PRICA -1967 godina -TVRD POVEZ, ilustrovano. -stanje vrlo dobro ,sadrzaj je cist ,lep , jedino je kutija izlepljena salotejpom na ivicama ,ojacano je ,da bi se očuvala -VUK KARADZIC BEOGRAD 1 Jovica Budalica / H. K. Andersen ; [sa danskog prevela Vera Jugović ; ilustrirao Gustav Hjortlund] 2 Što stari uradi, uvijek je dobro / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund ; sa danskog prevela Vera Jugović] 3 Svinjar / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Andersen, Hans Christian 4 Slavuj, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 5 Palčica / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 6 Ružno pače, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 7 Princeza na zrnu graška, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 8 Carevo novo odelo, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 9 Veliki i mali Nikola/ H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 10 Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. (u sobi ,ormaric ,mali ,beli ,desno ,prozor)

Луис Буњуел: МОЈ ПОСЛЕДЊИ УЗДАХ Издавач: ИНСТИТУТ ЗА ФИЛМ, Београд, 1983.год. Меки повез, 230 страна, илустровано, латиница. Очуваност видљива на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Луис Буњуел Портолес (шп. Luis Buñuel Portolés, 22. фебруар 1900 — 29. јул 1983) био је, по рођењу, шпански редитељ и филмски стваралац, који је стварао углавном у Мексику и Француској, али такође и у његовој родној земљи Шпанији, као и у Сједињеним Државама. Кад је Буњуел умро у својој 83. години, његова посмртница у Њујорк Тајмсу назвала га је „иконокластом, моралистом, и револуционаром који је био лидер авангарде надреализма у својој младости и доминантан међународни филмиски режисер пола века касније”. Његов први филм, Андалузијски пас, напраљен у доба немог филма, критичар Роџер Иберт је назвао „најпознатијим филмом икад направљеним”, а за његов последњи филм, Тај мрачни предмет жеља, напраљен 48 годна касније, награђен је наградама Најбољи режисер које додељују Национални одбор за рецензију филмова и Национално друштво филмских критичара. Писац Октавио Паз је назвао Буњуелов рад „браком филмске слике са поетском сликом, који ствара нову реалност ... скандалозну и субверзивну”. Често асоциран са надреалистичким покретом 1920-их, Буњуел је креирао филмове од 1920-их до 1970-их. Његов рад обухвата два континента, три језика и низ жанрова, укључујући авангардни филм, документарни филм, мелодраме, сатире, мјузикле, еротику, комедије, романсе, историјске драме, фантазију, криминалистички филм, авантуристички филм, и вестерн. Упркос овој разноликости, редитељ Џон Хјустон је веровао да је, без обзира на жанр, Буњуелов филм толико карактеристичан да се одмах препознаје, или, како је Ингмар Бергман то рекао, „Буњуел је скоро увек правио Буњуелове филмове”. Шест Буњуелових филмова је увршетно у критички избор Sight & Sound 2012. године најбољих 250 филмова свих времена. Петнаест његових филмова је укључено у They Shoot Pictures, Don`t They? списак са 1.000 највећих филмова свих времена, по чему се он рангира на другом месту, једино иза Жан-Лик Годара, са шеснаест филмова, и он је рангиран на тринаесто место њиховог списка најбољих 250 режисера. Биографија Буњуел је рођен у Каланди, Теруел, у шпанској области Арагон. Родитељи су му били Леонардо Буњуел и Марија Портолес, а његова два брата звали су се Алфонсо и Леонардо, док су његове четири сестре биле Алисија, Кончита, Маргарита и Марија. Имао је строго језуитско образовање, после чега се уписао на Универзитет у Мадриду. Док је струдирао на мадридском универзитету постао је веома близак пријатељ са сликарем Салвадором Далијем и песником Федериком Гарсијом Лорком, као и другим значајним шпанским уметницима који су живели у то време по студентским домовима. Буњуел је најпре студирао природне науке и агрономију, затим инжињеринг на универзитету, да би се касније пребацио на филозофију. Након смрти његовог оца, 1923, Буњуел је осетио велику потребу да напусти земљу и, у 1925, он се сели у Париз, где се запошљава као секретар у организацији под називом “Међународно удружење за интелектуалну сарадњу”. Касније налази посао у Француској као помоћник редитеља Жан Епстина (Jean Epstein) на снимању “Мопрата” (Mauprat) и Марија Налпаса (Mario Nalpas) у филму “Тропска сирена” (La Sirène des Tropiques), да би после тога, заједно са Салвадором Далијем написао сценарио и затим снимио 16-минутни кратки филм “Андалузијски пас” (Un chien andalou), 1929. године. Овај филм, који се састоји од серије шокантних, па понекад чак и стравичних сцена фројдовске природе (као што је споро сечење очне јабучице једне жене помоћу оштрице бријача), био је примљен са ентузијазмом од стране француских надреалиста онога времена, а и касније је настављено редовно са његовим приказивањем унутар филмске заједнице, све до данашњих дана. Буњуел је наставио у истом маниру са својим следећим филмом “Златно доба” (“L`Âge d`Or”), делимично заснованом на Маркиз де Садовим “120 дана Содоме”. Овај филм је започет као његова нова сарадња са Далијем, али је постао Буњуелов самостални пројекат захваљујући њиховом међусобном разлазу, који се десио пре почетка снимања филма. Током овог филма он је максимално исказао своје непознавање филмске технике, снимајући углавном све у једној секвенци и користећи скоро сваки метар филма који је снимио. Филм “Златно доба” требало је да представља његов напад на католицизам и, према томе, створио је чак још и већи скандал од “Андалузијског пса”. Десничарска штампа критиковала је овај филм навелико и полиција је ставила забрану на његово приказивање која је трајала педесет година. После “Златног доба” Буњуел се враћа у Шпанију где снима филм под називом “Земља без хлеба” (“Las Hurdes: Tierra Sin Pan”, 1933), документарни филм о животу сељака. Било је то у време када је Франциско Франко полако освајао власт у Шпанији. Године 1936, започео је Шпански грађански рат. Времена су се брзо мењала и Буњуел је увидео да некоме са његовим политичким и уметничким сензибилитетом више није место у фашистичкој Шпанији. Филмографија Режисер Андалуски пас (Un chien andalou, 1929) Златно доба (L`Âge d`or, 1930) Земља без хлеба (Las Hurdes, 1933) (¿Quién me quiere a mí?, 1936) (¡Centinela, alerta!, 1937) Велики касино (Gran Casino, 1947) (El Gran Calavera, 1949) Заборављени (Los Olvidados, 1950) Сузана (Susana, 1951) (La Hija del engaño, 1951) Успон у небо (Subida al cielo, 1952) (Una Mujer sin amor, 1952) Животиња (El Bruto, 1953) Он (El, 1953) (La Ilusión viaja en tranvía, 1954) Оркански висови (Abismos de pasión, 1954) Робинзон Крусо (Robinson Crusoe, 1954) Злочиначки живот Арчибалда де ла Круза (Ensayo de un crimen, 1955) (El Río y la muerte, 1955) То се зове зора (Cela s`appelle l`aurore, 1956) Смрт у том врту (La Mort en ce jardin, 1956) Назарен (Nazarín, 1959) Грозница расте у Ел Пау (La Fièvre monte à El Pao, 1959) Девојка (The Young One, 1960) Виридијана (Viridiana, 1961) Анђео уништења (El Ángel exterminador, 1962) Дневник једне собарице (Le Journal d`une femme de chambre, 1964) Симеон пустињак (Simón del desierto, 1965) Лепотица дана (Belle de jour, 1967) Млечни пут (La Voie lactée, 1969) Тристана (Tristana, 1970) Дискретни шарм буржоазије (Charme discret de la bourgeoisie, 1972) Фантом слободе (Le Fantôme de la liberté, 1974) Тај мрачни предмет жеља (Cet obscur objet du désir, 1977)`

Odlomak : ’’Ležao sam osuđen na krevet. Duša mi je bila u gipsu; u takvom stanju svo bogatstvo bilo mi je tek ono nadohvat ruke. Juhice me nisu oporavljale, prijatelji nisu pomagali mandarinama. Sestra Vrijeme obavljala je rutinske vizite, mijenjala kahlice i pogledavala aparate. Nije bila plaćena da me vraća u živu prirodu. Razvukla bi zavjese i pokazivala mi ponedjeljke i subote. Dopuštala mi je da joj kroz bolničku kutu provlačim ruku između nogu. Ne znam kako je obrađivala druge pacijente. Podizala bi me na krevetu, poravnavala plahte i jastuk. Ponekad bi sjela na rub, stavila komad mene na tanjure što bi ih skinula s kolica, i onda bi me polako hranila tim komadom, lijepo i tanko izrezanim. Osjetio bih kako se ispod gipsa nešto giba, kao da se odrezani dio pokušava nečime napuniti, ali to ne ide do kraja; zrak bi to potisnuo natrag, sušeći ranu krastom koju bih ja preko noći iščupao, pa bi sve bilo jednako bolno, nezacijeljeno. Papar mi je ulazio direktno u krv i u težim sam noćima kašljao vatru. Sestra Vrijeme bi došla i nabila mi svoju kosu u usta, začepila grkljan, činila da mirnije spavam. Nikada je nisam poželio prevariti, lažno se umiriti. Ovlaš bi joj dodirivao prsa, bokove i butine kada bi se nagnula nad mene i hladila mi lice slinom. Ali u bolnici me nisu mogli držati vječno; i drugi su čekali svoj krevet. Operirani tugom i bez socijalnog osiguranja. Noć prije rastanka, Sestra Vrijeme gola se razvila preda mnom. Laktovima se naglo spustila na moja prsa, kao da se spustila na strunjaću. Otvorio sam usta preko cijele sobe i usisao sav zrak; želio sam je srcem, kao dizalicom, podići do neba. Skidala je komete i meteorite, Jupiterovu prašinu, i spuštala mi ih na jezik kao bobice grožđa. Skupila mi se na trbuhu i polako puzila prema licu. Rukom mi je poklonila mene ponovo, vrijednu uspomenu koju ću vječno čuvati nakon rastanka. Ustima je obuhvatila moja, popušila me, dok mi u prsima nije ostao samo vakuum. Držala je moje srce među zubima. Krv je letjela između nas, orgazmi se nisu brojili, oči su joj blistale kao kazaljke sata, pratio sam njihov smjer, upućivao me k njezinim dojkama. Imala je rep sirene, onda se pretvorila u vodopad i smočila me. Ispuhnuo sam vodu iz nosa kada je postala rogobatni nosorog i zaletavala se u mene iz sve snage. Izvukla je sve iz mene i napravila po sobi izložbu mojih skrivenosti i užasa, aukciju nekih davnih motiva, propalih, jer ih nije imao tko retuširati. Bio sam jedini kupac i sve sam vratio natrag po najnižoj cijeni. Ujutro sam svezao crijeva u mornarski čvor, kako loše tajne ne bi iscurile, i prošvercao se pored sestre na prijavnici/odjavnici. Nisam tražio dokumente; imao sam i previše slika po džepovima.’’

MIHAIL AFANASJEVIČ BULGAKOV 1. HOLANĐANIN LUTALICA I DRUGE PRIPOVETKE 2. PURPURNO OSTRVO I DRUGE PRIPOVETKE 3. POSLEDNJI DANI I DRUGE DRAME 4. DANI TURUBINA I DRUGE DRAME 5. PSEĆE SRCE I DRUGE PRIPOVETKE 6. MRTVE DUŠE I DRUGE DRAME 7. MAJSTOR I MARGARITA 8. BELA GARDA 9. PISMA 10. ŽIVOT GOSPODINA DE MOLIJERA 11. POZORIŠNI ROMAN 12. UTOPIJA MIHAILA BULGAKOVA Izdavač - Feniks libris, Beograd; Neven, Beograd Godina - 2021 20 cm ISBN - 978-86-7842-524-0 978-86-7842-526-4 978-86-7842-525-7 978-86-7842-531-8 978-86-7842-529-5 978-86-7842-527-1 978-86-7842-530-1 978-86-7842-524-0 978-86-7842-528-8 978-86-7842-535-6 978-86-7842-533-2 978-86-7842-534-9 978-86-7842-532-5 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. HOLANĐANIN LUTALICA I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 656 strana SADRŽAJ: FELJTONI I PRIČE IZ LISTA `SIRENA` Nemirno putovanje Tajne Madridskog dvora Kako se razbio Buzigin Napad Jako sredstvo Predstava u Petuškama Kako je on poludeo Trenuci života i smrti Herkulovski podvizi pokojnog načelnika požarne komande Nazarova Električno predavanje Radnja na točkovima Prosveta sa krvoprolićem Razgovor pacova Pas koji govori Jesu li ga obesili ili ne? Priča Makara Devuškina Čudotvorne čizme Lovci na lobanje Doživljaj pokojnika Sastanak u prisustvu člana Glav-polit-bogosluženje Kako je škola propala u pakao Na osnovu čega se predradnik oženio Priča o pivu Kako je predsednik uništavajući pijanstvo uništio i železničare Bračna katastrofa Saradnik sa masom ili svinjarija po profesionalnoj liniji Tri kopejke Er-Ka-Ka Igra prirode Šopenova uvertira Kolevka šefa stanice Osinjak Priča o podžilkinu i grizu Biblifedžija O goloj stvari Progutani voz Pesničenje Novi način širenja knjige Izveštaj sa njegovim Veličanstvom carem Rat između vode i gvožđa Priča radničkog dopisnika O suvišnim ljudima Pod gasom Pogibija šurke - opunomoćenika Zvuci polke vanzemaljske Banana i sidaraf Srećnik Pseći život Željeni isplatilac `Revizor” sa izbacivanjem Telefonom Iscelitelj Apoteka Začarano mesto Okrugli pečat Genijalna ličnost Zbirka trulih činjenica Revizija Doživljaji zidnih novina Uspešan i neuspešan porođaj Zalog ljubavi Oće učenost da pokažu Đavolja posla Madmazel žana Kondukter i član carske porodice Neumorne telegrafistkinje Kad padne mrak Niz fenomenalnih projekata Praznik sa sifilisom Tetkica-Ivan O koristi od alkoholizma Svadba sa sekretarima Kako se buton oženio Muka sa pečatima Približavanjem po glavi Zaporošci pišu pismo turskom sultanu Rad na 40 gradi Prilikom obavljanja svetih dužnosti Čovek sa toplomerom O mlaćenju žena Crnački događaj Kvasac i beleške Kada mrtvi ustaju iz grobova Blagajnikova pesnica Kako je za tetkin novac mesni Komitet kupio poklon Požar Holanđanin lutalica Umerena psovka Pogrešne pantalone Paćenik-tatica Mrtvi hodaju Dinamit !!! Nesrećni Vsevolod Vesela stanica Sentimentalno piskaralo Odvratan tip Prvak sveta Tajna kase Muzičko-vokalna katastrofa Radio-peća `Karo` slučaj Pijana lokomotiva Razvratnik Bučni raj Točak sudbine BELEŠKE MLADOG LEKARA Čelično grlo Vatreno krštenje Mećava Mrkli mrak Zvezdasta ospa Peškir sa izvezenim petlićem Izgubljeno oko Ubio sam Morfijum MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 2. PURPURNO OSTRVO I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 348 strana SADRŽAJ: MILIVOJE JOVANOVIĆ - Predgovor FELJTONI I PRIČE IZ LISTA „U OSVIT` Beleške na manžetnama Crvena Moskva Crvena kruna U noći između drugog i trećeg Prestonica u notesu Pehar života Zlatoglava Pod staklenim nebom Moskovske scene Predstava u korist lorda Kersona Beleške sa puta Rols rojs ili doberman Pinčer Slučaj `Komarov“ Kijev grad Biseri svakidašnjice Jezero od rakije Šanson d`ete Jedan dan iz našeg života Psalam Grad sa zlatnim odsjajem Belobrisovljev notes Zlatna dokumenta Purpurno ostrvo Moskva dvadesetih godina MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 3. POSLEDNJI DANI I DRUGE DRAME Prevod - Milan Čolić, Milan Đoković 398 strana SADRŽAJ: Adam i Eva Blaženstvo Ivan Vasiljevič Bratstvo licemera Poslednji dani MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 4. DANI TURUBINA I DRUGE DRAME Prevod - Milan Čolić, Milan Đoković 452 strana SADRŽAJ: Dani Turbina Zojkin stan Bekstvo Purpurno ostrvo MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 5. PSEĆE SRCE I DRUGE PRIPOVETKE Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 612 strana SADRŽAJ: ĐAVOLIJADA I DRUGE PRIČE Dom broj trinaest Kineska priča Čičikovljevi doživljaji Đavolijada Kobna jaja PSEĆE SRCE OSTALI FELJTONI I PRIČE Nedelja prosvete Doktorovi neobični Doživljaji Spiritistička seansa Jurij Sljoskin Ka-En-Pe i Ka-Pe U školi gradića III internacionale Prva dečija komuna Ptice na mansardi Serija nula šest br 0660243 Kanov plamen Boemština Izbor odmarališta Putovanje kroz Krim Žohar `Voda života” Trg na točkovima Zlatni dopisi Feraponta Ferapontoviča kaporceva Egipatska mumija Tipična ličnost Usnio sam san `Bio je maj` MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 6. MRTVE DUŠE I DRUGE DRAME Prevod - Milivoje Jovanović, Milan Čolić, Petar Bunjak 368 strana SADRŽAJ: Don Kihot Batum Mrtve duše Maloumni Žurden MILIVOJE JOVANOVIĆ - Napomene 7. MAJSTOR I MARGARITA Prevod - Tanja Kovačević 640 strana 8. BELA GARDA Prevod - Milan Čolić, Nikola Miljković, Petar Bunjak, Nikola Miljković 484 strana 9. PISMA Prevod - Milivoje Jovanović i Milan Čolić 394 strana SADRŽAJ: Pisma Mihaila Bulgakova Autobiografije Mihaila Bulgakova i drugi tekstovi Napomene Letopis života i stvaralaštva Mihaila Bulgakova 10. ŽIVOT GOSPODINA DE MOLIJERA Prevod - Milan Čolić i Petar Bunjak 270 strana 11. POZORIŠNI ROMAN Prevod - Milan Čolić Pogovor - Milivoje Jovanović 238 strana 12. UTOPIJA MIHAILA BULGAKOVA 318 strana Sabrana Izabrana Odabrana Dela Izbor Iz Djela Mihaila Bulgakova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džon Miloton jedan je najznačajnijih engleskih pesnika i bitan predstavnik svoje epohe. Njegov spev Izgubljeni raj obeležio je barokno pesništvo. Izgubljeni raj prvi put je objavljen 1667. u nerimovanom desetercu, a za njim sledi i Raj ponovo stečen iz 1671. godine. Ova kapitalna dela svetske kulturne baštine, ništa manje ne predstavljaju i prevodilačke poduhvate – prema proznom prevodu Darka Bolfana, Dušan Kosanović je napravio i jednako dobar prepev. O tome svedoči i činjenica da su oba predhodna izdanja odavno rasprodata, te ponovni izlazak ovog remek-dela svakako predstavlja književnu gozbu svim ljubiteljima Miltonove poezije. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Darko Bolfan Prepev: Dusan Kosanovic Izgubljeni raj - Raj ponovo stečen Džon Miloton jedan je najznačajnijih engleskih pesnika i bitan predstavnik svoje epohe. Njegov spev Izgubljeni raj obeležio je barokno pesništvo. Izgubljeni raj prvi put je objavljen 1667. u nerimovanom desetercu, a za njim sledi i Raj ponovo stečen iz 1671. godine. Ova kapitalna dela svetske kulturne baštine, ništa manje ne predstavljaju i prevodilačke poduhvate – prema proznom prevodu Darka Bolfana, Dušan Kosanović je napravio i jednako dobar prepev. O tome svedoči i činjenica da su oba predhodna izdanja odavno rasprodata, te ponovni izlazak ovog remek-dela svakako predstavlja književnu gozbu svim ljubiteljima Miltonove poezije. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Niz Bisera Mita (Dimitrije)Nešković Pančevo 1885.g *3436*09-2021 Niz Bisera što ga je nanizao srpskoj mladeži Mita Nešković sa slikama Naklada knjižara Braća Jovanović Pančevo 1885.g autor: Dimitrije Mita Nešković Tvrd povez, ćirilica,154.strane..u orginalu 155.strana, ilustracije, format: 16+ x 11,5 cm, težina: 190.grama stanje: dobro očuvana, nema ispisivanja, !!! NAPOMENA : fgali na kraju u malom srpskom rečniku strana 155.- sa rečima c, dž, š,zacepljena stranica 115-116. u gornjem spoljnjem delu-neremeti tekst-sanirana papirnim sejlotepom 5,5 x 1,5 cm/ima pečat biblioteke iz sadržaja: - ,Vaš prijatelj `Čika-Jova`, - Pisma brace Božidara-7.pisama, , - Dvanest braće-(pesme-za svakog brata), -Naš dobri majstor Drenko , -Nečisti duh-ulovljen , -Saveti iz naroda , -Odisejevo buđenje: Priča iz starih vremena,-Odisej među Cikonima,-Odisej među Ciklopima,-Eolus,-Čarobnica Circe ,-Sirene,Scila i Harivda,-Apoloa goveda , -Nausika,kraljeva ćerka ,-Odisej među Feakima ,-Odisejkod kuće ,- Eumeos i Telemak , - Odisej u svome dvoru , -Penelopa i prosjak , -Odisejeva strela, -Borba i pobeda , -Odisej i Penelopa , -Lartes, -Odisejev otac, -mali srpski rečnik * * * Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870-1871). Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo. Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora. Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

MARKETING GURU PHILIP KOTLER I GLOBALNI MARKETING STRATEG MILTON KOTLER ĆE VAM POKAZATI KAKO DA PREŽIVITE NESTABILNE EKONOMSKE VODE! Ako mislite da firme ne mogu rasti u spororastućoj ekonomiji, knjiga Marketingom do rasta će promeniti vaše mišljenje. Mnoge firme zasnivaju planove rasta na jednoj ili dve strategije, često usvojene pre nego što je svet postao globalizovan i tehnološki napredan. Firme sada moraju istražiti svih osam načina koji mogu obećati novi rast. Da li je vaša firma inovativna? Da li je vaš brend jak kao što bi trebalo biti? Jesu li vaši klijenti zadovoljni i odani? Jeste li sposobni oteti tržište konkurenciji? Da li ste poslovanje preselili u Kinu, Brazil ili na neka bržerastuća tržišta? Da li ste preuzimali druge kompanije ili sklopili nove saveze? Da li ste osvojili nove kupce pokazujući svoje prave vrednosti? Da li ste sklopili partnerstva s vladama i nevladinim organizacijama u novim projektima? Razmislite šta to rade druge firme da bi postigle veći rast u spororastućoj svetskoj ekonomiji ili industriji. Sjedinjene Države, Evropska unija i druge razvijene zemlje suočavaju se s godinama kontinuirano niskog ekonomskog rasta, toliko niskog da broj novih radnih mesta u velikoj meri neće odgovarati povećanju broja radnika. U razvijenom svetu, koji se suočava s bolno sporim rastom ekonomije, potrebna je primena kreativnih marketinških strategija radi uspešnog takmičenja za ograničenu bazu kupaca. Knjiga Marketingom do rasta pokazuje kako preživeti u ovim uzburkanim ekonomskim vodama. Detaljno se navodi devet megatrendova koji nude nove mogućnosti u ovoj deceniji, uključujući globalnu preraspodelu bogatstva, urbanizaciju, rastući globalni trend „zelene” ekonomije, brze promene društvenih vrednosti i drugo. Procenite koliko je vaša poslovna delatnost spremna za ovakvo promenljivo ekonomsko okruženje kroz osam strategija rasta: • Povećajte svoj tržišni udeo: Budite bolji od konkurencije i povećajte svoj tržišni udeo. • Razvijte entuzijazam kod svojih kupaca i deoničara: Privucite obožavaoce i razvijte bazu lojalnih partnera u svom lancu snabdevanja. • Stvorite moćan brend: Dizajnirajte moćan brend koji deluje kao živa platforma za strategije i delovanje vaše organizacije. • Stvarajte inovativne, nove proizvode, usluge i iskustva: Razvijajte kulturu inovativnosti i koristite svež pristup novim ponudama i iskustvima. • Međunarodna ekspanzija: Prepoznajte međunarodna makro i mikrotržišta s visokom stopom rasta i uspešno se na njima pozicionirajte. • Preuzimanja, spajanja i strateški savezi: Ostvarujte rast privlačnim prilikama za partnerstvo putem preuzimanja, spajanja, strateških saveza i zajedničkih ulaganja. • Izgradite izvanrednu reputaciju kao društveno odgovorna firma: Unapredite društveni karakter svoje firme da biste dobili više poštovanja, kao i podršku javnosti i deoničara. • Stvarajte partnerstva s vladom i nevladinim organizacijama: Uspešno se takmičite za pružanje usluga i proizvoda koji su potrebni vladama širom sveta. Ovo su najopasnija vremena od Velike depresije, međutim i dalje je moguće ostvarivati rast. Naučite da sprovodite ove proverene strategije i postignete stope rasta na kojima će vam vaši konkurenti zavideti. Kratak sadržaj 1. Uvod: Priprema za svladavanje osam puteva k rastu 2. Rastite povećavanjem svog tržišnog udjela 3. Rastite stvaranjem odanih kupaca i dionika 4. Rastite razvijanjem moćnog brenda 5. Rastite stvaranjem inovativnih proizvoda, usluga i iskustava 6. Rastite širenjem na međunarodna tržišta 7. Rastite spajanjima, preuzimanjima, strateškim savezima i zajedničkim ulaganjima 8. Rastite izgrađivanjem izvanredne reputacije kao društveno odgovorna tvrtka 9. Rastite stvaranjem partnerstva s vladom i nevladinim organizacijama 10. Epilog, Bilješke PHILIP KOTLER je jedan od vodećih autoriteta u svetu iz oblasti marketinga, a njegovi tekstovi poslednjih četrdeset godina definišu marketing širom sveta. Spomenimo samo neke njegove knjige: Marketing Management (14. izdanje), Marketing 3.0, Ten Deadly Marketing Sins te Corporate Social Responsibility. Takođe je uvaženi profesor međunarodnog marketinga s titulom S. C. Johnson & Son u Školi menadžmenta Kellogg na Univerzitetu North-western. Novine Financial Times proglasile su ga četvrtim najuticajnijim guruom menadžmenta, a Wall Street Journal proglasio ga je šestim najutjecajnijim poslovnim misliocem. MILTON KOTLER je predsednik firme Kotler Marketing Group USA sa sedištem u Washingtonu, D. C., kao i Kotler Marketing Group China sa sedištem u Pekingu, koja je prepoznata kao najbolja konsultantska firma za marketing strategije u Kini. Takođe je autor knjige A Clear-Sighted View of Chinese Business Strategy (Oštrouman pogled na kinesku poslovnu strategiju), a često piše i za kinesku poslovnu štampu.

FILOZOFSKA TOPOLOGIJA Milan Brdar Studija Filozofska topologija predstavlja zaokružen opus prof. dr Milana Brdara, nakon 40 godina njegovog istraživačkog rada. Kao u svakom filozofskom istraživanju, tako i u ovoj studiji prepoznajemo intenciju da se odgovori na večita filozofska pitanja: koja je definicija filozofije, da li se filozofija uopšte može definisati, da li se može odrediti kao naučna disciplina, da li je moguće govoriti o njenoj metodologiji? Uzimajući u obzir sve pokušaje definisanja, Brdar odlučno definiše filozofiju kao `refleksiju Logosa`. Logos se razrađuje na osnovu različitih perioda filozofskih pravaca, u zavisnosti od tla i vremena u kojem se isti definiše. Prema takvim postavkama, Brdar izdvaja četiri osnovna `logička prostora`, odnosno `toposa`, koji bi trebalo da označavaju nešto poput aksioma ili principa. Pozivajući se na Aristotela, on definiše topos kao mesto odakle se izvode argumenti, odnosno mesto na koje se poziva pri argumentaciji; ako je topos npr. Biće, celokupno područje tog toposa podrazumevaće sve ono što postoji, odnosno sve ono što bivstvuje, živi. Prema Brdarevoj analizi, ta četiri toposa su: Biće (dominantan topus u filozofiji Starog veka), Smisao (u filozofiji Srednjeg veka svekoliki smisao predstavljalo je Sveto trojstvo), Mišljenje (u filozofiji Novog veka, od Dekarta do Hegela), i Jezik (u filozofiji XX veka). Zapravo, on uvodi i peti topos - Čin (Postupak), koji povezuje sve prethodno navedene topuse. Uvodeći kategoriju `filozofske topologije` Brdar je na pragu da reši pitanje metodologije filozofije. On smatra da je ovakva vrsta pregleda filozofije, od njenog nastanka pa sve do danas, jedna dovršena struktura. Tu zaokruženost upoređuje sa igrom šaha: pravila igre su poznata, i ona se ne menjaju - što znači da je ta igra strukturno završena. Međutim, postoji više poteza koji variraju od partije do partije; isto kao i u filozofiji, koja podrazumeva diskusiju od jedne teme na drugu temu, pa je u tom smislu filozofija tematski beskonačna. Dakle, u ovoj studiji prof. Brdar okreće se dvostrukom procesu: prvi - ukupna istorija filozofije, drugi - topološki sistem koji se opravdava pomoću refleksija Logosa. Svojim radom uspeo je da vrati na scenu nepravedno zanemarenu disciplinu metodologije istorije filozofije, i pokušao da nam na sveobuhvatan način predstavi svet filozofije. Takođe, on nas upućuje i na problem smisla fenomena jezičkog okreta u XX veku, na značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovni problem prevladavanja metafizike, kao i na demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do filozofije XX veka. Na ovo jedinstveno putovanje, prof. Brdar nas kroz ovu studiju vodi od antičke filozofije i verovanja u sirene sve do sadašnjeg trenutka, pokušavajući da nam pokaže put do vraćanja na prave vrednosti, koje čovek XXI veka sve manje razaznaje u virtuelnom svetu televizije i društvenih mreža. Monografija navedenog naslova koncentrisana je na tri problema:1) problem smisla fenomena jezičkog okreta (Linguistic turn) u filozofiji XX veka; 2) značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovne problem prevladavanja metafizike; 3) demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do so filozofije XX veka.Prema osnovnoj metodskoj postavci, autor pristupa problemu 1) uvodeći pojmove svog originalnog koncepta koji zove filozofska topologija i iz nje izvedene topološke metode. Na taj način razvija metodsku osnovu za tematizovanje ukupne istorije filozofije od Antike naovamo, radi pripreme odgovora na pitanje o smislu jezičkog okreta. Broj strana:570Pismo:ćirilicaPovez:Broširani povezFormat:22.5x14 cmGodina izdanja:2019 Rođen 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

TIN UJEVIĆ ODABRANA DJELA TINA UJEVIĆA 1-6 Priredio - Šime Vučković Izdavač - `August Cesarec`, Zagreb; Slovo ljubve, Beograd Godina - 1979 21 cm Edicija - Odabrana djela Tina Ujevića Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. PJESNIŠTVO I 412 str SADRŽAJ: Popratna riječ Proslov pred čitanjem LELEK SEBRA Sanjarija Čestitka za rođendan Molitva Bogomajci za rabu božju Doru Remebot Hektor za Astijanakta Vječni prsten Svakidašnja jadikovka Romar Žene među kraljicama Nešto kao zaglavak Misao na nju Rotonda Pokrajina Vivijani Dah Odsutni Žene Meni bez mene Tajanstva Duhovna klepsidra Želja Odlazak Noću Vremena Slaboća Maštovita noć Na povratku Suvišni epitaf Vedrina Zavjetrina Zvijezde u visini Molitva iz tamnice Rusi i Rusija Bdijenje Perivoj KOLAJNA I Stupaj sa svojim mrakom II Uhapšen u svojoj magli III Puca, u ognju, naša glava IV Miris ljepote struji u toj kosi V Ove su riječi crne od dubine VI Je l` ikad čovjek omamljenim vinom VII Kad vidim njenu bijelu sliku VIII Iz tvoga doma zijaju ovamo IX Božanska ženo, gospo nepoznata X Znaš da mi čežnja u čekanju sniva XI Blaženo jutro koje padaš XII Pod gluvim batom noćna dažda XIII Jer ti si došla s druge strane svijeta XIV U ovoj gužvi, ovoj stisci XV U svili skuta šuštavoj Superna XVI Kakva čudna svjetla iskre se i gasnu XVII Lijepa ženska imena XVIII Osmjejak svaki ljuto plane XIX Diljem dana što me svojom čamom plaši XX U ovom mraku mirisavu XXI Noćas se moje čelo žari XXII Svjetlosti moje vjere, tugo tuge XXIII Kud god pogled bacim, ponižena čela XXIV Ako čežnja živca stremi u taj vis XXV Hoće li iko kad da shvati XXVI Dok na nju mislim, ja silazim s uma XXVII Devet mjeseci što ja sidoh s uma XXVIII Golublje perje ili krila laste XXIX Uzalud muka mišice i uma XXX Zelenu granu s tugom žuta voća XXXI S ranom u tom srcu, tamnu i duboku XXXII Ponore! more povrh moje glave XXXIII Noću kad hara zračni užas Gota XXXIV Dubina svijeta munjom tvojih ruku XXXV O Previsoka, Preduboka XXXVI U kiti svjetla slavna Izabela XXXVII Očajno naše bolovanje XXXVIII Danas me davi teško nebo XXXIX U mojem vrisku bez prestanka XL Po ovom gustom, strašnom daždu XLI Veliki Duše, ako u tom slomu XLII Duše što vidiš kroz prozirno srce XLIII Tišino noćna, mlijeko utaženja XLIV Ti što snivaš često zvučnu smrt slavuja XLV Grčevi srca za pijanstvom duha XLVI Ljubi i poznaj kroz tu vatru krotku XLVII I ja što evo bezumno ispisah XLVIII I tako dakle u to prozno vrijeme AUTO NA KORZU Polihimnija Uzvišenje Robovanje Protiv milosti vijeka Nostalgija svjetlosti Suza virtuoza Visoki jablani Desetgodišnjica vlažnoga humka Čin sputanih ruku Iz gospođe Tlapnje Traženja na miljokazu Čitulja budućega Beznadni povratak Razapeta Afrodita Autom kroz korzo OJAĐENO ZVONO SLAVA Dušin šipak Pozdravi majske grane Čarobni pelivan Zapis na pragu Orfika Cvrkutanje srca u pokrajini sanja Prostodušni sati Duhovno veče Dobrote dobroga sunca Mistički prostor noći HRPE Pobratimstvo lica u svemiru Stihovi su postali grad Ulični pjevači Pamćenje pločnika Među spratovima Zadržane sile bića Noć pijanica Prodavačice cvijeća Strmoglavi voz Kiklop na vodi Fotoreporter s krilima arhanđela Djetinja tlapnja i nijema čarolija lutaka Vasionac Ulica fantoma Automati Satanove žalosti Dječji ugao Unutrašnje jezgro Majdani u biću na dvije noge Oporuka pjesnicima Dažd Pomrčina MISAO Pogledi u praskozorju Voćke blagoslova Sablasti putovanja Tumaranja bezazlenog srca Produženi svijet Mašta povodom očiju Noć u kojoj pljušte zvijezde Pojave starenja Sunčeva kolijevka Basne čarobnjaka Pjesničko razbojište Mrtvačeva veza Igračka vjetrova Odmorni uranci ZEMLJA I DOBA ZRAKA Svetkovina ruža Da bi dušine riječi bile ispovjeđene za plemenita stabla Uresi zemlje Ogledam se u jezeru Drhtavi park Što šapće vodoskok Sunčani park Odmor pokrajine Most na Miljacki Bura na Braču Predznaci proljeća Treptave pređe jeseni Buđenje Nagovještaj zime Šumska odaja LJUBAV Unutrašnji harem Turris eburnea Čari žene Vrućica od žene Kovčežić s biserjem Cjeloviti cjelov i ti Agonija Boja uspomene MAMURLUCI I POBJEŠNJELA KRAVA Hymondia to mou somati Svratište sub iove divo Stabla po zimi Maslina i smokva uz morsku obalu Čar magle Strovo Tramvaji do Selske ceste Kozmogonije PJESNI RAZLIKE Za novim vidicima Oproštaj Naše vile Ogledalo Crvene zvijezde Kotao Smrt cvijeća Sutrusni tramvaji Nadmiris Probuđeni Orfeus San i ludilo Vjetru Survanje u prazninu Dubre duša Kozmičke ruke Duša u prašini Bezglavi dromedar Zimski utisak Vrući vjetar u noći Oblak u prozorskom staklu Mucanje nad tratinom Pokušati biti ganut na Ilidži Pakt sa demonom Mizantrop Anđeo tuge Jedan čovjek priča o sebi Kada u paradi svetkovine Ložnice u kovčegu krajolika Suton u čovjeku Nimbusi nad vidnim poljima Blagoglasja česme mlijeka Doživljaj noći Cika tržnice Krotki kruh i blago duhovnosti Noć okrvavljenih zvijezda Čardak uspomene Susreti na putu Sve se stvari ne mogu reći ni do kraja svijeta Zaboravljeno ja Kostur vremena Pogled u noć (O Tine) Snohvatica Smak svijeta i rasulo kaosa Grob Mamurluk ili sni vidovitoga pijanca Stoljeća Autoportret Još jedan cvrčak (Penzionirac Franta, bik iz Zagrastoka) Glasanje vjetra u noći Jesenje neveselje Napomena 2. PJESNIŠTVO 404 str SADRŽAJ: ŽEDAN KAMEN NA STUDENCU Žedan kamen na studencu Mekoća perina Pet stabala Odmazda cvijeća Okomito čovječanstvo Pokop očiju Ovjenčanja Vesela luka Kretanje grana Otkuda dolazi večer Obred utapljanja biserja Mladi slijepci Okamine Mjehurići Pedepsani pješaci Ukleta djevojaštva Vitezovi šafrana Vlati u pašnjacima sanjivosti Siromaški put Fluidi sutrašnjosti Stare razglednice Svirala modre uvale Krilati skupštinari Moje nepoznato biće Pomorci Poniženja ljepote Ilustracija Izjava svijetu Čarolija riječi Pisma u daljine Stihovi Meluzini Zaravan u lječilištu Nostalgija prozora sučelice Sjena i njena slava Glad Tragika očiju Varnice u stepi Sklonidbe ruku U spuževoj kućici Subota uvečer poslije 9 Odar u arki snova Kružna cesta sreće Vrućice od peluda Arteske vode Pješačenje fakira k dušama Svjetlo na rukama Gruda zemlje Fisharmonika Žuti mjehuri oko svjetiljaka Himnika i retorika zvona Molitva za koru kruha i zdjelu leće Legenda svijeća Ganutljive opaske Peći Mrki čempresi Prozor na ulicu Majstori dlijeta Ridokosi Mesije Preobražaj oblaka i čeona mjesečina Tarma na obroncima Dozrijevanje ljepote Eros slika krajolik San među stvarima Poniznost usuda konja Verpeža Na rukama zefira Prozor Odgajanje Pana Žuta stabla na mjesečini Improvizacija u katakombi Naviranje krvi Zelena sirena Ljubičasti pozivi daljine Duša, klepsidra i tijek rijeke Ushiti cigarete Sloj prošastih ganuća Vjetar u zastorima Postelja, stan golotinje Brza tipkačica San uskrsava sablasti Šumovi u kutiji za mišljenje Spremajmo kovčege Tajna znanost Vrištanja u polutami, I Vrištanja u polutami, II Pjesma vatre u peći Pjesnička proza Predigra bure MODRICE Pjesma o biseru Drugovima Nešto i za me Agni Utjeha MAMURNE JAMATVE Obala Maske Hora Povratak Putovanje Zbogom Uzdanje Posljednja mudrost BADNJACI Putovanje Dva puta jao Povijest duša Živci U predzorje Naprijed Moj grijeh Bor zeleni Poj tmine Depeša zemlji sa Budhina pupka Priznanje Manima nacija Bilješke iz kafane Topole Dva čovjeka (1921?) El sentimiento tragico de la vida Uspavanka iz Krivodola Egipatski, ili kaldejski, sanovnik? Pendžeri Uvala Trstenik Zvjezdari Kaučuk djevojka Pismo sebi Šetnja nehotičnih misli Alkoholni sni Jedna okultna sredina Naša ljubavnica tlapnja Osjećaj proljeća Prestali smo se smijati Esquire Rijeka teče Sat kasnih spoznaja Mala oda radosti Glave Simon Stilita Borba s anđelom Moj demon je svirač OGNJENI USOVI Kaleidoskop prozora Hypnosis cerebri Čovjek u prahu Grabežljivost mozga Živci Nema sabirača Kavez na prozoru Panika samoće Nerazumljivosti Brzi odgovor Sadite stabla Odijelo i zdravlje Celibat beskućnika Snovi Mistika strasti Ispaštanje dara Pronevjeritelji Duh i kasta Dugogodišnji bolesnik Poluistine Vreva, berba Jedna sam osoba složena od više drugih Likvidiram stokove Lešine u podrumu Kvarenje muzike Leglo svraba Svetinja bolesti Zbogom, krove Lude i mudre djevice Ponor i pothvat skitnoga viteza Amnezije Kratkotrajni snijezi Mostovi su najopasniji Mali pustolovi Stanimo ovdje Skidam kapu bogovima Trulež Zastoj Smiješni veseljaci Snaći se, naći se Aleja kestenova Fefelli, ergo sum Sljepačka geometrija Fragmenat Džungla Jesam li poznat u afričkoj prašumi? Napomena 3. ZAPISI 400 str SADRŽAJ: ISPIT SAVJESTI I DRUGI ZAPISI Ispit savjesti Mrsko ja Pobjeđujem hljeb Grohot plača Moja bolovanja Vrgorac i Makarska POLITIČKI SPISI Natko Nodilo Narodno jedinstvo Srbija za Hrvatsku Proganjana Hrvatska Među francuskim novcem i ruskom silom Srpsko-hrvatska omladina u Parizu Blaćenje hrvatskog imena Zdravo, Jugoslavijo: narod je vječan! Na žrtveniku Evrope Od mladosti do omladine Obrisi Jugoslavije O duhu i maču grebeštaku Za obnovu srdaca Politička inteligencija omladine Prilog ka kritici društvene reakcije Demokracije i imperijalizmi Mamon i Ištar u suvremenim revolucijama Talijanski kolonijalni imperijalizam Hljeb komune Istok i Zapad FELJTONI Domus marulorum Kafana intuicije Himnika ulica Svjetovi u bivanju Devet lijuga pred igrokazom O modernom žurnalizmu Šaljive opreke Parobrodski rekord Žena u dušinom ogledalu Jeronimova pisma Psihoanaliza Savremeni bandit Kolosijek kroz birtije Čuperci magle i koluti dima Dike ter hvaljenja zaštitniku sloga Auto Ura, zadnja spona na čovjeku Ulomak podliska protiv podliska PUTOPISI Sto minareta Sjeta pred Supetrom Supetar na Braču Bura na Braču Otkrivajući Mirce Svjetlost Jadrana Put u Dubrovnik Iz Dubrovnika Nit u srcu mora Teutin dvor PISMA Velja Rajić Ante Trumbić Iv de Giullije Milostislav Bartulic Gustav Krklec Ivo Hergešić Stanislav Šimić Sveta Maksimović Ivan Krol Ivan Vukušić Ante Ujević Josipu Tabak Marija Šuštić Josip Tabak Nika Armandi Danilo Čorka Nikola Polić Josip Tabak Vladimir Šiffer Dragutin Tadijanović Marija Šuštić Niki Armandi Josip Tabak Niki Armandi Danilo Čorko Marija Šuštić Vladimir Šiffer Napomena 4. ESEJI I 390 str SADRŽAJ: POETIKA Trenutak, vrijeme i vječnost u književnoj umjetnosti Oroz pred Endimionom Savremeni čovjek ispovijeda se o poeziji Adonai Muza vremena Sumrak poezije Pah hrizantema Izvori, bit i kraj poezije Otto Rank mitizuje poeziju Picasso, kubizam i purizam Šetnja kroz modernu - s Karlom Einsteinom NAŠA KNJIŽEVNOST Em smo Horvati Luka Botić Split u Botiću Trnokop u Silvijevoj bašti Tin Ujević o Augustu (!) Matošu Grob u ludnici (O Vladimiru Vidriću) Utopljene duše Pjesme Alekse Šantića Milan M Rakić: Nove pesme Jovan Skerlić u nacionalnom radu Diktatura kritike Prekretničke dijalektike metamorfoze nadrealizma STRANA KNJIŽEVNOST Muza ironije i samilosti Katorga i ludnica Prokletstvo Baudelairea Mučeništvo života i raj u Afionu Ključ ljubavi, Arthur Rimbaud Experto Roberto Neman Dostojevski Sudovi i snatrenja u esejima Marcela Prousta De Nerval Zaborav nad Paulom Verlaineom Erazmo i Cervantes Neman Stendhal, posljednji Francuz Cjeloviti Goethe Napomena 5. ESEJI II 384 str SADRŽAJ: FILOZOFIJSKO-KULTUROLOŠKI UVIDI Franciscus Patritius Komentari bogumilstvu Markantonije de Dominis Sa sjajem jedne zvijezde Građanin Arthur, član trusta mozgova Filozofska romantika i filozofi-apstraktiste Tipologija, psihofizika i mentalitet velegrada Reinkarnacije Dionizija i metamorfoze apostolata Pabirci o jezičnoj psihologiji Kreta, matica sredozemništva MISAO ISTOKA Ramakrišna Vivekananda Mahatma Gandhi Gandhi u intimnosti Napredna Kina Dva glavna bogumila Analogija Budhine šile i Patandžalijeve jame Gautamin labuđi pjev Arijci u Indiji Pedagogija u Šantiniketanu Radžajoga prokomentarisana Uloga islama u prošlosti Indije Agresivni vedantizam od Šankare do Ašokanande Manijevo nasljedstvo Najstarija kultura svijeta i vedička Indija Silazak Arijaca Konfucij Goethe u kineskoj svjetlosti Lao-tsea Tagor Tokur ponovo misli Indiju Pod milovidnom maskom Japana Slovo pred gimnosofistom Kalanosom Napomena 6. RUKOVET PREPJEVA / KRITIČARI O TINU UJEVIĆU 536 str SADRŽAJ: RUKOVET PREPJEVA FRANÇOIS VILLON - Natpis za grob nama obješenima HEINRICH HEINE - SJEVERNO MORE Prvi ciklus 1. Krunidba 2. Suton 3. Zalazak sunca 4. Noć na žalu 5. Posejdon 6. Izjava 7. Noću u kajiti 8. Oluja 9. Tišina na moru 10. Morska utvara 11. Pročišćenje 12. Mir Drugi ciklus 1. Pozdrav moru 2. Oluja 3. Brodolomac 4. Zalazak sunca 5. Pjesma Oceanida 6. Bogovi Grčke 7. Pitanja 8. Feniks 9. U luci 10. Epilog EDGAR ALLAN POE - Anabela Lee WALT WHITMAN - Salut au monde! CHARLES BAUDELAIRE - Moje hvale imenu Franciske STÉPHANE MALLARMÉ - Počinak u porcelanu EMIL VERHAEREN - U slavu nebesima ARTHUR RIMBAUD - SEZONA U PAKLU Sezona u paklu Pizma Noć u paklu Buncanja, I Buncanja, II Nemoguće Blijesak Jutro Zbogom KRITIČARI O TINU UJEVIĆU A B ŠIMIĆ - Za Ujevića TODOR MANOJLOVIĆ - Augustin Ujević - Lelek sebra DUŠAN MATIĆ - Ujević RASTKO PETROVIĆ - Ujević ALEKSANDAR VUČO - Ujević PERE LJUBIĆ - Tin Ujević - Kolajna MILAN V BOGDANOVIĆ - Tin Ujević - Kolajna VELIBOR GLIGORIĆ - Augustin Ujević IVO HERGEŠIĆ - O pjesmama Tina Ujevića NOVAK SIMIĆ - Tin Ujević RANKO MARINKOVIĆ - Tinov alkohol STANISLAV ŠIMIĆ - Automat slobode OSKAR DAVIČO - Pesme Tina Ujevića ĐORĐE JOVANOVIĆ - Pred Ujevićevom poezijom VLATKO PAVLETIĆ - Kaos na pragu idealnoga GUSTAV KRKLEC - Četiri feljtona o Tinu JURE KAŠTELAN - Oslobođena Afrodita VLADIMIR POPOVIĆ - Pogled u jednu viziju Tina Ujevića STANKO LASIĆ - Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka RADE VOJVODIĆ - Pesnik Tin Ujević MILOSAV MIRKOVIĆ - Ujević i mi BRUNO POPOVIĆ - Jednodušni Ujević MARKO GRČIĆ - Put i kob Augustina Ujevića ANTE STAMAĆ - Tin Ujević VUJADIN JOKIĆ - Geneza stvaralaštva Tina Ujevića BOŽIDAR ŠUJICA - Slediti pesnika MIODRAG RACKOVIĆ - Skriveno pesnikovo pripovedanje DRAGOVAN ŠEPIĆ - Augustin Ujević u Parizu MIRKO ŽEŽELJ - Tin u Beogradu ŠIME VUČETIĆ - Tin Ujević DRAGUTIN TADIJANOVIĆ - Kronologija Tina Ujevića Napomena Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sabrana Izabrana Dela Fransoa Vijon Hajnrih Hajne Edgar Alan Po Volt Vitman Šarl Bodler Stefan Malarme Emil Verharen Artur Rembo

Odlično očuvano! Naslov Fantastično slikarstvo : od Hieronymusa Boscha do Salvadora Dalija : 104 reprodukcije / izbor i uvod William Gaunt ; [prevela s njemačkog Micheline Popović] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdanje 2. hrvatsko izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1980 Fizički opis [14] str., 96 str. s tablama : ilustr. ; 42 cm Drugi autori - osoba Gaunt, William Zbirka Remek djela u velikom formatu (Broš.) Napomene Prijevod djela: Painters of fantasy FANTASTIČNO SLIKARSTVO „Fantastičnim“ opisujemo osobitost mnogih značajnih umjetničkih djela koja su nastala u različitim razdobljima, a nisu ograničena ni na određenu zemlju ni na određeni period. Taj izraz bi se mogao definirati kao slobodna primjena moći predočavanja bez obzira na ono što smatramo stvarnošću. U slikarstvu je „fantastično“ oprečno realizmu kojem su težili francuski impresionisti, nastojeći da što je moguće točnije reproduciraju optičke dojmove svjetla i boje pojedinih predmeta. Fantastični duh, međutim, daje oblik zagonetnome i neobičnome. Smisao za čudesno je postojao u svim vremenskim razdobljima. Francuski slikar devetnaestog stoljeća Gustave Moreau definirao je filozofiju slikara fantastičnoga kratko i jasno u svom vlastitom stavu: „Ne vjerujem u ono što mogu opipati i vidjeti. Vjerujem jedino u ono što ne vidim, a prije svega u ono što osjećam.“ Moreauov suvremenik Joseph Péladan, filozof fantastičnoga, izradio je detaljna pravila svoga društva za promicanje imaginative umjetnosti, Salon de la Rose-Croix. Zahtijevao je da se odbace mnoge realistične teme u slikarstvu; to su patriotski i militaristički sižei, prikazi iz suvremenog života, portreti, seljačke scene, svi pejzaži („osim onih komponiranih u Poussinovoj maniri“), marine, slikovite orijentalne scene, sve humoristične teme, svi prikazi domaćih životinja, sporta, cvijeća i mrtve prirode. Što je preostalo? Kako god nam se ovaj popis zabrana može pričinjati neobičnim, on zapravo samo ukazuje na neovisnost i samostojnost onih slika kojima su izvor inspiracije bile legende, kazivanja, alegorije, snovi i pjesništvo – posebno lirika – na sve ono gdje fantazija igra ulogu. Ovamo se mogu pribrojiti i određene vrste religioznih sižea, međutim treba razlikovati one što prikazuju stroge vjerske sadržaje od onih koji dopuštaju slobodniju interpretaciju. Slikarsko prikazivanje madone s djetetom ili raspeća u njegovu čvrsto definiranom značenju ne može se dovesti u vezu s pojmom fantazije. Postoji međutim u kršćanskoj ikonografiji mnogo toga što umjetnik može slobodno prikazivati, a da ne dirne u vjersku dogmu, npr. priča o Salomi (si. 43). Vizije što su mučile Sv. Antuna bile su česta tema fantastičnih slikara (sl. 12, 13, 17 i 83). Pakao je strašan pojam, ali ga se ne može definirati, pa je tako urodio raznolikim interpretacijama. Nakaze iz pakla koje u slikama Matthiasa Grünewalda proganjaju sv. Antuna zaista su fantastične (sl. 12). Pakao poprima uznemirujuće psihološke dimenzije u djelima Hieronymusa Boscha (sl. 9) i Pietera Bruegela starijeg (sl. 16). Legende o svecima, kao npr. o sv. Nikoli iz Barija i o čudesima što mu se pripisuju, bile su bogato vrelo za fantaziju; njegovo čudesno smirivanje olujnog mora su, npr. prikazali slikari iz Firenze i Sienne u nekoliko navrata. Često uspoređuju slikari čudesno s nepoznatim. Fantastični otoci iz Odiseje nalaze se u jednom neistraženom moru. Zbog geografske tajanstvenosti likovi iz Homerovih djela poprimili su nadnaravne oblike, kao npr. privlačne sirene, tajnim moćima proviđenja Kirka, golemi jednooki kiklopi; ovim sižeima poslužili su se mnogi slikari, počev od starih grčko-rimskih zidnih slikarija pa do Turnera u devetnaestom stoljeću. Tako se u srednjovjekovnim „Bestijarijima“ (simboličko-mističnim slikovnicama o životinjama) mogu naći takve fantastične životinje za koje se pretpostavljalo da nastavaju nepoznate zemlje; rane zemljopisne karte su obilježavale takva područja upozorenje: „Ovdje je neman!“ Mnoge fantastične teme izazivale su dojam lijepe realnosti. Kad su majstori renesanse prikazivali epizode iz klasične mitologije, mislili su na jedno „zlatno doba“ koje im je dopuštalo da prikazuju ljudski lik u idealnoj savršenosti. Jednu Tizianovu bakanalsku svečanost možemo zaista smatrati nekom idealnom fantazijom. No groteska se također pojavljuje, pogotovu u scenama iz klasičnih basni, u slikama koje su oduševljavale učene ljubitelje umjetnosti. Fauni, satiri i kentauri prikazivani su pri njihovim različitim zabavama (sl. 4). Zeus, koji se u različitim oblicima prikazivao zemaljskim ženama bio je oduvijek poticaj slikarima za fantastična ostvarenja: prikazao se Danaji kao zlatna kiša, Antiopi kao satir, Ledi kao labud, Europi kao bik. Obljubljen siže bio je i Andromedino spašavanje Perzeja od nemani, gdje je groteska bila neophodan element, pri čemu je upravo ružnošću nemani naglašena ljepota. U stoljećima nakon renesanse, osobito u osamnaestom, smanjilo se značenje fantastičnoga u evropskom slikarstvu. Portretno slikarstvo je cvalo, a u slikanju krajobraza porasla je važnost realističnog slikarstva, racionalno je svuda bilo važnije od misterioznoga. No uvijek postoje iznimke. Vještice su očito fascinirale i slikare i javnost u jednakoj mjeri (sl. 27–29). U Watteauovim „Fêtes galantes“ vizije dvorskog života dostigle su vizionarsku čarobnost, no Watteau je znao kako zadržati ravnotežu između stvarnoga i fantastičnoga (sl. 31). Čak je i slikarima veduta iz osamnaestog stoljeća fantastično ponekad pružalo mogućnost da izbjegnu vjerno prikazivanje gradova i krajeva. Osebujnost „capriccia“ je npr. gotovo zahtijevala izvjesnu modifikaciju stvarnosti. U takvim radovima mogao je umjetnik sagraditi svijet snova tako da je fragmente stvarnosti prema svojoj želji ponovno sastavljao. Tako je u Rimu Pannini stvorio fantastične kombinacije starih ruševina, Canaletto je glasovite konje s Markova trga u Veneciji prikazao na sasvim drugom mjestu, na Piazzetti pred Duždevom palačom (sl. 40), a engleski slikar William Marlow je pod očitim talijanskim utjecajem prikazao londonsku katedralu Sv. Pavla u venecijanskom ambijentu (sl. 49). Na mjesto postojećih palača Piranesi je postavio svoje prostrane, labirintima slične zatvore (sl. 34, 35). Venecijanac Guardi je odbacio uobičajeno prikazivanje Canala Grande i umjesto toga naslikao male otoke u laguni s izmišljenom arhitekturom ruševina (sl. 48). Ranom romantikom na prijelazu osamnaestog u devetnaesto stoljeće fantazija je ponovno postala snaga odrednica u umjetnosti. Neobuzdana fantazija suprotstavila se kontroli razbora. Shakespeare je ponovno otkriven, a slikari nisu više u tragedijama prikazivali trenutke najvećeg užasa i napetosti, nego isto tako i susret likova iz »Sna ljetne noći« na mjesečini. „San razbora“, da se poslužimo na ovom mjestu Goyinim riječima, omogućio je nemani, poput one na fascinirajućoj Füsslijevoj slici „Mora“, da muči ženu koja spava (sl. 45). Goyin fantastični sviiet predodžaba susrećemo na njegovim bakropisima i slikama (sl. 46, 47, 51). Naklonost prema tajanstvenome i nadnaravnome što je u jezovitim romanima Horacea Walpolea, Anne Radcliffe i „Monk“ Lewisa našla svoj književni izraz, imala je i svoju paralelu u slikarstvu. Posebno je Füssli signalizirao odvraćanje od racionalnoga. Još jedna posljedica romantičnog raspoloženja je atmosfera nasilja, tako karakteristična za slike Johna Martina: strašna nadnaravna kazna za Babilon i Ninivu i igra snažnih valova što u njegovoj viziji općeg potopa gutaju zemlju i ljude, kao i njegov strašan „Dan gnjeva“ (sl. 57). Slikarstvo kasnijeg devetnaestog stoljeća je neko vrijeme ignoriralo fantastičan element, jer se sve veća pažnja posvećivala realističnim tendencijama. Suvremeni život i pejzaž bile su teme realizma, impresionizma i postimpresionizma u kontinentalnoj Evropi. Pri tome se sve više uvažavala estetska vrijednost bole i oblika. Tek je u novije vrijeme zapostavljena imaginativna umjetnost opet postala aktualna. U Engleskoj su njeni predstavnici prerafaeliti. Premda je cilj prerafaelitskog pokreta isprva bio „vjernost prirodi“, za njegov kasniji razvoj karakterističnije su vizije „idealnog svijeta koji nije nikad a i neće nikad postojati“, kako je to formulirao Edward Burne-Jones. Ovo idealiziranje utjecalo je također na umjetnike u Francuskoj i Belgiji koji su se posvetili poetičnijem poimanju umjetnosti u jednom vremenu kad se činilo da je impresionizam nadišao sve ono što je bilo prije njega, za razliku od onih slikara kojima se jedino radilo o vanjskim manifestacijama prirode. Na kontinentu se izraz sjetne nostalgije tako karakteristične za djelo Burne-Jonesa stopio s težnjom da izraze neobične osjećaje koji su pojmu dekadencije dali nov sadržaj (sl. 67, 70, 71). Dekadencija je, kako je Verlaine pjesnički definira, bila izrazom „senzualnog duha i zabrinute putenosti, nasilja i sjaja jednog degeneriranog carstva“. On tu ukazuje na nešto što pripada svijetu osjećaja onih umjetnika koji su u osamdesetim i devedesetim godinama devetnaestog stoljeća stvorili svoj vlastiti fantastični svijet: žene su bile utjelovljenje misteriozne sudbine; u ilustracijama uz pripovijest Edgara Allana Poea istražio je Odilon Redon dubine mrtvačkoga; Gustave Moreau (sl. 49–61) pridao je antičkim mitovima novo značenje, dopuštajući simboličkim figurama da predstavljaju razna duševna stanja. Nadrealizam je u dvadesetom stoljeću na neki način nastavio tradiciju simbolizma što su ga razvili Moreau i neki drugi umjetnici. No između ta dva pokreta postoji temeljna razlika. Dok se simbolizam devetnaestog stoljeća kretao u području mistike i grešnosti, nadrealizam je pod utjecajem psihoanalize zauzeo „klinički“ distanciran stav. Fantastičnost snova i osebujno podzemlje nesvjesnoga osvojilo je u umjetnosti kao i u znanosti nov položaj. Nadrealisti su zaista prodrli u novo područje čudesnog i fantastičnog i ispisali najnovije poglavlje jedne neobične priče (sl. 73, 80, 81, 88–91, 93, 96). KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Knjiga je nova Nije korišćena Adam Smit - Bogatstvo naroda Pun naslov: An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations Adam Smit (Kerkoldi, 16. jun 1723 – Edinburg, 17. jul 1790) bio je škotski ekonomista i etičar.[1] U svom delu „Bogatstvo naroda“ objavljenom 1776. godine uneo je nove ideje kojima je isticana prirodna sloboda pojedinaca. Taj liberalizam koji je zagovarao bio je potpuna suprotnost državnoj kontroli koju su zagovarali merkantilisti. Uz Davida Rikardoa najpoznatiji je predstavnik engleske klasične političke ekonomije. Smit drži da pravo bogatstvo ne leži u novcu, kako su tvrdili merkantilisti, nego u korisnom radu, radu koji stvara prometne vrednosti. Izraziti je pristalica ekonomskoga liberalizma, koji prihvata i razvija teoriju radne vrednosti, iako smatra da ona vredi samo za pretkapitalističku privredu.[2] Adam Smit izučava unutrašnju povezanost ekonomskih kategorija, ali bez obzira na njegove duboke analize pojedinih etapa u kapitalističkoj proizvodnji, pokazuje nerazumijevanje za neke bitne karakteristike složenih oblika kapitalizma i njegovih imanentnih protivrečnosti, što nije niti čudno s obzirom na stadijum razvoja kapitalizma u to vreme pre industrijske revolucije. Što razvoj kapitalizma postaje složeniji i suprotnosti oštrije, Smitova teorija postaje sve više puki opis pojava i izražava sve više odnose u njihovom prividnom, spoljnom izgledu. Smitovu teoriju je veoma važno posmatrati u kontekstu vremena u kojem je nastala, odnosno ekonomskih odnosa koji su obeležili prethodni vremenski period - merkantilizam. Temeljna Smitova ideja je kritika merkantilizma, karakteriziranog trgovinskim monopolima osiguranim kroz restriktivne trgovinske privilegije (carine, zabrane trgovanja, posebne dozvole) pojedinaca, grupacija i celih država - protekcionizam. U svrhu zaštite tih trgovačkih interesa se, kroz cijeli merkantilistički period, otvoreno upotrebljavala (i manipulirala) moć države i vojske (mornarice). Premda se njegova ideja slobodnog tržišta danas iskorištava kao podloga (neo)liberalnog kapitalizma, Smit nije bio promotor ideje (neo)liberalnog kapitalizma u obliku u kojem isti danas obeležava globalnu ekonomiju. To se može iščitati iz niza njegovih razmišljanja iznesenih u „Bogatstvu nacija“. Iako se Smit se u svom delu bavio isključivo posmatranjem činjenica i iznosio zaključke bez emotivnih pristranosti, lako je uočiti humanu komponentu za koju prirodno podrazumeva da doprinosi povećanju proizvodnosti, a time i efikasnosti ekonomije u celini. Biografija[uredi | uredi izvor] Smit je rođen u gradu Kerkoldi, Fajv, Škotska. Njegov otac, koji se takođe zvao, Adam Smit, bio je advokat, državni službenik, te je preminuo 1720, dva meseca nakon rođenja Smita, a majka Margareta Daglas kćerka lokalnog zemljoposednika je tako rano ostala udovica.[3] Iako je tačan datum rođenja nepoznat, zna se da je kršten 16. juna 1723. [4] Malo je tačnih podataka o njegovom detinjstvu. Džon Rej (1845 – 1915), škotski novinar i Smitov biograf, beleži da su Smita u dobu od četiri godine oteli Cigani, te je nakon intervencije vraćen. Smit je bio blizak s majkom koja je podržavala njegove akademske ambicije.[5] U Kerkoldu je išao u školu Burgh School, od 1729. do 1737, koja se u to vreme smatrala jednom od najboljih škola toga vremena.[6] Tamo je učio latinski jezik, matematiku, istoriju i pisanje.[5] Započeo je da studira na univerzitetu u Glazgovu u dobu od 14 godina, gde je učio etiku kod Fransisa Hačisona.[5] Tu je Smit razvio strast prema slobodi, razumu i slobodnom govoru. Dobio je stipendiju „Snell Exhibition“ 1740. te se preselio da studira u Bejliol koledžu, Oksford. Iako nije bio zadovoljan studijem u Oksfordu, dobro je iskoristio brojna dela na policama njihove tamošnje opsežne biblioteke. Oksford je napustio 1746, ranije nego što mu je istekla stipendija.[7][8] Pred kraj boravka u Oksfordu počeo je trpeti napade drhtanja, verovatno simptom živčanog sloma.[7] Godine 1748. počeo je sa javnim predavanjima na univerzitetu u Edinburgu, koja je sponzorisalo Filozofsko društvo Edinburga i koja su bila vrlo uspešna. Godine 1750. upoznao je starijeg kolegu Dejvida Hjuma. Godine 1751. postao je profesor na univerzitetu u Glazgovu, a 1752. primljen je u Filozofsko društvo Edinburga. Pred kraj 1763. Čarls Taunsend, kojeg je Smit upoznao preko Dejvida Hjuma, predložio mu je da bude tutor njegovom posinku, Henriju Skotu. Smit je napustio mesto profesora. Kako je napustio univerzitet na polovini započetih predavanja, htio je studentima da nadoknadi novac, ali su to studenti odbili.[9] U sklopu novog posla pratio je Skota na putovanjima po Evropi. Plata mu je iznosila £300 na godinu uz troškove, te £300 penzije po godini; otprilike dvostruko više nego njegov prethodni prihod kao učitelj.[10] Prvo putovanje mu je bilo u Tuluz u Francuskoj gde se zadržao godinu i po. Nakon južne Francuske grupa se preselila u Ženevu, gde je upoznao Voltera.[11] Iz Ženeve preselili su u Pariz, gde je upoznao brojne znamenite ljude toga vremena, kao što su npr.: Bendžamin Frenklin,[12] An Rober Žak Tjurgo, Žan d`Alamber, Andre Morelet, Helvecius i Fransoa Kene.[13] Godine 1766. u Parizu preminuo je mlađi brat Henrija Skota i Smitova putovanja kao tutor su se završila.[12] Vratio se kući u Kerkoldi, gde je desetak godina posvetio „Bogatstvu naroda“.[14] U maju 1773. Smit je izabran za člana Kraljevskog društva u Londonu.[15] „Bogatstvo naroda“ je izdato 1776. i bilo je odmah uspešno. Prvo izdanje je rasprodano u šest meseci.[16] Godine 1778. dobio je radno mesto u carini u Škotskoj te je preselio kod svoje majke u Edinburg, tačnije Kanongejt, dvorac „Pejnmur haus“. [17] Pet godina kasnije dobio je kraljevsku povelju, čime je automatski postao jedan od osnivača Kraljevskog društva Edinburga (engl. Royal Society of Edinburgh), u kojem je od 1787. do 1789. imao počasno mesto Lorda rektora univerziteta u Glazgovu (engl: Lord Rector of the University of Glasgow).[18] Preminuo je u Edinburgu 17. jula 1790. Na samrtnoj postelji, Smit je rekao da je razočaran što nije postigao više.[19] Za sobom je u svojoj biblioteci ostavio brojne zapise i neobjavljene materijale. Smitova dva prijatelja iz škotskog akademskog sveta: fizičar i hemičar Džosef Blek, te geolog Džejms Haton, su pregledala materijale, te prema njegovim željama sve što nije bilo vredno objavljivanja uništili.[20][21] Biblioteku je nasledio Dejvid Daglas, koji je živeo sa Smitom, a kasnije je podeljena između Daglasove dece. Ideje[uredi | uredi izvor] Inquiry into the nature and causes of the wealth of nations, 1922.[22][23] Osnovna Smitova ideja, koja ga je učinila slavnim, jeste da rad pojedinca u racionalnom sopstvenom interesu u slobodnoj ekonomiji vodi povećanju blagostanja svih. Ta ideja predstavlja temelj tržišne privrede, odnosno pokazuje kako naizgled haotičan tržišni sistem poseduje unutrašnju logiku i pokorava se regulaciji tzv. nevidljive ruke tržišta. Da bi neko zaradio novac u sopstvenom interesu, on mora da na konkurentskom tržištu pruži drugima nešto što oni cene i smatraju odgovarajućom protivvrednošću, čime i nesvesno i nevoljno potpomaže njihove interese. Kako je Smit rekao: “Ne očekujemo mi večeru od dobrodušnosti mesara, pivara i pekara, već od njihovog čuvanja vlastitog interesa“. Znači, ukoliko se poštuju tuđi život, imovina ugovori na osnovu kojih ljudi trguju dobrima, obezbeđen je osnovni način usklađivanja različitih interesa - tržište. Polazeći od svog interesa, pojedinci će sami znati šta se može prodati i to će proizvoditi, te stoga nema potrebe da se bilo ko sa strane meša u tržišnu razmenu i određuje pojedincima šta da proizvode, u kojim količinama i po kojim cenama. U skladu s tim, Smit je bio uverljivi zagovornik slobodne trgovine kako unutar zemlje, tako i u međunarodnoj trgovini. Njegovo delo predstavlja snažan napad na tada preovlađujući koncept merkantilizma, po kome je najvažnija stvar za jednu zemlju količina zlata u trezorima i po kome je država dužna da popravlja trgovinski bilans širokim intervencionizmom. A Smit je dokazivao da je slobodna trgovina između zemalja korisna za sve, tj. da ona povećava dohodak i jedne i druge zemlje. Smatrao je da je slobodna trgovina bolja u odnosu na model protekcionizma.[24] Raširena je zabluda da Smit, kao pobornik tržišnog sistema, negira svaku ulogu države. Smit veruje da država može doneti veliku korist ekonomskom životu ukoliko čini prave stvari, kao što su zaštita ugovora i patenata, državno obrazovanje za siromašne i infrastrukturni projekti (putevi, mostovi itd). Kako je rekao: “Malo toga je potrebno da se od najgoreg varvarizma stigne do najvišeg blagostanja osim mira, niskih poreza i valjanog deljenja pravde; sve ostalo donosi prirodan poredak stvari”. Glavnog pokretača ekonomskog prosperiteta svake zemlje Smit je video u podeli rada i njenom sve većem širenju. Podela rada donosi sve veću specijalizaciju znanja i veština radnika, sa kojom ide sve veća efikasnost proizvodnje. Teorija apsolutnih prednosti[uredi | uredi izvor] Najbolja politika države je lese fer politika (nemešanje države u privredne poslove). Ovu ideju takođe treba posmatrati u kontekstu vremena kad je nastala, jer su države svojim delovanjem (rastrošnost, parazitizam) uglavnom negativno uticale na društvenu vrednost. Džon Mejnard Kejns, 200 godina kasnije, iznosi ideju drugačije uloge države u ekonomskim odnosima. Svrha ekonomske politike je povećanje bogatstva naroda, ali u obliku roba, ne zlata. Povećanje bogatstva će se najbolje ostvariti ako se preduzetniku ostavi autonomija u donošenju odluka šta, koliko, kada, kako, i za koga proizvoditi. U nastojanju da maksimalizuje svoj profit, preduzetnik ulaže svoj kapital tamo gde će ostvariti najveću proizvodnju te na taj način biva vođen nevidljivom rukom. Ako jedna zemlja može proizvesti neku robu efikasnije nego neka druga, kaže se da ona ima apsolutnu prednost u proizvodnju te robe. Efikasnost proizvodnje se meri utroškom rada u proizvodnji jedinice proizvoda. Apsolutne prednosti neke zemlje mogu biti prirodne (klima, tlo, prirodna bogatstva i sl.) i stečene (znanje, veština i dr.). Ako zemlja A ima apsolutnu prednost u proizvodnji jednog proizvoda, ona će se specijalizovati u proizvodnji tog proizvoda i deo te proizvodnje razmenjivati za proizvod zemlje B u kojem zemlja B apsolutnu prednost. Na taj način će ukupna proizvodnja i potrošnja biti veća i u zemlji A i u zemlji B. Uticaj[uredi | uredi izvor] Adam Smit se smatra ocem savremene ekonomske nauke i rodonačelnikom liberalne škole u ekonomskoj nauci. Mnoge od važnih ideja postojale su i pre Smita, ali ih je on iskoristio na dobar način stvorivši sveobuhvatno i uverljivo delo. Njegovo Bogatstvo naroda predstavlja osnovno delo klasične političke ekonomije i pripada grupi knjiga sa najvećim uticajem u istoriji. Ta knjiga je izvršila prevrat u ekonomskim idejama s kraja XVIII veka, odbacujući merkantilizam, i intelektualno utemeljila savremeni kapitalistički ekonomski poredak. Tokom jednog dela 20. veka, u vreme širenja državnog intervencionizma i komunizma, Smitova slava bila je pomračena, ali je obnovljena tokom 1980-ih godina i kasnije, sa širenjem liberalnih ideja na zapadu i padom komunizma na istoku. SADRŽAJ: OF THE CAUSES OF IMPROVEMENT IN THE PRODUCTIVE POWER OF LABOUR, AND OF THE ORDER ACCORDING TO WHICH ITS PRODUCE IS NATURALLY DISTRIBUTED AMONG THE DIFFERENT RANKS OF THE PEOPLE I. Of the Division of Labour II. Of the Principle Which Gives Occasion to the Division of Labour III. That the Division of Labour is Limited by the Extent of the Market IV. Of the Origin and Use of Money V. Of the Real and Nominal Price of Commodities, or of Their Price in Labour, and Their Price in Money VI. Of the Component Parts of the Price of Commodities VII. Of the Natural and Market Price of Commodities VIII. Of the Wages of Labour IX. Of the Profits of Stock X. Of Wages and Profit in the Different Employments of Labour and Stock XI. Of the Rent of Land OF THE NATURE, ACCUMULATION, AND EMPLOYMENT OF STOCK I. Of the Division of Stock II. Of Money Considered as a Particular Branch of the General Stock of the Society, or of the Expence of Maintaining the National Capital III. Of the Accumulation of Capital, or of Productive and Unproductive Labour IV. Of Stock Lent at Interest V. Of the Different Employment of Capitals OF THE DIFFERENT PROGRESS OF OPULENCE IN DIFFERENT NATIONS I. Of the Natural Progress of Opulence OF SYSTEMS OF POLITICAL ECONOMY I. Of the Principle of the Commercial or Mercantile System II. Of Restraints Upon the Importation from Foreign Countries of Such Goods as Can Be Produced at Home III. Of the Extraordinary Restraints upon the Importation of Goods of Almost All Kinds, from Those Countries with which the Balance Is Supposed to Be Disadvantageous IV. Of Drawbacks V. Of Bounties VI. Of Treaties of Commerce. VII. Of Colonies VIII. Conclusion of the Mercantile System IX. Of the Agricultural Systems, or of the Systems of Political Economy, Which Represent the Produce of Land as Either the Sole or the Principal Source of the Revenue and Wealth of Every Country OF THE REVENUE OF THE SOVEREIGN OR COMMONWEALTH I. Of the Expences of the Sovereign or Commonwealth II. Of the Sources of the General or Public Revenue of the Society III. Of Public Debts `An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, generally referred to by its shortened title The Wealth of Nations, is the magnum opus of the Scottish economist and moral philosopher Adam Smith (1723-1790). First published in 1776, the book offers one of the world`s first connected accounts of what builds nations` wealth, and has become a fundamental work in classical economics. Reflecting upon economics at the beginning of the Industrial Revolution, Smith addresses topics such as the division of labour, productivity, and free markets. The Wealth of Nations was published in two volumes on 9 March 1776 (with books I–III included in the first volume and books IV and V included in the second), during the Scottish Enlightenment and the Scottish Agricultural Revolution. It influenced several authors and economists, such as Karl Marx, as well as governments and organizations, setting the terms for economic debate and discussion for the next century and a half. For example, Alexander Hamilton was influenced in part byThe Wealth of Nations to write his Report on Manufactures, in which he argued against many of Smith`s policies. Hamilton based much of this report on the ideas of Jean-Baptiste Colbert, and it was, in part, Colbert`s ideas that Smith responded to, and criticised, withThe Wealth of Nations. The Wealth of Nations was the product of seventeen years of notes and earlier studies, as well as an observation of conversation among economists of the time (like Nicholas Magens) concerning economic and societal conditions during the beginning of the Industrial Revolution, and it took Smith some ten years to produce. The result was a treatise which sought to offer a practical application for reformed economic theory to replace the mercantilist and physiocratic economic theories that were becoming less relevant in the time of industrial progress and innovation. It provided the foundation for economists, politicians, mathematicians, and thinkers of all fields to build upon. Irrespective of historical influence,The Wealth of Nations represented a clear paradigm shift in the field of economics, comparable to what Immanuel Kant`s Critique of Pure Reason was for philosophy. Five editions of The Wealth of Nations were published during Smith`s lifetime: in 1776, 1778, 1784, 1786 and 1789. Numerous editions appeared after Smith`s death in 1790. To better understand the evolution of the work under Smith`s hand, a team led by Edwin Cannan collated the first five editions. The differences were published along with an edited sixth edition in 1904. They found minor but numerous differences (including the addition of many footnotes) between the first and the second editions; the differences between the second and third editions are major. In 1784, Smith annexed these first two editions with the publication of Additions and Corrections to the First and Second Editions of Dr. Adam Smith`s Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, and he also had published the three-volume third edition of the Wealth of Nations, which incorporated Additions and Corrections and, for the first time, an index. Among other things, the Additions and Corrections included entirely new sections, particularly to book 4, chapters 4 and 5, and to book 5, chapter 1, as well as an additional chapter (8), `Conclusion of the Mercantile System`, in book 4. The fourth edition, published in 1786, had only slight differences from the third edition, and Smith himself says in the Advertisement at the beginning of the book, `I have made no alterations of any kind.` Finally, Cannan notes only trivial differences between the fourth and fifth editions—a set of misprints being removed from the fourth and a different set of misprints being introduced.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Adam Smit Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda Bogatstvo Naroda

Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)