Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci