Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...

Lepo očuvano Kao na slikama Wien 1855 Xavier Henri Aymon Perrin, Count of Montépin (10 March 1823 in Apremont, Haute-Saône – 30 April 1902 in Paris) was a popular French novelist.[1] Xavier de Montépin The author of serialised novels (feuilletons) and popular plays, he is best known for the 19th-Century best-seller, La Porteuse de pain (The Bread Peddler), which was first published in Le Petit Journal, from 1884 to 1889, and underwent many adaptations for theatre, film and television. Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor), appeared in 1861 and was the subject of a plagiarism suit by author Louis-Étienne Jousserandot. Although the evidence was strongly in favour of Jousserandot, neither party prevailed and both parties were ordered to pay the court costs. Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer), appearing in 1855, was condemned as obscene and Perrin was tried and sentenced to three months in prison and a fine of 500 Francs. Selected works Edit Caricature of Xavier de Montépin from Le Trombinoscope 1875 La Porteuse de pain Les Chevaliers du lansquenet (The Knights of the Lansquenet, 1847) (with the Marquis Théodore de Foudras (1800–1872)) Les Amours d`un fou (The Love-Affairs of a Fool, 1849) Les Confessions d`un bohême (The Confessions of a Bohemian, 1849) Les Filles du saltimbanque (1849) Brelan de dames (Three of a Kind, 1850) La Baladine (1851) Le Loup noir (The Black Wolf, 1851) Geneviève Galliot (1852) Les Viveurs de Paris (The Pleasure-Seekers of Paris, 1852) L`Épée du commandeur (The Sword of the Commander, 1852) L`Auberge du Soleil d`or (The Inn of the Golden Sun, 1853) Un gentilhomme de grand chemin (A Nobleman of the High Road, 1853) Les Valets de cœur (The Knaves of Hearts, 1853) Mademoiselle Lucifer (1853) Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer, 1855) La Perle du Palais-royal (The Pearl of the Royal Palace, 1855) Le Château des fantômes (The Haunted Château, 1855) Les Filles de plâtre. Les trois débuts (1856) La Syrène (The Siren, 1856) Les Deux Bretons (The Two Bretons, 1857) Le Masque rouge (The Red Mask, 1858) L`Officier de fortune (1858) Les Pécheresses – Pivoine et Mignonne (The Fishwives – Pivoine and Mignonne, 1858) Les Viveurs de province (The Pleasure-Seekers of the Province, 1859) La Comtesse Marie (The Countess Marie, 1859) Le Château de Piriac (1859) La Maison rose (The Pink House, 1859) Les Chevaliers du poignard (1860) La Fille du maître d`école (1860) Les Marionnettes du diable (1860) Un Mystère de famille (The Family Mystery, 1860) Le Compère Leroux (1860) Une Fleur aux enchères (1860) Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor, 1861) Le Parc aux biches (1862) Les Compagnons de la torche (1862) Les Métamorphoses du crime (1863) L`Amour d`une pécheresse (1864) L`Héritage d`un millionnaire (1864) Le Drame de Maisons-Lafitte (1864) Les Pirates de la Seine (1864) Les Amours de Vénus (1864) Bob le pendu (1864) Les Mystères du Palais-royal (1865) La Fille du meurtrier (1866) Le Moulin rouge (1866) La Sirène (1866) La Maison maudite (1867) La Femme de Paillasse. La Voyante (1873) L`Amant d`Alice (1873) La Comtesse de Nancey (1873) Le Mari de Marguerite (1873) Les Confessions de Tullia (1873) La Voyante (1873) Le Bigame (1874) Le Pendu (1874) Les Enfers de Paris (1874) La Maîtresse du mari (1876) Les Tragédies de Paris (1876) La Sorcière rouge (1876) L`Agent de police (1877) La Traite des blanches (1877) La Bâtarde (1877) Deux Amies de Saint-Denis (1878) La Femme de Paillasse (1878) Le Médecin des folles (1879) La Dame de pique (1879) Le Médecin des folles (1879) Le Fiacre Nº 13 (1880) Les Filles de bronze (1880) Le Dernier des Courtenay (1880) La Fille de Marguerite (1881) Son Altesse l`Amour (1881) Mam`zelle Mélie (1881) Madame de Trèves (1882) Les Pantins de madame le Diable (1882) Le Dernier Duc d`Hallali (1883) La Porteuse de pain (The Bread Peddler, 1884–1887) Deux Amours : Hermine (1885) Deux Amours : Odille (1885) Le Testament rouge (1888) Le Marchand de diamants (1889) Marâtre : la fille du fou (1889) Le Marchand de diamants (1889) Le Mariage de Lascars (1889) Les Drames de l`épée (1890) La Dame aux émeraudes (The Lady in Emeralds, 1891) Les Conquêtes de Narcisse Mistral (1894) La Demoiselle de compagnie (1900) Chanteuse des rues (The Street Singer, 1900) Le Marquis d`Espinchal (?) Xaver von montepin Der Morgenstern

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“

Odlomak: Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga - Trajan Stojanović Izdavač: Equilibrium Godina izdanja: 1999 Broj strana: 94 Format: 23 cm Povez: Broširani Knjiga „Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga” uglavnom je vezana za piščevu posetu Beogradu 1998. godine, budući da sadrži tekstove predavanja koje je održao u tri ugledne institucije i intervju koji je tom prilikom dao jednom novinaru. Osim toga u njoj je objavljen poduži Stojanovićev esej o čuvenom putopisu Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, koji nije štampan na engleskom jeziku. Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike… U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

U dobrom stanju Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga / Trajan Stojanović Ostali naslovi Pogledi na Nas i na Drugoga Pogledi na Vas i na Drugoga Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1999 Beograd : Equilibrium, 1999 (Beograd : Zavod za grafičku tehniku Tehnološko-metalurškog fakulteta) Fizički opis 94 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Đokić, Vlastimir Biblioteka Dijalozi / [Equilibrium, Beograd] ; knj. 1 Tiraž 350 O piscu / V. [Vlastimir] Đokić: str. 93-94 Autorova slika i beleška o njemu na koricama Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice West, Rebecca, 1892-1983 -- `Crno jagnje i sivi soko` Civilizacija -- Balkanske države Balkanske države -- Geopolitika Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike... U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vonegat je rano, mođu prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvo-takvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa. Precizan realistički okvir, onakav kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp“ početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa“. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa“, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdaa Hirošimu i Vijetnam. Kurt Vonegut Mlađi (engl. Kurt Vonnegut, Jr.; Indijanapolis, 11. novembar 1922 — Njujork, 11. april 2007) bio je američki pisac poznat po romanima u kojima je kombinovao satiru, crni humor i naučnu fantastiku. Najznačajnija dela su mu Klanica pet (1969), Kolevka za macu (1963) i Doručak za šampione (1973).[1] Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993)

KLARENS ŠMIT - CLARENCE SCHMIDT - engleski jezik Biografija i dela Godina izdanja: 1946 Broj strana: 112 Povez: mek sa zaštitnim omotom Format: 23x21 Bogato ilustrovano Stanje kao na slici. Korice malo iskrzane, unutrašnjost u odličnom stanju. Clarence Schmidt (11. septembra 1897. u Njujorku - 9. novembra 1978. u Njujorku) bio je „autsajder“ i pionir monumentalne skulpture. Njegovo kontinuirano životno delo, „Čudo na planini“, izgrađeno je od pronađenih predmeta i recikliranog materijala između 1940. i 1972. godine, koji su evoluirali na zadnjoj padini planine Ohajo. Vajarstvo nije više fiksan pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili skupa aktivnosti, već se radi o imenu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, i širi svoje aktivnosti; neprestano uvrštavajući nove vrste predmeta u svoj okvir. Širina pojma u drugoj polovini dvadesetog veka je već bila daleko veća nego što se to moglo zamisliti nekoliko desetljeća ranije, a u fluidnom stanju umetnosti na početku 21. veka niko ne može sa sigurnošću predvideti šta se sve može uvrstiti u vajarsko delo u bližoj ili daljoj budućnosti. Određene karakteristike koje su u prethodnim vekovima smatrane suštinskim za umetnost vajarstva, najvećim delom nisu više prisutne u modernom vajarstvu, te tako više ne mogu pripadati njegovoj definiciji. Jedna od najbitnijih je ona koja se tiče predstvljanja prirode. Pre dvadesetog veka, vajarstvo je smatrano predmetnom umetnošću, onom koja imitira oblike prirode, najčešće ljudski lik, ali takođe i nežive predmete, igre, različite tipove pribora i knjige, obično u pratnji vajane ili klesane ljudske figure. Početkom dvadesetog veka, međutim, u vajarstvu se takođe pojavljuju nepredmetne, apstraktne forme. Za funkcionalne predmete i objekte kao što su namještaj, vaze, i građevine, je i ranije smatrano da mogu biti ekspresivni i lepi iako nisu ogledalo prirode, ali se tek u dvadesetom veku javljaju nefunkcionalna, nepredmetna (apstraktna) trodimenzionalna umetnička dela. Pre 20. veka, vajarstvo je prvenstveno smatrano umetnošću čvrste forme, ili mase. Istina, i ranije su postojali negativni elementi vajarstva, odnosno rupe i šupljine u masi čvrste forme, i oni su bili sastavni deo dizajna, ali je njihova uloga bila sekundarna. Međutim, u modernom vajarstvu najveći broj dela je sasvim obrnuo ovakvo shvatanje, usmeravajući pažnju posmatrača na prostorne aspekte vajarskog dela koji su sada postali dominantni. Prostorno vajarstvo je danas generalno prihvaćeno kao grana vajarstva. U prošlosti je takođe smatrano da su vajarsko delo i komponente koje ga čine nepromenjljivog oblika i veličine, kao i da su lišene mogućnosti kretanja. Razvojem kinetičkog vajarstva i ova shvatanje je dovedeno u pitanje, budući da se nepokretnost i postojanost više ne mogu smatrasti suštinskim za umetnost vajarstva. Vizuelne umetnosti podrazumevaju ne samo tradicionalne umetnosti kao što su slikarstvo i skulptura, već i sve one umetnosti nastale širenjem mogućnosti proizvođenja vizuelnog u tehnološkom kroz fotografiju, video i film.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Areopagitica; Govor gospodina Johna Miltona za slobodu nelicenciranog tiska u engleskom parlamentu je prozna polemika iz 1644. engleskog pjesnika, učenjaka i polemičkog autora Johna Miltona koji se protivi licenciranju. Areopagitika je jedna od najutjecajnijih i najutjecajnijih filozofskih obrana načela prava na slobodu govora i izražavanja u povijesti. Mnoga njegova izražena načela tvorila su osnovu za suvremena opravdanja tog prava. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izgubljeni raj Džona Miltona je jedna od najvećih epskih pesama na engleskom jeziku. Priča o čovekovom padu, priča o ogromnoj drami i uzbuđenju, o pobuni i izdaji, o nevinosti suprotstavljenoj korupciji, u kojoj se Bog i Satana bore u ogorčenoj borbi za kontrolu nad sudbinom čovečanstva. Borba besni u tri sveta - nebu, paklu i zemlji - dok Satana i njegova grupa pobunjenih anđela planiraju osvetu Bogu. U središtu sukoba su Adam i Eva, koji su motivisani previše ljudskim iskušenjima, ali čija je krajnja propast nepopustljiva ljubav. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

U dobrom stanju Mit i umetnost : leksikon / Svetislav Ristić Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1984 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1984 (Kragujevac : `Nikola Nikolić`) Fizički opis 490 str. : ilustr. ; 29 cm Tekst štampan pretežno dvostubačno Prednji i zadnji forzec ilustr. Tiraž 5.000 Bibliografija: str. 475-490 Registar [autora]. Predmetne odrednice Likovna umetnost -- Motivi -- Mitovi -- Leksikoni Mitologija -- Stara Grčka -- Leksikoni Kako su stari Grci stvarali mitski i legendarni svet svojih `bogova i heroja? Šta je uticalo da se uobliči svekoliko bogatstvo mitova i legendi, uglavnom lokalnih, ali i međuzavisnih i povezanih u dugi lanac s bezbroj beočuga? Kakva i kolika je snaga podsticala Danajeve i Heraklove potomke da stvore zadivljujuću sliku: rađanje Neba i Zemlje iz Haosa, prve sinove i kćeri Urana i Geje, uramska i htonska božanstva, polulbožanstva i smrtnike, titansku borbu za prevlast jednih nad drugima, konačno — olimpski panteon sa Zevsom na tronu, odnosno čitav jedan svet koji je nastojao da odgonetne tajne prirode, života i smrti, na način primeren svesti gičkog čoveka homerskog doba? Kad je nastala složena mitska slika, kako su izgledali izvorni mitovi i U obliku nenatrunjenom potanjim folklornim, istorijskim i literamim dodacima i obradama? Najzad, šta je sve uticalo da stari Grci s maloazijske obale, egejskog ostrvlja i kontinentalnog dela Grčke preuzmu, a potom i čudesno preobraze mnoge mitske predstave starih Egipćana, Vavilonjana, Feničana ili Kiričana? Na ova i druga pitanja izrečeno je mnogo mišljenja, dato bezbroj tumačenja, ali se grčki mit protejski preobražavao i skrivao deo tajne,. nudeći uvek nove izazove. Već su tvorci Ilijade i Odiseje odnosno Teogonije i Poslova i dana (Homeros i Hesiodos) govorili da je svet (mitova i legendi dar Muza ljudima kao »zaborav zla i oduška od svih briga«, a prvi grčki istoričar Herodotos zabeležio kako ovoj dvojici pesnika »...dugujemo pesnički prikaz teogonije, rodoslova bogova; oni isu bogovima dali njihove obredne nazive; oni su tačno opisali pojedinosti njihovih kultova i njihove uvažene nadležnosti ; oni su nas upozna sa njihovim likovima...« Grčki mit tumačili su mnogi antički pisci i uz put, iz razloga logičke povezanosti, nastojali da ga sistematizuju i slobodnim dodavanjem detalja unesu »red« u njega. Znatno interesovanje pokazivali su i pisci kasnijih epoha, ali je tek tokom XIX i XX veka nastala prava poplava dela koja su se bavila grčkim i drugim mitovima, osvetljavajući i tumačeći ih s mnogih aspekata — sociološkog, evolucionističko-istorijskog, etnološkog, antropološkog, filosofskog, psihološkog, lingvističkog ... Admet, Adonis, Afrodita, Agamemnon, Aheloj, Ahilej, Ajant, Akteon, Alkmeon, Amalteja, Amazonke, Amfion, Amfitrion, Amfitrita, Andromaha, Andromeda, Anhis, Antej, Antigona, Antiopa, Apolon, Arahna, Arej, Aretusa, Argonauti, Argus, Arijadna,Artemida, Asklepije, Atalanta, Atamant, Atena, Atlant, Atrej, Baukida, Belerofont, Borej, Briseida, Dafna, Dafnis, Danaide, Danaja, Dedal, Demetra, Demofont, Deukalion, Didona, Diomed, Dionis, Dioskuri, Divovi, Edip, Elektra, Endimion, Eneja, Eoja, Eol, Erinije, Eros, Europa,Faetont, Fedra, Filoktet, Finej, Galateja, Ganimed, Gig, Glauk, Gorgone, Had, Harite, Haron, Harpije, Heba, Hefest, Hekaba, Hekata, Hektor, Helen, Helena, Helije, Hera, Herakle, Heraklidi, Hermafrodit, Hermes, Hesiona, Hesperide, Hestija, Hijakint, Hila, Hipermnestra, Hipnos, Hipolit, Hipsipila, Hiron, Hore, Idomenej, Ifigenija, Ija, Jason, Jon, Kadmo, Kak, Kalipsa, Kalista, Kasandra, Kefial, Keik, Kekrop, Kentauri, Kiklopi, Kirka, Kilitemnestra, Koronida, Kresfont, Kron, Laokoont, Laomedont, Leandar, Leda, Leta, Lih, Marsija, Medeja, Meleagar, Memnon, Menade, Menelaj, Mida, Minoj, Muze, Narcis, Nausikaja, Neoptolem, Nereide, Nes, Nestor, Nika, Nimfe, Nioba, Odisej, Okean, Omfala, Orest, Orfej, Orion, Palamed, Pan, Pandora, Paris, Patrokle, Pelej, Pelija, Pelop, Penelopa, Pentesileja, Persefona, Persej, Pigmalion, Piram, Piritoj, Plut, Polifem, Poliksena, Polinik, Posejdon, Prijam, Prijap, Prometej, Protesilaj, Psiha, Res, Satiri, Sedmorica ..., Selena, Semela, Sfinga, Sibila, Silen, Sirene, Sizif, Storuki, Sudjaje, Tantal, Telef, Telemah, Terej, Tesej, Tetida, Teukar, Tifon, Tiha, Tiresija, Titani, Triton, Troil, Trojanski rat, Uran, Zefir, Zevs.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega. Vrlo dobro očuvana knjiga, posveta na 1. predlistu. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11022022knj

PODVLAČEN TEKST KROZ CELU KNJIGU, MOŽDA NA NEKIH 30 - 40 STRANA, OSTALO OK David Icke Najveća tajna Knjiga koja će promeniti svet 2006 GOD 540 str Consiglieri, Beograd U svojim knjigama David Icke uz obilje detalja i dokaza otkriva kako iste, međusobno povezane, krvne linije kontroliraju naš planet tisućama godina. Oni su stvorili sve veće religije i suzbijali duhovna i ezoterijska znanja koja čovječanstvo mogu osloboditi njihovog mentalnog i emocionalnog zatvora. Icke razotkriva prave korijene kršćanstva i drugih velikih religija, i dokumentira suzbijanu znanost koja objašnjava zašto se svijet suočava s vremenom nevjerojatnih promjena i preobrazbi. «Kao dječak» - kaže Icke - «uvijek sam se pitao kako je par otoka koji se jedva vide na globusu moglo stvoriti carstvo koje se protezalo oko cijelog svijeta. Sada je razlog jasan. To uopće nije bilo Veliko Britansko Carstvo. Bilo je to carstvo Babilonskog Bratstva. David Icke je tvorac možda najnevjerojatnije i najsloženije teorije zavjere, u kojoj tvrdi da se nekada davno u povijesti ljudskog roda, ljudska vrsta izmiješala sa izvanzemaljskom. Miješanje se dogodilo između ljudske vrste i jedne vrste gmazovske skupine izvanzemaljaca. `Najveća tajna,` je tvrdi David Icke, da su pripadnici ove hibridne vrste postali lideri svjetskog poretka sa epicenentom svoga djelovanja u Londonu, od kud su kroz povijest svoju vlast proširili u Ameriku, Australiju, Afriku i Novi Zeland... Odmah nakon što je početkom devedesetih počeo javno iznositi svoje ideje, David Icke je postao predmetom neviđenog podsmijeha. To nije nimalo ne iznenađuje kad se uzme u obzir da se radi o vrlo izravnom čovjeku, a njegove su teorije takve da i najotvorenijim ljudima moraju u prvi mah zvučati nerazumno i lako ih je otpisati kao besmislice. Međutim, danas je David Icke u cijelom svijetu vrlo traženi predavač. Vlasnik je nekoliko web- lokacija, e-magazina i izdavačke kuće. Objavio je desetak uspješnih knjiga. Neprestano je na turnejama po Sjevernoj Americi, Europi, Australiji, Južnoj Africi i drugdje. Postigao je planetarnu popularnost a njegovi su se protivnici prestali podsmjehivati, i sada u njemu vide opasnog poremećenog antisemita koji je prijetnja demokraciji! David Icke rođen je 1952. u siromašnoj radničkoj obitelji u engleskom gradu Leicesteru. Od malih je nogu želio postati profesionalni nogometaš, i želja mu se ostvarila. Međutim, čim je zaigrao u engleskoj ligi, počeli su zdravstveni problemi. David je pet godina trenirao usprkos strašnim bolovima uzrokovanim reumatoidnim artritisom. Kasnije će reći da su to bile godine u kojima se čeličio njegov karakter i testirala njegova upornost. Na kraju je ipak bio prisiljen odustati i odlučio je postati najavljivač na BBC-ju. Uspio je i u tome, premda uz velike poteškoće, budući da je zbog nogometa rano odustao od školovanja. Nakon nekog vremena, David se zainteresirao za ekologiju, i postao je nacionalni glasnogovornik Britanske stranke zelenih. Krajem osamdesetih, sve više razočaran politikom i televizijom, okreće se pisanju knjiga. Istovremeno počinje doživljavati mistička iskustva. Kao posljedica jednog, u Davidovoj se svijesti srušila brana, i on je započeo svoju misiju oslobađanja svijeta od vlasti gmazova širenjem istine i poticanjem duhovne preobrazbe čovječanstva. Hrvatski tisak Masovna ubistva u zemljama kao što su Alžir, Ruanda i Burundi ne događaju se spontano, već su to do detalja organizovane akcije, baš kao što je slučaj i sa genocidom i konfliktom u bivšoj Jugoslaviji, Avganistanu, Kambodži, Laosu, Šri Lanki itd. Istorija masona Prava istorija templara i masona - kakvu nijedan mason ne želi da prizna niti da zna. Satanizam Sve o satanističkim ritualima žrtvovanja ljudi i dece koji se masovno odigravaju svuda u svetu, od najranije istorije do danas, vrlo detaljno, sa svim imenima ljudi i mesta, teorijom i praksom. Vrhunac perverzije iluminata je dovođenje na vlast njihovog čeda Adolfa. Finansiran je od strane engleske banke preko britanske kraljevske porodice. Ova nemačka kraljevka kuća Saks-Koburg-Gota morala je posle II svetskog rata da promeni ime u kraljevku kuću Vindzor. Hemijski gigant i srce Hitlerove ratne mašinerije I.G. Farben koji je vodio logor u Aušvicu ogranak je američkog Standard Oila u vlasništvu Rokfelerovih-Rotšildovih. Ciklon B je do pred kraj rata uvošen iz Amerike. Ni jedna fabrika I.G. Farbena ni Forda nije oštećena u savezničkom bombardovanju Nemačke... D2

Uvod : ’’Sir Džon Vudrofa, autora knjige ,,Zmijska snaga,, itd. Tantre imaju dvostruko značenje, kao priručnici za sadhanu, bilo putem obožavanja (upasana), ili širenjem prirodnih moći (sidhi), ili da se putem joge postigne Najviši Svet (paramartha). Joga aspekt je važan zbog svojih hatha vežbi koje razvijaju čoveka kao psihičku celinu, kao uvod za laja ili kundalini jogu. U stvari one su bogat izvor ove naročite vrste joge. Ja verujem da se se ta joga praktikuje s nekim rezultatima, ne zato što imam lično iskustvo u tim stvarima, nego zato što je joga drevna i što nije verovatno da bi je a priori ljudi praktikovali vekovima bez postizanja nekih rezultata. Kolika je njena vrednost, to je drugo pitanje i stvar u koju nisam ranije bio tako siguran kao što sam danas. Vrlo je očito da ovaj oblik joge vrši parapsihički uticaj. U takozvanom ,,spiritualnom,, aspektu vrednost joj je podjednako velika. Po mom mišljenju, među različitim jogama, od najveće važnosti su karma, bhakti i đnana joga. Međutim, očigledno postoje mnogi kojima se naročito sviđa kundalini joga i u njoj nalaze veliko zadovoljstvo. U svakom slučaju, test kundalini joge je ajurveda, naime njeni rezulati. Vremenom sam došao do zaključka da sam svojim kriticizmom u knjizi ,,Zmijska snaga,, potcenio njenu vrednost. Međutim, budući da je kundalini joga od velike naučne važnosti, parapsihičkog i metafizičkog sadržaja, drago mi je da sam pozvan da napišem ovaj uvod o ovom vrednom istraživanju. Jer, pored toga što joga mora da se shvati s metafizičke i religiozne strane, ona takođe ima i naučni aspekt s kojim se moraju baviti filozofi i drugi. Stoga sam veoma zadovoljan što je autor kompetentan naučnik i što je kundalini jogi dao naučnu perspektivu, koju ona zaslužuje. Njegov pristup je originalan, naime smatra da je kundalini prava vagus snaga. Rekao bih da kundalini nije samo to, ona je veliki potencijal. Kao takva, po mom mišljenju ona se ne sme identifikovati s jednim od proizvoda koje donosi. Rekao bih da je kundalini grubi oblik šakti. Kažem grubi oblik jer Gospod ima mnogo šaktija, takvih kao što su njegova ananda šakti i druge. Šta su u Gospodu đnana, krija i maja šakti, to su satva, radžas i tamas u pašuu. Kundalini šakti u telu je prakrti šakti, jedan razvijeni oblik Gospodove maja šakti. Iz ove poslednje i kančuke dolaze tatve puruša i prakrti. Prakrti je koren psiho-fizičke supstance koja razvija tatve od budhia do prithivia, a sačinjava tela atmana kao svest (ćit). Kao takva, po mom mišljenju ona nije nervna ili druga psihička supstanca, ili mentalna sposobnost, nego osnovna supstanca za obe. Probuđene, one se uzdižu i stapaju u više tatve završivši u Šiva-šakti tatvama, kada se kaže da se integrišu u Paramašivi. Uratko, joga je evolucionarni pokret, obrnut od involucije ili uplitanja u materiju koja sačinjava Univerzum. Kundalini je dinamički stvarna, kao moć koja ostaje nakon namirenja svih telesnih potreba (da iskoristimo grub izraz, jer ne možemo naći bolji), a nakon proizvodnje prithivia ona se sklupča oko statički realnog lingama i odmara se. Ako je to tako i ja sam u pravu, da li je autorova teorija bez vrednosti? Naprotiv, izgleda mi da je od velike vrednosti, ali treba je ispitati u pogledu identifikacije kundalini s nervnom snagom vagus, jer može biti da taj nerv u ovoj jogi ima funkciju od praktične važnosti, što autor tvrdi da je otkrio. To može da bude ne samo važno, nego kao što autor tvrdi, možda i najvažniji elemenat u stvarnom delovanju joge. Ja ne mogu reći da li je to tako ili ne, jer nisam fiziolog. I drugi naučnici treba da se bave analizom ispravnosti autorovog zaključka. Sve što sada mogu reći, i ako nisam dovoljno kompetentan da pružim naučnu kritiku ovog dela, ipak imam utisak da otvara nove horizonte u istraživanju kundalini joge i da treba pristupiti opsežnim praktičnim ispitivanjima ovde iznetih teorija. Istovremeno je poterebno da se izuče joga tekstovi koje sam naveo u svom delu ,,Zmijska snaga,,. Neki tekstovi možda nisu dobro shvaćeni jer postoje razlike u njihovim interpretacijama. Drago mi je da je čovek s naučnim postignućima, kakve je ostvario autor, uzeo stvar u svoje ruke i time ohrabrio druge da ga slede i kritikuju. Ako je izvršio nova otkrića, kao što tvrdi, utoliko bolje. U svakom slučaju vredno je to što je pažljivo razmotrio predmet i ponudio nam argumente koji podržavaju njegove zaključke. Za ono što treba učiniti u ovoj i svakoj drugoj oblasti datoj u šastrama, potrebno je veće obrazovanje od onog koje je po engleskom sistemu obrazovanja stekao indijac. Došao sam do zaključka da one sadrže više znanja nego što tako obrazovan čovek može pretpostaviti. Pored mene i mnogi drugi su zahvalni autoru za njegov posvećen rad, čiji proizvod preporučujem čitaocima, kako indijskim tako i drugim. Trenjem mentalne arani pali se vatra znanja. Okford, 11 februara 1927. Džon Vudrof’’

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Вентура Гарсија Калдерон Реј ( Париз , 23. фебруар 1886 — Париз , 27. октобар 1959 ) је био перуански писац , дипломата и критичар . Већи део живота провео је у Паризу и велики део његових дела је написан на француском . Био је, дакле, двојезични писац. Као такав, развио се под модернистичким утицајем и припадао је Генерацији 900 или ариелисти, која је укључивала и његовог брата Франсиска Гарсија Калдерона Реја , Хосеа Галвеза Баренечеа ,Виктор Андрес Белаунде и пре свега, Хозе де ла Рива Агуеро и Осма , ВИ маркиз Монталегре де Аулестија , између осталих. Истицао се у разним књижевним жанровима, а посебно у приповетци, а најрепрезентативније дело му је збирка Кондорова освета . Запажене су и његове песме и хронике. Али шири и плоднији био је његов рад критичара и антологичара књижевности своје земље и Латинске Америке. Биографија Био је син Франсиска Гарсије Калдерона Ланде , привременог председника Перуа током рата на Пацифику , и Кармен Реј Басадре. [ 1 ] Његов отац је био затворен од стране чилеанских окупационих власти и прогнан у Чиле 1881. због одбијања да склопи мир са територијалном цесијом; После потписивања Анконског уговора 1884. пуштен је под условом да се одмах не врати у Перу, па се са породицом преселио у Европу. Управо због ових околности Вентура је рођен у Паризу. [ 2 ] У јулу 1886. његова породица се вратила у Перу; Вентура је имала једва шест месеци. Започео је школске студије у Цолегио де ла Рецолета , у Лими (1891-1901), где је имао за сапутнике Хозеа де ла Рива-Агуера и Осму , који ће постати ВИ маркиз Монтеалегре де Аулестиа , међу осталим великим перуанским аристократама 900-их година. Године 1903. уписао је Универзитет Маиор де Сан Маркос , где је студирао књижевност, политичке и административне науке и право, али није завршио одговарајуће циклусе јер је након смрти његовог оца, 1905. године, његова породица одлучила да се настани у Француској .. Од тада је живео у Европи, са изузетком неколико кратких повратака у Перу и неколико година боравка у Бразилу. [ 3 ] Служио је као канцелар Перуанског конзулата у Паризу (1906-1910), а затим у Лондону (1911). У Француској је био повезан са Цхарлесом Мауррасом и монархистичким покретом Француске акције [ 4 ] . Вратио се у Лиму 1909. године, где је настао метеж изазван пресудама изреченим онима који су наводно умешани у покушај државног удара 1909. против прве владе Аугуста Б. Легије . Дао је оставку на своју функцију у знак протеста против затварања Хозеа де ла Риве Агуера и Осме ​​и предводио је студентске демонстрације против владе. [ 1 ]Искористио је свој боравак у Перуу до 1911. да путује у планине у потрази за рудницима сребра , искуство богато епизодама које су му касније послужиле да кривотвори своје перуанске приче. [ 5 ] Године 1912. вратио се у Европу, настављајући своју дипломатску каријеру као други секретар Перуанског посланства у Мадриду (1914-1916), а касније секретар, а потом отправник послова у Белгији (1916-1921), и као такав, перуански конзул у Ел Хавре . [ 1 ] Године 1921, убрзо након што је именован за шефа канцеларије за пропаганду Перуа у Паризу, поднео је оставку на своју функцију због неслагања са перуанском владом, коју је поново предводио Легуиа ( Онценио ). У Паризу се посветио књижевним пословима као уредник стране странице листа Цомоедиа , директор издавачке куће Екцелсиор и сарадник бројних публикација у Аргентини , Венецуели , Мексику и на Куби . Након свргавања Легије 1930. године, именован је за делегата Перуа у Лиги нација , на којој је функцији био до 1938. године са одређеним прекидима. Обављао је и функције опуномоћеног министра Перуа у Бразилу (1932-1933), Пољској (1935), Белгији (1935-1939), Француској (1940), Португалу (1941) и Швајцарској (1941-1945). [ 1 ] У фебруару 1949. последњи пут се вратио у Перу, али се у децембру исте године вратио у Париз, именован за сталног делегата Перуа при Унеску , обављајући ову мисију до своје смрти након што је претрпео напад хемиплегије . Карактеристике његових дела Његово дело, које је стилски уоквирено у модернизам , састоји се углавном од кратких прича . Неки (посебно почетни) имају космополитску атмосферу и декадентни карактер. Већина је, међутим, смештена у Перу , а посебно у андски регион, инспирисани његовим путовањима у регионе његове земље. Неки наслови су: Игла , Кондорова освета , Умро је у свом закону! , Цоца , Ел деспенадор и Лос цанавералес . Имају пажљив стил и психолошки увид и воле да се баве мрачним и насилним, фантастичним и интригантним темама. Такође се истичу по прецизности описа. Иако његове приче имају бујну машту и веома добру технику, критикују га због непознавања реалности унутрашњости Перуа и предрасуде о староседеоцима , које описује на сликовит начин, третирајући их, чини се, као инфериорна бића., док преузимајући улогу наратора експлицитно разоткрива супериорност западног света који представља. [ 6 ] Треба напоменути да ова негативна критика потиче, пре него из педантне анализе његовог дела, из анимозитета према њему, због његовог мезократског порекла и његове конзервативне идеологије. Значајно је, на пример, да Хосе Карлос Маријатеги(перуански марксистички писац и критичар) није му посветио простор у свом есеју о перуанској књижевности укљученом у његово ремек-дело Седам есеја... , објављеном 1928. године , када је Вентура већ био призната личност на књижевном пољу, не само у Перуу, али широм света. Грешка ових критичара је у томе што се код књижевних фикција не може захтевати да се описи или ликови „прилагоде стварности“, тим пре, када аутор теми приступа са естетског аспекта. а не социолошку, као што је за очекивати од модернистичког писца који негује егзотику . [ 7 ] Осим такве „социологизирајуће“ критике, Вентура је за живота стекао велико признање и вероватно је, ван Перуа, био најпознатији перуански писац свог времена. [ 8 ] [ 5 ]​ Група перуанских, француских, белгијских и шпанских писаца представила је своју кандидатуру за Нобелову награду за књижевност 1934. Француска академија је желела да га учлани у чланство, али писац није пристао да испуни предуслов да поднесе оставку на перуанско држављанство; међутим, каже да му је Академија доделила златну медаљу 1948. године . Са своје стране, Краљевска академија за француски језик и књижевност Белгије га је укључила као пуноправног члана, 10.од 1939 . Литерарни рад Вентура је био писац који је обухватао различите књижевне жанрове: приповетку , драму , поезију , роман , есеј , хронику и књижевну критику . [ 9 ] Био је и антолог књижевности Перуа и Латинске Америке. Многа његова дела написана су директно на француском језику. Био је, дакле, двојезични писац, који је савладао оба језика подједнако мајсторски и лако. Већина његових прича преведена је на бројне савремене језике: немачки, италијански, енглески, руски и француски. Његово изабрано књижевно делообјавила га је библиотека Ајакучо (Каракас, 1989), са предговором Луиса Алберта Санчеза . Исто тако, његов комплетан Наратив објављен је у два тома у колекцији Обрас Ессентиалс , коју је уредио Рикардо Силва-Сантистебан (Понтифициа Универсидад Цатолица дел Перу, 2011). Приче Приповедач са бујном маштом и елегантним стилом, објавио је следеће књиге прича: [ 1 ] Болна и гола стварност (1914). Освета кондора (1924. и 1948.), преведена на француски, немачки, италијански, енглески, руски, пољски, шведски и југословенски. Приче Освета кондора , Кока , Било је у Перуу , Бели пламен и Јацу-Мама , између осталих, део су ове збирке. Опасност од смрти или опасност од смрти (1926). Да је Лоти дошао (1926), преведен на француски (1927), где приповеда замишљено путовање у Перу које је направио француски романописац Пјер Лоти . Цоулеур де санг или Боја крви (1931). Хередиа награда Француске академије . Преокрети (1933). Перуанске приче (1952). Поезија Као песник развијао се под утицајем модернизма, иако је његова продукција била кратка и истицао се пре свега као добар стихотворац. Испробао је александријски метар и његово најбоље оружје био је хедекаслог. Његове прве композиције појавиле су се на перуанском Парнасу , под псеудонимом Хаиме Ланда; затим је објавио две збирке песама: [ 10 ] Неозбиљно (1908) Песме (1920). драме Холоферн (Париз, 1931), синкопирана драма. Она и ја (Лима 1955). Ла вие ест-елле ун сонге? (Париз, 1958). Ла Перихоли (Париз, 1959). Есеји и хронике Био је елегантан хроничар и вредан иследник. «Његова неуморна читања и промишљања природе претварају се, под пером страственог златара, у пријатне слике, у оштре рефлексије, у фине и сугестивне коментаре... У свакој његовој књизи не знамо да ли да се дивимо дуктилности и хармонична фраза или идеја блистава и оригинална» ( Антенор Саманиего ). [ 10 ] Помињемо неке од њих: [ 1 ] Уне енкуете литтераире: Дон Куицхотте а Парис ет данс лес транцхеес (1916). Под криком сирена (1919). Портрети Америке (1920). На фестивалу у Мадриду (1920.) Нови кастиљански језик (1924). Осмеси Париза (1926) Плимна игла (1936). Вреди Перу (1939). Тренуци Перуа (1941). Француска коју волимо (1945). Критички есеји о перуанској књижевности Његови критички есеји о еволуцији перуанске књижевности су оштри и сугестивни: Од романтизма до модернизма (1910). Перуанска књижевност 1535-1914 (1914). Ми (1946). Што се тиче латиноамеричке књижевности, вреди поменути његов нацрт уругвајске књижевности (1917). Био је критикован што није помињао неке важне личности у својим студијама перуанске књижевности; Ово је можда због његове претеране строгости или страсти. [ 8 ] као антологичар Кроз тачне антологије допринео је ширењу дела перуанских и латиноамеричких аутора, због чега је назван „амбасадором писма“. Перуански Парнас (1910. и 1915.). Најбоље америчке кратке приче (1924) Записи америчког живота (1925). Такође је антологизовао одабране странице Инка Гарсиласа де ла Вега , Рикарда Палме , Мануела Гонзалеса Праде , Рубена Дарија . Али посебно се истиче тринаест томова Библиотеке перуанске културе , уређиваних под покровитељством председника Оскара Р. Бенавидеса (1938) и у којима су сарађивали историчари као што су Раул Порас Баренечеа и Хорхе Басадре . [ 5 ] Референце Тауро дел Пино, Алберто (2001). ГАРЦИА КАЛДЕРОН, Вентура. Илустрована енциклопедија Перуа 7 (3. издање). Лима: ПЕИСА. стр. 1045-1046. ИСБН 9972-40-149-9 . Саманиего, 1964 , стр. 117-118. Санцхез, 1975 , стр. 1192. Ривера, 2017 , стр. 284-290. Саманиего, 1964 , стр. 118. Цорнејо, 1980 , стр. 77. Санцхез, 1975 , стр. 1192-1193. Тамаио, 1965 , стр. 144. Булл, 2012 , стр. 620. 1964 , стр. 119. Библиографија Догвоод Полар, Антонио (1980). Историја књижевности републиканског Перуа . Лима: Уредништво Хуан Мејиа Баца. Ривера, Виктор Семјуел (2017). Традиционисти и Маурасијанци . Лима: Издавачки фонд Конгреса Републике Перу. Саманиего, Антенор (1964). Књижевност. Текст и антологија (7. издање). Лима: Књижара Арица СА Санчез, Луис Алберто (1975). перуанска књижевност. Курс за културну историју Перуа 4 (4. издање). Лима: ПЛ Виллануева, уредник. Тамајо, Аугусто (1965). Приручник перуанске и латиноамеричке књижевности . Лима: књижара СТУДИО. Бул, Цезар (2012). Приручник перуанске књижевности 1 (3. издање). Лима: АФА Публисхерс. NARODNA KNJIŽICA BEOGRAD odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga izvorno je objavljena 1957. godine u izdanju meksičkog Fonda ekonomične kulture, u tiražu od deset hiljadu primeraka, na biblijskom papiru i uz supervizorski rad meksičkog pisca Emanuela Karbalja. Sudeći po nekim proučavaocima Borhesove bibliografije, 1967, a po drugima tek naredne godine, naslov se menja u „Knjigu o izmišljenim bićima“, kojom je priručnik proširen. Dodata su trideset i četiri teksta (bez sumnje da bi se uključila nova, nezoomorfička bića poput dvojnika, vila…). Baš kao što je to Borhes izrazio u predgovoru, „Knjiga o izmišljenim bićima“ nastoji da bude prvo delo u svojoj vrsti. Islam i kabala, kineska književnost, vavilonski ep, grčki i latinski klasici, srednji vek i renesansa, jesu neki od izvora kojima se Borhes poslužio (zanimljivo je da se nije poslužio i indijanskim hroničarima) u svom deskriptivnom obilasku zverinjaka iz mašte koji sjedinjuje Minotaura, sirenu, himeru, zmaja, baziliska, kerbera, pticu feniks, grifona, golema, simurga itd, bića koja se, kroz književnu obradu (legende, svete knjige, skazove…), preobražavaju kako bi predstavila fantastiku u najizvornijem smislu te reči. Zbir bića koja čine osnovu iz koje se razvija tekst sazdan je od životinja koje su Kafka, K. S. Luis i Po usnili možda kao jungovske arhetipove vezane za seksualne simbole, ili kao metaforu Parmenidovog gornjeg sveta u kojem je kosmos nastao iz sna, božanskog; metaforu mašte predakâ, religijskog i magijskog iskustva. U svom istraživanju, Marta Pejli je našla da su Džon Ešton, Piter Lam i Džozef Vud Kreč nekoliko godina ranije objavili slična dela na engleskom, te je moguće da Borhesov izbor tekstova nije prvi takav na španskom jeziku. Peruanski Pisac Hose Duran, sa ciljem sličnim Borhesovom, 1950. objavljuje „Zalazak Sirena, Morske krave u šesnaestom veku“, knjigu kojom se posredstvom španskih hroničara XVI stoleća obelodanjuju njihove halucinacije i iznenađenja usled zapanjujuće vizije koju im je nudila ne samo geografija američkog kontinenta, nego i njena izvanredna kosmogonija. Ali u skladu sa razlikom u međunarodnom prestižu ova dva autora, Borhesov izbor tekstova više će odjeknuti i proizvesti veći uticaj na kasnija dela. Izvesno je da od rečene godine počinju da se štancuju latinoamerički zverinjaci što na borhesovski način prikupljaju davna svedočenja o fantastičnim bićima, ili pak prihvataju životinjski svet – bio on izmaštan ili stvaran – kao potporu ili nit ideja o ljubavi, društvenim odnosima ili ljudskom životu. Ovu knjigu je žanrovski teško svrstati, mogla bi da važi za izbor skazova, proznu fikciju ili, jednostavno, a po sugestiji samog Borhesa, za eruditsko prepričavanje duge književne tradicije koja uključuje natprirodna bića i magijske zveri. Ipak se slažemo s Minjolom (1988) u tvrdnji da nas ovi pojmovi („fantastična zoologija“ i „izmišljena bića“) upućuju na fikciju fantastike i na to kako je vidi Borhes: kao mešanje tekstova, jezičku ambivalentnost, umetanje istorije u tekst i obratno, kao mesto sasvim oprečno raju, što su poetička sredstva koja Borhes neprestano koristi u svom književnom stvaranju. Prenoseći s kolena na koleno gotovo isključivo mitski sadržaj nezagađen zapadnom kulturom, literatura usmene tradicije činila je lajtmotiv u razvoju latinoameričke književnosti, počev od mitova i legendi indijanskih društvenih grupa, do španskih hroničara šesnaestog veka; takvu građu su preuzeli autori poput Aleha Karpentjera, Gabrijela Garsije Markesa, Augusa Monterosa, Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa, da navedemo samo neke od njih. Zverinjak su uveli Aristotel i Plinije, i bio je veoma popularan u klasičnom i docnijem razdoblju srednjeg veka, kada je smatran kratkim i deskriptivnim žanrom. Svi oni su dužnici književnosti koja je nadahnuta stvarnim životinjama ili magijskim čudovištima. Glumljene, tradicionalne ili iznova stvorene životinje postaju bića koja stimulišu maštu a stvarna životinja se pretvara u podsticaj za ideje ili formule za isterivanje sopstvenih demona: tako fantastičke zveri vode saživot sa onima, izmišljenim. Strukturisani slično mikropričama, ovi tekstovi, kao i svaki zbir fraktala, jedino mogu biti čitani fragmentarno, baš kao što to Borhes naznačuje u predgovoru: „`Knjiga o izmišljenim bićima` nije napisana za jednokratno čitanje. Voleli bismo da joj se radoznali čitaoci vraćaju, kao prilikom igranja promenljivim oblicima što ih kaleidoskop otkriva“. Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.[1] Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi | uredi izvor] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi | uredi izvor] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi | uredi izvor] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi | uredi izvor] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi | uredi izvor] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi | uredi izvor] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Autor - osoba Stalin, Iosif Visarionovič, 1878-1953 Naslov Pitanja lenjinizma / Josif Staljin ; preveli s ruskoga Zvonko Tkalec i Radovan Lalić ; priredio Mario Rebac ; predgovor napisao Andrija Krešić Jedinstveni naslov Вопросы ленинизма. hrvatski jezik Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar društvenih djelatnosti Saveza socijalističke omladine Hrvatske, 1981 (Bjelovar : Prosvjeta) Fizički opis XXXIV, 819 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tkalec, Zvonko Lalić, Radovan Rebac, Mario Krešić, Andrija, 1921- Zbirka ǂBiblioteka ǂPitanja ; 10 (Broš.) Napomene Prevod dela: Вопросы ленинизма `Ovo izdanje ... je priređen prema latiničnoj verziji prvoga poslijeratnoga hrvatskoga ili srpskog izdanja ...`--> str. XIV Napomena uz ovo izdanje Staljinizam i preporod komunizma: str. XVII-XXXVI Registri. Predmetne odrednice Marksizam – Lenjinizam Staljin (Stalin) [sta`l’in], Josif Visarionovič (Vissarionovič, pravo prezime Džugašvili [~ga`~]), sovjetski političar i državnik (Gori, Gruzija, 21. XII. 1878. ili 1879 – Moskva, 5. III. 1953). Nakon smrti oca, radnika u Tbilisiju, obitelj je uzdržavala majka. Pohađao je mjesnu školu u Goriju, pa teološko učilište u Tbilisiju. Ondje se uključio u rad studentskoga marksističkog kružoka i pristupio (1898) tbiliskoj organizaciji netom osnovane Ruske socijaldemokratske radničke partije. Zaokupljen revolucionarnim idejama, zapustio je školske obveze i 1899. bio izbačen s učilišta. Idućih se godina isticao kao agitator; 1902. organizirao je štrajk koji je prerastao u oružani sukob između radnika na naftnim postrojenjima i policije. U to je doba dobio nadimak Koba; 1903. dospio je u zatvor, ali je pobjegao s puta u progonstvo pa je od 1904. ponovno bio u Gruziji, gdje je započeo s političkom djelatnošću. Njegovoj ranoj afirmaciji u redovima ruske socijaldemokracije znatno je pridonijelo svrstavanje uz boljševike, nasuprot tadašnjoj menjševičkoj većini u Gruziji. Tako je Staljin bio kavkaski delegat na Tammerforskoj konferenciji (1905), gdje se prvi put susreo s V. I. Lenjinom, a zatim i na socijaldemokratskim kongresima u Stockholmu (1906) i Londonu (1907). U Bakuu, Staljin je bio glavni organizator štrajkaških akcija, a njegova je uloga bila ključna i u konačnoj prevlasti boljševika nad menjševicima na Kavkazu. Ondje je Koba postao Staljin (prema rus. stal’: čelik); u tadašnjem su se partijskom tisku objavljivali njegovi članci pod naslovom Pisma s Kavkaza. Više je puta bio zatvaran, ali je uvijek bježao. Tako je 1912. iz zatočeništva u Vologdi došao u Prag na konferenciju boljševika, gdje je bio izabran u CK. Njegov tadašnji spis Marksizam i nacionalno pitanje (Marksizm i nacional’nij vopros), nastao 1913. u Beču, dijelom i prema Lenjinovim sugestijama, donio mu je priznanje teoretičara i ugled Lenjinova suradnika, a bio je temelj i njegova kasnijega rješavanja nacionalnog pitanja. Premda je ponovno bio prognan u Sibir (1914–16), u ožujku 1917. vratio se u Petrograd. Tada je postao član uredništva partijskog glasila Pravda. Uz L. B. Kamenjeva i G. J. Zinovjeva, nekoliko je tjedana (od 12. III. 1917) bio glavni zastupnik u Izvršnom komitetu Sovjeta radničkih i vojničkih deputata. Dolaskom Lenjina i drugih istaknutijih boljševičkih vođa Staljinov se utjecaj smanjio, ali je on ipak ostao u krugu boljševičkoga vodstva; bio je urednik Pravde, član politbiroa CK i od 23. X. 1917. član revolucionarnog ureda za vođenje oružanog ustanka. Nakon pobjede revolucije Staljinova uloga isprva nije bila posebno istaknuta; postao je narodni komesar za nacionalna pitanja (1917–23), a uskoro i za radničko-seljačku inspekciju (Rabkrin, 1919–22). Za građanskog rata bio je politički komesar Crvene armije, uglavnom na jugu zemlje oko Volgograda. Već u to doba Staljin je izazvao pritužbe zbog svojega grubog odnosa prema ljudima i represivnih metoda (posebice prema narodima s Kavkaza), ali su se isticale i pohvale njegovoj učinkovitosti. Kada se pogoršalo Lenjinovo zdravlje, Staljin je 1922. postao generalnim sekretarom CK. Lenjin je jednim pismom vodstvu boljševičke partije (tzv. Lenjinov testament, u kojem su bile iznesene kritičke ocjene karaktera pojedinaca u vodstvu) upozorio da bi Staljinove osobine – grubost i samovolja – mogle štetiti partiji, pa je sugerirao da ga se premjesti s položaja generalnoga sekretara na manje važno mjesto. No nakon Lenjinove smrti, Staljin je još više učvrstio svoj položaj na vlasti te si je s pomoću administrativnog aparata osigurao i ključni položaj u Politbirou. Isprva je, u savezništvu s L. B. Kamenjevom i G. J. Zinovjevom, ograničio utjecaj L. D. Trockoga, a nakon njegova uklanjanja okrenuo se i protiv dotadašnjih saveznika. U tim je obračunima Staljin prvi put razvio vlastitu ideološku doktrinu: ideologiji »permanentne (svjetske) revolucije« Trockoga suprotstavio je koncepciju »socijalizma u jednoj zemlji« kojom se, u odnosu na tzv. lijevu oporbu među boljševicima, predstavio kao »realist«. Obračunavši se do 1929. s »ljevičarskim« krilom u boljševičkoj partiji, Staljin – koji je i prije bio suzdržan prema Lenjinovoj novoj ekonomskoj politici (NEP) – odlučio je likvidirati i tzv. desnu oporbu, koja je predstavljala oslonac NEP-u. Obračun s N. I. Buharinom i A. I. Rikovom konačno mu je otvorio mogućnost neograničene vlasti nad partijom i državom. Politika ubrzane industrijalizacije države i nasilne kolektivizacije seljačke zemlje, kojom je bilo obuhvaćeno čak 90% zemljišnoga posjeda, dovela je na početku 1930-ih do obuhvatnoga socijalnog terora, masovne gladi i smrti milijuna ljudi. Program industrijalizacije i kolektivizacije utjecao je na daljnju radikalizaciju političkog terora. Nakon ubojstva S. M. Kirova 1934. započeo je dugo razdoblje »čistki«, kojima je bila zatrta svaka stvarna ili tek moguća oporba Staljinu. Procjenjuje se da je u političkim progonima stradalo od 15 do 30 milijuna ljudi. U tim se godinama konačno učvrstio kult Staljinove ličnosti, koji je nadmašio čak i uspomenu na Lenjina. Staljin više nije bio samo neosporni tvorac unutarnje i vanjske politike; njegova je misao propisivala kanone kulture i umjetnosti, pa i znanosti, što je dugo otežavalo uvjete njihova razvoja. U vanjskoj politici Staljin je ponajprije želio osigurati revolucionarne stečevine i cjelovitost SSSR-a. Iako u političkoj izolaciji, uz pomoć Komunističke internacionale (Kominterna) djelovao je na komunističke stranke širom Europe. Uz pokušaj da SSSR što dulje održi izvan sukoba s Njemačkom, dotadašnju je ekskluzivnost KP u Europi zamijenio suradnjom s građanskim strankama, u prvom redu antifašističkim okupljanjem u narodnim frontama. Uvjeren da će zapadne »imperijalističke« zemlje potkraj 1930-ih pokušati izbjeći zaoštravanje odnosa s Njemačkom usmjeravanjem njemačke agresije prema SSSR-u, sklopio je pakt s Njemačkom 1939. Tajni dodatak protokola sadržavao je i ambicije za širenjem teritorija pod njegovom vlašću, koje je i ostvario nakon početka II. svjetskog rata pripojenjem baltičkih država i dijela Poljske. U prvim su se mjesecima nakon njemačkog napada pokazale posljedice »čistki«, jer je Crvena armija, zbog likvidacije zapovjednoga kadra (velikoga broja generala te više od polovice ukupnoga broja pukovnika) i zbog držanja njezinih postrojbi izvan borbene spremnosti, pretrpjela teške gubitke. Tada je Staljin i formalno preuzeo sve ovlasti državne vlasti: u svibnju 1941. postao je predsjednik Sovjeta narodnih komesara (vlade), u srpnju 1941. postao je i predsjednik Komiteta za obranu zemlje, te narodni komesar za obranu. Tijekom rata bila je ublažena politička represija, a i sam je Staljin osobito isticao ruski patriotizam i nacionalizam. Od 1943. nosio je maršalski čin, a od 1945. naslov »generalisimusa«. Na pregovorima sa saveznicima u Teheranu (1943), Jalti i Potsdamu (1945) Staljin je uspostavio strateške temelje za novi međunarodni položaj SSSR-a kao velesile, pragmatično podređujući tomu cilju i međunarodni komunistički pokret. Napustio je politiku narodnog fronta i pomagao dolazak komunista na vlast u zemljama u koje je ušla Crvena armija. Hegemonija SSSR-a u socijalističkome bloku dovodila je međutim i do otpora (prvi u Jugoslaviji 1948). Suprotstavljanje kapitalističkim zemljama vodilo je u poslijeratni hladni rat. U unutarnjoj politici obnovio je političku represiju, a na udaru su se našli različiti »kolaboracionisti« (često oni koji su se borili u Crvenoj armiji i vidjeli Zapad). Tek nakon Staljinove smrti bilo je moguće započeti novu politiku destaljinizacije pod vodstvom N. S. Hruščova i kritički ocijeniti strašne posljedice njegove diktature. MG135

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tužna nauka od koje mom prijatelju ponešto predajem, odnosi se na područje koje od pamtiveka imađaše ugled kao autentično područje filozofije, a nakon njenog preobražaja u metodu prepušteno je intelektualnom nipodaštavanju, sentencioznom nahođenju i na kraju zaboravu: na učenje o ispravnom životu. Ono što se nekad za filozofa zvalo život, postalo je sfera privatnog i potom još samo sfera potrošnje, koja se doteruje kao dodatak materijalnom procesu proizvodnje, bez autonomije i bez sopstvene supstancije. Ko hoće da sazna istinu o neposrednom životu mora ispitati njegovo otuđeno obličje, objektivne sile, koje do u najskriveniji kutak određuju individualnu egzistenciju. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930—ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju ...

Theodo W. Adorno - Versuch über Wagner Suhrkam, 1974. Mek povez, 150 strana. RETKO! Teodor Adorno - U potrazi za Vagnerom Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio nemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih nemačkih intelektulaca u posleratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Kratka biografija Spomenik Adornu u Frankfurtu (sto, stolica, stona lampa i drugi predmeti iz njegove radne sobe). Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947, Filozofija nove muzike 1949, Minima moralija 1951, Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956, Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963, Negativna dijalektika 1966, Žargon autentičnosti 1964, Estetička teorija 1970, i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji). Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930—ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednji nerešeni problem Afrike Predratna etno historijska studija o danasnjoj Etiopiji Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8] Nešto sofisticiranije razmišljanje o dubljim uzrocima oružanih sukoba - kao npr. lokalne društvene borbe, kulturni i vjerski nemiri i razlike potpuno su zanemarene. Umjesto toga, Zischka i njegovi sljedbenici postavili su popularan i lako probavljiv amalgam paušalnosti i spojili antiamerikanizam, antiglobalizam sa zračećom tehnokratskom vizijom. Niti se uklapa u klasične lijevo-desne političke sheme niti pomaže u rješavanju bilo kakvog stvarno postojećeg sukoba (usporedi Kosovo).

Autor - osoba Adorno, Theodor W., 1903-1969 = Adorno, Teodor V., 1903-1969 Naslov Filozofsko-sociološki eseji o književnosti / Theodor W. [Wiesengrund] Adorno ; izbor i redaktura prijevoda Nadežda Čačinović-Puhovski Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1985 (Rijeka : `Liburnija`) Fizički opis 263 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Čačinovič, Nadežda, 1947- = Čačinovič, Nadežda, 1947- Zbirka ǂBiblioteka ǂSuvremena misao (Broš.) Napomene Prevod dela: Gesemmelte Schriften, X/1,2 i Noten zur Literatur 1,2,3 Adornovi eseji / N. Čačinović-Puhovski: str. 5-15 Registar. Predmetne odrednice Adorno, Theodor Wiesengrund, 1903-1969 Hölderlin, Friedrich, 1770-1843 Bloch, Ernst, 1885-1977 -- `Tragovi` Benjamin, Walter, 1892-1940 Prust, Marsel, 1871-1922 Kafka, Franz, 1883-1924 Valéry, Paul, 1871-1945 Lukácz, György, 1885-1971 Beckett, Samuel, 1906-1989 Književnost Sadržaj Adornovi eseji (N. Čačinovič-Puhovski) 5 I. Esej o eseju (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 17 II. Paralaksa (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 37 Blochovi Tragovi (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 73 Karakteristika Waltera Benjamina (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 87 Kratki komentari uz Prousta (preveo Borislav Mikulič) 99 Zabilješke uz Kafku (preveo Borislav Mikulič) 109 Artist kao namjesnik (preveo Borislav Mikulič) 136 O epskoj naivnosti (preveo Borislav Mikulič) 146 Mjesto pripovjedača u suvremenom romanu (preveo B. Mikulić) 151 Iznuđeno pomirenje (preveo Borislav Mikulič) 157 Pokušaj da se razumije Svršetak igre (preveo B. Mikulič) 181 III. Kritika kulture i društvo (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 217 O tradiciji (preveo Hrvoje Glavač) 233 Marginalije o teoriji i praksi (prevela N. Čačinovič-Puhovski) 242 Kazalo imena 261 Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 – Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... MG141 (N)

Kao na slikama Geopoetika Uliks (енгл. Ulysses) je modernistički roman irskog pisca Džejmsa Džojsa. Prvi put je objavljen u nastavcima u američkom žurnalu, Little Review (Mali Pregled), od marta 1918. do decembra 1920. godine, a potom ga je 2. februara 1922. godine, na Džojsov četrdeseti rođendan, celog objavila Silvija Bič u Parizu. Smatran je jednim od najvažnijih dela modernističke književnosti.[1] Diklen Kiberd je rekao da pre Džojsa nijedan pisac fikcije nije tako osmislio proces razmišljanja.[2] Ime Uliks izvedeno je od latinskog imena Odisej, heroja Homerove epske poeme Odiseja. Roman uspostavlja niz paralela između poeme i romana, sa strukturalnom vezom između likova i iskustava Leopolda Bluma i Odiseja, Moli Blum i Penelope, Stivena Dedalusa i Telemaha. Roman je veoma aluzivan i istovremeno sadrži stilove različitih epoha engleske književnosti. Od objavljivanja, knjiga je izazvala mnoge polemike i kontraverzne situacije, počevši od suđenja zbog opscenog sadržaja. Godine 1921. u Americi je došlo do sudskog gonjenja zbog opscenosti u romanu, a u narednim decenijama su usledile kritičke rasprave. Zbog toka svesti, pažljive strukture, bogate karakterizacije, obilnog humora, igre reči, parodija i aluzija, ovaj roman se smatra jednim od najvećih dela u književnosti. Širom sveta, Džojsovi obožavaoci danas slave 16. jun kao Blumsdej.[3][4] Pozadina[uredi | uredi izvor] Džojs se prvi put susreo sa likom Odiseja/Uliksa u Uliksovima avanturama koje je napisao Čarls Lemb kao adaptaciju Homerovog dela. Ovo ime je inspirisalo Džojsa da u školi napiše esej o liku pod nazivom Moj omiljeni heroj.[5][6] Džojs je smatrao Uliksa jednim sveobuhvatnim likom u književnosti. Razmišljao je o tome da nazove svoju zbirku priča Dablinci (1914) imenom Uliks u Dablinu[7], i ova ideja je postojala sve dok nije napisan ogroman roman pod nazivom Uliks 1914. Lokacije[uredi | uredi izvor] Uliks Mapa Dablina[8] Kuća Leopolda Bluma u Ekls ulici broj 7[9] – epizoda 4 (Kalipso), epizoda 17 (Itaka) i epizoda 18 (Penelopa) Pošta, Vestlend Rou, epizoda 5 (Lotofazi) Svenijeva farmacija, ulica Lombard, Linkoln plejs[10] (gde je Blum kupio sapun). Epizoda 5 (Lotofazi) Frimens žurnal, ulica Princa[11] koja izlazi na ulicu O’Konel, epizoda 7 (Eol), ne tako daleko od prodavnice slatkiša Grahama Lemona, Donja O’Konelova ulica 49, gde počinje epizoda 8 (Lestrigonci) Dejvi Birnanov pab – epizoda 8 (Lestrigonci) Nacionalna bilblioteka Irske – epizoda 9 (Scila i Haribda) Hotel Ormond – obala reke Lifi, epizoda 11 (Sirene) Pab Barnija Kirnana – epizoda 12 (Kiklop) Porodilište – epizoda 14 (Volovi sunca) Bordel Bele Koen – epizoda 15 (Kirka) Kabina za vozače, most Bat, epizoda 16 (Eumej) Radnja romana se odvija u Dablinskom zalivu, koji počinje u Sandikovu na jugu grada i završava se u Haut Hedu na severu. Struktura[uredi | uredi izvor] Uliks, Egoist Press, 1922 Uliks je podeljen na 3 knjige i 18 epizoda, sadrži približno oko 265 hiljada reči. Epizode nemaju naslove poglavlja, već su samo numerisane u Gablerovom izdanju. U drugim izdanjima pauze između epizoda su predstavljene na različite načine. Na prvi pogled, veći deo knjige izgleda neuređeno i haotično; Džojs je jednom rekao da je stavio u roman puno misterija i zagonetki, tako da će profesori nastaviti vekovima da raspravljaju o tome šta je on mislio, i da je na taj način stvorio besmrtni roman.[12] Dve šeme koje su Stjuart Gilbert i Herbert Gorman objavili nakod izdavanja romana pomogle su u odbrani Džojsa za optužbe nemorala i učinile su da veze sa Odisejem budu jasnije, a takođe i objašnjavaju unutrašnju strukturu dela. Džojs i Homer[uredi | uredi izvor] Džojs je podelio Uliksa na 18 epizoda, koje približno odgovaraju epizodama u Homerovoj Odiseji. Homerova Odiseja[13] je podeljena na 24 poglavlja. Stručnjaci smatraju da svaka epizoda Uliksa ima temu, tehniku i podudaranje između svojih likova i onih iz Odiseje. Tekst objavljenog romana ne sadrži naslove epizoda koje se koriste u nastavku niti sličnosti koje potiču iz Linatijevih i Gilbertovih šema. Dok se radnja Džojsovog romana odvija tokom jednog običnog dana na početku 20. veka u Dablinu, u Irskoj, Homerovom epskom junaku Trojanskog rata Odiseju je trebalo 10 godina da se vrati kući iz Troje na ostrvo Itaka[14]. Homerov ep sadrži žestoke oluje, brodolome, divove, čudovišta, bogove i boginje, i na taj način se potpuno razlikuje od Džojsovog lika Leopolda Bluma koji je bio jevrejski akviziter. Blum se poistovećuje sa Odisejem, Stiven Dedalus sa Telemahom, a Blumova supruga Moli sa Penelopom koja je 20 godina čekala Odiseja[15]. Radnja[uredi | uredi izvor] PRVI DEO – TELEMAH[uredi | uredi izvor] Epizoda 1: Telemah[uredi | uredi izvor] Soba Džejmsa Džojsa danas Džejms Džojs kula i muzej Osam sati je ujutru, student medicine Bak Maligen poziva Stivena Dedalusa (mladog pisca koji je predstavljen kao glavni junak romana Portret umetnika u mladosti) na krov Sendikov Martelo kule gde obojica žive. Odnos između Stivena i Maligena je napet zbog Maligenove neumesne opaske na račun Stivenove nedavno preminule majke, Mej Dedalus, i zbog činjenice da je Dedalus pozvao studenta iz Engleske, Hejnsa, da stanuje sa njima. Njih trojica doručkuju i šetaju obalom, gde Maligen zahteva od Stivena ključ od sobe i pozajmicu. Dok odlazi, Stiven izjavljuje da se uveče neće vraćati u kulu. Epizoda 2: Nestor[uredi | uredi izvor] Stiven na času istorije predaje o pobedama kralja Pira od Epira. Posle časa zadržava jednog od učenika, Sirila Sardženta, kako bi mu pokazao kako da izvede aritmetičke vežbe. Stiven gleda u Sardžentovo ružno lice i pokušava da zamisli ljubav Sardžentove majke prema njemu. Potom posećuje školskog direktora Gereta Disija, od kojeg dobija platu i pismo koje treba da odnese u štampariju. Raspravljaju o istorji Irske i ulozi Jevreja u ekonomiji. Dok Stiven odlazi, Disi mu dobacuje kako Irska nikad nije prognala Jevreje jer ih nikada nisu ni pustili u državu. Ova epizoda je izvor nekih najpoznatijih replika iz romana, kao što je Dedalusova tvrdnja da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi i da je Bog krik na ulici. Epizoda 3: Protej[uredi | uredi izvor] „Sandymount Strand” gleda preko dablinskog zaliva na „Howth Head” Stiven se šeta po Sendimaunt plaži i tu provodi vreme razmišljajući o filozofiji, svojoj porodici, studentskom životu u Parizu i o smrti majke. Stiven razmišlja dok leži među stenama i gleda u par sa psom, potom piše nekoliko ideja za poeziju, a zatim čačka nos, i urinira iza stene. Ovo poglavlje karakteriše tok narativnog stila svesti koji žustro menja fokus. Stivenovo obrazovanje se ogleda u mnogim nejasnim referencama i stranim frazama koje su dale reputaciju ovoj epizodi kao jednoj od najtežih poglavlja knjige. DRUGI DEO – ODISEJ[uredi | uredi izvor] Epizoda 4: Kalipso[uredi | uredi izvor] Pripovedanje se iznenada menja. Ponovo je 8 sati ujutru, ali se radnja proširila na grad i drugog protagonistu knjige, Leopolda Bluma, jevrejskog akvizitora. Epizoda počinje poznatom rečenicom o tome kako je gospodin Blum sa zadovoljstvom pojeo iznutrice životinja i živine. Nakon početne pripreme doručka, odlučuje da ode do mesare da kupi svinjski bubreg. Nakon povratka kući, završava pripremu doručka, a zatim ga uz poštu nosi svojoj supruzi Moli u krevet. Jedno od pisama je od njenog koncertnog menadžera, Blejzisa Bojlana, sa kojim Moli ima vanbračnu vezu. Bluma muči sama pomisao na to da je svestan toga da će Moli kasnije istog dana sa zadovoljstvom primiti Bojlana u svoj krevet. Čita pismo od njihove ćerke Mili Blum, koja mu saopštava da napreduje u poslu sa fotografisanjem u Mulingaru. Ova epizoda se završava sa Blumovim čitanjem magazina Mačamova majstorija gospodina Filipa Bofoja. Epizoda 5: Lotofazi[uredi | uredi izvor] Blum odlazi u Vestlend Rou do pošte, gde dobija ljubavno pismo od izvesne Marte Kliford, upućeno njegovom pseudonimu Henriju Flaueru. Nailazi na poznanike i dok ćaskaju, Blum pokušava da odmeri ženu sa čarapama, ali ga u tome sprečava tramvaj koji prolazi. U uličici čita pismo i cepa kovertu. Odlazi neplanirano na liturgiju u katoličkoj crkvi, gde razmišlja o teologiji. Sveštenik na poleđini odore ima ispisana slova I.N.R.I. ili I.H.S, za koje mu je Moli objasnila da označavaju hvaljenje Isusa spasitelja[16]. Odlazi kod apotekara i kupuje sapun od limuna. Zatim susreće još jednog poznanika, Bantama Lajonsa, koji greškom pomišlja da mu Blum nudi ulaznice za trke konja u Akotu. Konačno odlazi do džamije sa kupatilima. Epizoda 6: Had[uredi | uredi izvor] Epizoda počinje Blumovim odlaskom u pogrebna kola sa troje ljudi, uključujući i Stivenovog oca. Odlaze na sahranu Padija Dignama i usput pomalo ćaskaju. Kola prolaze pored Stivena Dedalusa i Blejzisa Bojlana. Dolazi do rasprave o različitim uzrocima smrti i pokopavanju, dok je Blum previše okupiran mislima o svom pokojnom sinu Rudiju i očevom samoubistvu. Ulaze u kapelu na opelo. Blum tokom sahrane ugleda misterioznog čoveka u kišnom mantilu. Vraća se svom razmišljanju o smrti, ali na kraju epizode odbacuje morbidne misli i prihvata život pun topline. Epizoda 7: Eol[uredi | uredi izvor] U redakciji Frimens žurnala, Blum pokušava da postavi oglas, ali ne uspeva uprkos urednikovoj podršci. Stiven se pojavljuje sa Dejzijevim pismom o bolesti stopala i usta, ali se njih dvojica ne susreću. Stiven vodi urednika i ostale u pab, gde im usput priča anegdote o dve dablinske kaluđerice. Ova epizoda je podeljena na kratke segmente iz novinskih naslova i karakterišu je brojne retoričke figure i postupci. Epizoda 8: Lestrigonci[uredi | uredi izvor] Kako se ručak približava, tako se Blumove misli usmeravaju na hranu. Susreće ženu koju je voleo u prošlosti i čuje vest o porođaju Mine Pjurifoj. Ulazi u restoran hotela Burton, gde je zgrožen prizorom muškaraca koji jedu kao životinje. Umesto restorana, odlazi u Dejvi Birnanov pab, gde jede sendvič od gorgonzole, pije času crnog vina i razmišlja o svom nekadašnjem odnosu sa Moli i o tome kako im je brak propadao. Blum razmišlja o tome šta bogovi i boginje piju. Razmatra da li statue Grčkih bogova u Narodnom muzeju imaju anus kao i smrtnici. Izlazi iz paba i upućuje se ka muzeju, ali spazi Bojlana i panično utrčava u galeriju preko puta muzeja. Epizoda 9: Scila i Haribda[uredi | uredi izvor] U Narodnoj biblioteci Stiven objašnjava različitim naučnicima svoju biografsku teoriju o Šekspirovim delima, posebno o Hamletu, za koju tvrdi da se u velikoj meri zasniva na preljubi Šekspirove supruge. Blum ulazi u Narodnu biblioteku da potraži stari primerak oglasa koji pokušava da objavi. Na kraju epizode, na kratko se susreće sa Stivenom, kojeg jedva i primećuje. Epizoda 10: Lutajuće stene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi 19 kratkih vinjeta prikazuju lutanja različitih likova, glavnih i sporednih, kroz ulice Dublina. Ova epizoda se završava knjigom o svečanim povorkama Lorda, poručnika Irske, Vilijama Varda i Erla od Dadlija, kroz ulice u kojima susreće razne likove iz romana. Epizoda 11: Sirene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi dominiraju motivi muzike. Dok Blum večera sa Stivenovim ujakom u hotelu, Moli sa ljubavnikom uživa u prevari. Tokom obroka, Blum posmatra zavodljive konobarice i sluša Stivenovog oca kako peva. Epizoda 12: Kiklop[uredi | uredi izvor] Narator ovog poglavlja je nepoznati stanovnik Dablina. Narator odlazi u bar Barni Kirnana gde se upoznaje sa likom koji se samo naziva „Građanin“. Blum ulazi u pab i Građanin, koji je žustri irski nacionalista i antisemit, ga obara na zemlju. Epizoda se završava tako što Blum podseća Građanina da su njegovi spasitelji bili Jevreji. Dok Blum napušta pab, Građanin baca činiju sa keksom u pravcu Blumove glave ali promašuje. Ovo poglavlje uključuje tokove pravnog žargona, biblijske odlomke i elemente irske mitologije. Epizoda 13: Nausikaja[uredi | uredi izvor] Celokupna radnja odvija se na stenama Sendimaunta[17]. Mlada žena pod imenom Gerti Makdauel sedi na stenama sa prijateljicama Sisi Kafri i Edi Bordman. Devojke se brinu o bebi i četvorogodišnjim blizancima, Tomiju i Džekiju. Dok noć pada, Gerti razmišlja o ljubavi, braku i ženstvenosti. Blum je iz daljine posmatra, a Gerti ga zadirkuje otkrivajući noge i pokazujući mu donje rublje. A Blum, dok sve to gleda, počinje da masturbira. Blumov seksualni vrhunac je ispraćen vatrometom na obližnjem bazaru. Kako Gerti odlazi, Blum shvata da ona hramlje i veruje da je to razlog zašto je još uvek neudata. Potom odlučuje da poseti Minu Pjurifoj u porodilištu. U epizodi nije određeno koliko preovladavaju Gertine misli, a koliko Blumova seksualna fantazija. Neki veruju da je epizoda podeljena na dve polovine. Prva polovina je Gertin romantični pogled na svet, a druga polovina predstavlja Blumov realniji i iskusniji pogled[17]. Međutim, Džojs je rekao da ničega nije bilo između njih i da je sve samo plod Blumove mašte[17]. Kako je knjiga objavljivana u serijskom obliku, ova epizoda je privukla veliku kritiku. Stil prve polovine epizode je parodija na romantične časopise i novele. Epizoda 14: Volovi sunca[uredi | uredi izvor] Blum obilazi porodilište u kojem se Mina Pjurifoj porađa i konačno upoznaje Stivena, koji pije sa prijateljima iz medicinske škole i čeka obećani dolazak Baka Maligena. Pošto je u toj grupi on jedini otac, Blum je zabrinut za Minin porođaj. Počinje da razmišlja o svojoj ženi i o rođenju svoje dvoje dece. Takođe razmišlja i o gubitku svog jedinog „naslednika“ Rudija. Mladići postaju pričljivim pa čak započinju razgovor o temama kao što su plodnost, kontracepcija i abortus. Postoji sumnja da je Blumova ćerka Mili u vezi sa jednim od mladića, Banonom. Nakon Mininog uspešnog porođaja, nastavljaju da piju u pabu. Ova epizoda je Džojsova izuzetna igra reči, koja, između ostalog, rekapitulira čitavu istoriju engleskog jezika. Epizoda počinje latinskom prozom, anglosaksonskom aliteracijom i pomera se kroz parodije na različite pravce u razvoju književnosti i jezika. Veruje se da je razvoj engleskog jezika u ovoj epizodi usklađen sa devetomesečnim periodom trudnoće i boravkom fetusa u materici[18]. Epizoda 15: Kirka[uredi | uredi izvor] Epizoda 15 je napisana kao scenario za predstavu. Radnja se često prekida halucinacijama koje Stiven i Blum doživljavaju. Stiven i Linč ulaze u dablinsku ulicu crvenjih fenjera. Blum ih prati i na kraju ih pronalazi u bordelu Bele Koen, gde u društvu njenih radnica, uključujući Zoe Higins, Flori Talbot i Kiti Rikets, ima niz halucinacija u vezi svojih fetiša, fantazija i prestupa. Blum je na optuženičkoj klupi i odgovara na razne optužbe žena koje ga muče i optužuju, a među kojima su gospođa Jelverton Bari, gospođa Belingam i gospođa Mervin Talbojs. Kasnije primećuje Stivena kako daje previše novca za usluge i stara se o tome da mu se vrati novac. Stivenu se priviđa njegova majka u obliku raspadajućeg leša koji traži od njega da se pokaje. Prestrašen, Stiven pomoću svog štapa za šetnju razbija luster i potom istrčava napolje. Blum brzo plaća Beli štetu i istrčava za njim. Nalazi ga u sukobu sa engleskim vojnikom, vodnikom Karom, koji je udario Stivena, smatrajući da ovaj vređa Kralja. Policija stiže i narod se razilazi. Dok Blum pomaže Stivenu da ustane, priviđa mu se duh njegovog pokojnog sina Rudija. TREĆI DEO – NOSTOS[uredi | uredi izvor] Epizoda 16: Eumej[uredi | uredi izvor] Blum i Stiven odlaze u kabinu za vozače, kako bi se Stiven sabrao. Tu susreću pijanog mornara pod imenom V.B. Marfi. U epizodi dominira motiv zbunjenosti i zabune oko identiteta, gde se identiteti Bluma, Stivena i Marfija iznova dovode pod znak pitanja. Epizoda 17: Itaka[uredi | uredi izvor] Blum se vraća sa Stivenom kući, gde mu daje šolju kakaa i raspravljaju o kulturnim i jezičkim razlikama između njih, razmatraju mogućnosti o objavljivanju Stivenovih parabola, i Blum nudi Stivenu da prenoći tu. Stiven odbija Blumov predlog i nesiguran je u odgovor na Blumov predlog za buduće sastanke. Njih dvojica uriniraju u dvorištu, a potom Stivem odlazi i nestaje u noći[19], dok Blum odlazi u krevet kod Moli, koja spava. Ona se budi i pita ga kako mu je protekao dan. Ova epizoda je strogo napisana i organizovana matematički preciznim katekizmima od 309 pitanja i odgovora, i navodno ovo je bila Džojsova omiljena epizoda u romanu. Složeni opisi kreću se od pitanja astronomije pa sve do uriniranja, uključujući poznati spisak od 25 muškaraca koji su predstavljeni kao Molini ljubavnici (koji očigledno odgovaraju udvaračima koje su Odisej i Telemah ubili u Itaki), uključujući i Bojlana i Blumovu psihološku reakciju na Moline preljube. Dok na prvi pogled epizoda opisuje događaje koji su očigledno slučajno odabrani i iskazani naizgled preciznim matematičkim i naučnim terminima, u njoj su prisutne greške koje pravi nedefinisani pripovedač, a većinu tih grešaka je Džojs svesno upotrebio[20]. Epizoda 18: Penelopa[uredi | uredi izvor] Poslednja epizoda se sastoji iz misli Moli Blum, koja leži u krevetu pored svog muža. Ova epizoda se sastoji od toka svesti u osam rečenica i nema znakove interpunkcije. Moli razmišlja o Bojlanu i Blumu, o svojim bivšim obožavateljima, uključujući i poručnika Stenlija G. Gardnera, o svakodnevnim dešavanjima u detinjstvu na Gibraltaru i kratkoj pevačkoj karijeri. Ona se takođe priseća lezbejske veze iz svoje mladosti, sa prijateljicom iz detinjstva po imeni Hester Stenhoup. Tok njenih misli povremeno prekida zvižduk voza ili potreba za mokrenjem. Ova epizoda se završava Molinim lepim sećanjem na Blumovi prosidbu. „…. i onda me je pitao hoću li da da kažem da planinski cvete moj i ja sam ga najpre zagrlila i privukla ga sebi da oseti moje grudi kako su mirisne da i srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam hoću Da. “[21] Takođe, epizoda se dotiče menstruacije koju Moli u toku epizode dobija, ranije nego što bi trebalo. Moli smatra da je njen menstrualni ciklus razlog za povećani seksualni apetit i da je zbog toga imala odnos sa Bojlanom. Moli se poistovećuje sa Penelopom iz Homerovog epa, koja je bila poznata po svojoj vernosti Odiseju tokom njegovog desetogodišnjeg odsustva, iako je imala mnogo udvarača. Književni i kritički značaj[uredi | uredi izvor] Knjiga ima svoje kritičare. T.S. Eliot je izjavio o Uliksu da je to knjiga koju je doživeo kao najvažniji izraz sadašnjice, knjiga kojoj smo svi dužni i od koje niko ne može da pobegne. Naglasio je da Džojs nije bio kriv što je ljudima neshvatljiv i da su buduće generacije odgovorne za svoju dušu, dok je genije odgovoran sebi jednakima, a ne gomili neobrazovanih i nedisciplinovanih dvorskih luda[22]. Virdžinija Vulf je izjavila da je Uliks nezaboravna katastrofa, neizmerna u iskušenju i stravična u sopstvenom užasu[23]. Karl Radek je nazvao Uliksa gomilom izmeta, crva koji su fotografisani kroz mikroskopsku kameru kinematografije[24]. Šejn Lesli nazvao je Uliksa književnim boljševizmom, eksperimentalnim, nekonvencionalnim, antihrišćanskim, haotičnim i potpuno nemoralnim[25]. Uliks se naziva najvažnijim delom modernističke književnosti i smatra delom gde su životne kompleksnosti predstavljene kroz nejednaka jezička i stilska umeća[26]. Stil Uliksa je najfiniji primer upotrebe toka svesti u savremenoj fikciji, s tim da autor zalazi sve dublje i dalje od bilo kojeg drugog pisca u rukovanju unutrašnjim monologom. Ovu tehniku su hvalili zbog njenog vernog predstavljanja toka svesti, osećaja, razmišljanja i promena raspoloženja. Džojs koristi metafore, simbole, dvosmisletnosti i prenaglašenosti koje se međusobno povezuju kako bi stvorile mrežu koja obuhvata ceo roman[27]. Ovaj sistem veza daje romanu širok univerzalan značaj, iz razloga što Leopold Blum, običan čovek iz Dablina, postaje moderan Odisej. Eliot je opisao ovaj sistem kao „ mitski metod “, način kontrole, određivanja, oblikovanja, i davanja značaja ogromnoj panorami beskorisnosti i anarhije, koje predstavljaju savremenu istoriju[28]. Dodatna literatura[uredi | uredi izvor] Arnold, Bruce. The Scandal of Ulysses: The Life and Afterlife of a Twentieth Century Masterpiece. Rev. ed. Dublin: Liffey Press, 2004. ISBN 1-904148-45-X. Attridge, Derek, ed. James Joyce`s Ulysses: A Casebook. Oxford and New York: Oxford University Press, 2004. ISBN 978-0-19-515830-4. Benstock, Bernard. Critical Essays on James Joyce`s Ulysses. Boston: G. K. Hall, 1989. ISBN 978-0-8161-8766-9. Birmingham, Kevin. The Most Dangerous Book: The Battle for James Joyce`s Ulysses. London: Head of Zeus Ltd., 2014. ISBN 9781101585641 Duffy, Enda, The Subaltern Ulysses. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1994. ISBN 0-8166-2329-5. Ellmann, Richard. Ulysses on the Liffey. New York: Oxford University Press, 1972. ISBN 978-0-19-519665-8. French, Marilyn. The Book as World: James Joyce`s Ulysses. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1976. ISBN 978-0-674-07853-6. Gillespie, Michael Patrick and A. Nicholas Fargnoli, eds. Ulysses in Critical Perspective. Gainesville: University Press of Florida, 2006 . ISBN 978-0-8130-2932-0. Goldberg, Samuel Louis. The Classical Temper: A Study of James Joyce`s Ulysses. New York: Barnes and Noble, 1961 and 1969. Henke, Suzette. Joyce`s Moraculous Sindbook: A Study of Ulysses. Columbus: Ohio State University Press, 1978. ISBN 978-0-8142-0275-3. Kiberd, Declan. Ulysses and Us: the art of everyday living. London: Faber and Faber, 2009 ISBN 978-0-571-24254-2 Killeen, Terence. Ulysses Unbound: A Reader`s Companion to James Joyce`s Ulysses. Bray, County Wicklow, Ireland: Wordwell, 2004. ISBN 978-1-869857-72-1. McCarthy, Patrick A. Ulysses: Portals of Discovery. Boston: Twayne Publishers, 1990. ISBN 0-8057-7976-0. McKenna, Bernard. James Joyce`s Ulysses: A Reference Guide. Westport, CT: Greenwood Press, 2002. ISBN 978-0-313-31625-8. Murphy, Niall. A Bloomsday Postcard. Dublin: Lilliput Press, 2004. ISBN 978-1-84351-050-5. Norris, Margot. A Companion to James Joyce`s Ulysses: Biographical and Historical Contexts, Critical History, and Essays From Five Contemporary Critical Perspectives. Boston: Bedford Books, 1998. ISBN 978-0-312-21067-0. Norris, Margot. Virgin and Veteran Readings of Ulysses. New York: Palgrave Macmillan, 2011. ISBN 9780230338715. Rickard, John S. Joyce`s Book of Memory: The Mnemotechnic of Ulysses. Durham: Duke University Press, 1999. ISBN 978-0822321583. Schutte, William M. James Index of Recurrent Elements in James Joyce`s Ulysses. Carbondale: Southern Illinois University Press, 1982. ISBN 978-0-8093-1067-8. Vanderham, Paul. James Joyce and Censorship: The Trials of Ulysses. New York: New York University Press, 1997. ISBN 978-0-8147-8790-8. Weldon, Thornton. Allusions in Ulysses: An Annotated List. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1968 and 1973. ISBN 978-0-8078-4089-4.