Živimo u doba slabljenja građanske svesti i političkih veza. Ništa nam ne uliva sigurnost da će moderna demokratska nacija u budućnosti biti sposobna da obezbedi društvenu povezanost, onako kao što je to mogla u prošlosti. Nema sumnje da su politička i ekonomska nezavisnost i suverenost svake nacije sabijene u uske granice prinuda skopčanih sa mondijalizacijom, širenjem ekonomskih razmena na celi svet i s vezama između političkih jedinica. Osim toga, unutrašnja evolucija demokratija, u kojima kolektivni život kao da se usredsredio na proizvodnju bogatstava i na njihovu raspodelu,teži da podrije političku ideju koja je ležala u korenu nastanka nacija.

Razmišljajući o strasti sa kojom je u Španiji postavljeno i šireno učenje o bezgrešnom začeću, često sam pomišljao da u osnovi tog učenja mora da postoji neka tajna, koja je skrivenim putevima povezana sa tajnom naše nacionalne duše; da je to učenje možda simbol, veličanstven simbol, našeg sopstvenog života, u kome, posle dugog i napornog materinstva, ulazimo u starost sa devičanskim duhom; kao žena koja, privučena neodoljivim pozivom ka samostanskom i asketskom životu, a udata protiv svoje volje i iz dužnosti pretvorena u majku, dočekuje starost, konačno otkrivajući da je njen duh bio stran njenim delima, da je među plodovima njenog tela duša ostala sama, kao mistična ruža otvorena idealima devičanstva.

Razmišljajući o strasti sa kojom je u Španiji postavljeno i šireno učenje o bezgrešnom začeću, često sam pomišljao da u osnovi tog učenja mora da postoji neka tajna, koja je skrivenim putevima povezana sa tajnom naše nacionalne duše; da je to učenje možda simbol, veličanstven simbol, našeg sopstvenog života, u kome, posle dugog i napornog materinstva, ulazimo u starost sa devičanskim duhom; kao žena koja, privučena neodoljivim pozivom ka samostanskom i asketskom životu, a udata protiv svoje volje i iz dužnosti pretvorena u majku, dočekuje starost, konačno otkrivajući da je njen duh bio stran njenim delima, da je među plodovima njenog tela duša ostala sama, kao mistična ruža otvorena idealima devičanstva.

Čarobna zbirka od 365 bajki za svaki dan u godini. Bajke o princezama i vilama, vitezovima i zamkovima, životinjama koje govore i vragolastim patuljcima otvoriće vrata u svet mašte i pomoći deci da srećnije i lepše odrastaju. Prožete su mudrošću sa ciljem da mališani izvuku pouke o dobroti, prijateljstvu, ljubavi, hrabrosti i nesebičnosti. Deca će uživati u najlepšim bajkama o Ivici i Marici, Olovnom vojniku, Maloj sireni, Snežnoj kraljici, Aladinu, ali i sasvim novim bajkama iz kojih će saznati zašto su zečevi beli, zašto Mesec ima tamne fleke, kako je crvendać dobio ime, da li su zvezde zalepljene po nebu, kako je čovek došao do vatre, zašto su miševi tako mali... Tvrd povez, sunđeraste korice, ćirilica. 229 strana.

Odiseja misterija resena Zlatko Mandžuka mek povez - udžbenički format, 441strana, izdavač: Čigoja - Beograd kao nova ...... Odiseja se smatra najlepšim literarnim delom zapadne civilizacije, a njen autor, Homer, prvim i najvećim pesnikom svih vremena.Knjiga „Odiseja, misterija rešena” na jedinstven i potpuno nov način tumači Homerov ep. Po prvi put u literaturi, u ovoj knjizi se objašnjavaju događaji i pojave koje je Odisej doživeo i video, a što se do sada smatralo plodom bogate pesnikove mašte. Tako knjiga otkriva kako je Odisej sišao u Hadovo carstvo umrlih duša, šta su to Skila i Haribda, ko su sirene, kako ostrvo gospodara vetrova Eola lebdi, kako je čarobnica Kirka pretvorila Odisejeve mornare u svinje i drugo.

Gore Vidal - Myron Heinemann, 1975 243 str. tvrdi povez stanje: dobro, otpis iz biblioteke, Ex-library. Who pushed Myron Breckinridge through his television screen and onto the set of `Siren of Babylon`? Who is the mysterious Mr. Williams? And who is the mad cook Whittaker Kaiser, or Maude the mischievous hair bender? Who wants to stop history in its tracks so as to preserve permanently the world of Louis B. Mayer and Andy Hardy? And who wants to alter the male sex so as to save the world from overpopulation? Who and what is Myron? The answers are in Gore Vidal`s spectacular new novel, which celebrates the return of Myra Breckinridge - more passionate, more creative, more outrageous than ever. Fiction, 0434829625

Autor: Brat Luis de Leon Povez: broširan Br. strana: 422 Format: 12x20 Rasprava `O Hristovim imenima` ne može se u potpunosti razumeti, ako se ne postavi u okvire tradicije jevrejskog porekla, koja je imala velikog uspeha u staroj i srednjevekovnoj hrišćanskoj tradiciji pisanja rasprava o Božijim imenima i o značenju Božijeg imena ili Tetragrama. Sa uvođenjem Kabale i njenim širenjem kroz hrišćansku misao u Renesansi, nastaje sve više takvih tekstova. Govoreći o tajnama koje sadrže hebrejska slova, kako u broju tako i u rasporedu, Luis de Leon govori o Neizrecivom imenu ili Tetragramu i završava rečima da su to stvari veoma poznate onima koji znaju hebrejski jezik, naročito zato što spadaju u ono što oči vide, a ovako, izrečene i saslušane, postaju nejasne...

365 бајки за сваки дан уредник Небојша Бурзан превод Весна Поповић Београд : Вулкан издаваштво, 2014. 229 стр. : илустр. ; 28 cm Збирка Вулканчић ISBN 978-86-10-00872-2 картон Čarobna zbirka od 365 bajki za svaki dan u godini. Bajke o princezama i vilama, vitezovima i zamkovima, životinjama koje govore i vragolastim patuljcima otvoriće vrata u svet mašte i pomoći deci da srećnije i lepše odrastaju. Prožete su mudrošću sa ciljem da mališani izvuku pouke o dobroti, prijateljstvu, ljubavi, hrabrosti i nesebičnosti. Deca će uživati u najlepšim bajkama o Ivici i Marici, Olovnom vojniku, Maloj sireni, Snežnoj kraljici, Aladinu, ali i sasvim novim bajkama iz kojih će saznati zašto su zečevi beli, zašto Mesec ima tamne fleke, kako je crvendać dobio ime, da li su zvezde zalepljene po nebu, kako je čovek došao do vatre, zašto su miševi tako mali...

Nezahvalna umetnost ispravnosti Ovo nije knjiga o samopomoći – jer niste vi oni kojima je potrebna pomoć, već drugi ljudi. Bilo da nikada ne iskazuju zahvalnost kada je to preko potrebno, ili frustrirani naležu na sirenu u vozilu, ili pak ostavljaju jedan beskorisni listić toalet-papira na rolni, mnogi ljudi jednostavno ne poznaju pravila za život. Ono što je započeto kao šala u emisiji Vikli na kanalu ABC sada predstavlja knjigu koja je dovoljno snažna da može da promeni društvo (ili da ga, makar, učini manje iritantnim). Knjiga 488 pravila za život predstavlja pokušaj komičarke Kiti Flanagan da svet učini boljim mestom za život. Budući da donose protivotrov za svaku dosadnu sitnicu, ova pravila nisu napisana da bi se kršila. A autorka vam garantuje da ćete zahvaljujući njima biti bolje informisani, da ćete se bolje osećati i bolje izgledati; zapravo, bićete sveukupno bolji čovek. 488 pravila za život je knjiga za svakoga ko veruje da su dobri maniri i zdrav razum sinonimi za kvalitetan život. Vreme je da udahnemo malo pristojnosti u svet oko nas i učinimo ga vedrim i zdravim.

„Odiseja” se smatra najlepšim literarnim delom zapadne civilizacije, a njen autor, Homer, prvim i najvećim pesnikom svih vremena. Knjiga „Odiseja, misterija rešena” na jedinstven i potpuno nov način tumači Homerov ep. Po prvi put u literaturi, u ovoj knjizi se objašnjavaju događaji i pojave koje je Odisej doživeo i video, a što se do sada smatralo plodom bogate pesnikove mašte. Tako knjiga otkriva kako je Odisej sišao u Hadovo carstvo umrlih duša, šta su to Skila i Haribda, ko su sirene, kako ostrvo gospodara vetrova Eola lebdi, kako je čarobnica Kirka pretvorila Odisejeve mornare u svinje i drugo. Pored toga, ova knjiga otkriva i zabludu, dugu dve i po hiljade godina, još iz vremena prvih istoričara Herodota i Tukidada, da je Odisej lutao Mediteranskim morem i pruža brojne dokaze da je Homerov junak lutao Jadranom. Za sve one čitaoce koji poznaju antičku grčku književnost ova knjiga će biti velika novost i iznenađenje, a onima koji do sada nisu poznavali svet stare Grčke ova knjiga će dati najlepša znanja o prvoj evropskoj civilizaciji. U svakom slučaju, i jedni i drugi će uživati.

07535) HILJADITA GODINA , Žorž Dibi , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci Novi Sad 2018 , Knjiga ovog velikog francuskog medijevaliste stavlja na njihovo pravo mesto pretpostavke o mračnjaštvu visokog srednjeg veka. Ova studija predstavlja svojevrsni opis straha hiljadite godine, `tog mračnog, pokornog doba, izvora svih starinskih praznoverica`. Strah koji se javlja za vreme hiljadite godine nije neopravdan, jer je sama godina tek početak velikih stradanja u srednjem veku. Reformom crkve i širenjem vere polako se priprema i sveti rat. Izvori za proučavanje nisu uvek relevantni, s obzirom na to da je hrišćanstvo težilo da sakralizuje istoriju, te je svekolika pisana kultura uvedena u strogo crkvene okvire. Takođe, jedina književnost pisana je na latinskom, u tesnoj vezi sa obrazovnim ustanovama, a `autoriteti` čuvani u bibliotekama govore samo o životima kraljeva, pa i književnost nije dobro polazište za proučavanje svakodnevnog života srednjeg veka. Između slabo obrazovanog društva i rata koji se sprema ostaje prostor za natprirodno, te se hiljadita godina vezuje za mistično, za obmane, za razne poremećaje - znake veoma bliske opasnosti. mek povez, format 12 x 17,5 cm , ćirilica, 290 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici ostavljene beleske drvenom bojicom i grafitnom olovkom, i 20 tak recenica podvuceno isto grafitnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328)[1] bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Biografija Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O.P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine.

Nikola Radojčić Obred krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I Autor: Nikola Radojčić Izdavač: SAN, Srpska Akademija Nauka Beograd, posebna izdanja Godina izdanja: 1948 Broj strana: 82 Format: 22 x 15cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Veoma dobro očuvano Ova knjiga istražuje detalje i značaj ceremonije krunisanja bosanskog kralja Tvrtka I, koji je bio jedan od najznačajnijih vladara srednjovekovne Bosne. Tvrtko I je bio vladar bosanske kraljevine tokom 14. veka. Krunisan je 1377. godine i vladao je do svoje smrti 1391. godine. Njegova vladavina obeležena je teritorijalnim širenjem i diplomatskim vezama, a smatra se jednim od najuspešnijih bosanskih vladara. Obred krunisanja bio je ključni događaj u srednjovekovnoj Evropi, simbolizujući legitimnost vladara i njegovu povezanost sa božanskim autoritetom. Nikola Radojčić verovatno proučava arhive, istorijske izvore i druge dokaze kako bi rekonstruisao detalje ovog važnog događaja. Knjiga sadržavati analizu rituala krunisanja, njegovu simboliku i politički značaj u kontekstu bosanske srednjovekovne istorije. Radojčić istražuje i šire kontekste političke i kulturne situacije Bosne tokom vladavine Tvrtka I. Ova knjiga doprinosi boljem razumevanju srednjovekovne bosanske istorije i političke strukture, pružajući detaljan uvid u jedan od najvažnijih događaja tog vremena. Tags: Tvrtko I Krunisanje 23.04.2024.

U dobrom stanju! Korice slabiije trebalo bi da se poprave, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ANDERSENOVE BAJKE 1 - 2 Izdanje : Naklada `Naša djeca` - Zagreb 1962. Knjige su na ćirilici. Imaju po 32 strane, ilustrovane, u boji. Ilustrovao Vladimir Kirin Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima.

Bajke o vilama i princezama "Bajke o vilama i princezama" je dragocena riznica najlepših priča svih vremena, koja će te povesti u daleke svetove mašte i čarolije zajedno sa vilama i princezama. Kroz predivne ilustracije i uzbudljive priče, ova čarobna knjiga će te povesti na putovanje kroz magične snove. U ovoj knjizi te očekuju omiljene priče poput Snežane i sedam patuljaka, Petra Pana, Ivice i Marice, Vile Perke, Sedam gavranova, Pinokija, Božićne princeze, Pepeljuge, Guščarice, Zlatokose, Princeze i žabe, Snežane i Ružice, Uspavane lepotice, Male sirene i Aladina. Svaka od ovih priča donosi svoj jedinstveni svet sa nezaboravnim likovima i uzbudljivim avanturama. Namijenjena uzrastu od 0 do 5 godina, ova knjiga ima format od 225 x 200 mm i sadrži 252 strane. Tekst je napisan ćiriličnim pismom, što je čini pogodnom za čitanje i deci koja tek uče slova. Tvrdi povez čini knjigu izdržljivom i pogodnom za često prelistavanje i čitanje. "Bajke o vilama i princezama" će ti pružiti nezaboravno iskustvo i uvesti te u svetove bajki i mašte, gde ćeš uživati u čarima svake priče i zaroniti u svet maštovitih avantura. Bajke o vilama i princezama cena Cena knjige "Bajke o vilama i princezama" je 1580,00 dinara. Cena sa popustom je 1264.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

Zašto često uništavamo ono što volimo najviše i zašto, kada smo očajnički zaljubljeni, beskrajno blokiramo zajednicu našim objektom ljubavi? Ovim pitanjima bavi se u novoj knjizi dr Renata Salecl, jedan od međunarodno najuticajnijih teorijskih psihoanalitičara, istražujući složene odnose između ljubavi i mržnje, nasilja i obožavanja, libidinoznih i destruktivnih nagona. Sadržaj: Uvod: Od večnosti do suprotstavljanja 1. "Mogu vas voleti samo ako od vas odustanem" Ostaci dana ili ljubav kao zabrana – Doba nevinosti ili etika romatnične ljubavi – Veliko Drugo u ljubavi – "Nikada neću pokleknuti da poželim nešto drugo" 2. Ljubav između želje i nagona Rapsodija ili ljubav kao narcisoidnost - Sedmi veo ili Zaljubljeni ego ideal - Ljubav i želja – Od želje do nagona – O muškim i ženskim genijima. 3. Tišina ženskog jouissancea Želja drugog, jouissance drugog – Kako sirene uživaju? - Homer i Kafka 4. Za ljubav nacije: Čaušeskuov Diznilend Identitet i institucija – Nostalgija za uspomenom – Država kao umetničko delo – Rumunski tržni centar 5. Voli mene, voli mog psa: Psihoanaliza i jaz između životinja i ljudi O psima i ljudima – Pavlov i Frojd – Jedenje ničega 6. Ne vidim zlo, ne izgovaram zlo: Govor mržnje i ljudska prava Nasilje reči – Veliko Drugo i bol žrtve – Ostatak - Nasilje kulturnih razlika – Postoje li različite univerzalnosti? 7. Rez u telo: Od klitoridektomije do bodi- arta Inicijacija i individualizacija – Nemoć autoriteta – Šta se nalazi iza zamišljenih simulakruma? Zaključak: „Ovo ništa ne govori"

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Kao novo. Bez posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Povez: Mek Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili cikluse koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. autobiografski (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca.

Politička analitika i menadžment u politici Садржај предмета чине три ужа проблемска круга. Први укључује сегменте попут одређења појма, улоге, функција и узрока конфликата, као и њихове класификације и типологије, односно својеврсну анатомију конфликта – њихово мапирање. Други, конфликтна динамика анализира ток, активности и исходе конфликтне интеракције и посебно се бави стварањем и одржавањем и ширењем коалиционих аранжмана. Трећи круг даје увид у тактике и технике преговарања, моделе регулације и институционализације конфликата, као и претпоставке за стварање консензуса или баар постизање компромиса. Основни циљ је да пружи систематична знања и увид у друштвени контекст, структуру и актере конфликата, ток и исходе регулације и оспособи их за вођење успешне ненасилне друштвене акције. Predmet ima za cilj da polaznicima omogući da kroz predavanja i radionice, kao i izradu sopstvenih mapa konflikata ostvare kritički uvid u: uzroke i neposredne povode konflikata mehanizme regulacije i pacifikacije konflikata tok, aktivnosti i prirodu konfliktne interakcije stvaranje koalicija i nenasilnu borbu metode medijacije i regulacije konflikata Na taj način bi se osposobili za konfliktni menadžment, odnosno vođenje nenasilnih akcija i upravljanje konfliktima i posredovanje u njima. еоријска настава: 1) Појам, улога и функције конфликата; 2) Узроци конфликата; 3) Врсте друштвених конфликата; 4) Системски конфликти – кризе, ратови и револуције; 5) Стратегије и активности актера; 6) Ненсилна акција; 7) Заблуде о ненасилној борби; 8) Грађење коалиција; 9) Ток и исходи конфликата; 10) Тест, израда и анализа упитника; 11) Процедуре и приступи регулација конфликата; 12) Преговарачки стилови и тактике; 13) Нација, национализам и међунационални конфликти; 14) Приватизација и транзициони губитници и добитници; 15) Завршна расправа kao nova sa posvetom autora SKAJ.2

k4 zk 1808. године почиње уређење ослобођене територије, која је била подељена на 12 нахија, отварају се прве школе, које су до тада биле по манастирима. Крајем устанка 1813. године у Србији је било 40 школа, међу којима се налазила и основна школа у Трстенику , која касније добија име Живадин Апостоловић (по учитељу и борцу, који је стрељан 1943. године). Развојем привреде, посебно индустрије, долази до повећања броја становника у Трстенику. Већи број ученика доводи до деобе Осмогодишње школе `Живадин Апостоловић` на две потпуно одвојене школе ОШ `Живадин Апостоловић` и ОШ `Миодрег Чајетинац - Чајка`. И након деобе број ученика се непорестано повећава, тако да се све више истиче проблем простора. Почетком 1956/66 године ОШ `Живадин Апостоловић` добија нову школску зграду, у којој се и сада налази. Након интеграције 1970. године са ОШ `Радоје Крстић` у Попини школа добија четири подручна одељења у Попини, Дубљу, Брезовици и Стублицама. Ширењем града и изградњом новог насеља `Трстеник 2` стварају се услови за изградњу још једне основне школе, која добија назив ОШ `Свети Сава`, којој су припала сва одељења наше школе. Одлуком СО Трстеник 1989. године нашој школи припаја се подручно одељење у Богдању, које је удељено 4,5 км од матичне школе. Школске 1994/95 године залагањем колектива и учешћем друштвене средине штампана је монографија ` 180 година ОШ Живадин Апостоловић` - професора Љубивоја Бајића, у којој су сумирани сви резултати рада школе. По мерилима за вредновање и процењивање у основним школама наша школа је освајала I и II места за укупне резултате у остваривању образовног процеса.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brzi razvoj poslednjih godina u bazičnoj nauci i farmakologiji znatno je povećao razumevanje uzroka anksioznih poremećaja. Ovo je dovelo do velikog broja novih tretmana lekova iz farmaceutske industrije. Ova knjiga daje smisao ovom napretku i predstavlja koherentan prikaz dijagnoze i lečenja sa kliničke tačke gledišta. Poglavlja su u obliku pregleda i sažetaka novije literature i ispresecana su kliničkim smernicama, dijagnostičkim i terapijskim tačkama. Anksiozni poremećaji je zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznosti, odnosno neodređenog straha. To je hronično stanje tenzije, brige, straha od nepoznate ili neprepoznate percepcije straha ili konflikta. Panični poremećaj je vrsta poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha, praćen drhtanjem, ubrzanim disanjem, stezanjem u grudima, širenjem pritiska iz grudi u ruke noge i vrat, trnjenjem brade i jezika, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom, osećanjem dezorijentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod paničnog poremećaja postoji doživljaj potpune katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole Socijalna fobija je nerazumljiv, preteran strah od odlaska u društvo, od javnog nastupa, pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. Socijalna fobija može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo socijalne fobije je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama...

Novo, nečitano, nema posvete. Letopis jedne knjižarke u Kairu - Nadija Vasif Godina izdanja: 2022 Broj strana: 248 Povez: Mek Topla i šarmantna priča o otvaranju jedne moderne knjižare u zemlji gde nema nijedne takve.  Pripovest o mukama i pobedama Nadije Vasif, osnivačice i direktorke Divana u Kairu. Ulicama Kaira odjekuju pozivi na molitvu, vozači gnevno zasipaju jedni druge uvredama, sirene trube u postojanom fortisimu, ori se vika uličnih prodavaca, sa svakog trotoara trešte televizori i radio-aparati... U zaglušujućoj buci Nadija Vasif je 2002. godine, sa svojom sestrom Hind i prijateljicom Nihal, osnovala Divan, nepokolebljivo nezavisnu knjižaru. Tri mlade žene nisu posedovale nikakvo zvanično obrazovanje u vezi sa tim poslom, niti su imale šta da izgube. U to doba u Egiptu nije postojalo ništa nalik Divanu. Državna uprava zanemarivala je kulturu, a knjiga je predstavljala luksuz. Posle deset godina Divan je prerastao u uspešan knjižarski lanac na deset lokacija, sa sto pedeset zaposlenih i brojnim revnosnim obožavateljima. Iskreni, sveži i veoma duhoviti memoari Nadije Vasif kazuju priču o tom putovanju. Među njihovim šarolikim junacima nalaze se Divanovi redovni posetioci poput napornog doktora Midhata; Samira, vozača sa ambicijom da postane izvršni direktor; meditativne Nihal; ćutljive ali smrtonosne Hind; zahtevne diktatorke Nadije, i mnogo ljudi, pretežno muškaraca, koji su tvrdili da Divan nikad neće uspešno poslovati. Letopis jedne knjižarke u Kairu predstavlja portret zemlje koja srlja ka revoluciji, feministički poziv na ujedinjenje i inspirativni kratki kurs o rukovođenju firmom po zakonu entropije. Više od svega, on ukazuje da reč ima moć da nas okrene vlastitioj suštini. „Nadijinu priču treba da pročita svaki vlasnik firme koji je nekad u životu skočio bez sigurnosne mreže i svaki čitalac koji je među policama knjižare nekad pronašao utehu.“ – Ema Straub, autorka romana Ovde smo svi odrasli

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

Posveta i potpis autora! Autor - osoba Žuborski, Miljenko, 1938-2020 = Žuborski, Miljenko, 1938-2020 Naslov Zezopis od zverinjaka / Miljenko Žuborski Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina [b. g.] 1991 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], [b. g.] ([b. m.] : [b. i.]) Fizički opis 46 str. ; 16 cm (Broš.) Napomene Pravo ime autora: Miljenko Popović. Miljenko Popović – Žuborski (Beograd, 1938 – Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat je po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Danas periodično objavljuje tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima. Dela Knjiga žalbe (1970) Ole, vole (1977) Cirkus zvani cirkus (1978) Ooo ruk srce (1981) Ugovor sa đavolom (1983) Devojka koja mrda ušima (1986) Zezopis od zverinjaka (1991) Svatovi (1995) Životopis (1996) Povest o caru pernatom (1996) Žubor (1996) Rečnik (2000) Spomenik od zaborava (2004) Na pogrešnoj strani motke (2006) Mastilo od kiše (2006) Na pogrešnoj strani motke (2008) Živa bića u kući od pića (2009) Živa bića u kući od pića (2009) Rastanak sa praznom flašom (2010) MG18 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...