VOLT DIZNI - MALA SIRENA IZDAVAČ: IPS MEDIA - EGMONT, BEOGRAD TVRDE KORICE PISMO: ĆIRILICA PUN KOLOR VELIKI FORMAT 23 CM BROJ STRANA: 80 STR. STANJE KNJIGE VRLO DOBRO TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA K176G

Knjiga je kao nova, Laguna, 2022 Autor: Monik Rofi Žanrovi: Nagrađene knjige, Ljubavni, Fantastika Pismo: Latinica Broj strana: 232 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 15. mart 2022. Nagrada Kosta za najbolji roman. „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times „Veoma moderna priča.“ – Times Bezvremena priča o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Jednog aprila, blizu obale ostrva Crna Konča, Dejvid je pevušio u svom čamcu iščekujući da nešto zatrese njegove štapove za pecanje. Iznenada, u vodi stvorila neobična mlada žena, mitsko stvorenje, sirena po imenu Ajkaja. Nekada davno ljubomorne žene sa ostrva proklele su lepu devojku da večno živi u telu ribe. Iako ju je video na tren, nije je mogao zaboraviti. Danima se vraćao se na isto mesto dok je nije ponovo video. Jednog dana ulovili su je američki turisti. Dejvid će je spasti i sakriti u svom domu otkrivajući da se ona polako ponovo pretvara u ženu. On mora da zadobije njeno poverenje, a Ajkaja da nauči šta to znači biti čovek posle mnogo vekova usamljenosti. Dok se zaljubljuju jedno u drugo prolaze kroz brojne opasnosti ali i radosti. Ipak, nad njima neprekidno lebdi pitanje: da li će nekadašnja sirena uspeti da izbegne svoju kletvu? „Izvanredan, lepo napisan, zadivljujući, visceralni roman – pun mitske energije i nezaboravnih likova. Potpuno je originalan i različit od bilo čega što smo ikada čitali, a opet imamo utisak da u rukama držimo klasik nastao na vrhuncu piščeve stvaralačke moći. To je knjiga koja će vas odvesti do najdaljih dometa mašte – potpuno je ubedljiva.“ – Iz saopštenja žirija nagrade Kosta „Hrabar i očaravajući roman koji ne prestaje da iznenađuje. Moderan mit o pripadnosti i vezama koje ljudi stvaraju među sobom i sa svojom zemljom.“ – Megi O’Farel „Ona nije standarda sirena. A to nije ni ova priča.“ – Margaret Atvud „Originalno.“ – Daily Mail

Izdavač: Egmont, Beograd Tekst: Karolina Hjertonsson Prevod: Danko Ješić Crteži: Pat Pakula Povez: tvrd Broj strana: 33 Veoma dobro očuvana. Barbie glumi Merliju, prvakinju u jahanju talasa iz Malibua koja živi životom normalne tinejdžerke. Ali, jedan joj se dan život okreće naglavačke jer saznaje šokantnu porodicnu tajnu – ona je zapravo sirena! Merlija i njen prijatelj delfin Zumi kreću na podvodnu pustolovinu kako bi spasili njenu majku, kraljicu okeana. Uz pomoć novih prijatelja koje stekne među sirenama, Merlija uspeva spasiti podvodno kraljevstvo i otkriva kako ono što te čini drugačijim može biti tvoja najveća snaga. (K-116)

Miki Paja Patak: Domaći zadatak Super Šilja: Spaseni spasilac Toza Matroz i sirena Tik i Tak: Smetala odlično očuvan

Andersen-bajke za djecu Istočno sarajevo 2011. 48str. ilustr. 30 cm. - Palčica -Ružno pače -Mala sirena -Carevo novo odijelo -Djevojčica sa šibicama -Snježna kraljica vr358

pismo deda mrazu olovni vojnik mala sirena usamljeni fudbaler devojčica sa šibicama vuk i sedam jarića snežna kraljica odlično očuvana tvrd pvoez pun olor velok

ČAROBNO CARSTVO BAJKI Publik Praktikum Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor!....ILUSTROVANA u boji... Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- R1

Najlepše Bajke o Princezama: Pepeljuga, Uspavana lepotice,.. *2672*05-2021 Pepeljuga, Uspavana lepotice, Lepotica i Zver,Mala Sirena, Snezana i Crvenkapa, Princeza na Zrnu Graška izdavač:Tabernakl 2004. god ISBN: 86-85269-00-8 Tvrd povez,Pismo:iĆrilica, strana: 127.,masni papir,ilusrtracije pun kolor,Veliki Format: 31x24 cm , težina 930.grama stanje: vrlo dobro, korice presvučeni rubovi i čelo impregniranim platnom, stranice kao nove-nema ispisa, Povez sada dugotrajan i otporan na habanja-Nadživeće svaku drugu knjigu Ova knjiga sadrzi poznate klasicne bajke,koje su obavezni deo svakog detinjstva. One su raskosno ilustrovane u boji i predstavljaju carobni svet lepote i maste. Sadrzi sledece bajke: Pepeljuga, Uspavana lepotice, Lepotica i Zver,Mala Sirena, Snezana i Crvenkapa, Princeza na Zrnu Graška

Vešto vodeći radnju, Lustbader uspeo je da u jednoj knjizi ispriča u stvari, tri romana u kojima se vešto prepliću stvarnost, mašta, prošlost i sadašnjost! Ovaj roman se odigrava pred filmskim kamerama, iza njih i u svetu rok muzike. Svaka priča, puna neočekivanih obrta, govori o strahotama savremenog sveta, kriminalu, drogi, terorizmu, bespoštednim ubistvima. Jedna hrabra žena uhvaćena u kovitlac svega toga uspeva da se izbori za svoju ljubav i svoje mesto u društvu. Dejna Vitni, slavna glumica, često mešajući fikciju i stvarnost, doživljava vrhunac uspeha kada za ulogu u filmu “Hiter Duel” dobija oskara.

m7 Kako je došlo do opsade Troje? Ko se sukobio u Trojanskom ratu? Da li je trojanski konj zaista postojao i kako je izgledao? Kuda je vodila Odisejeva odiseja? A kako je pobegao od zavodljivih sirena? Ovde ćete to saznati iz prve ruke. Odisej i ekipa izveštavaju uživo o svojim avanturama!

Isidora Mun je posebna jer je drugačija. Njena mama je vila, njen tata je vampir, a ona je i jedno i drugo. Isidora na nagradnom takmičenju osvaja letovanje za celu porodicu i neizmerno se raduje suncu, moru i pesku. Ali kada sirena Marina i ona pronađu malu kornjaču u nevolji, shvatiće da je njihovo letovanje mnogo više od leškarenja na plaži. Da li će Isidora i Marina uspeti da morsko dno učine boljim mestom za život? U svetu prepunog crno-belih podela i suprotnosti kako je biti neko ko ne pripada takvom kalupu? U serijalu knjiga o Isidori Mun, devojčici koja je pola vila, a pola vampir, saznaćete sve lepote prihvatanja sebe onakvim kakvim jeste. Iako ponekad deluje zbunjujuće, Isidora shvata da pripadati različitim svetovima može biti i te kako zabavno! Ovoga puta povešće vas sa sobom na letovanje, gde će uživati sa porodicom. Ipak, avanture nikada ne zaobilaze Isidoru Mun, zato se pridružite i saznajte šta su ona i sirena Marina ovoga puta smislile!

Sajber bajke, za sajber klince! Napisane surfer-stilom, namenjene kompjuter-genijalcima i svim ostalim klincima. Tu su sajber ilustrovane bajke pravo s mega genijalnog kompjutera Isidore Bjelice: Princeza na mikročipu, Lepotica i kiborg, Mala virtuelna sirena, Snežana i sedam Marsovaca, Sajber Pepeljuga, Hibernisana lepotica, Ružno robo-pače, Crven(robo)kapica Povez knjige : broširani Strana : 184 Format : 21 cm

Sajber bajke, za sajber klince! Napisane surfer-stilom, namenjene kompjuter-genijalcima i svim ostalim klincima tu su sajber ilustrovane bajke pravo s mega genijalnog kompjutera Isidore Bjelice: Princeza na mikročipu, Lepotica i kiborg, Mala virtuelna sirena, Snežana i sedam Marsovaca, Sajber Pepeljuga, Hibernisana lepotica, Ružno robo-pače, Crven (robo) kapica Povez knjige : broširani Strana : 184 Format : 21 cm Pismo : latinica

Autor: Isidora Bjelica Povez: meki Format: 13 x 20 cm Strana: 184 Pismo: ćirilica ilustrovano Sajber bajke, za sajber klince! Napisane surfer-stilom, namenjene kompjuter-genijalcima i svim ostalim klincima tu su sajber ilustrovane bajke pravo s mega genijalnog kompjutera Isidore Bjelice: Princeza na mikročipu, Lepotica i kiborg, Mala virtuelna sirena, Snežana i sedam marsovaca, Sajber Pepeljuga, Hibernisana lepotica, Ružno Robo-pače, Crven (robo) kapica

Čarobne bajke, najlepše bajke za decu sa novim dizajnom i ilustracijama, u novom formatu i u dve forme - tekstom u ćiriličnom i tekstom u latiničnom pismu. Obradujte decu knjigom Čarobne bajke koja sadrži 19 omiljenih dečjih bajki: Pinokio, Ivica i Marica, Ružno pače, Crvenkapa, Olovni vojnik, Mala sirena, Tri praseta, Palčica, Gradski muzikanti, Uspavana lepotica, Mačak u čizmama, Princeza u magarećoj koži, Jova i Mačka, Pepeljuga, Vuk i sedam jarića, Snežana, Knjiga o džungli, Zlatokosa i Snežna kraljica. nova knjiga tvrd povez veći format

Čarobne bajke, najlepše bajke za decu sa novim dizajnom i ilustracijama, u novom formatu i u dve forme - tekstom u ćiriličnom i tekstom u latiničnom pismu. Obradujte decu knjigom Čarobne bajke koja sadrži 19 omiljenih dečjih bajki: Pinokio, Ivica i Marica, Ružno pače, Crvenkapa, Olovni vojnik, Mala sirena, Tri praseta, Palčica, Gradski muzikanti, Uspavana lepotica, Mačak u čizmama, Princeza u magarećoj koži, Jova i Mačka, Pepeljuga, Vuk i sedam jarića, Snežana, Knjiga o džungli, Zlatokosa i Snežna kraljica. nova knjiga tvrd povez veći format

Nova knjiga,2013.Tvr povez ,129 str. Danski pisac H.K. Andersen(1805.-1875.) je jedan od najomiljenih dečijih pisaca i tvorac najlepših i najpoznatijih dečijih bajki : „Mala sirena“, „Carevo novo odelo“, „Ružno pače“, „Princeza na zrnu graška...“ U ovoj knjizi vas upoznajemo sa ne tako poznatim pričama, koje po bujnosti mašte i lepoti jezika ni malo nezaostaju za Andersenovim najpoznatijim i najčešće prevođenim delima. Njegove mnogobrojne priče i bajke obiluju divnom maštom i pune su zanimljivosti i preokreta tako da se čitaju bez predaha. Korisni saveti i skrivene poruke tako su vešto protkane kroz priču, da njegovi mladi čitaoci izvlače, gotovo nesvesno, dragoceno naravoučenije. Lepota njegovog pisanja se ogleda i u tome što nas na neobično lak i zabavan način uči stvarima iz različitih sfera života i potencira važnost učtivosti i lepih manira.

školica za princeze školica za pirate školica za sirene školica za vitezove školica za vile školica za dinosauruse školica za zmajeve

Isidora Mun je posebna jer je drugačija.Njena mama je vila, njen tata je vampir, a ona je i jedno i drugo.I zato, kada odu na kampovanje na obali mora, mogle bi se desiti neke stvari koje nisu sasvim uobičajene… Od pravljenja peščanog zamka, do sklapanja prijateljstva sa sirenom – kada god je Isidora u blizini, dešava se nešto neobično!

Vladavina takozvanog Napoleona III počinje zločinom, produžava se tiranijom, korupcijom, krađom, širenjem jezuitizma i zlikovačkim budalaštinama u spoljašnjoj politici, a završava se sedanskom katastrofom, novim Vaterloom. Sve to je nagnalo Viktora Igoa da izrazi protest u svojim Pesmama o tiraniji. “Kliknuti: Narode! Teraj tirane! Podiži ljude, tobom birane! Despotu ne daj da te zlostavi, Spasavaj Ustav, red vaspostavi, Zasviraj trubu opšte atake, Vezuj špijune, goni jatake, Hvataj lopove i licemere, Što zlatom tvojim pune ćemere; Ispravi jednom te prsi krive, Ne daj se više nogom gaziti; Isperi jednom te rane žive, Nek spadnu s tebe svi paraziti!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gustav Hjortlud Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

BEZ GRANICA - Džim Kvik Usavršite svoj mozak, učite brže i otključajte pristup izuzetnom životu za koji ste sposobni.Uz pomoć ove knjigemoći ćete da iskoristite sav potencijal svog mozga širenjem mentalnih sposobnosti i održavajući mentalnu kondiciju. Delo je zasnovano na najaktuelnijim i najnovijim saznanjima iz oblasti neurologije. Džim Kvik, najbolji trener „moždanih mišića“ na svetu, napisao je uputstva za širenje mentalnih sposobnosti i održavanje kondicije mozga. Vaš mozak je superkompjuter, a vaše misli njegov program. Zato Kvikov trening mozga počinje razobličavanjem onoga što vas koči i guši i brisanjem granica onoga što mislite da je moguće. Naučićete kako da se pomerite od negativnih razmišljanja ka pozitivnim mogućnostima. ocuvana k21+

Andersenove Bajke 2.,Naša Djeca-ilustrovao V.Kirin *4325*02-2022 Pačica, Snežna Kraljica: Bajka u 7.priča: -Kresalo, -Mala Morska Devica,... Izdanje: Naša Djeca - Zagreb 1962.g, ilustrovao Vladimir Kirin, Priredio : Vladislav Kušan Povez meki karton,ćirilica,32.strane,ilustracuje u boji-Vladimir Kirin,format : 26,5 x 20 cm, težina 180.grama stanje: očuvana-nema ispisivanja-čelo bespotrebno zalepljeno provinom takom Iz sadržaja: -Pačica, Snežna Kraljica: Bajka u 7.priča: 1-Čudesno Ogledalo, -2-Dečak i Devojčica, 3-U Bašti Čarobnice, -4-Knežević i Kneginja, -5-*Mala Razbojnica, -6-Laponka I Čuhonka, -7-Šta se dogodilo u Zamku Snežne Kraljice i kako se svršilo ., -KRESALO, -MALA MORSKA DEVICA, - * * * Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ..

protojerej-stavrofor Radomir Popovic Садржај књиге бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа). Трећи део посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа). (100 стр., илустровано)

Lepo očuvano Sjajne ilustracije Рибе (лат. Pisces) ектотермни су водени кичмењаци који живе готово искључиво у води. Наука која се бави рибама зове се ихтиологија. Постоји преко 33.100 врста риба,[1] што их чини највећом групом кичмењака. Око половине свих кичмењака су рибе, најстарији познати фосили су стари 450 милиона година. За кретање им служе парна и непарна пераја. Дишу шкргама, а срце им има једну преткомору и једну комору и кроз њега протиче редукована крв. Немају мали крвоток. Најразвијенији део мозга је мали мозак. Кичменица је образована и може бити хрскавичава или окоштала. Оплођење је спољашње, а врсте по основу доношења младих могу бити овипарне, ововивипарне и вивипарне.[2] Рибе су врло стара и велика група кичмењака, која се одликује знатном разноликошћу.[3] Оне су широко распрострањене у скоро свим водама на земљи: од високопланинских потока и језера (језеро Титикака, 4.572 m) до највећих морских дубина Маријанског рова, 10.912 m), те од вода које су близу тачке замрзавања до топлих извора.[4][5] У мноштву врста риба у савременој фауни сусрећу се и прави дивови дуги до 20 m и тешки 15—20 тона, као што је морски пас Rhincodon typus, као и патуљци који не нарасту више од једног центиметра. Деле се на хрскавичњаче (Chondrichthyes), у које се између осталих убрајају морски пси и раже, и коштуњаче (Osteichthyes) које обухватају све остале рибе. Надразред Osteichthyes дели се на разреде Actinopterygii (зракоперке) и Sarcopterygii (многоперке и дводихалице из Африке и Аустралије). Некада су постојале и рибе оклопњаче (Placodermi) и бодљикави морски пси (Acanthodii), али су изумрле. Рибе се исто тако деле се и на морске и слатководне. Од морских риба у Јадранском мору је до сада забележено око 400 врста: око 350 из разреда Osteichthyes (коштуњаче) и 50 врста из разреда Chondrichthyes (хрскавичњаче), што износи око 70% познатих врста риба у Средоземном мору (укупно 579 врста и подврста). Иако слатке воде представљају тек мали постотак укупне водене површине, једна трећина свих риба примарно су слатководне врсте. До данас је описано око 10.000 слатководних риба, а сваке године открије се око 200 нових врста. Европска ихтиофауна броји око 316 врста слатководних риба, а смањење њене разноликости последица је ледених доба. Разноврсност[уреди | уреди извор] Рибе су најмногобројнија група кичмењака. Обухватају скоро половину свих кичмењака. У рибе спадају рушљорибе, штитоноше и кошљорибе. Рушљорибе (Ајкуле и раже) живе у морима. Њихове шкрге се не налазе у заједничкој дупљи коју покрива шкржни поклопац, већ свака шкрга има посебан отвор. Отвори се виде на телу, одмах иза главе. Усни отвор ајкула и ража налази се са доње стране главе, а врх главе извучен је у шиљату њушку. Због тога се ајкуле, када нападају, окрећу леђима надоле. И раже су грабљивице. За разлику од ајкула, оне живе на дну мора. Најпознатије врсте су плава ајкула или пас мордуљ и ража каменица. Штитоноше су назив добиле по малим коштаним штитовима који се у пет редова пружају дуж тела. Најпознатије штитоноше су кечига, моруна и јесетра. Кечига живи на дну река (има је у српским равничарским рекама). Велика је грабљивица. Јесетра и моруна су рибе селице: живе у морима, а у време мреста улазе у реке и пливају узводно да би положиле јаја. Могу се наћи и у Дунаву. Кошљорибе су најбројније међу рибама. Живе у свим водама. У српским рекама живе шаран, караш, лињак, мрена, сом, штука, гргеч, смуђ, пастрмка и још много других врста. У мору живе скуша, зубатац, ослић, сардела. Постоје и врсте које су селице. Таква је, на пример, јегуља. Женке јегуље живе у рекама, а мужјаци у морима поред ушћа река. Када дође време размножавања, женке крећу низ реке, улазе у море, срећу се са мужјацима и настављају заједно да пливају. Све јегуље, из свих река Европе, одлазе до једног дела Атлантског океана (Саргаско море). Тамо се мресте и угину. Из јаја се развијају ларве које ношене воденим струјама доспевају на исто место одакле су дошли њихови родитељи. Док стигну тамо, од њих се развијају одрасле јегуље. И опет мужјаци остају у мору, а женке настављају да пливају узводно. И то се понавља милионима година. Нарочито је интересантна једна мала риба — грегорац. Мужјак ове рибе прави од воденог биља гнездо величине ораха. Неколико женки положи јаја у гнездо, а онда их мужјак чува. Неко време води бригу и о младима. Грађа[уреди | уреди извор] Тело је вретенасто и бочно спљоштено, хидродинамичног облика. На телу се разликују: глава, труп и реп. Глава[уреди | уреди извор] Ту се налазе парни носни отвори и велике очи без очних капака. Са стране главе су велики шкржни поклопци испод којих су шкрге. Неке врсте (грабљивице) у усној шупљини имају зубе. Труп и реп[уреди | уреди извор] Од почетка трупа до репа протеже се бочна линија. На граници трупног и репног дела тела налази се анални отвор, а иза њега на мокраћно-полној квржици најпре је полни, а затим мокраћни отвор. Рибе имају парна и непарна пераја. Парна пераја постављена су упоредно с телом. Парна пераја су прсна и трбушна. Прсна пераја учвршћују се на оплечје иза шкржног отвора. Трбушна пераја нису фиксирана за осни скелет, па могу бити смештена на различитим деловима тела. Непарна пераја су леђна, репна и подрепна. Репна пераја код коштуњача је хомоцеркална (реп је изван симетричан, али изнутра кичма се завршава у горњем краку). Врсте репних пераја: Протоцеркална пераја Хетероцеркална пераја Дифицеркална пераја Хомоцеркална пераја Протоцеркална Хетероцеркална Дифицеркална Хомоцеркална Репно пераје је главни орган за покретање. Постоји једно или два леђна пераја и једно подрепно. Постоји још и масно пераје (код породице Salmonidae, Ameiuridae и др) које је смештено с леђне стране, а не садржи никакве коштане потпоре. Кожа[уреди | уреди извор] Састоји се од два слоја, танке поусмине и дебље усмине. Поусмина садржи две врсте слузних жлезда које луче слуз, смањујући тако трење при пливању. У време мреста на површини се јављају бисерни органи, орожнали део поусмине. Усмину граде stratum spongiosum и stratum compactum. Ту су везивно ткиво, живци, пигментне ћелије и љуске (које се преклапају). Пигментне ћелије су меланофори, гуанофори и ксантофори. Љуске које настају из остеобласта грађене су од од два слоја, горњег коштаног и доњег који чини везивно ткиво прожето кречњаком. Такве љуске се називају еласмоиднима (коштаним). Код шаранки љуске су округлог облика – циклоидне, а код гргечки чешљастог облика – ктеноидне. На љускама се уочавају зоне прираста. Зими је метаболизам рибе спорији, а лети бржи. У складу с тим иде и раст рибе, па се зими јављају на љускама тамније, а лети светлије зоне. Могу се налазити и вишећелијске жлезде које су постале органи који емитују светлост – фотофори. У усмини се налазе два снопа колагених влакана у супротним спиралама, тако да се риба може прегибати без набирања коже. Костур[уреди | уреди извор] Мозак и кичмена мождина су заштићени лобањом и кичмом. Скелетни систем грађен је од коштаног ткива које граде два типа костију: кожне или покровне и хрскавичне или заменске кости. Костур лобање[уреди | уреди извор] Лобања је тропибазалног типа (очне орбите близу, тј. одвојене само танким септумом). Доња вилица је за лобању причвршћена хиостилично. Хрскавичне кости настају заменом хрскавице коштаним ткивом. Кожне кости настају из усмине. Лобања се може поделити на живчани и шкржни део. Живчану лобању – Neurocranium – чине затиљна (occipitale), темена (parietale), чеона (frontale) и носна (nasale) регија. Шкржну лобању — Splanchocranium – чини пет пари шкржних лукова и чељусна лук. Вилични лук чине горња и доња вилица. Пети шкржни лук је јако редукован и ту се могу налазити ждрелни зуби, допунски уређај за жвакање. Шкржне лукове покривају шкржни поклопци – operculumi. Костур кичме[уреди | уреди извор] Функција кичме је спречавање скраћивања тела приликом мишићних контракција. Грађена је од коштаног ткива (код коштуњача), па се на њој разликују трупна и репна регија. Чине је пршљенови који се састоје од тела (centrum), живчаних лукова који завршавају леђним трнастим наставком, а код репних пршљенова крвни лукови завршавају се трбушним трнастим наставком. Трупни пршљенови немају доње лукове, већ наставке парапофизе на које се настављају ребра. Тело кичмењака је удубљено с обе стране – амфичелни или двочашкасти пршљенови. У просторима између појединих пршљенова је остатак свитка, који даје већу издржљивост и гибљивост кичме. Постоје два типа ребара, плурална — која иду између мишића — и дорзална — која су интрамускуларна и то су међумишићне кошчице које настају од везивног ткива. Оба типа су причвршћена на тело кичмењака. Неке рибе имају и горња ребра (сардела и лосос). Костур удова[уреди | уреди извор] Непарна леђна пераја (pinnae dorsalis - D) састоје се од унутрашњих коштаних шипчица – radialia и од спољашњих перајних шипчица – lepidotrichia. Пераја су помоћу перајних потпора повезане с костуром. Парна прсна пераја (pterygia pectoralia - P) састоје се од radialia и lepidotrichia. Преко оплечја су причвршћена на слушни део лобање. Оплечје је чврсто везано на осни костур тако да су пераје непокретне. Оплечје чине лопатица (scapula), врањача (coracoideim), доврањача (masocoracoideum) и кожна кост грлењача (cleithrum). Парна трбушна пераја (pterygia ventralia - V) исте су грађе, али везана су на куковље, које је грађено од једне троугласте кости – basopetrygium. Куковље није везано на осни костур. Пераја служе као органи за дизање и спуштање. Прсна пераја служе за окретање и одржавање у одређеном положају. Леђна и трбушна пераја не учествују код активног покретања, али дају телу покретљивост. Репно пераје служи као кормило. Мишићни систем[уреди | уреди извор] Правилна сегментација мишића с двоструким W распоредом миомера и миосепти. Разликују се бији и црвени мишићи. Бији мишићи се контрахују анаеробно па за енергију користе глукозу при чему настаје лактат – млечна киселина. Црвени се мишићи контрахују аеробно, за енергију користе масти, а настаје угљен-диоксид. Систем за дисање[уреди | уреди извор] Рибе имају четири пара шкрга на четири шкржна лука. Међушкржне преграде су редуковане. Са сваке стране шкрге покрива шкржни поклопац – operculum. На унутрашњој страни оперкулума се налази лажна шкрга, pseudobranchia, која се састоји од само једног реда шкржних листића и не учествује у дисању, али се на њој налазе рецептори који помажу у контроли дисања. На свакој шкрги је двоструки ред шкржних листића. Вода улази кроз уста и излази кроз operculum-а ван. У шкржним ресицама крв тече у супротном смеру од пролаза воде. Пут воде – уста отворена, а поклопац затворен па вода улази у ждрело преко шкрга у шкржну пукотину коју затвара operculum. Уста се затварају, а вода излази кроз operculum. Рибе које се повремено задржавају изван воде јер живе у плитким и муљевитим водама могу да удишу ваздух који апсорбују преко цревног епитела, слузокоже, шкржне шупљине или преко коже. Operculum је коштани поклопац. Систем за варење[уреди | уреди извор] Варење започиње устима. Језик је слабо покретан и он је слузави конус без мишића. Код шаранки на задњем делу шкржног костура налазе се ждрелни зуби. Рибе већином усисавају своју храну. Ждрело излучује слуз па кад се нагло отворе уста, долази до усисавања плена. Помоћу мукозне секреције храна пролази кроз ждрело. Једњак је кратак. Желудац није јасно одељен на кардијачни и пилорићки део. Око дуоденума се налазе вратарнићки (пилорићки) привесци који повећавају прехрамбену способност црева. Има их 2—200. Црево је дугачко и без тифлозолиса. Јавља се вилица са зубима. Зуби су окренути према назад и углавном служе за придржавање хране. Већина риба је карниворна. Рибе не могу да жваћу храну јер би им то блокирало проток воде кроз шкрге. Зуби у вилицама и непца служе за придржавање плена. За механичку разградњу хране служе ждрелни зуби. Постоје и хербиворне рибе, које се хране детритусом, омниворне, које се хране суспензијом, па и паразити који сишу телесну течност других риба. Црево које се наставља на желудац је код карнивора кратко, а код хербивора дуго. У већини случајава храна се не разграђује у желуцу помоћу ензима, него се разградња и апсорпција догађа у цреву. У пилорићким наставцима се налазе ензими и они имају главну улогу у апсорпцији масти. Тифлозолис повећава површину цревног епитела како би се повећала површина апсорпције хране. Јетра[уреди | уреди извор] Јетра је непотпуно подељена на десни и леви режањ, а има жучни мехур. Гуштерача је подељена на ендокрини и егзокрини део. Код већине риба постоји жучни мехур, где се сакупљају секрети јетре. Улога јетре је још и складиштење гликогена. Гуштерача је мала и повезана са жучним каналом. Гуштерача и јетра могу бити спојене у хепатопанкреас. Слезена се налази у завоју дуоденума. Слезена је тамноцрвена пирамидална структура која се налази иза желуца или је с њим повезана. Нема дигестивну улогу већ учествује у стварању или разградњи крвних ћелија. Рибљи мехур настаје као леђна избочина једњака. Протеже се између цревног тракта и бубрега дуж целе леђне стране трбушне шупљине. Испуњен је гасом и богат крвним жилама. Рибљи мехур и једњак код physostoma остају повезани помоћу ваздуховода Ductus pneumaticus, потом се тај канал отвара у ждрело и кроз њега се мехур напуни ваздухом (оне гутају ваздух). Ако мехур није повезан с једњаком, као код physochlista оне не гутају ваздух јер имају црвену гасну жлезду која из крви преузима гасове којима пуни мехур. Зид рибљег мехура има капиларна разграњења, rete mirabile, у којима крв тече у супротном смеру од смера у артеријама и венама. Гасове у рибљем мехуру чине 83% азот, 15% кисеоник и 21% угљен-диоксид. Улоге рибљег мехура[уреди | уреди извор] хидростатички орган, па служи за одржавање равнотеже, ширењем мехура риба се диже а скупљањем се спушта јер је специфична тежина рибе једнака специфичној тежини околне воде, респираторни орган, орган за продукцију звука — пролазак гаса између делова мехура и кроз ваздуховод производи звук, орган за примање звука — рибљи мехур је код шаранки повезан с унутрашњим ухом преко Веберовог органа. Зид рибљег мехура састоји се од Tunica externa — компактно везивно ткиво; submucosa — растресита везивна ткива, крвне жиле и живци. Рибљи мехур је хомологан плућима, јер омогућује коришћење атмосферског кисеоника за дисање. Рибе су теже од воде па би без рибљег мехура тонуле. Систем крвотока[уреди | уреди извор] Срце је венско. Састоји се од венског затона, преткоморе и коморе.[6] Из срца излази трбушна аорта. Започиње проширењем, аортином главицом, а касније се из трбушне аорте одвајају 4 доводне шкржне артерије које воде венску крв у шкрге. Четири одводне шкржне артерије носе артеријску крв у главени круг, circus cephalicus, као и у парне корене леђне аорте. Из главеног круга излазе главине артерије које носе артеријску крв у мозак. Венски систем чине портални опток бубрега и јетре, 2 предње и 2 стражње главне вене које воде крв у срце преко Кувијерових протока. У крви се налазе еритроцити с језгром, леукоцити, гранулоцити, моноцити и лимфоцити. Лимфни систем добро је развијен испод коже у мишићима и мезентерама. Нервни систем[уреди | уреди извор] Нервни систем (цеваст) се састоји од мозга, кичмене мождине и нерава. Најразвијенији део мозга риба је средњи мозак. Предњи мозак је мали и има парне хемисфере. Из вентралне регије иду влакна за мирисне режњеве. Основна му је улога организација и координација механизама који настају у другим деловима мозга. Има важну улогу у понашању приликом размножавања. Међумозак садржи епифизу са фоторецепторима и хипоталамус на који се с доње стране наставља левак на који прилеже хипофиза, крвожилни мешчић и доњи режњеви.[7] Средњи мозак је највећи део мозга код риба. Састоји се од крова (tectum opticum) у који улазе оптичка влакна, влакна из бочне пруге, дисајних органа и задњег мозга. Контролише понашање, учење и остале облике комплексног понашања. Ту се налазе и моторни центри. Највише се истичу видни режњеви.[8] Стражњи мозак је велики код добрих пливача. Контролише прецизне и темпиране покрете. Примозак — из њега излази 10 пари лобањских живаца и на њега се наставља леђна мождина. Аутономни нервни систем састоји се од 11 пари можданих живаца. Чула[уреди | уреди извор] Очи: Најосетљивије на жутозелену боју, а то је она таласна дужина која најдубље продире у воду. Састоје се од спљоштене рожњаче чији спољашњи слој замењује очне капке, великих сочива, хрскавичне беоњаче и 6 мишића за покретање очне јабучице. Musculus retractor lentis повлачи сочиво према мрежњачи (фокусирање) иза које се налази жилница из које излази српасти изданак processus falciformis. У жилници се налази и rete mirabile (чудесна мрежица) која има храњиву улогу. Око садржи огледало, то је посебан слој крвних жила богат кристалићима који рефлектују светло. Има још и шареницу.[9] Батипелагичне рибе (живе на дубинама > 1.000 m) немају функционалне очи, а мезопелагичке (200—1.000 m) имају врло велике очи са специјалним прилагођавањима на слаби интензитет светла — телескопске очи (велико сочиво, танка рожњача, додатна ретина). Индекс преламања светлосних зрака износи 1,00. Рожњача има индекс преламања светлости око 1,37. Индекс преламања воде износи 1,33. Зраци светлости се преламају на граници воде и рожњаче, пуно мање него на граници ваздуха и рожнице. Код риба се цело сочиво помиче од или ка мрежљачи (m. retractor lentis) да би се фокусирао објект. Орган слуха: Служи за осећај равнотеже, убрзања и за слух. Унутрашње ухо састоји се од спољашњег, коштаног и унутрашњег опненог лавиринта. Горњи део лавиринта чине 3 полукружна каналића и utriculus, јајаста кесица, а доњи део sacculus, кугласта врећица и лагена. Сензитивна места су utriculus, sacculus и лагена и они у себи садрже слушне каменчиће отолите (lapillus, sagitta, asteriscus). Код риба које чују, унутрашње ухо је у контакту са рибљим мехуром. Рибе могу да производе звук, за стварање јата, дозивање партнера, плашење или упозоравање непријатеља.[10] Механизми производње звука; стимулација трењем пршљена, оперкулума, костију оплећја, зуба, испуштањем гаса из рибљег мехура. Бочна пруга: чине је чулне ћелије неуромасти с чулним длачицама, које стрше у желатинозну куполу, која се помиче покретима воде. Помоћу њих се региструје струјање воде узроковано другим организмима. Њихова улога је процена снаге и правца воденог тока, избегавање препрека, хватање плена. Хеморецептори: Чула за укус, налазе се на устима и ждрелу, на брчићима, а могу бити и на целом телу. Чула за мирис су такође хеморецептори. Налазе се са сваке стране иза носног отвора. Постоје предњи и стражњи носни отвори, тако да на предње вода улази, а на стражње излази. Чуло мириса рибе користе за тражење хране и препознавање пола своје врсте. Мокраћни мехур[уреди | уреди извор] Бубрези — opistonephros — смештени су на леђној страни тела изнад рибљег мехура. Горњи део бубрега pronephros је лимфоидни орган, а доњи део opistonephros је функционалан. Мокраћоводи се страга проширују у мокраћни мехур. Отварају се иза аналног отвора, па не постоји клоака. Отварају се на мокраћнополној папили, прво полни па мокраћни отвор. Амонијак и уреа, тј. азотни остаци излучују се 6 пута више преко шкрга него преко бубрега. Морске рибе имају мању количину соли у крви него што је у морској води захваљујући осморегулаторним процесима. Код слатководних риба количина соли у крви је већа него у околној води па H2O ради осмозе улази у тело, те је морају појачано избацивати. Полни систем[уреди | уреди извор] Полни и мокраћни систем су одвојени. Код мужјака постоје парни семеници, а семеводи се спајају у заједнички семевод и отварају се на мокраћнополној папили. Код женки се налазе парни јајници продуженог облика, као и јајоводи који се отварају посебним полним отвором иза аналног, а испред мокраћног отвора. Ако јајоводи не постоје (Perca fluviatilis — гргеч) јаја се избацују у утробну шупљину. Оплодња је спољашња. Женка полаже икру коју мужјак прелије семеном. Браздање јајета је парцијално, јер су јаја богата жуманцетом. Из јаја се излеже ларва која се неко време храни жуманчаном врећом коју носи са собом. Тек након ресорпције жуманчане вреће ларва добије изглед мале рибе. Посебни орган[уреди | уреди извор] Морски змај Електрични органи: Јака поља за напад или одбрану, слаба за примање електричних чула или за комуникацију, у муљевитим водама. Настају преображајем мишића у ћелије које се називају електроцити. То су мишићне ћелије које су изгубиле способност контракције, а специјализовале су се за стварање јонизацијског тока. Морске рибе су бољи проводници електричне струје од слатководних. Електрорецептори: Настају из неуромаста бочне пруге. Код риба које могу постићи јаку струју електрични органи су смештени у предњем делу тела, а код осталих у репном делу. Служе за детекцију електричног поља.[11] Светлећи органи: присутни су код риба које живе на великим дубинама и 95% риба које живе испод 50 m дубине. Већином је то плаво зелена светлост коју производе фотофоре настале из преображених слузних жлезда. Код многих врста светлост стварају светлеће бактерије смештене у појединим органима. Светлосни органи служе за препознавање полова или за плашење, као и за освајање жртве. Такви светлећи органи се виде и до 15 m далеко. Рибе могу да имају и отровне жлезде, као и да помоћу посебних органа уштрцавају отров у плен. Таксономија[уреди | уреди извор] Drawing of animal with large mouth, long tail, very small dorsal fins, and pectoral fins that attach towards the bottom of the body, resembling lizard legs in scale and development.[12] Dunkleosteus је гигантска преко 10 m дуга праисторијска риба из класе Placodermi. Риболики организми су парафилетска група кичмењака: то је грана (кладус) која обухвата све рибе, а такође садржи и тетраподе, који нису рибе, иако су се развили од риба. Ајкуле и раже су генетски од осталих риба подједнако удаљене колико и од тетрапода (водоземаца, гмизаваца и сисара). Из тог разлога, такве групе као што су „класа рибе“ која се описује у старијим референтним радовима више се не користе у формалној класификацији. Традиционална подела рибе сврстава у три постојеће класе (разреда), док се изумрли облици понекад сврставају у стабло, а понекад у посебну класу:[13][14] Разред (класа) Agnatha (безвиличне рибе); Подразред Cyclostomata (колоусте лампетре); Подразред Ostracodermi (оклопљене безвиличњаче) †; Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе); Подразред Elasmobranchii (ајкуле и раже); Подразред Holocephali (химере и изумрли сродници); Разред Placodermi (оклопњаче) †; Разред Acanthodii (бодљикаве ајкуле `, понекад сврставане у кошчљорибе)†; Разред Osteichthyes (кошљорибе); Подразред Actinopterygii (зракоперке); Подразред Sarcopterygii (рибе меснатих пераја, преци тетрапода). Горња подела је једна од оних које се најчешће сусрећу у неспецијалистичким и генералним радовима. Многе од наведених група су парафилетичне, по томе што су довеле до појаве узастопних група: безвиличне су преци хрскавичавих риба (Chondrichthyes), које су довеле до појаве хрскавичавих акантоида, предака кошљориба (Osteichthyes). Након филогенетске номенклатуре, рибе су подељене по детаљнијим схемама, са следећим главним групама: Разред Myxini (колоусте) Разред Pteraspidomorphi † (ране виличњаче) Разред Thelodonti † Разред Anaspida † Разред Petromyzontida ili Hyperoartia Petromyzontidae (lampetre) Разред Conodonta (конодонти, конусњаче) † Разред Cephalaspidomorphi † (ране безвиличњаче) (Нерангиране) Galeaspida † (Нерангиране) Pituriaspida † (Нерангиране) Osteostraci † Подстабло Gnathostomata (вилични кичмењаци) Разред Placodermi † (оклопњаче) Разред Chondrichthyes (хрскавичаве рибе) Разред Acanthodii † (бодљикаве ајкуле) Надразред Osteichthyes (кошљорибе) Класа Actinopterygii (зракоперке) Подразред Chondrostei Ред Acipenseriformes (јесетрес и кечиге) Ред Polypteriformes Подред Neopterygii Инфраред Holostei Инфраразред Teleostei (многи редови уобичајених риба) Разред Sarcopterygii (ресоперке) Подразред Actinistia (целаканти) Подразред Dipnoi (дводихалице) † - изумрли таксон Неки палеонтолози сматрају да су Conodonta заправо hordati, а оне су примитивне рибе. За потпуније разумевање ове таксономије, погледајте чланак кичмењаци. Положај у колена Chordata још није решен. Филогенетска истраживања из 1998. и 1999. године подржала су идеју да змијуљице и пакларе формирају природну групу, у Cyclostomata (колоусте), којој је сестринска група Gnathostomata.[15][16] Различите групе риба чине више од половине кичмењака. По подацима из 2006. године постојало је преко 28.000 познатих постојећих врста, од којих су готово 27.000 кошљорибе, a 970 ајкуле, зракоперке и химере и око 108 змијуљица и паклара. Трећина тих врста спада у девет највећих породица; од највећег до најмањег, ове породице су: Cyprinidae, Gobiidae, Cichlidae, Characidae, Loricariidae, Balitoridae, Serranidae, Labridae, и Scorpaenidae. Око 64 породица су монотипске, тј. садрже само по једнну врсту. Коначни укупни број постојећих врста може расти до преко 32,500.[17][18] ex yu udžbenici knjige iz bivše jugoslavije titove Tags: Biologija riba ribarstvo ribolov vrste morske slatkovodne ...