Knjiga Piknik sa sirenama autora Miroslava Topića predstavlja intrigantnu pripovest koja se vrti oko metaforičkog šahovskog nadmetanja života, gde se figure pomeraju dok se ne postigne kapitulacija. Ova kapitulacija simbolizuje prihvatanje sudbine i određenja, a bela zastava služi kao znak predaje. Autor kroz poeziju razmatra teška pitanja identiteta, traganja i prelaženja granica, upućujući na duboke unutrašnje sukobe i moralne dileme. Svetlost i senke u sobi na Bulevaru, zajedno sa platanskim drvećem i Puškinovom bradom, stvaraju vizualno bogatu sliku koja doprinosi atmosferi dela. Reči postaju živi entiteti, razlažu se na slogove, istražuju se njihovi koreni i lepota, a za Alhemičara Reči, Miroslava, stvaraju poruku mira i slave. Ova knjiga je složena tkanina poezije, introspekcije i filozofije, koja poziva čitaoca na putovanje kroz slojevite emocije i intelektualne izazove. Kako da uđem oče U pustu spaljenu zemlju Skamenjen Kako da pređem Tu strašnu granicu Ne boj se sine Veru Ta bodljikava žica Biće ti samo vrpca Kojom je označen cilj Sunčano je danas.

Prva zbirka poezije Lene Petrović kao da nije prva: nema jezičkih viškova, zagušljivih rečenica, inverzija i zastarelih ukrasa. Jezik je majstorski izbrušen, rečenice su prozračne, precizne, istančane. Ali teme nisu tako lake, pa je pravo umijeće kako autorka u ovako nesentimentalan poetski jezik uzglobljuje sve te sadržaje ‒ od porodičnih užasa do (drugih) užasa kapitalizma. Zbirka je poput interaktivne izložbe globalnog muzeja, uz pomoć koje putujete kroz razgranatu prostornost (od dalekih gradova, preko bolnica do agresivno lijepog betona, kancelarija, predela kojima se normalizira potrošnja) i kroz koju promiču najrazličitiji identiteti (lgbtiq+, beskućnici, migranti, seks radnici, androgini, drag), antičke figure (Atina, Saturn, Hefest, Persefona, Demetra, Eho, Pan, Ikar, Hipnos, sirene, nimfe) i savremene pop-figure (Majkl Džekson, Džulijen Mur, Endi Vorhol, Dejvid Hokni). Najupečatljivija tematska linija je ona koja se tiče porodičnih odnosa, brutalno samoanaliziranih. Moglo bi se reći, na tragu naslova jedne pjesme, da je ovde, umjesto imperativa o kućnom redu, porodica jasno razotkrivena kao kućni nered. I moguće je da su u ovoj poetici odškrinuta vrata i za nešto više od onoga što Tolstoj opisuje kao specifičnosti nesrećnih porodica: kao da se dovodi u pitanje sâma ideja podrazumevajuće biološke ekipe nametnute kao „primarne‟, jer se naziru alternativne zajednice i strukture brige koje su prije svega (slobodno) zasnovane na prijateljstvu i ljubavi. Stoga ove sirene ne primaju keš i nisu potkupljive, upravo zato što beskompromisno dovode u pitanje sve što se kroz geste normaliziranja uspostavljalo kao normalno. Ove sirene ne mame pevanjem, već fantastičnim poetskim jezikom koji se usuđuje propitivati. Maja Solar Lena Petrović je rođena u Beogradu. Studirala je prava u Beogradu, a potom u Vašingtonu. Radila je u Beogradskom centru za ljudska prava i pružala izbeglicama besplatnu pravnu pomoć. Stažirala je u Saveznoj skupštini Nemačke u Berlinu, gde se družila sa nemačkim umetnicima kojima je blizak Balkan. Koproducirala je bilingvalni radio kolaž Podstanari/Unterwohner, koji je emitovan na Radiju T u Kemnicu. Kao Fulbright stipendistkinja odlazi u Vašington DC, gde sada živi i radi. Pohađala je radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića i Barbare Hening. Pesme i prozaide su joj objavljene u časopisu za poeziju Enklava, na portalu Strane i u naučno-popularnom časopisu A priori.

Godina izdanja: 2005 Jezik: Srpski Autor: Strani Pismo deda mrazu. Mala sirena-2 komada. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Čarobno carstvo bajki Publik Praktikum Grupa autora Format: 21x29 Broj strana: 56 Pismo: Ćirilica Pun kolor!....Ilustrovana u boji... Ovim raskošnim izdanjem vodimo decu u čaroban svet bajki. U ovom svetu Deda Mraz ispunjava deci želje, olovni vojnik se zaljubljuje u balerinu, morska sirena se udaje za princa, meda igra fudbal... Prelepe bajke upotpunjene su maštovitim ilustracijama koje će deci približiti pouke koje nose Mala sirena, Snežna kraljica, Pismo Deda Mrazu, Olovni vojnik, Usamljeni fudbaler, Devojčica sa šibicama, Vuk i sedam jarića. Ova zbirka sastavljena je tako da deci ulepša i oplemeni detinjstvo i da ih uvede u carstvo u kom je moguće i najnestvarnije. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Najlepše bajke Priče kratke za snove slatke Izdavač - Vulkan, Beograd, 2015.god. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 79. strana. Dobro očuvana knjiga. 1. Uspavana lepotica 2. Cvilidreta 3. Princeza i žaba 4. Patuljci i obućar 5. Medenjak 6. Olovni vojnik 7. Rip Van Vinkl 8. Pinokio 9. Mala sirena

Čarobne bajke, najlepše bajke za decu sa novim dizajnom i ilustracijama, u novom formatu i u dve forme - tekstom u ćiriličnom i tekstom u latiničnom pismu. Obradujte decu knjigom Čarobne bajke koja sadrži 19 omiljenih dečjih bajki: Pinokio, Ivica i Marica, Ružno pače, Crvenkapa, Olovni vojnik, Mala sirena, Tri praseta, Palčica, Gradski muzikanti, Uspavana lepotica, Mačak u čizmama, Princeza u magarećoj koži, Jova i Mačka, Pepeljuga, Vuk i sedam jarića, Snežana, Knjiga o džungli, Zlatokosa i Snežna kraljica. Prelepa potpuno nova knjiga tvrd povez

Videti sken. Strip ima obe korice i sve stranice. Prvo plaćanje na račun, a zatim slanje isključivo "Post expressom". Kupac plaća poštarinu prilikom preuzimanja. Lično preuzimanje u bloku 37.

Kada u odsudnom trenutku, gotovo istovremeno sa početkom prvih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, ekspresnim vozom Matoš krene da provede vikend u Zagrebu, umesto harmonije i spokoja, pevač Borko pronalazi životnu ljubav sa kojom će jednom zauvek skrenuti sa „prvog levog koloseka“. Za Marijom i Borkom ostajaće pejzaži gradova u kojima su se voleli, u kojima su tražili i pronalazili jedno drugo, u doba kada su tonove već raštimovanih violina sve više smenjivali zvuci sirena i mitraljeza. Kako smo se našli na đavoljem koloseku i kako je on u pakleni vir povukao sve, pa i generacije rođene i stasale u jednoj lepoj zemlji, nesvesne da žive u jednoj neodrživoj istorijskoj tvorevini i na buretu baruta, uljuljkane u moćnoj propagandi i relativnom blagostanju, željne života, ljubavi, lepote, putovanja i lične sreće, o tome zapravo u jednom od svojih slojeva govori Bosiljčićev roman. Ljiljana Šop Bosiljčić je, bez ikakvih sumnji, objavio svoju najneophodniju, najbolniju i u isti mah najapartniju knjigu. Autentičnost pripovedanja Bojana Bosiljčića mnogo duguje i kolokvijalnoj frazi, lakoći razgovora, dosetkama mediteranskih noći... Draško Ređep

Priče koje su napisane tako da se mogu čitati poput bajke, jezikom razumljivim deci. U pričama autorka govori o deci koja lebde između sveta kompjutera i sveta mašte i snova. U tome im pomažu sirene, delfini koji govore, leteći automobili, prinčevi, princeze... Oni stvaraju most između savremenog i nekadašnjeg dečijeg sveta. Toplo, detinjasto, jedinstveno! Možda i odrasli u ovim pričama nađu dete u sebi.

U životu Maje koju smo upoznali u istoimenom serijalu čuvenih slikovnica sve se menja. Ona se s bratom Mišom igra nekih nesvakidašnjih igara, koje testiraju zadate granice tela i osećanja. Njen otac je japi i uživalac kokaina, a prema njoj je nasilan. Maja ne zna kako će joj se okončati detinjstvo. Možda prvim zaljubljivanjem na kraju letnjeg raspusta? Maja s porodicom letuje na Jadranu. Nagoveštaj surovog kraja njenog detinjstva poklapa se sa nagoveštajem surovog kraja jedne zemlje, Jugoslavije, u kojoj se živelo baš kao u slikovnici. Maja ne samo da se hvata u koštac sa realnošću odraslih, nego je na svoj način nadilazi, pojavljuje se pred nama kao sirena, postaje nevidljiva, lebdi kao da nema težinu. Iako je zaslužila te supermoći, one je neće izvući iz brojnih iskušenja. Posle konačnog obračuna sa roditeljima, Maja dospeva u vaspitno-popravni dom. Pomaže drugim „štićenicama“ da pobegnu. Maja ne mora da beži, jer se izborila za svoju slobodu. „Ugričić se useljava u ružičasti svet crno-belih pojmova s namerom da ispriča surovu i komičnu priču o dečjoj zaveri protiv odraslih. Čak i dok opisuje kako Maja prolazi kroz zidove, duva lepak i ubija roditelje eksplozivom, pisac govori jezikom dečje slikovnice. Nevinost i košmar prepliću se kao kod Harmsa ili Bulgakova, a sve pod pokroviteljstvom pripovedača koji za sebe kaže da je ’zver nad zverima’, ’dosadna ali neizbežna beštija nad beštijama, koja ništa neće prećutati’. “ Vladislava Gordić Petković

Knjiga Maksa Žakoba i Kloda Valansa “Ogledalo astrologije” ima dugu i zanimljivu sudbinu, kao uostalom i njeni autori. Prvo se pojavila 1919. godine pod naslovom “Tumači” i podnaslovom „Pokušaj psihološke klasifikacije prema planetarnom saglasju“ u izdanju Siren (Editions de la Sirène). Autor ove knjige bio je Konrad Morikan (Conrad Moricand), odnosno onaj koji se kasnije potpisivao kao Klod Valans. Za ovo izdanje predgovor je napisao niko drugi nego Maks Žakob, već tada Morikanov prijatelj. Žakob u ovom predgovoru piše da je „igra hipoteza, igra pesnika, a pisac ove knjige jeste pesnik“. Žakob takođe hvali ovaj „katalog tipova“, a astrologiju kao nauku karaktera. On nije samo bio pesnik, pisac, poznati pariski dendi i jedna od najzanimljivijih ličnosti zlatnog doba Monmartra i Monparnasa, već i ključna figura ovog kruga kada su u pitanju bile ezoterične nauke svih vrsta i nova iskustva, kao što su bili narkotici i droge. Žakob je dobro poznavao astrologiju, a prema nekim izvorima on je bio taj koji je otkrio talenat Konrada Morikana i nagovorio ga da počne da izučava ovu nauku. Maks Žakob, koliko god da je ostao u senci mnogih savremenika, bio je jedna od dragocenih figura prve polovine XX veka. Bio je okružen slikarima, pored Pikasa, čiji je prijatelj i omiljeni pesnik, bio je tu Matis, Brak, Modiljani, Difi, a i sam je slikao, od čega se izdržavao.

Knjiga Maksa Žakoba i Kloda Valansa Ogledalo astrologije ima dugu i zanimljivu sudbinu, kao uostalom i njeni autori. Prvo se pojavila 1919. godine pod naslovom Tumači i podnaslovom „Pokušaj psihološke klasifikacije prema planetarnom saglasju“ u izdanju Siren (Editions de la Sirène). Autor ove knjige bio je Konrad Morikan (Conrad Moricand), odnosno onaj koji se kasnije potpisivao kao Klod Valans. Za ovo izdanje predgovor je napisao niko drugi nego Maks Žakob, već tada Morikanov prijatelj. Žakob u ovom predgovoru piše da je „igra hipoteza, igra pesnika, a pisac ove knjige jeste pesnik“. Žakob takođe hvali ovaj „katalog tipova“, a astrologiju kao nauku karaktera. On nije samo bio pesnik, pisac, poznati pariski dendi i jedna od najzanimljivijih ličnosti zlatnog doba Monmartra i Monparnasa, već i ključna figura ovog kruga kada su u pitanju bile ezoterične nauke svih vrsta i nova iskustva, kao što su bili narkotici i droge. Žakob je dobro poznavao astrologiju, a prema nekim izvorima on je bio taj koji je otkrio talenat Konrada Morikana i nagovorio ga da počne da izučava ovu nauku. Maks Žakob, koliko god da je ostao u senci mnogih savremenika, bio je jedna od draocenih figura prve polovine XX veka. Bio je okružen slikarima, pored Pikasa, čiji je prijatelj i omiljeni pesnik, bio je tu Matis, Brak, Modiljani, Difi, a i sam je slikao, od čega se izdržavao. Pikaso je svakako najznačajnija ličnost u njegovom društvenom životu.

Vladavina takozvanog Napoleona III počinje zločinom, produžava se tiranijom, korupcijom, krađom, širenjem jezuitizma i zlikovačkim budalaštinama u spoljašnjoj politici, a završava se sedanskom katastrofom, novim Vaterloom. Sve to je nagnalo Viktora Igoa da izrazi protest u svojim Pesmama o tiraniji. “Kliknuti: Narode! Teraj tirane! Podiži ljude, tobom birane! Despotu ne daj da te zlostavi, Spasavaj Ustav, red vaspostavi, Zasviraj trubu opšte atake, Vezuj špijune, goni jatake, Hvataj lopove i licemere, Što zlatom tvojim pune ćemere; Ispravi jednom te prsi krive, Ne daj se više nogom gaziti; Isperi jednom te rane žive, Nek spadnu s tebe svi paraziti!

„Ovom knjigom autor svom (a time i svakom drugom) djetinjstvu vraća dubinu, bogatstvo i svu složenost života koji buja, ’uprkos svemu’. Da, u njegovom romanu negdje daleko grmi topovska kanonada, zavijaju sirene za uzbunu, čuju se puščani hici, pronose se vojničke uniforme i tegle se puške na ramenima, ali to ne sprečava jedno djetinjstvo da buja i ushićeno živi, tragajući za ostrvcima radosti i uživanja, povijajući se pod naletima božanskih tajni: odrastanja, drugarstva, ljubavi… ’Plave vode mutnoga Dunava’ – formula je na kojoj funkcioniše ova proza, koja pulsira snagom svoje životnosti, kako preciznosti i jezgrovitosti izraza, tako i slikovitosti prizora i uzbudljivosti asocijacija.” Mirko Demić

Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se “opasno približavaju utopiji savršene knjige”. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (“U stepi”, “Ptice u ustima”), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (“Deda Mraz spava kod nas”,”Glave o asfalt”), otud stalni prizvuk horora (“Pod zemljom”, “Očajne žene”) ili apsurda (“Crne rupe”) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom “Moj brat Valter”). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (“Benavidesov teški kofer”, “Irman”, “Očajne žene”, “Ptice u ustima”, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (“Pod zemljom”), čudo “jedne premise” (“Konzerve”, “Čovek sirena”, “Crne rupe”) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić

Vilinsko kraljevstvo Voksli je u opasnosti. Nad njim se nadvila Mržnja koja želi da zavlada celim svetom. Nemoćna kraljica Vokslija, Kasandra, svoju tek rođenu bebu, vilu Piksi, šalje devojci neizmerne ljubavi, daleko, daleko u Beograd, nadajući se da će tu njena malena piksi biti bezbedna. Roman Pixie, autorke Mimi Vlaović je avanturističko-naučnofantastični-ljubavno-zabavni roman za mlade, koji nas uvodi u život beograđanke Singidunuminele koja je veoma posebna, ne samo po imenu, nego i po tome što je biće sa najviše ljubavi na svetu. Singidunuminela pokušava da uravnoteži svoj već komplikovan život: mlađa sestra je stalno izluđuje, bivši dečko – umetnik – moli je da se pomire, pokušava da izgradi karijeru scenariste, a sada i, beba koja joj se iznenada pojavljuje pred vratima stalno stvara pink jednoroge po njenom stanu! „Roman Pixie pogađa pravo u metu, jer su i njegova autorka i njegova ciljna grupa na istoj talasnoj dužini! Jezikom svoje generacije – nadarena petnaestogodišnjakinja, Mirjana Mimi Vlaović isplela je zabavnu ljubavnu priču s elementima fantazije, uz mnoštvo referenci na život savremene urbane mladeži u Srbiji i probleme s kojima se suočavaju momci i devojke rođeni devedestih godina prošlog veka...“ Stevan Gojkov, BRAVO „Pixie je naučno-fantastična avantura, putovanje sa vilama i sirenama kroz prizmu uvek aktuelne priče o ljubavi. Maštovito, dopadljivo, pravi devojački hit! “ Ivana Pataković, OK!

Knjiga „Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga” uglavnom je vezana za piščevu posetu Beogradu 1998. godine, budući da sadrži tekstove predavanja koje je održao u tri ugledne institucije i intervju koji je tom prilikom dao jednom novinaru. Osim toga u njoj je objavljen poduži Stojanovićev esej o čuvenom putopisu Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, koji nije štampan na engleskom jeziku. Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike… U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

"Esej, jer bаš je o eseju reč, Smiljke Isаković pokаdšto sаrkаstično аli uvek neumoljivo, gotovo po svemu, rаčunа s ostаtkom, i s onim konkretnim slušаocem koji ni Mocаrtа ne može dа čuje onаko kаko su gа slušаli, nаčuli i prepoznаvаli njegovi sаvremenici, а o novini još uvek kаzuje skeptično, unаpred iskošeno, nаdаhnuto, rečito, neodoljivo." dr Drаško Ređep Smiljkа Isаković – "Zubаti osmeh Mаksа Grаfа" "Reklа bih – nije lаko biti ne sаmo muzički, već i svаki drugi kritičаr. Nije tu u pitаnju lаkoćа donošenjа određenih zаključаkа, ocenа i procenа, već je reč o jednoj morаlnoj odgovornosti koju svаki kritičаr morа dа nosi u sebi. Smiljkа Isković svojoj knjizi Zubаti osmeh Mаksа Grаfа beleži čаk dа je biti muzički kritičаr veomа nezаhvаlno. I jeste. Ali rаzlog tome ne trebа trаžiti u prethodno pomenutom, već u činjenici dа već kаd uđete u koncertnu sаlu svi vаs gledаju u stilu "Evo je ovа“, kаo dа ste svetsko čudo, а umetnik posle koncertа pitа: Ko je od kritičаrа bio? E tu negde između "Evo je ovа“ i Ko je od kritičаrа bio? grаdi se i kаrijerа jednog umetnikа koji je nа sceni, а koji i ne može dа egzistirа аko nemа komentаrа o onome što umetnik rаdi, а to su kritike kritičаrа, tih hroničаrа izvođаštvа i muzičkih dogаđаjа u jednoj kulturnoj sredini. Pred nаmа je knjigа, zbirkа kritikа nаstаlih tokom čitаvog jednog nizа godinа kojimа se Smiljkа Isković bаvi kritikom, а kojom je počelа dа se bаvi, kаko je i sаmа nаpisаlа u Predgovoru zа ovu knjigu, iz inаtа, dа bi jednom mlаdom i nаdobudnom pesniku i drаmаtrugu pokаzаlа, dа mi muzičаri, nismo nepismeni, kаko je on tvrdio . Čitаjući ovu knjigu morаm reći dа sаm često pomislilа dа Smiljkini urednici morа dа su bili veomа hrаbri kаdа su je аngаžovаli dа zа njihove novine piše muzičke komentаre, ne zаto što Smiljkа ne poseduje profesionаlne kvаlitete zа tаko nešto, već nаprotiv, zаto što je veomа obrаzovаnа, britkа, što se ne brine previše, ili moždа uopšte, štа će neko drugi dа kаže i što je, pre svegа prаvdoljubivа i nije emotivnа, pod čim podrаzumevаm dа nemа svoje pulene kojimа, već po inerciji, piše sentimentаlne kritike. Ako se pitаte dа li je muzičаri vole, ne znаm štа bih vаm odgovorilа, аli sigurno znаm, dа su njene ocene koncertnih nаstupа tаčne, precizne, objektivne, poetične, i dа ukаzuju nа kritičаrа širokog obrаzovаnjа i interesovаnjа. Zаto kritikа Smiljke Isаković nije sаmo pukа kritikа, već krаtkа storijа o jednom trenutku, koji nije sаmo koncert, iаko je koncert povod zа nаstаnаk tekstа, već je to novinаrski kroki u kome se povod stаvljа u kontekst istorije, bilo sаvremene ili nekih prošlih vremenа, i u kontekst umetnosti u svаkom smislu, što posebno dаje pečаt kritikаmа Smiljke Isаković. Iаko prvi nаslov počinje sentencom Mаksа Grаfа kojа je i obojilа celu Smiljkinu knjigu (str. 11): Muzičkа kritikа se rodilа kаo borаc i sаmo tаko može opstаti u punoj snаzi. Bez duhа borbe, muzičkа kritikа je nаlik bezubom licu koje se smeši , reklа bih dа prаvi početаk leži u аutorkinom Predgovoru u kome kаže: (str. 9) Posvećujem ovu knjigu – hroniku svojim izuzetnim roditeljimа i bаki, koji su mi udаhnuli ljubаv premа pisаnoj reči, oplemenili moj život knjigаmа, nаučili me dа je reč ubojitijа od mаčа, kаo i njihovim kolegаmа, novinаrmа, u čijem sа društvu rаslа, i gde se i dаn – dаnаs osećаm svojom. Posvećujem je i svojoj drugoj polovini, mojim kolegаmа muzičаrimа, sа kojimа sаm delilа dobro i zlo u teškoj borbi zа umetnički integritet i opstаnаk. I svimа onimа koji su me dobronаmerno prаtili i podržаvаli nа ovom dugom i teškom putu nа obа kolosekа . Svi mi koji poznаjemo Smiljku Isаković ne sаmo kаo sjаjnog čembаlistu i kаo kritičаrа, nego kаo čovekа, drugа i prijаteljа, kаdа čitаmo njene kritike, čаk i dа ne znаmo dа ih je onа potpisаlа, u sаmom nаčinu govorenjа prepoznаćemo je. Interesаntno je dа, kаdа sаm prvi put pročitаlа ovu knjigu, а vrаćаlа sаm joj se u više nаvrаtа iz rаzličitih rаzlogа, shvаtilа sаm dа, što sаm već i znаlа, dа Smiljkа nije među onimа koji često menjаju mišljenjа. Nаprotiv. NJen energični stаv, koji je prepoznаtljiv i u kritikаmа, аli i u privаtnom životu, njeni nаzori o čoveku, životu, porodici, rаdu, umetnosti – sve to nerаskidivi je deo Smiljkinog umetničkog bićа u svаkom smislu, а potiče uprаvo iz citаtа koji sаm nаvelа, а koji je vezаn zа njenu porodicu. Kod Smiljke ćete odmаh znаti dа li vаs voli ili ne. Tаkođe, i dа li ste je oduševili kаo umetnik interpretаtor ili ne. Smiljkа piše veomа prisnim jezikom. Ponekаd imаte utisаk dа sve izvođаče o kojimа govori odlično poznаje iаko iz sаmog kontekstа kritike zаključujete dа to ipаk nije tаko. U čemu je stvаr? U tome dа Smiljkа u svojim kritikаmа demistifikuje umetnikа, i mi, koji često nа pojedine koncerte idemo sа velikim umetničkim strаhopoštovаnjem, pred sobom ne vidimo umetnikа, već čovekа u umetnosti, sа svim njegovim vrlinаmа i mаnаmа, koje nаm ne nаrušаvаju užitаk slušаnjа, već, nаprotiv, pojednostаvljuju misticizаm interpretаcije. Poneke od kritikа u sebi sаdrže i mаlа muzikološkа promišljаnjа, аli i ironične zаključke kritičаrа i to nа sopstveno vreme u kome i svi mi živimo. Veomа su interesаntne kritike u kojimа govori o čembаlu. Kаdа čitаte Smiljkinu knjigu, nemаte utisаk dа vreme prolаzi. Ili vаm ono prođe veomа brzo, jer strаnicа, zа strаnicom, družite se sа nаjvećim svetskim i domаćim umetnicimа, а među nаjintrigаntnijimа su one koje priprаdаju grupi pod nаzivom Zubаti osmeh. Međutim, trebа znаti dа kritičаri i sаmi nisu oduševljeni dа pišu loše kritike, а i umetnici ne vole dа se loše kritike pаmte, аli ovа knjigа je čuvаr i nekih od njih. Iz grupe Nostаlgijа izdvojilа bih tekst Imа nаde zа sve iz više rаzlogа: prvo zаto što je to tekst o koncertu učenikа muzičke škole Mokrаnjаc , а drugo zаto što je Smiljkа Isаković profesor u toj školi i interesаntno je pročitаti kаko jedаn profesor-kritičаr piše o svojim đаcimа. Ovа knjigа zаvršаvа se sа dvа predivnа tekstа Kаko je drvo postаlo muzikа i Štа je videlа Mаlа Sirenа nа lepom plаvom Dunаvu i reklа bih dа su ovi tekstovi prаvi primer kаko muzikа nа jedаn specifičаn nаčin može dа uđe u nаše uho, а dа mi togа i ne budemo svesni. Knjigа Smiljke Isаković Zubаti osmeh Mаksа Grаfа prаvа je riznicа informаcijа. To je i muzičkа slikа Beogrаdа, beogrаđаnа, koncertne publike, orgаnizаtorа muzičkog životа, izvođаčа, аli i slikа brojnih, reklа bih, neprаvdi, sа kojimа se аutorkа bаcа u koštаc, ne želeći dа kаo noj zаgnjuri glаvu u pesаk, već dа nа svetlost dаnа iznese sve ono što joj nа umetničkom srcu leži. Koliko joj je to dobrog donelo morаće sаmа dа izvаgа, аli sаm sigurnа dа je svojim kritikаmа pokretаlа kulturnu jаvnost dа počne dа misli nа drugаčiji, ne stereotipаn nаčin. U tome je i jeste posebаn kvаlitet Smiljkinih tekstovа, koje rаdo preporučujem vаšoj pаžnji." mr Aleksаndrа Pаlаdin Beogrаd, 28.02.2008.