Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Odlomak: Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?

Odlomak : ’’Ležao sam osuđen na krevet. Duša mi je bila u gipsu; u takvom stanju svo bogatstvo bilo mi je tek ono nadohvat ruke. Juhice me nisu oporavljale, prijatelji nisu pomagali mandarinama. Sestra Vrijeme obavljala je rutinske vizite, mijenjala kahlice i pogledavala aparate. Nije bila plaćena da me vraća u živu prirodu. Razvukla bi zavjese i pokazivala mi ponedjeljke i subote. Dopuštala mi je da joj kroz bolničku kutu provlačim ruku između nogu. Ne znam kako je obrađivala druge pacijente. Podizala bi me na krevetu, poravnavala plahte i jastuk. Ponekad bi sjela na rub, stavila komad mene na tanjure što bi ih skinula s kolica, i onda bi me polako hranila tim komadom, lijepo i tanko izrezanim. Osjetio bih kako se ispod gipsa nešto giba, kao da se odrezani dio pokušava nečime napuniti, ali to ne ide do kraja; zrak bi to potisnuo natrag, sušeći ranu krastom koju bih ja preko noći iščupao, pa bi sve bilo jednako bolno, nezacijeljeno. Papar mi je ulazio direktno u krv i u težim sam noćima kašljao vatru. Sestra Vrijeme bi došla i nabila mi svoju kosu u usta, začepila grkljan, činila da mirnije spavam. Nikada je nisam poželio prevariti, lažno se umiriti. Ovlaš bi joj dodirivao prsa, bokove i butine kada bi se nagnula nad mene i hladila mi lice slinom. Ali u bolnici me nisu mogli držati vječno; i drugi su čekali svoj krevet. Operirani tugom i bez socijalnog osiguranja. Noć prije rastanka, Sestra Vrijeme gola se razvila preda mnom. Laktovima se naglo spustila na moja prsa, kao da se spustila na strunjaću. Otvorio sam usta preko cijele sobe i usisao sav zrak; želio sam je srcem, kao dizalicom, podići do neba. Skidala je komete i meteorite, Jupiterovu prašinu, i spuštala mi ih na jezik kao bobice grožđa. Skupila mi se na trbuhu i polako puzila prema licu. Rukom mi je poklonila mene ponovo, vrijednu uspomenu koju ću vječno čuvati nakon rastanka. Ustima je obuhvatila moja, popušila me, dok mi u prsima nije ostao samo vakuum. Držala je moje srce među zubima. Krv je letjela između nas, orgazmi se nisu brojili, oči su joj blistale kao kazaljke sata, pratio sam njihov smjer, upućivao me k njezinim dojkama. Imala je rep sirene, onda se pretvorila u vodopad i smočila me. Ispuhnuo sam vodu iz nosa kada je postala rogobatni nosorog i zaletavala se u mene iz sve snage. Izvukla je sve iz mene i napravila po sobi izložbu mojih skrivenosti i užasa, aukciju nekih davnih motiva, propalih, jer ih nije imao tko retuširati. Bio sam jedini kupac i sve sam vratio natrag po najnižoj cijeni. Ujutro sam svezao crijeva u mornarski čvor, kako loše tajne ne bi iscurile, i prošvercao se pored sestre na prijavnici/odjavnici. Nisam tražio dokumente; imao sam i previše slika po džepovima.’’

Detalji predmeta Stanje Polovno Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski. Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja. Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana. Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti. U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se. Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju.

"Esej, jer bаš je o eseju reč, Smiljke Isаković pokаdšto sаrkаstično аli uvek neumoljivo, gotovo po svemu, rаčunа s ostаtkom, i s onim konkretnim slušаocem koji ni Mocаrtа ne može dа čuje onаko kаko su gа slušаli, nаčuli i prepoznаvаli njegovi sаvremenici, а o novini još uvek kаzuje skeptično, unаpred iskošeno, nаdаhnuto, rečito, neodoljivo." dr Drаško Ređep Smiljkа Isаković – "Zubаti osmeh Mаksа Grаfа" "Reklа bih – nije lаko biti ne sаmo muzički, već i svаki drugi kritičаr. Nije tu u pitаnju lаkoćа donošenjа određenih zаključаkа, ocenа i procenа, već je reč o jednoj morаlnoj odgovornosti koju svаki kritičаr morа dа nosi u sebi. Smiljkа Isković svojoj knjizi Zubаti osmeh Mаksа Grаfа beleži čаk dа je biti muzički kritičаr veomа nezаhvаlno. I jeste. Ali rаzlog tome ne trebа trаžiti u prethodno pomenutom, već u činjenici dа već kаd uđete u koncertnu sаlu svi vаs gledаju u stilu "Evo je ovа“, kаo dа ste svetsko čudo, а umetnik posle koncertа pitа: Ko je od kritičаrа bio? E tu negde između "Evo je ovа“ i Ko je od kritičаrа bio? grаdi se i kаrijerа jednog umetnikа koji je nа sceni, а koji i ne može dа egzistirа аko nemа komentаrа o onome što umetnik rаdi, а to su kritike kritičаrа, tih hroničаrа izvođаštvа i muzičkih dogаđаjа u jednoj kulturnoj sredini. Pred nаmа je knjigа, zbirkа kritikа nаstаlih tokom čitаvog jednog nizа godinа kojimа se Smiljkа Isković bаvi kritikom, а kojom je počelа dа se bаvi, kаko je i sаmа nаpisаlа u Predgovoru zа ovu knjigu, iz inаtа, dа bi jednom mlаdom i nаdobudnom pesniku i drаmаtrugu pokаzаlа, dа mi muzičаri, nismo nepismeni, kаko je on tvrdio . Čitаjući ovu knjigu morаm reći dа sаm često pomislilа dа Smiljkini urednici morа dа su bili veomа hrаbri kаdа su je аngаžovаli dа zа njihove novine piše muzičke komentаre, ne zаto što Smiljkа ne poseduje profesionаlne kvаlitete zа tаko nešto, već nаprotiv, zаto što je veomа obrаzovаnа, britkа, što se ne brine previše, ili moždа uopšte, štа će neko drugi dа kаže i što je, pre svegа prаvdoljubivа i nije emotivnа, pod čim podrаzumevаm dа nemа svoje pulene kojimа, već po inerciji, piše sentimentаlne kritike. Ako se pitаte dа li je muzičаri vole, ne znаm štа bih vаm odgovorilа, аli sigurno znаm, dа su njene ocene koncertnih nаstupа tаčne, precizne, objektivne, poetične, i dа ukаzuju nа kritičаrа širokog obrаzovаnjа i interesovаnjа. Zаto kritikа Smiljke Isаković nije sаmo pukа kritikа, već krаtkа storijа o jednom trenutku, koji nije sаmo koncert, iаko je koncert povod zа nаstаnаk tekstа, već je to novinаrski kroki u kome se povod stаvljа u kontekst istorije, bilo sаvremene ili nekih prošlih vremenа, i u kontekst umetnosti u svаkom smislu, što posebno dаje pečаt kritikаmа Smiljke Isаković. Iаko prvi nаslov počinje sentencom Mаksа Grаfа kojа je i obojilа celu Smiljkinu knjigu (str. 11): Muzičkа kritikа se rodilа kаo borаc i sаmo tаko može opstаti u punoj snаzi. Bez duhа borbe, muzičkа kritikа je nаlik bezubom licu koje se smeši , reklа bih dа prаvi početаk leži u аutorkinom Predgovoru u kome kаže: (str. 9) Posvećujem ovu knjigu – hroniku svojim izuzetnim roditeljimа i bаki, koji su mi udаhnuli ljubаv premа pisаnoj reči, oplemenili moj život knjigаmа, nаučili me dа je reč ubojitijа od mаčа, kаo i njihovim kolegаmа, novinаrmа, u čijem sа društvu rаslа, i gde se i dаn – dаnаs osećаm svojom. Posvećujem je i svojoj drugoj polovini, mojim kolegаmа muzičаrimа, sа kojimа sаm delilа dobro i zlo u teškoj borbi zа umetnički integritet i opstаnаk. I svimа onimа koji su me dobronаmerno prаtili i podržаvаli nа ovom dugom i teškom putu nа obа kolosekа . Svi mi koji poznаjemo Smiljku Isаković ne sаmo kаo sjаjnog čembаlistu i kаo kritičаrа, nego kаo čovekа, drugа i prijаteljа, kаdа čitаmo njene kritike, čаk i dа ne znаmo dа ih je onа potpisаlа, u sаmom nаčinu govorenjа prepoznаćemo je. Interesаntno je dа, kаdа sаm prvi put pročitаlа ovu knjigu, а vrаćаlа sаm joj se u više nаvrаtа iz rаzličitih rаzlogа, shvаtilа sаm dа, što sаm već i znаlа, dа Smiljkа nije među onimа koji često menjаju mišljenjа. Nаprotiv. NJen energični stаv, koji je prepoznаtljiv i u kritikаmа, аli i u privаtnom životu, njeni nаzori o čoveku, životu, porodici, rаdu, umetnosti – sve to nerаskidivi je deo Smiljkinog umetničkog bićа u svаkom smislu, а potiče uprаvo iz citаtа koji sаm nаvelа, а koji je vezаn zа njenu porodicu. Kod Smiljke ćete odmаh znаti dа li vаs voli ili ne. Tаkođe, i dа li ste je oduševili kаo umetnik interpretаtor ili ne. Smiljkа piše veomа prisnim jezikom. Ponekаd imаte utisаk dа sve izvođаče o kojimа govori odlično poznаje iаko iz sаmog kontekstа kritike zаključujete dа to ipаk nije tаko. U čemu je stvаr? U tome dа Smiljkа u svojim kritikаmа demistifikuje umetnikа, i mi, koji često nа pojedine koncerte idemo sа velikim umetničkim strаhopoštovаnjem, pred sobom ne vidimo umetnikа, već čovekа u umetnosti, sа svim njegovim vrlinаmа i mаnаmа, koje nаm ne nаrušаvаju užitаk slušаnjа, već, nаprotiv, pojednostаvljuju misticizаm interpretаcije. Poneke od kritikа u sebi sаdrže i mаlа muzikološkа promišljаnjа, аli i ironične zаključke kritičаrа i to nа sopstveno vreme u kome i svi mi živimo. Veomа su interesаntne kritike u kojimа govori o čembаlu. Kаdа čitаte Smiljkinu knjigu, nemаte utisаk dа vreme prolаzi. Ili vаm ono prođe veomа brzo, jer strаnicа, zа strаnicom, družite se sа nаjvećim svetskim i domаćim umetnicimа, а među nаjintrigаntnijimа su one koje priprаdаju grupi pod nаzivom Zubаti osmeh. Međutim, trebа znаti dа kritičаri i sаmi nisu oduševljeni dа pišu loše kritike, а i umetnici ne vole dа se loše kritike pаmte, аli ovа knjigа je čuvаr i nekih od njih. Iz grupe Nostаlgijа izdvojilа bih tekst Imа nаde zа sve iz više rаzlogа: prvo zаto što je to tekst o koncertu učenikа muzičke škole Mokrаnjаc , а drugo zаto što je Smiljkа Isаković profesor u toj školi i interesаntno je pročitаti kаko jedаn profesor-kritičаr piše o svojim đаcimа. Ovа knjigа zаvršаvа se sа dvа predivnа tekstа Kаko je drvo postаlo muzikа i Štа je videlа Mаlа Sirenа nа lepom plаvom Dunаvu i reklа bih dа su ovi tekstovi prаvi primer kаko muzikа nа jedаn specifičаn nаčin može dа uđe u nаše uho, а dа mi togа i ne budemo svesni. Knjigа Smiljke Isаković Zubаti osmeh Mаksа Grаfа prаvа je riznicа informаcijа. To je i muzičkа slikа Beogrаdа, beogrаđаnа, koncertne publike, orgаnizаtorа muzičkog životа, izvođаčа, аli i slikа brojnih, reklа bih, neprаvdi, sа kojimа se аutorkа bаcа u koštаc, ne želeći dа kаo noj zаgnjuri glаvu u pesаk, već dа nа svetlost dаnа iznese sve ono što joj nа umetničkom srcu leži. Koliko joj je to dobrog donelo morаće sаmа dа izvаgа, аli sаm sigurnа dа je svojim kritikаmа pokretаlа kulturnu jаvnost dа počne dа misli nа drugаčiji, ne stereotipаn nаčin. U tome je i jeste posebаn kvаlitet Smiljkinih tekstovа, koje rаdo preporučujem vаšoj pаžnji." mr Aleksаndrа Pаlаdin Beogrаd, 28.02.2008.

Detalji predmeta Stanje Polovno atlas zur schiffsmaschinen kunde brodske mašine i uređaji tags BRODSKE POMOĆNE MAŠINE I UREĐAJI 1. Navesti značaj i nabrojati brodske pomoćne mašine i uređaje 2. Nabrojati pumpe na brodu 3. Navesti podjelu brodskih pumpi po konstruktivnoj izvedbi i vrsti fluida za prebacivanje 4. Objasniti princip rada stapne pumpe 5. Nabrojati vrste klipnih pumpi u upotrebi na brodu 6. Objasniti pogon,održavanje i otklanjanje neispravnosti kod klipnih pumpi 7. Objasniti princip rada centrifugalne pumpe 8. Navesti podjelu centrifugalnih pumpi 9. Objasniti djelovanje aksijalne sile na rad centrifugalne pumpe 10. Opisati nastanak i način otklanjanja kavitacije kod centrifugalne pumpe 11. Objasniti uticaj zakrivljenosti lopatica na rad centrifugalne pumpe 12. Nabrojati glavne djelove centrifugalne pumpe 13. Objasniti pogon, održavanje i moguće neispravnosti centrifugalne pumpe 14. Objasniti princip rada zupčaste pumpe 15. Navesti konstruktivne izvedbe i primjenu zupčaste pumpe na brodu 16. Navesti kapacitet, stepene korisnog dejstva i snagu zupčaste pumpe 17. Nabrojati sastavne djelove zupčaste pumpe 18. Objasniti pogon,održavanje i moguće neispravnosti zupčaste pumpe 19. Objasniti princip rada vijčane pumpe 20. Navesti konstruktivne izvedbe i primjenu vijčane pumpe na brodu 21. Navesti kapacitet, stepene korisnog dejstva i snagu vijčane pumpe 22. Nabrojati sastavne djelove vijčane pumpe 23. Objasniti pogon, održavanje i moguće neispravnosti vijčane pumpe 24. Objasniti princip rada strujne pumpe 25. Navesti konstruktivne izvedbe i primjenu strujne pumpe na brodu 26. Nabrojati vrste strujnih pumpi i upotreba na brodu 27. Objasniti princip rada krilne pumpe 28. Objasniti princip rada propelerske pumpe 29. Objasniti princip rada membranske pumpe 30. Objasniti princip rada i podjelu ventilatora 31. Navesti konstruktivne izvedbe ventilatora 32. Nabrojati sastavne djelove ventilatora 33. Objasniti pogon, održavanje i moguće neispravnosti ventilatora 34. Navesti podjelu i primjenu kompresora vazduha na brodu 35. Objasniti princip rada klipnih kompresora (PV, TS dijagrame rada, snagu) 36. Opisati podmazivanje i hlađenje kompresora 37. Objasniti princip rada rotacionih kompresora 38. Objasniti princip rada turbo kompresora 39. Nabrojati sastavne djelove kompresora 40. Objasniti pogon, održavanje i moguće neispravnosti kompresora zraka 41. Objasniti princip rada vazdušne klipne pumpe 42. Nabrojati uređaje za prenos zapovjedi 43. Objasniti svrhu upotrebe doglasne cijevi, mašinskog telegrafa, telefonskog razglasa, sirene 44. Nabrojati cjevovode na brodu 45. Navesti materjale od kojih je izrađen pojedini cjevovod i njegovi sastavni elementi 46. Objasniti cjevovod sistema goriva dizel motora 47. Objasniti cjevovod sistema teškog goriva 48. Objasniti cjevovod sistema turbinskog postrojenja 49. Objasniti cjevovod sistema hidrauličnog ulja za pogon i upravljanje 50. Objasniti cjevovod sistema pneumatike 51. Objasniti cjevovod sistema pare 52. Objasniti cjevovod sistema protivpožarne zaštite 53. Navesti vrste filtera i njihovu upotrebu na brodu 54. Nabrojati separatore u upotrebi na brodu 55. Nabrojati sastavne djelove separatora 56. Objasniti automatski rad, pogon i održavanje separatora 57. Objasniti uređaj za sanitarne, fekalne otpadne vode (sewage plant) 58. Objasniti uređaj za spaljivanje smeća (incinerator) 59. Objasniti princip rada separatora kaljuže 60. Nabrojati sastavne djelove separatora kaljuže i uređaja za mjerenje dozvoljene količine ulja u ispumpanoj vodi 61. Objasniti funkciju kormilo uređaja 62. Navesti vrste kormilo uređaja 63. Nabrojati sastavne djelove kormilo uređaja 64. Navesti podjelu kormilo uređaja prema vrsti pogona 65. Objasniti princip rada mehaničkog kormilo uređaja 66. Objasniti princip rada parnog kormilo uređaja 67. Objasniti princip rada hidrauličnog kormilo uređaja 68. Objasniti princip rada električnog kormilo uređaja 69. Objasniti princip rada telemotora (mehaničkog, hidrauličnog i električnog) 70. Objasniti povratnu vezu kormilo uređaja 71. Navesti načine kormilarenja 72. Navesti vrste hidrauličnih pumpi u upotrebi kod kormilo uređaja 73. Objasniti teorijske osnove rada rashladnog uređaja 74. Nabrojati rashladna sredstva kod rashladnih uređaja 75. Navesti vrste kompresora u upotrebi kod rashladnog uređaja 76. Nabrojati sastavne djelove rashladnog sistema 77. Objasniti funkciju i sastavne djelove rashladne komore 78. Objasniti održavanje rashladnog sistema (vakumiranje, punjenje, ispitivanje gubitaka, sušenje i td.) 79. Navesti vrstu komora za rashladu hrane na brodu i prevoz pokvarljivog tereta 80. Objasniti funkciju i sastavne djelove teretnog vitla 81. Objasniti funkciju i sastavne djelove dizalica na brodu 82. Objasniti funkciju sohe čamaca za spasavanje 83. Objasniti princip rada sidrenog i priteznog vitla 84. Navesti vrstu ventilacije na brodu 85. Navesti princip grijanja, hlađenja kao i vrste rashladnih uređaja u upotrebi 86. Navesti teorijske osnove rada evaporatora (vakumski, utilizacioni) 87. Navesti vrste destilacionih uređaja s obzirom na tip glavne pogonske mašine 88. Nabrojati sastavne djelove evaporatora i priključne armature 89. Objasniti princip rada izmjenjivača topline evaporatora (isparivač, kondenzator) 90. Objasniti održavanje, ispitivanje gubitka vakuma, automatski rad evaporatora. istorija brodova pomorstva brodogradnje

Uvod : ’’Sir Džon Vudrofa, autora knjige ,,Zmijska snaga,, itd. Tantre imaju dvostruko značenje, kao priručnici za sadhanu, bilo putem obožavanja (upasana), ili širenjem prirodnih moći (sidhi), ili da se putem joge postigne Najviši Svet (paramartha). Joga aspekt je važan zbog svojih hatha vežbi koje razvijaju čoveka kao psihičku celinu, kao uvod za laja ili kundalini jogu. U stvari one su bogat izvor ove naročite vrste joge. Ja verujem da se se ta joga praktikuje s nekim rezultatima, ne zato što imam lično iskustvo u tim stvarima, nego zato što je joga drevna i što nije verovatno da bi je a priori ljudi praktikovali vekovima bez postizanja nekih rezultata. Kolika je njena vrednost, to je drugo pitanje i stvar u koju nisam ranije bio tako siguran kao što sam danas. Vrlo je očito da ovaj oblik joge vrši parapsihički uticaj. U takozvanom ,,spiritualnom,, aspektu vrednost joj je podjednako velika. Po mom mišljenju, među različitim jogama, od najveće važnosti su karma, bhakti i đnana joga. Međutim, očigledno postoje mnogi kojima se naročito sviđa kundalini joga i u njoj nalaze veliko zadovoljstvo. U svakom slučaju, test kundalini joge je ajurveda, naime njeni rezulati. Vremenom sam došao do zaključka da sam svojim kriticizmom u knjizi ,,Zmijska snaga,, potcenio njenu vrednost. Međutim, budući da je kundalini joga od velike naučne važnosti, parapsihičkog i metafizičkog sadržaja, drago mi je da sam pozvan da napišem ovaj uvod o ovom vrednom istraživanju. Jer, pored toga što joga mora da se shvati s metafizičke i religiozne strane, ona takođe ima i naučni aspekt s kojim se moraju baviti filozofi i drugi. Stoga sam veoma zadovoljan što je autor kompetentan naučnik i što je kundalini jogi dao naučnu perspektivu, koju ona zaslužuje. Njegov pristup je originalan, naime smatra da je kundalini prava vagus snaga. Rekao bih da kundalini nije samo to, ona je veliki potencijal. Kao takva, po mom mišljenju ona se ne sme identifikovati s jednim od proizvoda koje donosi. Rekao bih da je kundalini grubi oblik šakti. Kažem grubi oblik jer Gospod ima mnogo šaktija, takvih kao što su njegova ananda šakti i druge. Šta su u Gospodu đnana, krija i maja šakti, to su satva, radžas i tamas u pašuu. Kundalini šakti u telu je prakrti šakti, jedan razvijeni oblik Gospodove maja šakti. Iz ove poslednje i kančuke dolaze tatve puruša i prakrti. Prakrti je koren psiho-fizičke supstance koja razvija tatve od budhia do prithivia, a sačinjava tela atmana kao svest (ćit). Kao takva, po mom mišljenju ona nije nervna ili druga psihička supstanca, ili mentalna sposobnost, nego osnovna supstanca za obe. Probuđene, one se uzdižu i stapaju u više tatve završivši u Šiva-šakti tatvama, kada se kaže da se integrišu u Paramašivi. Uratko, joga je evolucionarni pokret, obrnut od involucije ili uplitanja u materiju koja sačinjava Univerzum. Kundalini je dinamički stvarna, kao moć koja ostaje nakon namirenja svih telesnih potreba (da iskoristimo grub izraz, jer ne možemo naći bolji), a nakon proizvodnje prithivia ona se sklupča oko statički realnog lingama i odmara se. Ako je to tako i ja sam u pravu, da li je autorova teorija bez vrednosti? Naprotiv, izgleda mi da je od velike vrednosti, ali treba je ispitati u pogledu identifikacije kundalini s nervnom snagom vagus, jer može biti da taj nerv u ovoj jogi ima funkciju od praktične važnosti, što autor tvrdi da je otkrio. To može da bude ne samo važno, nego kao što autor tvrdi, možda i najvažniji elemenat u stvarnom delovanju joge. Ja ne mogu reći da li je to tako ili ne, jer nisam fiziolog. I drugi naučnici treba da se bave analizom ispravnosti autorovog zaključka. Sve što sada mogu reći, i ako nisam dovoljno kompetentan da pružim naučnu kritiku ovog dela, ipak imam utisak da otvara nove horizonte u istraživanju kundalini joge i da treba pristupiti opsežnim praktičnim ispitivanjima ovde iznetih teorija. Istovremeno je poterebno da se izuče joga tekstovi koje sam naveo u svom delu ,,Zmijska snaga,,. Neki tekstovi možda nisu dobro shvaćeni jer postoje razlike u njihovim interpretacijama. Drago mi je da je čovek s naučnim postignućima, kakve je ostvario autor, uzeo stvar u svoje ruke i time ohrabrio druge da ga slede i kritikuju. Ako je izvršio nova otkrića, kao što tvrdi, utoliko bolje. U svakom slučaju vredno je to što je pažljivo razmotrio predmet i ponudio nam argumente koji podržavaju njegove zaključke. Za ono što treba učiniti u ovoj i svakoj drugoj oblasti datoj u šastrama, potrebno je veće obrazovanje od onog koje je po engleskom sistemu obrazovanja stekao indijac. Došao sam do zaključka da one sadrže više znanja nego što tako obrazovan čovek može pretpostaviti. Pored mene i mnogi drugi su zahvalni autoru za njegov posvećen rad, čiji proizvod preporučujem čitaocima, kako indijskim tako i drugim. Trenjem mentalne arani pali se vatra znanja. Okford, 11 februara 1927. Džon Vudrof’’

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Nors, Dorthe, 1970- = Норс, Дорте, 1970- Наслов Mini je potreban prostor za vežbu / Dorte Nors ; preveo s danskog Radoš Kosović Јединствени наслов Minna mangler et øvelokale. srpski jezik Врста грађе роман URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2019 Издавање и производња Beograd : Štrik, 2019 (Beograd : Caligraph) Физички опис 105 str. ; 20 cm Други аутори - особа Kosović, Radoš, 1984- = Косовић, Радош, 1984- Збирка ǂEdicija ǂNaš svet / Štrik ISBN 978-86-89597-24-0 (broš.) Напомене Prevod dela: Minna mangler et øvelokale / Dorthe Nors Tiraž 1.000 Str. 97-104: Sonata za čitanje ili Odiseja u 28 pevanja / Brana Miladinov Beleška o prevodiocu: str. 105 Na koricama autorkina slika i beleška o njoj Citati u tekstu: str. 95-96. УДК 821.113.4-31 COBISS.SR-ID 277422348 Mini je potreban prostor za vežbu Dorte Nors(autor) Radoš Kosović(prevod) Izdavač: Štrik Publishing House Naslov originala: Minna mangler et ovelokale / Dorthe Nors Mina je kompozitorka. Minu je ostavio Lars, preko SMS-a. Mina čita Fejsbuk, tamo se njene prijateljice hvale divnim životom. Minina neurotična sestra joj je za petama. Mini je potrebno mesto gde će nesmetano komponovati; komšijese bune zbog buke. Mini je potrebno utešno mesto. Mini je Lars obećao to mesto. Mini je sada uteha jedino Bergman. Mina zamalo da postane sirena svoje odiseje. Zauvek. > U ovom, po formi neobičnom romanu, autorka romana Retrovizor, rame, žmigavac i zbirke priča Posle udarca, Dorte Nors, još jednom na duhovit i u suštini potresan način govori o usamljenosti i potrazi za ljubavlju i bliskošću u savremenom svetu, u kojem je, bučnom poput košnice, teško čuti glas jedne žene. Dorte Nors je, kao i njena junakinja Mina, „pomalo avangardna” – više pobunjenica protiv prosečnog i prigušujućeg nego pretenciozni kušač strpljenja i automatizovanog reagovanja publike. Brana Miladinov Koliko često možemo da kažemo da smo pronašli knjigu jedinstvenu po svemu? Pa ipak, sad je imamo: jedinstvenu i po formi i po efektu. Gardijan Originalna, britka i nežna analiza jedne samoće. Arbetarbladet Prikaži manje Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Danska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2019; Broširani povez; latinica; 21 cm; 106 str.; 978-86-89597-24-0; Prikaz 19.03.20 Vreme Neposlušne senke DORTE NORS, RETROVIZOR, RAME, ŽMIGAVAC (2018); POSLE UDARCA (2019); MINI JE POTREBAN PROSTOR ZA VEŽBU (2019), Iz nordijskih zemalja dolazi nam sve više džeza, serija i filmova, romana i filozofskih tekstova, savremena opera takođe (o uređenosti društava ni da ne govorimo), a da pritom ne znamo šta je bolje i uzbudljivije od čega. Ipak, koliko god sve to bilo dobro, ne dolazi nam samo od sebe, pa tekst o danskoj spisateljici Dorte Nors počinjemo nečim što se obično nalazi u drugom ili trećem planu; naime, ko nam to i na koji način dovodi nordijske pisce? U ovom slučaju, reč je o maloj ali, već sada je jasno, izuzetnoj izdavačkoj kući "Štrik", te o mladom ali, već sada je jasno, sjajnom prevodiocu Radošu Kosoviću. Sve i da je Kosović potpisao "samo" prevod Moje borbe Karla Uvea Knausgora, neprocenjivo bi zadužio ovu kulturu, ali tih nekoliko hiljada (briljantno prevedenih) stranica tek je deo njegovog prevodilačkog opusa koji raste neuporedivom brzinom, ništa, u međuvremenu, ne gubeći na kvalitetu. Naprotiv. Što više prevodi, Kosović je sve bolji. (Svojevremeno se Petar Vujičić, veliki prevodilac sa slovenskih jezika, naročito poljskog, fotografisao pored naslaganih knjiga što ih je za života preveo i ta ga je gomila natrkriljavala, ali, dodajmo, Petar Vujičić nije bio visok čovek. Radoš Kosović jeste. Jedva Kosović da je prevalio trećinu biološkog i petinu prevodilačkog života, a knjige mu sežu, verovatno, već do pasa.) Hronološki, prva knjiga Dorte Nors zbirka je priča Posle udarca (objavljena 2008. godine). Na osamdesetak stranica stalo je petnaest kratkih priča u kojima tišina probija bubne opne, a ono neizrečeno tare se o hrapave reči kao njihova neposlušna senka. U majstoriji Zimska bašta momak koji upravo izlazi iz detinjstva suočava se sa razvodom roditelja. Ne događa se ništa dramatično, živi najpre s majkom, ali kada ona pronađe dečka, nekako se ispostavi da majku više zanima taj muškarac nego on, njen sin. Zato prelazi kod oca koji, tipično, ne ume da spravi ni jaje na oko, ali sve to razvija se dosta dobro, otac i sin počinju da se upoznaju, otac se naglašeno trudi, sve dok, sazrevajući, sin ne sklopi širu sliku. Ni tada se ne dogodi ništa dramatično, osim što se, kada pročitamo poslednju rečenicu priče koja zaprema jedva tri stranice, osetimo kao da smo primilu udarac u pleksus. U priči Pače najmanje je važno samo pače ("takvi pačići skoro uvek umru na kraju") jer tu je otac kojeg pripovedačica obožava, premda je pitanje da li on to obožavanje zaslužuje, a tu je i mama koja zaslužuje svu pažnju, ali je, iz razloga neobjašnjivih, ne dobija, iako je vole i tata i mala pripovedačica. I sve to na nepune tri stranice. U priči Posle udarca Norsova je, na pet i po stranica, sažela ono što će kasnije razvijati u svojim romanima: Anelise je samosvojna žena koja se neće lako, ili makar ne bez dobrih razloga, prepustiti očekivanim odnosima s muškarcima. Ona voli muškarce, vole i oni nju, ali nije spremna da zbog muškaraca, makar se jedan od njih zvao Karl Erik, odustane od svojih samoća. Ući će Anelise i u dvosmilene igre, ali neće da se preda onome što se od nje kao žene očekuje, već će nastaviti da se pita, nastaviće da misli: "Znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogi muškarci koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih zavoli iako nije bilo nikakve osnove za to". Zapravo jeste. Ima razloga što ona "takve muškarce" nalik varanima nije mogla da zavoli. Nisu oni, ti varani, shvatali da su naše samoće važne koliko i to s kim te samoće delimo, a o tome u ovoj sjajnoj zbirci svedoči svaka priča, bilo da je pripoveda žena, bilo da govori muškarac. Mini je potreban prostor za vežbu kratki je roman iz 2013. godine, pisan u formi pesme slobodnog stiha. Svaka rečenica, naime, istovremeno je novi red. Uz to, uglavnom je reč o prostim i prostoproširenim rečenicama, tako da nema ni vremena ni mesta za gubljenje. Takav postupak, za razliku od uobičajenog niza rečenica koje idu jedna za drugom, omogućuje da se subjekt ponavlja iz rečenice u rečenicu, te desetak rečenica zaredom započne subjektom Mina, potom nekoliko počinje sa Lars, pa kreću rafali koji počinju imenicom cipela, ili rečju optičar, da bi se krug vratio na Minu, Mininu sestru Elizabet ili dosadnu penzionerku Gunvoru Kramer. Mina je četrdesetogodišnjakinja koju je upravo napustio Lars i ona sad pokušava da se pribere, ali joj slabo ide. Ne samo što se ispostavlja da je Lars nije voleo, nego Mina s iznenađenjem primećuje koliko je bliža i dalja okolina, dakle, sve ono čemu nije pridavala prevelik značaj dok je bila s Larsom, neobično guši. S druge strane, kada uspe da se izbori za relativan mir, nije u stanju taj mir da ispuni dovoljno kvalitetnim sadržajem. Zato je Mini potrebna nekakva promena, ali gde god da se makne, ne uspeva da strese sa sebe teret okoline: neurotična sestra uspeva da je pozove telefonom obično u najgorem mogućem trenutku, a kada se Mina ipak javi – jer sestra je nepodnošljivo uporna – ova nezaustavljivo agresivno izgovara banalnosti i gluposti. Budući da je reč o svedenim rečenicama, bez ikakvih usputnih objašnjenja ili dociranja, tempo pripovedanja je žestok i gotovo da ne jenjava. Dorte Nors je veoma duhovita spisateljica, a njen humor uglavnom je usmeren ka pripovedačici koja ne propušta priliku da samu sebe pecne, a kad se naljuti, onda ume da ošine i sa strane. Atmosfera romana je gusta i, na trenutke, neprijatna jer Mina nikako ne uspeva da preskoči sopstvenu senku. Čini se, međutim, da tumačenja koja insistiraju na tome da Dorte Nors opisuje usamljene žene, ipak ne pogađaju srž. Mina voli samoću, njoj je samoća potrebna, a usamljenost je nešto drugo. Mina je, zapravo, nepokolebljiva. Jeste ona nesigurna u mnogo čemu, dopušta ona da je sestra i poznanici, na neki način, maltretiraju, i nikako ne spada u ljude koji reaguju odmah i instinktivno, ali takva kakva je, možda pomalo spora, ponešto smotana, Mina, zapravo, ne želi da sklapa kompromise sa svetom. Najzad, svemu uprkos, ona se ne zatvara u sebe, nego nešto radi, pokušava, kreće se, a doze samosažaljenja uzima u minimalnim količinama. Možda joj se ta nepokolebljivost, na kraju, i isplati. Retrovizor, rame, žmigavac (2016) složenije je konstrukcije od Mine, ima više likova i zapleti su dublji, jedino što je četrdesettrogodišnja Sonja nalik nešto starijoj i nešto utučenijoj Mini. Zatičemo Sonju na časovima vožnje uklještenu između brbljive i glasne instruktorke Jite i sopstvenih nesigurnosti. Osim što nije u stanju da nauči da menja brzine, Sonji je ogroman problem što je, s vremena na vreme, hvataju vrtoglavice koje, prirodno, ne sme da prijavi ako uopšte želi da nauči da vozi. Tu je i Sonjina maserka Elen, žena koja se, za razliku od Sonje, vodi instinktima, te je vazda spremna da udeli životni savet. Kada Sonja, hoteći da izađe iz kruga u kojem se, poput hrčka u bubnju, vrti prilično nemoćno, pristane da s Elen i njenim društvom ode na izlet u prirodu, iskoristiće prvu priliku da šmugne na kafu i osami se (neće uspeti, dodajmo, jer će, kako biva, da naleti na daveže). Viđa se Sonja i sa prijateljicom Moli koja je, opet za razliku od nje, odlučna i nimalo se ne kloni muškaraca, naprotiv, konzumira ih kad god stigne. Veoma nategnut odnos sa sestrom i roditeljima – prevoditeljka švedskih krimi-romana, Sonja se, naprosto, ne uklapa

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena povez : mek broj strana :55 stanje oštećene prednje korice inače knjiga u odličnom stanju Nije to samo zadovoljstvo. Više je kao vizija. Nisam znala da je telo takva fabrika vizija. Kathy Acker Poezija koja ocrtava kiber mapu tela (i) sveta u drugoj zbirci Natalije Marković nastavak je postfeminističkih plesova u literaturi. Iako na "našoj" književnoj i teorijskoj sceni prevladavaju paradigme metafizičkih, nacionalnih, autističnih, balkanskih, lirskih, ksenofobičnih, velikopesničkih struja... zasvetlucaju i poetske prakse sasvim drugačijeg naboja, vrlo aktuelne. Čini se da dominantna scena nije ni postmodernu razumela, proučila i spoznala odgovarajućom pojmovnom aparaturom (još gore, o postmoderni se ponekad i previše priča, prilično nakaradno, u okvirima sasvim arhaičnih koncepata), a još lošije stvar stoji sa recentnijim fenomenima, kao što su kiber-diskursi (kiber-pank, kiber-feminizam, teorija kiborga Done Haravej...), avant-pop itd. Dakle, u zemlji koja je zatvorena, u diskursu koji je vrlo tradicionalan, gde se paradoksalno pričaju "savremene" pričice uklopljene i smešno ušuškane u krajnje tradicionalističke književne paradigme, uspevaju nekako i neke egzotične biljke, vrlo subverzivne i otvorene=otrovne. Kiberlaboratorija je zbirka koja burno, oštro, teorijski utemeljeno, i formalno i sadržinski obznanjuje svoje vankanonske pozicije (misli se na domaće dominantne književne kanone): "Nije mi žao što sam propustila TV emisiju/ pravoslavnih mučitelja." "Sećam se: kako sam odrastala zubi su mi postajali/ sve oštriji,/ tako da mi moje koleginice spisateljice zavide na/ oštrini/ mučne osetljivosti, skandalozne erotičnosti/ pokretljivog jezika." To je onaj kristevski semiotički poredak, jezik koji je zazoran, odbačen, abjektan, jezik ljage i rituala. Možda i zbog vlastitog iskustva stjuardese pesnikinja snažno pomera granice i geomape teksta. U pesmama ove zbirke gradovi su čest motiv, ali to su fluidni urbani prostori, često nerazlučeni, kao u majčinskom poretku pre uređenog simboličkog poretka. Sokovi, tekućine, organsko i pagansko, grudi a ne jezik. Konačno, umesto metafizike – metabolizam; jedna bezobrazna, dekonstruktivna, virusna, eksperimentalna, erotična, parodična intervencija u poeziji! Kodirana teorijama feminizama, avant-popa, kiberpanka, ruskog formalizma, stripskim i filmskim praksama, riot grrrl pokretima i muzikom, putovanjima, autopoetikama, post-ljudskim identifikacijama i jezičkim istraživanjima, poezija Natalije Marković opčinjava novom hemijom u kiber imaginarijumu. Zbirka Kiberlaboratorija diseminirana je sa 46 pesama, bez diferenciranja na manje celine i podnaslove ona zavodi u bačenost u tekst bez stroge strukture, u pesnički ringišpil "divlje ženskosti". Multijezični kolaž organskog, mašinskog, mitološkog i zaumnog čini otvoren prostor za eksperimente sa formom. Ova pesnička laboratorija pravi opite sa modernim jezikom reklama, popularne kulture, zatim naučnim i teorijskim jezikom, a opet igrivo sa azbukama vilenjaka ("Srce u Moskvi je zamrlo i teško uspeva da dovede/ u red anarhistička slova azbuke./ Sanskrit je poludeo i neće da se preseli/ u hladnije krajeve, a kinesko pismo spava/ u velikim frižiderima novog diskonta"). Jezik pesnikinje nije svakodnevni, ona konstruiše nova značenja, pravila i pisanja, produkuje hibridni jezik kubofuturističkog, kiberfeminističkog i mitskog. Ta svesnost urušavanja ustaljene gramatike i načina pisanja čarobna je u razmišljanjima o "novim lingvističkim naseljavanjima". Otvorenost stiha, preplitanja narativnih i nenarativnih tela pesme, rekompozicioniranje velikih, malih slova i interpunkcije gradira formu koja diše ("Hirurzi poznate klinike/ ne shvataju da je pisanje/ ustvari bežanje na rolerima,/ surfovanje po okeanskim semantikama,/ probno letenje velikog balona iznad Južne Amerike"). Svestan vlastite subverzivnosti i bunta protiv ustaljenih kodiranja i nametnutih gramatika, pesnikinjin ton je oštar, iako ironično uvijen u stereotipne odredbe ženskosti. Tako je ona, kao nomadična identifikacija i vrlo prerušljiva subjekatska pozicija, i dalje veštica, naoružana šminkom i svim nametnutim joj idealima ženskosti, ali kritička i vrlo opasna u toj ulozi. "Zaspala na rečniku veštica br. 333/ napravila je opasan eksperiment/ sa svojim magičnim puderom/ izbrisala je sva pisma, prav. pravila i jezike." Nema rime, ali u diskursu parodiranja, diskursu "kao da", pesnikinja se rimuje sa uvreženim rekvizitima koji joj pripadaju kao ženi, s tim što je taj poetry make up iznenađujuće raz-obličujući. "Rimuješ se sa centrima visokog stila./ Torbice, četkice, maramice, ulošci./ To su tvoji pravci stvaranja/ ovog vikenda koji je pred tobom./ Svi pričaju da si urbana gerila, a to je veoma/ izazovno." Pozivajući se upravo na agresivnije i buntovnije diskurse (riot grrrl pokreta, nekih kiberfeminizama), pesnikinja subvertuje mizogine poretke, ali na nemilitantan način. Čak vrlo podmuklo i zavodljivo. Borba i bes – da, ali oružje – skriveno. Neće da kaže gde. A sve vreme napada. Kontraudarcima. Pesničke identifikacije su višeznačne, fluidne i parodičke. Subjekt se preoblači, maskira, preuzima uloge, lako menja geografske, polne, socijalne... pozicije: "Tetovirana Natalija je tatarska kneginja", "ona je pripadnica terorističke organizacije,/ sa pasošem posebnih destinacija", njezin identitet je sav u tom praskavom menjanju slajdova. "Ja nosim uniformu i tada sam neko drugi./ Možda sam ugledna članica senata novih medija/ ili nežna biohemičarka industrijske laboratorije./ Svejedno ja sam jedna anatomski zgodna mačka/ sa knjigom Emme Goldman", "možda sam naučnica sa veštačkim pršljenovima/ ruska mističarka koja priprema indijsku sarmu sa/ prijateljima", "nosim crne cipele jer volim da glumim r’n’r star/ koja je ostala zatvorena u pećini vremena", "ja postajem black singer,/ čarobnica bodljikavog metabolizma". Nijedna pozicija zapravo nije pozicija, zato se lako preskače u sve uloge koje su konstruisane, sva pozicioniranost smešta se u te relacije. Zato subjekt nije čvrst ni homogen, njega ni nema. Možda je ovo, a možda i ono. Zavisi kako više volite da se opečete. Navučete na privlačni i opasni (kao pevanje morske sirene) bodljikavi metabolizam. Iako kiber diskursi upućuju na Mrežu, iz Mreže se mora izaći, postupnim strategijama. U najširem smislu Mreža nije samo internet, već i značenjska Mreža koja sve konstituiše. Na tragu teoretičarke Rosi Brajdoti strategije služenja tehnologijom, kao i politike parodiranja, najdelotvornije su za postupne pomake društvenih oblika konsenzusa. "Feministkinje koje i dalje funkcioniraju u društvu kao ženski subjekti u ovim postmetafizičkim danima opadanja rodnih dihotomija djeluju ’kao da’ je Žena i dalje njihova lokacija. No, čineći tako, ponašaju se prema ženskosti kao prema opciji, sklopu dostupnih poza, sklopu kostima bogatih poviješću i društvenim odnosima moći, ali ne više fiksiranih ni prisilnih. U isti mah utvrđuju i dekonstruiraju Ženu kao označiteljsku praksu".1 Kiberlaboratorija je prostor koji preuzima i preoblači sve maske i kostime ženskosti, ali ova nežna biohemičarka samo izgleda krhko i nežno. U pitanju je opasna žena (hrabra žena, ali i o prepredena, prava mačka, sa bodežom – olovkom – u ruci; Jasna Manjulov), oslobođena žena, besna, privlačna i subverzivna, svesna moći da produkuje tela (teksta), da je ulaskom u Mrežu spremna da baca čini i stvara novo. Spaljuje se i prerađuje staro, kreiraju se kockice novog, umire Mreža baš onako kako najviše voli: "Ispod velikog oktopoda Matrixa/ univerzalni oblici sa ženskim oblinama slažu lego/ kockice".

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Илић, Никола П., 1926-2019 = Ilić, Nikola P., 1926-2019 Наслов Немачка бомбардовања Лесковца и околине : 1941-1944 / Никола П. Илић Врста грађе књига Језик српски Година 2000 Издавање и производња Лесковац : Наша реч, 2000 (Лесковац : Цицеро) Физички опис 91 стр. ; 21 цм Збирка Библиотека ǂНаше речиǂ ISBN (Брош.) Напомене Регистар личних имена Предметне одреднице Бомбардовање – Лесковац – 1941-1944 УДК 94(497.11)"1941/1944" LESKOVAC Od Leskovca do Brestovca spustilo se trista lovca. Trista lovca bombardera Od Leskovca ni bandera… Leskovac je u svojoj istoriji bombardovan nekoliko puta. Prvi put je to bilo 8. aprila 1941. godine, kada su ga u invaziji Sila osovine na Jugoslaviju bombardovali Nemci. U Operaciji odmazde za izzvršen puč 28. marta 1941. godine, Nemci su preduzeli niz avio-napada na gradove Srbije. Najpre su bombardovali glavni grad Beograd, 6. aprila, i istog dana Kraljevo i Kruševac, da bi 8. aprila bombardovali Leskovac i Niš. Bombardovanju Leskovca prethodilo je nemačko mitraljiranje grada iz aviona 6. aprila u popodnevnim satima. Dva meseršmita doletela su iz pravca Grdelice i, zauzevši borbenu poziciju, počeli da mitraljiraju grad od železničke stanice, gde se nalazilo mnogo ljudi i vojnika koji su čekali voz, prema centru, ali i prema periferiji, gde se nalazila protivavionska odbrana. Pod mitraljeskom vatrom iz vazduha ljudi su u paničnom strahu počeli da beže, napuštajući zaprege sa kolima na ulici, tražeći spas u bilo kakvom zaklonu. Meseršmiti nisu odustajali od svog samrtnog pohoda, ali su, srećom, bili neprecizni: kod Železničke stanice ranili su četiri civila, a poginuo je jedino Dobrivoje Nikolić iz Razgojnskog Čifluka. Avioni su još malo kružili nad gradom, a onda se udaljili u pravcu Bugarske. Tek tada, iznenađena i zbunjena, počela je da dejstvuje protivvazdušna odbrana grada, ali bez bilo kakvog uspeha. Posle ovog nagoveštaja, mnogi Leskovčani su se povukli u okolna brda, plašeći se novih napada nemačke avijacije. Uglavnom su pobegli na Rudarsku čuku, Hisar, u okolna sela. Ipak, u gradu je i dalje bilo previše ljudi. Najviše je bilo vojnika Jugoslovenske vojske koja je bila potpuno dezorganizovana. Mnogi su uglavnom čekali bilo kakvu vezu da se prevezu do svojih gradova ili sela. Bilo ih je najviše oko železničke stanice, ali i po gradskim kafanama, gde su prekraćivali vreme uglavnom do sledećeg voza. Grad je branilo nekoliko protivavionskih baterija, a najače je bilo uporište kod ogromnih brestova na mestu Ančiki blizu sela Bratmilovca. Tu je bio stacioniran i čuven i moćan protivavionski mitraljez Švarcloze koji je Srpska vojska dobavila kao ratni plen u ranijim ratnim pohodima.. Dva dana posle mitraljiranja grada, u utorak, 8. aprila, fabričke sirene su oko 10 sati najavile vazdušnu opasnost. Mnogi su odmah potražili sklonište ili pokušali da pobegnu iz grada, ali je bilo onih koji su ignorisali upozorenje i nastavili da sede po kafanama ili su ostali na svojim radnim mestima. Vrlo brzo posle najave iz pravca Bugarske pojavilo se nekoliko eskadrila nemačkih bombardera u pratnji lovaca. Bilo ih je po svedočenju očevidaca četrdesetak – meseršmita, dornijea i štuka. Protivavionska odbrana je sada blagovremeno delovala, ali i ovog puta bez uspeha. Švarcloze se nije oglašavao da ne bi otkrio svoj položaj, budući da je zbog siline dejstva imao veoma snažan i karakterističan zvuk tokom paljbe. Započelo je prvo bombardovanje grada Leskovca u njegovoj istoriji. Smrtonosni tovari bombi izručivani su na grad u talasima, čineći haos u njemu. Ljudi su kroz dim od eksplozija uspaničeno bežali na sve strane. Mnogi su popadali mrtvi ili ranjeni od gelera koji su se zabijali u zidove kuća i meso. Na početku, najviše je stradao deo oko Železničke stanice i Žitne pijace (današnji Masarikov trg), a potom su neki delovi grada potpuno uništeni. Štuke – lovačko-borbeni avioni ili obrušavajući bombarderi, kako su ih zvali, u naletima su izručivale bombe na grad a onda se u vertikalnom letu naviše okretale i ponovo zauzimale položaj za napad. Bombardovanjnje nije dugo trajalo, Bombarderi su se povukli, a grad je, makar njegov centarlni deo, ostao u ruševinama. Slika razorenog grada je bila strašna. Ranjenih i mrtvih je bilo na sve strane. Pored razrušenih kuća zjapile su krateri od eksplodiranih bombi koji su se punili vodom. Kod livnice „Sava“ bomba je pogodila zaštitni rov u kome je stradalo najviše ljudi. Od privrednih objekata pogođen je i mlin Dušana Sojiljkovića u sadašnjoj Mlinskoj ulici. Na Žitnoj pijaci pogođena je „Lakošnička kafana“ u kojoj je stradao veći broj vojnika. Bombardovanje nije trajalo dugo. Kada su izručili svoje smrtonosne tovare, nemački avioni su se povukli prema Bugarskoj bez ikakvih gubitaka. Kada se sve stišalo pristupilo se prikupljanju i prebrojavanju mrtvih i ranjenih. Ranjenici su odmah transportovani do leskovačke bolnice, a mrtvi, koji nisu odmah identifikovani, prikupljeni su na jedno mesto i porodice su ih obilazile ne bi li pronašle svoje postradale. Bilo je onih koji nisu identifikovani, jer su bili iz drugih mesta, ali i onih koje porodice nisu nikada pronašle, a koji su verovatno ostali zatrpani u kraterima ili pod ruševinama. Procene o ukupnom broju postradalih su veoma različite. Neke posleratne idu i do ukupno 500 mrtvih, ali su one, po svemu sudeći, preterane. Postoji popis žrtava nemačkog bombardovanja Leskovca koji imenom i prezimenom navodi 41 žrtvu. Svakako, bilo ih je i više, ali ne mnogo, međutim ne i manje od tog broja, iako neki noviji „istraživači“ pominju samo 11 stradalih, ali to su već neozbiljni i površni pristupi ovom u leskovačkoj istoriji do tada nezabeleženom stradanju. U bombardovanju je uništen veliki broj porodičnih kuća, ali i prodavnica i zanatskih radnji. U opštem rasulu nakon bombardovanja bilo je pojava pljački i odnošenja roba iz prodavnica. Zbog ovog i bombardovanja Niša, britanska avijacija je kasnije u dva navrata bombardovala aerodrom kod Sofije sa kojeg su nemački bombarderi poletali. CRNI LAZA NIJE DEJSTVOVAO Protivavionska odbrana Leskovca 8. aprila 1941. godine imala je u svom sastavu mitraljez Švarcloze koji su popularno zvali Crni Laza, zato što je njegovo nemačko ime upućivalo na tu igru rečima. To je bio veoma moćan mitraljez sa vodenim hlađenjem cevi i velikom ubojnom moći. Mogao je da uspešno dejstvuje do 5000 metara a zrno mu je bilo veoma ubojito. Prilikom dejstva proizvodio je veoma specifičan zvuk koji je imao posebno psihološko dejstvo na neprijatelja, ali je, isto tako, tim zvukom mogao da otkrije svoj položaj. Zbog toga prilikom odbrane od bombardovanja Leskovca nije dejstvovao, što je bila velika greška. STRADAO I INDUSTRIJALAC U centru Leskovca, kod crkve Odžaklije pogođena je bombom kuća industrijalca Tihomira Ilića, suvlasnika Fabrike kudeljnih i pamučnih artikala u sastavu koncerna Koste Ilića i sinova (kasnije Zele Veljković). Tihomir i njegov sin Mihajlo su smrtno ranjeni, kćerka Danica je ranjena u grudi, a žena Zora u nogu i leđa. JEDNO NEMAČKO – TRI SAVEZNIČKA BOMBARDOVANjA LESKOVCA U toku Drugog svetskog rata Leskovac i njegova bliža okolina bombardovani su četiri puta, posle prvog, nemačkog bombardovanja, usledila su u tri „saveznička“. Prvo je bilo savezničko bombardovanje Bunibrodskih livada 4. maja 1944. godine kada su saveznički avioni, najverovatnije ciljajući otvorenu železničku prugu koja je bila neposredno pored livada na to područje bacili oko pedeset bombi. Tada je stradalo nekoliko pastira i veliki broj stoke. Drugo savezničko bombardovanje je bilo 28. avusta 1944. godine, kada su u okviru plana presecanja povlačenja Grupe armija E iz Grčke, bacila nekoliko bombi od Hisara prema Sinkovcu, bez nekog pravog efekta. Tek posle je Koča Popović tražio „Hitno i ozbiljno bombardovanje Leskovca“, o čemu postoji originalni radiogram. Saveznici su tek nakon toga bombardovali grad. To bombardovanje se sada najviše pominje i ono, iako je zaista bilo zastrašujuće i pogubno po grad u svakom pogledu, sada služi pojedinim „istraživačima“ za promociju određenih ideoloških pozicija ili ličnih ambicija, što, takođe, ima krajnje negativne posledice.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хајдук, Владимир Наслов Испитивање улоге pH земљишта у епизоотиологији црвеног ветра свиња на територији општине Шид / Владимир Хајдук Врста грађе књига Језик српски Година 2006 Издавање и производња Нови Сад : ИГТ, 2006 (Нови Сад : Верзал) Физички опис 141 стр. : илустр. ; 24 cm Други аутори - особа Хајдук, Леона ISBN 86-83263-18-5 (брош.) 978-86-83263-18-9 Напомене Ауторове слике Тираж 200 Стр. 7-8: Предговор / Леона Хајдук Биографија: стр. 136 Библиографија: стр. 124-129 Библиографија [Владимира Хајдука]: стр. 137-139. Предметне одреднице Свиње – Црвени ветар (болест) – Киселост земљишта – Шид Шид УДК 636.4.09:616.9]:631.415(497.113) crveni vetar, kiselost zemljišta, svinje, svinjogojstvo, svinjarstvo, čuvanje gajenje svinja Епизоотиологија С Википедије, слободне енциклопедије Епизоотиологија је наука која проучава узроке настајања, ширења, кретања и престајања, заразних болести код животиња, као и методе и начине њиховог сузбијања и искорењивања. Појам је насто од француске речи épizootique = ендемичан код животиња, који је настао од грчких речи, epi — на ζῳότης — животињска природа и logiа — наука.[1] Садржај 1 Епизоотиологија као наука 2 Историјат 3 Појмови 4 Задаци епизоотиологије 5 Врсте инфекција 6 Фактори који утичу на појаву инфекције 6.1 Извор заразе 6.2 Путеви преношења инфекције 6.3 Врата инфекције 6.4 Количина и вируленција микоорганизама 6.5 Пријемљивост организма 7 Подела заразних болести према начину ширења инфекције 8 Општа начела сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза 9 Извори 10 Литература 11 Спољашње везе Епизоотиологија као наука Као научна дисциплина епизоотиологија се може поделити на: Општу епизоотологију - која истражује опште законе развоја и нестајања заразних болести; доктрину имунитета и заразних болести; изучавање општих и посебних мера лечења животиња.[1] Посебну епизоотологију - која проучавање карактеристике узрочника, патогенезу, дистрибуцију, патолошко-анатомски промене, методе дијагностике и диференцијалне дијагностике, лечења, економских губитака и развој мера превенције и искорењивања. Да би се решила бројне проблеме епизоотологија користи у свом раду основна знања из области ветеринарске генетике и имунологије.[2] Историјат Епизоотологија ка наука нагло је почела да се развија после 1920. године. Научници су од прве половине 20. века све више почели да детаљано проучавају читав низ мало познатих или потпуно непознатих заразних болести, и разматрају бројна питања дијагностике и имунитета, патогенезе, и превенције одређених инфекција код многим домаћих животиња, птица и пчела. Појмови Ензоотија - је стална појава неке заразне болести на одређеном подручју, која нема тенденцију ширења (локална зараза). Епизоотија - је учестала појава заразне болести на неком подручју са тенденцијом ширења (земаљска зараза). Карактерише се појавом болести код великог броја животиња и одликује брзим ширењем болести. Анзоотија - је ширење епизоотије у више држава и на више континената (светска зараза). Зоонозе - су болест које човек добија од болесних или наизглед здравих животиња. Задаци епизоотиологије Поред бављења научноистраживачким радом и школовањем кадрова епизоотиологија се бави и: Профиласком заразних болести Откривањем (изоловањем) заразних болести Сузбијањем заразних болести Искорењавањем заразних болести. Два основна начина контроле и искорењивање заразних болести које је поставила епизоотологија постали су; имунопрофилакса и уништавање оболелих животиња и нешкодљиво уклањање лешева. Врсте инфекција Инфекција може бити различитог порекла и врсте, а деле се: Према месту где се налази узрочник инфекције се деле на ендогене и егзогене инфекције. Према броју и врсти микрорганизама на просте и сложене инфекције. Према локализацији инфекције на опште и локалне. Према дејству инфекције на; Латентне (скривена) – када симптоми болести нису довољно изражени, а микроорганизам је присутан. Реинфекције (поновна инфекција) када после оздрављења исти микрорганизам поново изазове исту болест. Суперинфекција – када нови микроорганизам измени ток инфекције у своју корист. Фактори који утичу на појаву инфекције За настанак инфекције и појаву заразна болсет потребно су пет фактора, а то су: 1. Извор заразе, 2. Путеви преношења заразе, 3. Врста инфекције,[3] 4. Количина и вирулентност микроорганизама, 5. Пријемљивост организма. Извор заразе Извор заразе је место где се налазе локализовани узрочници, пре настајања заразе. Према локализацији извор заразе може бити: примарни, интермедијарни и секундарни. Примарни извор инфекције Као примарни извор инфекције сматрају се животиње у стању инкубације, оздрављења и реконвалесценције. Анимални производи од оболелих животиња и клицоноша (када се оне налазе у стадијуму инкубације или реконвалесценције), дивље животиње, инсекти. Интермедијарни извор заразе У ове изворе спадају болесне животиње које заразу шире излучевинама, преко уста, носа, мокраће, суза, столице или из оболелих места на кожи. Секундарни извор инфекције Секундарни извор инфекције могу бити предмети који се употребљавају у поступку са болесним животињама, вода, ваздух, земљиште, транспортна средства и објекти у којима се чувају животиње.[4] Путеви преношења инфекције Средства и путеви којима се патогени микроорганизми преносе са извора заразе до макроорганизма могу бити контактом и то директним (угриз, додир, припуст) и индиректним (предмети, људи, животиње). Зараза се може пренети путем птица, воде, ваздуха, земље итд. Вектори су преносиоци узрочника заразних болести (нпр инсекти), који заразу преносе механичким и биолошким путем. Врата инфекције Улазна врата или место кроз које продиру микроорганизми у макроорганизам, могу бити слузокожа респирсторног, урогениталног, дигестивног система, плацента и коњуктива. Та места претходно морају бити оштећена. Количина и вируленција микоорганизама За настанак инфекције веома је важна количина (број) и вируленција микоорганизама који би требло да савладају отпорност организма. Пријемљивост организма Да би настала инфекција заразним болестима, поред извор заразе, путеви преношења, патогености и вируленције микроорганизама веома је значајно стање макроорганизама тј. да ли су они пријемљив за неку врсту микрорганизма. На пријемљивост у макроорганизму утичу: Стање организма – гладовање,[5] измореност Старост – млађе животиње лакше оболевају од старијих Раса – неке расе су остељивије од других Пол – неке болести настају код женских, а неке код мушких грла. Подела заразних болести према начину ширења инфекције Према начину ширења инфекције заразне болести се дела на; ланчасте, таласасте и експлозивне. Ланчасте Таласасте Експлозивне Општа начела сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза У сузбијању заразних болести користе се разноврсни методи у зависности одврсте заразне болести, начина држања и других фактора.[6] Редослед поступака Ред поступака је следећи: Прво - постављање тачне дијагнозе. Друго - након постављања дијагнозе предузима се читав низ мера које имају за задатакда спрече даље ширење заразе. Мере Мере за сузбијање искорењавања и спречавања појаве зараза састоје се у следећем: строго изоловање (дворишта, фарми), забрана транспорта, изложби, сајмова, пијачне продаје, спровођење ветеринарско санитарне мере у зараженом подручју (дезинфекција, нешкодљиво уклањање угинулих и оболелих животиња). Искорењивање заразе је крајњи циљ свих наведених мера и поступака. Да је зараза престала, сматра се ако се код пријемљивих животиња код којих није вршена превентивна имунопрофилакса, у дужем периоду није појавио ниједан случај заразне болести. Извори Ivan Zaharij, Opća epizootiologija, Poljoprivredni nakladni zavod, 1960. Paul-Pierre Pastoret, Handbook of Vertebrate Immunology, Academic Press, 1998. Sonja Radojičić: Bruceloza – epizootiološki i dijagnostički izazov. Vet. glasnik 59 (1 - 2) 79 - 87 (2005) ORLIC D.,M. LALIC, M. KAPETANOV.LJ. SUVAJDŽIC: (2002/a) - Zdravstvena problematika u karantinima i prometu živine i divljaci u A.P. Vojvodini.VI Jugoslavenski epizootiološki dani, Zbornik referata i kratkih sadržaja, 58 - 59 PALIC T., R. RESANOVIC, J. NIKOLOVSKI, D. ORLIC: ( 1998/b) - Uticaj ishrane na imuni odgovor i zdravstveno stanje živine. 2 Jugoslovenski simpozijum , Nauka u živinarstvu, 1-2, 329- 334 Paukovic, C. Radovanovic, M. Epizootiologija i preventiva atipicne kuge peradi u Jugoslaviji [1981] Veterinarski glasnik ISSN : 0350-2457 Литература Полферов Я. Я. Эпизоотия // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: В 86 томах (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907. Ганнушкин М. С. Общая эпизоотология. 4-е изд. М., 1961. Лукашев И. И. Частная эпизоотология. М., 1961. Бакулов И. А., Таршис М. Г. География болезней животных зарубежных стран. М., 1971. Эпизоотология / Под ред. Р. Ф. Сосова. 2-е изд. М., 1974. Бакулов И. А. и др. Словарь эпизоотологических терминов / И. А. Бакулов, В. А. Ведерников, Ф. М. Орлов, Г. Г. Юрков. — М.: Россельхозиздат, 1975. — 104 с. Таршис М. Г. Популярно об эпизоотологии. — М.: Колос, 1982. — 192 с. Сунцов, В. В.; Сунцова, Н. И. (2006). Чума: Происхождение и эволюция эпизоотической системы (экологические, географические и социальные аспекты). Отв. ред. С. А. Шилова; Российская акад. наук, Институт проблем экологии и эволюции им. А. Н. Северцова РАН. — М. Т-во науч. изд. КМК. ISBN 978-5-87317-312-9. Тинкер И. С. Эпизоотология чумы на сусликах. — Ростов-на-Дону, 1940. Спољашње везе Настава: епизоотиологија Категорије: ЕпидемиологијаВетеринарска медицина

Detalji predmeta Stanje Polovno Arhivske grobnice Rajko Lukač(autor) Izdavač: Stubovi kulture Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2002; Broširani povez; ćirilica; 150 str.; rasprodato Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Biografija Intervju Rajko Lukač Rajko-Lukac RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) . ARHIVE I ŽIVOT: RAJKO LUKAČ Mera našeg pamćenja Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljeno da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica "Antologija pripovedaka srpskih književnica", objavljena u izdanju "Cepter buk vorld ", i roman "Arhivske grobnice" koji su nedavno objavili "Stubovi kulture" pokazali su različita interesovanja književnika Rajka Lukača. Roman "Arhivske grobnice" govore o nestanku arhiva i dokumenata na našem tlu, u burnim vremenima druge polovine prošlog veka, a u simboličnoj ravni podsećaju da nestankom arhiva nestaju i svedočanstva o postojanju, i životu jednog naroda. "Antologijom pripovedaka srpskih književnica" Lukač je, međutim, otvorio jednu temu koja je, da li zbog specifičnog balkanskog mentaliteta ili ne, tek tu i tamo uspešno razrađena. Jer, onim što stvaraju pisci žene u našoj literaturi bavi se malo književnih kritičara, a tek kolega pisaca, muškaraca.... - Šta su arhivske grobnice? Mera našeg pamćenja, mera pamćenja našeg postojanja, mera našeg nestajanja? – Možda je moj roman baš mera pamćenja, ali ja ga doživljavam jednostavnije: bez obzira što se meša u istorijske tokove naciona, on je vrlo tiha i lična knjiga. To jeste, kako i naslov nagoveštava, priča o sudbini dva istorijska arhiva: jednog iz CK KPJ, a drugog iz Spomen-područja logora Jasenovac, koji su prema novinskim napisima sakriveni u pećinama na planini Kozari, u blizini manastira Moštanice. Ali, između ta dva događaja odigrava se imaginarna biografija jedne kontroverzne ličnosti koja je modelirana parafeljtonističkim postupkom i trebalo bi da reprezentuje lik bosanskog intelektualca i promene (profesionalne, ideološke, kulturološke) na koje je hteo ili morao da pristane u poslednje tri decenije prošlog veka. To je priča o mojoj generaciji, koja je bila prisiljena da se bori za svoj identitet između autoritativnih roditelja i još autoritativnijeg društva. Mi smo školovani da budemo u službi jednog sistema, to jest na usluzi svojim roditeljima i njihovom poimanju društvenih odnosa, a kad se ta kula od karata srušila proglašeni smo za krivce. Hteo sam da pokažem po koju cenu i kako nam je dozvoljavano da plivamo u protekle tri decenije, a i kolika je u tome naša krivica. Tako sam, čini mi se, na fonu krupnih događaja nestanka dva istorijska arhiva, ispričao jednu ličnu, generacijsku priču. Znam da u njoj ima oporih tonova koji mogu zasmetati nekim ustaljenim shvatanjima, recimo, poslednje decenije naše istorije, ali dužnost pisca i jeste da bude drugačiji. Realni događaji - Mnogi će se prepoznati, a mnogi pročitati i svoje ime u dokumentima koje ste uklopili u roman. U tom smislu, Vaša je knjiga i knjiga osude? – Osuda je prejaka reč. Pisac samo razotkriva pojave u društvu i odnos svojih junaka prema njima. Pisac ima roditeljski stav prema junacima, on porađa i pozitivne i negativne protagoniste radnje u svom delu, i mora da pokaže razumevanje i prema njihovim vrlinama i prema njihovim manama. Oni su, koliko god ih čitalac doživljavao kao realna bića (do čega je stalo svakom piscu, pa i kad je u pitanju bajka ili SF-priča), plod mašte, i tu ne može ništa da izmeni ni činjenica ako smo za uzor imali neki konkretan prototip, stvarne događaje ili nečiju realnu biografiju. U "Arhivskim grobnicama" opisivao sam (u većini) realne događaje, ali sami likovi, bez obzira koliko nekome zvučali prepoznatljivo, ne pripadaju istoriji naše svakodnevice, već isključivo mojoj literaturi, oni postoje samo na nekoliko stranica knjige i nigde više. Govorim ovo, bez obzira što je to poznato hiljadamagodina, jer su neke moje knjige doživele zlonamerna tumačenja u sredini koju sam odabrao, da tako kažem, za scenografiju svoje proze, što je dovelo do raznih prepoznavanja, neprijatnih telefonskih razgovora i najgrubljih pretnji. To su gluposti, ali i inspiracija da se ponovo, i ponovo zagledam u svet iz kojeg potičem. Zbog tog mešanja u njihove živote, kako žele da mi imputiraju, neki me žestoko osuđuju, ali ja ne mogu da osuđujem nikoga nizašta, a pogotovo ono do čega mi je, kao piscu, najviše stalo, pa tako ni njihove postupke, kakvi god oni bili, već činim sve kako bih, u granici svog dara, stvarao nove literarne činjenice. - Koje su glavne osobine proze koju u srpskoj literaturi pišu žene? Da li je pogrešan utisak da je Vaša antologija prećutana? – Odnos prema "Antologiji pripovedaka srpskih književnica" ne može se razlikovati od ukupnog odnosa prema njihovoj literaturi. Uprkos činjenici da je danas, u vreme našeg romansijerskog buma, svaku treću knjigu proze napisala žena, u našoj javnosti još ima predrasuda na kojima se zasniva apriorna prednost onoga što pišu muški autori. Kao i u muškoj produkciji, i kod njih ima vožnje po sporednim kolosecima (neukost, amaterizam, svet ljubića, sentimentalizam i sl.), ali ima i dela neprolaznih vrednosti, samo kad bi to naša takozvana javnost htela na vreme da potvrdi i tim novim odnosom ohrabri niz talentovanih spisateljica. Ovako su one ostavljene same sebi, ali sam siguran da, bez obzira na kritiku, vreme radi za njih i da je budućnost naše (i svetske) proze u njihovim rukama. I u prvoj polovini prošlog veka, kad je obrazovanje žene kod nas podrazumevalo tek poziv učiteljice, dobili smo nekoliko značajnih književnica, a danas su one ravnopravne na svim poljima obrazovanja i šta će pružiti u književnosti odrediće njihov talenat. Otud svoju antologiju, kao i nagradu "Žensko pero" (gde sam član žirija), doživljavam kao mali gest ohrabrenja, kao most na putu konačne ravnopravnosti bar na prostoru literature. Inovatori, ne saputnice - Tvrdite da je ta proza, iako kvalitetna, kod nas zapostavljena u korist one koju pišu muškarci. Da li u našoj literaturi vlada patrijarhat? – Ne bi se moglo reći da su srpske književnice bile inovatori proznog izraza, ali se sve one ne mogu ni svesti na puke saputnice. U njihovim knjigama zastupljena su gotovo sva preovlađujuća književna iskustva i "izmi" dvadesetog veka, od takozvane klasične realističke do složenih (post)modernističkih priča. Ja sam svojim izborom želeo samo da (do)kažem staru istinu, kako činjenica da je pisac žena ili muškarac nema nikakvu književnu vrednost po sebi, još manje relevantno-estetsku, ali da su polni kriterijumi ipak prisutni u društvu, te se samo skromne mogućnosti i neizbežna sentimentalnost paušalno pripisuju ženama. Niz njihovih dela prevazilaze oveštalo shvatanje po kojem se žensko pisanje priznaje tek kao simpatično saputništvo i da je podela u tom ključu bivala po formi pežorativna a po sadržaju banalna, čak vulgarna. Najvažnijim mi se, pak, čini to da su one otvorile neke nove teme u našoj literaturi, ili stare ali na nov način, i da se sve hrabrije nose sa sudbinom pisca. Anđelka Cvijić