Kada bude pozvana na probu u Biro za natprirodne poslove, Amari će biti sigurna da je to njena jedina prilika da spase brata. Međutim, prvo će morati da izađe na kraj sa novim svetom Biroa, u kojem su sirene, vanzemaljci i čarobnjaci stvarni, a njena cimerka je zmajomorf. Amari mora da se takmiči za svoje mesto protiv dece koja ovaj svet poznaju čitav život, ali i sa zlim čarobnjakom, koji je pretnja svim drugim natprirodnim bićima. Amari se nikada nije osećala tako usamljeno. Ipak, ako ne položi tri ispita, možda nikada neće saznati šta se desilo sa Kvintom. Da bi sačuvala svog brata, Amari će se boriti jače nego ikada pre…

Akvamarin – zaštitnik od poraza i gubitaka Dužina 47 cm Prečnik najveće perle 15mm, najmanje 5 mm Akvamarin je jedan od najpoznatijih, najcenjenijih i najlepših dragih kamena. Prema popularnosti može se svrstati u društvo rubina, smaragda i safira. Boja mu varira od blijedo plave, svijetle nebesko plave, morsko plave do plavo zelene, a njegov naziv se prevodi kao `morska voda` (aqua - voda, marine - more). Njegova vrednost određuje se upravo prema intenzitetu boje - što je plava boja intenzivnija, odnosno tamnija, to je ovaj kamen cenjeniji. Prema drevnim legendama ovaj kamen potiče iz morskih dubina, a predstavljao je blago morskih boginja i sirena. Njegova boja oduviek je asocirala na morsko prostranstvo pa se za njega govorilo da je u sebi zarobio lepotu mora. Još od davnina smatralo se da boja ovog atraktivnog kamena ima snagu kojom može smiriti morske oluje. Svojstva akvamarina Ovaj očaravajući dragulj smatra se simbolom hrabrosti, sreće, prijateljstva, pravde i komunikacije. Stabilizira energiju, jača vitalnost i pozitivno deluje na raspoloženje osobe koja ga nosi. Uspešno smiruje emocije, usklađuje duh i telo, jača intelektualne sposobnosti te pomaže kod učenja i pamćenja. Izoštrava um, jača intuiciju i sposobnost rasuđivanja pa može biti od velike pomoći prilikom donošenja brzih i značajnih odluka. Djeluje na logičko razmišljanje i zaključivanje, zbog čega se preporučuje njegovo nošenje tokom polaganja ispita i ugovaranja važnih poslova. Pomaže prevladati strah od govorništva te je kao takav izvrstan za nastavnike, predavače, razne vrste voditelja i ostale govornike. Na glasu je kao kamen koji jača ljubavne i porodične veze te povećava predanost i vernost. Potiče harmoniju u odnosima i smanjuje osjetljivost prilikom nesuglasica. Smatra se da ima snagu probuditi uspavane osjećaje u dugotrajnim ljubavnim vezama i braku. Akvamarin je izvrstan za meditaciju, jer smiruje um i mentalnu aktivnost te olakšava postizanje visokog stanja svesti. Odličan je saputnik na putovanjima brodom i avionom jer ublažava strah od vode i olakšava podnošenje dugih relacija tokom putovanja. Osim što očarava svojom fascinantnom lepotom, ovaj kamen nosi u sebi i mnogobrojne iscjeliteljske sposobnosti. Delovanje akvamarina na zdravlje -poboljšava vid -pomaže kod bolesti dišnih organa -regulira funkcije štitne žlezde -eliminira strahove i fobije -pozitivno djeluje kod živčanih bolesti -stimulira metabolizam -pomaže kod zubobolje -suzbija alergije -ublažava autoimune bolesti -pozitivno deluje na zdravlje kosti -pomaže kod bolesti jetre, slezene i bubrega -leči kožna oboljenja -čuva srce i krvne žile -pomaže kod čira na želucu -jača samopouzdanje, koncentraciju i memoriju -otklanja napetost i depresiju -poboljšava raspoloženje Verovanja vezana uz akvamarin Od davnina postoji verovanje da akvamarin s ugraviranom slikom Neptuna štiti od morske bolesti i osigurava pobedu u morskim bitkama. Zbog toga je cenjen kao najsnažnija amajlija među mornarima i morskim putnicima. U srednjem vijeku njime se ukrašavalo prstenje mladenaca, jer se vjerovalo da zrači čistoćom i ljubavlju te da osigurava sretan porodičan život. Zeleni akvamarin je na glasu kao snažan zaštitnik od poraza i gubitaka te je zbog toga bio omiljen talisman među kockarima. U prošlosti je povezivan i s proročanskim sposobnostima. Drevne priče govore o njegovoj sposobnosti promene boje u raznim prilikama. Smatralo se da menja boju u plavo zelenu pod uticajem vremenskih neprilika. Njegova boja vezala se i za raspoloženje osoba koje su ga nosile. Ovo se verovanje održalo kroz povijest pa se i danas zna da akvamarin zadržava svijetlo plavu boju ako je osoba koja ga nosi staložena i smirena. Ako je onaj ko ga nosi pod uticajem negativnih emocija kao što su tuga, ljutnja, zabrinutost, nemir, on se zamućuje i gubi bistru plavu boju. Preporuke za korištenje akvamarina Akvamarin se može nositi kao talisman u obliku nakita. Ukoliko se nosi kao nakit, potreban je oprez, jer je izrazito osetljiv na štetne spojeve sadržane u dezodoransima, parfemima, lakovima i bojama za kosu, kremama i ostalim kozmetičkim preparatima. Za probleme s očima i vidom može se staviti na oči i ostaviti da deluje. Preporučljivo je i ispiranje očiju u vodi u koju je bio uronjen kamen. Voda ovog kristala pomaže u lečenju mnogih kožnih problema poput akni, bubuljica, kožnih infekcija i alergija. Punjenje i čišćenje Akvamarin se puni uz gorski kristal i na suncu. Prilikom punjenja na suncu posebno je važno izbegavati direktne sunčeve zrake, jer usled njihovog djelovanja akvamarin gubi svoju lepu boju. Prazni se jednom nedeljno pod mlazom tople vode. Ako još uvek niste član, možete se učlaniti ovde: http://www.limundo.com/ref/zorica.randjelovic

Akvamarin – zaštitnik od poraza i gubitaka Dužina 47 cm Prečnik najveće perle 15mm, najmanje 5 mm Akvamarin je jedan od najpoznatijih, najcenjenijih i najlepših dragih kamena. Prema popularnosti može se svrstati u društvo rubina, smaragda i safira. Boja mu varira od blijedo plave, svijetle nebesko plave, morsko plave do plavo zelene, a njegov naziv se prevodi kao `morska voda` (aqua - voda, marine - more). Njegova vrednost određuje se upravo prema intenzitetu boje - što je plava boja intenzivnija, odnosno tamnija, to je ovaj kamen cenjeniji. Prema drevnim legendama ovaj kamen potiče iz morskih dubina, a predstavljao je blago morskih boginja i sirena. Njegova boja oduviek je asocirala na morsko prostranstvo pa se za njega govorilo da je u sebi zarobio lepotu mora. Još od davnina smatralo se da boja ovog atraktivnog kamena ima snagu kojom može smiriti morske oluje. Svojstva akvamarina Ovaj očaravajući dragulj smatra se simbolom hrabrosti, sreće, prijateljstva, pravde i komunikacije. Stabilizira energiju, jača vitalnost i pozitivno deluje na raspoloženje osobe koja ga nosi. Uspešno smiruje emocije, usklađuje duh i telo, jača intelektualne sposobnosti te pomaže kod učenja i pamćenja. Izoštrava um, jača intuiciju i sposobnost rasuđivanja pa može biti od velike pomoći prilikom donošenja brzih i značajnih odluka. Djeluje na logičko razmišljanje i zaključivanje, zbog čega se preporučuje njegovo nošenje tokom polaganja ispita i ugovaranja važnih poslova. Pomaže prevladati strah od govorništva te je kao takav izvrstan za nastavnike, predavače, razne vrste voditelja i ostale govornike. Na glasu je kao kamen koji jača ljubavne i porodične veze te povećava predanost i vernost. Potiče harmoniju u odnosima i smanjuje osjetljivost prilikom nesuglasica. Smatra se da ima snagu probuditi uspavane osjećaje u dugotrajnim ljubavnim vezama i braku. Akvamarin je izvrstan za meditaciju, jer smiruje um i mentalnu aktivnost te olakšava postizanje visokog stanja svesti. Odličan je saputnik na putovanjima brodom i avionom jer ublažava strah od vode i olakšava podnošenje dugih relacija tokom putovanja. Osim što očarava svojom fascinantnom lepotom, ovaj kamen nosi u sebi i mnogobrojne iscjeliteljske sposobnosti. Delovanje akvamarina na zdravlje -poboljšava vid -pomaže kod bolesti dišnih organa -regulira funkcije štitne žlezde -eliminira strahove i fobije -pozitivno djeluje kod živčanih bolesti -stimulira metabolizam -pomaže kod zubobolje -suzbija alergije -ublažava autoimune bolesti -pozitivno deluje na zdravlje kosti -pomaže kod bolesti jetre, slezene i bubrega -leči kožna oboljenja -čuva srce i krvne žile -pomaže kod čira na želucu -jača samopouzdanje, koncentraciju i memoriju -otklanja napetost i depresiju -poboljšava raspoloženje Verovanja vezana uz akvamarin Od davnina postoji verovanje da akvamarin s ugraviranom slikom Neptuna štiti od morske bolesti i osigurava pobedu u morskim bitkama. Zbog toga je cenjen kao najsnažnija amajlija među mornarima i morskim putnicima. U srednjem vijeku njime se ukrašavalo prstenje mladenaca, jer se vjerovalo da zrači čistoćom i ljubavlju te da osigurava sretan porodičan život. Zeleni akvamarin je na glasu kao snažan zaštitnik od poraza i gubitaka te je zbog toga bio omiljen talisman među kockarima. U prošlosti je povezivan i s proročanskim sposobnostima. Drevne priče govore o njegovoj sposobnosti promene boje u raznim prilikama. Smatralo se da menja boju u plavo zelenu pod uticajem vremenskih neprilika. Njegova boja vezala se i za raspoloženje osoba koje su ga nosile. Ovo se verovanje održalo kroz povijest pa se i danas zna da akvamarin zadržava svijetlo plavu boju ako je osoba koja ga nosi staložena i smirena. Ako je onaj ko ga nosi pod uticajem negativnih emocija kao što su tuga, ljutnja, zabrinutost, nemir, on se zamućuje i gubi bistru plavu boju. Preporuke za korištenje akvamarina Akvamarin se može nositi kao talisman u obliku nakita. Ukoliko se nosi kao nakit, potreban je oprez, jer je izrazito osetljiv na štetne spojeve sadržane u dezodoransima, parfemima, lakovima i bojama za kosu, kremama i ostalim kozmetičkim preparatima. Za probleme s očima i vidom može se staviti na oči i ostaviti da deluje. Preporučljivo je i ispiranje očiju u vodi u koju je bio uronjen kamen. Voda ovog kristala pomaže u lečenju mnogih kožnih problema poput akni, bubuljica, kožnih infekcija i alergija. Punjenje i čišćenje Akvamarin se puni uz gorski kristal i na suncu. Prilikom punjenja na suncu posebno je važno izbegavati direktne sunčeve zrake, jer usled njihovog djelovanja akvamarin gubi svoju lepu boju. Prazni se jednom nedeljno pod mlazom tople vode. Ako još uvek niste član, možete se učlaniti ovde: http://www.limundo.com/ref/djindjuvica1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! BAJKE NARODA SVETA narodne bajke Narodna knjiga, 1977. 168 strana, tvrd povez. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke.[7] Da su me pitali, šta je bajka? Trebalo bi da odgovorim, pročitajte Undine: to je bajka ... od svih bajki koje znam, mislim da je Undine najlepša. — Džordž Makdonald, The Fantastic Imagination Kao što Stit Tompson ističe, čini se da su životinje koje govore i prisustvo magije uobičajenije u bajci nego same vile.[8] Međutim, puko prisustvo životinja koje govore ne čini priču bajkom, posebno kada je životinja očigledno maska na ljudskom licu, kao u basnama.[9] U svom eseju „O bajkovitim pričama”, Dž. R. R. Tolkin se složio sa isključenjem „vila” iz definicije, definišući bajke kao priče o avanturama čoveka u Vilinskoj zemlji, zemlji vila, prinčeva i princeza iz bajki, patuljaka, vilenjaka, i ne samo drugih magičnih vrste, već i mnoga druga čuda.[10] Međutim, isti esej isključuje priče koje se često smatraju bajkama, navodeći kao primer Majmunovo srce, koje je Endru Lang uvrstio u Jorgovansku knjigu vila.[9] Steven Svon Džouns je identifikovao prisustvo magije kao osobinu po kojoj se bajke mogu razlikovati od drugih vrsta narodnih priča.[11] Dejvidson i Čodri identifikuju „transformaciju“ kao ključnu karakteristiku žanra.[12] Sa psihološkog gledišta, Žan Širijak je u ovim narativima zagovarao neophodnost fantastičnog.[13] U pogledu estetskih vrednosti, Italo Kalvino je naveo bajku kao najbolji primer „brzine” u književnosti, zbog ekonomičnosti i jezgrovitosti priča.[14] Istorija žanra A picture by Gustave Doré showing Mother Goose, an old woman, reading written (literary) fairy tales to children Slika Gistava Dore za ilustrovanu bajku Majka Guska Koreni žanra potiču od različitih usmenih priča koje su deo nasleđa evropske kulture. Žanr su prvi obeležili renesansni pisci, poput Điovanija Frančeska Straparole i Đimbatiste Basila, a stabilizovan je kroz dela kasnijih kolekcionara, poput Šarla Pera i braće Grim.[15] U ovoj evoluciji, ime je nastalo kada su précieuses počeli da sa pisanjem književnih priča; Madam Dolnoj je izmislila izraz Kont de fe, ili bajka, krajem 17. veka.[16] Pre definisanja žanra fantazije, mnoga dela koja bi se sada klasifikovala kao fantazija nazvana su „bajke“, uključujući Tolkinovog Hobita, Životinjsku farmu Džordža Orvela i Čudesnog čarobnjaka iz Oza L. Franka Bauma.[17] Zaista, Tolkinova „O bajkovitim pričama” uključuje rasprave o izgradnji sveta i smatra se vitalnim delom kritike fantazije. Iako se fantazija, a posebno podžanr fantazijske bajke, u velikoj meri oslanja na motive fantazije iz bajke,[18] ovi žanrovi se sada smatraju različitim. Maje, Asteci