Opis Sirena WP-05 (207248) Piezo zvučnik Napon: 9 - 15V DC Glasnoća: 110 dB 55 mm

Opis Sirena WP-09 (207247) Piezo zvučnik Napon: 9 - 15V DC Glasnoca: 102 dB 47 x 40 x 22 mm

Opis Sirena jednoličnog tona Piezo zvučnik Napon: 6 - 16 V DC Sanga: 20 W Glasnoća: 100 dB 45 x 40 x 104 mm Visina sa postoljem: 57 mm

Dobro očuvana, 154 strane, izdanje Agora 2015, pripovetke Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se `opasno približavaju utopiji savršene knjige`. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (`U stepi`, `Ptice u ustima`), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (`Deda Mraz spava kod nas`,`Glave o asfalt`), otud stalni prizvuk horora (`Pod zemljom`, `Očajne žene`) ili apsurda (`Crne rupe`) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom `Moj brat Valter`). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (`Benavidesov teški kofer`, `Irman`, `Očajne žene`, `Ptice u ustima`, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (`Pod zemljom`), čudo `jedne premise` (`Konzerve`, `Čovek sirena`, `Crne rupe`) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić