Svi smo, zapravo, stvorenja navika i rutina, i postajemo veoma vešti u aktivnostima koje često obavljamo. Turbometabolizmom do snage, energije i doživotnog zdravlja! Zajedno sa širenjem savremenog zapadnjačkog načina života po čitavoj planeti, širi se i metabolički sindrom - skup simptoma koji povećava rizik od razvoja srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa i drugih bolesti. Dobre vesti: metabolički sindrom može se staviti pod kontrolu dobro promišljenim programom fizičkih vežbi, prirodne ishrane, kontrole stresa i kvalitetnog sna. U ovoj jezgrovitoj i vedroj knjizi doktor Vidž prečišćava mnoštvo medicinskih istraživanja i pravi jednostavan i efikasan program za vitalnost i zdravlje. Izbegavajući pomodarstvo i jeftine trikove, pruža čitaocima praktične savete, studije slučajeva običnih ljudi i jasne odeljke u kojima uspeva da raskrinka uobičajene medicinske mitove. Ako se pridržavate dokazano efikasnih metoda doktora Vidža, možete da kontrolišete dijabetes, izbegnete metaboličke poremećaje povezane s njim, izgubite višak kilograma i živite zdravijim i srećnijim životom, puni energije.

Uz pomoć ove knjigemoći ćete da iskoristite sav potencijal svog mozga širenjem mentalnih sposobnosti i održavajući mentalnu kondiciju. Delo je zasnovano na najaktuelnijim i najnovijim saznanjima iz oblasti neurologije. Iz recenzija: „Kao neko ko naglasak stavlja i na trening mozga, a ne samo tela, smatram da Džim Kvik uliva ljudima mnogo životne snage. Bez granica će vas povesti do neverovatnih, potpuno neočekivanih iskustava.“ Novak Đoković „Džim zna kako da izvuče maksimum iz mene kao ljudskog bića.“ Vil Smit „Kad naučite da učite, sve je moguće, a Džim će vam to pokazati najbolje.“ Kvinsi Džons „Kvik vam pomaže da ovladate svojim mozgom i da ne uzmaknete u bici protiv rasute pažnje i negativnih razmišljanja.“ Džerard Batler „Čitavog sam života radio s filmskim superherojima i znam da je Džimova sposobnost da vam i učenje i život uzdigne na viši nivo jedna od velikih supermoći na svetu.“ Džim Đanopulos, predsednik korporacije Paramount Pictures

Knjiga Stivena Kinga O pisanju predstavlja svestrani i praktični prikaz spisateljskog zanata. Kingovi saveti utemeljeni su na živopisnim uspomenama iz detinjstva, prvim koracima, mukotrpnom početku karijere, zamalo kobnoj saobraćajnoj nesreći iz 1999. godine i neraskidivoj vezi između pisanja i života. Pisanje nema veze s pravljenjem para, sticanjem slave, gomilanjem seksualnih uspeha ili širenjem kruga prijatelja. Na kraju se svodi na obogaćivanje života onih koji će čitati vaše delo, i sopstvenog. Tiče se ustajanja, oporavljanja i prevazilaženja teškoća. Tiče se dostizanja sreće. Jedan deo ove knjige – možda i preveliki – opisuje kako sam naučio to da radim. Veliki deo nje govori vam kako da to radite bolje. Ostatak – verovatno najbolji deo – jeste dozvola da se bavite spisateljskom delatnošću. Možete da pišete, trebalo bi da pišete i pisaćete ako ste dovoljno hrabri. Pisanje je magija. Ono je, kao i svaka stvaralačka umetnost, voda života. Voda je besplatna. Zato pijte. Pijte dok se ne napijete. Format: 145x205 br. str.: 280 povez: mek Pismo: latinica K121

Nezahvalna umetnost ispravnosti Ovo nije knjiga o samopomoći – jer niste vi oni kojima je potrebna pomoć, već drugi ljudi. Bilo da nikada ne iskazuju zahvalnost kada je to preko potrebno, ili frustrirani naležu na sirenu u vozilu, ili pak ostavljaju jedan beskorisni listić toalet-papira na rolni, mnogi ljudi jednostavno ne poznaju pravila za život. Ono što je započeto kao šala u emisiji Vikli na kanalu ABC sada predstavlja knjigu koja je dovoljno snažna da može da promeni društvo (ili da ga, makar, učini manje iritantnim). Knjiga 488 pravila za život predstavlja pokušaj komičarke Kiti Flanagan da svet učini boljim mestom za život. Budući da donose protivotrov za svaku dosadnu sitnicu, ova pravila nisu napisana da bi se kršila. A autorka vam garantuje da ćete zahvaljujući njima biti bolje informisani, da ćete se bolje osećati i bolje izgledati; zapravo, bićete sveukupno bolji čovek. 488 pravila za život je knjiga za svakoga ko veruje da su dobri maniri i zdrav razum sinonimi za kvalitetan život. Vreme je da udahnemo malo pristojnosti u svet oko nas i učinimo ga vedrim i zdravim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik.[1] Biografija Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi[2] u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“.[4] Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

07535) HILJADITA GODINA , Žorž Dibi , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci Novi Sad 2018 , Knjiga ovog velikog francuskog medijevaliste stavlja na njihovo pravo mesto pretpostavke o mračnjaštvu visokog srednjeg veka. Ova studija predstavlja svojevrsni opis straha hiljadite godine, `tog mračnog, pokornog doba, izvora svih starinskih praznoverica`. Strah koji se javlja za vreme hiljadite godine nije neopravdan, jer je sama godina tek početak velikih stradanja u srednjem veku. Reformom crkve i širenjem vere polako se priprema i sveti rat. Izvori za proučavanje nisu uvek relevantni, s obzirom na to da je hrišćanstvo težilo da sakralizuje istoriju, te je svekolika pisana kultura uvedena u strogo crkvene okvire. Takođe, jedina književnost pisana je na latinskom, u tesnoj vezi sa obrazovnim ustanovama, a `autoriteti` čuvani u bibliotekama govore samo o životima kraljeva, pa i književnost nije dobro polazište za proučavanje svakodnevnog života srednjeg veka. Između slabo obrazovanog društva i rata koji se sprema ostaje prostor za natprirodno, te se hiljadita godina vezuje za mistično, za obmane, za razne poremećaje - znake veoma bliske opasnosti. mek povez, format 12 x 17,5 cm , ćirilica, 290 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici ostavljene beleske drvenom bojicom i grafitnom olovkom, i 20 tak recenica podvuceno isto grafitnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328)[1] bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Biografija Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O.P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine.

Jednog mirnog popodneva, Artur Rou posećuje vašar na poljima Kembridžšira i osvaja kolač u igri na sreću. No to nipošto nije dan kao svaki drugi. Rat je i Britaniju ozbiljno ugrožava Nemačka, a pošto sirene za vazdušnu uzbunu prekidaju vašar, ubrzo postaje jasno i to da Rou nije tek običan čovek. Otpušten je s psihijatrijskog zatvorskog odeljenja pošto je iz milosrđa ubio svoju ženu i muči ga krivica zbog tog čina, a uz to sad, osvojivši naizgled bezazlenu nagradu, mora da beži od nacističkih špijuna i drugih mračnih sila koje žele da ga eliminišu. Započevši zlokobnu odiseju kroz London razoren bombama, Rou se upliće u klupko tajni koje sežu do najvećih dubina njegove zaboravljene prošlosti. On nema poverenja ni u koga, pa ni u sebe – jer Artur Rou, zapravo, ne zna tačno ko je. Grejam Grin, jedan od najznačajnijih i najslavljenijih pripovedača dvadesetog veka, pruža nam uzbudljiv špijunski triler smešten (i napisan) usred Drugog svetskog rata, služeći se sopstvenim iskustvima iz Londona tokom akcije Blic. Napetu priču vešto je prožeo specifičnim humorom, što njegov stil čini primamljivim i jedinstvenim, a ovaj roman uznosi van okvira špijunskog ili bilo kog drugog žanra. Po romanu Ministarstvo straha čuveni Fric Lang je 1944. snimio igrani film.

Bajke o vilama i princezama "Bajke o vilama i princezama" je dragocena riznica najlepših priča svih vremena, koja će te povesti u daleke svetove mašte i čarolije zajedno sa vilama i princezama. Kroz predivne ilustracije i uzbudljive priče, ova čarobna knjiga će te povesti na putovanje kroz magične snove. U ovoj knjizi te očekuju omiljene priče poput Snežane i sedam patuljaka, Petra Pana, Ivice i Marice, Vile Perke, Sedam gavranova, Pinokija, Božićne princeze, Pepeljuge, Guščarice, Zlatokose, Princeze i žabe, Snežane i Ružice, Uspavane lepotice, Male sirene i Aladina. Svaka od ovih priča donosi svoj jedinstveni svet sa nezaboravnim likovima i uzbudljivim avanturama. Namijenjena uzrastu od 0 do 5 godina, ova knjiga ima format od 225 x 200 mm i sadrži 252 strane. Tekst je napisan ćiriličnim pismom, što je čini pogodnom za čitanje i deci koja tek uče slova. Tvrdi povez čini knjigu izdržljivom i pogodnom za često prelistavanje i čitanje. "Bajke o vilama i princezama" će ti pružiti nezaboravno iskustvo i uvesti te u svetove bajki i mašte, gde ćeš uživati u čarima svake priče i zaroniti u svet maštovitih avantura. Bajke o vilama i princezama cena Cena knjige "Bajke o vilama i princezama" je 1580,00 dinara. Cena sa popustom je 1264.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

Zašto često uništavamo ono što volimo najviše i zašto, kada smo očajnički zaljubljeni, beskrajno blokiramo zajednicu našim objektom ljubavi? Ovim pitanjima bavi se u novoj knjizi dr Renata Salecl, jedan od međunarodno najuticajnijih teorijskih psihoanalitičara, istražujući složene odnose između ljubavi i mržnje, nasilja i obožavanja, libidinoznih i destruktivnih nagona. Sadržaj: Uvod: Od večnosti do suprotstavljanja 1. "Mogu vas voleti samo ako od vas odustanem" Ostaci dana ili ljubav kao zabrana – Doba nevinosti ili etika romatnične ljubavi – Veliko Drugo u ljubavi – "Nikada neću pokleknuti da poželim nešto drugo" 2. Ljubav između želje i nagona Rapsodija ili ljubav kao narcisoidnost - Sedmi veo ili Zaljubljeni ego ideal - Ljubav i želja – Od želje do nagona – O muškim i ženskim genijima. 3. Tišina ženskog jouissancea Želja drugog, jouissance drugog – Kako sirene uživaju? - Homer i Kafka 4. Za ljubav nacije: Čaušeskuov Diznilend Identitet i institucija – Nostalgija za uspomenom – Država kao umetničko delo – Rumunski tržni centar 5. Voli mene, voli mog psa: Psihoanaliza i jaz između životinja i ljudi O psima i ljudima – Pavlov i Frojd – Jedenje ničega 6. Ne vidim zlo, ne izgovaram zlo: Govor mržnje i ljudska prava Nasilje reči – Veliko Drugo i bol žrtve – Ostatak - Nasilje kulturnih razlika – Postoje li različite univerzalnosti? 7. Rez u telo: Od klitoridektomije do bodi- arta Inicijacija i individualizacija – Nemoć autoriteta – Šta se nalazi iza zamišljenih simulakruma? Zaključak: „Ovo ništa ne govori"

Naslov: Zezopis od zverinjaka Autor: Miljenko Žuborski Izdavač: - nije navedeno Pismo: ćirilica Br. strana: 46 Format: 16 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Zverinjak ili nastojanje da se prevaziđe vekovni jaz između zverske lepote i tuge dvonožaca O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/wiki/Miljenko_%C5%BDuborski Miljenko Popović - Žuborski (Beograd, 1938 — Beograd, 19. mart 2020) bio je srpski književnik. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za psihologiju. Radio je deset godina kao profesor psihologije u Hemijskoj školi u Beogradu. Bio je član je Udruženja književnika Srbije od 1966. godine, a pisanjem se bavio još od studentskih dana. Objavio je brojne knjige poezije i proze za koje je nebrojeno puta nagrađivan. Za prvu zbirku pesama „Knjiga žalbe“ koju je objavio 1970. godine dobio je Srebrnu sirenu u Budvi na Jugoslovenskom festivalu satire i humora. Ljuba Moljac je zasmejavao tekstovima koje je napisao Miljenko Žuborski. Poznat је po tome što je pisao za humorističko-satirični časopis „Jež“. Periodično je objavljivao tekstove u raznim listovima i časopisima. Od 2003. u dnevnim novinama Blic svake subote objavljivao je po 2 pesme i 10 aforizama. Pored pisanja bavio se i kabaretskim nastupima, komponovanjem muzike za svoje stihove, te bio autor i izvođač svojih pesama na raznim medijima.

Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Veliki pisac kao novinar. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.

k4 zk 1808. године почиње уређење ослобођене територије, која је била подељена на 12 нахија, отварају се прве школе, које су до тада биле по манастирима. Крајем устанка 1813. године у Србији је било 40 школа, међу којима се налазила и основна школа у Трстенику , која касније добија име Живадин Апостоловић (по учитељу и борцу, који је стрељан 1943. године). Развојем привреде, посебно индустрије, долази до повећања броја становника у Трстенику. Већи број ученика доводи до деобе Осмогодишње школе `Живадин Апостоловић` на две потпуно одвојене школе ОШ `Живадин Апостоловић` и ОШ `Миодрег Чајетинац - Чајка`. И након деобе број ученика се непорестано повећава, тако да се све више истиче проблем простора. Почетком 1956/66 године ОШ `Живадин Апостоловић` добија нову школску зграду, у којој се и сада налази. Након интеграције 1970. године са ОШ `Радоје Крстић` у Попини школа добија четири подручна одељења у Попини, Дубљу, Брезовици и Стублицама. Ширењем града и изградњом новог насеља `Трстеник 2` стварају се услови за изградњу још једне основне школе, која добија назив ОШ `Свети Сава`, којој су припала сва одељења наше школе. Одлуком СО Трстеник 1989. године нашој школи припаја се подручно одељење у Богдању, које је удељено 4,5 км од матичне школе. Школске 1994/95 године залагањем колектива и учешћем друштвене средине штампана је монографија ` 180 година ОШ Живадин Апостоловић` - професора Љубивоја Бајића, у којој су сумирани сви резултати рада школе. По мерилима за вредновање и процењивање у основним школама наша школа је освајала I и II места за укупне резултате у остваривању образовног процеса.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brzi razvoj poslednjih godina u bazičnoj nauci i farmakologiji znatno je povećao razumevanje uzroka anksioznih poremećaja. Ovo je dovelo do velikog broja novih tretmana lekova iz farmaceutske industrije. Ova knjiga daje smisao ovom napretku i predstavlja koherentan prikaz dijagnoze i lečenja sa kliničke tačke gledišta. Poglavlja su u obliku pregleda i sažetaka novije literature i ispresecana su kliničkim smernicama, dijagnostičkim i terapijskim tačkama. Anksiozni poremećaji je zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznosti, odnosno neodređenog straha. To je hronično stanje tenzije, brige, straha od nepoznate ili neprepoznate percepcije straha ili konflikta. Panični poremećaj je vrsta poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha, praćen drhtanjem, ubrzanim disanjem, stezanjem u grudima, širenjem pritiska iz grudi u ruke noge i vrat, trnjenjem brade i jezika, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom, osećanjem dezorijentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod paničnog poremećaja postoji doživljaj potpune katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole Socijalna fobija je nerazumljiv, preteran strah od odlaska u društvo, od javnog nastupa, pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. Socijalna fobija može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo socijalne fobije je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama...

Sergej Dovlatov Marš usamljenih Izdavač: LOM Godina izdanja: 2022 Broj strana: 206 Format: 20 cm Povez: Broširani SERGEJ DOVLATOV 1941-1990 Danas najpopularniji ruski pisac, kako u Rusiji, tako i širom sveta. Dovlatov je najveći stilista, najduhovitiji je i najviši od svih pisaca našeg doba (196 cm).Marš usamljenih (1983) je zbornik kolumni Sergeja Dovlatova, objavljenih u njujorškom listu „Novi Amerikanac“. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remekdela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) • Pisma (1992)

ROBERT GREJVS UPUTSTVA ORFIČKOM ISKUŠENIKU Predgovor - Moma Dimić Ilustracije - Bogdan Kršić Izbor i prevod - Raša Livada i David Albahari Izdavač - Centar za kulturu, Zagreb Godina - 1975 104 strana 23 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MOMA DIMIĆ - Poezija je magija Paljba u zoru Da se mrtvi ožive Maslinjak Konverzacioni komad Ostaci Ostajući nedorečen Lopov Sećajući se rata Hladna paučina Gde god mi bili U ime vrline Uputstva orfičkom iskušeniku Hale i kepeci Amerigova bajalica Povratak boginje Pesma Blodeuwedda Bela boginja Ibik na Samosu Stenovita zemlja Sirene pozdravljaju Krona Putnikova kletva Posle pogrešno pokazanog puta Molba u pozni oktobar Darijen Lice u ogledalu Laureat Za Huana o kratkodnevici Čitalac preko mog ramena U razbijenim slikama Smetnja Virus Ona njemu Akrobate Odlike prirode Zamak Sve je bilo tako uredno Blizanac sna Kao kada mistik Samoubica u šibljiku Oni slepi od rođenja Problemi roda Spavanje Astimelusa Unutar razuma Činjenica čina Brojeći otkucaje Tvoj lični način Priznaj, marpesa Ljubav bez nade Ona Vrata Na prvi pogled Simptomi ljubavi Ponavljanje Živice prošarane snegom Rubin i ametist Susret Kao sneg Umro bih za tebe Portret Usko more `U istoriji savremene literature, ćudljivom i istrajnom talentu Roberta Grejvsa, zapala je, između ostalog, usamljenička uloga nepokolebljivog, i časnog iskušenika, u očuvanju uvek novog i svežeg orfičkog majstorstva - ne samo onog svojstvenog klasicizmu ili romantizmu. Njegova poezija, mimo pomodnog intelektualizma i svekolikog modernog antipesništva, ostaje duboko verna iskonskim elementima pevanja: emociji, nadahnuću, Muzi. Bilo da peva o scenama iz rata, ljubavi ili pak smrti, Grejvs je suptilni lirik, nepogrešivo usredsreden na sve ono najbitnije i najbolnije što sačinjava magičnu vezu naših vremenitih (i bezvremenih) susreta, čari i milosti trajanja. Iznad svega, Grejvs je uzvišeni ljubavni pesnik, s bezgraničnim poverenjem u primarnost `ženskog principa` i nikad trnuću lepotu `bele boginje`, dostojne potpunog rituala Rođenja, Življenja i Smrti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Robert Graves Grejvz Orfijskom Iskušeniku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Bas celik - Djavo i njegov segrt - Usud - Zlatoruni ovan - Vezirov sin - Nemusti jezik - Vilina gora - Mudrica prosenica - Cardak ni na nebu ni na zemlji - Azdaja u carev sin - Zlatna deca - Mala vila - Ovcar i tri vile - Tri vile, stari slepac i Celavko - Car i carska buva - Kako se djavo pretvorio u mazgu - Gvozdeni prsten - Pastirce - Vodenjak - Mladic koji nije znao sta je strah - Bogata i siromasna sestra - Bajka o jablanu - Mudra carica - Bulbuk Cizar - Covekov vek - Zasto je nebo visoko - Mladic i njegov pobratim vampir - Braca i tikva - Cigance i zmija - Ciganin i djavo - Prsten na ruci Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karatkteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Nadprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolelja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Iako je bajka poseban žanr u većoj kategoriji narodnih priča, definicija koja označava delo kao bajku izvor je značajnog spora.[3] Sam izraz potiče od prevoda Madam Dolnojevog naziva Conte de fées, prvi put upotrebljenog u njenoj zbirci 1697.[4] Svakodnevni govor povezuje bajke sa pričama o zverima i drugim narodnim pričama. Naučnici se razlikuju u pogledu stepena do kojeg bi trebalo uzeti u obzir prisustvo vila i/ili sličnih mitskih bića (npr. vilenjaka, goblina, trolova, divova, ogromnih čudovišta ili sirena) kao diferencijator. Vladimir Prop je u svojoj Morfologiji narodne priče kritikovao uobičajeno pravljenje razlike između „bajki“ i „priča o životinjama“ na bazi toga što mnoge priče sadrže pored elemenata fantastike i životinje.[5] Uprkos toga, za odabir dela za svoju analizu, Prop je koristio sve ruske narodne priče klasifikovane kao folklorne, Arn–Tompson–Aterov indeks 300–749, - u sistemu katalogizacije koji je napravio takvu razliku - da bi se dobio jasan skup priča.[6] Njegova sopstvena analiza identifikovala je bajke po elementima zapleta, ali to je samo isto tako bilo kritikovano, jer se analiza ne može lako pozabaviti pričama koje ne uključuju traganje, a štaviše, isti elementi zapleta nalaze se i radovima koji nisu bajke...

Lepo očuvano Kao na slikama Wien 1855 Xavier Henri Aymon Perrin, Count of Montépin (10 March 1823 in Apremont, Haute-Saône – 30 April 1902 in Paris) was a popular French novelist.[1] Xavier de Montépin The author of serialised novels (feuilletons) and popular plays, he is best known for the 19th-Century best-seller, La Porteuse de pain (The Bread Peddler), which was first published in Le Petit Journal, from 1884 to 1889, and underwent many adaptations for theatre, film and television. Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor), appeared in 1861 and was the subject of a plagiarism suit by author Louis-Étienne Jousserandot. Although the evidence was strongly in favour of Jousserandot, neither party prevailed and both parties were ordered to pay the court costs. Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer), appearing in 1855, was condemned as obscene and Perrin was tried and sentenced to three months in prison and a fine of 500 Francs. Selected works Edit Caricature of Xavier de Montépin from Le Trombinoscope 1875 La Porteuse de pain Les Chevaliers du lansquenet (The Knights of the Lansquenet, 1847) (with the Marquis Théodore de Foudras (1800–1872)) Les Amours d`un fou (The Love-Affairs of a Fool, 1849) Les Confessions d`un bohême (The Confessions of a Bohemian, 1849) Les Filles du saltimbanque (1849) Brelan de dames (Three of a Kind, 1850) La Baladine (1851) Le Loup noir (The Black Wolf, 1851) Geneviève Galliot (1852) Les Viveurs de Paris (The Pleasure-Seekers of Paris, 1852) L`Épée du commandeur (The Sword of the Commander, 1852) L`Auberge du Soleil d`or (The Inn of the Golden Sun, 1853) Un gentilhomme de grand chemin (A Nobleman of the High Road, 1853) Les Valets de cœur (The Knaves of Hearts, 1853) Mademoiselle Lucifer (1853) Les Filles de plâtre (The Daughters of the Plasterer, 1855) La Perle du Palais-royal (The Pearl of the Royal Palace, 1855) Le Château des fantômes (The Haunted Château, 1855) Les Filles de plâtre. Les trois débuts (1856) La Syrène (The Siren, 1856) Les Deux Bretons (The Two Bretons, 1857) Le Masque rouge (The Red Mask, 1858) L`Officier de fortune (1858) Les Pécheresses – Pivoine et Mignonne (The Fishwives – Pivoine and Mignonne, 1858) Les Viveurs de province (The Pleasure-Seekers of the Province, 1859) La Comtesse Marie (The Countess Marie, 1859) Le Château de Piriac (1859) La Maison rose (The Pink House, 1859) Les Chevaliers du poignard (1860) La Fille du maître d`école (1860) Les Marionnettes du diable (1860) Un Mystère de famille (The Family Mystery, 1860) Le Compère Leroux (1860) Une Fleur aux enchères (1860) Le Médecin des pauvres (Physician to the Poor, 1861) Le Parc aux biches (1862) Les Compagnons de la torche (1862) Les Métamorphoses du crime (1863) L`Amour d`une pécheresse (1864) L`Héritage d`un millionnaire (1864) Le Drame de Maisons-Lafitte (1864) Les Pirates de la Seine (1864) Les Amours de Vénus (1864) Bob le pendu (1864) Les Mystères du Palais-royal (1865) La Fille du meurtrier (1866) Le Moulin rouge (1866) La Sirène (1866) La Maison maudite (1867) La Femme de Paillasse. La Voyante (1873) L`Amant d`Alice (1873) La Comtesse de Nancey (1873) Le Mari de Marguerite (1873) Les Confessions de Tullia (1873) La Voyante (1873) Le Bigame (1874) Le Pendu (1874) Les Enfers de Paris (1874) La Maîtresse du mari (1876) Les Tragédies de Paris (1876) La Sorcière rouge (1876) L`Agent de police (1877) La Traite des blanches (1877) La Bâtarde (1877) Deux Amies de Saint-Denis (1878) La Femme de Paillasse (1878) Le Médecin des folles (1879) La Dame de pique (1879) Le Médecin des folles (1879) Le Fiacre Nº 13 (1880) Les Filles de bronze (1880) Le Dernier des Courtenay (1880) La Fille de Marguerite (1881) Son Altesse l`Amour (1881) Mam`zelle Mélie (1881) Madame de Trèves (1882) Les Pantins de madame le Diable (1882) Le Dernier Duc d`Hallali (1883) La Porteuse de pain (The Bread Peddler, 1884–1887) Deux Amours : Hermine (1885) Deux Amours : Odille (1885) Le Testament rouge (1888) Le Marchand de diamants (1889) Marâtre : la fille du fou (1889) Le Marchand de diamants (1889) Le Mariage de Lascars (1889) Les Drames de l`épée (1890) La Dame aux émeraudes (The Lady in Emeralds, 1891) Les Conquêtes de Narcisse Mistral (1894) La Demoiselle de compagnie (1900) Chanteuse des rues (The Street Singer, 1900) Le Marquis d`Espinchal (?) Xaver von montepin Der Morgenstern

„Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?“

Odlomak: Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam sve u svojoj glavi unapred smislio“, kaže Gabo, a ja pažljivo slušam jer, zahvaljujući noći i vev klikou, njegove reči, prvi put posle mnogo vremena, na trenutak nose neočekivan trag veoma intimnih, snažnih osećanja. „Pa, moram nešto da ti kažem“, dodaje, „silno grešiš.“ (Podiže čašu i pije.) Glas mu potom postaje još promukliji i dublji: „Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu ovo da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti, i gurao. Još malo. Uvek samo još malo, ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao.“ Ustaje s čašom u ruci, i čudi me sjaj u njegovim očima. „Sećaš li se Makombera?“, pita me. „Hemingvejeve priče?“ „Da, to je najbolja priča koju je ikada napisao. Stvarno moćna priča. Sećaš se, Makomber je pošao da ubije lava. Ili bufala. Izlazi tresući se od straha i nalazi ga. Tresući se od straha, podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš šta? Ja sam Makomber. Bolje rečeno, svi smo mi Makomber. Svi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pritom tresli od straha.“ Ćuti. U daljini, u pariskoj noći, čujemo sirenu policijskog automobila. Možda i jeste u pravu: iz straha se rađaju hrabri; iz poraza, pobeda; iz nedaće, sreća. Sećam se mladića kojeg sam upoznao onog dana u jednom kafiću u Bogoti, pre mnogo godina. Tek sad shvatam koliko mu je hrabrosti trebalo da nepozvan priđe stolu, isto kao što je Makomber išao afričkim stazama s puškom u ruci. Mladić nije imao druge. Bio je izgubljeni slučaj koji je odlučio da to ne bude, Makomber koji je čvrsto rešio da ubije svog lava. Sad ga je ubio. Kralj u Stokholmu daće mu trofej. „Svakoga dana celog svog života budio sam se usran od straha. Ranije zbog onoga što bi moglo da mi se desi. Sada zbog onoga što mi se desilo.“ Obojicu nas iznenađuje sanjiv glas devojke, one glupe koja nije glupa, one što izgleda glupo, a nije. „Nego“, pita, pokušavajući da priguši zevanje, „ko vam je taj Makomber? Znam li ga ja?

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga - Trajan Stojanović Izdavač: Equilibrium Godina izdanja: 1999 Broj strana: 94 Format: 23 cm Povez: Broširani Knjiga „Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga” uglavnom je vezana za piščevu posetu Beogradu 1998. godine, budući da sadrži tekstove predavanja koje je održao u tri ugledne institucije i intervju koji je tom prilikom dao jednom novinaru. Osim toga u njoj je objavljen poduži Stojanovićev esej o čuvenom putopisu Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, koji nije štampan na engleskom jeziku. Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike… U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

U dobrom stanju Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga / Trajan Stojanović Ostali naslovi Pogledi na Nas i na Drugoga Pogledi na Vas i na Drugoga Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1999 Beograd : Equilibrium, 1999 (Beograd : Zavod za grafičku tehniku Tehnološko-metalurškog fakulteta) Fizički opis 94 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Đokić, Vlastimir Biblioteka Dijalozi / [Equilibrium, Beograd] ; knj. 1 Tiraž 350 O piscu / V. [Vlastimir] Đokić: str. 93-94 Autorova slika i beleška o njemu na koricama Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice West, Rebecca, 1892-1983 -- `Crno jagnje i sivi soko` Civilizacija -- Balkanske države Balkanske države -- Geopolitika Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike... U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vonegat je rano, mođu prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvo-takvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa. Precizan realistički okvir, onakav kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp“ početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa“. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa“, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdaa Hirošimu i Vijetnam. Kurt Vonegut Mlađi (engl. Kurt Vonnegut, Jr.; Indijanapolis, 11. novembar 1922 — Njujork, 11. april 2007) bio je američki pisac poznat po romanima u kojima je kombinovao satiru, crni humor i naučnu fantastiku. Najznačajnija dela su mu Klanica pet (1969), Kolevka za macu (1963) i Doručak za šampione (1973).[1] Bibliografija Romani: Mehanički pijanino (1952) Sirene s Titana (1959) Majka noć (1962) Kolevka za macu (1963) Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter (1965) Klanica 5 (1969) Doručak šampiona (1973) Lakrdija (1976) Zatvorska ptičica (1979) Snajper Dik (1982) Galapagos (1985) Plavi drozd (1988) Hokus-pokus (1990) Vremetres (1996) Zbirke kratkih priča: Kanarinac u mačjem leglu (1961) Dobrodošli u majmunarnik (1968) Bogombova burmutica (1999) Knjige eseja: Vampeters, Fuma i Grenfelons (1974) Cvetna nedelja (1981) Sudbine gore od smrti (1990) Bog vas blagoslovio, dr Kevorkiane (2001) Čovek bez zemlje (2005) Drame: Srećan rođendan, Vanda Džun (1970) Između vremena i Timbuktua (1972) Odluči se (1993)

KLARENS ŠMIT - CLARENCE SCHMIDT - engleski jezik Biografija i dela Godina izdanja: 1946 Broj strana: 112 Povez: mek sa zaštitnim omotom Format: 23x21 Bogato ilustrovano Stanje kao na slici. Korice malo iskrzane, unutrašnjost u odličnom stanju. Clarence Schmidt (11. septembra 1897. u Njujorku - 9. novembra 1978. u Njujorku) bio je „autsajder“ i pionir monumentalne skulpture. Njegovo kontinuirano životno delo, „Čudo na planini“, izgrađeno je od pronađenih predmeta i recikliranog materijala između 1940. i 1972. godine, koji su evoluirali na zadnjoj padini planine Ohajo. Vajarstvo nije više fiksan pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili skupa aktivnosti, već se radi o imenu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, i širi svoje aktivnosti; neprestano uvrštavajući nove vrste predmeta u svoj okvir. Širina pojma u drugoj polovini dvadesetog veka je već bila daleko veća nego što se to moglo zamisliti nekoliko desetljeća ranije, a u fluidnom stanju umetnosti na početku 21. veka niko ne može sa sigurnošću predvideti šta se sve može uvrstiti u vajarsko delo u bližoj ili daljoj budućnosti. Određene karakteristike koje su u prethodnim vekovima smatrane suštinskim za umetnost vajarstva, najvećim delom nisu više prisutne u modernom vajarstvu, te tako više ne mogu pripadati njegovoj definiciji. Jedna od najbitnijih je ona koja se tiče predstvljanja prirode. Pre dvadesetog veka, vajarstvo je smatrano predmetnom umetnošću, onom koja imitira oblike prirode, najčešće ljudski lik, ali takođe i nežive predmete, igre, različite tipove pribora i knjige, obično u pratnji vajane ili klesane ljudske figure. Početkom dvadesetog veka, međutim, u vajarstvu se takođe pojavljuju nepredmetne, apstraktne forme. Za funkcionalne predmete i objekte kao što su namještaj, vaze, i građevine, je i ranije smatrano da mogu biti ekspresivni i lepi iako nisu ogledalo prirode, ali se tek u dvadesetom veku javljaju nefunkcionalna, nepredmetna (apstraktna) trodimenzionalna umetnička dela. Pre 20. veka, vajarstvo je prvenstveno smatrano umetnošću čvrste forme, ili mase. Istina, i ranije su postojali negativni elementi vajarstva, odnosno rupe i šupljine u masi čvrste forme, i oni su bili sastavni deo dizajna, ali je njihova uloga bila sekundarna. Međutim, u modernom vajarstvu najveći broj dela je sasvim obrnuo ovakvo shvatanje, usmeravajući pažnju posmatrača na prostorne aspekte vajarskog dela koji su sada postali dominantni. Prostorno vajarstvo je danas generalno prihvaćeno kao grana vajarstva. U prošlosti je takođe smatrano da su vajarsko delo i komponente koje ga čine nepromenjljivog oblika i veličine, kao i da su lišene mogućnosti kretanja. Razvojem kinetičkog vajarstva i ova shvatanje je dovedeno u pitanje, budući da se nepokretnost i postojanost više ne mogu smatrasti suštinskim za umetnost vajarstva. Vizuelne umetnosti podrazumevaju ne samo tradicionalne umetnosti kao što su slikarstvo i skulptura, već i sve one umetnosti nastale širenjem mogućnosti proizvođenja vizuelnog u tehnološkom kroz fotografiju, video i film.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Areopagitica; Govor gospodina Johna Miltona za slobodu nelicenciranog tiska u engleskom parlamentu je prozna polemika iz 1644. engleskog pjesnika, učenjaka i polemičkog autora Johna Miltona koji se protivi licenciranju. Areopagitika je jedna od najutjecajnijih i najutjecajnijih filozofskih obrana načela prava na slobodu govora i izražavanja u povijesti. Mnoga njegova izražena načela tvorila su osnovu za suvremena opravdanja tog prava. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.