Naslov dela: DA LI KNJIŽEVNOST MISLI?: KNJIŽEVNOST KAO TEORIJA ZA ANTIMITSKO DOBA [Does Literature Think? Literature as Theory for an Antimythical Era] Autor: Statis Gurguris [Stathis Gourgouris] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s engleskog: Nada Harbaš Obim: 492 strane Format: 13 x 22 cm Povez: broširan Knjiga pokreće pitanje ima li književnost sposobnost da bez spoljnjeg tutorstva pojmovno artikuliše stanje sveta iz kojeg nastaje i kojem se alegorijski obraća. Autor insistira da projekat koji književnost razume kao teoriju nije, strogo govoreći, filozofski. Izumevanje književnosti kao apsolutne teoretske prakse, koje je tradicionalno prepoznato kao romantičarski poduhvat nezamisliv izvan prosvetiteljske problematike, nije ništa drugo do mitopoetska artikulacija antropocentrične, svetovne, društvene imaginacije koju prepoznajemo kao karakterističnu za ovaj istorijski period. U tom smislu, pitanje književnosti kao teorije za antimitsko doba prevazilazi polazišta drevnog spora između poezije i filozofije i ide do radikalnog značaja samog političkog – preciznije, do pitanja kako mi, u vlastitom društveno-istorijskom trenutku, razumevamo, procenjujemo i sprovodimo odnos političkog prema poietičkom. ************************************************* SADRŽAJ: Politika Fikcije: književna konstrukcija realnosti / 7 (razgovor sa Obradom Savićem) Da li književnost misli? / 59 PRVI DEO: OD ZAKONA DO MITA Prosvetiteljstvo i paranomija / 119 Koncept mitskog / 171 Potreba filozofije za Antigonom / 207 DRUGI DEO: POZORIŠNA PITANJA Gest sirena / 263 Sanjana stvarnost ruševine / 313 TREĆI DEO: IZMICANJE IMENA Istraživanje, esej, neuspeh / 353 Lucidna opijenost / 375 S onu stranu oštećenog života / 467 ***************************************************** fmk knjige, filozofija, teorija književnosti, mit, pol ven, antika, platon, književnost, politika, sanjana nacija, država

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gustav Hjortlud Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

BEZ GRANICA - Džim Kvik Usavršite svoj mozak, učite brže i otključajte pristup izuzetnom životu za koji ste sposobni.Uz pomoć ove knjigemoći ćete da iskoristite sav potencijal svog mozga širenjem mentalnih sposobnosti i održavajući mentalnu kondiciju. Delo je zasnovano na najaktuelnijim i najnovijim saznanjima iz oblasti neurologije. Džim Kvik, najbolji trener „moždanih mišića“ na svetu, napisao je uputstva za širenje mentalnih sposobnosti i održavanje kondicije mozga. Vaš mozak je superkompjuter, a vaše misli njegov program. Zato Kvikov trening mozga počinje razobličavanjem onoga što vas koči i guši i brisanjem granica onoga što mislite da je moguće. Naučićete kako da se pomerite od negativnih razmišljanja ka pozitivnim mogućnostima. ocuvana k21+

Odiseja misterija resena Zlatko Mandžuka mek povez - udžbenički format, 441strana, izdavač: Čigoja - Beograd kao nova ...... Odiseja se smatra najlepšim literarnim delom zapadne civilizacije, a njen autor, Homer, prvim i najvećim pesnikom svih vremena.Knjiga „Odiseja, misterija rešena” na jedinstven i potpuno nov način tumači Homerov ep. Po prvi put u literaturi, u ovoj knjizi se objašnjavaju događaji i pojave koje je Odisej doživeo i video, a što se do sada smatralo plodom bogate pesnikove mašte. Tako knjiga otkriva kako je Odisej sišao u Hadovo carstvo umrlih duša, šta su to Skila i Haribda, ko su sirene, kako ostrvo gospodara vetrova Eola lebdi, kako je čarobnica Kirka pretvorila Odisejeve mornare u svinje i drugo.

Ova knjiga predstavlja manje poznatu stranu povesti čovečanstva, gde su stvarnost i mašta razgraničene tankom linijom. Tajne poruke koje nam prenose uređeni nizovi menhira u Kamaku i veličanstvene skulpture što se uzdižu na malenom Uskršnjem ostrvu, magličasti tragovi izgubljenih gradova i likovi nesvakidašnjih istorijskih ličnosti - sve je to jedan zadivljujući svet koji bismo hteli pobliže da upoznamo. Na stranicama ove knjige susrešćemo bića, događaje i mesta koji su se kroz brojna razdoblja prošlosti nalazili na rubu sveta snova. Čitav paralelni svet, nastanjen sirenama, vešticama i đavolcima, svet koji su stvorile civilizacije pre nas, pruža zapravo način da se odgovori na večita pitanja o tome odakle potičemo i kuda idemo. Tvrd povez, latinica. 396 strana.

Autor: Brat Luis de Leon Povez: broširan Br. strana: 422 Format: 12x20 Rasprava `O Hristovim imenima` ne može se u potpunosti razumeti, ako se ne postavi u okvire tradicije jevrejskog porekla, koja je imala velikog uspeha u staroj i srednjevekovnoj hrišćanskoj tradiciji pisanja rasprava o Božijim imenima i o značenju Božijeg imena ili Tetragrama. Sa uvođenjem Kabale i njenim širenjem kroz hrišćansku misao u Renesansi, nastaje sve više takvih tekstova. Govoreći o tajnama koje sadrže hebrejska slova, kako u broju tako i u rasporedu, Luis de Leon govori o Neizrecivom imenu ili Tetragramu i završava rečima da su to stvari veoma poznate onima koji znaju hebrejski jezik, naročito zato što spadaju u ono što oči vide, a ovako, izrečene i saslušane, postaju nejasne...

Pedagoški muzej,Beograd,2016.104 strane,ilustr.22x22cm behance.net/gallery/37540239/Svet-Bajki-Interaktivna-izlozba-za-decu ,,Nova izložba Pedagoškog muzeja u Beogradu `Jednom, jako davno, u dalekoj zemlji”, autorke Maje Nikolove, posvećena je deci i svima koji su mladi duhom. Izložba će omogućiti mališanima da istraže svet Crvenkape, Aladina, Male sirene, tri praseta, kao i mnogih drugih likova iz bajki, na potpuno nov način! Uz pomoć dubinske kamere - kinekta - deca će moći da udahnu život svojim omiljenim junacima upravljući njihovim siluetama svojim telima i pokretima. Ova izložba, osim što podstiče razvoj dečje mašte i rađanje novih ideja, predstavlja priliku da se deca upoznaju sa novim tehnologijama, kao i inicijativu da se istraži u kojoj meri je moguće upotrebiti interaktivni storytelling u edukativne svrhe. Pozivamo sve zainteresovane da svojim idejama doprinesu razvoju sličnih projekata, koji bi primenu mogli naći unutar raznih kulturnih ustanova, a pre svega u okviru obrazovnog sistema. 
Pedagoški muzej poziva mališane da na potpuno novi način upoznaju svet svojih omiljenih priča i junaka!``

protojerej-stavrofor Radomir Popovic Садржај књиге бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа). Трећи део посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа). (100 стр., илустровано)

07535) HILJADITA GODINA , Žorž Dibi , Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci Novi Sad 2018 , Knjiga ovog velikog francuskog medijevaliste stavlja na njihovo pravo mesto pretpostavke o mračnjaštvu visokog srednjeg veka. Ova studija predstavlja svojevrsni opis straha hiljadite godine, `tog mračnog, pokornog doba, izvora svih starinskih praznoverica`. Strah koji se javlja za vreme hiljadite godine nije neopravdan, jer je sama godina tek početak velikih stradanja u srednjem veku. Reformom crkve i širenjem vere polako se priprema i sveti rat. Izvori za proučavanje nisu uvek relevantni, s obzirom na to da je hrišćanstvo težilo da sakralizuje istoriju, te je svekolika pisana kultura uvedena u strogo crkvene okvire. Takođe, jedina književnost pisana je na latinskom, u tesnoj vezi sa obrazovnim ustanovama, a `autoriteti` čuvani u bibliotekama govore samo o životima kraljeva, pa i književnost nije dobro polazište za proučavanje svakodnevnog života srednjeg veka. Između slabo obrazovanog društva i rata koji se sprema ostaje prostor za natprirodno, te se hiljadita godina vezuje za mistično, za obmane, za razne poremećaje - znake veoma bliske opasnosti. mek povez, format 12 x 17,5 cm , ćirilica, 290 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici ostavljene beleske drvenom bojicom i grafitnom olovkom, i 20 tak recenica podvuceno isto grafitnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328)[1] bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Biografija Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O.P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine.

Naslov: Peta generacija - ključ za blagostanje pomoću industrijskih robota i inteligentnih kompjutora Autor: Martin F. Wolters Obim strana: 148 Format: 13.5 x 20.5 cm Izdavač: Globus Godina izdanja: 1986. Povez: Tvrdi sa zlatotiskom i zaštitnim omotačem Ključ za blagostanje pomoću industrijskih robota i inteligentnih kompjutora Za autora ove knjige budućnost ne samo da je počela, nego je već zastarela. Fasciniran munjevitim razvojem novih tehnologija i širenjem polja njihove primene, on se suprotstavlja odredjivanju budućnosti na osnovu ekstrapolacija prošlih i sadapšnjih stanja i trendova. Kompjuteri i roboti iz temelja menjaju ljudski život. Jedna od središnjih tema u tom kontekstu je problem nezaposlenosti. Da li je na osnovu činjenice da uvodjenjem robota u proizvodnju nepovratno išćezavaju neka zanimanja i poslovi, legitimno zaključiti da za mnoge ljude nastupa pakao nezaposlenosi? Ne, tvrdi Wolters. Roboti i kompjuteri zamenjuju rutinske i zamorne dehumanizirajuće poslove, a otvaraju prostor za kreativni ljudski rad. Broj radnih mesta u materijalnoj proizvodnji smanjiće se, ali će zahtevi održavanja i programiranja nove opreme, kraći vek trajanja novih proizvoda i povećanje sektora usluga nalagati povećanje broja kvalitetno različitih novih zanimanja. Prema tome, misli Wolters, industrijski roboti i inteligentni kompjuterei vode društvu blagostanja. Knjiga je odlično očuvana POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 LŠ

JAKA KAO SMRT JE LJUBAV - Majster Ekhart izbor iz dela Izdavač: SVETOVI Novi Sad, 1999. F: 12x17 cm O: 199 str Mek povez, ćirilica. Knjiga je u odličnom stanju samo je prva strana knjižnog bloka malo zacepljena u vrhu i ima pečat knjižare Plato. Majster Ekhart (1260-1327?), formalno dominikanac, obrazovao se u Strazburgu, Parizu, Kelnu, pod uticajem Alberta Velikog, klasičnog sholastičara i kao savremenik Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao u Parizu, gde je stekao magisterijum, tj. majstorsko dostojanstvo. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburgu. Držao je propovedi i po manastirima kao najugledniji teolog i najslavljeniji propovednik Nemačke. U sporu između Tome Akvinskog i Dunsa Skota, stavio se na stranu prvog, i ohrabrivao laike da uđu u augursku tajnu i tajnu spasenja. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu Crkvu da mu se suprotstavi, a inkvizicija je progonila i spaljivala sve one koji su izražavali njegove stavove. Uprkos odstupanjima od tomizma, njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Odbio je optužbe inkvizitora, ali je morao pred papu u Avinjon. Ekhart se 1327. poslednji put pominje kao živ. Zastupao je učenje o večnosti ljudske duše. Ekhartova nadahnuta i skoro panteistička teologija jedna je od vršnih tačaka hrišćanski inspirisane mistike.

R. SpiridonovićTuberkoloza kostiju i zglobovaMeki povezMikobakterije mogu biti prouzrokovači infekcije zglobova i kostiju. Zahvatanje skeletne muskulature ima sporu kliničku evoluciju. Lokalne inflamatorne promene neopaženo, podmuklo dovode do destrukcije i mogu sponatno da prelaze kroz faze egzacerbacije i remisije. Sistemski simptomi su često dosutni.Uzrok nastankaTuberkuloza kostiju i zglobova nastaje kao posledica limfohematogenog širenja bacila iz ekstraartikularnog fokusa infekcije, ili u nekim slučajevima širenjem infekcije iz susednih žarišta.Klinička slikaTuberkuloza u kostima zgloba može da ostane "uspavana" nekoliko godina dok se ne aktivira. Osteoartikularna tuberkuloza može da zahvati bilo koju kost ili zglob, burzu ili tetivu, ali je najčešće lokalizovana na velikim nosećim zglobovima i pršljenovima. U toku tuberkuloznog procesa stvara se specifično granulaciono tkivo sa kazeifikacijom koja razara zglobnu hrskavicu i kosti odnosno telo pršljena i intervertebralni diskus.Tuberkuloza kičme (Pottova bolest) lokalizuje se u torakolumbalnoj kičmi od VI dorzalnog do III lumbalnog pršljena. Bolest počinje na prednjim ivicama pršljena i diska, progredira do suženja intervertebralnog prostora, destrukcije vertebralnih platoa i kolapsa pršljenskog tela, usled čega dolazi do akutne kifoze i karakterističnog deformiteta kičme u vidu gibusa (grba). Infekcija može da se lokalizuje na jednom ili na više pršljenova. Ove promene su praćene lokalnim spazmom i bolom koji se pojačava noću, dovodi do promena u stavu, hodu i raspoloženju bolesnika. Kasnije, mogu da nastanu hladni paravertebralni apscesi i različite neurološke komplikacije, zbog kompresije medule apscesima i granulacionim tkivom. Apscesi mogu prodirati uz i niz kičmu do prepona, duž rebra, vrata i sternuma.6/24

Odlicno ocuvana nova! Povijest dokazuje da je u čovjekovoj prirodi neprekidno traganje za sve većim znanjem. Bez našega stalnog posezanja za onim onkraj neposrednog znanja, našega neprekidnog poriva da krećemo prema horizontu i otkrivamo što leži tamo i još dalje - ne bi bilo napretka. Isaac Asimov, koji je pisao gotovo o svakom području čovjekova djelovanja, sad nam pruža izvanredno čitljiv prikaz čovjekovih istraživanja i ispitivanja fizičkog svijeta. U jednom svesku širokog raspona, priča nam o tome kako su ljudi učili i kako su nastavljali učiti o svome svijetu, od velikih migracija prethistorije do svemirskih sondi današnjice i putovanja sutrašnjice o kojima jedva snivasmo. Asimov obuhvaća velika otkrića u astronomiji, biologiji, zemljopisu, matematici, geologiji, fizici te praktički svim drugim područjima znanja. Pruža nam kronološki prikaz istraživanja, otkrića i izuma, razvitak znanstvene misli i znanstvene teorije i objašnjava jednostavno kako je čovjek stjecao, oplođivao i primjenjivao stečeno znanje kako bi naučio još više. On putuje od prošlosti do sadašnjosti i nastavlja dalje, da bi zamišljao smjerove kojima će nas znanje povesti u budućnosti. Unutar četiri područja fizičkog svemira - horizonta prostora, vremena, tvari i energije - Asimov otkriva kako je poriv za širenjem granica znanja odveo čovjeka dalje od obodnica poznatog svijeta, da bi razvio teorije i naprave koje će mu dopustiti prodiranje u tajne Zemlje i svemira. Tu su stotine fascinirajućih - i korisnih - činjenica, datuma, imena i brojaka koje su priča o čovjekovu prodoru u svijet i u svemir, s vječnim ciljem da širi horizonte znanja. G7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ugodimo ljubavi i ona će nas utešiti! Posle objavljenih knjiga, Ljubav nas pretvara u ono što volimo i Sve što saznajemo saznaje nas, s Blagodaću utehe završavamo izbor iz Ekhartovog dela. Odnos koji je ovaj mističar uspostavio prema Bogu ostaje bez premca na svetu i vodi nas prema iskustvu zbog kojeg nećemo zažaliti. Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328)[1] srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O.P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine. Učenje U središtu Ekhartovog učenja leži uzletna moć duše, koja odeljivanjem od telesnog i svetovnog hrli svojem iskonu. „ Dno Boga je moje dno, i moje je dno dno Boga. ”

Politička analitika i menadžment u politici Садржај предмета чине три ужа проблемска круга. Први укључује сегменте попут одређења појма, улоге, функција и узрока конфликата, као и њихове класификације и типологије, односно својеврсну анатомију конфликта – њихово мапирање. Други, конфликтна динамика анализира ток, активности и исходе конфликтне интеракције и посебно се бави стварањем и одржавањем и ширењем коалиционих аранжмана. Трећи круг даје увид у тактике и технике преговарања, моделе регулације и институционализације конфликата, као и претпоставке за стварање консензуса или баар постизање компромиса. Основни циљ је да пружи систематична знања и увид у друштвени контекст, структуру и актере конфликата, ток и исходе регулације и оспособи их за вођење успешне ненасилне друштвене акције. Predmet ima za cilj da polaznicima omogući da kroz predavanja i radionice, kao i izradu sopstvenih mapa konflikata ostvare kritički uvid u: uzroke i neposredne povode konflikata mehanizme regulacije i pacifikacije konflikata tok, aktivnosti i prirodu konfliktne interakcije stvaranje koalicija i nenasilnu borbu metode medijacije i regulacije konflikata Na taj način bi se osposobili za konfliktni menadžment, odnosno vođenje nenasilnih akcija i upravljanje konfliktima i posredovanje u njima. еоријска настава: 1) Појам, улога и функције конфликата; 2) Узроци конфликата; 3) Врсте друштвених конфликата; 4) Системски конфликти – кризе, ратови и револуције; 5) Стратегије и активности актера; 6) Ненсилна акција; 7) Заблуде о ненасилној борби; 8) Грађење коалиција; 9) Ток и исходи конфликата; 10) Тест, израда и анализа упитника; 11) Процедуре и приступи регулација конфликата; 12) Преговарачки стилови и тактике; 13) Нација, национализам и међунационални конфликти; 14) Приватизација и транзициони губитници и добитници; 15) Завршна расправа kao nova sa posvetom autora SKAJ.2

k4 zk 1808. године почиње уређење ослобођене територије, која је била подељена на 12 нахија, отварају се прве школе, које су до тада биле по манастирима. Крајем устанка 1813. године у Србији је било 40 школа, међу којима се налазила и основна школа у Трстенику , која касније добија име Живадин Апостоловић (по учитељу и борцу, који је стрељан 1943. године). Развојем привреде, посебно индустрије, долази до повећања броја становника у Трстенику. Већи број ученика доводи до деобе Осмогодишње школе `Живадин Апостоловић` на две потпуно одвојене школе ОШ `Живадин Апостоловић` и ОШ `Миодрег Чајетинац - Чајка`. И након деобе број ученика се непорестано повећава, тако да се све више истиче проблем простора. Почетком 1956/66 године ОШ `Живадин Апостоловић` добија нову школску зграду, у којој се и сада налази. Након интеграције 1970. године са ОШ `Радоје Крстић` у Попини школа добија четири подручна одељења у Попини, Дубљу, Брезовици и Стублицама. Ширењем града и изградњом новог насеља `Трстеник 2` стварају се услови за изградњу још једне основне школе, која добија назив ОШ `Свети Сава`, којој су припала сва одељења наше школе. Одлуком СО Трстеник 1989. године нашој школи припаја се подручно одељење у Богдању, које је удељено 4,5 км од матичне школе. Школске 1994/95 године залагањем колектива и учешћем друштвене средине штампана је монографија ` 180 година ОШ Живадин Апостоловић` - професора Љубивоја Бајића, у којој су сумирани сви резултати рада школе. По мерилима за вредновање и процењивање у основним школама наша школа је освајала I и II места за укупне резултате у остваривању образовног процеса.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brzi razvoj poslednjih godina u bazičnoj nauci i farmakologiji znatno je povećao razumevanje uzroka anksioznih poremećaja. Ovo je dovelo do velikog broja novih tretmana lekova iz farmaceutske industrije. Ova knjiga daje smisao ovom napretku i predstavlja koherentan prikaz dijagnoze i lečenja sa kliničke tačke gledišta. Poglavlja su u obliku pregleda i sažetaka novije literature i ispresecana su kliničkim smernicama, dijagnostičkim i terapijskim tačkama. Anksiozni poremećaji je zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznosti, odnosno neodređenog straha. To je hronično stanje tenzije, brige, straha od nepoznate ili neprepoznate percepcije straha ili konflikta. Panični poremećaj je vrsta poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha, praćen drhtanjem, ubrzanim disanjem, stezanjem u grudima, širenjem pritiska iz grudi u ruke noge i vrat, trnjenjem brade i jezika, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom, osećanjem dezorijentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod paničnog poremećaja postoji doživljaj potpune katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole Socijalna fobija je nerazumljiv, preteran strah od odlaska u društvo, od javnog nastupa, pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. Socijalna fobija može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude. Poreklo socijalne fobije je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama...

PANKADŽ VIDŽ TURBOMETABOLIZAM Prevod - Nenad Trnavac Izdavač - Publik praktikum, Beograd Godina - 2019 228 strana 23 cm ISBN - 978-86-6035-620-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DŽOEL FURMAN - Predgovor Uvod: Zašto turbometabolizam i šta ja imam od toga? Metabolički sindrom: osnovni uzrok hroničnih bolesti Holistički pristup tretmanu i lečenju gojaznosti i dijabetesa Osnove potrebne za početak Optimalna ishrana za optimalno zdravlje Voda: sastavni deo života Presudna uloga vežbanja Savladajte stres pre nego što on savlada vas Spavanje: osnovni sastojak zdravlja Borba s neprijateljima iz okruženja Superhrana i suplementi Recepti za turbometabolizam Zaključak Dodatak 1: Deset zapovesti doktora Vidža za optimalnu dobrobit Dodatak 2: Deset razloga zašto želim da dostignem turbometabolizam Dodatak 3: Program vežbi u tri nivoa Dodatak 4: Glikemijski indeks hrane Zahvalnosti O autoru `Zajedno sa širenjem savremenog zapadnjačkog načina života po čitavoj planeti, širi se i metabolički sindrom - skup simptoma koji povećava rizik od razvoja srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa i drugih bolesti. Dobre vesti: metabolički sindrom može se staviti pod kontrolu dobro promišljenim programom fizičkih vežbi, prirodne ishrane, kontrole stresa i kvalitetnog sna. U ovoj jezgrovitoj i vedroj knjizi doktor Vidž prečišćava mnoštvo medicinskih istraživanja i pravi jednostavan i efikasan program za vitalnost i zdravlje. Izbegavajući pomodarstvo i jeftine trikove, pruža čitaocima praktične savete, studije slučajeva običnih ljudi i jasne odeljke u kojima uspeva da raskrinka uobičajene medicinske mitove. Ako se pridržavate dokazano efikasnih metoda doktora Vidža, možete da kontrolišete dijabetes, izbegnete metaboličke poremećaje povezane s njim, izgubite višak kilograma i živite zdravijim i srećnijim životom, puni energije.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pankaj Vij Turbo Metabolism

Autor - osoba Ekhart, majstor, 1260-1327 = Eckhart, majstor, 1260-1327 Naslov Jaka kao smrt je ljubav : izbor iz dela / Majster Ekhart ; [sa srednjovekovnog nemačkog preveo Herman Bitner ; izbor i prevod Mirjana Avramović] Jedinstveni naslov ǂMeister Eckhart-ǂSchriften Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1999 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 199 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bitner, Herman = Bitner, Herman Avramović, Mirjana, 1947- = Avramović, Mirjana, 1947- Zbirka Biblioteka Svetovi (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Meister Eckhart-Schriften Iz uvoda H. Bitnera uz ovo izdanje: str. 5-12 Na omotu beleška o autoru. Predmetne odrednice Ekhart, majstor, 1260-1327? Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328) bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O. P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine. Učenje U središtu Ekhartovog učenja leži uzletna moć duše, koja odeljivanjem od telesnog i svetovnog hrli svojem iskonu. „Dno Boga je moje dno, i moje je dno dno Boga.” MG9

Lev Ljubimov Iskustva drevnih Rusa Tvrdi povez Izdanje na Ruskom jeziku Rusi (ruski русские, russkie), slavenski narod nastanjen uglavnom u Ruskoj Federaciji, gdje čini 80,2% (2002) ukupnoga stanovništva; oko 116,13 milijuna pripadnika. Oko 25 milijuna Rusa živi u bivšim sovjetskim republikama Ukrajini, Kazahstanu, Uzbekistanu, Bjelorusiji, baltičkim državama i dr. Veće zajednice ruskih iseljenika i njihovih potomaka postoje i u Zapadnoj Europi, SAD-u i Kanadi. Ime Rusi poznato je od IX. st. Drži se da potječe od naziva za jedno od istočnoslavenskih plemena koje je živjelo uz rijeku Ros. Ipak, srednjogrčki (οἱ ῥῶς) i arapski (Rūs) naziv za Romane te finski naziv za Švedsku (Ruotsi) upućuju na skandinavsko podrijetlo imena. Istočnoslavenska plemena nastanjivala su u drugoj polovici I. tisućljeća golemo područje između Kavkaza i Crnoga mora, oko bazena Volge i Dona, Ladoškoga jezera, Zapadne Dvine i Njemena. Okupljanje istočnoslavenskih plemena (Poljana, Volinjana, Drevljana, Dregoviča, Radmiča, Kriviča i dr.) vezano je uz stvaranje i širenje Kijevske Kneževine (IX. st.). Za vladavine kneza Vladimira Svjatoslaviča stara ruska plemena prešla su na kršćanstvo (988). Raspadom Kijevske Kneževine (XII. st.) i za mongolsko-tatarske vladavine (XIII–XV. st.) došlo je do formiranja triju posebnih naroda: Rusa (Velikorusa), Bjelorusa i Ukrajinaca (Malorusa). Značajnu ulogu u etnogenezi imalo je i osvojenje Sibira (XVI–XVII. st.), odnosno asimiliranje mnogih neslavenskih naroda. Iako se širenjem ruskog etnika i asimilacijom neslavenskih naroda u ruskoj kulturnoj sferi stječu utjecaji različitih kultura (germanske, osobito skandinavske, bizantske i tzv. orijentalne), slavensko-ruska baština očuvala se do najnovijega doba. Ona je vidljiva ponajprije u tradicijskoj kulturi: graditeljstvu, gradnji parnih kupelji (osobito na sjeveru), upotrebi drevnih prijevoznih sredstava (saonice, skije, krplje), hrani (šči, boršč, kiselj i dr.), piću (kvas, pivo), tekstilnim vještinama, drvorezbarstvu, lončarstvu, višeglasnoj glazbi i instrumentima (bandura, balalajka), epskim pjesmama (biline, dume), nošnji i dr. Slavenska je baština vidljiva i u cijelom nizu svadbenih, paradnih, pogrebnih, ljetnih (o Ivanju), novogodišnjih i dr. običaja, u seljačkim institucijama (npr. institucija razdiobe zemljišta

Lev Ljubimov Iskustva drevnih RusaTvrdi povezIzdanje na Ruskom jezikuRusi (ruski русские, russkie), slavenski narod nastanjen uglavnom u Ruskoj Federaciji, gdje čini 80,2% (2002) ukupnoga stanovništva; oko 116,13 milijuna pripadnika. Oko 25 milijuna Rusa živi u bivšim sovjetskim republikama Ukrajini, Kazahstanu, Uzbekistanu, Bjelorusiji, baltičkim državama i dr. Veće zajednice ruskih iseljenika i njihovih potomaka postoje i u Zapadnoj Europi, SAD-u i Kanadi.Ime Rusi poznato je od IX. st. Drži se da potječe od naziva za jedno od istočnoslavenskih plemena koje je živjelo uz rijeku Ros. Ipak, srednjogrčki (ο ἱ ῥῶς ) i arapski (Rūs) naziv za Romane te finski naziv za Švedsku (Ruotsi) upućuju na skandinavsko podrijetlo imena. Istočnoslavenska plemena nastanjivala su u drugoj polovici I. tisućljeća golemo područje između Kavkaza i Crnoga mora, oko bazena Volge i Dona, Ladoškoga jezera, Zapadne Dvine i Njemena. Okupljanje istočnoslavenskih plemena (Poljana, Volinjana, Drevljana, Dregoviča, Radmiča, Kriviča i dr. ) vezano je uz stvaranje i širenje Kijevske Kneževine (IX. st. ). Za vladavine kneza Vladimira Svjatoslaviča stara ruska plemena prešla su na kršćanstvo (988). Raspadom Kijevske Kneževine (XII. st. ) i za mongolsko-tatarske vladavine (XIII– XV. st. ) došlo je do formiranja triju posebnih naroda: Rusa (Velikorusa), Bjelorusa i Ukrajinaca (Malorusa). Značajnu ulogu u etnogenezi imalo je i osvojenje Sibira (XVI– XVII. st. ), odnosno asimiliranje mnogih neslavenskih naroda. Iako se širenjem ruskog etnika i asimilacijom neslavenskih naroda u ruskoj kulturnoj sferi stječu utjecaji različitih kultura (germanske, osobito skandinavske, bizantske i tzv. orijentalne), slavensko-ruska baština očuvala se do najnovijega doba. Ona je vidljiva ponajprije u tradicijskoj kulturi: graditeljstvu, gradnji parnih kupelji (osobito na sjeveru), upotrebi drevnih prijevoznih sredstava (saonice, skije, krplje), hrani (šči, boršč, kiselj i dr. ), piću (kvas, pivo), tekstilnim vještinama, drvorezbarstvu, lončarstvu, višeglasnoj glazbi i instrumentima (bandura, balalajka), epskim pjesmama (biline, dume), nošnji i dr. Slavenska je baština vidljiva i u cijelom nizu svadbenih, paradnih, pogrebnih, ljetnih (o Ivanju), novogodišnjih i dr. običaja, u seljačkim institucijama (npr. institucija razdiobe zemljišta1/2

POGLEDI NA NAS/VAS I NA DRUGOGA • Autor: Trajan Stojanović (Traian Stoianovich), profesor Univerziteta Ratgers u Nju Branzviku, SAD • Priredio: Vlastimir Đokić • Izdavač: Equilibrium, Beograd • Biblioteka Dijalozi, knj. 1, 1999. • Latinica; 94 str.; 15 x 22 cm; broširano KNJIGA JE NOVA! Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike... U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

U prihvatljivom / dobrom stanju: beleške hemijskom na poslednjem praznom listu Vjeran Katunarić: Lica kulture, Antibarbarus, Zagreb 2007., 473. str. 1. Uvod: zbrka oko značenja kulture (5–13), KULTURA I SUKOBI 2. Globalni obuhvati i lokalne utvrde: moć i nacionalizam u razvoju Jugoslavije i postjugoslavenskih država (17-31) 3. Kategorijalno ludilo (33-40) 4. „Pravi“ i ostali sunarodnjaci: politika identiteta u Hrvatskoj (41-55) 5. Apokaliptička sila: egzotične slike Amerike na Balkanu (57-71) 6. Od „bratskih naroda“ do „multikulturnog tržišta“: izazovi u europskoj matici i na periferiji (73-85) 7. Rat i mir u multietničkim gradovima u bivšoj Jugoslaviji: studija slučaja (87- 104) 8. Sirene i muze: kultura u sukobima i mirotvornim procesima u bivšoj Jugoslaviji (105-140) KULTURA I RAZVOJ (9. Tri lica kulture (143-168) 10. Od distinkcije prema srodnosti: model „nacionalne kulture“ Geerta Hofstedea (169-186) 11. Značenja kulture u europskoj matici i na periferiji (187-194) 12. Tranzicija i kultura u Hrvatskoj: od nacionalističkog populizma ka prosvjećenoj demokraciji? (195-217) 13. Kulturni put održivog razvitka (219-234) 14. Kultura, nacija, razvoj: stvaralački projekt i retorika reakcije (235-252) 15. Svijet kulturne politike – kulturna politika u svijetu (253-271) 16. Nove elite, nacionalni konsenzus i razvoj (273-295) 17. Sociokulturni kapital budućnosti: neoklasični i drugi pristupi (297-322) 18. Multikulturna Europa i obzorja dijaloga (323-344) 19. Vrijediti i koštati: sociokulturne pretpostavke tranzicije u novijim radovima hrvatskih ekonomista (345-361) 20. Granice, koterije i tržište bez granica: razmatranja o jednom sve prisutnijem klišeju (363-378) 21. Kolonizirana misao: periferija bez razvojne perspektive? (379-398) 22. Nova javna kultura kao cilj procesa decentralizacije (399-419) 23. Prema novoj javnoj kulturi (421- 441). Navedena dvadeset i tri poglavlja okupljena oko dviju velikih tema, već su dijelom prethodno objavljena u obliku izvornih znanstvenih radova u različitim svjetskim znanstvenim časopisima, u vremenu od 1996. godine do danas (što ne umanjuje njihovu aktualnost) s uvodnim, dosada neobjavljenim radom koji čitatelju objašnjava zbrku koja je nastala u nagomilavanju različitih značenja i pristupa kulturi

Radivoje Boričić Priče iz politikeMeki povezRadivoje Boričić (Polica, Berane, 10. novembar 1914 — Beograd, 15. jul 1969) bio je pesnik, pisac, učesnik NOB-e i nosilac Partizanske spomenice.BiografijaRadivoje je bio dete vasojevićkog plemena sa Beranske Police iz sela Dragosave nedaleko od današnjih Berana, Crna Gora. Rođen u mnogočlanoj i siromašnoj zemljoradničkoj porodici, od oca Filipa i majke Dmitre (rođene Ralević), svoje je najranije detinistvo proveo za vreme Prvog svetskog rata, za austrijske okupacije svog zavičaja. Završivši osnovnu školu u svom rodnom kraju, roditelji su ga uputili na dalje školovanje u Beransku gimnaziju. Ova se škola tada isticala naprednim stavom svojih nastavnika i bila smatrana jednom od tada najboljih srednjih škola u Crnoj Gori. Tu je već zarana svratio na sebe pažnju svojih nastavnika kao darovit crtač. Crtao je portrete, mrtvu prirodu ali i krajobraze. Najbolje od njih izlagali su njegovi nastavnici na školskim izložbama. Okušao se i u vajarstvu. Njegove biste Branka Radičevića i Njegoša stajale su u zbornici Beranske gimnazje niz godina, sve do Drugog svetskog rata. Kao omladinski pisac javljao se već zarana u podgoričkoj „Zeti“ i nikšićkim "Valjcima“, pa i u nekim zagrebačkim omladinskim listovima. Objavio je kao gimnazijalac i niz pesama uglavnom lirskog sadržaja. Svoju literarnu delatnost nije napustio ni u Zenici, gde je godine 1935/39. izdržavao kaznu zatvora na koju je osuđen kao član tada ilegalne Komunističke partije. Tamo je uređivao, sa nekoliko drugova, dva omladinska lista, koja su potajno širena među tadašnjom omladinom Crne Gore i mnogo čitana. U njima je objavljivao članke u kojima je opisivao tadašnji policijski teror nad naprednom omladinom i težak život u tamnici.Slom Kraljevine Jugoslavije zatekao ga je kao vojnika na mađarskoj granici, odakle se srećno probio nazad na svoju Policu. Tu je bio jedan od organizatora Trinaestojulskog ustanka i zapisničar istorijske sednice Prvog odbora Narodnog oslobodenja u Jugoslaviji, održane u oslobođenim Beranama 21. jula 1941. godine. Originalni zapisnik uspeo je sačuvati kroz sve ratne nevolje te je to danas jedan od veoma važnih originalnih dokumenata iz razvitka NOB-e u Jugoslaviji. Radivoje je i jedan od inicijatora i urednika tada nanovo pokrenutoga lista "Sloboda", koji je izlazio neko vreme 1941. godine u Beranama. Za vreme rata zapao je u četničku zasedu gde je bio uhvaćen i sproveden u Kolašinski zatvor, odakle je posle petnaest dana po ciči zimi, s još tri druga, uspeo pobeći na oslobođenu teritoriju. Posle rata talas informbiroa zahvatio je i njega, i bio je lišen slobode od 13. maja 1950. do 3. decembra 1953. godine. Kasnije je obavljao razne dužnosti kao službenik u opštini Ivangrad (danas Berane), gde je 1965. penzionisan.Posedovao je smisao za uočavanje bitnih istorijskih činjenica, neumorno je beležio sve što je odražavalo određeni istorijski trenutak, znajući da će to jednog dana predstavljati solidnu građu za istoriju Ivangrada i čitavog Polimlja. Bio je redak poznavalac svoga kraja, njegovih kulturnlh i istorijskih spomenika, njegove kulturne baštine i narodne tradicije. Kao prežveli aktivni učesnik revolucije nastojao je da sačuva uspomene na značajne ličnosti iz borbe, jer je to smatrao svojim dugom prema borcima za zajedničke ideale. Zato je neumorno sa posebnom ljubavlju i urođenim smislom za objektivnost čitavih dvadeset i više godina u raznim listovima i časopisima i drugim stručnim publikacijama pisao o značajnim ličnostima revolucije iz ovoga kraja, njihovom doprinosu organizaciji narodnooslobodilačke borbe i njihovim zanosima, ostvarenim i neostvarenim željama. Ti prilozi i sa naučnog gledišta predstavljaju značajan prilog istoriji NOB-e i revolucije u Polimlju.Narodnooslobodilačka borba nije ostala jedini predmet njegovog interesovanja. S uspehom je proučavao narodno predanje, običaje, arhitekturu i uopšte prošlost svog zavičaja i o tome napisao niz vrednih priloga. Zajedno sa još dvojicom autora objavio je knjigu: „Ivangradska komuna“ za potrebe školstva i šire kulturne javnosti. Jedan je od inicijatora osnivanja "Udruženja kulturnih, naučnih i javnih radnika Polimlja" čiji je bio i prvi sekretar. Rad tog društva daleko je prešao uske granice Polimlja i odigrao istaknutu ulogu u opštem kulturnom razvoju čitave republike Crne Gore.Za zasluge u antifašističkoj borbi odlikovan je ordenom Partizanske spomenice 1941. U braku sa Milevom Boričić imao je troje dece: Ljiljanu, udatu Dufrgan, Branislavu, udatu Grbić, i Branislava.6/8