Autor: Allie Larkin Godina izdanja: 2021. Br. str.: 360 Povez: Mek Format: 123mm x 190mm Pismo: Latinica Baš kao sirena – autor Allie Larkin Ponekad novi početak znači povratak svojoj prošlosti. Katie Ellis odrekla se svega nakon razvoda, samo kako bi zadržala Barka, svog plašljivog i vjernog psa iz utočišta. Ne znajući kako da započne novi život, zajedno s Barkom vraća se na Floridu u grad u kojemu je odrasla sa svojom bakom Nan. U svojoj mladosti Nan je bila plivačica i plesačica odjevena poput sirene s grupom svojih starih prijateljica. S mnogima od njih Nan je izgubila kontakt, no Katie će joj pomoći da ih pronađe, kako bi u humanitarne svrhe ponovno izvele svoju predstavu. Katie se ponudi da im sašije kostime, a kako nastup dobiva svoj konačni oblik, ona shvaća da se mora suočiti sa svojim demonima iz prošlosti i pobijediti strahove kako bi pronašla novu nadu i novi početak…

Autor: Allie Larkin Godina izdanja: 2020. Br. str.: 360 Povez: Mek Format: 120mm x 190mm Pismo: Latinica Baš kao sirena Ponekad novi početak znači povratak svojoj prošlosti. Katie Ellis odrekla se svega nakon razvoda, samo kako bi zadržala Barka, svog plašljivog i vjernog psa iz utočišta. Ne znajući kako da započne novi život, zajedno s Barkom vraća se na Floridu u grad u kojemu je odrasla sa svojom bakom Nan. U svojoj mladosti Nan je bila plivačica i plesačica odjevena poput sirene s grupom svojih starih prijateljica. S mnogima od njih Nan je izgubila kontakt, no Katie će joj pomoći da ih pronađe, kako bi u humanitarne svrhe ponovno izvele svoju predstavu. Katie se ponudi da im sašije kostime. A kako nastup dobiva svoj konačni oblik, ona shvaća da se mora suočiti sa svojim demonima iz prošlosti i pobijediti strahove kako bi pronašla novu nadu i novi početak… „Dirljiva, humoristična i potuno očaravajuća priča o tome da ponekad trebamo učiniti korak unatrag kako bismo mogli krenuti naprijed. Zaljubila sam se u vrckave, tvrdoglave i snažne likove, a osobito u psa Barkimeda.“ – Christina Baker Kline

Opis "Sirena sa Crne Konče - Monik Rofi" Nagrada Kosta za najbolji roman. „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times „Originalno.“ – Daily Mail Bezvremena priča o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Jednog aprila, blizu obale ostrva Crna Konča, Dejvid je pevušio u svom čamcu iščekujući da nešto zatrese njegove štapove za pecanje. Iznenada, u vodi stvorila neobična mlada žena, mitsko stvorenje, sirena po imenu Ajkaja. Nekada davno, ljubomorne žene sa ostrva proklele su lepu devojku da večno živi u telu ribe. Iako ju je video na tren nije je mogao zaboraviti. Danima se vraćao se na isto mesto dok je nije ponovo video. Jednog dana ulovili su je američki turisti. Dejvid će je spasti i sakriti u svom domu otkrivajući da se ona polako ponovo pretvara u ženu. On mora da zadobije njeno poverenje, a Ajkaja da nauči šta to znači biti čovek posle mnogo vekova usamljenosti. Dok se zaljubljuju jedno u drugo prolaze kroz brojne opasnosti ali i radosti. Ipak, nad njima neprekidno lebdi pitanje da li će nekadašnja sirena uspeti da izbegne svoju kletvu? „Izvanredan, lepo napisan, zadivljujući, visceralni roman – pun mitske energije i nezaboravnih likova. Potpuno je originalan i različit od bilo čega što smo ikada čitali, a opet imamo utisak da u rukama držimo klasik nastao na vrhuncu piščeve stvaralačke moći. To je knjiga koja će vas odvesti do najdaljih dometa mašte – potpuno je ubedljiva.“ – Iz saopštenja žirija nagrade Kosta „Hrabar, očaravajući roman koji ne prestaje da iznenađuje. Moderan mit o pripadnosti i vezama koje ljudi stvaraju među sobom i sa svojom zemljom.“ – Megi O’Farel „Veoma moderna priča.“ – Times „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times

Informacije SKU 9788652144099 Kategorije BELETRISTIKA, LJUBAVNI ROMANI, SAJAM 2023 Težina 0.45 kg Proizvođač Laguna Broj strana 232 Povez knjige Mek Pismo latinica Godina izdanja knjige 2022 Izdavač LAGUNA Jezik Srpski Format 13x20 cm Prevodilac Maja Trifunović Tagovi Laguna Sirena sa Crne Konče - Monik Rofi Monik Rofi laguna knjige

Nagrada Kosta za najbolji roman. „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times „Originalno.“ – Daily Mail Bezvremena priča o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Jednog aprila, blizu obale ostrva Crna Konča, Dejvid je pevušio u svom čamcu iščekujući da nešto zatrese njegove štapove za pecanje. Iznenada, u vodi stvorila neobična mlada žena, mitsko stvorenje, sirena po imenu Ajkaja. Nekada davno, ljubomorne žene sa ostrva proklele su lepu devojku da večno živi u telu ribe. Iako ju je video na tren nije je mogao zaboraviti. Danima se vraćao se na isto mesto dok je nije ponovo video. Jednog dana ulovili su je američki turisti. Dejvid će je spasti i sakriti u svom domu otkrivajući da se ona polako ponovo pretvara u ženu. On mora da zadobije njeno poverenje, a Ajkaja da nauči šta to znači biti čovek posle mnogo vekova usamljenosti. Dok se zaljubljuju jedno u drugo prolaze kroz brojne opasnosti ali i radosti. Ipak, nad njima neprekidno lebdi pitanje da li će nekadašnja sirena uspeti da izbegne svoju kletvu? „Izvanredan, lepo napisan, zadivljujući, visceralni roman – pun mitske energije i nezaboravnih likova. Potpuno je originalan i različit od bilo čega što smo ikada čitali, a opet imamo utisak da u rukama držimo klasik nastao na vrhuncu piščeve stvaralačke moći. To je knjiga koja će vas odvesti do najdaljih dometa mašte – potpuno je ubedljiva.“ – Iz saopštenja žirija nagrade Kosta „Hrabar, očaravajući roman koji ne prestaje da iznenađuje. Moderan mit o pripadnosti i vezama koje ljudi stvaraju među sobom i sa svojom zemljom.“ – Megi O’Farel „Veoma moderna priča.“ – Times „Izuzetno književno dostignuće.“ – Sunday Times

Informacije SKU 9788652144662 Kategorije DRAMA, LJUBAVNI ROMANI, SAJAM 2023 Težina 0.5 kg Proizvođač Laguna Broj strana 344 Povez knjige Mek Pismo latinica Godina izdanja knjige 2022 Izdavač LAGUNA Format 13x20 cm Prevodilac Jelena Jovanović Tagovi Laguna Kad smo verovale u sirene Barbara O’Nil Barbara O’Nil laguna knjige

Opis "Kad smo verovale u sirene - Barbara O’Nil" Bestseler po izboru novina Washington Post, Wall Street Journal i USA Today. Dirljiva priča o dve sestre, moru laži i potrazi za istinom. Priča o uništenom detinjstvu, izgubljenoj nevinosti, dugo skrivanim tajnama, lažima i izdajama. Džozi Bjanki je poginula pre mnogo godina u terorističkom napadu na voz. Tako je bar verovala njena sestra Kit, doktorka urgentne medicine u Santa Kruzu. Ipak, za svega nekoliko sekundi ceo Kitin svet se izvrnuo naglavačke. U vestima o požaru u noćnom klubu u Oklandu kamera je snimila ženu kako posrće kroz dim. Njena sličnost sa Džozi je neverovatna. Bez ikakve sumnje, to mora biti Džozi. Kit se suočava sa čitavom bujicom osećanja koje je godinama potiskivala – s tugom, patnjom i besom – a smiriće ih tek kad pronađe sestru. Kitin dolazak na Novi Zeland oživljava bolne uspomene. Priseća se dana provedenih na plaži sa Džozi, izgubljenog tinejdžera koji je postao deo njihove porodice i traume koja obe sestre progoni čitav život. Da bi obnovile odnos, sestre moraju da se suoče sa razornom istinom zbog koje mogu da izgube sve. „Predivan lirski stil Barbare O’Nil preliva se stranicama ovog romana. Bićete smesta uvučeni u potresnu porodičnu dramu dok se slojevi komplikovane prošlosti vešto raspliću iz stranice u stranicu. Ne propustite ovu maestralno ispričanu priču o sestrama i tajnama, ranama i iskupljenju, nadi i isceljenju.“ – Elle

Opis „Ne treba ništa izmišljati kada policajci naoružani dugim cevima dolaze po jednog petnaestogodišnjeg dečaka.“ „Moj lepi život u paklu je roman o životu pisca Ivana Ivanjija. Na tom putovanju započetom pre skoro devet decenija u Bečkereku, u idili imućne lekarske porodice, i prekinutom Drugim svetskim ratom, sledeća stanica je bila koncentracioni logor Buhenvald. Iskustvo koje je tamo stekao petnaestogodišnji Ivan odredilo je njegov odnos prema iskušenjima u budućnosti. Ivanji će postati svedok epohe, Titov prevodilac, diplomata, čovek koji će biti prisutan tamo gde se kroji istorija. O svojim zabludama i pogrešnim procenama govori otvoreno, primereno osobi koja je prošla kroz pakao života sačuvavši razboritost i dostojanstvo. Moj lepi život u paklu je izveštaj koji pisac podnosi samome sebi na poslednjoj deonici putovanja. Čini to bez sentimentalnosti, samoironičnim tonom.“ Dragan Velikić „Kao da istresa korpu sa starim igračkama i kasnije slučajno nagazi svaku oštru ivicu, glavni junak romana prolazi kroz najtragičnije događaje XX veka. Sklapajući lični katalog (ratova, logora, uzbuna, kuća, uživanja, susreta, predmeta, državnika, ljubavi, oproštajnih pisama) i spisak zvukova (sirena, brujanja tenkova, vozova, podizanja lifta, škripe kočenje starog forda) – pisac jednostavno i duhovito zatvara mozaik strašne tragedije jedne porodice kamenčićima lepog života posle pakla dušegupke.“ Mića Vujičić Povez knjige : broš Strana : 392 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

O knjizi: Džordž R. R. Martin je ostvario značajnu karijeru kao pisac naučne fantastike, horora, epske fantastike, kao scenarista i televizijski producent i kao urednik, priređivač i autor koncepta dugovečne serije priča i romana Divlje karte, na kojoj rade mnogi autori. Ono što je Džordž postigao u svakom od tih polja zadovoljilo bi mnoge profesionalce kao životno delo – i to životno delo vredno hvale. Ova retrospektiva je iscrpan vodič kroz jednu bogatu i raznovrsnu karijeru, i neizostavno štivo za sve ljubitelje naučne i epske fantastike i horora. U drugom tomu ove obimne retrospektive proslavljeni pisac nas vodi kroz svoje prve priče u žanru epske fantastike, kao i kroz fazu svog rada kojom je dominirao horor – ali često s primesama naučne fantastike, kao što su čuvena pripovetka Kraljevi peska o futurističkim kućnim ljubimcima koji se otimaju kontroli ili horor remek-delo Kruškasti čovek o istinski jezivom čoveku iz susedstva. Sve je to začinjeno Martinovim britkim zapažanjima o sumnjama, radostima i uspesima pisca koji pokušava da se profesionalno bavi svojom umetnošću. Izuzetno štivo ne samo za ljubitelje žanrovske književnosti već i za ljude željne da se oprobaju kao pisci. „Zašto volim epsku fantastiku? Verujem da fantastiku čitamo da bismo ponovo otkrili boje. Da okusimo jake začine i čujemo pesmu sirena. U fantastici ima nečeg drevnog i istinitog što se obraća nekom dubljem nivou u nama, onom detetu koje je sanjalo da će jednoga dana loviti u mračnim šumama, gostiti se pod bregovima, i pronaći ljubav koja će trajati zauvek negde južno od Oza i severno od zemlje Šangri La. Neka im njihov raj. Kad umrem, ja bih radije da odem u Srednju zemlju.“ Džordž R. R. Martin

O knjizi: Džordž R. R. Martin je ostvario značajnu karijeru kao pisac naučne fantastike, horora, epske fantastike, kao scenarista i televizijski producent i kao urednik, priređivač i autor koncepta dugovečne serije priča i romana Divlje karte, na kojoj rade mnogi autori. Ono što je Džordž postigao u svakom od tih polja zadovoljilo bi mnoge profesionalce kao životno delo – i to životno delo vredno hvale. Ova retrospektiva je iscrpan vodič kroz jednu bogatu i raznovrsnu karijeru, i neizostavno štivo za sve ljubitelje naučne i epske fantastike i horora. U drugom tomu ove obimne retrospektive proslavljeni pisac nas vodi kroz svoje prve priče u žanru epske fantastike, kao i kroz fazu svog rada kojom je dominirao horor – ali često s primesama naučne fantastike, kao što su čuvena pripovetka Kraljevi peska o futurističkim kućnim ljubimcima koji se otimaju kontroli ili horor remek-delo Kruškasti čovek o istinski jezivom čoveku iz susedstva. Sve je to začinjeno Martinovim britkim zapažanjima o sumnjama, radostima i uspesima pisca koji pokušava da se profesionalno bavi svojom umetnošću. Izuzetno štivo ne samo za ljubitelje žanrovske književnosti već i za ljude željne da se oprobaju kao pisci. „Zašto volim epsku fantastiku? Verujem da fantastiku čitamo da bismo ponovo otkrili boje. Da okusimo jake začine i čujemo pesmu sirena. U fantastici ima nečeg drevnog i istinitog što se obraća nekom dubljem nivou u nama, onom detetu koje je sanjalo da će jednoga dana loviti u mračnim šumama, gostiti se pod bregovima, i pronaći ljubav koja će trajati zauvek negde južno od Oza i severno od zemlje Šangri La. Neka im njihov raj. Kad umrem, ja bih radije da odem u Srednju zemlju.“ Džordž R. R. Martin

`“Kliknuti: Narode! Teraj tirane! Podiži ljude, tobom birane! Despotu ne daj da te zlostavi, Spasavaj Ustav, red vaspostavi, Zasviraj trubu opšte atake, Vezuj špijune, goni jatake, Hvataj lopove i licemere, Što zlatom tvojim pune ćemere; Ispravi jednom te prsi krive, Ne daj se više nogom gaziti; Isperi jednom te rane žive, Nek spadnu s tebe svi paraziti!” Vladavina takozvanog Napoleona III počinje zločinom, produžava se tiranijom, korupcijom, krađom, širenjem jezuitizma i zlikovačkim budalaštinama u spoljašnjoj politici, a završava se sedanskom katastrofom, novim Vaterloom. Sve to je nagnalo Viktora Igoa da izrazi protest u svojim Pesmama o tiraniji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Povez knjige : broširani Strana : 252 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Ima razloga zašto je Stiven King jedan od najčitanijih pisaca na svetu: on piše knjige koje vas uvlače u sebe i koje je nemoguće ispustiti iz ruku. Ova vrhunska knjiga predstavlja svestrani i praktični prikaz spisateljskog zanata. Kingovi saveti utemeljeni su na živopisnim uspomenama iz detinjstva, prvim koracima, mukotrpnom početku karijere, zamalo kobnoj saobraćajnoj nesreći iz 1999. godine i neraskidivoj vezi između pisanja i života. Pisanje nema veze s pravljenjem para, sticanjem slave, gomilanjem seksualnih uspeha ili širenjem kruga prijatelja. Na kraju se svodi na obogaćivanje života onih koji će čitati vaše delo, i sopstvenog. Tiče se ustajanja, oporavljanja i prevazilaženja teškoća. Tiče se dostizanja sreće. Jedan deo ove knjige – možda i preveliki – opisuje kako sam naučio to da radim. Veliki deo nje govori vam kako da to radite bolje. Ostatak – verovatno najbolji deo – jeste dozvola da se bavite spisateljskom delatnošću. Možete da pišete, trebalo bi da pišete i pisaćete ako ste dovoljno hrabri. Pisanje je magija. Ono je, kao i svaka stvaralačka umetnost, voda života. Voda je besplatna. Zato pijte. Pijte dok se ne napijete.

Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Povez knjige : broširani Strana : 252 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Ima razloga zašto je Stiven King jedan od najčitanijih pisaca na svetu: on piše knjige koje vas uvlače u sebe i koje je nemoguće ispustiti iz ruku. Ova vrhunska knjiga predstavlja svestrani i praktični prikaz spisateljskog zanata. Kingovi saveti utemeljeni su na živopisnim uspomenama iz detinjstva, prvim koracima, mukotrpnom početku karijere, zamalo kobnoj saobraćajnoj nesreći iz 1999. godine i neraskidivoj vezi između pisanja i života. Pisanje nema veze s pravljenjem para, sticanjem slave, gomilanjem seksualnih uspeha ili širenjem kruga prijatelja. Na kraju se svodi na obogaćivanje života onih koji će čitati vaše delo, i sopstvenog. Tiče se ustajanja, oporavljanja i prevazilaženja teškoća. Tiče se dostizanja sreće. Jedan deo ove knjige – možda i preveliki – opisuje kako sam naučio to da radim. Veliki deo nje govori vam kako da to radite bolje. Ostatak – verovatno najbolji deo – jeste dozvola da se bavite spisateljskom delatnošću. Možete da pišete, trebalo bi da pišete i pisaćete ako ste dovoljno hrabri. Pisanje je magija. Ono je, kao i svaka stvaralačka umetnost, voda života. Voda je besplatna. Zato pijte. Pijte dok se ne napijete.

Karl Sagan je rekao da ukoliko želite da napravite pitu od jabuka počevši od osnova, prvo morate da izmislite svemir. Kada kaže „od osnova“, zapravo misli od ničega. Misli od trenutka pre nego što je svet uopšte postojao. Ukoliko želite da umesite lenju pitu od jabuka počevši ni od čega, morate početi s Velikim praskom i širenjem svemira, s neutronima, jonima, atomima, crnim rupama, suncima, mesecima, okeanskim plimama, Mlečnim putem, Zemljom, evolucijom, dinosaurusima, masovnim izumiranjima, kljunarima, homo erectusom, kromanjoncima, itd. Morate početi od početka. Morate da otkrijete vatru. Potrebni su vam voda i plodno zemljište i seme. Potrebne su vam krave i ljudi koji će da ih muzu, i još ljudi koji će to mleko da bućkaju kako bi napravili puter. Potrebna vam je pšenica i šećerna trska i drveće jabuka. Potrebna vam je hemija i biologija. Za stvarno odličnu pitu od jabuka potrebne su vam veštine. Za pitu od jabuka koja može da potraje generacijama potrebna vam je štamparska presa i industrijska revolucija, možda čak i pesma. Da napravite nešto tako jednostavno kao što je pita od jabuka, morate da stvorite čitav beli svet.

Karl Sagan je rekao da ukoliko želite da napravite pitu od jabuka počevši od osnova, prvo morate da izmislite svemir. Kada kaže „od osnova“, zapravo misli od ničega. Misli od trenutka pre nego što je svet uopšte postojao. Ukoliko želite da umesite lenju pitu od jabuka počevši ni od čega, morate početi s Velikim praskom i širenjem svemira, s neutronima, jonima, atomima, crnim rupama, suncima, mesecima, okeanskim plimama, Mlečnim putem, Zemljom, evolucijom, dinosaurusima, masovnim izumiranjima, kljunarima, homo erectusom, kromanjoncima, itd. Morate početi od početka. Morate da otkrijete vatru. Potrebni su vam voda i plodno zemljište i seme. Potrebne su vam krave i ljudi koji će da ih muzu, i još ljudi koji će to mleko da bućkaju kako bi napravili puter. Potrebna vam je pšenica i šećerna trska i drveće jabuka. Potrebna vam je hemija i biologija. Za stvarno odličnu pitu od jabuka potrebne su vam veštine. Za pitu od jabuka koja može da potraje generacijama potrebna vam je štamparska presa i industrijska revolucija, možda čak i pesma. Da napravite nešto tako jednostavno kao što je pita od jabuka, morate da stvorite čitav beli svet.

Opis "Kraj detinjstva - Artur Klark" Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Povez knjige : broširani Strana : 252 Format : 14,5 x 20,5 cm Pismo : latinica

Sergej Dovlatov ArielMeki povezAriel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god.Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.Dovlatov: delaKompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989)Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990)Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Odlično očuvano! Autor - osoba Clarke, Arthur C., 1917-2008 = Klark, Artur Č., 1917-2008 Naslov Kraj detinjstva / Artur Klark ; prevela Magdalena Jovanović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1978 Fizički opis 167 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Magdalena Zbirka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika Napomene Prevod dela: Childhood`s End. Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kentaur Vrhovnici su se iznenada pojavili iznad grada – intelektualno, tehnološki i vojno nadmoćni spram ljudske rase. Pošto im namere nisu zle, postavili su vrlo malo zahteva: da se Zemlja ujedini, da se iskoreni siromaštvo i da se okončaju svi ratovi. Čovečanstvo je, uz neznatan otpor, pristalo na to i tako je otpočelo zlatno doba. Ali po koju cenu? Širenjem sveopšteg mira, čovek je prestao da teži ka kreativnom ostvarenju i velika slabost zaposela je ljudski rod. Onima koji se tome opiru postalo je jasno da Vrhovnici imaju neki svoj plan. I hoće li oni, dok se civilizacija primiče prelomnoj tački, dovesti do njenog kraja... ili početka? Kraj detinjstva je jedan od ključnih romana Artura Č. Klarka, pisca slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru i mnogih drugih revolucionarnih dela naučne fantastike. Otkako je objavljeno 1951. godine, ovo uznemirujuće delo o prvom kontaktu koji nije pošao onako kako bi trebalo postalo je pravi klasik žanra. „Prvoklasna demonstracija moći.“ – Njujork tajms „Zastrašujuće logično i uverljivo, nosi mračno proročanstvo... Klark je majstor.“ – Los Anđeles tajms Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom