Detalji predmeta Stanje Neispravno Detaljno stanje Loše Posebni događaj Ne Unesite dužinu u cm 24,5 Unesite širinu u cm 19 Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine svadba u vojvodini 1923

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.

Aleksa Ivić (Buđanovci, 23. decembar 1881 — Beograd, 23. novembar 1948) je bio srpski istoričar i profesor na Pravnom fakultetu u Subotici (koji je u to vreme bio ispostava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu). Istoriju i slavistiku studirao u Beču kod poznatih stručnjaka Vatroslava Jagića i Konstantina Jiričeka. Doktorirao 1905. godine. Po završetku studija ostao je u Beču pet godina. Godine 1910. izabran je za zastupnika (poslanika) u Hrvatskom saboru, te iste godine odlazi u Zagreb. Od 1912. godine radi u Zemaljskom arhivu u Zagrebu. Posle Prvog svetskog rata predaje jugoslovensku diplomatsku i političku istoriju na Pravnom fakultetu u Subotici. Iskazao se kao predan arhivski istraživač i istoričar Srba u Habzburškoj monarhiji. Izdao je dosta građe vezane za Srbe iz bečkih arhiva. Najznačajnije mu je delo "Istorija Srba u Vojvodini", objavljeno 1929. godine

Autor - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Naslov Aristokrat duha : životopis Milana Kašanina / Radovan Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2016 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 224 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDokument (broš.) Napomene Slike M. Kašanina Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 221. Posveta: Dragom Miši, sa vazdašnjim prijateljstvom - Radovan: NBS: MJ II 2900 Predmetne odrednice Kašanin, Milan, 1895-1981 Nova, nekorišćena 2016; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 224 str.; 978-86-7946-175-9; Aristokrat duha - životopis Milana Kašanina Radovan Popović Izdavač: Matica srpska Knjige o jednom od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka Milanu Kašaninu, književniku i istoričaru umetnosti. Radovan Popović jedan je od najplodotvornijih srpskih publicista. Tokom svog višedecenijskog rada napisao je nenadmašne biografske knjige, između ostalih o Isidori Sekulić, Jovanu Dučiću, Ivu Andriću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović, Meši Selimoviću, Rastku Petroviću, Branku Ćopiću, Borislavu Mihailoviću Mihizu. Knjigom o Milanu Kašaninu, Popović je ostavio trajan beleg o ličnosti koja je po mnogo čemu zadužila svoj narod. ključne reči: Srpska književnost Memoari, biografije, dnevnici, pisma milan kašanin Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG84

Detalji Podaci o nekretnini Transakcija: Prodaja Kategorija: Obradiva zemlja Uknjiženo: Da Površina zemljišta: 10000 ar Teren: Ravno Ostalo Kanalizacija: Bez odvodnog sistema Opis PRODAJEMO POLJOPRIVREDNA ZEMLJIŠTA U VOJVODINI PO CENI OD 6.000€ – 15.500€ PO HEKTARU ..POVRŠINE OD 5ha – 100ha , KAO I VEĆIH PARCELA DO 2000ha.. TAKOĐE IMAMO TABLE POD SISTEMOM ZA NAVODNJAVANJE..ZATIM ZEMLJIŠTA POGODNA ZA PODIZANJE ZASADA VOĆNJAKA I VINOGRADA SA OBEZBEĐENOM INFRASTRUKTUROM…PARCELE SA IZBUŠENIM BUNARIMA I SLIČNIM PREDNOSTIMA.. U PONUDI TAKOĐE IMAMO I POLJOPRIVREDNE EKONOMIJE SA INFRASTRUKTUROM I MEHANIZACIJOM.. Mobail : 063 519 584 Viber : 063 519 584 Whats App 063 519 584 Vidite više

Јанићије Поповић рођен је 21. новембра 1883. године у селу Грачаници. Радио је као учитељ у Маћедонији и Старој Србији. Књигу Пламен Јанићије Поповић објавио је 1930. године у Приштини. Сматрао је да је дужан да напише и остави сећања на своје саборце који су се прегалачки и ревносно, често не мислећи на сопствени живот, борили за ослобођење Старе Србије и Маћедоније. Пламен оживљава један период одлучне борбе српских учитеља и ученика, трговаца, монаха и свештеника, четничких вођа и ратника, па и угледних домаћина за голи опстанак, а уједно и ослобођење. Иако је књига Пламен конципирана као збирка приповедака боље је рећи да представља збирку историјских докумената из живота Јужне Србије. Јанићије Поповић износи живот и догађаје, виђене и доживљене без књижевних претензија, јер је сам живот под појединим Турцима и Арнаутима био болнији, суровији и страшнији од ма какве књижевне трагедије. Јунаци приповедака су пре свега учитељи без чијег искрено родољубивог рада слобода не би била могућа и који су тињање ватре распирили у пламен који ни Велике силе, ни Турска нису могле угасити. “Тек када је дара превазишла меру и дошло се до ћорсокака, прихватило се је ово, и у јесен 1904. године појавише се прве наше наоружане чете, предвођене, већим делом од самих учитеља, као нпр. Јован Стојковић Бабунски, Јован Станојковић Довезенски, Раде Радивојевић, Харалампије, Глигорије Ђорђевић и др.” пише Јанићије Поповић. Пламен није могао бити угашен. Књига Куманово објављена је 1913. године. Уочи рата 1912. године сви виђенији мештани села и градова у Старој Србији и Маћедонији били су ухапшени и затворени, тако је било и у Куманову. Јанићије Поповић као да је писао дело Куманово из казамата где је било у првом налету смештено њих “43 душе” у једној соби. 235 стр.

Beograd pre 200 godina - Dušan J. Popović Sazvežđa Beograd Po knjizi iz 1935 Geca Kon Stranica : 220,ilustracije Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) je bio prvi istorijski sociolog u Srbiji. Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite... K.D.S.3.2.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak 126 STRANA 120 FOTOGRAFIJA I ILUSTRACIJA NEKORIŠĆENA

Monografija Arhitektura XX veka u Vojvodini je zamišljena kao iscrpna i razrađena istoriografska, teorijska i analitičko-sintetička studija moderne, postmoderne i savremene arhitekture u Vojvodini. Ova monografija daje iscrpan i detaljan uvid u osnovne tokove i tendencije arhitekture u Vojvodini. Knjiga je postavljena i realizovana po najvišim naučnim standardima i njome se pokazuje da autor izuzetno poznaje društvene, političke, kulturalne, umetničke i arhitektonske uslove i okolnosti u Vojvodini. Podjednaka pažnja je posvećena kako značajnim arhitektonskim delima, tako i složenim stvaralačkim praksama arhitekata. Ovo izuzetno delo će svojom temeljnošću i pedantnošću nadoknaditi veliku prazninu u prezentovanju vojvođanskog arhitektonskog nasleđa. (Iz recenzije prof. dr Miška Šuvakovića)

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Vojvodina Ostali naslovi iz oblasti: Memoari, biografije, dnevnici, pisma

Vesna Popović U celofanu

Autor: Goran Popović (19? ? -2008) Tehnika: Grafika Naziv: Akt Dimenzije: 56x40cm 40x33cm-otisak Goran Popović je bio graficar, koji je tematski u grafikama obradjivao: cin svadbe, klovnove, znaminite likove. Sve to pretrazivao je najcesce kroz portrete, likovnu obradu licnih identiteta, bilo znanih ili izmastanih. Grafike je otiskivao u malom broju otisaka, dok je nastajao da svakom grafickom otisku, dodatno potvrdi originalnost. Rodjeni brat glumice Gorice Popovic.

Autor: Goran Popović (19? ? - 2008) Tehnika: Grafika (Litografija) Naziv: Draperija u crnom Godina nastanka: 1986 god. Dimenzije: 48x36cm 31x20cm-otisak Goran Popović je bio graficar, koji je tematski u grafikama obradjivao: cin svadbe, klovnove, znaminite likove. Sve to pretrazivao je najcesce kroz portrete, likovnu obradu licnih identiteta, bilo znanih ili izmastanih. Grafike je otiskivao u malom broju otisaka, dok je nastajao da svakom grafickom otisku, dodatno potvrdi originalnost.

Autor: Goran Popović (19? ? - 2008) Tehnika: Grafika (Litografija) Naziv: Tuga jednog akta Godina nastanka: 1985 god. Dimenzije: 50x35cm Goran Popović je bio graficar, koji je tematski u grafikama obradjivao: cin svadbe, klovnove, znaminite likove. Sve to pretrazivao je najcesce kroz portrete, likovnu obradu licnih identiteta, bilo znanih ili izmastanih. Grafike je otiskivao u malom broju otisaka, dok je nastajao da svakom grafickom otisku, dodatno potvrdi originalnost. Rodjeni brat glumice Gorice Popovic.

Dimitrije Popović, knjiga je u vrlo dobrom stanju. Izdanje:Zagreb Povez:tvrd Težina:960g OP

Autor: Goran Popović (19? ? -2008) Tehnika: Grafika (Litografija 4/5) Naziv: Akt Godina nastanka: 1986 god. Dimenzije: 47x32,5cm 32x26cm-otisak Goran Popović je bio graficar, koji je tematski u grafikama obradjivao: cin svadbe, klovnove, znaminite likove. Sve to pretrazivao je najcesce kroz portrete, likovnu obradu licnih identiteta, bilo znanih ili izmastanih. Grafike je otiskivao u malom broju otisaka, dok je nastajao da svakom grafickom otisku, dodatno potvrdi originalnost. Rodjeni brat glumice Gorice Popovic.

Autor: Mića Popović (1923-1996) Tehnika: Grafika Naziv dela: Svatovi Dimenzije: 60x81cm-paspartu 43x63cm-prikaz Rodjen u Loznici 1923 godine. Bio je akademik, slikar, likovni kriticar, pisac i filmski reziser. Na akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, upisao se 1946 u klasi prof. Ivana Tabakovica. Vec 1947 napusta akademiju i odlazi u Zadar, gde je formirana cuvena Zadarska grupa, prva umetnicka komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Popovic je nastavio da uci sam slikarstvo uz pomoc prof. Ivana Tabakovica. Poceo je da slika 1938g druzeci se sa slikarom Svetolikom Lukicem. Od 1940g izlaze u zemlji i inostranstvu. Prosao je kroz nekoliko slikarskih faza, od kojih su najpoznatije "enformel" (bez forme) od 1959 do 1969 i "slikarstvo prizora" od 1969 do 1979 godine.

Opis proizvoda Alimpije Popović – sveštenik u Uspenskoj i Almaškoj crkvi, prvi posleratni gradonačelnik Novog Sada, narodni poslanik (Novi Sad, 8. decembar 1888 – Novi sad, 8. oktobar 1967). Na dan oslobođenja Novog Sada, 23. oktobar 1944, kao prvi predsednik Narodno-oslobodilačkog odbora, primio je vlast iz ruku partizanskih jedinica i na dužnosti gradonačelnika ostao do 1949. Bio je dobar besednik, darovit pisac i odličan pevač. U predratnom listu Dan nekoliko godina je pisao humoristično-satiričnu kolumnu pod pseudonimom „Mita Kradić“, a za Radio Beograd je pevao narodne varoške pesme predstavljajući se kao „Joca Padobranac“.

Autor: Mića Popović (1923-1996) Tehnika: Grafika Naziv dela: Proba materijala Godina nastanka: 1989. god. Dimenzije: 42x30cm Rodjen u Loznici 1923 godine. Bio je akademik, slikar, likovni kriticar, pisac i filmski reziser. Na akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, upisao se 1946 u klasi prof. Ivana Tabakovica. Vec 1947 napusta akademiju i odlazi u Zadar, gde je formirana cuvena Zadarska grupa, prva umetnicka komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Popovic je nastavio da uci sam slikarstvo uz pomoc prof. Ivana Tabakovica. Poceo je da slika 1938g druzeci se sa slikarom Svetolikom Lukicem. Od 1940g izlaze u zemlji i inostranstvu. Prosao je kroz nekoliko slikarskih faza, od kojih su najpoznatije "enformel" (bez forme) od 1959 do 1969 i "slikarstvo prizora" od 1969 do 1979 godine.

Autor: Mića Popović (1923-1996) Tehnika: Grafika - doradjena Naziv dela: Mrtva priroda Godina nastanka: 1989. god. Dimenzije: 69x81cm-ram 49x63cm-rad Rodjen u Loznici 1923 godine. Bio je akademik, slikar, likovni kriticar, pisac i filmski reziser. Na akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, upisao se 1946 u klasi prof. Ivana Tabakovica. Vec 1947 napusta akademiju i odlazi u Zadar, gde je formirana cuvena Zadarska grupa, prva umetnicka komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Popovic je nastavio da uci sam slikarstvo uz pomoc prof. Ivana Tabakovica. Poceo je da slika 1938g druzeci se sa slikarom Svetolikom Lukicem. Od 1940g izlaze u zemlji i inostranstvu. Prosao je kroz nekoliko slikarskih faza, od kojih su najpoznatije "enformel" (bez forme) od 1959 do 1969 i "slikarstvo prizora" od 1969 do 1979 godine.

Autor: G. Popović Tehnika: Crtež olovkom Naziv dela: Indiskretni šarm buržoazije Dimenzije: 32x24cm Mislim da je u pitanju akademski slikar Goran Popović.

Vojvodina I Od najstarijih vremena do Velike seobe Dušan J. Popović 1939 1. izdanje, Novi Sad 1939, tvrdi orig. povez, stanje Veoma dobro, strana 571 + 2 karte, 38 tabela, 85 slika u tekstu i 2 slike u boji, cirilica Izdavač: Istorijsko društvo u Novom Sadu Autor: Dušan J. Popović Popović d-r D.J., Predgovor. Vujević d-r P., Geopolitički i fizičko-geografski prikaz Vojvodine. Milovanović d-r Br., Geološka istorija Vojvodine. Grbić d-r M., Preistorisko doba Vojvodine. Vulić d-r N.

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo odlično očuvano. Izdavač: Orpheus - Novi Sad, 2001. god. Broširan povez sa zaštitnim omotom, 16,5 cm. 375 str. Rođen u crnogorskom plemenu Kuči, Marko Miljanov Popović se sa 15 godina odmetnuo u hajduke, u četu harambaše Joša Rašića, koja se vrlo brzo pročula po junaštvu i podvizima u borbi sa turskim zulumćarima. Zbog toga ga je knjaz Danilo u leto 1856. primio u perjaničku službu, što je radio i kod knjaza Nikole, koji ga je imenovao za vojvodu. Izuzetne uspehe imao je u bitkama protiv Osmanlija 1862, kada je ranjen, a puščano zrno ostalo u telu, zbog čega je osećao posledice do kraja života. Mirne dane, u pratnji knjaza, provodio je putujući u Italiju i Austriju, a u novom ratu od 1875 do 1879. bio je strateg mnogobrojnih pobeda. Zahvaljujući njegovoj spretnosti i taktici, u jednoj od najvećih bitaka, na Fundini, sa oko 5.000 vojnika, do nogu je potukao osmanlijsku vojsku četiri puta brojniju i znatno bolje naoružanu. U državnoj službi bio je sve do 1882, kada se povukao, a zatim ga je knjaz Nikola razvojvodio, posle čega je živeo kao običan pčelar i vinogradar. Knjaz mu je zabranio čak i da nosi kapu, bez koje se u ono vreme nije izlazilo iz kuće, niko nije smeo da ga poseti, a oduzeto mu je i pravo da nosi legalno prezime Popović. Sve to podnosio je mirno i stoički, ne želevši, kao neki drugi knjaževi oponenti, da ode u emigraciju. Ispostavilo se da mu je knjaz učinio uslugu, jer je, boraveći u svojoj kući, naučio da čita i piše i okrenuo se književnosti. Među ovim koricama je i “Poslanica serdaru Jolu Piletiću”, poema od 1.099 deseteračkih stihova, koju je prvi put 1883. objavio Tomo Oraovac, da bi je skoro pola veka kasnije prisvojio kao svoju. Na prvom Književnom sudu održanom u Podgorici 1996. nepobitno je dokazano da je to delo Marka Miljanova. Ova i druge četiri poslanice, prvi put su date kao jedinstveni korpus.

U ovom sveobuhvatnom pregledu baroknog slikarstva iz kato­ličkih crkava Vojvodine, Dušan Škorić izučava ikonografsku, ideološku i stilsku strukturu slike, utvrđuje njihove atribucije i datira ih, istražuje okvire njihovog nastanka i način dolaska u Vojvodinu. Analizira patronatski mehanizam – značaj poručioca za crkve i samostane Katoličke crkve, mehanizam kupovine i dopremanja slika. Istovre­meno objašnjava kako su se u skromnim župnim crkvama našla dela najboljih baroknih slikara Srednje Evrope. Iz ove studije saznajemo koji je značaj imala vizuelna kultura u Vojvodini, koja je tada bila u sastavu jedne od najmoćnijih evropskih imperija.

srpska kraljevska akademija potrebno koričenje prilozi proučavanju etničkih odnosa od sredine XVI veka do 1921g