Autor: Domaći Jezik: Srpski Godina izdanja: xxxx Selo veselo knjiga zdravlja mudrosti i dobrog raspoloženja Uži format, 80 ilustrovanih strana. Stanje kao na slikama, za sva pitanja tu sam.

SELO VESELO knjiga zdravlja mudrosti i dobrog raspoloženja Uži format, 80 ilustrovanih strana. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

ЗАГОР- Човек који је дошао са истока (бр.17 Весели четвртак) Издавач: ГРАФАРТ, Београд, 2009.год. Меки повез, 98 страна, ИЛУСТРОВАНО, латиница. Очувано као на фотографијама. `Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вајлдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена. Стрип едиција „Весели четвртак“ издавач је серијала „Загор“ за Србију. Радња Радња стрипа се дешава у Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген. Лик Загорово право име је Патрик Вајлдинг (енгл. Patrick Wilding), а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вајлдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над Индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама. После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао били су породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј). Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија. Напомена: Ова прича о лику је испричана у стриповома, Загор прича (бр.99 ЛМС) и Господар Дарквуда (бр.100 ЛМС).

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Божур Хајдуковић: ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ Издавач: Виогор, Београд, 2017 Број страна: 125 Мек повез Књига је нова Светислав Пушоњић СВЕТ КОЈИ ЈЕ НЕСТАО ( Поговор књизи приповедака Божура Хајдуковића, која је изашла у издању ``Виогора``, након 39 година од првог објављивања ) Негде до половине XX века, сељаци су чинили преко осамдесет процената укупног српства. За разлику од већине европских народа, Срби никада нису били грађанска нација нити је грађанство као сталеж икада представљало значајнији чинилац. Велики градови почивају на великим индустријама, а пошто су земљорадња и сточарство одувек важиле за примарне делатности код Срба, то се на овим просторима велики градови никада нису могли ни успоставити. У односу према селу, градови су били споредна и пратећа појава, мала стецишта неколицине занатлија и трговаца, неопходних зарад нешто производа који се нису могли направити у кругу сеоских домаћинстава. Разлози су и етнопсихолошки. Као народу широке душе и слободног срца, Србима је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање на малим просторима, у тескоби и загушљивости градских квартова, препуних несносног жамора и дућанских испарења. И баш у чињеници да је српство одувек било сељачко, а само успут и донекле грађанско, лежала је његова највећа снага, толико пута историјски потврђена. Јер управо је село представљало најјаче и најсигурније упориште српства, а сељаци најздравији, највиталнији и најборбенији део нације. Свакодневно изложен суровим животним стихијама, прекаљен безбројним искушењима у борби са силама природе, силама друштвених система, силама историје, српски сељак је изграђивао све чвршће и стабилније кодексе, везујући их током дуге историје у специфични, хришћанством надахнути српски стоицизам, поставши узор непоколебиве вере, моралне отреситости, физичке и духовне крепкости. Само такав, могао је на плећима изнети голготу балканских и светских ратова, тући неупоредиво бројнијег и до зуба наоражаног непријатеља, газити ледене висове Албаније данима празног стомака, јуришати на Кајмакчалан, пробијати Солунски фронт брже од француске коњице, чиме је изазивао дивљење и савезничке и непријатељске војске. Као у бајци о Баш-Челику, чији извор снаге није био у мишицама и оружју, него у неком малом врапцу иза седам гора и седам мора, тако ни снага Србије никада није почивала у бројности, наоружању, економији, огромности територије, него баш у селу, у непобедивој сили његовог вечно младог живота. У селу, српство је имало свој најдубљи и најживотворнији корен. Кроз село и са селом оно се напајало са исконских врела живота и духовности. Хришћански идеал саборности нигде није постао тако реалан и целовит као у српском селу. Управо због тога српско хришћанство никада није боловало од склеротичног догматизма и високоумне казуистике попут византијског, блискоисточног или модерног, него је увек било радосно, живо и борбено. Захваљујући Светом Сави, који је дух Христове науке и дух аутентичног народног живота везао у складан, готово савршен органски спој, српско сељачко хришћанство током векова се разрастало у величанствену културу, најпотпуније изражену целокупним усменим стваралаштвом, по којој нас, захваљујући Вуку Караџићу, свет једино и (пре)познаје. Упркос томе, немали број интелектуалаца ( попут рецимо Светислава Басаре ), искомплексираних пореклом, а отрованих духом проевропског квазиелитизма, згража се над некаквим „простонародњаштвом” српске културе, упињући се да јој претпоставе „елитизам” грађанског и средњовековног стваралаштва (по њима наводно „аутентичнијег” и „српскијег” од сељачког). Но довољан је овлашан поглед на творевине српске грађанске културе ранијих векова, па схватити да су оне, сем у ретким изузецима, бледе имитације грчких, римских и западноевропских узора, малокрвне спрам силине, раскоши и надахнућа српске усмене баштине, поникле и однеговане управо међу сељацима. То племићима, грађанима, интелектуалцима свих епоха ипак није сметало да се горде над „говедарским” језиком и „говедарском” културом, али према Христовим речима да ће „први бити последњи, а последњи први”, вазда презирани и поругани сељаци би у свим критичним фазама историје показали блиставост, лепоту и снагу српског духа, док је њихова горда квазиелита увек показивала унутрашњу беду, одрођеност и срамоту. И у давнијим епохама понајпре су племићи и главари („Великаши, проклете им душе”, како рече Његош), а у последња два века грађани и интелектуалци, постајали склони да се приклоне дувајућим ветровима из света и одрекну сопства, турчећи се и западњачећи, а одувек су сељаци бивали они који су до краја остајали непоколебиви, доследни и верни идеалима заједнице, спремни да се зарад њих одрекну овоземаљских угодности и поднесу сва страдања. Срби су имали праву елиту само када је она била здрава сељачка, попут Карађорђа и његових доглавника или Марка Миљанова и других сердара и војвода. Зато су највећи српски светитељи, хероји, војсковође, уметници, научници били углавном сељачки синови, и све док је српским венама текла сељачка крв, Срби као народ никада нису оскудевали у Карађорђима, Миљановима, Мишићима, Николајима, Теслама, Пупинима. Село је представљало духовни, историјски и привредни стожер, оно је било исконски чувар свих тајни на којима српство почива. Али као што се Баш-Челик није могао победити борбом прса у прса, већ је требало наћи и удавити оног малог врапца у коме је почивала његова снага, тако се ни српство није могло уништити турским и немачким инвазијама, јасеновцима, голим отоцима и пасјим гробљима, него једино – разорењем села. У последња два века, безмало са ослобођењем од турске окупације, интелектуална елита Србије, образована по француским и немачким универзитетима, није ни радила друго осим разграђивала кодексе сељачког стоицизма, настојећи да их искорени и потисне, а саме сељаке ментално преобликује у духу нових и „напредних” философских доктрина. Тако су сељаци непрестано тровани прогресистичким вирусима о наводној „примитивности” њиховог рада, живота, мишљења, „ропском положају жене”, „превазиђености патријархалног система”, „потреби модернизације” и слично. Но имајући више поверења у наслеђену и хиљадугодишњим искуством потврђену мудрост, него у плитко и на брзу руку стечено знање надмених и убеђених „вилозофа”, сељаци су остајали темељни и чврсти у свом духовном и моралном ставу, вазда сумњичави и неповерљиви спрам свега што долази са стране. Све до 1945. године када убрзани и вештачки подстицан индустријски развој изазива талас масовне урбанизације, што селу задаје најтежи ударац, а на српској души оставља трајне и можда неизлечиве повреде. Приче Божура Хајдуковића инспирисане су баш овим мучним периодом у коме српско село бива распето између органске тежње да остане до краја верно још увек живим матрицама на којима је хиљадама година почивало, и надолазећих либерално-прогресистичких схватања којима је пут крчила агресивна титокомунистичка идеологија. Као чедо Старе Херцеговине, простора изразите патријархалности и укорењености – и то њеног веома специфичног региона на тромеђи трију бивших југословенских република (потом држава) који обухвата градове Прибој, Пријепоље, Пљевља ( западни део и такозваног „Санџака”, односно Рашке области ) – Божур Хајдуковић је могао јасније него писци са других подручја осетити суштину овог унутрашњег конфликта у бићу народа. Тај „судар светова” нигде није тако уочљив као у његовој причи-писму Не остављај трагове за собом. Брижна мајка, жена старинског соја, ужаснута сеоским скандалом који је донео нови начин живљења, поручује својим синовима-студентима: „Знала сам ја, богоми, чим вас посласмо на те школе, да ћете ви нама неку муку на дроб савити. Неће вас тамо ничему поштеном научити, не бој се”. Иако неписмена, ова бистра и отресита сељанка лако прозире да се корен моралне раслабљености нових генерација налази баш у школи, у њеним сумњивим доктринама којима се отровао и покварио карактер њихове деце. Све чему су деца учена у побожним патријархалним домовима, насилно је искорењивано из њихових душа баш у школама. Јер, инсистирајући на свему прошлом као „мрачном” и „превазиђеном” и свему будућем као „светлом” и „напредном”, школа и јесте посејала семе раздора међу генерацијама, отимајући децу родитељима као „данак у крви” и окрећући их против њихових тобож „назадних” и „застарелих” веровања и размишљања. Део тог разарајућег процеса је и либерализација мушко-женских односа, која у послератним деценијама хвата све дубљи корен међу омладином. Еволуирајући касније у „сексуалну револуцију”, она ће током времена још агресивније легитимисати и умножавати промискуитет, порнографију, хомосексуализам, и тиме до краја изобличити и унаказити лепоту и смисао полне љубави. „Боље ти је и не живљети, но живљети под црним образом”, каже ова честита жена из најдубље моралне стрепње, вероватно крајње неразумљиве и смешне неком данашњем тинејџеру, навикнутом да мења девојке као гардеробу. Али управо је та стрепња, тај божији страх од зла, представљала исконски темељ српства, његово надахнуће ка врлини и Богу. Из ње су се временом породиле институције образа, срамоте и грехоте, хришћанске категорије које су међу другим сталежима постојале теолошки или етички апстрактно, али међу сељацима сасвим реално и живо. Међутим, индоктринацијом младих генерација кроз школу, медије, новокомпоновану и рок културу, ове спонтано кристалисане институције замењене су идеалима „напретка”, „светле будућности” и „бољег живота”, па је све претходно ваљало уклонити као неразумну и непотребну сметњу. Намамљени причама о богатијем, безбеднијем и лакшем животу по градовима, деца окрећу леђа својим родитељима и буквално „беже” са села, у гомилама. Зато се надничари из истоимене Хајдуковићеве приче с правом питају: „Какав је то кастиг завладо те све побјеже од земље?”, закључујући: „Мора да је пред неко грдило”. Да су прогресистичке кованице о „напретку” и „срећној будућности” биле само ђавоље маске за „грдило” потврдиле су наредне деценије све до наших дана. У страсној жудњи да задобију грађански идентитет, ове прве генерације сељака-грађана крајње некритички усвајају нова мерила, прилагођавајући се монденским хировима урбане културе, доводећи своју, још увек сељачку душу, у неописиви раскорак. Следећа генерација, тј. њихова деца, већ говоре енглески, лупају у бубњеве, кљукају се електричном музиком, разврставајући се по псеудозаједницама као рокери, панкери, хеви-металци или репери. Она знају сваку песму Ролингстонса, Пинк Флојда, Мадоне или Ту Пака, али о себи и свом пореклу готово ништа, јер родитељи то и несвесно крију од њих, унесрећујући их за сва времена. Тако између дедова са села, и унука стасалих по градовима, настаје прекид, празнина. Нема наслеђа, нема предања. Једна карика је пукла и ланац више не може да се споји. Деда и унук гледају се као странци. Оба Срби, али се не препознају. Деда са тугом гледа у унука, тражећи најмањи знак своје крви на његовом бледом, испијеном лицу, у његовим празним, туђим очима. Унук, затрован духом постмодерног цинизма, исмева деду, његову шајкачу и опанке, његово причање, понашање, поимање. Ништа му није јасно и све му је смешно. Јер, унук више није Србин. Номинално да, али душом не. Унук је tabula rasa која се може исписати било чим; унук је генерација х, y, z која живи у вечитој садашњости, дрска и себична индивидуа без завичаја и заједнице. Он нема породицу, фамилију и нацију. Њему више нико није род. Ова велика послератна сеоба Срба из Богом створене природе у бетонско-челичну, човекову, довела је Србе тамо где нису могли ни турски колац, ни немачке инвазије, ни усташка кама – на саму ивицу биолошког и духовног опстанка. Готово читава нација, дотле раштркана по брдима и планинама, за свега пар деценија сабила се у зграде, солитере и друга бетонска саћа. Од здравих, стаситих и отреситих горштака претворила се у бледуњаво, психотично и послушно грађанство, подложно свим видовима манипулације. По селима остају само старци и нешто млађих, који такође чекају своју прилику за бег. Тако отприлике изгледа многохваљена „будућност” – тада комунистичко, а данас европско и глобалистичко златно теле коме су се поклонили сви послератни нараштаји. Но Божур Хајдуковић се не бави превише последицама и коначним исходима. Нови живот који се разбуктава у низинама назире се посредно, у одблесцима, као нешто надолазеће и претеће спрам свега старог. Његово село је село родитеља, деца су негде на страни, по школама, фабрикама, градовима. Пишчев поглед не излази ван сеоског круга и онога што се у њему сачувало, иако дух либерализма, увелико одомаћен по нарастајућим градовима, куца и на врата села, нагризајући моралне кодексе и реметећи духовну равнотежу. Слободнији однос према љубави, на пример, закомпликовао је мушко-женске односе, због чега и удаја постаје проблем. „Ко ће данас момку вјеровати”, каже Јеленка у причи Ђевојачка спрема, што значи да обећање брака ( као и било које друго обећање ) више не постоји као неписани закон, односно реч која једном изговорена постаје обавезујућа, већ само као израз тренутног расположења које се може прекршити са његовим проласком. Али без обзира на бројна искушења са којима се суочава, Хајдуковићево село задржало је свој исконски дух, и као његов носталгичар он тежи да га сачува од заборава, да свет који нестаје и који је у наше време готово сасвим ишчезао, остане жив макар у његовим причама. Главни јунак свих Хајдуковићевих прича јесте заједница, и то не некаква апстрахована, интересна, утопијска ( попут колектива, друштва, човечанства ), него заједница која је заснована спонтано, на природним, историјским и духовним везама. Заједница, каква данас, хтели то да признамо или не, више не постоји чак ни у остацима. Заједница предочена Хајдуковићевим причама јесте органска, самоникла. Она је у исти мах и биће и душа и свест. Без обзира на самосталност и непоновљивост њених чланова, њихове врлине и мане, њихове свађе и сукобе, она постоји као надцелина која је присутна у свакој појединачној свести. У причи Прољеће у Санџаку, једној од најлепших у збирци, удовица Стака страда због сопствене ускогрудости и осветољубља које изазивају мржњу села, али након њене смрти, сељаци превазилазе страсти изазване сукобом и преузимају бригу о Стакиној нејакој деци. Та племенитост која се јавља одмах иза мржње и пакости, показује широк распон међуљудских односа у заједници, сву њихову динамику и сложеност. Јер заједница није заједница истих, нити заједница ваљаних, она је заједница некада чврстих и постојаних, а некад слабих и несавршених људи, распетих свим овоземаљским искушењима. У таквој заједници има места и за Кола Пољака. Иако скитница, блудник и пијаница Коле Пољак је оличење сирове снаге и неисцрпног животног елана који делује подстицајно и окрепљујуће. Својом ведрином и необузданим темпераментом он као да озарује и остале, уносећи разбибригу и веселост. Није случајно Хајдуковићево потенцирање овог живописног јунака. Свеприсутност Кола Пољака буди скривене животне силе и суочава са бескрајним пољима слободе у условима сурове егзистенције. У њему има нечега дивљег и варварског што пркоси ушкопљеничком духу надируће цивилизације. И његова „освета” земљацима, којом се бави прича Чудо у Буковику, ма како етички могла бити протумачена, ипак оличава животворну стихију која се опире кастративним идеолошким механизмима ( на један, додуше, прилично бизаран начин ). Тамо где су ти механизми опустошили и обезвредили живот у његовом исконском трајању, остављајући село без порода и становништва, а тиме и будућности, јављају се Колова „копилад” као резултат дејства оних тајанствених сила које стоје наспрам сила смрти, а то је сила рађања и плодности, сила живота који чини последњи трзај да би самог себе обновио и продужио. Таква је Хајдуковићева заједница: раскошна, разноврсна, динамична, бивствена. У њој ври као у лонцу јер је жива, није статична и непокретна, баш зато што је непосредније изложена ударима елементарних стихија. Она пролази кроз агоније и сукобе, она се дели и цепа долазећи на ивицу распада и катастрофе, али се после прележане температуре ипак враћа покајању и љубави као својим исконским темељима. У причи Спровод старац Василије се крвнички завађа са комшијом Ристаном, али га на самрти ипак зове да се опросте као најрођенији. Подлегање слабостима људске природе је стално, али је стално и настојање да се оне превазиђу, зато што је стална и свест о вечном закону зарад кога ваља, колико год је могуће, остати у љубави, у врлини, не огрешити се о другог. Ту се огледа српском бићу толико својствена душевна динамика, која долази од искрене и дубоко укорењене светосавске побожности и представља основни принцип српског заједништва, чији најизворнији и најистинитији вид представља управо село. Док је село било јако и српство је било јако. Са умирањем села почело је да умире и српство. Раслабљено и пролетеризовано градско становништво пало је далеко испод критеријума својих предака и идеала које српство оличава. Највећи узлет Хајдуковићева заједница доживљава у причи Злоћудна ријека. У густој и чаровитој атмосфери сеоске вечери, чекајући да проточи првенац из казана, сељаци се препуштају опојном духу приповедања. Пијанка, веселост и савршена спонтаност прожете су здравим и обесним хумором, прерастају у саборност која просто кипи животним обиљем. Сви постају једна душа, а сама душа се прелива преко ивица својих могућности. Ни ноћ није обична. Осећа се присуство оностраног и бесконачног. Тромост материје је побеђена, живи се само духом. Песма, шала и смех узводе ка небу, надилазе сва искушења овоземаљског. Стари свет вероватно губи битку пред новим, али ће наставити да постоји као слутња, као идеал, као духовна суштина. Као виши облик стварности који ће се у неким бољим временима поново материјализовати. Некада кочоперни и свадљиви, а некада широкогруди и душевни, јунаци ових прича најпотпуније оличавају широк распон српске душе и њену глад за смислом, лепотом и љубављу. Круг око ракијског казана јесте оаза поетичности, последње уточиште слободног духа наспрам линеарног света опустошеног рационалистичко-прогресистичким моделима живљења. Света који више не уме ни да се радује ни да тугује, ни да мрзи ни да воли, јер је сатеран под идеолошке лењире који су га испразнили од емоција и потопили у сатанску равнодушност. Међутим, колико год тврдокорно и непоколебиво, у судару са духом нових времена ни село не успева да одоли. Распаљивање потрошачких снова квари душу и самих сељака. Новоотворена кафана Шумски рај и заносна певачица Шестоперка јесу прејако искушење чак и за непопустљиве старохерцеговачке домаћине. Они занемарују своје послове и преко ноћи се мењају. Стари, патријархални морал попушта пред новим, либералним. „Ја дивнијег ли времена, мајко моја рођена”, уздише стари Стеван гледајући у заносну Шестоперку, „Док си млад, гледај што можеш у се, и на се, и пода се. Ништа не жали, само гледај да се што боље проведеш, ионако све прође”, завршава он, употпуњујући тиме капитулацију српског патријархалног кодекса пред агресивним либерализмом. Земаљско тријумфује над небеским, пролазно над вечним. Све баријере су пукле, сва ограничења, смисао је премештен из оностраног у овострано, а човек више не дугује ничему, осим себи и својим жељама. Стеванове речи, иако искрене и духовите, јесу коначно опредељење за царство земаљско. И село, као последњи чувар завета, последње упориште српства, губи себе и нестаје у потрошачким стихијама. Тако је у судару са разорним духом модернитета, за свега неколико деценија пропала једна величанствена култура – српска сељачка култура. Најезда западних и источних идеологија распарчала је српску душу доводећи је у стање тешко замисливе анархије. Као сведок тог умирања, Божур Хајдуковић хвата њене последње одблеске и од својих прича прави венац којим одаје почаст тој култури. Патња, дерт и хумор у овим причама помешани су са несвакидашњом једноставношћу, како то и јесте у животу. Јер живот није ни трагедија ни комедија, ни лирика ни епика, он је све то у исто време и зато га не треба разврставати по жанровима. Душом детета Старе Херцеговине ( Црљенице, Пљевља ) Божур Хајдуковић је осетио пуноту таквог живота и потрудио се да нам је предочи. Рана смрт спречила га је да се на том пољу до краја оствари. Али иако скромно, његово дело је балсамовало и сачувало остатке света који је нестао, за нека будућа времена, када ће их неки освешћени потомци искористити да тај свет наново реконструишу и оваплоте. Није непознат случај да једна умрла култура доживи своје васкрсење после много векова. И будућа српска ренесанса може започети само са селом, са повратком његовим традицијама и кодексима. Савремени живот, који се сваким даном разоткрива као умножавање лудила, бесмисла и очаја, тек ће потврђивати неопходност обнове села. Невелико обимом, али набијено исконском лепотом првобитног света, дело Божура Хајдуковића деловаће пионирски и подстицајно у једном таквом подухвату.

Autor Jakšić, Đura, 1832-1878 Naslov Dela Đure Jakšića. Knj. 1, Pesme Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Napredak, 1911 (Beograd : Nova štamparija - Davidović) Fizički opis 287 str., [5] lista s tablama : faks., note ; 19 cm Zbirka Srpski klasični pisci / [Napredak, Zemun] ; 1 Napomene Napomene: str. 273-280 Hronološke beleške: str. 281-282 Sadržaj Lirske pesme ; Prigodne pesme ; Epske i lirsko-epske pesme ; Epigrami i kraće satirične pesme ; Prevodi ; Odlomci. ISBN (Karton) Đura Jakšić (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878) Đura Jakšić (rođen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848–1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Književni rad Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoć nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara”, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu”, „Padajte, braćo” i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavši da je Jakšić „pesnik snage, ali bez mere i sklada”. Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš” vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš” se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. KC

Autor - osoba Kafka, Franz, 1883-1924 = Kafka, Franc, 1883-1924 Naslov Proces / Franc Kafka ; prevela s nemačkog Vida Županski-Pečnik Jedinstveni naslov Der Prozess. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG101