Autor: Domaći Jezik: Srpski Godina izdanja: xxxx Selo veselo knjiga zdravlja mudrosti i dobrog raspoloženja Uži format, 80 ilustrovanih strana. Stanje kao na slikama, za sva pitanja tu sam.

SELO VESELO knjiga zdravlja mudrosti i dobrog raspoloženja Uži format, 80 ilustrovanih strana. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Sadržaj: HAJDUK IZ BEOGRADA – Gradimir Stojković Hajduk u neobičnoj letnjoj pustolovini! U stvari, moje rodno selo nije više ličilo na moje rodno selo. Škola je bila na mestu, crkva, naša kuća, park… sve je bilo tu, kao i pre, a opet – to nije bilo moje rodno selo. Gligorije Pecikoza Hajduk za vreme letnjeg raspusta stiže u mesto gde je rođen. Hoće li moći da nađe zajednički jezik sa svojom nekadašnjom okolinom? Mada misli da će mu biti dosadno i da se neće snaći, vrlo brzo stiče nova poznanstva, a u goste mu stiže i drug Himalaja. Niz komičnih epizoda (prvo pijanstvo, susreti sa seoskim mangupima) vodi ka priči o ljubavi, prijateljstvu, fotografijama, lubenicama i pokušajima da se shvate i druge ozbiljne stvari… Još jedan nagrađeni roman koji će vam pokazati zašto generacije i generacije čitalaca i dalje uživaju u ovom serijalu za decu i mlade. O piscu: Gradimir stojković je rođen 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Živeo je u Vršcu i Pančevu. Živi u Beogradu. Radio je kao nastavnik i medijatekar u osnovnoj školi. Zaposlen je u Biblioteci grada beograda. Autor je više zbirki pesama (Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, U ovom šašavom životu…), romana (Rat Novakov i mir, Hajduk u Beogradu – serijal od devet romana, Sve moje gluposti…), pripovedaka (Ono vreme i Sastavni deo života). Dobitnik je mnogih književnih nagrada, među kojima su i «Politikin zabavnik», «Vukovo pero», «Neven», «Dositejevo pero», itd. HAJDUK IZ BEOGRADA – Gradimir Stojković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Sadržaj: HAJDUK SA DRUGE STRANE – Gradimir Stojković Peti nastavak legende o Hajduku. Hajduk se vratio u svoju osnovnu školu, ali ovoga puta je sa druge strane katedre kao nastavnik, pardon profesor biologije! Gligorije je razredni starešina, a njegovo osmo pet je na zlom glasu među kolegama. I naizgled sve se ponavlja: sukobi, humor, želje, veze, razočaranja, pobede… i sve to protiče uz Unu, ali ona nije reka. Menjajući tačku sa koje se posmatra život mladića i devojaka, Gradimir Stojković nudi zabavnu i promišljenu, dinamičnu i neponovljivu priču o složenom odnosu između onih koji sazrevaju i onih sa iskustvom svih stepena odrastanja. O piscu: Gradimir stojković je rođen 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Živeo je u Vršcu i Pančevu. Živi u Beogradu. Radio je kao nastavnik i medijatekar u osnovnoj školi. Zaposlen je u Biblioteci grada beograda. Autor je više zbirki pesama (Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, U ovom šašavom životu…), romana (Rat Novakov i mir, Hajduk u Beogradu – serijal od devet romana, Sve moje gluposti…), pripovedaka (Ono vreme i Sastavni deo života). Dobitnik je mnogih književnih nagrada, među kojima su i «Politikin zabavnik», «Vukovo pero», «Neven», «Dositejevo pero», itd. HAJDUK SA DRUGE STRANE – Gradimir Stojković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: PETA DEVOJČICA, MARJA – Gradimir Stojković Duhovita i topla priča omiljenog romanopisca o sazrevanju, čudnim rečima, ozbiljnim školskim problemima i onome što će postati mnogo više od lepih đačkih sećanja. Prava ljubav nikad nije obična uspomena. Učiteljica je odredila da sedim s novopridošlom devojčicom Marjom, u trećoj klupi. Ispred nas je rasporedila Ivanu i Tanju, a iza Nastu i Lanu. U četvrtom razredu fazon devojčica postao je da se zaljube i sve četiri, dve ispred i dve iza, odmah su se u mene zaljubile. A ja nisam ni u jednu. Čak ni u Marju, koja se nije zaljubila u mene. Gledao sam svoja posla, a njih četiri su gledale moja posla. Aleksandar ide u četvrti razred i između njega i Marje, nove drugarice iz klupe, razvija se poseban odnos. Uz vesele dogodovštine i dramatične situacije, njihovo drugarstvo prerašće polako u ljubav, ali nju će prekinuti bolest zbog koje će Marja morati da otputuje u Rusiju… O piscu: Gradimir stojković je rođen 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Živeo je u Vršcu i Pančevu. Živi u Beogradu. Radio je kao nastavnik i medijatekar u osnovnoj školi. Zaposlen je u Biblioteci grada beograda. Autor je više zbirki pesama (Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, U ovom šašavom životu…), romana (Rat Novakov i mir, Hajduk u Beogradu – serijal od devet romana, Sve moje gluposti…), pripovedaka (Ono vreme i Sastavni deo života). Dobitnik je mnogih književnih nagrada, među kojima su i «Politikin zabavnik», «Vukovo pero», «Neven», «Dositejevo pero», itd. PETA DEVOJČICA, MARJA – Gradimir Stojković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Sadržaj: ISLEDNICA – B. D. Benedikt Novi roman koji je izašao na našem tržištu sredinom oktobra 2022 godine. Dve priče u novom romanu B.D. Benedikta. Portal (radnja romana na dalekom severu Švedske, nedaleko od grada Kirune. Nalazi se mala opština Upsala sa desetak okolnih sela. Uzgoj svinja i živine glavna je privreda tog siromašnog kraja. Okolna hrastova šuma obiluje sezonskim žirom , a u narodu poznata kao i šuma nestanka…) Islednica (radnja romana smeštena u Beograd 1960 godine) Vladimir Nikolić, je bio jedan od mlađih islednika beogradskog SUP-a. Star 30 godina, visok, plavokos, veoma prijatnog lica. Uvek ravnomernog tona i neobično ugladjenog ponašanja. Bio je miljenik šefa odeljenja za ubistva i samoubistva… D. Benedikt je autor novog literarnog stila, popularno zvanog RELIGIOZNI TRILERI. Ali umesto nadmudrivanja špijuna velikih sila, u Benediktovim trilerima se Božji i đavolovi agenti bore za naše duše. Knjige su postale veoma popularne u zemljama Istočne Evrope, a prevedene su na šest jezika, uključujući Engleski. Benedikt kulminira i svojom veštinom pričanja i svojim urođenim talentom za „uprošćavanje“ komplikovanih situacija, tako da mogu lako da ih razumeju i oni koji nisu diplomirali književnost! Božidar Damjanović Benedikt (B. D. Benedikt) je kanadski pisac i filmski reditelj, rođen 7. aprila 1938. godine u malom hrvatskom mestu Vinici kod Varaždina, u pravoslavnoj porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskom, hrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja Kanadskih Reditelja i Kanadske Filmske Akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada. ISLEDNICA – B. D. Benedikt Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: HAJDUK OSTAJE HAJDUK – Gradimir Stojković Sedmi nastavak serijala. Upoznajte Hajdukovog sina, malog Vasju, njegovu školu, njegove prijatelje, simpatije, velike i male muke detinjstva, otkrijte kako izgleda život u njegovoj neobično-običnoj porodici i ekscentričnom komšiluku, u jedno teško vreme… Upoznajte novog Hajduka, okretnog i promućurnog učenika trećeg razreda Vasilija Pecikozu, Gligorijevog sina. Život u Čvorkovcu, prve simpatije, te morski i drugi problemi pomoći će mu da razume svet u kojem odrasta. Međutim, zbuniće ga proleće u koje su uleteli avioni NATO-a. Uz priču punu humora, sjajnih likova i neobičnih situacija, uverite se i sami da li je tačna tvrdnja da „iver ne pada daleko od klade“… Tata mi je pevao, upamtio sam iako sam bio mali: – Avione, avione, baci mi bombone… Nije avion bacio bombone, nego sam bombone dobio od jedne nasmejane, za koju je Mama rekla da je stjuardesa. I zašto da se plašim aviona kad avioni iz Tatine pesme bombonuju? O piscu: Gradimir stojković je rođen 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Živeo je u Vršcu i Pančevu. Živi u Beogradu. Radio je kao nastavnik i medijatekar u osnovnoj školi. Zaposlen je u Biblioteci grada beograda. Autor je više zbirki pesama (Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, U ovom šašavom životu…), romana (Rat Novakov i mir, Hajduk u Beogradu – serijal od devet romana, Sve moje gluposti…), pripovedaka (Ono vreme i Sastavni deo života). Dobitnik je mnogih književnih nagrada, među kojima su i «Politikin zabavnik», «Vukovo pero», «Neven», «Dositejevo pero», itd. HAJDUK OSTAJE HAJDUK – Gradimir Stojković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Sadržaj: HAJDUK U ČETIRI SLIKE – Gradimir Stojković Osmi nastavak legende o Hajduku. Još jedna maestralna priča o odrastanju, o traganju za životnim pozivom i dubini osećanja koja nas oblikuju, o rečima koje najbolje oslikavaju šta nas tišti i šta formira našu ličnost. Hajdukova porodica prelazi u stan. Ovoga puta – u njihov stan. Dok se pakuju, Hajduk nailazi na kutiju u kojoj su sećanja. Iz nje uzima nekoliko slika… Četiri fotografije, tri naratora, dve generacije – jedan sjajan roman! Gligorije Pecikoza Hajduk danas je čuveni pisac, a u nekoliko prikazanih događaja vidimo kako iskreno govori o sebi kao stvaraocu i kao vaspitaču. Naročito o tome kako brine o dvoje mladih i talentovanih pesnika, Tajani i Jugoslavu. ugoslav je briljirao. Prvi put je bio otvoren, ne stideći se iskrenih osećanja. Goreo je. Ali nije sagoreo. Taj malac je zaista pesnik. Tajana je, naprotiv, bila zatvorena. Nesigurna. Nevoljno je i potpuno nezainteresovano otaljala svoj nastup. Ni traga od njenog najjačeg oružja: emocije. O piscu: Gradimir stojković je rođen 3. marta 1947. godine u banatskom selu Mramorak. Živeo je u Vršcu i Pančevu. Živi u Beogradu. Radio je kao nastavnik i medijatekar u osnovnoj školi. Zaposlen je u Biblioteci grada beograda. Autor je više zbirki pesama (Potomak ravnice, Tuđa vrata, Skupo doba, U ovom šašavom životu…), romana (Rat Novakov i mir, Hajduk u Beogradu – serijal od devet romana, Sve moje gluposti…), pripovedaka (Ono vreme i Sastavni deo života). Dobitnik je mnogih književnih nagrada, među kojima su i «Politikin zabavnik», «Vukovo pero», «Neven», «Dositejevo pero», itd. HAJDUK U ČETIRI SLIKE – Gradimir Stojković Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

ЗАГОР- Човек који је дошао са истока (бр.17 Весели четвртак) Издавач: ГРАФАРТ, Београд, 2009.год. Меки повез, 98 страна, ИЛУСТРОВАНО, латиница. Очувано као на фотографијама. `Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вајлдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена. Стрип едиција „Весели четвртак“ издавач је серијала „Загор“ за Србију. Радња Радња стрипа се дешава у Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген. Лик Загорово право име је Патрик Вајлдинг (енгл. Patrick Wilding), а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вајлдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над Индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама. После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао били су породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј). Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија. Напомена: Ова прича о лику је испричана у стриповома, Загор прича (бр.99 ЛМС) и Господар Дарквуда (бр.100 ЛМС).

Retko ilustrovano izdanje priča Oskara Vajlda u prevodu Pere Slijepčevića. Kratka posveta na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Sadržaj : Sretni carević ; Slavuj i ruža ; Div Samoživ ; Odani prijatelj ; Znamenita raketa Autor - osoba Vajld, Oskar Naslov Sretni Carević i druge priče / Oskar Vajld ; ilustrovali Volter Kren i Đakomb Hud ; po sedmom engleskom izdanju preveo Pero Slijepčević Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Štamparija P. N. Gakovića, 1921 Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Kren, Volter Hud, Đakomb Slijepčević, Pero Zbirka Darovna biblioteka ; 1 Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik. Rođen je dve godine nakon rođenja njegovog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima. Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame. Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu. U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih. Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”. Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”. Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav. „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce cactajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”. Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode.“ Zatočeništvo Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu. Sećanje na pisca Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen. U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol. Bibliografija Priče Srećni princ (1888) Sebični džin (1888) Odani prijatelj (1888) Neobična raketa (1888) Zločin lorda Artura Sevila (1891) Duh iz Kentervila (1891) Mladi Kralj (1891) Ribar i njegova duša (1891) Zvezdani dečak (1891) Poeme u prozi Umetnik (1894) Sledbenik (1894) Gospodar (1894) Učitelj mudrosti (1894) Roman Slika Dorijana Greja (1891) Drame Vera ili Nihilisti (1880) Vojvotkinja od Padove (1883) Saloma (1894) Lepeza gospođe Vindermer (1893) Žena bez značaja (1894) Idealni muž (1899) Važno je zvati se Ernest (1899) Florentinska tragedija Pero Slijepčević (Samobor kod Gacka, 12. jun 1888 – Beograd, 13. decembar 1964) bio je srpski književni istoričar. Posle završene gimnazije u Mostaru opredelio se za studije germanistike i filozofije na Bečkom univerzitetu. Obrazovanje je upotpunio doktoratom na univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj s tezom o budizmu u nemačkoj književnosti, 1917. godine. Balkanskim ratovima bio dobrovoljac u crnogorskoj vojsci, a za vreme Prvog svetskog rata je bio aktivni zastupnik stavova srpske države u emigraciji. Bio je sekretar sarajevskog Srpskog prosvjetno kulturnog društva (SPKD) „Prosvjeta“, a zatim profesor Velike medrese u Skoplju, a zatim je postao honorarni univerzitetski profesor 1927. godine, a naredne je postao i vanredni profesor skopskog Filozofskog fakulteta. Redovni profesor germanistike na istom fakultetu postaje 1938. godine. Početkom Drugog svetskog rata prelazi na Beogradski univerzitet. U vreme okupacije je bio penzionisan, ali je posle završetka rata ponovo vraćen na Beogradski univerzitet na kojem je završio radni vek 1958. godine, kao šef katedre za nemački jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Smatra se jednim od najboljih germanista koje je srpska kultura ikada imala. MG98 (L)

Prosveta, 1965. Bibliotečki primerak (ne otpis): na jednom mestu zapisan broj i na dva tri mali pečati, negde izbledeli, negde precrtani korektorom. Inače odlično očuvana. Jedna od najvažnijih knjiga velikog srpskog pesnika! Vujaklijini crteži sa motivima krajputaša. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Prvo izdanje četvrte knjige poezije Branka V. Radičevića. Korice kao na slikama, unutra dobro. Knjigu je likovno opremio slikar Miloš Bajić. Autor - osoba Radičević, Branko V., 1925-2001 = Radičević, Branko V., 1925-2001 Naslov Zemlja / Branko V. Radičević ; [oprema knjige Miloš Bajić] Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mladost, 1954 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Bajić, Miloš Zbirka Cvrčak : džepna knjiga. 3, Savremeni pisci ; 1 Napomene Str. [95]: O piscu. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“ KC (N)

Edicija "1914-1918", drugo kolo 1. SA SRBIMA U SRBIJI I ALBANIJI 1914-1916 2. SA SRPSKOM VOJSKOM 3. SA SRBIJOM U IZGNANSTVO 4. RAT U ISTOČNOJ EVROPI 5. CRNA KNjIGA PATNjE SRBA BOSNE I HERCEGOVINE ZA VREME SVETSKOG RATA 1914-1918 6. OD BEOGRADA DO KRFA - 1915-1916 7. PRVI SVETSKI RAT KONTROVERZE, PARADOKSI, IZMENjENA TUMAČENjA 8. KRVAVI TRAGOVI VELIKOG RATA 9. DžELATOV OSMEH 10. MILUNKA SAVIĆ Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej SA SRBIMA U SRBIJI I ALBANIJI 1914-1916 - ratni dnevnik hirurga sa 84 fotografije i karte Arijus van Tienhoven Predgovor: Viktor Bero. Prevod: Kristina Koprivšek Naslov originala: Arius van Tienhoven AVEC LES SERBE EN SERBIE ET EN ALBANIE 1914-1916: journal de guerre d'un chirurgien: avec 84 Photographies et une Carte Format: 15x21 Broj strana: 184 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1040-6 Jedan od prvih svedoka teških austrougarskih zločina u Mačvi, brzo postaje član međunarodne komisije, upoznaje širu evropsku javnost sa stradanjem našeg naroda. Radio u Valjevskoj bolnici, za vreme velikog tifusa i sam oboleo, a potom sa Srbima prelazi Albaniju. Ova knjiga je jedinstveno i potresno svedočanstvo o Srbima i Srbiji u Prvom svetskom ratu, o nezapamćenoj epidemiji tifusa, kao i o nedelima i zločinima osvajača. SA SRPSKOM VOJSKOM - dramatična epopeja jednog naroda Anri Barbi Prevod: Anđelka Cvijić Naslov originala: Henry Barby AVEC L'ARMEE SERBE Format: 15x21 Broj strana: 396 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1026-0 Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nezamenljivu i skoro neprevaziđenu dokumentaciju o srpsko-austrougarskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i našu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. SA SRBIJOM U IZGNANSTVO - doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom Prevod: Angelina Čanković Popović Fortijer Džons Format: 15x21 Broj strana: 286 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1027-7 Fortijer Džons (1893-1940) američki novinar koji je 1915. izveštavao iz Srbije sa srpskom vojskom je prešao preko Albanije. O svojim ratnim danima u Srbiji objavio je u Njujorku 1916. godine ovu knjigu i posvetio je „srpskim čičama". Ovako piše Džons o njima: „Dobro su znali kuda idu, nisu se odavali maštarijama. Imao sam nekoliko hiljada cigareta i delio sam ih ovim starinama, a iz njihovih reči shvatio sam koliko se nadaju povratku. Kad sam jednom prosedom čiči dao sto cigareta, reče on preko tumača: 'Ovo će biti dosta za života!' Ali ni on ni ostali ne behu ni zabrinuti ni veseli. Neko mora da pođe, izbor je pao na njih i tu je priči kraj. Zbrisani su, izginuli su skoro do poslednjeg čoveka... odlikovali su se junaštvom." RAT U ISTOČNOJ EVROPI Džon Rid Prevod: Slobodan Kozarčić Naslov originala: John Reed THE WAR IN EASTERN EUROPE Format: 15x21 Broj strana: 390 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1024-6 Kod nas je, kao i u svetu, Džon Rid, američki pisac i publicista, poznat prevashodno po čuvenom svedočanstvu o Oktobarskoj revoluciji („Deset dana koji su potresli svet"). Za nas je mnogo značajniji po ovom delu, objavljenom 1916. u Njujorku i tu su uglavnom Ridovi tekstovi iz Grčke, Srbije, Turske, Bugarske, Rumunije i Rusije. Srbiji je u ovoj knjizi Rid posvetio osam poglavlja. Nije prevođena u Kraljevini, a ni u bivšoj Jugoslaviji osim tekstova o Srbiji (Cetinje, 1975). O ovoj se knjizi ćutalo iz više razloga. Džon Rid bio je socijalista, revolucionar koji prerasta u komunistu i prema takvom autoru kraljevska srpska vlada nije gajila naročite simpatije. Ignorisan je zato što su srpska vlada i politički krugovi oko nje ocenili Ridov stav prema Srbiji - prilično olako, nedovoljno kritički, usko rodoljubaški - kao negativan. Postalo je nepopularno da se govori o žrtvama i smatralo se da bi sjaj konačne pobede bio umanjen Ridovom bespoštednom evidencijom poraza. Nije Rid osvetlio samo dimenzije poraza celog srpskog društva, već i bestijalnost civilizovanih. Potresan je njegov opis „Gučevo i dolina leševa", gde su Austrijanci Srbe iz Austrougarske suprotstavili srpskoj vojsci, a da ne bi bežali, za leđima im razapeli bodljikavu žicu. Rid je nazvao Srbiju - Zemljom smrti. S njim je išao i Bordman Robinson, čiji crteži ljudi, vojnika, žena, dece, opustošenih predela opravdavaju naslove kao što su - „Zemlja smrti", „Istrebljena nacija", „Izgubljeni svet"... CRNA KNjIGA PATNjE SRBA BOSNE I HERCEGOVINE ZA VREME SVETSKOG RATA 1914-1918 Vladimir Ćorović Format: 15x21 Broj strana: 216 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1022-2 Ovo Ćorovićevo delo, objavljeno 1920, pomoću dokumenata, činjenica i fotografija svedoči o ogromnim patnjama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine. Lako je uočljiva surovost austrougarske okupacione vlasti, podržane od vrhova katoličke crkve. Vidi se jasna genocidna politika, čije su posledice nasilna smrt više desetina hiljada Srba na tlu Bosne i Hercegovine. Sudilo se na smrt olako, zakonskih osnova nije bilo. To su većinom činile, uz redovnu vojsku, posebne čete, što ih je osnovao i plaćao general Poćorek. OD BEOGRADA DO KRFA - 1915-1916 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 426 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1046-8 Prikazan je najdramatičniji period u ratnim naporima Srbije u Prvom svetskom ratu na fonu odnosa Centralnih sila i država Antante prema Srbiji. Pokazalo se da su saveznici bili neaktivni... Veliku vrednost ovog dela čini dokumentarni dodatak sa spiskovima sahranjenih na Vidu, Lazaretu, Krfu, Govinu, Ipsosu, Fistapadini, Strongili, Ahileonu, Matijasu, Braganjotici, Kostaniji, Katuništu, Moraitici, Mezongi, Ostrovi, Analipsosu, Friuli, Fiuli, Korendžioni, Manduki, Perani, Koraćani, a potom i van Krfa u Bizerti, Ferivilu, Tunisu, Alžiru, Oranu, Bonu, Filipvilu, Gelmi, Susu, Slidi, Šeršelu... PRVI SVETSKI RAT KONTROVERZE, PARADOKSI, IZMENjENA TUMAČENjA Lučijan Boja Prevod: dr Dragan Stojanović Naslov originala: Luican Boia PRIMUL RAZBOI MONDIAL - Controverse, paradodxuri, reinterpretari Format: 15x21 Broj strana: 110 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1023-9 Radi se o sintetizovanom pogledu, veoma lepo napisanom, jednog od najcenjenijih današnjih evropskih intelektualaca. Boja je autor koji je najbolji baš u opštim pogledima na krupna istorijska zbivanja, u širokim perspektivama i retrospektivama i u sagledavanju mogućnosti i granica same istorijske nauke. On daje pregled i kritičku ocenu glavnih stavova formulisanih o ključnim aspektima Prvog svetskog rata u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj istorijskoj literaturi i ističe promene koje su u njima nastupile tokom poslednjih decenija. KRVAVI TRAGOVI VELIKOG RATA Hans Hautman i Miloš Kazimirović Prevod: Miloš Kazimirović Format: 15x21 Broj strana: 320 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1056-7 Kako i gde su počinjeni zločini nad srpskim civilima u Sremu, opisao je austrijski univerzitetski profesor savremene istorije Hans Hautman Milošu Kazimiroviću, na osnovu podataka iz stenograma rasprava u Parlamentu u Beču krajem 1917. i 1918. godine. Reč je o zločinima austrougarske vojske u sremskim selima Klenak, Jarak, Progar, Grabovci, Ogar i Kupinovo, posle povlačenja srpske vojske koja je prethodno, kratkoročno zauzela ova sela. Dobijamo podatke (čija se objektivnost ne može dovesti u pitanje) i o drugim austrijskim zločinima koji su prećutkivani. DžELATOV OSMEH Anton Holcer Prevod: Miloš Kazimirović Svedočanstvo o malo poznatim događanjima u Prvom svetskom ratu - na osnovu autentičnih fotografija. Format: 15x21 Broj strana: 368 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1028-4 Priča o žrtvama, o hiljadama nedužnih likvidiranih na istoku i na jugoistoku Evrope, bez prethodne istrage i bez vođenja dokaznog postupka, bez mogućnosti da se brane pred sudom. Austrijski istoričar fotografije dokazuje da ovde nije reč o ispadima pojedinaca ili izolovanih pozadinskih jedinica, već o sistematskom ratu protiv civila. Knjiga i o našim žrtvama, a od retkih zasnovanih na stranim izvorima. MILUNKA SAVIĆ Vidoje Golubović, Predrag Pavlović i Novica Pešić Zajedničko izdanje sa Udruženjem potomaka ratnika 1912-1918 Format: 15x21 Broj strana: 265 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1045-1 Milunka Savić jedinstvena je u međunarodnim razmerama, po doprinosu odbrani svoje otadžbine u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, od 1912. do 1918. Dobrovoljno je stala u stroj srpske regularne vojske, u mnogim bitkama bila bombaš i jurišnik, zadivljujuća po snalažljivosti, smelosti i veštini. Njen ratni skor su devet rana, dvanaest srpskih i stranih odlikovanja i čin narednika. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana najvišim francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom, koji se dodeljuje isključivo visokim oficirima. Svi su joj se divili, a ona je i dalje ostajala skromna, kakva je uvek bila.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutna je i singlica! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

Божур Хајдуковић: ЗОРА НАД ЗЛОДОЛОМ Издавач: Виогор, Београд, 2017 Број страна: 125 Мек повез Књига је нова Светислав Пушоњић СВЕТ КОЈИ ЈЕ НЕСТАО ( Поговор књизи приповедака Божура Хајдуковића, која је изашла у издању ``Виогора``, након 39 година од првог објављивања ) Негде до половине XX века, сељаци су чинили преко осамдесет процената укупног српства. За разлику од већине европских народа, Срби никада нису били грађанска нација нити је грађанство као сталеж икада представљало значајнији чинилац. Велики градови почивају на великим индустријама, а пошто су земљорадња и сточарство одувек важиле за примарне делатности код Срба, то се на овим просторима велики градови никада нису могли ни успоставити. У односу према селу, градови су били споредна и пратећа појава, мала стецишта неколицине занатлија и трговаца, неопходних зарад нешто производа који се нису могли направити у кругу сеоских домаћинстава. Разлози су и етнопсихолошки. Као народу широке душе и слободног срца, Србима је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање на малим просторима, у тескоби и загушљивости градских квартова, препуних несносног жамора и дућанских испарења. И баш у чињеници да је српство одувек било сељачко, а само успут и донекле грађанско, лежала је његова највећа снага, толико пута историјски потврђена. Јер управо је село представљало најјаче и најсигурније упориште српства, а сељаци најздравији, највиталнији и најборбенији део нације. Свакодневно изложен суровим животним стихијама, прекаљен безбројним искушењима у борби са силама природе, силама друштвених система, силама историје, српски сељак је изграђивао све чвршће и стабилније кодексе, везујући их током дуге историје у специфични, хришћанством надахнути српски стоицизам, поставши узор непоколебиве вере, моралне отреситости, физичке и духовне крепкости. Само такав, могао је на плећима изнети голготу балканских и светских ратова, тући неупоредиво бројнијег и до зуба наоражаног непријатеља, газити ледене висове Албаније данима празног стомака, јуришати на Кајмакчалан, пробијати Солунски фронт брже од француске коњице, чиме је изазивао дивљење и савезничке и непријатељске војске. Као у бајци о Баш-Челику, чији извор снаге није био у мишицама и оружју, него у неком малом врапцу иза седам гора и седам мора, тако ни снага Србије никада није почивала у бројности, наоружању, економији, огромности територије, него баш у селу, у непобедивој сили његовог вечно младог живота. У селу, српство је имало свој најдубљи и најживотворнији корен. Кроз село и са селом оно се напајало са исконских врела живота и духовности. Хришћански идеал саборности нигде није постао тако реалан и целовит као у српском селу. Управо због тога српско хришћанство никада није боловало од склеротичног догматизма и високоумне казуистике попут византијског, блискоисточног или модерног, него је увек било радосно, живо и борбено. Захваљујући Светом Сави, који је дух Христове науке и дух аутентичног народног живота везао у складан, готово савршен органски спој, српско сељачко хришћанство током векова се разрастало у величанствену културу, најпотпуније изражену целокупним усменим стваралаштвом, по којој нас, захваљујући Вуку Караџићу, свет једино и (пре)познаје. Упркос томе, немали број интелектуалаца ( попут рецимо Светислава Басаре ), искомплексираних пореклом, а отрованих духом проевропског квазиелитизма, згража се над некаквим „простонародњаштвом” српске културе, упињући се да јој претпоставе „елитизам” грађанског и средњовековног стваралаштва (по њима наводно „аутентичнијег” и „српскијег” од сељачког). Но довољан је овлашан поглед на творевине српске грађанске културе ранијих векова, па схватити да су оне, сем у ретким изузецима, бледе имитације грчких, римских и западноевропских узора, малокрвне спрам силине, раскоши и надахнућа српске усмене баштине, поникле и однеговане управо међу сељацима. То племићима, грађанима, интелектуалцима свих епоха ипак није сметало да се горде над „говедарским” језиком и „говедарском” културом, али према Христовим речима да ће „први бити последњи, а последњи први”, вазда презирани и поругани сељаци би у свим критичним фазама историје показали блиставост, лепоту и снагу српског духа, док је њихова горда квазиелита увек показивала унутрашњу беду, одрођеност и срамоту. И у давнијим епохама понајпре су племићи и главари („Великаши, проклете им душе”, како рече Његош), а у последња два века грађани и интелектуалци, постајали склони да се приклоне дувајућим ветровима из света и одрекну сопства, турчећи се и западњачећи, а одувек су сељаци бивали они који су до краја остајали непоколебиви, доследни и верни идеалима заједнице, спремни да се зарад њих одрекну овоземаљских угодности и поднесу сва страдања. Срби су имали праву елиту само када је она била здрава сељачка, попут Карађорђа и његових доглавника или Марка Миљанова и других сердара и војвода. Зато су највећи српски светитељи, хероји, војсковође, уметници, научници били углавном сељачки синови, и све док је српским венама текла сељачка крв, Срби као народ никада нису оскудевали у Карађорђима, Миљановима, Мишићима, Николајима, Теслама, Пупинима. Село је представљало духовни, историјски и привредни стожер, оно је било исконски чувар свих тајни на којима српство почива. Али као што се Баш-Челик није могао победити борбом прса у прса, већ је требало наћи и удавити оног малог врапца у коме је почивала његова снага, тако се ни српство није могло уништити турским и немачким инвазијама, јасеновцима, голим отоцима и пасјим гробљима, него једино – разорењем села. У последња два века, безмало са ослобођењем од турске окупације, интелектуална елита Србије, образована по француским и немачким универзитетима, није ни радила друго осим разграђивала кодексе сељачког стоицизма, настојећи да их искорени и потисне, а саме сељаке ментално преобликује у духу нових и „напредних” философских доктрина. Тако су сељаци непрестано тровани прогресистичким вирусима о наводној „примитивности” њиховог рада, живота, мишљења, „ропском положају жене”, „превазиђености патријархалног система”, „потреби модернизације” и слично. Но имајући више поверења у наслеђену и хиљадугодишњим искуством потврђену мудрост, него у плитко и на брзу руку стечено знање надмених и убеђених „вилозофа”, сељаци су остајали темељни и чврсти у свом духовном и моралном ставу, вазда сумњичави и неповерљиви спрам свега што долази са стране. Све до 1945. године када убрзани и вештачки подстицан индустријски развој изазива талас масовне урбанизације, што селу задаје најтежи ударац, а на српској души оставља трајне и можда неизлечиве повреде. Приче Божура Хајдуковића инспирисане су баш овим мучним периодом у коме српско село бива распето између органске тежње да остане до краја верно још увек живим матрицама на којима је хиљадама година почивало, и надолазећих либерално-прогресистичких схватања којима је пут крчила агресивна титокомунистичка идеологија. Као чедо Старе Херцеговине, простора изразите патријархалности и укорењености – и то њеног веома специфичног региона на тромеђи трију бивших југословенских република (потом држава) који обухвата градове Прибој, Пријепоље, Пљевља ( западни део и такозваног „Санџака”, односно Рашке области ) – Божур Хајдуковић је могао јасније него писци са других подручја осетити суштину овог унутрашњег конфликта у бићу народа. Тај „судар светова” нигде није тако уочљив као у његовој причи-писму Не остављај трагове за собом. Брижна мајка, жена старинског соја, ужаснута сеоским скандалом који је донео нови начин живљења, поручује својим синовима-студентима: „Знала сам ја, богоми, чим вас посласмо на те школе, да ћете ви нама неку муку на дроб савити. Неће вас тамо ничему поштеном научити, не бој се”. Иако неписмена, ова бистра и отресита сељанка лако прозире да се корен моралне раслабљености нових генерација налази баш у школи, у њеним сумњивим доктринама којима се отровао и покварио карактер њихове деце. Све чему су деца учена у побожним патријархалним домовима, насилно је искорењивано из њихових душа баш у школама. Јер, инсистирајући на свему прошлом као „мрачном” и „превазиђеном” и свему будућем као „светлом” и „напредном”, школа и јесте посејала семе раздора међу генерацијама, отимајући децу родитељима као „данак у крви” и окрећући их против њихових тобож „назадних” и „застарелих” веровања и размишљања. Део тог разарајућег процеса је и либерализација мушко-женских односа, која у послератним деценијама хвата све дубљи корен међу омладином. Еволуирајући касније у „сексуалну револуцију”, она ће током времена још агресивније легитимисати и умножавати промискуитет, порнографију, хомосексуализам, и тиме до краја изобличити и унаказити лепоту и смисао полне љубави. „Боље ти је и не живљети, но живљети под црним образом”, каже ова честита жена из најдубље моралне стрепње, вероватно крајње неразумљиве и смешне неком данашњем тинејџеру, навикнутом да мења девојке као гардеробу. Али управо је та стрепња, тај божији страх од зла, представљала исконски темељ српства, његово надахнуће ка врлини и Богу. Из ње су се временом породиле институције образа, срамоте и грехоте, хришћанске категорије које су међу другим сталежима постојале теолошки или етички апстрактно, али међу сељацима сасвим реално и живо. Међутим, индоктринацијом младих генерација кроз школу, медије, новокомпоновану и рок културу, ове спонтано кристалисане институције замењене су идеалима „напретка”, „светле будућности” и „бољег живота”, па је све претходно ваљало уклонити као неразумну и непотребну сметњу. Намамљени причама о богатијем, безбеднијем и лакшем животу по градовима, деца окрећу леђа својим родитељима и буквално „беже” са села, у гомилама. Зато се надничари из истоимене Хајдуковићеве приче с правом питају: „Какав је то кастиг завладо те све побјеже од земље?”, закључујући: „Мора да је пред неко грдило”. Да су прогресистичке кованице о „напретку” и „срећној будућности” биле само ђавоље маске за „грдило” потврдиле су наредне деценије све до наших дана. У страсној жудњи да задобију грађански идентитет, ове прве генерације сељака-грађана крајње некритички усвајају нова мерила, прилагођавајући се монденским хировима урбане културе, доводећи своју, још увек сељачку душу, у неописиви раскорак. Следећа генерација, тј. њихова деца, већ говоре енглески, лупају у бубњеве, кљукају се електричном музиком, разврставајући се по псеудозаједницама као рокери, панкери, хеви-металци или репери. Она знају сваку песму Ролингстонса, Пинк Флојда, Мадоне или Ту Пака, али о себи и свом пореклу готово ништа, јер родитељи то и несвесно крију од њих, унесрећујући их за сва времена. Тако између дедова са села, и унука стасалих по градовима, настаје прекид, празнина. Нема наслеђа, нема предања. Једна карика је пукла и ланац више не може да се споји. Деда и унук гледају се као странци. Оба Срби, али се не препознају. Деда са тугом гледа у унука, тражећи најмањи знак своје крви на његовом бледом, испијеном лицу, у његовим празним, туђим очима. Унук, затрован духом постмодерног цинизма, исмева деду, његову шајкачу и опанке, његово причање, понашање, поимање. Ништа му није јасно и све му је смешно. Јер, унук више није Србин. Номинално да, али душом не. Унук је tabula rasa која се може исписати било чим; унук је генерација х, y, z која живи у вечитој садашњости, дрска и себична индивидуа без завичаја и заједнице. Он нема породицу, фамилију и нацију. Њему више нико није род. Ова велика послератна сеоба Срба из Богом створене природе у бетонско-челичну, човекову, довела је Србе тамо где нису могли ни турски колац, ни немачке инвазије, ни усташка кама – на саму ивицу биолошког и духовног опстанка. Готово читава нација, дотле раштркана по брдима и планинама, за свега пар деценија сабила се у зграде, солитере и друга бетонска саћа. Од здравих, стаситих и отреситих горштака претворила се у бледуњаво, психотично и послушно грађанство, подложно свим видовима манипулације. По селима остају само старци и нешто млађих, који такође чекају своју прилику за бег. Тако отприлике изгледа многохваљена „будућност” – тада комунистичко, а данас европско и глобалистичко златно теле коме су се поклонили сви послератни нараштаји. Но Божур Хајдуковић се не бави превише последицама и коначним исходима. Нови живот који се разбуктава у низинама назире се посредно, у одблесцима, као нешто надолазеће и претеће спрам свега старог. Његово село је село родитеља, деца су негде на страни, по школама, фабрикама, градовима. Пишчев поглед не излази ван сеоског круга и онога што се у њему сачувало, иако дух либерализма, увелико одомаћен по нарастајућим градовима, куца и на врата села, нагризајући моралне кодексе и реметећи духовну равнотежу. Слободнији однос према љубави, на пример, закомпликовао је мушко-женске односе, због чега и удаја постаје проблем. „Ко ће данас момку вјеровати”, каже Јеленка у причи Ђевојачка спрема, што значи да обећање брака ( као и било које друго обећање ) више не постоји као неписани закон, односно реч која једном изговорена постаје обавезујућа, већ само као израз тренутног расположења које се може прекршити са његовим проласком. Али без обзира на бројна искушења са којима се суочава, Хајдуковићево село задржало је свој исконски дух, и као његов носталгичар он тежи да га сачува од заборава, да свет који нестаје и који је у наше време готово сасвим ишчезао, остане жив макар у његовим причама. Главни јунак свих Хајдуковићевих прича јесте заједница, и то не некаква апстрахована, интересна, утопијска ( попут колектива, друштва, човечанства ), него заједница која је заснована спонтано, на природним, историјским и духовним везама. Заједница, каква данас, хтели то да признамо или не, више не постоји чак ни у остацима. Заједница предочена Хајдуковићевим причама јесте органска, самоникла. Она је у исти мах и биће и душа и свест. Без обзира на самосталност и непоновљивост њених чланова, њихове врлине и мане, њихове свађе и сукобе, она постоји као надцелина која је присутна у свакој појединачној свести. У причи Прољеће у Санџаку, једној од најлепших у збирци, удовица Стака страда због сопствене ускогрудости и осветољубља које изазивају мржњу села, али након њене смрти, сељаци превазилазе страсти изазване сукобом и преузимају бригу о Стакиној нејакој деци. Та племенитост која се јавља одмах иза мржње и пакости, показује широк распон међуљудских односа у заједници, сву њихову динамику и сложеност. Јер заједница није заједница истих, нити заједница ваљаних, она је заједница некада чврстих и постојаних, а некад слабих и несавршених људи, распетих свим овоземаљским искушењима. У таквој заједници има места и за Кола Пољака. Иако скитница, блудник и пијаница Коле Пољак је оличење сирове снаге и неисцрпног животног елана који делује подстицајно и окрепљујуће. Својом ведрином и необузданим темпераментом он као да озарује и остале, уносећи разбибригу и веселост. Није случајно Хајдуковићево потенцирање овог живописног јунака. Свеприсутност Кола Пољака буди скривене животне силе и суочава са бескрајним пољима слободе у условима сурове егзистенције. У њему има нечега дивљег и варварског што пркоси ушкопљеничком духу надируће цивилизације. И његова „освета” земљацима, којом се бави прича Чудо у Буковику, ма како етички могла бити протумачена, ипак оличава животворну стихију која се опире кастративним идеолошким механизмима ( на један, додуше, прилично бизаран начин ). Тамо где су ти механизми опустошили и обезвредили живот у његовом исконском трајању, остављајући село без порода и становништва, а тиме и будућности, јављају се Колова „копилад” као резултат дејства оних тајанствених сила које стоје наспрам сила смрти, а то је сила рађања и плодности, сила живота који чини последњи трзај да би самог себе обновио и продужио. Таква је Хајдуковићева заједница: раскошна, разноврсна, динамична, бивствена. У њој ври као у лонцу јер је жива, није статична и непокретна, баш зато што је непосредније изложена ударима елементарних стихија. Она пролази кроз агоније и сукобе, она се дели и цепа долазећи на ивицу распада и катастрофе, али се после прележане температуре ипак враћа покајању и љубави као својим исконским темељима. У причи Спровод старац Василије се крвнички завађа са комшијом Ристаном, али га на самрти ипак зове да се опросте као најрођенији. Подлегање слабостима људске природе је стално, али је стално и настојање да се оне превазиђу, зато што је стална и свест о вечном закону зарад кога ваља, колико год је могуће, остати у љубави, у врлини, не огрешити се о другог. Ту се огледа српском бићу толико својствена душевна динамика, која долази од искрене и дубоко укорењене светосавске побожности и представља основни принцип српског заједништва, чији најизворнији и најистинитији вид представља управо село. Док је село било јако и српство је било јако. Са умирањем села почело је да умире и српство. Раслабљено и пролетеризовано градско становништво пало је далеко испод критеријума својих предака и идеала које српство оличава. Највећи узлет Хајдуковићева заједница доживљава у причи Злоћудна ријека. У густој и чаровитој атмосфери сеоске вечери, чекајући да проточи првенац из казана, сељаци се препуштају опојном духу приповедања. Пијанка, веселост и савршена спонтаност прожете су здравим и обесним хумором, прерастају у саборност која просто кипи животним обиљем. Сви постају једна душа, а сама душа се прелива преко ивица својих могућности. Ни ноћ није обична. Осећа се присуство оностраног и бесконачног. Тромост материје је побеђена, живи се само духом. Песма, шала и смех узводе ка небу, надилазе сва искушења овоземаљског. Стари свет вероватно губи битку пред новим, али ће наставити да постоји као слутња, као идеал, као духовна суштина. Као виши облик стварности који ће се у неким бољим временима поново материјализовати. Некада кочоперни и свадљиви, а некада широкогруди и душевни, јунаци ових прича најпотпуније оличавају широк распон српске душе и њену глад за смислом, лепотом и љубављу. Круг око ракијског казана јесте оаза поетичности, последње уточиште слободног духа наспрам линеарног света опустошеног рационалистичко-прогресистичким моделима живљења. Света који више не уме ни да се радује ни да тугује, ни да мрзи ни да воли, јер је сатеран под идеолошке лењире који су га испразнили од емоција и потопили у сатанску равнодушност. Међутим, колико год тврдокорно и непоколебиво, у судару са духом нових времена ни село не успева да одоли. Распаљивање потрошачких снова квари душу и самих сељака. Новоотворена кафана Шумски рај и заносна певачица Шестоперка јесу прејако искушење чак и за непопустљиве старохерцеговачке домаћине. Они занемарују своје послове и преко ноћи се мењају. Стари, патријархални морал попушта пред новим, либералним. „Ја дивнијег ли времена, мајко моја рођена”, уздише стари Стеван гледајући у заносну Шестоперку, „Док си млад, гледај што можеш у се, и на се, и пода се. Ништа не жали, само гледај да се што боље проведеш, ионако све прође”, завршава он, употпуњујући тиме капитулацију српског патријархалног кодекса пред агресивним либерализмом. Земаљско тријумфује над небеским, пролазно над вечним. Све баријере су пукле, сва ограничења, смисао је премештен из оностраног у овострано, а човек више не дугује ничему, осим себи и својим жељама. Стеванове речи, иако искрене и духовите, јесу коначно опредељење за царство земаљско. И село, као последњи чувар завета, последње упориште српства, губи себе и нестаје у потрошачким стихијама. Тако је у судару са разорним духом модернитета, за свега неколико деценија пропала једна величанствена култура – српска сељачка култура. Најезда западних и источних идеологија распарчала је српску душу доводећи је у стање тешко замисливе анархије. Као сведок тог умирања, Божур Хајдуковић хвата њене последње одблеске и од својих прича прави венац којим одаје почаст тој култури. Патња, дерт и хумор у овим причама помешани су са несвакидашњом једноставношћу, како то и јесте у животу. Јер живот није ни трагедија ни комедија, ни лирика ни епика, он је све то у исто време и зато га не треба разврставати по жанровима. Душом детета Старе Херцеговине ( Црљенице, Пљевља ) Божур Хајдуковић је осетио пуноту таквог живота и потрудио се да нам је предочи. Рана смрт спречила га је да се на том пољу до краја оствари. Али иако скромно, његово дело је балсамовало и сачувало остатке света који је нестао, за нека будућа времена, када ће их неки освешћени потомци искористити да тај свет наново реконструишу и оваплоте. Није непознат случај да једна умрла култура доживи своје васкрсење после много векова. И будућа српска ренесанса може започети само са селом, са повратком његовим традицијама и кодексима. Савремени живот, који се сваким даном разоткрива као умножавање лудила, бесмисла и очаја, тек ће потврђивати неопходност обнове села. Невелико обимом, али набијено исконском лепотом првобитног света, дело Божура Хајдуковића деловаће пионирски и подстицајно у једном таквом подухвату.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uroš Predić (Orlovat, 7. decembar 1857 — Beograd, 11. februar 1953) bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Đorđa Krstića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Predić je najviše ostao upamćen po svojim ranim radovima, u kojima je prikazao „stvaran” život običnih ljudi. Kasnije je dao veliki doprinos u crkvenom slikarstvu i portretima. Predićev opus obuhvata ukupno 1658 radova. Biografija Rođen je u Orlovatu kao najmlađi sin sveštenika Petra Predića i Marije, rođene Ilijević, iz Crepaje.[1][2] U Orlovatu je pohađao osnovnu školu, a potom nemačku školu u Crepaji. Od 1869. do 1876. godine pohađao je sedmorazrednu gimnaziju u Pančevu (pančevačka realka, koja je kasnije dobila ime po njemu). Kao vrlo darovit, dobio je stipendiju Matice srpske[3] i 1876. godine otišao na bečku slikarsku akademiju.[4] Predić je bio najizrazitiji predstavnik akademskog realizma kod Srba. Završio je konzervativnu Umetničku akademiju u Beču 1880. godine u klasi profesora Gripenkerla (Christian Griepenkerl), istaknutog bečkog slikara, koji je imao veliki uticaj na Predića. U toku studija dobio je Gundelovu nagradu - za slikanje uljem po muškom modelu 1879. godine. Godine 1882. radio je u privatnom ateljeu prof. Gripenkerla, a u periodu 1883-1885. bio je asistent Umetničke akademije u Beču. U to vreme po uputstvu prof. Gripenkerla i arhitekte Hanzena izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz Parlamenta u Beču.[5] Usled porodičnih obaveza 1885. godine vraća se u domovinu. O njegovom intimnom životu tog umetnika svetačkog života i lika, nedovoljno se zna. Sav posvećen umetnosti i porodici, nikada se nije oženio. Posle srećnog i bezbrižnog petnaest godina dugog perioda u rodnom selu, skrasio se u srpskoj prestonici. Drugu polovinu svog života proveo je u svom delu zajedničke kuće, sa bratom Josifom, profesorom - u Beogradu. U Orlovatu je ostala priča o neostvarenoj ljubavi između sredovečnog slikara i šesnaest godina mlađe Orlovaćanke, Ane Nakarade (1873—1938), ćerke penzionisanog oberlajtanta Đure Nakarade (1830-1899).[6] Stari Orlovaćani pamte da je gospođa majka Katarina, bila jedina prepreka njihovom zajedničkom životu.[7] U Orlovatu radi seriju slika iz života svojih seljaka. Zatim je 1886-1889. boravio u Beogradu, 1890-1893. u Novom Sadu i u Starom Bečeju. U periodu 1894-1909. godine živi u Orlovatu, a od 1909. godine pa do smrti u Beogradu. Svoje slike samostalno izlaže 1888, 1910, 1920, 1949. godine u Beogradu, 1890, 1949. u Novom Sadu, 1890. u Sremskim Karlovcima, te 1890. u Pančevu i Vršcu. U svom slikarskom opusu najviše su zastupljeni portreti, ikonografija, žanr i istorijske kompozicije, ređe predeo, i samo jedan akt. Kuća i atelje Uroša Predića u Beogradu, Svetogorska 27 Vesela braća, 1887, Narodni Muzej Srbije, Beograd Jedan je od osnivača društva Lada 1904. i bio je neprekidno član ovog društva, kao i njegov prvo predsednik, pa dugogodišnji počasni predsednik. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909, a 3. februara 1910. godine za redovnog člana. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi njegov predsednik.[8] U pokušaju da postigne što uverljiviju sličnost sa likom naručioca i insistirajući na prepoznatljivosti, Predić je postao hroničar građanskog društva svoga vremena. Godine 1885. u Pančevu je počeo sa slikanjem portreta po porudžbini, ponekad uz pomoć fotografija. Radio je najčešće reprezentativne portrete, glave ili biste. Bio je jedan od članova delegacije Kraljevine Srbije na paviljonu Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.[9] Od žanr scena, poznata dela su Vesela braća i Siroče (na majčinom grobu), zatim istorijska dela su Hercegovački begunci i Na Studencu. Jedna od najpoznatijih njegovih slika je Kosovka devojka. Uradio je čuvene portrete predsednika Akademije: Sime Lozanića, Stojana Novakovića (1920), Jovana Žujovića (1921), Jovana Cvijića (1923), Đorđa Vajferta (1927) Slobodana Jovanovića (1930), Bogdana Gavrilovića (1935) i Aleksandra Belića (1940). Zatim portreti Mihaila Petrovića (1943), Ksenije Atanasijević (1917), Brane Petronijevića (1911), Živojina Mišića (1919) itd. Inicijali kojima je često potpisivao svoje slike Njegove slike „Hercegovački begunci“ i „Siroče na majčinom grobu“ otkupio je Mihajlo Pupin na izložbi u Parizu 1889. godine i poklonio ih Narodnom muzeju Srbije.[10] Uroš Predić je oslikao ikonostas bečejske pravoslavne crkve i ikonostas u kapeli bečejskog veleposednika Bogdana Dunđerskog.[11] Osim toga naslikao je više ikonostasa zbog kojih se ocenjuje da je poslednji značajan srpski ikonopisac, među njima je i ikonostas crkve u Orlovatu.[12][13] Poseban kvalitet kod Predića ima njegov crtež, što je posebno uočljivo u njegovim sačuvanim blokovima za skiciranje. U svom dugom stvaralačkom životu ostao je veran pravilima starih majstora i istrajao je na isticanju crteža i jasnoće kompozicije, pokazujući otpor prema težnjama mladih umetnika koji su se školovali u Minhenu i Parizu. I u dubokoj starosti bio je pun radne energije i vedrine. Nekoliko meseci pre smrti peo se na stolicu da ređa neke slike u svom ateljeu, pao je i tom prilikom se povredio (polomio nogu), od toga se nikada nije potpuno oporavio.[4] Ubrzo je umro 1953. godine u Beogradu, u svojoj 96. godini, kao najstariji srpski slikar. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Orlovatu.[14][15] Predić je redovno vodio evidenciju svojih radova, kada ih je započeo, dovršio i primopredao. Njegov čitav opus obuhvata 1658 radova.[16] Opisivan je kao disciplinovan i vredan umetnik, džentlmen, gospodin i skeptik. Izložba njegovih dela održana je 2022. u Novom Sadu u Galeriji Matice srpske

COSKOVI PRESAVIJENI,INACE U DOBROM STANJU Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. Za doživotnog počasnog starešinu izabran je Steva Todorović a za starešinu župe Ljuba Jovanović. Župi je pripalo deset sokolskih društava : Beograd, Zemun, Vršac, Obrenovac, Pančevo, Ruma, Smederevo, Smederevska Palanka, Sremski Karlovci i Stara Pazova. Prva sednica zbora društvenih načelnika održana je 24. oktobra 1920. Na njoj je izabrano načelništvo i članstvo tehničkog odbora Župe. Za načelnika izabran je Miloš Vojinović a za načelnicu Mila Jovanović. U toki rada Župe menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Starešinstvo župe održalo je VI redovnu sednicu 10. aprila 1928. Bili su prisutni B. Živković, Mihajlo Gradojević, L.Pešić, Đ. Ilić, D. Ilić, L. Lovrić, M. Branovački, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, M. Gaćeša i M. Nikolić. Razmatrano je pitanje sleta u Šapcu. Bila je priređena Akademija za gladne u Hercegovini. Prikupljeno je od akademije 6.964, 50 dinara. Korunović je sakupio 4.000 dinara. Osiguravajuće društvo „Rosija – Fonsier” 2.000 dinara, Zemun 250, N. Gaćeša 50, M. Bogdanović 50, svega je bilo 13.319,50 dinara. Poslato je savezu za gladne u Hercegovini 10.000 dinara. Starešinstvo župe održalo je VII redovnu sednicu 18. aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, Momir Korunović, Đ. Ilić, M. Vojinović, dr. B. Gradojević, R. Nišavić, L. Lovrić, L. Pešić, N. Gaćeša i M. Nikolić. Tajnik Aranđelović govorio je o stanju u društvu Smederevo. Od novčanih zavoda dobili su 4.000 dinara za sokolske odore. Starešinstvo župe održalo je VIII redovnu sednicu 25 aprila 1928. Bili su prisutni Đ. Paunković, B. Živković, L.Pešić, R. Nišavić, .. . Paunković je dobio od predsednika Narodne skupštine pomoć za slet u Šapcu 10.000 dinara. Na predlog Paunkovića rešili su da se postradalima od zemljotresa u Bugarskoj pošalje pomoć 1.000 dinara, preko Saveza bugarskih Junaka u Sofiji, i da se apeluje na ostala društva u župi za skupljanje priloga za istu svrhu. Blagajnik Nišavić izvestio je da je poslao 400 dinara društvu Đenović kao prilog župe za pomoć porodicama streljanih mornara. Starešinstvo župe održalo je IX redovnu sednicu 2 maja 1928. Starešinstvo župe održalo je X redovnu sednicu 9 maja 1928. Živković je podneo izveštaj o letovanju Jadranske Straže u Martinjišnici. Župa je u početku održavala svoje sletove na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku. Klub Soko bio je osnovan kao sekcija Beogradskog sokola 1903. Prvi slet je održan 7 juna 1922. sa željom da se uveliča svečanost venčanja kralja Aleksandra. Slet je prošao gotovo nezapaženo. Članovi sokola su bili premoreni od učešća na drugim svečanostima. Drugi slet održan je u Zemunu 23. maja 1926. na igralištu „Zemunskog akademskog sportskog kluba”, kao smotra članstva župe pred odlazak na VIII svesokolski slet u Pragu. Sletu je predhodila župska akademija u Beogradu u Manježu. Na sletu je osvećena zastava Sokolskog društva Zemun, kojoj je kumovao prestolonaslednik Petar preko svog izaslanika admirala Dragutina Price. Osvećenje je izvršeno na Jugoslovenskom trgu, a zatim je povorka sa vojnom muzikom na čelu prošla gradom. Treći župski slet održan je u Šapcu 26 i 27 maja 1928. Slet je bio povezan sa otkrivanjem kosturnice palim borcima na Ceru i udaranju kamena temeljca sokolskom domu u Šapcu. Prvi koji su stigli na slet bili su učitelji i učiteljice slušaoco Državnog gimnastičkog kursa ministarstva prosvete. Stigli su u Šabac lađom iz Beograda 25 maja 1928. i dočekani su kao predhodnicu sokola beogradske župe. Istog dana stiglo je vozom oko 200 takmičara i takmičarki iz raznih društava. U “Šabačkom Glasniku” u svečanom izdanju posvećenom sletu bili su naslovi : “Sokoli -Zdravo” i “Jata Sokola Župe Cara Dušana Silnog dolaze na župski slet u Sokolovo gnjezdo Pocerje, u srpski Verden-Šabac. Veseli se pod Cerom Pocerje. “Dobro nam došli!”. Kolo Srpskih Sestara, Učiteljsko Udruženje i građani pobrinuli su da ugoste posetioce. Vojska i direktor gimnazije ustupili su svoje prostorije sokolima za prenoćište. Sem toga Kolo Srpskih Sestara i Učiteljsko Udruženje priprmili su hranu za vreme sleta za sudije – učitelje i učiteljice. Na sletištu su 26. maja 1928. počele utakmice članova i članica. Zasebni brod sa sokolima stigao je na pristanište. Sokoli su krenuli kroz šabačke ulice uz pratnju muzike. U prostorijama hotela Pariz održana je sokolska akademija. Sutradan 27. maja 1928. nastavljene su utakmice članova i počela utakmice naraštaja. U 11 časova krenula je povorka sa sletišta kroz varoš. Na čelu povorke bili su vojnici pontonjerskog bataljona. Posle njih išla je muzika, pa zastave, starešinstvo župe, članstvo i naraštaj. Povorka se zaustavila pred opštinom, gde ih je pozdravio predsednik opštine. Na pozdrav odgovorio je Lazar Car, izaslanik starešinstva J.S.S. Povorka je nastavila dalje glavnim ulicama i razišla se kod Sokolskog doma. Posle podne bila je Javna vežba. Prisustvovali su Vladika Šabački, predsednik opštine, komandant mesta, predsednik suda, direktor gimnazije i veliki broj građana. Vežba je započela utakmicom u brzom pešačenju na 10.000 metara sa nošenjem tereta od 20 kilograma. Pored sokola vežbali su učenici i učenice šabačke gimnazije i vojnici pontonjerskog bataljona. Četrvrti slet je održan 1 i 2 juna 1929. u Pančevu. Peti župski slet je održan u Beogradu od 3 do 5 juna 1933. na igralištu Beogradskog sportskog kluba. Prvi naraštajski slet održan je u Beogradu na igralištu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku od 22 do 24 maja 1927. U oči javne vežbe svečano je osvećena naraštajska zastava, a potom povorka naraštaja i dece kroz Beograd. Drugi naraštajski slet održan je na terenu fudbalskog kluba „Soko” u Košutnjaku 25 i 26 maja 1929. Ispred crkve Svetog Save 26 maja 1929. formirana je povorka od 840 naraštajaca. Na čelu povorke bili su omladinci sa sela na konjima, pa za njima zastave, Uprava župe Beograd, naraštajci i deca. Povorka se kretala preko centra do Kalemegdana. Šesti slet održan je od 19 do 21 juna 1937. u Beogradu. Na sletu je izvršeno svečano razvijanje župske zastave, dara kralja Petra II. U sokolskoj povorci od letnjeg vežbališta Sokolskog društva Beograd-Matica prema Slaviji i dalje ka Narodnom pozorištu 21. juna 1937. učestvovali su ruski sokoli i 360 bugarskih „Junaka”. Ruski sokoli nastupali su sa 8 ruskih zastava, 130 ruskih sokola, 104 ruske sokolice i 24 ruska muzičara. Napred su nošene zastave a zatim su išle starešine junaka i sokola sa muzikom. Bugari su bili u junačkim odorama a junakinje u odorama i narodnoj nošnji. Zatim su išli ruski sokoli iz Jugoslavije, Francuske i Bugarske. Posle njih beogradski sokoli u odorama, članice u odorama i narodnim nošnjama iz raznih krajeva Jugoslavije, seoske sokolske čete i sokolska konjica. Povorka duga preko dva kilometra, bila je pozdravljena od desetina hiljada beograđana. Sokoli iz četa na selu ostavili su utisak na posmatrače : „Živeli Šumadinci ! Živeli Sremci ! Živili narodni sokoli ! …” Posle povorke održan je zbor na trgu kod spomenika knezu Mihajlu. Govorile su starešine sokola, starešina vitoške junačke oblasti Ivan Anastasov, ministar za fizičko vaspitanje dr. Josip Rogić i drugi. U ime Sveruskog zagraničnog Sokolstva govorio je Drejling i istakao : „Mi smo oduvek znali i voleli Balkan, jer tu žive naša braća. Naročitu ljubav osećamo danas. Osobito smo radosni što smo uzeli učešća na sletu jer posmatramo kako se grle i ljube dva bliska brata – Soko i Junak … .” Na probama na sletištu 21.6.1937. učestvovalo je 80 članova i 64 članice Ruskog sokolstva. Javnoj vežbi održanoj na sletištu istog dana u 16 časova prisustvovalo je preko 10.000 gledalaca. U toki života Župe Beograd menjao se broj društava. Neka su pripala susednim župama, neka župi Beograd a neka društva su zbog nerada ukinuta. Od 1929. osnivaju se prve seoske sokolske čete. Župa je 1937. imala 47 društava i 105 četa. Broj pripadnika sokola u Župi se povečavao od 1929. do kraja 1934. Od 1934. broj članova je stagnirao. Sokolska župa Beograd sarađivala je sa kulturno prosvetnim ustanovama i sa državnim, vojnim i opštinskim vlastima. Radio Beograd prenosio je sokolske vesti i predavanja. Župa Beograd izdavala je časopise „Soko Dušana Silnog” i „Oko sokolovo”. Glasnik župe „Oko sokolovo” izlazio je od 1. decembra 1936. do marta 1941. U uređivačkom odboru časopisa bili su : dr Petar Jović, Jakša Bumber, Dimitrije Stanković i Milojko Jeftimijades. Urednik je bio Momir Sinobad. Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. Članovi Sokola Beograd VII, u okviru Petrove petoletke posadili su na Laudonovom šancu 1940. preko hiljadu sadnica. Osvećivanju Gaja Kralja Petra II prisustvovao je predsednik opštine Jevrem Tomić, ministar građevina Danilo Vulović, episkop Nektarije, starešina župe V. Popović. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je starešina društva Sekula Zečević. U akciji sađenja učestvovalo je dve stotine naraštajaca, “Privrednikovih pitomaca”. Savez Sokola pripremao je svoje članove za odbranu zemlje. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. U župi Beograd D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da 17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije grada Beograda. Sokolska župa Beograd imala je 1940. 46 društava. Bilo je 12 društava u Beogradu, 2 društva u Zemunu i 1 u Pančevu. Sokolskih četa bilo je 114, u manjim mestima, varošicama i selima. Na teritoriji Beograda, Zemuna i Pančeva bilo je svih kategorija 7.624 sokola i sokolice. Članova iznad 18 godina bilo je 3.599; naraštaja iznad 14 godina 1.524; na decu 2.501. Najviše članova imalo je Sokolsko društvo Beograd III (980). U Jugoslaviji je 12 maja 1940. održana smotra sokolstva, kao prva manifestacija stanja sokolske pripravnosti. Sokoli su smatrali da su odgovorni za stvaranje unutarnjeg fronta, za organizaciju odbrane i otpora. Smotra je uspešno održana u celoj zemlji. Beogradske i zemunske sokolske jedinice održale su smotre u sokolanama i letnjim vežbalištima. Smotre su bile spojene sa predavanjima iz narodno-odbrambenog vaspitanja. U Sokolskom društvu Beograd Matica, koje je imalo veliki broj članova, generalni sekretar Saveza Sokola Radmilo Grđić održao je predavanje. U Sokolskom društvu Beograd II izvršeno je gađanje iz pušaka, predavanje za sokolice o bojnim otrovima i evakuaciji. U Sokolskom društvu Beograd III održano je predavanje o narodno-odbrambenom radu, recitovanje „Kako se vaspitala predratna omladina”. U Sokolskom društvu Beograd IV izvršeno je takmičenje na strelištu svih pripadnika do 35 godina. Stariji su gađali iz vazdušnih pušaka. Izvedena je i ratna služba “osvajanjem” Banovog brda i druge ratne vežbe. …. . Sokolsko društvo Zemun I izvelo je na smotri gađanje. Predavano je o bojnim otrovima i lekarskoj pomoći za sokolice. Sokolski rad na pripremi odbrane zemlje nastavio se i posle smotre. Načelnici i načelnice svih sokolskih jedinica župe Beograd zborovali su 19. maja 1940. u Beogradu u Domu Soko Matice. Na zboru su bili prisutni izaslanici Saveza Sokola Grđić i Kovač. Zborovanje je održano pod predsedavanjem načelnika župe Maksimovića i načelnice Vučković. Predavalo se o narodno-odbrambenom radu. Posle podne zbor je nastavljen na strelištu kod Careve ćuprije, gde je izvršena obuka u gađanju. Svi članovi narodno odbrambenog odseka Župe Beograd cele godine su nedeljom vežbali gađanje na strelištu kod „Careve ćuprije”. Streljački odsek Sokolskog društva Beograd-Matica preko celog leta 1940. vršio je obuku u gađanju iz malokalibarske i vojničke puške, tako da je 209 članova, članica i naraštaja osposobljeno za rukovanje i gađanje iz vojničke puške, a 110 naraštajaca i dece za gađanje malokalibarskom puškom. Referent streljačkog odseka bio je major Rada Kosović. Župske streljačke utakmice održane su 29 septembra 1940. na vojnom strelištu u Jajincima. Održano je takmičenje sa vojničkom puškom na rastojanju od 200 metara. Zahvaljujući majoru Kosoviću dobijeni su kamioni koji su sve takmičare odbacili na strelište i vratili ih nazad. Sokoli su sprovodili tečajeve za sokolsku odbrambenu pripravnost. U Savezu sokola održan je jednomesečni tečaj iz narodne odbrane za putujuće prednjake iz svih župa . Župa Beograd organizovala je od 2 do 18 jula 1940. u Beogradu tečaj za instruktore. Tečaj je pripremio Stručni odbor župe, a vodio je Franja Žic. Troškove je snosio Tehnički odbor Saveza Sokola. Učestvovalo je oko 32 člana iz svih jedinica Župe (društava i seoskih četa) koji nisu bili vojni obveznici. Predavači su bili sokolski radnici, oficiri i inžinjeri Aero-kluba. Tečaj je bio završen zajedničkom večerom, kojoj je prisustvovao starešina župe Velimir Popović, sa članovima uprave i Stručnog odbora. Sokoli su nastojali da pomognu rad vojske, sa kojom su blisko sarađivali. U čast vojske sokoli su održali javni čas 1. juna 1940. u Beogradu. Sav prihod od javnog časa bio je namenjen za kupovinu puškomitraljeza za Drugi gvozdeni puk „Knjaz Mihajlo”. Uprkos tečajevima i smotrama dešavalo se da i sokoli budu zahvaćeni panikom. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata 1939. sokolstvo je bilo zahvaćeno „sveopštim metežom”. Opšta neizvesnost uticala je na građane da svoje snage skoncentrišu na rešavanje svojih životnih problema i problema svoje porodice. Nastala je „luda i nezapamćena trka” na prikupljanju hrane, odeće i ogreva. Strah i nagon za samodržanjem zahvatio je i sokolske redove. Sokolska župa Beograd „Dušan Silni” obrazovana je na prvoj sednici zbora 24.9.1920. U okviru priprema Saveza Sokola za odbranu zemlje, pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. Njihov zadatak bio je da u okviru župa organizuju narodno-odbrambene tečajeve. Posle Aprilskog rata 1941. Savez sokola bio je zabranjen. Od 1992. Savez sokola obnovio je svoj rad. Sokolska župa Beograd obnovila je svoj rad 1994. Župa je obnovila 1995. izlaženje svog časopisa „Oko sokolovo”. Autor je član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Lepo očuvano Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1938)[1] srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[4] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[2] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[2] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[5] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[6] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[7] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda`.[2] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela[uredi | uredi izvor] Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima podjednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[8] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[9] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dato da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[10] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, koje nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.[11] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović u društvu drugova i pesnika Milovana Danojlića i Matije Bećkovića Dobio je dve zapažene međunarodne nagrade: Nagradu „Pulja”, Bari, za celokupno stvaralaštvo za decu, i Nagradu UNESKO-a, za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju.[2] Dobitnik je velikog broja književnih nagrada i priznanja, između ostalog: Nagrada Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Književna nagrada „Neven”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Brankova nagrada, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1972. Nagrada „Veliki školski čas”, za poemu „Domovina se brani lepotom”, 1973. Nagrada Festivala „Susreti profesionalnih pozorišta lutaka”, za delo Piter Veličanstveni, 1973. Nagrada „Stara maslina”, 1992. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Nagrada „Zlatni ključić”, 1995. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1996. Nagrada „Zlatno Gašino pero”, 1996. Nagrada „Zlatni leptir”, 1997. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1997. Vukova nagrada, 1999. Nagrada „Pesnički prsten”, 1999. Nagrada „Zlatni beočug”, za trajan doprinos kulturi Beograda, 2004. Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Aleksine pesme, 2005. Nagrada „Povelja Morave”, 2005. Nagrada „Mali princ”, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, Međunarodni festival pozorišta za decu, Subotica 2006.[12] Velika povelja Zmajevih dečjih igara, 2007. Nagrada „Braća Karić”, 2007. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2007. Instelova nagrada za poeziju, za izuzetan doprinos srpskom pesništvu, 2008. Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu poezije Beli paketi, 2008. Nagrada „Duško Radović”, Nacionalna kancelarija za dečju književnost, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2009. Nagrada „Princ dječijeg carstva”, 2009. Nagrada „Branko Ćopić” za knjigu Sunčanje na mesečini, 2010. Nagrada „Radoje Domanović”, za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2011. Nagrada „Avramov štap”, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Zlatna povelja „Gordana Brajović”, za knjigu Zauvari, 2012. Nagrada „Momčilo Tešić”, za knjigu priča Zauvari, 2012. Paunova nagrada, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine”, za knjigu Vidovite priče, 2013. Nagrada Radija Beograd, za priču „Vid uči neznanje”, 2013. Nagrada „Dositejevo pero”, za knjigu Vidovite priče, 2014. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, 2014. Nagrada Akademije „Ivo Andrić”, za životno delo, 2015. Nagrada „Zlatni Orfej”, 2015. Nagrada „Sima Cucić”, za životno delo, 2016. Povelja „Naisa”, za uspešno i dugo trajanje u stvaranju za decu, 2016.[14] Nagrada „Mali Joakim”, za dramski tekst „U cara Trojana kozje uši”, 2016.[15] Nagrada „Lazar Vučković”, za pesmu „Žice oko Gračanice”, 2017. Nagrada „Zlatni mikrofon”, 2019.[16] Nagrada „Ramonda serbika”, 2021. Kočićeva nagrada, 2021.[17] Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2023.[18] Žička hrisovulja, 2023.[19] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“, 2023.[20] Legat Ljubivoja i Nataše Ršumović[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović ispred izloženog dela zbirke „Nataša Ršumović` Vidi još: Zbirka minijaturnih knjiga „Nataša Ršumović` Ljubivoje Ršumović jedan je od počasnih članova osnivača i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, ali i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove kulturne institucije još od 2010. godine.[3] Tokom godina u nekoliko je navrata poklanjao Udruženju brojne predmete, uključujući i knjigu-rukopis koju je posebno za Udruženje u celini ispisao rukom, a 2017. godine poklonio je i više stotina minijaturnih knjiga koje je njegova supruga, pokojna Nataša Ršumović, sakupljala godinama. Tim povodom Udruženje je celokupnoj zbirci minijaturnih knjiga koju poseduje dalo naziv „Nataša Ršumović”. Ova zbirka, sa više od 3.500 minijaturnih izdanja, predstavlja jednu od najvećih takvih specijalizovanih celina u Evropi.[21] Deo legata Ljubivoja Ršumovića u Udruženju „Adligat` Avgusta 2020. godine zvanično je potpisan i ugovor o legatu Ljubivoja i Nataše Ršumović i tom prilikom Ljubivoje je poklonio nekoliko svojih pisaćih mašina, brojne knjige iz svoje lične biblioteke, bokserske rukavice, karate pojaseve i drugo.[3] Predmeti su izloženi ispred Zbirke minijaturnih knjiga koja je već bila deo stalne postavke u Muzeju srpske književnosti na Banjici. Dela[uredi | uredi izvor] Knjige[uredi | uredi izvor] Ršumović je objavio preko 90 knjiga uključujući: Tandara - mandara i još jedna priča, Borba, Beograd 1966, ćir. Pričanka, Mlado pokolenje, Beograd, 1968, ćir. Ma šta mi reče, Zmajeve dečje igre, 1970. Još nam samo ale fale, BIGZ, Beograd, 1974, ćir. Domovina se brani lepotom, Ustanova spomen park, Kragujevac, 1974, ćir. Novi Sad, Radivoj ćirpanov, 1976, lat. Koš, u saradnji sa Ljubodragom Simonovićem, Nolit, Beograd, 1975, ćir. Nevidljiva ptica, BIGZ, Beograd, 1975, ćir. Vesti iz nesvesti, BIGZ, Beograd, 1976, ćir. Zov tetreba, Znanje, Zagreb, 1977, 1978, 1981. Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, Beograd, 1988, lat. Uspon vrtovima, sa trinaest grafičkih listova Vladimira Veličkovića, bibliofilsko izdanje zbirke Biškupić, Zagreb, 1977, lat. Hajde da rastemo, Nolit, Prosveta i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ćir. Rošavi anđeo, Znanje, Zagreb, 1979, lat. U šetnje bez smetnje, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1979, ćir. 1980 na mađarskom, slovačkom i rumunskom. Magnet, Jedinstvo, Priština, 1980, ćir. Utorak veče ma šta mi reče, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1980, lat. Naši novi znanci - saobraćajni znaci, Opštinska konferencija narodne tehnike, Novi Sad, 1980, ćir. Lopta ne zna saobraćajne znake, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1981, ćir. Pričanka, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1981, lat. Pitanje časti, Svetlost, Kragujevac, 1982, ćir. Sjaj na pragu, Srpska književna zadruga, 1982, ćir. Ko je ovo, sa D. Petričićem, Književne novine, Beograd, 1982, ćir. Pesme uličarke, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Imate li ršuma, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Slavoljubova zvezda, Zadruga, Beograd, 1984, ćir. Seksualni život kamila, sa Zvezdanom Popović, autorsko izdanje, sa M. Dramićanin, 1985, ćir. Deset ljutih gusara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, 1985, ćir. Pevanka, sa notnim zapisima, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, zajedno sa pričankom, 1994, lat. Crvena zvezda, Agencija crvena zvezda, 1986, ćir. Songovi i slongovi, na makedonskom, izbor, prepev i pogovor Eftim Kletnikov, Detska radost, Skopje, 1987. Prvarica, Prva književna komuna, Mostar, 1987, lat. Pesme, izbor, Rad, Beograd, 1988, ćir. Obad, Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, 1988, lat. Uspavana lepotica, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990, ćir. Pitaju me zašto štrčim, Dnevnik, Novi Sad, 1990, ćir. Dete sa sedam jezika, Rad, Beograd, 1990, 1991, ćir. Severozapadni krokodil, Laković, Saraorci, 1991, ćir. Moje ljubavne pesme, Naučna knjiga, Beograd, 1991, ćir. Fazoni i fore, Ršum, Beograd, 1991, 1992, 1993, ćir. Deca mogu da polete, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1991, 1994, 1996, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992, ćir. Lirski poker, sa Duškom Trifunovićem, Mošom Odalovićem i Draganom Radulovićem, SBM - Ršum, Beograd, 1994, ćir. Bukvar dečjih prava, na engleskom, Ršum, Beograd, 1995,. Bukvar dečjih prava, 1995, 1996, 1997, 1998, ćir. Taknuto ćaknuto, sa Dragoslavom Andrićem, SBM - Ršum, Beograd, 1995, ćir. Dosta je glupoće, Smederevska pesnička jesen, Grad Smederevo i Sanba, Beograd, 1995, ćir. Pesme, izbor, Buklend, Beograd, 1995, ćir. Opasan svedok, Prosveta, Beograd, 1995, ćir. Ovo je vreme čuda, ING - Komerc, Novi Sad, 1996, 1997, ćir. Išli smo u Afriku, Obrazovanje, Novi Sad, 1996, ćir. Izbor poezije za decu, Budućnost, Novi Sad, 1996, ćir. Ne vucite me za jezik, Matica srpska, novi sad, 1997, ćir. Smešna prašuma, Školska knjiga, Novi Sad, 1997, ćir. Vidi mene, u saradnji sa d. Andrićem, NIS Jugopetrol, Beograd, 1997, ćir. Otkud meni ova snaga, Epoha, Požega, 1997,. Odakle su delije, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Draganić, Beograd, 1999, ćir. Petorica iz srpskog, sa D. Trifunovićem, D. Erićem, M. Odalovićem i D. Radulovićem, Draganić i Ršum, Beograd, 1999, ćir. Sabrana dela u pet knjiga: ma šta mi reče, pričanka i pevanka, još nam samo ale fale, vesti iy nesvesti, uspavana lepotica, Prometej, Novi Sad, 2000, ćir. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. lat. Ršumdani, Prvo slovo, Beograd, 2007. lir. Tri čvora na trepavici, Ten 2002, Beograd, 2007. Ćir. Čini mi se vekovima, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009. ćir. Sunčanje na mesečini, Laguna, Beograd, 2009, ćir. Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Laguna Beograd, 2010. ćir. Zauvari, Laguna, Beograd, 2011. ćir. Što na umu to na drumu, Pčelica, Čačak, 2012. ćir. Provale i cake, Pčelica, Čačak, 2013. ćir. Izvolte u bajku sa čika Ršumom, Pčelica, Čačak, 2019. ćir. Radost deci krila daje, Pčelica, Čačak, 2019. Prezime života: Nevezani razgovori, 2023.[22] Dela izvođena u pozorištima[uredi | uredi izvor] „Šuma koja hoda`, „Nevidljiva ptica`, „Baba roga`, „Rokenrol za decu`, „Uspavana lepotica`, „Au, što je škola zgodna`, „U cara Trojana kozje uši`, „Snežana i sedam patuljaka` i drugo. Pesme za decu koje peva dečji hor „Kolibri“[uredi | uredi izvor] Lako je prutu Miš Vuče, vuče, bubo lenja Nema zemlje dembelije Svaki dan se sunce rađa Braću ne donose rode Voz za Čačak Medved Brundo Drugarstvo Ljubav je to Koautor, priređivač, saradnik[uredi | uredi izvor] Marodić: Izložba radova u staklu. Galerija `Sebastijan`, Dubrovnik, 1978. Fotografije: D. Kažić, Lj. Ršumović. Dušan Otašević: Salon Muzeja savremenih umetnosti. Beograd, 27. decembar 1978-15. januar 1979. Katalog. Fotografije Lj. Ršumović. Predrag Nešković: Slike i efekti... Fotografije M. Đorđević, Lj. Ršumović. - Zagreb. Galerija `Forum` 1980. Ljubivoje Ršumović - Dušan Petričić: KO JE OVO? Beograd. `Književne novine`, 1982. Sa fotografijama Lj. Ršumovića. Tito piscima pisci Titu, Priredili: R. Andrić, Lj. Ršumović. Beograd. `Književne novine`, 1982. NAROD PEVA TITU. Priredili R. Andrić i Lj. Ršumović. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1982. Ljubivoje Ršumović - Radomir Andrić: PEDESET GODINA ZEMLjORADNIČKE ZADRUGE LjUBIŠ 1933 - 1983. Fotografije: Ljubivoje Ršumović. NIRO `Zadruga`, 1983. Monografija `Crvena zvezda`. Autori: Ljubivoje Ršumović, Radoje Stanojević, Milan Tomić. - Beograd. `Jugoslovenska revija`, /1986/. Cvetnik savremene jugoslovenske poezije za decu, Dečje novine, G. Milanovac, 1989. Branko Ćopić: BOSONOGO ĐETInjSTVO. Izbor. Priredio Lj. Ršumović. - Novi Sad, Književna zajednica, 1990. Poletarac, časopis Dušana Radovića. Priredili D. Lakićević, Lj. Ršumović i D. Petričić. IP `Rad`, 1990. (Nekompletno, primedba predlagača). Članci, predgovori, pogovori, recenzije, intervjui[uredi | uredi izvor] Fenomen putovanja, Polja, Novi Sad, April 1965. Šta će deci televizija, Radio TV revija, 17.05.1968. Jedan Zoran - zbilja neumoran, Borba, 05.08.1972. Drvo se na drvo oslanja - a čovek na dete, Borba, 18.11.1972. Olovka prvi pesnički honorar, Bazar, 03.02.1977. Zemlja hoda zemljom, Ilustrovana politika`, 11.04.1978. Moj slučajni grad na sedam brda, Ilustrovana politika, 10.02.1985. Goruća nebuloza, Politika, 20.01.1979. Gde je zemlja Holmija, Politika, 27.01.1979. Nepokorni Vuk, Politika, 3.02.1979. Stevan iz Gostilja, Politika, 10.02.1979, Koji Georgije, Politika, 07.02.1979, Lepi pesnik, Politika, 24.02.1979, Gledanje kroz vreme, Politika, 03.03.1979, Igru sam voleo više od škole, Politika za decu, 21.01.1988, Umro je Dušan Radović, TV novosti, avgusta 1984, Gde je duša zemlje, Politika, 21.11.1987, Manojlove zlatne jabuke, `Politika`, 21.12.1991, Uspomene na Pauna Petronijevića. - Raskovnik, III/1970, br. 7 (proleće) Igra je u mojoj poeziji sredstvo da se dopre do đečjeg svijeta, da se dijete zainteresuje, Pobjeda, Podgorica, 10. VIII 1972. Detinjstvo, igra, sudbina. - Milan Brujić: Divlje godine, Beograd, Nolit 1975, predgovor. Nunčaku i karate. Ilija Jorga, Sportska knjiga. 1979. Recenzija. Knjiga o sportu visoko razvijenog morala. - Ilija Jorga - Vladimir Jorga Beograd. `Sportska knjiga`, 1980, Recenzija. Sve više mi pesma postaje život, Pesničke novine, IV/1980, br. 4-5. Kuvarice manje zbori. D. Radović - D. Petričić: TV kuvarice Beograd. `Narodna knjiga`, 1982; str. /3-4/ Predgovor. Udžbenik za majstore, - Ilija Jorga - Vladimir Jorga...: Nunčaku i karate. Beograd. `Sportska knjiga`, 1982; Recenzija. Bejko Ma i družina Kla, Rade Dacić. Novi Sad, `Dnevnik` i RU `Radivoj Ćirpanov`, 1983. Recenzija. Teki i Enpi kata, Ilija Jorga. `Sportska knjiga`, 1984. O Zmaju i strašnom lavu srpske poezije. Književna reč, 25. VI, 1985. Stvaranje stvaralaca ili gde se uči za pisca. Međaj, VI /1986, br. 9-10. Nataša lirska- Međaj, VI/1986. Put do poezije. Ili o `početku` Dušana Radovića. Politika, 31.05. 1986. Pridevi od Desanke. Politika, 14.05.1986. U špijunskom pokeru niko ne gubi. Milan Trešnjić: Špijunski poker, recenzija. 1986. Otišao je dobri Duško, predgovor za knjigu POZIV DOBRIM LjUDIMA, D. Radovića. Beograd, Crveni krst Srbije,1988. O pesmama Radmile Mudrinić. - Radmila Mudrinić: Srce na dlanu. Beograd. `Grafos`, 1989; Recenzija. Nad rukopisom `Moje drugo ja` Momčila Paraušića, recenzija, Samostalna izdavačka radnja Dragan Đorđević, 1990. Gvozdenović Šunjić Javorka: BELE KIŠE. Izdanje autora, Kruševac, 1991. Predgovor. Pojava uličarske misli kod nas, `Književna kritika`, god. 21, br. 2, str. 16-20. 1990. Šah i književnost. Književna reč, 10.11.1992. Šta je pisac hteo da nacrta- Književne novine, 15.9. 1994. Svetozar Radonjić RAS: GODINA GRANATA. Užice - Pljevlja, Mostovi, br. 133-134, 1994. Dobrica Erić Razapeta Zemlja, Politika, 10.06.1995. Dokumentarna poetika. Književne novine, broj 937-938, 1996. Hiljadu zašto Ršumu, Dnevnik, Novi Sad, 06.05.1968. Poezija na pozornici, Maj, Beograd, 01.11.1972. Ko izgubi živce nek ne traži krivce, Ilustrovana politika, 16,10.1973. Deci treba sve govoriti, `Školske novine`, Zagreb, br.40, 1975. Skidam kapu ženama, Nada, 01.01.1976. Čekam da pesma uzri, Selo, Beograd, januara 1979. O klovnovima sve najbolje, TV novosti, 22.02.1980. Ne volim da se ponavljam, Rad, 30.10.1981. Počelo je kao igra, za `Foto kino revija`,Beograd, novembar 1982. Sve o Ršumu - Ršum o svemu. Razgovor vodio Miloš Jevtić, objavljeno kao knjiga Kulturno prosvetne zajednice Užice, 1997. A sad narod uči političare, Ekspres - nedeljna revija, 01.12.1988. Pesnik se brani dobrotom, Glasnik RTNS, Novi Sad, januar 1989. U ime dečjeg naroda, Prosvetni pregled, Beograd, 06.11.1990. Više nam ale ne fale, Glas javnosti, Beograd, 05.07.1999. Ptica ista samo nevidljiva, Takovske novine, Gornji Milanovac, 15.08.1999. Deca su profesori, Vaspitač, Beograd, 25.09.1987. Sreću treba uzeti za ruku, Beograd, 19.02.1986. Geteovski izbor po sličnosti. Una, Zagreb, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Razgovor vodili Radovan Popović i Dragan Mraović za `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, povodom međunarodne nagrade `Pulja` za celokupno stvaralaštvo za decu. Ršumović je prvi stranac koji je dobio ovu prestižnu nagradu. Uz ove razgovore objavljeno je osam pesama u prepevu D. Mraovića. Deca su ukras - politike, Borba, Beograd, 1991. Čekajući ministra za decu, Glas podrinja, Šabac, 20.06.1991. Naša igra, Jugoslavija, br. 4, Beograd, 01-15/januar 1992. Šugava vremena za poeziju, Narodni list, Zagreb, 6 siječnja 1990. Svedok dečjeg naroda, Politika, 01.04.1995. Bukvar za ceo svet, Borba, Beograd, 17.04.1997. Kaži svoju muku, Građanin, Beograd, 22.04.1997. Pjesnici su za đetinjstvo zaduženi, Nikšićke novine, 18.05.1995. Ćalac profesionalac, Politika bazar, 28.07.1995. Stigao je probisvet, Svici, 22.06.1995. Ršum i uspavana lepotica, Dnevnik, Novi Sad, 11.11.1990. Priče o deci i slavnim konjima, NIN, br. 1655, 19.09.1982. Decu gaji vedrina, TV novosti, 15. 12. 1989.

Teško je palo Mikalu Nikoliću Kalči što je prepuna kafana, tada glavno mesto društvenog života Nišlija, videla kakvu mu je ulogu prijatelj Stevan Sremac dodelio u pripoveci „Ivkova slava“ – glavnu, najbitniju, ali ne i po njegovom ukusu… Još kao dete Kalča je došao u Niš, tako da skoro niko nije ni znao da nije rođeni Nišlija. On je bio Cincar rodom iz Kruševa u Makedoniji. Svoj kujundžijski zanat radio je kvalitetno i bio je dobar majstor. Međutim, više od zanata voleo je svog vernog psa Čapu i lov. Kao i ostale niške meraklije iz tog vremena, voleo je život, pesmu i svaki novi dan koji je započinjao obaveznim ratlukom i kafom. Kalču je znao ceo tadašnji Niš, a njegove priče, naročito lovačke, uveseljavale su čaršiju. Poznat kao veliki lažov, ali i dobar čovek, privukao je pažnju Stevana Sremca, koji je u Niš došao kao profesor gimnazije krajem devetnaestog veka, dve godine nakon oslobođenja ovog grada od Turaka. Sremac je zavoleo Niš, niški mentalitet i tradicionalni način života. Voleo je humor, lakoću sa kojom se živelo, intuitivnost, sklonost sevdahu, šaljivim podvalama, ali i veselju bez kraja. Mirisao je Niš tih godina na cveće, a iz kuća u sokacima sa zanimljivim imenima „Šefteli sokak“, „Sotiračevo sokače“, „Kevina mala“ čula se pesma i igra. U krivudavim ulicama starog grada proveo je najlepše godine. Ovaj deo Srbije i stari Niš svojim perom ovekovečio je i proslavio u svom književnom delu. Stevan je rođen u Bačkoj (u Senti na današnji dan-23. novembar 1855). Sremac je jedan od najpoznatijih proznih pisaca, bio je akademik, tradicionalista i idealista. Objavio je knjige „Božićna pečenica“ (1893. godine), „Ivkova slava“ (1895. godine), „Limunacija na selu“ (1896. godine), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898. godine) „Iz knjiga starostavnih“ (od 1903. do 1909. godine), „Vukadin“ (1903. godine), „Čiča Jordan“ (1903. godine), „Kir Geras“ (1903. godine) i „Zona Zamfirova“ (1906. godine). Nakon smrti roditelja brigu o njemu preuzeo je njegov ujak Jovan Đorđević. Kako je i sam bio književnik, upisuje Stevana u gimnaziju nakon dolaska u Beograd, a potom i u Veliku školu gde završava studije istorije. Postaje profesor i predaje u Nišu i Pirotu. U Nišu je zabeležio mnoge priče, najviše o svom dobrom prijatelju Kalči – naočitom, dugih brkova i ozbiljnog pogleda. Sedeli su oni u kafani „Marger“ i pričali u nedogled. Zapravo, Kalča je pričao, a Sremac slušao i zapisivao u svoju beležnicu… Navraćao je Sremac i u Kalčin dućan, prvi put da bi mu popravio ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana za vreme odmora na kratak razgovor i kafu. Kalčine priče su bile zanimljive, živopisne, sa mnogo preterivanja, lagarija i izmišljotina. Posebno su se izdvajale one lovačke, poput susreta sa „afričkim zajcem“ koga je uhvatio golim rukama, bez puške i vernog Čape, iako je bio „velik kao tele i šaren kao zvečarka“. Sam Sremac nikada nije imao tu čast da sa Kalčom ode u lov… Sremac je za vreme svog jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu najduže stanovao u Nikoletinom stanu, u maloj kućici na keju kraj Nišave. Posmatrao je sa trema život Nišlija, pa je tako i ispratio slavu jorgandžije Živka. I upravo njegova slava poslužila mu je kao inspiracija da napiše pripovetku „Ivkova slava“ i da je objavi kao posebnu knjigu 1895. godine. Zanimljivo je reći da je radnja pripovetke pisana po istinitim događajima, sa stvarnim glavnim likovima koji su u tom trenutku bili živi. Zato je Sremac odlučio da promeni njihova imena. Pored toga, i Živkovu slavu, Svetog Jovana, zamenio je Đurđevdanom, događaje uobličio, a „ponešto“ dodao i izmislio… Svoju knjigu sa posvetom Sremac je poklonio Kalči, ali kako je ovaj veliki lovac bio nepismen, nije mogao da pročita šta je to njegov prijatelj o njemu rekao. Sa velikim delom upoznao se tek u pozorištu „Sinđelić“ u niškoj kafani Evropa kada je 1896. godine „Ivkova slava“ izvedena na pozornici. Kalčin lik igrao je Čiča Ilija Stnojević, a Kalča je bio pozvan kao specijalni gost koji je došao čak dva sata ranije. U prepunoj Evropi njegovo prisustvo izazvalo je najveću pažnju, a naročito njegove reakcije kako je radnja predstave odmicala. Ljut i besan, negodovao je i dobacivao glumcima, govoreći da su svi lažovi, a Sremac veći i od njega. Ovakva reakcija bila je motiv Sremcu da napiše još jednu pripovetku „Kalča u pozorištu“… Priča o Kalčinom gostu iz Afrike poslužila je kao inspiracija Ivanu Felkeru, akademskom vajaru, prilikom stvaranja spomenika Kalči i Sremcu. Ideju za ovaj spomenik dao je pokojni glumac Mlađa Nedeljković. Na bronzanoj skulpturi prikazan je razgovor Kalče i Sremca gde mu pokazuje koliki je bio njegov ulov – „afrički zajac“. Pored njih sedi i Čapa, Kalčin verni pas sa „pedigreom“, čija je majka bila kučka čuvenog Turčina Belog Memeda. Hvalio se Kalča da je Čapa lovio toliko „zajaca“ koliko ni on nije mogao poneti. Čapu je dobio od Ibiš-age, koji je i sam bio lovac. Posebno je isticao da je njegovog jedinog vernog prijatelja „u lov vodio i kralj Milan.“ Skulptura se nalazi na samom početku kazandžijskog sokačeta u pešačkoj zoni i jedinom očuvanom delu stare niške čaršije, gde se krajem XIX i početkom XX veka nalazilo trinaest kazandžijskih radionica. Pored ovog spomenika „vesele družine“, na ulazu u čuveno niško „Kazančijsko sokače“ nalazi se i jedna prazna stolica za sve one koji bi da „razgovaraju“ sa piscem i lovcem. Do skulpture se nalazi i spomen–česma Stevanu Sremcu. Ovaj spomenik je ovekovečio priču o čoveku koji je danas zaštitni znak svih Nišlija i njegovom prijatelju i slušaocu koji ga je kroz svoja književna dela uveo u legendu.

prvo izdanje, str. 14, prekoriceno - tvrdi povez, izdao Jovan Sremac - iz rukopisa Stevana Sremca poezija - epos u 10 pesama (sa slikama u tekstu) Stevan Sremac (Senta, 11. novembar 1855 — Sokobanja, 12. avgust 1906) bio je srpski pisac epohe realizma i akademik. Kako su njegovi roditelji preminuli dok je još bio dete, o Stevanu se brinuo njegov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik. Stevan Sremac je učestvovao u ratovima 1876—1878. godine. Školovao se i odrastao u Beogradu, a počeo je kasno da se bavi književnošću, u svojim tridesetim godinama. Pripadao je epohi realizma, a njegova najpoznatija dela su Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira i Zona Zamfirova. Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u 17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije. Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem, prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac. Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske. Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine. U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834—1858), i jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov staratelj. Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a majka Ekaterina iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa Ćorđevića, iz istog mesta. Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra 1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila. Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Stevanov otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe poneki put čuli psovka i plač. Stevan ga je opisao: „ Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem. Nosio se kako se nose nemeši i velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to nije obazirao... Braća su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, sa 24 godine (Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije, umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom Martom 1868. godine preselio u Beograd. Tu je završio gimnaziju (1875) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877— 1878. 1878. svršio je istorijsko-filološki odsek Velike škole. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877−1878. godine. Rođen u Bačkoj, gde je san o velikoj Srbiji bilo osnovno duhovno obeležje, brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To ga je okrenulo protiv svega što je novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To ga okrenulo i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica, pa je do kraja života ostao okoreli konzervativac okrenut prošlosti, protivnik svake promene. Sremac je na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja. U „Luminaciji na selu“ i „Vukadinu“ progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. Za vreme dok je Sremac bio profesor u Nišu, javlja se kratko 1891−1892. godine kao slobodni zidar, član niške masonske lože Nemanja (osnovane 1891). Napustio je 16. novembra 1892. godine po svojoj molbi Niš i prešao u Beograd da bude profesor Treće beogradske gimnazije. Umro je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je o državnom trošku sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu. Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima u ciklusu pod naslovom `Iz knjiga starostavnih`. Stevanov ujak, Jovan Đorđević, srpski književnik i tada jedan od najvećih rodoljuba u Srbiji, autor je himne Srbije `Bože pravde`. Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini u Senti tri ordena Stevana Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga. Njegov prijatelj i savremenik, Antun Gustav Matoš, opisao ga je jednom prilikom: Bijaše visok, zdrav, lijep čovek, `bez felera`... Rumen, rano sijed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog nosa, krupnih obrva, visokog bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj kosi, izdavaše se na prvi pogled kao artist i intelektualac. Što je retkost u srpskoj književnosti, Sremac nije počeo pisati kao mlad čovek, na đačkoj klupi, no kao zreo čovek, tek pred 1890. Pod šifrom »Senićanin« počeo je u Bosanskoj vili 1888. objavljivati svoje poetske slike iz srpske istorije. 1889. izišla je njegova prva satirična pripovetka u niškom listu Stara Srbija za 1889. Ali na javnost je izbio i glas stekao tek pripovetkom Ivkova slava koja se pojavila 1895. u Srpskom pregledu. Ohrabren tim velikim uspehom, on je stao živo raditi, i za desetak godina objavio znatan broj radova, nekoliko romana i ceo jedan niz humorističnih i satiričnih pripovedaka. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Sremac je napisao rasprave o Romima, Đorđu Kastriotiću i dve opširne kritike na knjige B. Prokića i P. Kneževića. Ivkova slava, u zasebnoj knjizi, imala je dva izdanja (Beograd, 1895. i 1899), a 1901. Sremac ju je dramatizovao u društvu sa Dragomirom Brzakom. Istu pripovetku po drugi put je 1898. dramatizovao beogradski glumac Velja Miljković. »Limunacija« na selu izišla je u Beogradu 1896 (drugo izdanje u Beogradu 1912). Pop Ćira i pop Spira, u dva izdanja (Karlovci, 1898. i Beograd, 1911). Vukadin (Zagreb, 1903), Zona Zamfirova (Beograd, 1907). [I Zona je dramatizovana.] Od važnijih njegovih satiričnih i humorističnih pripovedaka, štampanih u zasebnim knjižicama, valja pomenuti: Božićna pečenica (Beograd, 1898), Čiča-Jordan (Mostar, 1903), Jeksikadžija (Mostar, 1904), Tri pripovetke (Karlovci, 1904), Skice (Mostar, 1905), humoristični spev, koji je sam ilustrovao, Čovekova tragedija ili bal u Elemiru (Beograd, 1907), Kir Geras (Beograd, 1908). Zatim, u šest svezaka izišle su njegove poetizacije narodne istorije Iz knjiga starostavnih (Novi Sad, 1903—1909). Sem toga, veliki broj manjih pripovedaka, književnih ocena, polemičnih članaka, i nekoliko istorijskih raspravica. U vremenu oko 1900. Sremac je bio najplodniji i najpopularniji srpski pisac. Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina. Kao profesor istorije, zanimajući se uvek istorijskim delima, sa urođenom romantičnom ljubavlju za prošlost, Sremac je sav bio u idejama istorijskoga tradicionalizma. Istorija za njega nije bila ni nauka ni zanat, no strast, poezija, vera i patriotizam, silno sredstvo za jačanje narodne duše i podizanje narodne svesti. U dvoboju između stare, romantične i »patriotske« istorijske škole Pante Srećkovića i nove, naučne, i »nerodoljubive« škole Ilariona Ruvarca, on je odlučno, prkosno, bio na strani starih. I on se daje na poetsko prepričavanje narodne prošlosti i piše ceo jedan veliki ciklus istorijskih slika Iz knjiga starostavnih (Veliki župan Časlav, Vladimir Dukljanin, Vojislav Travunjanin, Veliki župan Vlastimir, Mutimir i braća mu, Rastko, Kralj Dragutin, Smrt cara Lazara, Zaboravljeni Obilići, itd.). On u prozi opeva i veliča herojsku prošlost, staru slavu i viteštvo srpsko. Suve podatke iz grčkih hroničara i srpskih letopisaca i starih biografa on je ogrnuo u veo poezije, i u lirskom tonu, ritmičnim i kitnjastim rečenicama, gotovo u »slobodnom stihu«, opevao stare junake. U taj posao on je uložio mnogo truda i književnih ambicija, ali je uspeh bio osrednji. To za istoriju nije bilo dovoljno tačno, a za književnost nedovoljno umetničko. Istorijska istina je žrtvovana, mašta je preuzela prava istine, istorijsko osećanje je slabo, i sve se više svodi na retorske amplifikacije, usiljen patos, ređanje živopisnih i zvučnih reči. Velika publika koja je Sremca inače verno pratila, osetila je pravu vrednost hibridnog pokušaja poetske istorije i istorijske poezije, i ma koliko da je on polagao, ciklus Iz knjiga starostavnih nije mogao uspeti, piše Skerlić. Po Jovanu Skerliću, sa Sremčevim tradicionalizmom u istoriji u vezi je njegov tradicionalizam u politici. Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za »staro dobro doba« i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja prema svemu što je novo. Moderne ideje duhovnog, političkog i socijalnog oslobođenja on je smatrao kao jednu izopačenost duhova, bolesno fantaziranje, zaludno trošenje srpske narodne snage, nesvesnu izdaju zavetne misli. U njemu se sačuvao tip starog »crkvara« i »rodoljubca« srpskog iz Vojvodine otpre 1848. godine, onoga koji neće da zna ni za šta drugo do za »veru i narodnost«. U tom konzervatizmu i mizoneizmu, kriticizam i pozitivni reformatorski duh nove Srbije sedamdesetih i osamdesetih godina bio mu je duboko antipatičan. Te njegove prirodne sklonosti su još više razvila dva čoveka koji su na njega imali veliki uticaj, njegov ujak Jovan Đorđević, profesor istorije na Velikoj školi, i Ljubomir Nedić, koji ga je uveo u književnost. U mnogim svojim pripovetkama, delimično u Vukadinu, u celom jednom romanu »Limunaciji« na selu, — politički i polemični članci ostavljaju se na stranu — Sremac je izišao sa svojim plahim mržnjama na »narodne ljude«, radikale i socijaliste, na profesore prirodnih nauka i učitelje, ne mareći mnogo čak ni za seoski svet. Mržnje su ga zaslepljavale, i on je iz satire prelazio u grube karikature, čineći nepravde i uvrede i idejama i ljudima koji mu se nisu svideli. Te njegove političke satire i karikature odaju ga više kao partijska čoveka no kao književna posmatrača, i dokaz su samo uskosti njegovih vidika i njegove velike političke netrpeljivosti. Ako Sremac nije mario za novu Srbiju, političarsku i demokratsku, on je sve svoje simpatije dao novooslobođenim krajevima, gde se bio zadržao stari, »starovremski« patrijarhalni život. U Nišu je proveo desetak najboljih i najvedrijih godina svoga života; »Niš je mesto književnog nadahnuća njegovog«, veli jedan njegov biograf. Tu je odista i počeo pisati, slikom iz niškog života Ivkova slava stekao je glas, kao što mu je druga jedna slika niškoga života, Zona Zamfirova, možda najbolji književni posao. Romantičar po svome duhu, ne mareći za »hladan, bezdušni Zapad«, kako je sam pisao, u Nišu, odmah posle oslobođenja, naišao je na komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde se stari život, stare ideje sačuvale u svoj svojoj snazi. I on se vrlo dobro osećao u tim istočnjačkim dekoracijama i među prostim ali srdačnim »ljudima staroga kova«, za koje u životu nema problema ali ima životne radosti. On je osetio poeziju starog, istočnjačkog i patrijarhalnog Niša, i počeo opevati veselo »živovanje« »starovremskih« Nišlija, dao »sliku, kako sam veli, iz veselih i bezbrižnih dana starog Niša, jednu sliku starih i dobrih Nišlija...« I on je to učinio, zanimljivo i živopisno, toplo i prijatno, sa mnogo lokalne boje, često u karakterističnom dijalektu niškom. Te slike iz Niša radio je sa naročitom ljubavlju, unosio u njih jedan deo svoje mladosti, i zato su mu te stvari tako uspele i imale tolikog zasluženog uspeha. Između Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca ima izvesnih sličnosti. Obojica su Srbi iz Ugarske, rođeni na periferiji srpskoga naroda; obojica su zaneseni prijatelji »staroga dobrog doba«, patrijarhalnosti u narodnom životu, tradicionalizma i konzervativnosti u politici; obojica poetizuju i prepričavaju narodnu prošlost, obojica pišu humoristične romane, obojica imaju veliku ljubav za prost svet i za niži život, obojica su realisti ne po uverenjima no po instinktu i po ukusu. Sremac je naročito realista po načinu pisanja. Kao što su radili veliki realistički pisci, on je pažljivim okom posmatrao život, u svoju beležnicu unosio karakteristične reči, zgodne anegdote, gestove, situacije, izreke, pesme, fraze, isečke iz novina, oglase, dopise, izjave, »materijal«, jednom rečju, kako sam veli, iz koga će docnije konstruisati svoje pripovetke. Time će on svom delu dati jaku lokalnu boju i potpuno realističko obeležje. Polazeći od jedne zgodne anegdote, izvučene iz gomile »sižea«, kako ih on naziva, on je proširuje, dopunjuje novim manjim anegdotama, unosi tipove, i sve to zanimljivo priča uvek živim i živopisnim jezikom. I njegove ličnosti čine utisak vernih fotografija, a njegovo delo daje utisak neposredne stvarnosti. U Sremčevom delu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1906. godine ali nije zbog smrti stigao da održi pristupnu besedu. Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U drami “Jelisaveta, kneginja crnogorska” Jakšić aktuelizuje već poznati model priče sa motivom proklete tuđinke, najčešće latinskog porekla, koja destruktivnim ponašanjem izaziva sukobe u sredini u koju stiže, dovodeći je do potpune propasti. U centar dramske fabule postavlja kćer venecijanskog dužda - Jelisavetu, koja udajom dospeva među ljude koji joj, vođeni naslednim iskustvom, običajima, saznanjima i mogućnostima, uskraćuju poverenje. Jelisaveta pomera središte dramskog sukoba u sferu privatnog, pa se tako prelazi tanka linija koja razdvaja istorijsku tragediju od istorijske drame. Georgije „Đura“ Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac i učitelj. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Njegovo pravo ime je Georgije. Otac Đure Jakšića, Dionisije (rođen 1806) bio je sveštenik. Majka Hristina (rođena 1812), bila je iz svešteničke porodice. Osim prvorođenog Đure, Dionisije i Hristina imali su još osmoro dece (Maksim, Lazar, Martin, Aleksandar, Jovan, Venijamin, Stefanida i Julijana), od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Đura je osnovnu školu pohađao u rodnoj Crnji, Hacfeldu (današnji Žombolj) i Segedinu. Tri razreda gimnazije završio je u Segedinu. Kako je bio osrednji đak, otac je želeo da Đura izuči trgovački zanat, te ga je slao u Hacfeld na školovanje tokom raspusta i u Kikindu u trgovačku radnju, ali je Đura svaki put bežao kući. Posle završene gimnazije, otišao je u Temišvar (danas Rumunija) da uči crtanje kod Slovaka Agosta Dunajskog. Godine 1846. umrla mu je majka Hristina. Motiv sedmoro siročadi, pojavljuje se kasnije u Đurinom stvaralaštvu.[1] Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umetničke akademije italijanskog slikara Đakoma Marastonija u Pešti, gde je bio najbolji učenik, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti.[2] Vrativši se u rodni kraj, produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848—1849. godine iako šesnaestogodišnjak, učestvovao je kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga je nemaština primorala da prihvata razne poslove. Radio je po povratku iz Velikog Bečkereka, kao kancelista kod sreskog sudije Lazara Vlahovića. Tu je u Velikoj Kikindi 1850. godine portretisao Vlahovića[3], i poklonio mu isti portret. Bila je to prva slika koju je uradio slikar Jakšić. Tih godina često je menjao mesto boravka. Otišao je u Beograd, a ubrzo posle toga u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kretao u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorala da se vrati kući, ali ubrzo potom otišao je na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. godine nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Pisao je pesme i štampao ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelašao je 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji su se okupljali oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živeo je u Banatu do 1856. Od 1857. prešao je u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji je radio kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravio je i u manastiru Vraćevšnica, gde je nacrtao nekoliko istorijskih portreta, koje je poklonio manastiru.[4] U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dve godine dok je radio u gimnaziji.[5][6] Ova kuća srušena je 2018. godine.[7] U Sabanti je 1936. godine na svečanosti otkrivena spomen-bista Jakšića, koji je tu došao za učitelja u avgustu 1865. godine.[8] Bista Đure Jakšića u Maloj Krsni Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bilo je okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića 1872. godine dobio je posao u Državnoj štampariji. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Prvobitno je sahranjen na starom Tašmajdanskom groblju[9], ali su njegove mošti, nakon otvaranja groblja, prenešene na Novo groblje u Beogradu. Na grobnom spomeniku Đure Jakšića ispisane su reči: U svetu, brale, nema ljubavi.[10][11] Imao je suprugu Tinu (Hristinu) i decu Miloša, Beluša, Tijanu i Milevu. Beluš (* 1863 — † 1882) takođe je slikao i pisao.[12] Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu). Slika je posvećena javorskim junacima iz srpsko-turskog rata 1876—1878. godine Književni rad Stihovi Đure Jakšića u Skadarliji Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović) Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.[13] Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreontske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu, 1856). Đura Jakšić, Knez Lazar (ulje na platnu), 1857-1858, danas u Narodnom muzeju u Beogradu Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutrašnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’ Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče. Nagrade koje nose ime Đure Jakšića Detaljnije: Nagrada „Đura Jakšić“ U Srpskoj Crnji se svake godine održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine. Nagradu „Đurin šešir” dodeljuju Fondacija „Spomenica solidarnosti” i Ustanova kulture „Stari grad” – Kuća Đure Jakšića.[14] U Jagodini od 1955. godine postoji književni klub „Đura Jakšić” koji od 2000. dodeljuje „Đurinu gramatu” kao najveće priznanje kluba.[15] Memorijalni muzej Đure Jakšića U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umetniku.[16] Otvoren je 1980.