Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Петрић, Небојша Наслов Добро дошли у авантуру : тв живот и искљученија / Небојша Петрић Врста грађе књига Језик српски Година 2007 Издање 1. изд. Издавање и производња Београд : Радио-телевизија Србије, Истраживања РТС, Издавачка делатност, 2007 (Београд : ПГП РТС) Физички опис 142 стр. : фотогр. ; 20 cm Други аутори - особа Божовић, Бранислав Збирка ǂЕдиција ǂТВ полица ǂБиблиотека ǂПосебна издања / [Радио-телевизија Србије] ISBN 978-86-81733-50-9 (брош.) Напомене Тираж 500 О писцу: стр. 135 Стр. 137-140: "Где ја стадох, ти продужи ---" / Бранислав Божовић Денис. Предметне одреднице Авантура. Телевизијска емисија -- 1999-2007 УДК 654.197(497.11)"1999/2007"

17.09.1995.god. tacno u podne krenuo je sa radom Radio Caricin Grad Lebane.Tadašnji i sadašnji Direktor i osnovac Srdjan Živkovic vodio se idejom nezavisnog novinarstva i izveštavanja. Nekoliko godina kasnije, tacnije 08.11.2000. godine, radio caricin grad širi svoju osnovnu delatnost i sa radom krece TV Caricin Grad koja svoj program emituje na 7 VHF kanalu. I dalje vlada nezavisnost i slobodna uredjivacka politika.I danas posle 12 godina rada TV Caricin Grad se prati na 50 UHF kanalu, u kablovskoj mreži i preko pojedinih internet portala. Srdjan

17.09.1995.god. tačno u podne krenuo je sa radom Radio Caričin Grad Lebane.Tadašnji i sadašnji Direktor i osnovač Srdjan Živković vodio se idejom nezavisnog novinarstva i izveštavanja. Nekoliko godina kasnije, tačnije 08.11.2000. godine, radio caričin grad širi svoju osnovnu delatnost i sa radom kreće TV Caričin Grad koja svoj program emituje na 7 VHF kanalu. I dalje vlada nezavisnost i slobodna uredjivačka politika.I danas posle 12 godina rada TV Caričin Grad se prati na 50 UHF kanalu, u kablovskoj mreži i preko pojedinih internet portala.

17.09.1995.god. tacno u podne krenuo je sa radom Radio Caricin Grad Lebane.Tadasnji i sadasnji Direktor i osnovac Srdjan Zivkovic vodio se idejom nezavisnog novinarstva i izvestavanja. Nekoliko godina kasnije, tacnije 08.11.2000. godine, radio caricin grad siri svoju osnovnu delatnost i sa radom krece TV Caricin Grad koja svoj program emituje na 7 VHF kanalu. I dalje vlada nezavisnost i slobodna uredjivacka politika.I danas posle 12 godina rada TV Caricin Grad se prati na 50 UHF kanalu, u kablovskoj mre?i i preko pojedinih internet portala. Srdjan 064/3002212

17.09.1995.god. tacno u podne krenuo je sa radom Radio Caricin Grad Lebane.Tadašnji i sadašnji Direktor i osnovac Srdjan Živkovic vodio se idejom nezavisnog novinarstva i izveštavanja. Nekoliko godina kasnije, tacnije 08.11.2000. godine, radio caricin grad širi svoju osnovnu delatnost i sa radom krece TV Caricin Grad koja svoj program emituje na 7 VHF kanalu. I dalje vlada nezavisnost i slobodna uredjivacka politika.I danas posle 12 godina rada TV Caricin Grad se prati na 50 UHF kanalu, u kablovskoj mreži i preko pojedinih internet portala. Srdjan 064/3002212

17.09.1995.god. tacno u podne krenuo je sa radom Radio Caricin Grad Lebane.Tada?nji i sadasnji Direktor i osnovac Srdjan Zivkovic vodio se idejom nezavisnog novinarstva i izve?tavanja. Nekoliko godina kasnije, tacnije 08.11.2000. godine, radio caricin grad siri svoju osnovnu delatnost i sa radom krece TV Caricin Grad koja svoj program emituje na 7 VHF kanalu. I dalje vlada nezavisnost i slobodna uredjivacka politika.I danas posle 12 godina rada TV Caricin Grad se prati na 50 UHF kanalu, u kablovskoj mrezi i preko pojedinih internet portala. Srdjan

Naš Sibir je imao mediteransku klimu... Ovo je knjiga o generaciji koja nije umela da rastumači zašto su njihovi očevi mislili drugačije i zašto su otišli sa istim idealima sa kojima su zakoračili u život. Broj ocena: 127 Cena sa PDV: 999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7265 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Oko Otoka, Vanja Bulić Naziv Knjige : Oko Otoka Autor: Vanja Bulić Format: 30x30 cm Broja strana: 435 Izdavač: Laguna Naslov Originala : Oko Otoka, Vanja Bulić Opis proizvoda: Oko Otoka, Vanja Bulić *** O Knjizi *** Naš Sibir je imao mediteransku klimu... Ali, ovo nije knjiga o Golom otoku, već o pogubnom delovanju jedne ideologije tokom šezdeset godina. Početkom pedesetih godina prošlog veka, Dušan Bulatović, major Jugoslovenske armije i otac dvoje dece, odlazi na Goli otok. Njegov sin, Kostja, odrasta pitajući se zašto je njegov otac otišao i šta je to učinio da svi oko njega uporno o tome ćute. Nakon očevog povratka Kostja dobija kratak odgovor: „Greške su bile moguće“. Kostja izrasta u buntovnog mladića koji rastrzan porodičnom ćutnjom, društvenom osudom i ličnim ideološkim sumnjama dospeva u zatvor. Nakon izlaska Kostju će vrbovati za rad u kontraobaveštajnoj službi... Kroz sudbinu čoveka progonjenog avetima Golog otoka, kroz njegov stid i osećaj da mora da iskupi svoje i očeve grehe radeći i prljave poslove za Državu, ulazimo u najdublje i najintimnije košmare, koje bi svi želeli da istisnu iz sećanja, ali su oni neizbrisiv deo naše prošlosti. Ovo je knjiga o generaciji koja nije umela da rastumači zašto su njihovi očevi mislili drugačije i zašto su otišli sa istim idealima sa kojima su zakoračili u život. *** O Autoru *** Vanja Bulić, od oca Dušana i majke Bosiljke, rođen je 1947. godine u Kumanovu. Od 1952. godine živi u Beogradu. Imao je rok sastav, igrao je odbojku, strastveni je igrač preferansa, ceo radni vek je proveo u novinarstvu – pisanom i elektronskom. Pisao je u gotovo svim prestižnim novinama druge Jugoslavije, a zlatni period je doživeo kao urednik Duge. Kao TV stvaralac je uradio više od dve hiljade jednocasovnih emisija, a bio je scenarista i tri tV serije: Jugovići (1988, RTS), Drugo stanje (2006, BK televizija) i Javlja mi se iz dubine duše (2007, TV Košava). Koscenarista je filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Radio je i dokumentarne filmove. Napisao je zbirku priča Kako sam gajio blizance, romane Tunel – lepa sela lepo gore, Ratna sreća, Zadah belog, Vrele usne, Parada strasti, Drugo stanje i Oko otoka. Živi od novinarstva. Otac tri sina. Član je Udruženja književnika Srbije. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma „uživo", uz prodatih sto miliona ploča. Uporedo s muzikom, ovaj „nevaljali koncertni dečko" se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Vladislav Bajac „Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva." Mark But, izdavač knjige

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Milan Nikolić : ŠPIJUN X JAVLJA , Svjetlost Sarajevo 1963, str. 168. Biblioteka Džepna knjiga 276 Krimi roman Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Milan Nikolić : KRISTALNA PEPELJARA , Svjetlost Sarajevo 1962, str. 170. Biblioteka Džepna knjiga 251. Krimi roman. Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Milan Nikolić : POSLEDNJA KARTA , Svjetlost Sarajevo 1960, str. 224. Kriminalistički roman. Biblioteka Džepna knjiga 179. Očuvanost 3- ; malo pohaban. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama. Prof.dr.sc. Vinko Brešić danas nastoji valorizirati njegov rad i objaviti djela koja su

Partija karata / Milan Nikolić ; Kriminalistički roman Sarajevo : Džepna knjiga, 1957 , Fizički opis 102 str. ; 17 cm Biblioteka ǂ`Džepna knjiga` ; 73 Očuvanost 3- ; pohabana, Ima potpis ; ima lični štambilj na nekoliko mesta. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Milica Jakovljević Greh njene mamePo mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca.Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)6/19

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM GREH NJENE MAME Meki povez Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

Milica Jakovljević Greh njene mamePo mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca.Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991).БиографијаМилица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2]Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4]Детињство и младостДетињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3]Новинарска каријераПосле Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7]Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2]Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7]У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6]Послератне годинеПрема тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2]Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2]Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2]Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8]Књижевни радШирој јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6]Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8]Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1]Феминистичко ангажовањеМир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10]ДелаРоманиРањени ораоТо је било једне ноћи на ЈадрануНепобедиво срцеОтмица мушкарцаГрех њене мајкеУ словеначким горамаСамац у бракуМала супругаИзданци Шумадије- аутобиографски романЗбирке приповедакаДама у плавомДевојка са зеленим очимаЧасна реч мушкарцаСве оне воле љубавПозоришни комадиТамо далекоЕманципована породица[11]Екранизовани романиБрод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.)Рањени орао (ТВ серија, 2008.)Рањени орао (филм, 2009.)Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.)Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.)Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.)Самац у браку (ТВ серија, 2014.)Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.)Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.)Мала супруга (ТВ серија, 2022.)Позоришне представеТамо далеко (1939)Рањени орао (Атеље 212, 1972)6/19

Manja okrznuca spolja, odlicno ocuvana, bez posvete. Mir-Jam Milica Jakovljević (Mir-Jam) Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Lični podaci Puno ime Milica Jakovljević Datum rođenja 22. april 1887. Mesto rođenja Jagodina, Kraljevina Srbija Datum smrti 22. decembar 1952. (65 god.) Mesto smrti Beograd, FNRJ Obrazovanje Viša ženska škola u Beogradu Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991). Biografija Milica Jakovljević rođena je u Jagodini, u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Jakov Jakovljević bio je udovac sa osmoro dece. Kako je deci bila potrebna majka ili zamena za majku, rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. U to vreme, kada u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece do sada, neće ih imati ni u ubuduće. Ali već posle prve godine braka Simka Jakovljević rodila je kći Milicu. Kako su se državni činovnici često, zbog potrebe službe, selili iz mesta u mesto, Simka je tri godine kasnije, 1890. u Knjaževcu rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru. Stevan Jakovljević, brat Milice Jakovljević, takođe je postao poznati srpski pisac, autor prvog srpskog bestselera „Srpska trilogija”.[1][2] Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila „lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu”. Govorila je ruski i francuski jezik.[3] Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.[4] Detinjstvo i mladost Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Završila je Višu žensku školu u Beogradu,[5] gde se školovala za učiteljicu. Od 1906. do 1919. godine radila kao seoska učiteljica.[6][7] Prvu službu dobila je u selu Krivi Vir, ispod Rtnja.[3] Novinarska karijera Posle Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u dnevnim novinama „Novosti”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Prema sopstvenim rečima (u pismu upućenom Udruženju novinara Srbije) Milica Jakovljević započela je novinarsku karijeru 1. juna 1921. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. godine. Prvih 5 godina provela je u „Novostima” a narednih 15 u „Nedeljnim ilustracijama”.[7] Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme` i „Obnova`, pod izgovorom da je umorna i stara, kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.[7][2] Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, pokušala je da nastavi novinarsku karijeru u „Glasu` koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944. Uoči Aprilskog rata Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana, među kojima je bilo svega 12 žena. Drugi svetski rat je prepolovio članstvo. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine, među njima i Milica Jakovljević.[7] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[6] Posleratne godine Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u „Glasu`. Od pet novinarki ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova`) nije imao ograničene ni normu ni vreme. Udruženje je 1945. godine izbrisalo iz članstva 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine.[7] Legendarna Mir-Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli. Na sednici Saveza književnika Jugoslavije Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: „Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”. Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid” nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.[2] Uprkos izrazima lojalnosti i svom angažovanju u novoj vlasti Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Uspeo je samo da joj obezbedi malu penziju. Posle rata, do kraja života, živela je vrlo bedno. Nova vlast odbacila ju je bez zvaničnog objašnjenja.[1] „Rehabilitovana” je tek 1972. postavljanjem predstave „Ranjeni orao” po njenom romanu na scenu Ateljea 212.[2] Godine 1972. rodbinu, koja je mislila da ima autorska prava, iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala „anđelu čuvaru” Veselinoviću jer joj je „dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.[2] Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra, okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.[4] Za razliku od Džejn Ostin, sa kojom su je svojevremeno poredili, a čija je kuća pretvorena u muzej posvećen ovoj spisateljici, kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je. Nigde nema njene spomen ploče, njene biste, niti ulice sa njenim imenom.[8] Književni rad Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala (`književni plićaci... bez imalo duha`[9]). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.[6] Godine 1939. odvažila se da napiše i pozorišnu dramu „Tamo daleko”, koja je, sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi, trijumfalno izvedena.[8] Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji ali je posle oslobođenja odbačena, bez zvaničnog objašnjenja. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka”. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi.[1] Feminističko angažovanje Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće.[10] Dela Romani Ranjeni orao To je bilo jedne noći na Jadranu Nepobedivo srce Otmica muškarca Greh njene majke U slovenačkim gorama Samac u braku Mala supruga Izdanci Šumadije, autobiografski roman Zbirke pripovedaka Dama u plavom Devojka sa zelenim očima Časna reč muškarca Sve one vole ljubav Pozorišni komadi Tamo daleko Emancipovana porodica[11] Ekranizovani romani Brod plovi za Šangaj (TV film prema romanu „Samac u braku”, 1991.) Ranjeni orao (TV serija, 2008.) Ranjeni orao (film, 2009.) Greh njene majke (TV serija, 2009-10.) Nepobedivo srce (TV serija, 2011-12.) Kad ljubav zakasni (film prema romanu „Samac u braku”, 2014.) Samac u braku (TV serija, 2014.) Jedne letnje noći (TV serija, 2015.) Otmica muškarca (TV serija, 2018.) Mala supruga (TV serija, 2022.) Pozorišne predstave Tamo daleko (1939) Ranjeni orao (Atelje 212, 1972)

Zoran Joksimović: SELO DRAGOJLA DUDIĆA, SUBNOR SR Srbije 1966, tvrdi povez, omot, str. 183. Selo Klinci; valjevski kraj; Ustanak i revolucija; Narodni heroj Dragojlo Dudić. Očuvanost 3; ima školsku posvetu; omot pohaban. Зоран Јоксимовић (Брезовица, 12. септембар 1932 — Ваљево, 26. април 2015) био је српски књижевник, историчар и новинар. Добитник је више награда за научно дело. Рођен у селу Брезовици, у Тамнави, 12. септембра 1932. Основну школу је учио у Брезовици (1939-1943), гимназију у Ваљеву (1945-1952), а славистику и југословенске књижевности са српскохрватским језиком студирао је у Београду (1952.-1957.). Скоро цео радни век провео у новинарству. Као ученик покренуо је лист Реч омладине (1952.). У ваљевском Напреду био је новинар-уредник културне рубрике и фељтона (1957.-1961. и 1966.-1990.), уредник листа (1961.), главни и одговорни уредник (1962-1964. и 1966-1970), а директор (1962-1964).Био је управник волонтер Градске библиотеке (1963.), и кустос у Народном музеју (1965-1966) у Ваљеву. Радио је и као дописник Вечерњих новости и Тањуга. Уређивао је дечји лист Полет (1958.-1961.) и Сусрети (1971.-1976.). Члан редакција и уређивачких одбора: У ствари (1960-1961), Вуков сабор (1971-1976), Гласник ИАВ (1959-1971), Гимназијалац (јубиларни 1980. и 1990), ГИРО Милић Ракић (1980-1994) и др. Зоран Јоксимовић је двадесет година (1991-2010), био један од двојице уредника Календара Колубара, (једно време Ваљевац) и редактор Биографског лексикона Ваљевског краја (1996-2010). Уређивао је републички часопис Књижар (2000-2010). Уредио је и књиге Гола Глава и њена школа и Сто година Основне школе у Памбуковици, као и књигу Матуранти Ваљевске гимназије 1952. (о педесетогодишњици полагања испита зрелости). Био је члан је Удружења новинара Србије од 1957, и Удружења књижевника Србије (1962). Преминуо је у Ваљеву 26. априла 2015. године.[ Радови Зорана Јоксимовића награђивани су на анонимним конкурсима: приче у Шапцу, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Београду, Сарајеву, Скопљу; романе Последње лето и Петљаревић и остали наградио је Телеграм у Загребу (1966. и 1967); романсирану биографију Живот Драгојла Дудића и повест Јачи од ватре наградила је Фондација Драгојло Дудић (1972. и 1974). Дело Његово дело је било разноврсно и богато. Аутор је прича, приповедака, романа, романсираних биографија, фељтона, хроника, чланака, критика, записа, портета, интервјуа, позоришних, радио и ТВ сценарија, библиографија. Поједине књиге Зорана Јоксимовића доживеле су више издања, драматизоване и позоришно извођене. Превођен је на мађарски, македонски, руски и енглески језик. Осим књижевног рада Јоксимовић изучава прошлост Ваљева, Ваљевског краја и, у новије време, Тамнаве, XIX и XX века у широком жанровском и тематском распону од политичке, привредне историје и демографије до историје културе, уметности и штампе. Његово вишегодишње књижевно, новинарско и уредничко искуство, послужило му је за веома успешан и цењен редакторски рад који је и језички стручан. Књиге Сенке ветровима однесене, приповетке, Београд 1961; Драгојло Дудић, кратка биографија, Београд 1964; Село Драгојла Дудића, хроника, Нови Сад 1966; Ваљево, град устаника (с групом аутора) Београд 1967; Последње лето, роман, Ријека 1968; Порука испод вешала, повест, Ваљево 1971; Живот Драгојла Дудића, романсирана биографија, Београд 1974; Јачи од ватре, повест Ваљево 1977; Подриње и Колубара, туристички водич (с групом аутора), Београд 1979; Петљаревић и остали, роман, Ваљево 1980; Револуционарни раднички покрет у Ваљевском крају 1919-1941, хроника, Ваљево 1981; Сунце у високом луку, приповетке (предговор Сл. Ж. Марковић), Ваљево 1982; Драгојло Дудић, Ваљево 1987. Изабрана проза (избор Остоја Продановић), Ваљево 2012;

Jedna od najurnebesnijih priča o Bertiju i Dživsu iz pera P.G. Wodehousa. Broj ocena: 241 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Romani za tinejdžere Šifra Proizvoda: 825 Poslednja cena bila je: 280 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Hvala ti, Dživse - P.G. Vudhaus - [Thank you, Jeeves - P.G. Wodehouse] Naslov originala: Thak you, Jeeves Prevod: Ana Grbić Izdavač: "Puna Kuća" 191 Strana 21 cm ISBN: 86-84451-04-X Opis proizvoda: Hvala ti, Dživse - P.G. Vudhaus - [Thank you, Jeeves - P.G. Wodehouse] Berti Vuster je našao novu zanimaciju - počeo je da svira bendžo. Na nesreću svih onih koji su bili u prilici da čuju njegovo muziciranje, Berti jedini bespogovorno veruje u svoju veštinu. Kako više nije mogao da sluša zvuke "tog užasnog instrumenta" Dživs daje otkaz. Berti odlazi na selo u kuću svog prijatelja Čafija da bi se na miru posvetio svojoj strasti. Tada, međutim, na scenu stupa mnoštvo tipično Vudhausovih likova uključujući i crnački diksilend orkestar. Pokušavajući da razmišlja na Dživsov način, Berti Vuster pokreće čitavu lavinu urnebesnih događaja i nesporazuma. Naravno, kada se umeša Dživs sa svojim genijalnim idejama klupko počinje da se odmotava sve dok i sam ne bude zatečen neočekivanim raspletom. Vudhaus je preteča svih današnjih humorističkih serija i komedija situacije koje gledamo na TV. Čitajući ga, sve što možete očekivati je grohotan smeh (onaj od koga projatno i opuštajuće boli stomak i nezadrživo naviru suze) i na kraju, kad sklopite korice, osećaj da ste nekako postali bolji i plemenitiji čovek. Inače, po Dživsu je nazvan i jedan od najpopularnijih internet pretraživača: www.ask.com Daglas Adams (Vodič kroz galaksiju za autostopre) za njega je rekao: "Vudhaus je najveći humoristički pisac" svih vremena. O piscu Pelam Grenvil Vudhous (Pelham Grenville Wodehouse) rođen je 1881. godine u Gildfordu kao sin državnog službenika. Školovao se na koledžu Dalvič. Kratko vreme je radio u hongkoškoj i šangajskoj banci, a onda je napustio svet finansija i odao se pisanju zarađujući za život novinarstvom i prodajom priča časopisima. Bio je izuzetno popularan i plodan pisac - napisao je oko stotinu knjiga. Dživs, "džentlmenov lični džentlmen" pun ideja, i dobrodušni i zbunjeni mladić Berti Vuster dva su najpopularnija lika u književnosti dvadesetog veka. Njihove dogodovštine, prvo opisane u knjizi "Samo napred Dživse", skupljene su u 14 tomova. Stalno se adaptiraju za televiziju, radio i pozorište. Vudhaus je stvorio mnogo drugih komičnih likova, na primer lorda Emsvorta, plemenitog Galahad Tripvuda, Psmita i brojne članove Kluba Trutova. Koautor je i pisac petnaest pozorišnih komada, kao i teksta za 250 songova za 30 muzičkih komedija. Tajms ga je proglasio "genijalnim humoristom koji je za života proglašen klasikom i majstorom farse". Oženio se 1914. godine a američko državljanstvo uzeo 1955. Vitezom Britanske Imperije proglašen je 1975. kada je stavljen na spisak počasnih građana. Umro je na dan svetog Valentina 1975. godine u 93. godini života. Ne Zaboravi na Dodatke za ovaj proizvod: Jutro donosi radost - P.G. Vudhaus Cena: 290 RSD Detaljnije Istoričar - Elizabeta Kostova - ekskluzivno ! Cena: 790 RSD Detaljnije Svi proizvodi iz: Romani za tinejdžere Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Broj ocena: 95 Cena sa PDV: 1999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7123 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.80 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Kazna za greh Autor: Jelena Bačić Alimpić Format: 13x20x5 cm Broj strana: 712 Pismo: Latinica Povez: Kutija + mek Opis proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: Jesi li srećna, Ema? Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. O autoru: Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i TV Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogih nagrada za televizijsko stvaralaštvo i novinarstvo u zemlji i regionu. Autorka je romana bestselera Ringišpil (2010), koji je preveden na makedonski i turski jezik, nagrađen Zlatnim Hit liberom i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. Ringišpil je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji Dragulji Lagune, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. Njen drugi roman Pismo gospođe Vilme (2012) i treći Poslednje proleće u Parizu (2014) takođe su postali bestseleri, prevedeni su na makedonski jezik, nagrađeni Zlatnim Hit liberom i proglašeni za najčitanije knjige domaćeg autora u 2012. i 2014. godini. U oktobru mesecu 2015. godine objavljen je njen četvrti roman Noć kada su došli svatovi, prva knjiga iz trilogije Kazna za greh, koja je postavila nove rekorde u prodaji i čitanosti. Prevedena je na makedonski jezik. Druga knjiga iz trilogije Kazna za greh, i autorkin peti roman – Knjiga uspomena, objavljena je februaru 2016. godine; takođe je prevedena na makedonski jezik. Živi u Novom Sadu kao slobodna umetnica, udata je i ima dvoje dece, Marka i Dunju. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.