Naslov: Novinarstvo kao sudbina Autor: Dragutin P. Gregorić Izdavač: Beograd : autorsko izdanje - Dragutin P. Gregorić Pismo: ćirilica Br. strana: 615 ; ilustr. fotogr. Format: 24 cm Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama, kao novi su. Gregorić je u novinarstvo ušao 1966, radio je u “Beogradskoj nedelji”, “Ekspres Politici”, “Ilustrovanoj Politici” i “Vivi”. Jedno je vreme proveo na TV “Politika”, a sada neumorno radi emisiju “Puls života” na “SOS kanalu”. U knjigu Novinarstvo kao sudbina stalo je pedeset godina Gregorićevog bavljenja novinarstvom. Jedan njen deo posvećen je ulasku u ovu profesiju i kolegama sa kojima je radio i delio, kako kaže, sumornu istinu da „novinari jedini pod kapom nebeskom imaju dvadesetčetvorosatno radno vreme, bez vikenda, godišnjih odmora, slobodnih dana i “crvenih slova”“, i da je novinarstvo po smrtnosti treća profesija od svih na svetu – posle probnih pilota i ronilaca. Potom slede, na više od 500 stranica, intervjui sa najpoznatijim doktorima kod nas i u svetu, jer je najveći deo svoje karijere Gregorić proveo pišući o medicini. Teško je izdvojiti neko ime ali ćemo, ipak, navesti neka: dr Vasa Antunović, dr Kristijan Bernard, dr Nemanja Damjanov, dr Zorana Vasiljević, dr Borislav Vujadinović, dr Svetlana Vujović, dr Ervin Ginzberg, dr Majkl Debejki, dr Alen Karpantije, dr Denton Kuli, dr Jovan Mićić, dr Borislav Najdanović, dr Isidor Papo, dr Ivo Popović Đani, dr Ninoslav Radovanović… Čitaocu se učini da nema kraja ovim odličnim intervjuima, a onda odjednom shvati da je knjigu pročitao u jednom dahu. “Novinarstvo kao sudbina”, čiju naslovnu stranu krasi sjajna ilustracija Vladimira Veličkovića, govori o visokom profesionalizmu Dragutina P. Gregorića, koji i danas neumorno stvara. I svedoči o velikoj posvećenosti jednoj profesiji. Tekst preuzet sa interneta - autor teksta: A. Cvijić

Adil Zulfikarpašić ČLANCI I INTERVJUI povodom 70-godišnjice priređivač Nadežda Gaće Bošnjački institut, Sarajevo, 1991. Udžbenički format, 712 strana. Lepo očuvana, listovi spolja malo požuteli, posveta priređivača na predlistu. U ovoj knjizi, koju je priredila novinarka Nadežda Gaće, sakupljeni su značajni članci i intervjui Adila Zulfikarpašića koje je on pisao i davao u mnogom svijetskim listovima, na radio i TV stanicama. Knjiga je objavljena povodom 70-godišnjice života Adila Zulfikarpašića. k

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga Moje Vreme nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. Moje Vreme je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. Moje Vreme je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo Moje Vreme. Dr Miloš Starović Radoslav Ćebić rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Lepo očuvano Retko u ponudi 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008). Srpski narodni obicaji

Želite li saznati zašto ste i dalje sami (a zacijelo želite), prestanite to pitanje upućivati zrcalu. Da biste shvatili što se uistinu događa, potrebno je sagledati bizarni društveni pejzaž suvremenog doba. Za taj put potreban vam je pouzdan vodič oštra oka – a nema boljeg od Jillian Straus Pitate se zašto niste u ozbiljnoj vezi ili braku? Niste vi krivi – potraga za istinskom ljubavlju danas jest daleko teža nego ikad prije, objašnjava Jillian Strauss, autorica zabavne knjige ``Otkačena generacija`. Otkačena generacija temeljito i na nov način istražuje današnji složeni i, nerijetko, okrutan svijet udvaranja i hodanja. Jillian Straus je napisala sjajnu optužnicu protiv konzumerističkog pristupa ljubavi pripadnika X-generacije. Njezina kritika loših utjecaja i njezine preporuke pogađaju metu. Jillian Straus je osam godina radila u TV emisiji `The Oprah Winfrey Show` (u kojoj je razgovarala sa stotinama muškaraca i žena o njihovim životima i vezama), a prije toga na ABC-ju. Diplomirala je i stekla magisterij na fakultetu novinarstva Medill, Sveučilište Northwestern, a sada predaje komunikologiju (Woodhull Institute for Ethical Leadership). Živi u New Yorku. Knjigu `Otkačena generacija` u izdanju V.B.Z.-a čitat će Juraj Mirković, Marta Nakić i Anita Pranjić.

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.

Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba je bio među prvim novinarima kod nas koji je shvatio značaj #metoo pokreta, i pisao je o mojim radovima koji su između ostalog tematizovali nasilje nad ženama i seksualizovanje žene u profesionalnom kontekstu. Osim toga, zaista cenim potresni dokumentarni film o padu Krajine čiji je koautor… Želela sam da radimo skupa i jedan mali dokumentarac u Bloku 23 sa društvom iz naše generacije, ali se to nažalost nije ostvarilo… Njegov tragičan, prerani odlazak je ogroman gubitak za istraživačko novinarstvo u Srbiji. — Tanja Ostojić, umetnica, britanski Gardijan proglasio je jednom od 25 najboljih umetnica 21. veka Poznavati Radoslava Ćebića gotovo tri decenije za mene je značio i put kontinuirane potvrde da je uprkos devalviranju brojnih humanih vrednosti u savremenom društvu moguće istrajati u najtežem - negovanju sopstvene dobrote, iskrenosti, predanosti, pravičnosti, profesionalizma, i još važnije nesebičnog delenja istog sa drugima. A takvi iznimno dragoceni ljudi nikada ne napuštaju one koji su dobili priliku da ih upoznaju. — prof. dr Dejan Nikolaj Kraljačić, Akademija umetnosti Novi Sad Radoslav Ćebić, naš Ćeba, bio je čovek širokih interesovanja i shvatanja, uvek vedrog duha, sa apsolutnim razumevanjem za rad drugih ljudi. Svojim prisustvom uvek bi na indirektan način učestvovao u projektima koji su za nas bili od izuzetnog značaja. Ostaju nezaboravne uspomene na njegovu ličnost, njegove vrline, znanje, talenat i neizmernu duhovitost prilikom naših susreta, pogotovo kroz intenzivnu saradnju na projektima „Ustanička ulica“ i „Realna priča“. — Gordan Kičić, glumac, producent, reditelj Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost RALE I DRUŠTVO Imate li pištolj kod kuće i čemu vam služi Ko to deli fakultete Era komunikacija tek dolazi Pokojnici na tržištu Srpska pomoć nemačkoj privredi Komisijom protiv NATO-a Tiranija Beograda na vodi Ustav, zakon i toaleti Centar u Prokopu Kvarljivo leto 2018. Kako nas vozaju Život ispod smetlišta Prevozno sredstvo imaginarnih turista Seljak ne opstaje bez subvencije Solidarnost pre svega Lud, zbunjen, zaražen Kad nepravda pokrene akciju RALE O SVETSKIM TEMAMA Ljubav i sprdnja Crveni hotlajn Postprodukcija zločina U orlovom gnezdu Bedni sjaj Holivuda Analitika digitalnih života Muzikom protiv sankcija Festival usred politike RALETOVO VREME UMETNOSTI Tajna prvog kadra Zabranjena montaža Filmovi puni života i ljubavi Šminkeri iz našeg sokaka Sram vas bilo Filmski slučaj službenice PTT Dugi brodovi Bate Kamenog Žene govore Bio je svuda i uvek Oskar popularnosti Šta bi bilo da je bilo Pijana noć u Sarajevu UMETNOST - INTERVJUI Tragovi tigra Nema šta na filmu ne može O podrumskim mračnim salama Holivudska biografija Izmišljena istorija izmišljene države Zarobljene porodice Mart je naš Sudbina ili karijera Moja strana rata Biti bogat u Beogradu Srčani, neustrašivi i vaspitani Ne diže Vučić spomenik Đinđiću već država Istinito i provokativno Slučajevi pravde Istorija nepristajanja Umetnost zaobilaženja pozicija moći Realnost rijalitija Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji Kako je fudbal pobedio mediokritete Sovjetska intervencija Nisam pristao na crno-beli svet Umetnost bez mistifikacije Diana, rodonačelnica građanske akcije LJUDSKE PRIČE Zajednički su tuga, bes i nada Ne daj da te uhvate živog Bezosećajnost i laž Er Srbije Fabijani Srećni sluga zakopanog grada RALETOV FILMSKI OPUS Osvrt na Raletovo filmsko stvaralašvo ZAVRŠNA MONTAŽA In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Opis proizvoda Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba je bio među prvim novinarima kod nas koji je shvatio značaj #metoo pokreta, i pisao je o mojim radovima koji su između ostalog tematizovali nasilje nad ženama i seksualizovanje žene u profesionalnom kontekstu. Osim toga, zaista cenim potresni dokumentarni film o padu Krajine čiji je koautor… Želela sam da radimo skupa i jedan mali dokumentarac u Bloku 23 sa društvom iz naše generacije, ali se to nažalost nije ostvarilo… Njegov tragičan, prerani odlazak je ogroman gubitak za istraživačko novinarstvo u Srbiji. — Tanja Ostojić, umetnica, britanski Gardijan proglasio je jednom od 25 najboljih umetnica 21. veka Poznavati Radoslava Ćebića gotovo tri decenije za mene je značio i put kontinuirane potvrde da je uprkos devalviranju brojnih humanih vrednosti u savremenom društvu moguće istrajati u najtežem - negovanju sopstvene dobrote, iskrenosti, predanosti, pravičnosti, profesionalizma, i još važnije nesebičnog delenja istog sa drugima. A takvi iznimno dragoceni ljudi nikada ne napuštaju one koji su dobili priliku da ih upoznaju. — prof. dr Dejan Nikolaj Kraljačić, Akademija umetnosti Novi Sad Radoslav Ćebić, naš Ćeba, bio je čovek širokih interesovanja i shvatanja, uvek vedrog duha, sa apsolutnim razumevanjem za rad drugih ljudi. Svojim prisustvom uvek bi na indirektan način učestvovao u projektima koji su za nas bili od izuzetnog značaja. Ostaju nezaboravne uspomene na njegovu ličnost, njegove vrline, znanje, talenat i neizmernu duhovitost prilikom naših susreta, pogotovo kroz intenzivnu saradnju na projektima „Ustanička ulica“ i „Realna priča“. — Gordan Kičić, glumac, producent, reditelj Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost RALE I DRUŠTVO Imate li pištolj kod kuće i čemu vam služi Ko to deli fakultete Era komunikacija tek dolazi Pokojnici na tržištu Srpska pomoć nemačkoj privredi Komisijom protiv NATO-a Tiranija Beograda na vodi Ustav, zakon i toaleti Centar u Prokopu Kvarljivo leto 2018. Kako nas vozaju Život ispod smetlišta Prevozno sredstvo imaginarnih turista Seljak ne opstaje bez subvencije Solidarnost pre svega Lud, zbunjen, zaražen Kad nepravda pokrene akciju RALE O SVETSKIM TEMAMA Ljubav i sprdnja Crveni hotlajn Postprodukcija zločina U orlovom gnezdu Bedni sjaj Holivuda Analitika digitalnih života Muzikom protiv sankcija Festival usred politike RALETOVO VREME UMETNOSTI Tajna prvog kadra Zabranjena montaža Filmovi puni života i ljubavi Šminkeri iz našeg sokaka Sram vas bilo Filmski slučaj službenice PTT Dugi brodovi Bate Kamenog Žene govore Bio je svuda i uvek Oskar popularnosti Šta bi bilo da je bilo Pijana noć u Sarajevu UMETNOST - INTERVJUI Tragovi tigra Nema šta na filmu ne može O podrumskim mračnim salama Holivudska biografija Izmišljena istorija izmišljene države Zarobljene porodice Mart je naš Sudbina ili karijera Moja strana rata Biti bogat u Beogradu Srčani, neustrašivi i vaspitani Ne diže Vučić spomenik Đinđiću već država Istinito i provokativno Slučajevi pravde Istorija nepristajanja Umetnost zaobilaženja pozicija moći Realnost rijalitija Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji Kako je fudbal pobedio mediokritete Sovjetska intervencija Nisam pristao na crno-beli svet Umetnost bez mistifikacije Diana, rodonačelnica građanske akcije LJUDSKE PRIČE Zajednički su tuga, bes i nada Ne daj da te uhvate živog Bezosećajnost i laž Er Srbije Fabijani Srećni sluga zakopanog grada RALETOV FILMSKI OPUS Osvrt na Raletovo filmsko stvaralašvo ZAVRŠNA MONTAŽA In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Opis proizvoda Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba je bio među prvim novinarima kod nas koji je shvatio značaj #metoo pokreta, i pisao je o mojim radovima koji su između ostalog tematizovali nasilje nad ženama i seksualizovanje žene u profesionalnom kontekstu. Osim toga, zaista cenim potresni dokumentarni film o padu Krajine čiji je koautor… Želela sam da radimo skupa i jedan mali dokumentarac u Bloku 23 sa društvom iz naše generacije, ali se to nažalost nije ostvarilo… Njegov tragičan, prerani odlazak je ogroman gubitak za istraživačko novinarstvo u Srbiji. — Tanja Ostojić, umetnica, britanski Gardijan proglasio je jednom od 25 najboljih umetnica 21. veka Poznavati Radoslava Ćebića gotovo tri decenije za mene je značio i put kontinuirane potvrde da je uprkos devalviranju brojnih humanih vrednosti u savremenom društvu moguće istrajati u najtežem - negovanju sopstvene dobrote, iskrenosti, predanosti, pravičnosti, profesionalizma, i još važnije nesebičnog delenja istog sa drugima. A takvi iznimno dragoceni ljudi nikada ne napuštaju one koji su dobili priliku da ih upoznaju. — prof. dr Dejan Nikolaj Kraljačić, Akademija umetnosti Novi Sad Radoslav Ćebić, naš Ćeba, bio je čovek širokih interesovanja i shvatanja, uvek vedrog duha, sa apsolutnim razumevanjem za rad drugih ljudi. Svojim prisustvom uvek bi na indirektan način učestvovao u projektima koji su za nas bili od izuzetnog značaja. Ostaju nezaboravne uspomene na njegovu ličnost, njegove vrline, znanje, talenat i neizmernu duhovitost prilikom naših susreta, pogotovo kroz intenzivnu saradnju na projektima „Ustanička ulica“ i „Realna priča“. — Gordan Kičić, glumac, producent, reditelj Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost RALE I DRUŠTVO Imate li pištolj kod kuće i čemu vam služi Ko to deli fakultete Era komunikacija tek dolazi Pokojnici na tržištu Srpska pomoć nemačkoj privredi Komisijom protiv NATO-a Tiranija Beograda na vodi Ustav, zakon i toaleti Centar u Prokopu Kvarljivo leto 2018. Kako nas vozaju Život ispod smetlišta Prevozno sredstvo imaginarnih turista Seljak ne opstaje bez subvencije Solidarnost pre svega Lud, zbunjen, zaražen Kad nepravda pokrene akciju RALE O SVETSKIM TEMAMA Ljubav i sprdnja Crveni hotlajn Postprodukcija zločina U orlovom gnezdu Bedni sjaj Holivuda Analitika digitalnih života Muzikom protiv sankcija Festival usred politike RALETOVO VREME UMETNOSTI Tajna prvog kadra Zabranjena montaža Filmovi puni života i ljubavi Šminkeri iz našeg sokaka Sram vas bilo Filmski slučaj službenice PTT Dugi brodovi Bate Kamenog Žene govore Bio je svuda i uvek Oskar popularnosti Šta bi bilo da je bilo Pijana noć u Sarajevu UMETNOST - INTERVJUI Tragovi tigra Nema šta na filmu ne može O podrumskim mračnim salama Holivudska biografija Izmišljena istorija izmišljene države Zarobljene porodice Mart je naš Sudbina ili karijera Moja strana rata Biti bogat u Beogradu Srčani, neustrašivi i vaspitani Ne diže Vučić spomenik Đinđiću već država Istinito i provokativno Slučajevi pravde Istorija nepristajanja Umetnost zaobilaženja pozicija moći Realnost rijalitija Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji Kako je fudbal pobedio mediokritete Sovjetska intervencija Nisam pristao na crno-beli svet Umetnost bez mistifikacije Diana, rodonačelnica građanske akcije LJUDSKE PRIČE Zajednički su tuga, bes i nada Ne daj da te uhvate živog Bezosećajnost i laž Er Srbije Fabijani Srećni sluga zakopanog grada RALETOV FILMSKI OPUS Osvrt na Raletovo filmsko stvaralašvo ZAVRŠNA MONTAŽA In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba je bio među prvim novinarima kod nas koji je shvatio značaj #metoo pokreta, i pisao je o mojim radovima koji su između ostalog tematizovali nasilje nad ženama i seksualizovanje žene u profesionalnom kontekstu. Osim toga, zaista cenim potresni dokumentarni film o padu Krajine čiji je koautor… Želela sam da radimo skupa i jedan mali dokumentarac u Bloku 23 sa društvom iz naše generacije, ali se to nažalost nije ostvarilo… Njegov tragičan, prerani odlazak je ogroman gubitak za istraživačko novinarstvo u Srbiji. — Tanja Ostojić, umetnica, britanski Gardijan proglasio je jednom od 25 najboljih umetnica 21. veka Poznavati Radoslava Ćebića gotovo tri decenije za mene je značio i put kontinuirane potvrde da je uprkos devalviranju brojnih humanih vrednosti u savremenom društvu moguće istrajati u najtežem - negovanju sopstvene dobrote, iskrenosti, predanosti, pravičnosti, profesionalizma, i još važnije nesebičnog delenja istog sa drugima. A takvi iznimno dragoceni ljudi nikada ne napuštaju one koji su dobili priliku da ih upoznaju. — prof. dr Dejan Nikolaj Kraljačić, Akademija umetnosti Novi Sad Radoslav Ćebić, naš Ćeba, bio je čovek širokih interesovanja i shvatanja, uvek vedrog duha, sa apsolutnim razumevanjem za rad drugih ljudi. Svojim prisustvom uvek bi na indirektan način učestvovao u projektima koji su za nas bili od izuzetnog značaja. Ostaju nezaboravne uspomene na njegovu ličnost, njegove vrline, znanje, talenat i neizmernu duhovitost prilikom naših susreta, pogotovo kroz intenzivnu saradnju na projektima „Ustanička ulica“ i „Realna priča“. — Gordan Kičić, glumac, producent, reditelj Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost RALE I DRUŠTVO Imate li pištolj kod kuće i čemu vam služi Ko to deli fakultete Era komunikacija tek dolazi Pokojnici na tržištu Srpska pomoć nemačkoj privredi Komisijom protiv NATO-a Tiranija Beograda na vodi Ustav, zakon i toaleti Centar u Prokopu Kvarljivo leto 2018. Kako nas vozaju Život ispod smetlišta Prevozno sredstvo imaginarnih turista Seljak ne opstaje bez subvencije Solidarnost pre svega Lud, zbunjen, zaražen Kad nepravda pokrene akciju RALE O SVETSKIM TEMAMA Ljubav i sprdnja Crveni hotlajn Postprodukcija zločina U orlovom gnezdu Bedni sjaj Holivuda Analitika digitalnih života Muzikom protiv sankcija Festival usred politike RALETOVO VREME UMETNOSTI Tajna prvog kadra Zabranjena montaža Filmovi puni života i ljubavi Šminkeri iz našeg sokaka Sram vas bilo Filmski slučaj službenice PTT Dugi brodovi Bate Kamenog Žene govore Bio je svuda i uvek Oskar popularnosti Šta bi bilo da je bilo Pijana noć u Sarajevu UMETNOST - INTERVJUI Tragovi tigra Nema šta na filmu ne može O podrumskim mračnim salama Holivudska biografija Izmišljena istorija izmišljene države Zarobljene porodice Mart je naš Sudbina ili karijera Moja strana rata Biti bogat u Beogradu Srčani, neustrašivi i vaspitani Ne diže Vučić spomenik Đinđiću već država Istinito i provokativno Slučajevi pravde Istorija nepristajanja Umetnost zaobilaženja pozicija moći Realnost rijalitija Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji Kako je fudbal pobedio mediokritete Sovjetska intervencija Nisam pristao na crno-beli svet Umetnost bez mistifikacije Diana, rodonačelnica građanske akcije LJUDSKE PRIČE Zajednički su tuga, bes i nada Ne daj da te uhvate živog Bezosećajnost i laž Er Srbije Fabijani Srećni sluga zakopanog grada RALETOV FILMSKI OPUS Osvrt na Raletovo filmsko stvaralašvo ZAVRŠNA MONTAŽA In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine. Naslov: MOJE VREME: Vreme umetnosti i društva, tom 2 Izdavač: iLearn Strana: 484 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 14,5 x 20,5 cm Godina izdanja: 2022 ISBN: 9788680666136

Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegov moral uistinu je bio antički i u tom kontekstu – bez imalo pretencioznosti – podsvjesno sam ga uspoređivao sa Katonom Mlađim, neumornim i tvrdoglavim borcem protiv Cezarove diktature. Svoje stavove je branio oštro i beskompromisno, zastupajući čestitost, etičke i humanističke vrijednosti bez obzira na posljedice. — Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ …Radoslav Ćebić je spadao u zastupnike javnosti nasuprot moćnicima, tj. nije nikada radio ni za kakve posebne interese, nego se uvek nalazio u službi javnosti. Drugim rečima, spadao je u Novinare, a novinari s velikim početnim N pripadaju retkoj sorti na početku XXI veka u Srbiji… Kao što je u ovoj sredini neretko slučaj, Radoslav Ćebić, za života uvek u drugom planu, postaće poznatiji i priznatiji, blagodareći i ovoj knjizi, nakon svoje prerane smrti. — Jovo Bakić, sociolog …Radoslava Ćebića pamtiću na prvom mestu kao izuzetno pristojnog čoveka. Može zvučati neobično što među brojnim drugim kvalitetima koje je posedovao, baš ovaj izdvajam. Međutim, uljudnost i odmerenost, pažnja poklonjena sagovorniku i poštovanje njegovog vremena, u toj meri su retki danas da, kada se pojave, zaslužuju posebno mesto…I za mnogo bogatija novinarstva od ovog našeg, u priličnoj meri obogaljenog, bila bi velika šteta kada bi izgubila nekoga kao što je Ćebić bio. — Dr Miša Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost VREME POLITIKE Pogrešni zaključci i zamena teza Trideset pet sekundi drame Batina u rukama gradonačelnika Ni moći ni para Betoniranje domaćih preduzeća Tri pogleda na istu stvarnost Tko leti vrijedi Zvezdanove staze General Vučićeve vojske Ima li radnika na ulicama Večiti Operativac Ovaj čovek je neuništiv Ministar zvani skandal Optužnica protiv suda Jaram za pravosuđe Izgradnja na „dođem ti“ Ko su ološ, bednici i nesrećnici Čik da nam uzmete aerodrom Tri grane vlasti: crno Opasnost od zaborava Smrt u odsustvu vlasti Oni idu dalje Izvinite što sam na vlasti Sloboda na zgarištu Pustite decu Kako se broji i laže Oni i mi Baštinici krvavog rata Doktore, kako je to biti gradonačelnik? Kako da laž postane tajna Dvadeset maraka za gospodina Palmu Atentati iz tabloida Imovina kao opijum za državu Čovek koji je ubio Željka Ražnatovića Vanredno pravosuđe POLITIKA - INTERVJUI Pritiske sam rešavao sa dve reči Parcijalno zaključivanje Grad koji ne voli svoje reke Igre bez granica kafanskih patriota Ko je dostojan da odlučuje o dostojnosti Ne pljuj po pravosuđu Nezavisnost pravosuđa diktira tempo pregovora Teški metro i laka obećanja Kako su političari sebi iskopali jamu Koliko još ima do EU? Gubitnici u igrama moći Tužilaštvo po sovjetskom modelu Profit ubistva vredan Šta ti je ovo trebalo? Sačuvaćemo Republiku Srpsku Upoznaću svet s političkim kriminalom u Srbiji Društvo je u strahu od Vučića Radoičić je Vučićev telohranitelj Nezavisnost pravosuđa je osnovno ljudsko pravo DB zatvara krug Oni se jedino plaše ulice U ovoj zemlji ništa nije kako treba Političko silovanje Srbije Rusija je prijatelj Srbije Vučić je počeo razroko da gleda Dosledni, strpljivi, borbeni Povratak zakonu čopora Nervoza uzurpatora je dobar znak Skupštinom protiv protesta Uvod u istrebljenje medija Glavom kroz zid Izraz „neprijatelj naroda“ nije prikladan u demokratiji Možda sam ja opasan čovek Teška ljaga Univerziteta u Beogradu Oko Vučića se steže obruč Zašto Srbiji niko ne veruje Ideologija je ubila spontanost Zgodna meta Vučićev ples na ivici vulkana Vučić nije sposoban da organizuje sistem In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegov moral uistinu je bio antički i u tom kontekstu – bez imalo pretencioznosti – podsvjesno sam ga uspoređivao sa Katonom Mlađim, neumornim i tvrdoglavim borcem protiv Cezarove diktature. Svoje stavove je branio oštro i beskompromisno, zastupajući čestitost, etičke i humanističke vrijednosti bez obzira na posljedice. — Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ …Radoslav Ćebić je spadao u zastupnike javnosti nasuprot moćnicima, tj. nije nikada radio ni za kakve posebne interese, nego se uvek nalazio u službi javnosti. Drugim rečima, spadao je u Novinare, a novinari s velikim početnim N pripadaju retkoj sorti na početku XXI veka u Srbiji… Kao što je u ovoj sredini neretko slučaj, Radoslav Ćebić, za života uvek u drugom planu, postaće poznatiji i priznatiji, blagodareći i ovoj knjizi, nakon svoje prerane smrti. — Jovo Bakić, sociolog …Radoslava Ćebića pamtiću na prvom mestu kao izuzetno pristojnog čoveka. Može zvučati neobično što među brojnim drugim kvalitetima koje je posedovao, baš ovaj izdvajam. Međutim, uljudnost i odmerenost, pažnja poklonjena sagovorniku i poštovanje njegovog vremena, u toj meri su retki danas da, kada se pojave, zaslužuju posebno mesto…I za mnogo bogatija novinarstva od ovog našeg, u priličnoj meri obogaljenog, bila bi velika šteta kada bi izgubila nekoga kao što je Ćebić bio. — Dr Miša Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost VREME POLITIKE Pogrešni zaključci i zamena teza Trideset pet sekundi drame Batina u rukama gradonačelnika Ni moći ni para Betoniranje domaćih preduzeća Tri pogleda na istu stvarnost Tko leti vrijedi Zvezdanove staze General Vučićeve vojske Ima li radnika na ulicama Večiti Operativac Ovaj čovek je neuništiv Ministar zvani skandal Optužnica protiv suda Jaram za pravosuđe Izgradnja na „dođem ti“ Ko su ološ, bednici i nesrećnici Čik da nam uzmete aerodrom Tri grane vlasti: crno Opasnost od zaborava Smrt u odsustvu vlasti Oni idu dalje Izvinite što sam na vlasti Sloboda na zgarištu Pustite decu Kako se broji i laže Oni i mi Baštinici krvavog rata Doktore, kako je to biti gradonačelnik? Kako da laž postane tajna Dvadeset maraka za gospodina Palmu Atentati iz tabloida Imovina kao opijum za državu Čovek koji je ubio Željka Ražnatovića Vanredno pravosuđe POLITIKA - INTERVJUI Pritiske sam rešavao sa dve reči Parcijalno zaključivanje Grad koji ne voli svoje reke Igre bez granica kafanskih patriota Ko je dostojan da odlučuje o dostojnosti Ne pljuj po pravosuđu Nezavisnost pravosuđa diktira tempo pregovora Teški metro i laka obećanja Kako su političari sebi iskopali jamu Koliko još ima do EU? Gubitnici u igrama moći Tužilaštvo po sovjetskom modelu Profit ubistva vredan Šta ti je ovo trebalo? Sačuvaćemo Republiku Srpsku Upoznaću svet s političkim kriminalom u Srbiji Društvo je u strahu od Vučića Radoičić je Vučićev telohranitelj Nezavisnost pravosuđa je osnovno ljudsko pravo DB zatvara krug Oni se jedino plaše ulice U ovoj zemlji ništa nije kako treba Političko silovanje Srbije Rusija je prijatelj Srbije Vučić je počeo razroko da gleda Dosledni, strpljivi, borbeni Povratak zakonu čopora Nervoza uzurpatora je dobar znak Skupštinom protiv protesta Uvod u istrebljenje medija Glavom kroz zid Izraz „neprijatelj naroda“ nije prikladan u demokratiji Možda sam ja opasan čovek Teška ljaga Univerziteta u Beogradu Oko Vučića se steže obruč Zašto Srbiji niko ne veruje Ideologija je ubila spontanost Zgodna meta Vučićev ples na ivici vulkana Vučić nije sposoban da organizuje sistem In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine. Naslov: MOJE VREME: Vreme politike, tom 1 Izdavač: iLearn Strana: 596 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 14,5 x 20,5 cm Godina izdanja: 2022 ISBN: 9788680666129

Opis proizvoda Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegov moral uistinu je bio antički i u tom kontekstu – bez imalo pretencioznosti – podsvjesno sam ga uspoređivao sa Katonom Mlađim, neumornim i tvrdoglavim borcem protiv Cezarove diktature. Svoje stavove je branio oštro i beskompromisno, zastupajući čestitost, etičke i humanističke vrijednosti bez obzira na posljedice. — Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ …Radoslav Ćebić je spadao u zastupnike javnosti nasuprot moćnicima, tj. nije nikada radio ni za kakve posebne interese, nego se uvek nalazio u službi javnosti. Drugim rečima, spadao je u Novinare, a novinari s velikim početnim N pripadaju retkoj sorti na početku XXI veka u Srbiji… Kao što je u ovoj sredini neretko slučaj, Radoslav Ćebić, za života uvek u drugom planu, postaće poznatiji i priznatiji, blagodareći i ovoj knjizi, nakon svoje prerane smrti. — Jovo Bakić, sociolog …Radoslava Ćebića pamtiću na prvom mestu kao izuzetno pristojnog čoveka. Može zvučati neobično što među brojnim drugim kvalitetima koje je posedovao, baš ovaj izdvajam. Međutim, uljudnost i odmerenost, pažnja poklonjena sagovorniku i poštovanje njegovog vremena, u toj meri su retki danas da, kada se pojave, zaslužuju posebno mesto…I za mnogo bogatija novinarstva od ovog našeg, u priličnoj meri obogaljenog, bila bi velika šteta kada bi izgubila nekoga kao što je Ćebić bio. — Dr Miša Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost VREME POLITIKE Pogrešni zaključci i zamena teza Trideset pet sekundi drame Batina u rukama gradonačelnika Ni moći ni para Betoniranje domaćih preduzeća Tri pogleda na istu stvarnost Tko leti vrijedi Zvezdanove staze General Vučićeve vojske Ima li radnika na ulicama Večiti Operativac Ovaj čovek je neuništiv Ministar zvani skandal Optužnica protiv suda Jaram za pravosuđe Izgradnja na „dođem ti“ Ko su ološ, bednici i nesrećnici Čik da nam uzmete aerodrom Tri grane vlasti: crno Opasnost od zaborava Smrt u odsustvu vlasti Oni idu dalje Izvinite što sam na vlasti Sloboda na zgarištu Pustite decu Kako se broji i laže Oni i mi Baštinici krvavog rata Doktore, kako je to biti gradonačelnik? Kako da laž postane tajna Dvadeset maraka za gospodina Palmu Atentati iz tabloida Imovina kao opijum za državu Čovek koji je ubio Željka Ražnatovića Vanredno pravosuđe POLITIKA - INTERVJUI Pritiske sam rešavao sa dve reči Parcijalno zaključivanje Grad koji ne voli svoje reke Igre bez granica kafanskih patriota Ko je dostojan da odlučuje o dostojnosti Ne pljuj po pravosuđu Nezavisnost pravosuđa diktira tempo pregovora Teški metro i laka obećanja Kako su političari sebi iskopali jamu Koliko još ima do EU? Gubitnici u igrama moći Tužilaštvo po sovjetskom modelu Profit ubistva vredan Šta ti je ovo trebalo? Sačuvaćemo Republiku Srpsku Upoznaću svet s političkim kriminalom u Srbiji Društvo je u strahu od Vučića Radoičić je Vučićev telohranitelj Nezavisnost pravosuđa je osnovno ljudsko pravo DB zatvara krug Oni se jedino plaše ulice U ovoj zemlji ništa nije kako treba Političko silovanje Srbije Rusija je prijatelj Srbije Vučić je počeo razroko da gleda Dosledni, strpljivi, borbeni Povratak zakonu čopora Nervoza uzurpatora je dobar znak Skupštinom protiv protesta Uvod u istrebljenje medija Glavom kroz zid Izraz „neprijatelj naroda“ nije prikladan u demokratiji Možda sam ja opasan čovek Teška ljaga Univerziteta u Beogradu Oko Vučića se steže obruč Zašto Srbiji niko ne veruje Ideologija je ubila spontanost Zgodna meta Vučićev ples na ivici vulkana Vučić nije sposoban da organizuje sistem In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Opis proizvoda Knjiga „Moje Vreme“ nije samo svedočanstvo o politici, društvu, umetnosti i ljudskim pričama u vremenu u kome je Radoslav živeo. „Moje Vreme“ je zbirka radova koja svedoči o talentu i svestranosti jednog čoveka. Svedočanstvo je to o preranom odlasku čoveka i velikom gubitku koji taj odlazak ostavlja novinarstvu i stvaralaštvu u Srbiji. Svedočanstvo o tome šta je jedan blistavi um mogao još da daruje svima nama, ovom svetu. „Moje Vreme“ je dopunska literatura za one koji žele da se upuste u svet društvenih nauka i umetnosti. Ako se jednog dana budemo pitali da li je moguće da smo tako živeli ili ukoliko budemo želeli da pokažemo budućim generacijama kakvo je bilo razdobolje od 2013. do 2020, potpisujem da je najmerodavniji podsetnik tog perioda upravo „Moje Vreme“. — Dr Miloš Starović Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegov moral uistinu je bio antički i u tom kontekstu – bez imalo pretencioznosti – podsvjesno sam ga uspoređivao sa Katonom Mlađim, neumornim i tvrdoglavim borcem protiv Cezarove diktature. Svoje stavove je branio oštro i beskompromisno, zastupajući čestitost, etičke i humanističke vrijednosti bez obzira na posljedice. — Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ …Radoslav Ćebić je spadao u zastupnike javnosti nasuprot moćnicima, tj. nije nikada radio ni za kakve posebne interese, nego se uvek nalazio u službi javnosti. Drugim rečima, spadao je u Novinare, a novinari s velikim početnim N pripadaju retkoj sorti na početku XXI veka u Srbiji… Kao što je u ovoj sredini neretko slučaj, Radoslav Ćebić, za života uvek u drugom planu, postaće poznatiji i priznatiji, blagodareći i ovoj knjizi, nakon svoje prerane smrti. — Jovo Bakić, sociolog …Radoslava Ćebića pamtiću na prvom mestu kao izuzetno pristojnog čoveka. Može zvučati neobično što među brojnim drugim kvalitetima koje je posedovao, baš ovaj izdvajam. Međutim, uljudnost i odmerenost, pažnja poklonjena sagovorniku i poštovanje njegovog vremena, u toj meri su retki danas da, kada se pojave, zaslužuju posebno mesto…I za mnogo bogatija novinarstva od ovog našeg, u priličnoj meri obogaljenog, bila bi velika šteta kada bi izgubila nekoga kao što je Ćebić bio. — Dr Miša Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Kratak sadržaj Reč priređivača Zahvalnost VREME POLITIKE Pogrešni zaključci i zamena teza Trideset pet sekundi drame Batina u rukama gradonačelnika Ni moći ni para Betoniranje domaćih preduzeća Tri pogleda na istu stvarnost Tko leti vrijedi Zvezdanove staze General Vučićeve vojske Ima li radnika na ulicama Večiti Operativac Ovaj čovek je neuništiv Ministar zvani skandal Optužnica protiv suda Jaram za pravosuđe Izgradnja na „dođem ti“ Ko su ološ, bednici i nesrećnici Čik da nam uzmete aerodrom Tri grane vlasti: crno Opasnost od zaborava Smrt u odsustvu vlasti Oni idu dalje Izvinite što sam na vlasti Sloboda na zgarištu Pustite decu Kako se broji i laže Oni i mi Baštinici krvavog rata Doktore, kako je to biti gradonačelnik? Kako da laž postane tajna Dvadeset maraka za gospodina Palmu Atentati iz tabloida Imovina kao opijum za državu Čovek koji je ubio Željka Ražnatovića Vanredno pravosuđe POLITIKA - INTERVJUI Pritiske sam rešavao sa dve reči Parcijalno zaključivanje Grad koji ne voli svoje reke Igre bez granica kafanskih patriota Ko je dostojan da odlučuje o dostojnosti Ne pljuj po pravosuđu Nezavisnost pravosuđa diktira tempo pregovora Teški metro i laka obećanja Kako su političari sebi iskopali jamu Koliko još ima do EU? Gubitnici u igrama moći Tužilaštvo po sovjetskom modelu Profit ubistva vredan Šta ti je ovo trebalo? Sačuvaćemo Republiku Srpsku Upoznaću svet s političkim kriminalom u Srbiji Društvo je u strahu od Vučića Radoičić je Vučićev telohranitelj Nezavisnost pravosuđa je osnovno ljudsko pravo DB zatvara krug Oni se jedino plaše ulice U ovoj zemlji ništa nije kako treba Političko silovanje Srbije Rusija je prijatelj Srbije Vučić je počeo razroko da gleda Dosledni, strpljivi, borbeni Povratak zakonu čopora Nervoza uzurpatora je dobar znak Skupštinom protiv protesta Uvod u istrebljenje medija Glavom kroz zid Izraz „neprijatelj naroda“ nije prikladan u demokratiji Možda sam ja opasan čovek Teška ljaga Univerziteta u Beogradu Oko Vučića se steže obruč Zašto Srbiji niko ne veruje Ideologija je ubila spontanost Zgodna meta Vučićev ples na ivici vulkana Vučić nije sposoban da organizuje sistem In memoriam Radoslav Ćebić (1972–2020) O autoru RADOSLAV ĆEBIĆ rođen je 1972. godine u Sarajevu. Završio je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek montaža. Tokom karijere sarađivao je sa Produkcijskom grupom Mreža, Radio-televizijom Srbije, Televizijom Nova S… U „Vreme“ je došao 2006. godine, kada je u okviru „Vreme Filma“ radio montažu TV serijala „Jedinica“. Kasnije je bio koautor dokumentarnih filmova „Pad Krajine“ (2007), „Atentat na Đinđića – Medijska pozadina“ (2008), „Bombardovanje“ (2009) i „Peti oktobar – Konačni obračun“ (2010). U filmskoj produkciji „Vremena“ sarađivao je na dokumentarno-igranim filmovima „Heroj 1914“ (2014) i „Apis“ (2020). Od 2014. do 2019. kao reditelj uradio je svih 138 „Vremenovih“ emisija „Zumiranje“. Nedeljniku „Vreme“ dao je i novinarski doprinos sa više od 140 objavljenih tekstova. U trenutku smrti, radio je na dokumentarnom filmu o ilegalnom rušenju u beogradskoj Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. godine.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Doba teskobe - Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 Format: 20 cm Povez: Broširani Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Retrko u ponudi, odlično očuvano! Edicija „Albatros“, kolo 5, knjiga 1, urednik Stevan Raičković Autor - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Naslov Sedefaste dveri / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 88 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ5 ; 1 Napomene Beleška o pesniku / L. M.: str. [89]. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. MG40 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Felicito Yanaque se iz siromaštva izdigao do vlasnika prijevozničke tvrtke. Njegova dva sina rade za njega. Prima prijeteće pismo u kojem traži novac za zaštitu. Policija ga ne shvaća ozbiljno, Felicito odbija platiti i biva uvučen u noćnu moru. On postaje nevoljki javni heroj. Tada mu ljubavnicu otmu i stvari se ozbiljno zakompliciraju. I otkrije da su njegove nevolje počele vrlo blizu kuće. Njegova sudbina isprepletena je s pričom o Rigobertu, bogatom direktoru osiguranja u Limi. Njegov šef i stari prijatelj, Ismael, iznenada objavljuje da se ženi svojom kućnom pomoćnicom, čolom iz Piure, na zaprepaštenje njegovih sinova blizanaca, para brutalnih rasipnika. Ismael bježi u Europu sa svojom novom nevjestom, ostavljajući Rigoberta da se suoči s prijetnjama blizanaca i njihovim tvrdnjama da je u dogovoru s spletkaricom oteo bogatstvo starcu. Rigoberta progone tisak i TV. U međuvremenu, njegov sin jedinac ima vizije tajanstvenog stranca koji može, ali i ne mora biti vrag... Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.