Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Hetrich (Vinkovci, 25. listopada 1921. – Stubičke Toplice, 5. travnja 1999.) hrvatski i jugoslavenski filmski, kazališni i televizijski redatelj, televizijski voditelj, glumac te jedan od utemeljitelja Televizije Zagreb.[1][2] Životopis U rodnim Vinkovcima je odškolovao pučku školu i tri razreda gimnazije koju je potom završio 1939. godine u Zagrebu. Studirao je i diplomirao kazališnu i filmsku režiju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu. Od 1946. bio je spiker i izvjestitelj, adaptirao romane i pripovijetke te režirao oko 80 drama na Radio Zagrebu. Napisao je tekstove za radio igre Konvoj (s Borom Slaninom, 1949.) i Izvan kruga (1951.). Od 1956. radi na Televiziji Zagreb. Pokretač je ili dio autorskih ekipa te voditelj slavnih emisija Televizije Zagreb poput emisije o filmu Ekran na ekranu Nenada Pate, serija TV portreta i razgovorara s poznatim osobama u Srdačno vaši, kvizova 3, 2, 1… kreni!, Kviskoteka te Brojke i slova. Redatelj je oko 80 TV drama i dvije kultne TV serije: Kuda idu divlje svinje[3] i Kapelski kresovi[4] koje su među najpoznatijim ikad snimljenim na Televiziji Zagreb.[5] Režirao je 12-ak kazališnih komada u zagrebačkom, karlovačkom i subotičkom kazalištu, a pet godina je bio dramaturg u Zora filmu. Bio je spiker u oko 100 dokumentarnih filmova, režirao dugometražnimetražni i kratki igrani film za djecu Veliko putovanje (1958.) i više kratkometražnih igranih, dokumentarnih i namjenskih filmova. U Oglašavajućem zavodu Hrvatske (OZEHA) osnovao je filmsko-televizijski odjel, za koji je režirao nekoliko stotina reklama. Zajedno s redateljem Marijem Fanelijem za vrijeme mandata rektora Koste Spaića na ADU predaje televizijsku režiju. Objavio je više knjiga intervjua i putopisa, a pisao je i humoreske, crtice pod pseudonimom Grigorije Fućak te vestern-romane pod pseudonimom John George Jullian. Filmske i televizijske režije Veliko putovanje (1958.), scenarist: Ivan Hetrich, igrani film, 1h 5` Proučavanje, (1959.), scenarist: Ivan Hetrich, dokumentarni film, 7` 34` Posve obična priča (1959.), scenarist: Dredvin Ferber, dokumentarni film, 20` Vučjak (1961.), scenaristi: Miroslav Krleža, Ivo Štivičić, TV drama Iznenađenje, (1962.), scenarist: Mario Hladnik, dokumentarni film, 6` Crne i bijele košulje, (1963.), scenarist: Aleksandar Petrović, TV drama Hiljadu stupova dalekovoda, (1962.), scenaristi: Ivan Hetrich i Branko Knezoci, dokumentarni film, 59` Kuda idu divlje svinje (1971.), scenarij: Ivo Štivičić, TV serija Allegro con brio (1973.), scenarij: Olga Savić, TV drama, 1h 8` Seoba duša (1973.), scenarij Karl Wittlinger, TV drama, 1h 20` Kapelski kresovi (1976.), scenarij: Ivica Ivanec, TV serija Kazališne režije `Volpone`, Ben Jonson, (1952.), Karlovačko kazalište `Gigi`, Sidonie Gabrielle Colette, (1954.), Karlovačko kazalište `Čežnja pod brijestovima`, Eugen O’Neill, 25. ožujka 1955., Narodno pozorište, Subotica `Čarobnjak koji donosi kišu`, R. N. Nash, (1959.), Gradsko kazalište Komedija `Tko je boji Virginije Woolf`, Eduard Albee, (1965.), Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu Filmografija Televizijske uloge `Smogovci` kao pripovjedač #1 (1982.) `U susret zemljama` kao Ivan (1967.) Filmske uloge `Protest` (1967.) `Zagrebački koktel` (1966.) `H-8` kao pripovjedač #1 (sa Stjepanom Jakševac) (1958.) Knjige Intervjui, Zagreb 1982. — nakladnik: OOUR Vjesnikova press agencija Srce u zavičaju, Zagreb 1986. — nakladnik: IROS (putopisi i razgovori s hrvatskim iseljenicima), uvodni tekst Ivan Čizmić, pogovor Branislav Glumac Prodavač smrti (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1984. Pod maskom (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1984. Kockar u Gradu (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1985. Stranac u igri (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1986. U potrazi za hrvatima: Kroz Australiju, Zagreb 1996. — nakladnik: ITP `Marin Držić` U potrazi za hrvatima: Kroz Južnoafričku Republiku, Zagreb 1996. — nakladnik: ITP `Marin Držić` U potrazi za hrvatima: Kroz Južnu Ameriku, Zagreb 1996. - nakladnik: ITP `Marin Držić` Nagrade Republička nagrada za umjetnost 1950. Nagrada grada Zagreba 1965. Nagrada Zlatni vijenac Studija 1973. Izvori Kratke vijesti (Hrvatska radiotelevizija). 24. rujna 2015. Inačica izvorne stranice arhivirana 24. rujna 2015. Pristupljeno 2. prosinca 2020. Josip Šarčević. 24. listopada 2010. Ivan Hetrich. Hrvatski povijesni portal (engleski). Inačica izvorne stranice arhivirana 10. ožujka 2016. Pristupljeno 2. prosinca 2020. `Kuda idu divlje svinje` Štivičića i Hetricha. Yugopapir. 1971. Pristupljeno 17. siječnja 2021. O seriji u časopisu Nacional govori glavni glumac Ljubo Jelčić, 04.07.2020 Maja Benović. 1988. Ivan Hetrich, životna priča: Bio je prvi spiker i voditelj prvog Dnevnika na jugoslavenskoj televiziji. Studio. Inačica izvorne stranice arhivirana 20. veljače 2020. Pristupljeno 2. prosinca 2020.

Autori: Ajvor Jorki, Dženet Trevin, Piter Kolet, Mišel Makoj, Nensi Rirdon, Vin Rej. Ovaj priručnik za rad na televiziji zbornik je radova anglosaksonskih radio i TV novinara koji pored univerzalnih pravila profesije u njemu otkrivaju i male tajne svoga zanata.Ova knjiga je korisna svima koji žele da se bave novinarstvom. Pruža im mogućnost da nauče pravila po kojima treba raditi i naglašava njen značaj za analizu rada novinara, ali i ponašanja političara. „Bliže se izbori. Političari mnogo pričaju i obećavaju. Knjiga vam može pomoći da shvatite da li su oni iskreni prema vama“.Knjiga predstavlja značajan udžbenik ne samo za studente, nego i za novinare koji već rade na televiziji, jer im pruža priliku za analizu i unapređivanje sopstvenog rada. „Knjiga je nastala iz nužde. Na našem tržištu ne postoji udžbenik koji je potreban za svakodnevni rad na televiziji. Upravo iz te naše potrebe ovaj priručnik je morao da se dogodi“.Ukoliko radite na televiziji morate voditi računa o naizled nevažnim detaljima koji utiču na stvaranje prvog utiska: garderobi, nakitu, stavu. Sitnice pred kamerama pružaju mnogo više informacija nego sama izgovorena reč: „Kada u političkim duelima krene bujica reči, vama ništa nije jasno. Međutim kada pogledate govor tela sagovornika, način na koji se obraćaju jedni drugima dolazite do meta nivoa njihove komunikacije, a to je dvoboj - dramatična interesantna igra između voditelja i gosta.“ ✰Izdavač: Fondacija Konrad Adenauer, 2011. ✰Povez: broširan, 229 strana, tiraž 1000. ✰Nepodvlačena, nema posvetu, poneka mrlja i sitnije oštećenje, težina 300 grama *

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Miroslav Vislavski Pismo: latinica Jezik: srpski Broj strana: 216 Dimenzije: 24 x 16 cm Meke korice Opis: U jugoslovenskom, srpskom i vojvođanskom sportu Miroslav Vislavski ostavio je dubok trag. O tome svedoče rezultati fudbalskog i, pre svega, odbojkaškog kluba Vojvodina. Ostvarenja u novinarstvu zabeležena su u brojnim televizijskim emisijama koje je uređivao i vodio, kao i u novinskim tekstovima. Poslednju seriju tekstova, objavljenih u magazinu „Tabloid“ sabrao je u knjigu „Kontranapad njima i njihovim“. Miroslav Vislavski je rođen 5. augusta 1952 u Vrbasu, u porodici Jakima Vislavskog i Amalije (rođene Arvaji) kao njihov četvrti sin nakon Joakima, Mihajla i Vladimira. U Vrbasu pohađa osnovnu školu i Školu učenika u privredi (elektroinstalater). Radna karijera je započela u fabrici šećera „Bačka“ (1970 – 1973), a u međuvremenu je bio u JNA (1971/72) u Nišu. Kao angažovani omladinski aktivista, biva izabran na profesionalni rad u Sekretarijat Predsedništva Pokrajinske konferencije SSOV (1973 – 1974), potom je bio član Sekretarijata Predsedništva PKSSRNV (1974 – 1979). Od 1979 – 1986 bio je sekretar SIZ za učenički i studentski standard Vojvodine. Usledio mandatni period od 1986 na funkciji predsednika Opštinske konferencije SSRNV Stari Grad u Novom Sadu, koji je prekinut decembra 1988 u vreme antibirokratske revolucije (Jogurt revolucije), sa žrtvama Miloševiće nacionalističke politike. Prekid političke karijere je nastavljen radom u komercijali Osiguranja „Croatia“ Rijeka (1989 – 1991). Građanski rat i raspad Jugoslavije su prekinuli ovaj period karijere. U novim okolnostima se zaposlio u Odbojkaškom klubu Vojvodina i ubrzo je imenovan za generalnog direktora (1992 – 2001). Za vreme njegovih mandata i pod njegovim vođstvom, klub je ostvario najveće uspehe. OK Vojvodina je bio devet puta prvak države, šest puta pobednik nacionalnog Kupa, treći u Evropi i pet godina za redom među deset najboljih evropskih klubova. U tom periodu, u sumornoj deceniji opšteg propadanja i sunovrata svih vrednosti, ratnom okruženju, međunarodnoj izolaciji, Vojvodina je bila lider jugoslovenske odbojke i predvodnik svih procesa u stvaranju fenomena odbojke. Državnu reprezentaciju koja je osvoila dve Olimpijske medalje (bronza i zlato), srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i četiri medalje sa Evropskog prvenstva (dve bronze, srebro i zlato), činili su 90 % kadrovi iz Vojvodine (igrači i treneri). OK Vojvodina je u celom tom periodu bila zvanično najpopularniji klub u Novom Sadu i jedan od najpopularnijih u Jugoslovenskom sportu. Za vreme rada u OK Vojvodina, obavljao je funkcije predsednika Odbojkaškog saveza Srbije 1996 – 2000. Bio je predsednik Udruženja odbojkaških klubova prve i druge lige (40 najboljih klubova) od 1993 – 2001. Krajem 2000 godine prelazi sporazumom iz OK u Fudbalski klub Vojvodina. U kome ostaje godinu dana kada biva smenjen u sukobu sa predsednikom kluba Miodragom Kostićem. Iako je dobio sudsku presudu zbog nezakonite smene, napušta klub 2003. Još za vreme sudskog spora, počinje karijeru novinara. Radio je na televizijama Jesenjin i Kanal 9, kasnije i na tv Panonija i tv KTV (Zrenjanin) preko 1500 emisija o sportu (Kontranapad i Sport iz drugog ugla), političkog sadržaja (Vruća stolica i Bez cenzure), o sindikalnim temama (OSAA) i na druge društvene teme (Aktuelnosti i Periskop). Bio je autor, scenarista i režiser nekoliko dokumentarnih filmova i serija. Od serija su realizovane: „Bogovi Olimpa“ (18 epizoda 2012 god), „Fenomen odbojke“ (13 epizoda – 2014 god) Vojvodina naša radost (8 epizoda 2017 god), Legende u legendi (4 epizode – 2016 god). U 1918 započeo serijal „Na putu druge krune“ Od 2006 do 2017 je objavljivao stalnu kolumnu „Kontranapad“ u magazinu Tabloid gde je ujedno bio urednik sportske rubrike od 2009 godine. Pisao je i za druge listove o sportskim temama (Sport, Dnevnik). Objavio je knjige: Velika zabuna (2001), Kontranapad (2011), Novi kontranapad (2016), Kontranapad njima i njihovim (2018). Objavljivao je priloge i recenzije u nekoliko drugih knjiga. Za uspešan rad u učeničkom i studentskom standardu 1979 Predsedništvo SFRJ ga je odlikovalo Ordenom rada sa srebrnim vencem. U Ok Vojvodina je dobitnik „Zlatne plakete“ (1996) i proglašen je Velikanom kluba kao nosilac najvišeg priznanja „Statua velikana“ (2001). Nosilac je plakete Odbojkaškog saveza Vojvodine (2011). Za novinarski rad, dobio je Priznanje „Jaša Tomić“ Društva novinara Vojvodine (2007), Priznanje za izdavački poduhvat godine (2011) i Priznanje za životno delo (2014) Udruženja sportskih novinara Srbije. Oženjen je Milijanom rođenom Milović (od 1973), sa kojom je podigao dve ćerke, Miroslavu i Mariju. Živi u Novom Sadu od 1974 godine. U penziji je od 2012.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Naslov originala: Nigella Bites / Nigella Lawson Zahvaljujući neodoljivom šarmu i izuzetnom stilu, izvrsnim receptima i popularnim TV-serijalima o kuvanju, Najdžela Loson je za kratko vreme postala poznata širom sveta kao sinonim za sve u vezi s hranom što je zavodljivo i ugodno. U ovom kuvaru Najdžela nam otkriva svoje omiljene recepte za jela koja se lako prave bez obzira na to da li ih spremate posle napornog radnog dana, tokom lenjeg vikenda ili dugog kišnog popodneva. Svi recepti su jednostavni, divni za oko i ukusni, i sve ih objedinjuje Najdželin nekomplikovani, originalni, sveži pristup koji je odlično usklađen sa savremenim načinom života. Bez obzira na to da li sprema Paštu fažol ili Mafine sa pomorandžama, Najdžela zna kako da postigne maksimum s malo truda. Najdžela Loson (engl. Nigella Lawson) je britanska kulinarska voditeljka i novinarka. Radi na televizijama BiBiSi i 24Kitchen. Biografija Najdžela potiče iz jevrejskih porodica i sa očeve i sa majčine strane. [2] Losonova je provela deo svog detinjstva u velškom selu. Morala je da se preseli u školu devet puta u dobi između 9 i 18 godina i zato je školske godine opisala kao teške.[3] Pohađala je mnogo privatnih srednjih škola a kasnije radila u nekoliko prodavnica u Londonu. [4] Diplomirala je na Univerzitetu u Oksfordu dobivši diplomu srednjovekovnih i modernih jezika. Kasnije je živela u Italiji, Firenci neko vreme. [5] Karijera Radila je kao novinarka i lektorka do 1985. kada je počela da radi kao restoranski kritičar i degutastor. [3] Deset godina kasnije je počela da piše kolumnu o hrani u magazinu Vog. [6] Losonova je još od detinjstva imala osećaj za kuvanje, jer je imala majku koja je isto tako uživala u kuvanju. [7] Izdala je knjigu pod nazivom How to Eat (Kako jesti) 1998. godine i prodala je preko 300 000 kopija u Ujedinjenom Kraljevstvu. [8] Britanski magazin The Sunday Telegraph je knjigu proglasio za `najvredniji kulinarski vodič objavljen ove decenije.` [9] Dve godine kasnije je izdala knjigu How to be a Domestic Goddess (Kako biti domaća boginja). [5] Od 1999. godine pa sve do 2001. je imala svoju kulinarsku emisiju Najdželini zalogaji koja se emitovala na kanalu Channel 4. [10] Prva sezone emisije je imala oko 2 miliona gledalaca. [11] Emisija je dala prateću knjigu recepata, koja se takođe naziva Najdželini zalogaji i koja je bila druga najprodavanija knjiga u SAD 2002. godine. [12] [13] Sledeća emisija koju je radila za isti kanal je bila Zauvek leto sa Najdželom. [14] Godine 2002. je počela da piše članke o kulinarstvu za The New York Times te je time njena popularnost i znanje počelo da raste čineći `njenu vrednost` već od 2 miliona funti 2003. godine. [15] [16] Najdžela sa promocije njene knjige 2004. godine Izdala je knjigu pod nazivom Gozba: Hrana koja slavi život 2004. godine. [17] Na kanalu ITV1 2005. godine, je počela da vodi emisiju Najdžela u kojoj je dovodila poznate ličnosti kao goste. [18] Emisija je naišla na uglavnom negativnu kritiku i nakon što je u prvoj sedmici izgubila 40% gledalaca, emisija je otkazana. [19] [20] Godine 2006. je potpisala ugovore sa kanalima Food Network i BBC Two. Na kanalu BBC Two je vodila emisiju Najdželina božićna kuhinja a gledanost samo prve epizode je bila od 3,5 miliona gledalaca. [21] Njen uticaj kao komentator hrane pokazao se i krajem 2006. godine, kada je nakon što je pohvalila gusku kao izvor masti za glavni sastojak Božića, prodaja proizvoda u Velikoj Britaniji je bila značajno povećana. [22] Sledeća emisija koju je vodila je bila Najdžela Ekspres. Emisija je postavila uspeh u gledanosti i jedna od najboljih emisija kanala BBC Two svake nedelje. Prva epizoda debitovala je sa 2,85 miliona gledalaca, što je visoko iznad proseka za kanal. Podaci o gledanosti druge epizode pokazuju da je gledalo 3,3 miliona a sezona je dostigla 3,4 miliona 22. oktobra 2007.[21] [23] Popratna knjiga pod istim nazivom kao i emisija, objavljena je u Velikoj Britaniji u septembru 2007, SAD u novembru 2007, a u Australiji 2008. [24] Losonova se našla pod kritikom kada su se gledaoci žalili da je dobila na težini od prve debitantske epizode. Gardijan je, međutim, primetio da `hrana odgovara njenom izgledu - besprekornoj, sjajnoj i seksi`. [25] [26] Knjigu Kuhinja: Recepti iz srca kuće je izdala 2010. godine. Emisiju Najdželisima: Instant italijanska inspiracija je snimala tokom 2012. godine takođe za BiBiSi. U emisiji je kuvala italijanske recepte koje je naučila tokom pauze između srednje škole i studija. [27] Najdžela u Londonu 2012. godine U jesen 2015. je počela sa emitovanjem emisija Jednostavno Najdžela gde je kuvala, kako ona to naziva, `utešnu i jednostavnu hranu`. [28] Pojava i stil Iako je Losonova uživala u uspešnoj karijeri u kuvanju, ona nije školovani kuvar i ne voli da je nazivaju `slavnom kuvarom`. [29]Ona sebe ne smatra kuvaricom ili stručnjakom u svojoj oblasti. Kroz njene televizijske programe, ona naglašava da kuha za svoje zadovoljstvo, za uživanje, i da je kuvanje terapija.[30] Kad odlučuje koji će recept biti prikazan u njenim knjigama, ona zauzima stav navodeći: „Ako je to nešto što ne želim da nastavim da jedem nakon što sam sita, onda ne želim recept .. . Moram da osećam da želim ponovo da skuvam stvar `. [5] Losonova je usvojila ležeran pristup kuvanju, rekavši: `Mislim da kuvanje treba da bude zabavno i porodično. ... Mislim da je moj pristup kuvanju zaista opušten i nije krut. Nema pravila u mojoj kuhinji. ` Jedna urednica, naglašavajući tehničku jednostavnost Najdželinih recepata, primetila je da` njena jela ne zahtevaju nijednu detaljnu pripremu na koju se poziva većina TV kuvara `. [31] Najdžela je postala poznata po svom intimnom načinu predstavljanja jela, iako tvrdi da `To nije značilo da želim da bude tako ... Nemam talenta da osvojim drugu osobu. To je intimno, a ne flert`. Prepoznata po seksualnosti prezentacije i kuvanja, dovela je do toga da Losonovu nazivaju `kraljicom porno hrane`.

Бранка Оташевић се три и по деценије бавила преводом говора ТВ слике на говор писане речи потврђујући да је телевизијска критика као и телевизија: покрива све. Ова књига показује да се лако носила и са новинарским жанровима када је излазила из свог забрана културе. ТВ критике (Србија на екрану), репортаже (Свет на длану), извештаји (Белгија на дивану), читав Триптих књиге шаље поруку која је данас потребнија него икад: новинарство може да буде часна професија ако следи приступ каквог се целог живота држала Бранка Оташевић. Наслов: Триптих : из новинарске бележнице Издавач: Радио телевизија Србије Страна: 294 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2021 ИСБН: 978-86-6195-187-9

Opis proizvoda Velimir-Velja Pavlović 1953 – 2022 „Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“. „Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“ iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019. „Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor. . . “ Milan Vlajčić Vidi još informacija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Da li Miroslavljevo jevanđelje krije mapu nestalog blaga templara? Od autora bestselera Simeonov pečat. U Čikagu i Sankt Petrburgu, u isto vreme, ubijena su dva čoveka sa istim imenom &ndash Zoran Sedlar. Lanac ubistava se nastavlja u Beogradu, Moskvi, Solunu i Beču. Sve ubijene povezuje &ndash Miroslavljevo jevanđelje: na koži u pazušnoj jami imali su istetovirane monograme iz najstarijeg srpskog ćiriličnog spisa. Novinar Novak Ivanović kreće tragom ovih ubistava i postaje zatočenik velike zavere u koju su upleteni mafija, društvo &bdquoZa kralja i otadžbinu&ldquo, srpske i ruske diplomate, tajne službe, templari... Novakov prijatelj Oliver, majstor stripa, pokušava da otkrije tajnu skrivenu u crtežima i monogramima koji nisu suštinski vezani za tekst Jevanđelja. Kada saznaju da su originalne kožne korice Jevanđelja zamenjene krajem trinaestog veka, kada su i templari bili na Svetoj gori, dva prijatelja odlaze u Hilandar u kojem se Miroslavljevo jevanđelje nalazilo sedam vekova... Vanja Bulić (Kumanovo, 17. jul 1947) srpski je novinar, književnik i TV voditelj.[1] Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi njegova Zbirka. Biografija Vanja Bulić, od oca Dušana[2] i majke Bosiljke, rođen je 17. jula[3] 1947. godine u Kumanovu a od 1952. godine živi u Beogradu. U mladosti je bio član rok sastava „Sidra” i igrao odbojku u „Radničkom”. Bio je scenarista tri TV serije: „Jugovići” (RTS, 1988), „Drugo stanje” (BK televizija, 2006) i „Javlja mi se iz dubine duše” (TV Košava, 2007) Koscenarista je filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma „Drugo stanje”. Radio je dugo godina i kao urednik „Duge”. Pohađao je Devetu beogradsku gimnaziju. Studirao je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.[4] Ima tri sina Dušana, Ivana i Ognjena i unuka Todora.[5] Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Rad Udruženja „Adligat” podržavao je i pre formiranja, od 2008. godine, a Zbirka Vanje Bulića formirana je 2014. godine i sadrži veliki broj njegovih knjiga sa posvetama, kao i knjiga koje su njemu poklanjane sa posvetama značajnih književnika.[6] Vodio je „Bisere” na BK televiziji, televiziji Košava i OBN televiziji. Trenutno vodi emisiju „Posle ručka” na Hepi televiziji.

Миле Недељковић: КАЛЕНДАР српских народних обичаја и веровања за просту 1995.год. Издавач: Агенција ВАЉЕВАЦ, Ваљево, 1994.год. Меки повез, 379 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Миодраг „Миле“ Недељковић (Крћевац, Општина Топола, 2. март 1941 — Београд, 30. мај 2009) био је српски новинар, етнолог, публициста и књижевник. Биографија Основну школу завршио у родном Крћевцу, нижу гимназију у Аранђеловцу, гимназију похађао у Аранђеловцу а матурирао у Лазаревцу (1960). Апсолвирао на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, дипломирао на Филозофском факултету на групи за етнологију (1978). Радни век провео у Београду радећи као новинар или уредник у више редакција (Политика, Политика експрес, Радио ТВ ревија, Рад, Радничка штампа – издавачка делатност), као стручни сарадник (Институт за новинарство), као уредник у издавачкој делатности (Министарство за информације Србије). При крају радног века бива у групи новинара које незаконито отпушта са посла тадашњи директор Политике Драган Хаџи-Антић. По добијању судског спора о враћању на одговарајуће радно место, опредељује се за одлазак у пензију (2001). Први новинарски прилог објавио као гимназијалац у Гласу Шумадије (1958), прву позоришну критику у гимназијском листу Наше дело (1960). Био уметнички руководилац Драмског експерименталног студија СКУД Жикица Јовановић Шпанац (1963–1965) и управник Универзитетске експерименталне сцене Маска (1968). Предавао у школама Југословенског института за новинарство (1976–1991), био ментор за праксу студената књижевно-публицистичког смера Филолошког факултета у Београду (1984–1988) и координатор наставе на смеру журналистике у департману Београд новопазарског Факултета хуманистичких наука (2004–2009). Подстицао стваралаштво младих у области уметности и културе (песнике, рецитаторе, играчке, певачке и позоришне аматерске дружине) и био предани сарадник Савеза аматера Србије. После теже болести уз безмало непрекидан рад преминуо у Београду у породичној кући, сахрањен на месном гробљу у Крћевцу. Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Био је члан Удружења новинара Србије (од 1973), члан Председништва УНС (1985–1987, 2000–2009), члан Етнолошког друштва Србије (1978), члан Удружења фолклориста Србије (1979), секретар Савеза удружења фолклориста Југославије (1986–1987), један од оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“, иницијатор заснивања књижевне награде и истоимене публикације „Одзиви Филипу Вишњићу“ и манифестације „Винопије“, (вино пити а не напити се, оживљавање традиције обележавања Чистог понедељка, почетак ускршњег поста). Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије (1988); први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји у Срба (1990); за Лексикон народа света је добио Специјалну награду Осмог међународног салона књига у Новом Саду (2002); добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, у знак трајног признања за рад и допринос унапређењу новинарства Србије и Црне Горе (2006), Повеље Радио Београда 2 (поводом пола века постојања Радио Београда 2) за дугогодишњу сарадњу, допринос радио стваралаштву и афирмацију ауторског и критичког радија посвећеног култури и уметности (2008), и Повеље XIV међународног скупа „Власински сусрети” за свестран и значајан допринос на подручју етнологије и афирмације научног стваралаштва (2008). Његови псеудоними били су: Јоаким Крћевачки, Миодраг Буђевац, еН, -е-ћ, Емил Диманш, М. Ј. Воскресенски, Четврти Шешир). Превођен је на: енглески, француски, руски, немачки, шпански, бугарски и словеначки језик. Награда Миле Недељковић Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Поводом доделе награде, уприличена је четвородневна манифестација 27-30. септембра 2010. године, уз пратеће етно-фолклористичке радионице. Том приликом, у оквиру програма манифестације, уз подршку и помоћ супруге Невенке Недељковић је приређена и изложба посвећена раду и животу Мила Недељковића. По одлуци жирија већином гласова награду је добио Александар Бачко за дело: Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, издање аутора, Београд, 2009. Осим награде уручене су и плакете које су добили: Бојан Јовановић (Речник јавашлука, Прометеј, Нови Сад, 2009), Боса Росић (Поменици на камену, Народни музеј Ужице, Ужице, 2009), Данијел Синани (Русаље, Српски генеалошки центар, одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Београд, 2009), Димитрије О. Големовић (Крстивоје, Друштво за очување српског фолклора Градац, Ваљево, 2009) и Немања Радуловић, (Слика света у српским бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009). На манифестацији 23-25. септембра 2015. у Аранђеловцу добитник награде „Миле Недељковић“ био је проф. др Никола Павковић за књигу „Студије и огледи из правне етнологије“, издање Српског генеалошког центра из Београда (2014). Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело уручена је проф. др Ненаду Љубинковићу. Годину дана касније, септембра 2016, добитник награде „Миле Недељковић” био је проф. др Немања Радуловић за књигу „Слике, формуле, једноставни облици”, издање „Чигоје” из Београда (2015), а повеље „Миле Недељковић” за животно дело проф. др Мирјана Дрндарски из Београда. У септембр 2017. године добитник награде „Миле Недељковић” био је Владета Коларевић из Брезовца код Аранђеловца за књигу „Усмена небиштина”, а повеље „Миле Недељковић” за животно дело етнолог Драгољуб Златковић из Пирота. Дела Публицистика Чланке, есеје, књижевне приказе, позоришне и филмске критике и научна саопштења објављивао у листовима, часописима и стручним публикацијама: Студент (1962–1967) Видици (1964, 1967) Лето (1964) 20 семестара Шпанца (1964) Летопис Београдског универзитета (1965) Социолошке теме (1967–1968) Октобар (1967) ДМБ (1967) Нови Београд (1967–1971) Младост (1967–1970, 1988) Политика (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983) Пољоиндустрија (1968–1970) Панчевац (1968–1969) Фронт (1969) Глас Истре (1969) Крила Армије (1969) ПТТ весник (1969–1971) Сусрет (1970) НИН (1970) Задруга (1970–1971) Просветни преглед (1970–1971) Наша крила (1970–1971) Јеж (1971) Завичај (1971) Наше стварање (1971) Дом и школа (1972–1973) Књижевна реч (1972) Песничке новине (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008) Илустрована политика, (1973) Трећи програм Радио-Београда (1973–1974) Вечерње новости (1974) Југословенски синдикати (1974–1980, 1987) Расковник (1975, 1987, 1988) Кораци (1975, 1980–1983, 1985, 1987) Рембас (1980–1983) Ехо (1980) Зборници XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије (1981, 1982, 1984, 1985, 1987) Етнолошке свеске (1982, 1984, 1986, 1988) Новинарство (1982–1988) Зборник радова 1. конгреса југословенских етнологов ин фолклористов (1983) Етнолошки преглед (1983) Сабор (1984, 1986) Новопазарски зборник (1984, 2001, 2006) Научни скуп „Стваралаштво Димитрија Давидовића“ (1985) Зборник радова са научног скупа „Стање и проблеми научноистраживачког рада у области информисања“, (1985) Зборник Сјенице (1985–1986) Наша штампа (1985) Народно стваралаштво – Folklor (1985–1987) Сабор народног тваралаштва Србије (1986–1988) Делавска енотност (1986) Светлост (1996) Задужбина(1990–2008) Српско наслеђе (1998—1999) Глас (2001) Шабачки гласник (2008) Уређивао стручне листове и часописе Народно стваралаштво – Folklor (1985–1989), орган Савеза удружења фолклориста Југославије; Расковник (1987–1991), часопис за књижевност и уметност; Новинарство (1983–1987), часопис Југословенског института за новинарство; Новинарски гласник (1985–1987), гласило Удружења новинара Србије; Наша штампа (1987–1988), гласило Савеза новинара Југославије; Новинарски летопис, свеске за историју новинарства (1988–1991); Задужбина (1990–2008), орган Вукове задужбине. Уредник, рецензент, писац предговора или поговора већег броја књига и публикација. Покретач листова и часописа Песничке новине (покренуо 1972 са групом младих књижевника. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа); Сабор народног стваралаштва Србије (фолклористички часопис који прати рад културно-уметничких удружења и фолклорних група; главни и одговорни уредник био 1985–2008); Зборник Сјенице (као резултат вишегодишњег научно-истраживачког пројекта САНУ „Рас и Сопоћани“, у којем је учествовао 1984–1986, покренуо са неколико научних радника и културних посленика Сјенице овај научни годишњак, чији је био један од уредника 1985–2003). Аутор драма Каријатиде (извела Студентска експериментална сцена у Београду, 1961); Могила (трећа награда на савезном конкурсу за Дан младости, 1961); Стублине (одломак штампан у зборнику Бити негде, 1966); Последњи војник комуне (објављена у Корацима, 5–6, 1975); Ноћ у Салашу Ноћајском (историјска једночинка, објавио ЧИН, Београд 2004). Сценариста Опленачка трилогија (1993, аутор првог дела трилогије снимљене у режији Милана Кнежеића); Вожд (1997, документарни филм у режији Крсте Шканате); Трагом Карађорђа (2004, документарно-играна ТВ серија у петнаест епизода у режији Мирослава Живановића, којом је обележена двестагодишњица Првог српског устанка и обнове српске државности). Коаутор у зборницима и књигама Бити негде, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1966); Руковања, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1968); Дунав тече, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1970); Новинарство данас, Приручник за полазнике новинарских школа Југословенског института за новинарство у Београду (Београд, 1983); Два века српског новинарства (Институт за новинарство, Београд, 1992); Речник заблуда, сто неистина о Србији и српском народу и одговори на њих (Министарство за информације Републике Србије, Београд, 1994); Бели град, културна историја Београда (Mediart, Београд, 1997); Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића (библиофилско издање Алдема, Београд, 2000, рукописао, илустровао и фреске сачинио Боле Милорадовић); Енциклопедија српског народа (аутор дела одредница о новинарима и новинарству, Завод за уџбенике, Београд, 2008). Приређивач Деловодни протокол Карађорђа Петровића, (Крагујевац – Топола, 1987); Народни календар „Шумадија“ (Крагујевац, 1993); Мемоари принца Томислава Карађорђевића (Топола – Опленац, 1999). Аутор књига и публикација Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту (Нови Београд, 1968); 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972); Годишњи обичаји у Срба (Вук Караџић, библиотека Корени, Београд 1990); Слава у Срба (Вук Караџић, Београд, 1991); Срби Граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији – Београд, 1991; друго допуњено издање Београд, 1994), Крст и полумесец – најстрашнија српска раздеоба (Београд – Бијело Поље, 1993). Календар српских народних обичаја и веровања (Ваљевац, Библиотека Наслеђе, Ваљево 1994, 1995, 1996); Записи о Шумадији, књига I, (Крагујевац 1996); Обичајни календар за просту 1997 (Колубара, Ваљево1996); Српски обичајни календар (Чин, Београд 1998-2009); Записи о Шумадији, књига II, (Београд, 2000); Лексикон народа света (Српска књижевна задруга, ЈП Службени лист СРЈ, Посебна издања, Београд, 2001); Топола, Карађорђев град, Опленац (Топола 1989); Задужбина краља Петра I (Опленац 1992); Фендрек од Гараша (Орашац, 2001); Вождове војводе (Аранђеловац 2002); Орашац, колевка српске државности (Аранђеловац 2002); Косово и светски рат (Верзалпрес, Београд 1999); Новинарство, Основи (Београд 2003); Објава српског новинарства (Удружење новинара Србије, Београд, 2004); Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006 (Унс – Службени гласник, Београд 2009) Значајнија дела Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту, Нови Београд, 1968. 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972 Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813, Крагујевац-Топола, 1987. Топола, Карађорђев град, Опленац, 1989. Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990. Слава у Срба, Београд, 1991. Срби граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији, Београд, 1991. Задужбина краља Петра I, Опленац, 1992. Крст и полумесец - најстрашнија српска раздеоба, Београд-Бијело Поље, 1993. Народни календар „Шумадија`, Крагујевац, 1993. Календар српских народних обичаја и веровања, Ваљево, (издања за 1994, 1995 и 1996 годину) Записи о Шумадији: 1. књига, Крагујевац, 1996. Српски обичајни календар, Ваљево, 1997. Српски обичајни календар, Београд, (издања за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 и 2009. годину) Косово и светски рат, Београд, 1999. Мемоари принца Томислава Карађорђевића, Топола-Опленац, 1999. Записи о Шумадији: 2. књига, Београд, 2000. Лексикон народа света, Београд, 2001. Фендрек од Гараша, Орашац, 2001. Вождове Војводе, Аранђеловац, 2002. Орашац, колевка српске државности, Аранђеловац, 2002. Новинарство, Основи, Београд, 2003. Објава српског новинарства, Београд, 2004. Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006, Београд, 2009.

Autor: Velja PavlovićVelimir-Velja Pavlović 1953 – 2022„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor. . . “Milan Vlajčić„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. . . “Mirjana Ognjanović„Treba vremena da postaneš mlad “ zbirka je kolumni koje je Velja Pavlović pisao pretežno tokom 2017. godine. Pred nama su lične i univerzalne priče na različite a uvek aktuelne teme, o mnogim poznatim i manje poznatim ličnostima našeg sveta, od Dilana, Pikasa, Tesle, Timoti Bajforda, do Platona, Pitagore, Rolingstonsa. . .„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama. . .

Autor: Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Broj strana: 272 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma `uživo`, uz prodatih sto miliona ploča. Uporedo s muzikom, ovaj `nevaljali koncertni dečko` se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada.Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. - Vladislav Bajac`Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.` - Mark But, izdavač knjige Knjiga je u vrlo dobrom stanju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Biblioteka Vjeverica Izdavač: Mladost - Zagreb, 1985. god. Tvrd povez, 21 cm. 165 str. Ilustrovano Nagrada Grigor Vitez 1976, Nagrada Mlado pokoljenje 1977 “Zvižduk s Bukovca” Zvonimira Milčeca zanimljiva je knjiga koja nam prikazuje uzbudljive dogodovštine dečaka koji trenutno pohađaju peti razred. Ona govori o tome kako su dečaci provodili svoje veselo detinjstvo u zagrebačkom kvartu Bukovcu. Popraćeno je izvornim ilustracijama koje je izradio naš poznati karikaturist Oto Reisinger. Zvonimir Milčec Zvonimir Milčec najpoznatiji je dječji pisac te jedan od najistaknutijih hrvatskih književnika. Svoja je djela najviše posvećivao gradu Zagrebu, a proslavio se i kao pisac za djecu. Poznati pisac rodio se 3.9.1938. godine u Zagrebu, a umro 17.4.2014. godine. Obrazovanje Zvonimir Milčec osnovnu školu završio je u rodnom Zagrebu, gdje je nakon toga pohađao i srednju grafičku školu. Nakon mature upisao je Visoku poslovnu školu, također u Zagrebu, a onda je otišao u Beograd, gdje je studirao i diplomirao novinarstvo. Privatni život Milčec je radio kao profesionalnu novinar, bio je reporter i kolumnist. Radio je i kao urednik dvotjednika Zagrebački trg i pomoćnik glavnog urednika u Večernjem listu. Cijelo jedno desetljeće radio je kao stalni kolumnist Jutarnjeg lista, a onda, nakon što je već bio umirovljen, ponovno je postao kolumnist Večernjeg lista. Također je pisao kolumne i na raznim web portalima. 1996. godine Milčec je otvorio kafić za vlastiti užitak, poznat po tome što je odavao pravu sliku grada Zagreba, kojeg je on toliko volio. Kafić je nazvao “K&K”, a karakterističan je po tome što u njemu nije svirala glazba, pa su posjetitelji u njemu mogli na miru pročitati novine ili izložene knjige ovog poznatog autora. Sam Milčec je često i bez srama govorio o nekim svojim porocima i užicima, što su bili upravo neometano ispijanje kave i pušenje cigara, u dokolici pri kojoj se osjećao pravi duh Zagreba. Zvonimir Milčec je više puta pokazao koliko je vezan za grad Zagreb, ne samo po svojim književnim djelima i novinarskim radom, već i aktivističkim djelovanjem. On je bio jedan od inicijatora za postavljanje spomenika Mariji Ujević u Vlaškoj ulici, što se i dogodilo 1988. godine, aktivno se borio 1990. godine za povratak Fernikovog spomenika banu Jelačiću, te je sudjelovao u podizanju spomenika Mariji Jurić Zagorki, koji danas krasi Tkalčićevu ulicu u Zagrebu. Zvonimir Milčec umro je iznenada 2014. godine, u 76. godini života. Posao Zvonimir Milčec je danas, pored svega što je radio, ostao najpoznatiji kao dječji pisac. Ipak, on nije pisao samo dječje knjige, već i beletristiku za odrasle. Njegovi poznati romani za odrasle su “U Zagrebu prije podne”, objavljen 1979. godine i “Čovjek od novina”, objavljen 1997. godine. Osim beletristike, Milčec je napisao preko petnaest zbirki koje su sadržavale njegova djela iz feljtonistike, od kojih su neke “Zadnja pošta Zagreb”, “Pozdravi doma”, “Zagreb je Zagreb”, “Dinamovo proljeće”, “ZGode”, “Dolac”, “Fakat Zagreb”, “Zagrepčani naši i vaš” i druge; napisao je pet djela iz publicistike, i to “Piti ili ne piti”, “Povratak bana”, “Nečastivi na kotačima”, “Zagrebački gradonačelnici” i “Pliva – 70 godina najveće farmaceutske tvrtke”. Milčec je pisao i scenarije za televizijske dokumentarce (“Zadnja pošta Zagreb”) i igrane TV-filmove (“Priča iz Maksimirske šume”, “Pozdrav iz Zagreba” i “Stari album L.P.-ja”). Pisao je scenarije za kino-filmove i to za dokumentarce “Uzlet”, “Ne gledaj gore” i “Strah u dolini potoka Bliznec”. Ipak, među čitateljima najveću popularnost uživaju Milčecove knjige za djecu. Neke od njih dio su obavezne školske lektire, poput poznatih romana za djecu “Zvižduk s Bukavca” i “Tajne krvavog nosa”. Osim njih, njegovi poznati romani za djecu su i “U Zagrebu prije podne”, “Posljednji zvižduk”, “Priča o novinama”, “Čovjek od novina”, te zbirka pripovjedaka “Tekuće priče”. Najveća postignuća Zvonimir Milčec nagrađen je brojnim nagradama i to ne samo onima za svoja književna djela. 2009. godine dobio je nagradu za životno djelo Otokar Keršovani, za svoj cjeloživotni rad u novinarstvu. Nagrade koje su mu dodijeljene zbog njegova književnog rada bile su nagrada Grigor Vitez, koju je dobio 1976. godine i nagrada Mlado pokoljenje, koja mu je dodijeljena godinu dana kasnije. 1994. godine dobio je Nagradu grada Zagreba. Upravo je grad Zagreb bio glavni motiv njegovih radova. O njemu je pisao kolumne, bio je mjesto radnje većine njegovih romana, a gotovo svi feljtoni koje je pisao u naslovu su imali motiv Zagreba. Mnoge njegove knjige su prevedene na poljski, ruski, engleski i njemački jezik. Većina njih ima više izdanja, a neke knjige adaptirane su u dokumentarne serije i filmove, te kratke ili dugometražne dokumentarne filmove.

MILICA JAKOVLJEVIĆ MIR JAM SVE ONE VOLE LJUBAV Meki povez Милица Јаковљевић (Јагодина, 22. април 1887 — Београд, 22. децембар 1952), позната под псеудонимом Мир-Јам, била је српска новинарка и књижевница. Новинарску каријеру је започела у београдским „Новостима”, а наставила у „Недељним илустрацијама”. Под псеудонимом Мир Јам објавила је више љубавних прича и романа. Једна је од само три жене, међу сто најзначајнијих српских новинара, уврштене у монографији о два века српског новинарства (1791–1991). Биографија Милица Јаковљевић рођена је у Јагодини, у великој породици Јакова Јаше Јаковљевића, државног чиновника. Јаков Јаковљевић био је удовац са осморо деце. Како је деци била потребна мајка или замена за мајку, рођаци и пријатељи су му саветовали да се ожени извесном Симком, удовицом без деце. У то време, када у браку није било деце, сматрало се да је женина кривица, па ако Симка није имала деце до сада, неће их имати ни у убудуће. Али већ после прве године брака Симка Јаковљевић родила је кћи Милицу. Како су се државни чиновници често, због потребе службе, селили из места у место, Симка је три године касније, 1890. у Књажевцу родила сина Стевана, а у Крагујевцу најмлађу ћерку Зору. Стеван Јаковљевић, брат Милице Јаковљевић, такође је постао познати српски писац, аутор првог српског бестселера `Српска трилогија`.[1][2] Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била `лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.` Говорила је руски и француски језик.[3] Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.[4] Детињство и младост Детињство и младост провела је у Крагујевцу. Завршила је Вишу женску школу у Београду,[5] где се школовала за учитељицу. Од 1906. до 1919. године радила као сеоска учитељица.[6][7] Прву службу добила је у селу Криви Вир, испод Ртња.[3] Новинарска каријера После Првог светског рата, преселила се у Београд и започела новинарску каријеру у дневним новинама „Новости”, затим писала у „Недељним илустрацијама”, а по ослобођењу била кратко и новинар вечерњег листа „Глас”. Према сопственим речима (у писму упућеном Удружењу новинара Србије) Милица Јаковљевић започела је новинарску каријеру 1. јуна 1921. и радила непрекидно до 6. априла 1941. године. Првих 5 година провела је у „Новостима” а наредних 15 у „Недељним илустрацијама”.[7] Под окупацијом, коју је провела на ивици сиромаштва и беде, Милица Јаковљевић је 1941. године одбила позив да сарађује у окупационим дневним листовима „Ново време` и „Обнова`, под изговором да је уморна и стара, како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.[7][2] Међутим, 1945. године, упркос изнурености и годинама, покушала је да настави новинарску каријеру у „Гласу` који је после илегалног ратног периода (од 1942), наставио излажење у ослобођеном Београду 7. новембра 1944. Уочи Априлског рата Краљевине Југославије 1941. године, Удружење новинара Србије имало је 264 члана, међу којима је било свега 12 жена. Други светски рат је преполовио чланство. Ништа боље нису прошле ни његове чланице. Три нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само их је пет обновило чланство 1945. године, међу њима и Милица Јаковљевић.[7] У монографији о два века српског новинарства (1791-1991), међу сто најзначајнијих новинара уврштене су само три жене - Мага Магазиновић, Деса Глишић и Милица Јаковљевић - Мир Јам.[6] Послератне године Према тадашњим правилима Удружења, новинар који шест месеци буде незапослен губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у „Гласу`. Од пет новинарки она је била најстарија и није могла да издржи превелики новинарски напор, који у тадашњим условима („нема одмора док траје обнова`) није имао ограничене ни норму ни време. Удружење је 1945. године избрисало из чланства 22 новинара. Међу њима је избрисана и Мир-Јам. По окрутном слову правила, брисана је из чланства Удружења 14. децембра 1945. године.[7] Легендарна Мир-Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли. На седници Савеза књижевника Југославије Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду: „Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам”. Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид” наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.[2] Упркос изразима лојалности и свом ангажовању у новој власти Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Успео је само да јој обезбеди малу пензију. После рата, до краја живота, живела је врло бедно. Нова власт одбацила ју је без званичног објашњења.[1] „Рехабилитована” је тек 1972. постављањем представе „Рањени орао” по њеном роману на сцену Атељеа 212.[2] Године 1972. родбину, која је мислила да има ауторска права, изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала „анђелу чувару” Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.[2] Јавности није познато како је Мир-Јам провела последње године живота. Почетком зиме 1952. године добила је запаљење плућа које је за њу имало кобан исход. Умрла је 22. децембра, окаљаног имена и дела. Вест о њеној смрти нису објавиле ни једне тадашње новине.[4] За разлику од Џејн Остин, са којом су је својевремено поредили, а чија је кућа претворена у музеј посвећен овој списатељици, кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је. Нигде нема њене спомен плоче, њене бисте, нити улице са њеним именом.[8] Књижевни рад Широј јавности Милица Јаковљевић остала је позната по својој питкој прози која је обележила домаћу књижевност између два светска рата. Под псеудонимом Мир-Јам објавила је више љубавних прича и романа. Лаки, љубавни садржаји, као и једноставан, често сладуњав и изнад свега сликовит стил, обезбедили су њеним романима сталну популарност, мада ју је књижевна критика отписивала (`књижевни плићаци... без имало духа`[9]). Стварну вредност њених романа представља детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, које јој је донело надимак Џејн Остин српске књижевности.[6] Године 1939. одважила се да напише и позоришну драму „Тамо далеко”, која је, са Жанком Стокић у главној улози, тријумфално изведена.[8] Била је најпопуларнија и најчитанија списатељица у Краљевини Југославији али је после ослобођења одбачена, без званичног објашњења. Није била једина, али многи су се прилагодили новом поретку и „стварању новог човека”. Она није, иако је имала времена да то уради.[1] Феминистичко ангажовање Мир-Jам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом „Треба ли подићи жени споменик”, залажући се да се дамама призна свако умеће.[10] Дела Романи Рањени орао То је било једне ноћи на Јадрану Непобедиво срце Отмица мушкарца Грех њене мајке У словеначким горама Самац у браку Мала супруга Изданци Шумадије- аутобиографски роман Збирке приповедака Дама у плавом Девојка са зеленим очима Часна реч мушкарца Све оне воле љубав Позоришни комади Тамо далеко Еманципована породица[11] Екранизовани романи Брод плови за Шангај (ТВ филм према роману „Самац у браку”, 1991.) Рањени орао (ТВ серија, 2008.) Рањени орао (филм, 2009.) Грех њене мајке (ТВ серија, 2009-10.) Непобедиво срце (ТВ серија, 2011-12.) Кад љубав закасни (филм према роману „Самац у браку”, 2014.) Самац у браку (ТВ серија, 2014.) Једне летње ноћи (ТВ серија, 2015.) Отмица мушкарца (ТВ серија, 2018.) Мала супруга (ТВ серија, 2022.) Позоришне представе Тамо далеко (1939) Рањени орао (Атеље 212, 1972)

Ona je novinarka. Snima dokumentarne filmove o kriminalcima, stalno je u pokretu, hrabra i osetljiva. „Raskopava zemlju do podzemnih voda koje zaobilaze i tužilaštvo i policija.“ Iako pravi svojevrsni omaž prepoznatljivim ženskim imenima ove vrste novinarstva, posebno onima koja više nisu među nama, u svom romanu prvencu Staša Bajac i sižeom i stilom odlazi izvan očekivanog i predvidivog. Roman Ruka u vatri je i krimi i ljubavna priča, boji ga i nasilje i toplina, smrtna ozbiljnost i sarkazam, opasnost i strast; hod je ovo po ivici, koji čitaoce zbunjuje i od kog se ježe. Snažan sociološki aspekt, izražen u prikazivanju društva i porodice kao njegove osnovne ćelije, obogaćen je duhovitim, a složenim poređenjem savremenog Beograda i Berlina, šire Balkana i Zapada – vešto, mudro, do detalja perceptivno oslikavanje različitih kultura i mentaliteta, bez glorifikacije i zauzimanja strana. Aktuelan, ideološki i psihološki utemeljen, inovativan, uzbudljiv roman, u kojem reči pulsiraju od napetosti i grca do opuštanja po najtoplijim emocijama, sve dok vam opet ne „zazidaju plač u ustima“. Jasna Novakov Sibinović „Ruka u vatri je ono što je i snažno i mekano, opasno i emotivno, sirovo i cinično. Ono što te tera da čitaš u dahu, da prepisuješ delove i šalješ prijateljima. Put od prezira do zaljubljenosti, pogled u prelepu tamu zbog koje izgorimo.” Nikola Ljuca, reditelj Staša Bajac diplomirala je dramaturgiju na FDU, kao i narativni film i audiovizuelne tehnologije na UDK u Berlinu. Autorka je desetine nagrađivanih scenarija za kratkometražne i dugometražne filmove prikazane na festivalima u Berlinu, Kanu, Sarajevu, Sao Paolu. Među njima su Vlažnost Nikole Ljuce i Asimetrija Maše Nešković. Jedan je od scenarista serija Grupa, Državni službenik i Žigosani u reketu, a pisala je i režirala dokumentarnu seriju Ona se budi. Njene drame objavljene su u Sceni, Teatronu, zbirci Prst Fonda Hartefakt, a po nagrađivanoj drami Rekonstrukcija snimljen je TV film. Drame Ovaj će biti drugačiji i Ova će biti ista na redovnom su repertoaru Ateljea 212 i prevedene su na više jezika. Radila je kao stručna konsultantkinja u okviru filmskih koprodukcionih marketa, prevoditeljka je sa engleskog jezika, skript doktorka i novinarka. Živi i radi u Beogradu.

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 ISBN 978-86-6007-056-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG1 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Ovu knjigu je objavila je Izdavačka kuća „Forum“ iz Novog Sada, koja je organizovala i prigodnu konfereciju za novinare. Sa autorom i delom sadržaja koji se u njoj nalazi, čitaoci su se upoznali preko feljtona o Černobilu, koji je izlazio u listu Danas i na osnovu njega su došle mnoge porudžbenice i pre no što je knjiga objavljena. Ona će biti predstavljena i na beogradskom Sajmu knjiga u oktobru. Nadamo se da će gospodin Tvrtko Vujić biti ekskluzivni gost Beogradskog sajma i da će promovisati svoju knjigu, jer je vanserijska ličnost koja se mora upoznati.

Svedok pakla - Tvrtko Vujić reportaže sa lica mesta, 382 str.,tvrdi povez,21cm, lepo ocuvana Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Ovu knjigu je objavila je Izdavačka kuća „Forum“ iz Novog Sada, koja je organizovala i prigodnu konfereciju za novinare. Sa autorom i delom sadržaja koji se u njoj nalazi, čitaoci su se upoznali preko feljtona o Černobilu, koji je izlazio u listu Danas i na osnovu njega su došle mnoge porudžbenice i pre no što je knjiga objavljena. Ona će biti predstavljena i na beogradskom Sajmu knjiga u oktobru. Nadamo se da će gospodin Tvrtko Vujić biti ekskluzivni gost Beogradskog sajma i da će promovisati svoju knjigu, jer je vanserijska ličnost koja se mora upoznati. (kutija gorenje)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.