Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Autor - osoba Bajac, Staša, 1985- = Bajac, Staša, 1985- Naslov Ruka u vatri : roman / Staša Bajac Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2023 (Novi Sad : Art print) Fizički opis 183 str. ; 20 cm Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika izdavaštvo] (broš.) Napomene Tiraž 500 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autorki. Ona je novinarka. Snima dokumentarne filmove o kriminalcima, stalno je u pokretu, hrabra i osetljiva. „Raskopava zemlju do podzemnih voda koje zaobilaze i tužilaštvo i policija.“ Iako pravi svojevrsni omaž prepoznatljivim ženskim imenima ove vrste novinarstva, posebno onima koja više nisu među nama, u svom romanu prvencu Staša Bajac i sižeom i stilom odlazi izvan očekivanog i predvidivog. Roman Ruka u vatri je i krimi i ljubavna priča, boji ga i nasilje i toplina, smrtna ozbiljnost i sarkazam, opasnost i strast; hod je ovo po ivici, koji čitaoce zbunjuje i od kog se ježe. Snažan sociološki aspekt, izražen u prikazivanju društva i porodice kao njegove osnovne ćelije, obogaćen je duhovitim, a složenim poređenjem savremenog Beograda i Berlina, šire Balkana i Zapada – vešto, mudro, do detalja perceptivno oslikavanje različitih kultura i mentaliteta, bez glorifikacije i zauzimanja strana. Aktuelan, ideološki i psihološki utemeljen, inovativan, uzbudljiv roman, u kojem reči pulsiraju od napetosti i grca do opuštanja po najtoplijim emocijama, sve dok vam opet ne „zazidaju plač u ustima“. – Jasna Novakov Sibinović „Ruka u vatri je ono što je i snažno i mekano, opasno i emotivno, sirovo i cinično. Ono što te tera da čitaš u dahu, da prepisuješ delove i šalješ prijateljima. Put od prezira do zaljubljenosti, pogled u prelepu tamu zbog koje izgorimo.” – Nikola Ljuca, reditelj Staša Bajac diplomirala je dramaturgiju na FDU, kao i narativni film i audiovizuelne tehnologije na UDK u Berlinu. Autorka je desetine nagrađivanih scenarija za kratkometražne i dugometražne filmove prikazane na festivalima u Berlinu, Kanu, Sarajevu, Sao Paolu. Među njima su Vlažnost Nikole Ljuce i Asimetrija Maše Nešković. Jedan je od scenarista serija Grupa, Državni službenik i Žigosani u reketu, a pisala je i režirala dokumentarnu seriju Ona se budi. Njene drame objavljene su u Sceni, Teatronu, zbirci Prst Fonda Hartefakt, a po nagrađivanoj drami Rekonstrukcija snimljen je TV film. Drame Ovaj će biti drugačiji i Ova će biti ista na redovnom su repertoaru Ateljea 212 i prevedene su na više jezika. Radila je kao stručna konsultantkinja u okviru filmskih koprodukcionih marketa, prevoditeljka je sa engleskog jezika, skript doktorka i novinarka. Živi i radi u Beogradu. MG140

Nolit, 1987. Odlično očuvano. U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju. Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu. Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac. Biografija Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge. Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`. Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana. Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1] Književna dela Proza U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2] Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969 Šuma čudnovata, roman, 1969 Neko drugo leto, roman, 1971 Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976 Večernji trkači, roman, 1980 Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti: Pokretne stepenice, roman, 1986 Ružičasti arhipelag, roman, 1991 Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992 Karamfla, roman, 1998[3] Imenik, roman, 1998 Skladište uzdaha, roman, 1998 Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4] Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka: Uzletanje, pripovetke, 1997 Rajska ptica, pripovetke, 2005[5] U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju. Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6] Pustinja u prašumi, 2008.[7] Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje: Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008 Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8] Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla. Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak. Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti. Drama Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića: Grejalica, Atelje 212, 1969 Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970 Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978. U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja. Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta: Džangrizalo, komedija Džek pot, porodična drama Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča. U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi: Zidanje, Scena, 1977 Večernji trkači, Scena, 1983 Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9] Ponavljač, Scena, 1991 Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006 More u liftu, Savremena srpska drama, 2008 I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011. Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje. Film Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković: Prvo ubistvo, 1970 Bez, 1972 Kvar, 1979 Čavka, 1982 [10] Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“. Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi). Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Autor - osoba Trifunović, Duško, 1933-2006 Naslov Tempo sekondo / Duško Trifunović ; [fotografije Damir Malešev, Vladimir Zubac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Ruma : Srpska knjiga ; Novi Sad : Instel-inženjering, 2010 (Ruma : Srpska knjiga) Fizički opis 31 str. : fotogr. ; 18 cm Drugi autori - osoba Malešev, Damir Zubac, Vladimir Gutić, Milan Sadržaj Sadrži i: Tempo secondo : Dušku Trifunoviću / Pero Zubac. (SK; karton) Napomene Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 400 Str. 29-30: Za sve ove godine / Milan Gutić. Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9. 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. „...Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: „Dajte mi slobodu“. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune. ...U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode.“ U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige „Zlatni kuršum“ (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da „ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika“. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći.“ Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović („Ima nešto“). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG102

Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Broj ocena: 95 Cena sa PDV: 1999 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7123 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.80 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Kazna za greh Autor: Jelena Bačić Alimpić Format: 13x20x5 cm Broj strana: 712 Pismo: Latinica Povez: Kutija + mek Opis proizvoda: Kazna za greh - Jelena Bačić Alimpić - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: Jesi li srećna, Ema? Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. O autoru: Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. Školovala se u Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar i autor dokumentarnih televizijskih emisija za JRT mrežu i TV Novi Sad u periodu od 1987. do 1993. godine. Devet godina je bila novinar i urednik u sistemu Color Press Group. Od 2002. godine do kraja 2013. radila je kao novinar, urednik i voditelj na Televiziji Pink. Dobitnica je mnogih nagrada za televizijsko stvaralaštvo i novinarstvo u zemlji i regionu. Autorka je romana bestselera Ringišpil (2010), koji je preveden na makedonski i turski jezik, nagrađen Zlatnim Hit liberom i dve godine zaredom proglašavan najčitanijom knjigom domaćeg autora. Ringišpil je objavljen i u luksuznom izdanju, u prestižnoj ediciji Dragulji Lagune, kao jedan od najprodavanijih i najčitanijih romana u istoriji izdavačke kuće Laguna. Njen drugi roman Pismo gospođe Vilme (2012) i treći Poslednje proleće u Parizu (2014) takođe su postali bestseleri, prevedeni su na makedonski jezik, nagrađeni Zlatnim Hit liberom i proglašeni za najčitanije knjige domaćeg autora u 2012. i 2014. godini. U oktobru mesecu 2015. godine objavljen je njen četvrti roman Noć kada su došli svatovi, prva knjiga iz trilogije Kazna za greh, koja je postavila nove rekorde u prodaji i čitanosti. Prevedena je na makedonski jezik. Druga knjiga iz trilogije Kazna za greh, i autorkin peti roman – Knjiga uspomena, objavljena je februaru 2016. godine; takođe je prevedena na makedonski jezik. Živi u Novom Sadu kao slobodna umetnica, udata je i ima dvoje dece, Marka i Dunju. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Retrko u ponudi, odlično očuvano! Edicija „Albatros“, kolo 5, knjiga 1, urednik Stevan Raičković Autor - osoba Marković, Slobodan, 1928-1990 = Marković, Slobodan, 1928-1990 Naslov Sedefaste dveri / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1966 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 88 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Albatros. ǂkolo ǂ5 ; 1 Napomene Beleška o pesniku / L. M.: str. [89]. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. MG40 (K)

Naslovna strana i ilustracije Miće Mihajlovića Pristojno očuvano. REĐE U PONUDI. Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Razgovori sa Gospodinom / Pero Zubac ; [ilustracije Mića Mihajlović] Ostali naslovi Večernji razgovori sa Gospodinom Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar, 1971 (Novi Sad : Štamparski pogon SNP-a) Fizički opis 76 str. : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Mića Zbirka ǂEdicija ǂ`Kairos` Napomene Stv. nasl. u kolofonu: Večernji razgovori sa Gospodinom. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG44 (N)

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 ISBN 978-86-6007-056-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG1 (N)

Zeljko Malnar, Borna Bebek - U potrazi za staklenim gradom III izdanje IROS, Zagreb, 1987. Mek povez, 189 strana, ilustrovano, posveta. RETKO U OVAKO DOBROM STANJU! Željko Malnar (Zagreb, 12. travnja 1944. – Zagreb, 9. srpnja 2013.), jugoslavenski i hrvatski novinar, dokumentarist i putopisac. Poznat kao voditelj TV emisije Nightmare Stage na OTV-u i Z1 te kao »Predsjednik Republike Peščenice« u kolumni u tjedniku Globus. Životopis Nakon završene gimnazije studira medicinu i eksperimentalnu zoologiju. Za vrijeme studija oduševljava se genetikom i već kao dvadesetogodišnjak organizira svoju prvu ekspediciju u jedinu prašumu Europe – Perućicu. S te ekspedicije objavljuje više zapaženih radova i taj posao ga sve više zaokuplja. Prijateljstvo s književnicima Marijanom, a posebno s Novakom Simićem, još više produbljuje njegovu znatiželju prema prirodi čovjeka i svijetu uopće. Druži se s tada mladim indolozima (dr. prof. Katičić, dr. prof. R. Iveković, dr. Ž. Matešić, dr. K. Bašić) i drugima s Filozofskog fakulteta u Zagrebu što ga na kraju odvodi u New Delhi, gdje na Indian Institute of Mass Communication studira zajedno sa studentima iz 18 zemalja Trećeg svijeta novinarstvo za nerazvijene zemlje. No, poslije diplome ostaje u Indiji još punih 10 godina. Za to vrijeme Željko Malnar istraživački je vrlo aktivan. Ostvaruje značajne rezultate vodeći ekspedicije po cijeloj Aziji. Objavljuje mnoštvo članaka o azijskim narodima i njihovim običajima, ali stalno ostaje suradnik Zagrebačke televizije, te u programu Saše Zalepugina prikazuje mnoštvo reportaža i dokumentarnih filmova iz Indije, Pakistana, Afganistana, Irana, Turske i drugih azijskih zemalja. U razdoblju od 1972. do 1976. godine pored ostalog, studira i indijsku filozofiju u ašramu indijskog filozofa Swami Shama, što mu omogućava da dobije još bolji uvid u indijsko društvo. U Indiji radi i za strane producente (Don Charnon, Canadian film ltd, Indian film division) te za vladu države Rajastan. Godine 1977. vodi ekspediciju za zagrebačku televiziju pod nazivom `Put na istok`, koja doživljava veliki uspjeh. Od 1982. postaje zapovjednik profesionalnih ekspedicija, te radi za američku instituciju Institute of Ecotechnic sa sjedištem u Londonu. Za američku kompaniju Tropic Ventures vodi jednu od najvećih ekspedicija svijeta pod nazivom `Around the tropic world` (1982. - 1986.) i autor je dokumentarne serije sa te ekspedicije pod radnim naslovom `Journey to other worlds`. Sudjeluje i na speleološkim ekspedicijama koje postižu svjetske rezultate prihvaćene u znanstvenom svijetu (otkriće najduže čovječje ribice). Malnar je bio autor preko 70 dokumentarnih filmova i reportaža iz Turske, Jordana, Iraka, Irana, Afganistana, Pakistana, Indije, Šri Lanke, Maldiva, Tajlanda, Paname, Portorika, Ekvadora, Samoe, s južnoga Pacifika, Novih Hebrida (Vanuatua), Salomonovih Otoka. Dobio je mnoga priznanja u svijetu (Chicago filmski festival, Barcelona film festival...), a 1986. godine dobiva ključeve grada Forth Wortha Dallas u američkoj državi Teksas od gradolnačelnika Boba Bolana kao nagradu za zbližavanje kultura i naroda. Godine 1986. zajedno s Bornom Bebekom izdaje knjigu `U potrazi za staklenim gradom`, koja doživljava četiri izdanja. Jedini je stranac nosilac titule Seiuli (Poglavice koji govori) polinezijske države Samoa. Živio je i radio u Zagrebu, gdje do smrti, 9. srpnja 2013., obnaša dužnost predsjednika Republike Peščenice. Borna Bebek, doktor ekonomije i profesor na zagrebačkom Ekonomskom fakultetu, prisjeća se putovanja sa Željkom Malnarom “Kako je živio tako je želio i otići... burno i avanturistički. Njegova želja da se njegov pepeo prospe u more dokaz je njegove ljubavi i želje za stalnim putovanjem koje je želio nastaviti i nakon smrti. Prosipanjem pepela u more dospjet će u mjesta u koja nije uspio za života”, kazao je za Večernji list 65-godišnji Borna Bebek, danas profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, koji je sa Željkom Malnarom proputovao pola zemaljske kugle. Njihove brojne doživljaje poslije su opisali u knjizi “U potrazi za Staklenim gradom”, no još više toga ostalo je zabilježeno samo u njihovim sjećanjima. – Imali smo jednaku ljubav prema istoku, što nas je i spojilo. Ja sam, prije nego što sam upoznao Malnara, jednom otputovao u Indiju i radio dokumentarac za švedsku televiziju. Kad sam se vratio, čuo sam da ima tu u Zagrebu jedan čovjek koji također putuje Indijom i snima dokumentarce te se pojavljuje na tadašnjoj Zagrebačkoj televiziji. Nakon što smo se sreli, u roku od 20 minuta postali smo jako dobri frendovi, bili smo jako slični, i tako počeli raditi zajedno. U dvadeset godina, koliko smo radili, napravili smo puno projekata, raznih dokumentaraca – prisjeća se Bebek s tugom u očima listajući knjigu “U potrazi za Staklenim gradom”. – Ideja o ovoj knjizi rodila se sasvim slučajno. Razgovarajući što ćemo sa sobom tog ljeta, odlučili smo napraviti nešto posebno. Otkriti neki neotkriveni dio čarolije na Dalekom istoku koja zasigurno negdje postoji, je li to u gradu ili u Staklenom gradu ili u ključu, nije bitno gdje, ali negdje postoji. Išli smo po toj tankoj niti koja spaja istok i zapad, muški i ženski rod, to je filozofija, istraživanje i ujedno i putovanje. Sve što smo u knjizi napisali istinito je. Sve smo stvari opisivali na filozofski način. Kad kažemo da volimo konje, zaista volimo konje. Sve što smo naveli o lokacijama bilo je istinito, nikakvih izmišljotina nije bilo. Najvažnija stvar, oko koje bismo se Malnar i ja uvijek složili, bila je da to da koliko treba poštovati čovjeka toliko treba poštovati i životinje. Zbog toga smo mi ostali živi i zdravi unatoč tome što smo prošli sve i svašta – govori Bebek te priznaje da su se na tim putovanjima, iako su bili dobri i bliski prijatelji, stalno svađali i na taj način usklađivali svoje stavove i poglede. Corto Maltese i Rasputin – Malnar i ja imali smo isti karakter, isto smo razmišljali. Bili smo neka vrsta hrvatskog Corta Maltesea i njegova prijatelja Rasputina te smo putovali Turskom, Iranom, Indonezijom, Indijom, Afganistanom, Tibetom… U potrazi za mističnim tajnama, paralelnim svjetovima ali i za samim sobom. Spuštali smo se u špilje Kapadokije, silazili u podzemni svijet mrtvih s ljudožderima na Solomonskim otocima, otkrivali tajne posljednjih pripadnika naroda Kailaša i ušli u Stakleni grad s budističkim svećenicima na Tibetu. Putovanja su bila opasna jer trebalo je preživjeti susrete s divljim indijanskim plemenima, krijumčarima opijuma ili ponosnim pripadnicima nikad pokorenih Patana u bespućima Pakistana. Trebalo je prejedriti Azijski ocean i popeti se na Himalaju. Nismo mi bili samo u potrazi za znanjem, bila nam je draga i avantura – priznao je Bebek i kroz smiješak nam ispričao kakvi su bili fakini i zločesti dečki da su čak provaljivali u Sulejmanov harem, a sina Indire Gandhi žicali hranu. poster – Bili smo neustrašivi i mladi pa smo se mnogo puta doista našli u opasnim situacijama. Sjećam se kad smo stigli u Istanbul i željeli pod svaku cijenu ući u Sulejmanov harem iako je to bilo strogo zabranjeno. Harem je bio opasan visokim zidom na čijem su vrhu bile krhotine stakla. No, mi smo se ipak odlučili popeti pod svaku cijenu. Problem je bio tko će ići prvi. Malnar je bio i dobar pregovarač. Uspio me nagovoriti da ja krenem prvi jer će biti lakše ako on, onako gorostasan, prebaci mene na zid. Tako je i bilo. Ja sam krenuo prvi, a Željko mi je pomagao dohvatiti rub zida. Popeo sam se i onda se porezao na staklo. Ruka je krvarila i morao sam sići, a nisam mogao. Željko je stajao na rubu stijene i hladno mi rekao: “Skoči mi u naručje!” Rekao sam mu da je lud jer ćemo obojica poginuti. Ali nisam imao izbora. Zažmirio sam i skočio. Željko me dočekao u naručju i obojica smo se sretno spustila. Bio je čovjek u kojeg sam se mogao apsolutno pouzdati – prisjeća se Borna Bebek ističući da je Malnar izveo nezaboravan štos i kada su na putu preko Indije zastali u New Delhiju te posjetili Malnarova starog prijatelja Rajiva Gandhija. – Vozio se u rikši, a u džepu imao samo 10 rupija. Nakon što je vidio da neće imati dovoljno novca, odglumio je pred vozačem da mora hitno razgovarati s Gandhijem. Ovaj ga je odvezao do telefona, a Željko je Rajivu rekao da je gladan. Rajiv, koji je bio zafrkant, sjeo je u automobil i donio mu dvije šnite kruha pa je vozač odustao od naplate duga – kaže Bebek. Proučavanje juga i sjevera – Kud god bismo krenuli, žene su ludovale za Željkom jer je bio markantan i moram priznati da sam u tim trenucima bio malo i ljubomoran na njega. Čak se ritualno oženio za indijsku princezu iz Asama koja je zbog njega došla i u Zagreb – ističe Bebek, koji je nakon što se vratio u Europu u 28. godini doktorirao na London School of Economics. Nakon položenog doktorata radi u Zagrebu na Ekonomskom fakultetu proučavajući odnose između zemalja juga i sjevera. U ekonomiji interpretira strukturalnu krizu kroz rascjep muškog i ženskog elementa, odnosno rascjep istoka i zapada, sjevera i juga. – Kada sam doktorirao ekonomiju, postao profesor na Ekonomskom fakultetu, mislio sam da moram biti ozbiljan i bojao se kako ću prikriti tu svoju avanturističku dušu. Međutim, nakon što sam čuo da su me moji studenti, upoznati s mojim avanturističkim životom, prozvali Indian Johns, vjerujte mi, laknulo mi je. Prihvatili su me takvog kakav jesam. Iako sam sada okupiran poslom, svake godine nađem vrijeme za duševnu pustolovinu i avanturu – povjerio nam je Borna Bebek kojeg smo na kraju upitali što misli o gospodarskoj situaciji u Hrvatskoj. – Mislim da ima spasa za hrvatsku ekonomiju, i to na dva načina. Prvi bi bio da se jednostavno pretvaramo kako imamo suverenitet u ekonomiji i da naši vladajući te bankari vjeruju kako može doći do rasta BDP-a. Ali rast BDP-a ne možemo postići ako zadržimo kunu. Moramo uvesti euro, odmah i sada, koji bi bio spas za Hrvatsku. Ili jednostavno čekati pomoć iz fondova EU. Međutim, da bismo dobili takvu pomoć, moramo voditi ispravnu politiku prema EU jer ne možemo mi odbijati isporučiti kriminalce i ubojice i u isto vrijeme očekivati pomoć. Svaka vlada koja dolazi radi samo bućkuriš. Moj prijatelj, guverner HNB-a Boris Vujčić rekao mi je da je imao namjeru uvesti euro što prije, ali Vlada to ne dopušta. Dok politika ima zadnju riječ u ekonomiji, za hrvatsko gospodarstvo nema spasa – smatra Borna Bebek.

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Slavka i Ive Goldsteina o Titu unosi novi pristup i ton u cijelu postjugoslavensku javnost, u kojoj prevladavaju tri vrste govora – titolatrijski, koji slijedi mitografske i hagiografske sheme naslijeđene iz službene jugo-historiografije, titofobijski, sav u znaku divljega i neobuzdanog revizionizma, te senzacionalistički, koji se hrani bulevarskom strašću za pikanterijama. U ovoj knjizi Titova biografija istražena je i obrađena na način koji superiorno stavlja „van snage“ sva tri opisana tipa govora, jer autori kritički izbalansirano i metodički sveobuhvatno osvjetljuju sve važne političke, ideološke, vojne, državničke, moralne momente u toj biografiji – i one velike, i one tamne jednako.Sistematska demitologizacija, ali lišena herostratizma – tako bi se najkraće mogao opisati veliki i važni doprinos dvojice Goldsteina portretiranju Tita, posredno i cijele epohe kojoj pripada. U ozbiljnom smislu riječi – prekretna knjiga. Ivan Lovrenović Ivo Goldštajn (Zagreb, 1958), u rodnom je gradu završio Кlasičnu gimnaziju pa diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu. Od 1980. zaposlen je kao asistent-pripravnik na Odseku za istoriju, gde je napredovao sve do zvanja redovnog profesora (2001). Ispočetka se bavio vizantologijom i istorijom hrvatskog ranog srednjeg veka, potom i istorijom Jevreja u Hrvatskoj, a od sredine devedesetih i različitim aspektima hrvatske istorije 20. stoleća. Goldštajnov opus sastoji se od preko 20 knjiga i dvestotinjak znanstvenih i stručnih radova objavljenih u zemlji i inostranstvu. O hrvatskom srednjem veku objavio je Bizant na Jadranu 6–9. stoljeće (1992), Hrvatski rani srednji vijek (1995), Hrvati, hrvatske zemlje i Bizant (2003), a s B. Grginom Europa i Sredozemlje u srednjem vijeku (2006). Niz Goldštajnovih celovitih tekstova o hrvatskoj istoriji počinje 1999, kada objavljuje Croatia: A History (London – Montreal), slede tri hrvatska (Hrvatska povijest) te slovensko i albansko izdanje. Niz knjiga posvećenih hrvatskoj istoriji 20. stoleća počinje Holokaustom u Zagrebu (zajedno s ocem Slavkom, 2001). Slede Židovi u Zagrebu 1918–1941 (2004), Zagreb 1941–1945 (2011) te Povijest zagrebačke Кlasične gimnazije (zajedno s A. Sabo, 2007). Zajedno s ocem Slavkom napisao je Jasenovac i Bleiburg nisu isto (2011). Koautor je i glavni urednik Povijesti grada Zagreba I-II (2012–2013). Koautor je i u knjizi Rama 1942. Tragedija jednog mikrokozmosa (Rama – Prozor 2014). Opsežna Hrvatska 1918–2008. (2008) na početku je pregleda/sinteza hrvatske istorije 20. stoleća. Slede proširena i dopunjena izdanja njenih delova – Dvadeset godina samostalne Hrvatske (2010) te Povijest Hrvatske 1945–2011. (I-III, 2011) u džepnom formatu. U leksikografskom delu opusa ističe se koautorstvo (zajedno s V. Anićem) Rječnika stranih riječi (1999, II izdanje 2000, te sažeto izdanje 2006), kao i koautorstvo (jedan od sedmorice) Hrvatskog enciklopedijskog rječnika (2002). Goldštajn je i urednik i glavni autor Кronologije – Hrvatska – Europa – svijet (1996; II izdanje 2002). Preveo je i prilozima te komentarom opremio traktat Teodora Hercla Židovska država (Zagreb, 2011), temeljni programatski tekst cionističkog pokreta. Urednik je svetske istorije od antike do početka 21. stoleća u 20 tomova (Povijest) u izdanju Jutarnjeg lista (2007–2008). Autor je ili koautor šest srednjoškolskih udžbenika iz istorije, odnosno iz politike i privrede. Bio je na višemesečnim studijskim boravcima u Parizu, Atini i Jeni (Nemačka), prevodi s engleskog i francuskog jezika, napisao je više scenarija za TV, povremeno sarađuje kao kolumnista i na druge načine u raznim hrvatskim i inostranim medijima. Bio je član raznih veća i organizacija u Hrvatskoj i inostranstvu. Bio je jedan od dvojice kopredsedavajućih sekcije za Holokaust na Кongresu evropskih židovskih studija u Moskvi (2006). Dobitnik je Nagrade grada Zagreba 2005. za ukupni naučno - istraživački doprinos te posebno za knjigu Židovi u Zagrebu 1918–1941. Predsednik RH Stjepan Mesić odlikovao ga je 2007. redom Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića za ukupni naučni doprinos. Ivo Goldštajn bio je ambasador Republike Hrvatske u Francuskoj i Monaku te pri UNESКO-u (2013–2017). Slavko Goldstein (Sarajevo, 22. augusta 1928- 13. septembar 2017), odrastao je u Karlovcu, a od 1947. živi u Zagrebu. Od proljeća 1942. do 1945. partizan je u terenskim i borbenim jedinicama Narodnooslobodilačke vojske u Gorskom kotaru, na Kordunu i u okolici Karlovca. Bio je odlikovan Ordenom za hrabrost. Godine 1952. član je osnivačke redakcije Vjesnika u srijedu, svojevremeno najčitanijeg tjednika u Jugoslaviji, a odonda je neprekidno aktivan u novinarstvu, nakladništvu i javnom životu Hrvatske, do 1990. i Jugoslavije. Bio je urednik kulturne rubrike Vjesnika u srijedu, urednik i komentator Radio Zagreba, glavni urednik izdavačkog poduzeća Stvarnost. Osnivač je i direktor Sveučilišne naklade Liber (1970–1982), u kojoj je uredio veliki broj zapaženih i nagrađivanih knjiga i bio član uređivačkih odbora biblioteka Liber Croaticus, Temelji, Sabrana djela hrvatskih pisaca, Monografije–Biografije–Svjedočanstva i drugih. Urednik je hrvatskih izdanja slovenskog poduzeća Cankarjeva založba (1982–1990) te osnivač i urednik Novog Libera (1990–2014), u kojem je s rječnicima Vladimira Anića i Enciklopedijskim rječnikom hrvatskoga jezika pokrenuo izdavanje temeljnih djela suvremene hrvatske leksikografije. Napisao je pedesetak predgovora knjigama kojima je bio urednik ili nakladnik, više stotina novinarskih priloga i mnogo publicističkih i esejističkih radova u domaćim i stranim časopisima, a najviše u časopisu Erasmus, kojem je bio glavni urednik (1993–1998). Tekstovi su mu objavljeni u desetak različitih tematskih zbornika i u velikom katalogu uz izložbu Židovi na tlu Jugoslavije (1988). Pisao je i scenarije za igrane filmove (Signali nad gradom, Nevesinjska puška, Prometej s otoka Viševice, Akcija stadion i drugi) i režirao nekoliko kratkometražnih filmova. Dobitnik je Zlatne arene za scenarij i nagrade publike Jelen filmskog festivala u Puli 1965. i 1977. i dvije nagrade za film Drežnica na Festivalu dokumentarnih filmova u Beogradu 1964. Bio je predsjednik Izvršnog odbora Poslovne zajednice izdavača i knjižara Hrvatske (1978–1982), predsjednik Židovske općine Zagreb (1986–1990), predsjednik Društva hrvatsko-izraelskog prijateljstva, osnivač i prvi predsjednik Hrvatske socijalno-liberalne stranke (1989–1990), predsjednik savjeta Javne ustanove Spomen područja Jasenovac (2001–2005). Godine 1985. objavio je knjigu Prijedlog 85 u kojoj predlaže bitne promjene u društveno-ekonomskom sistemu. Suautor je knjiga Okrug Karlovac 1941 (1964), Holokaust u Zagrebu (2001) i Jasenovac i Bleiburg nisu isto (2011) te Tragika, mitomanija, istina – Jasenovac (2016). Godine 2007. objavio je svoje glavno memoarsko, publicističko i historiografsko djelo – knjigu 1941 – godina koja se vraća. Knjiga je dobila nagrade Jutarnjeg lista za najbolju hrvatsku publicistiku u godini 2007, nagradu Kiklop za publicistiku na Sajmu knjiga u Puli 2007, nagradu grada Zagreba 2008, nagradu Srpskog narodnog vijeća „Gojko Nikoliš“, nagradu za promicanje mirotvorstva, nenasilja i ljudskih prava „Krunoslav Sukić“ 2011. godine za knjigu proteklog desetljeća. Na Sajmu knjiga u Puli 2010. dobio je nagradu Kiklop za životno djelo, godine 2012. objavljena je u srpskom izdanju u Beogradu, godine 2013. na engleskom, u izdanju The New York Review of Books u SAD, slede španjolsko (2014) i njemačko izdanje (2017). Slavko Goldstein umro je u Zagrebu 13. septembra 2017. godine. Težina 1,9 кг Dimenzije 165 × 235 × 3 cm Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 912 ISBN 978-86-6263-218-0 Dimenzije 165x235

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Ovu knjigu je objavila je Izdavačka kuća „Forum“ iz Novog Sada, koja je organizovala i prigodnu konfereciju za novinare. Sa autorom i delom sadržaja koji se u njoj nalazi, čitaoci su se upoznali preko feljtona o Černobilu, koji je izlazio u listu Danas i na osnovu njega su došle mnoge porudžbenice i pre no što je knjiga objavljena. Ona će biti predstavljena i na beogradskom Sajmu knjiga u oktobru. Nadamo se da će gospodin Tvrtko Vujić biti ekskluzivni gost Beogradskog sajma i da će promovisati svoju knjigu, jer je vanserijska ličnost koja se mora upoznati.

Svedok pakla - Tvrtko Vujić reportaže sa lica mesta, 382 str.,tvrdi povez,21cm, lepo ocuvana Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Ovu knjigu je objavila je Izdavačka kuća „Forum“ iz Novog Sada, koja je organizovala i prigodnu konfereciju za novinare. Sa autorom i delom sadržaja koji se u njoj nalazi, čitaoci su se upoznali preko feljtona o Černobilu, koji je izlazio u listu Danas i na osnovu njega su došle mnoge porudžbenice i pre no što je knjiga objavljena. Ona će biti predstavljena i na beogradskom Sajmu knjiga u oktobru. Nadamo se da će gospodin Tvrtko Vujić biti ekskluzivni gost Beogradskog sajma i da će promovisati svoju knjigu, jer je vanserijska ličnost koja se mora upoznati. (kutija gorenje)

SVEDOK PAKLA - Tvrtko Vujić Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Forum, Novi Sad 2011 god, 382 str, 21 cm, tvrd povez, u odličnom stanju. K.D.S.2.3.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna. Branislav Nušić - Devetsto petnaesta - Tragedija jednog naroda, Imprimerie `Edition Slave`, Wien 1921 godine Prvo izdanje! Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Branislav Nusic - Autobiografija Jubilarna knjiga Izdanje odbora za Nusicevu proslavu, 1924. Tvrd povez, nedostaje rikna, 364 strane. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. SVOJERUCNI POTPIS BRANISLAVA NUSICA! Branislav Nušić (ime po rođenju: Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija Detinjstvo i školovanje Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS)[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora)[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija)[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS)[29] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićevi dani, nagrada Ružici Sokić, deo njenog legata u Adligatu Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[40] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[41][42] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[43] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[44][45] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[46][47] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[48][49] Bista u Sokobanji, ispred Zavičajnog muzeja Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[50] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[51] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[52] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[53] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[54] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[55] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[56][57] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[58][59] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[60] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[61] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević.[62][63] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Ujež - TV film iz 1974, prema komadu prikazanom 1935.[64] Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Predstava „Put velikana” bavi se poslednjim danom Nušićevog života.[65] Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[66]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Humoristicki roman Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Sasvim solidno stanje za godine ( Na prvoj strani grafitnom olovkom napisana 1916. godina.i nečiji potpis ?, neizostavne žute fleke ... ) Format: 19,3 x 12,8 cm Broj strana: 120 Branislav Nušić - Općinsko dete / humoristični roman Roman jednog dojenčeta Drugo izdanje, Zagreb, izdanje Humoristične knjižnice bez datuma izdanja Osobito zgodna lektira za ranjenike i bolesnike. Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967. Pogledajte uveličane slike, pitajte... 2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba ponovo da se poveze knjiga. Nije opsecena sa gornje strane! Cudnovati dozivljaji Jovance Micica Jagodinca, u deset slika s pevanjem i igranjem Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Devedsto petnaesta - Ožalošćena porodica,Opasna igra,Dr - Put oko sveta,Gospođa ministarka - Običan čovek,Svet,Beograd nekad i sad - Opštinsko dete,Listići - Hajduci,Pripovetke - Narodni poslanik,Sumnjivo lice,Protekcija - Mister dolar,Pokojnik,Vlast,Male scene - Autobiografija, - Pučina,Tako je moralo biti,Kneginja od Tribala,Knez od Semberije Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.