Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Evropska unija ima 23 zvanična radna jezika: bugarski, češki, danski, holandski, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, grčki, mađarski, irski, italijanski, letonski, litvanski, malteški, poljski, portugalski, rumunski, slovački, slovenački, španski i švedski. Ima manje zvaničnih jezika nego država članica (27), pošto se u nekima služi istim jezicima. U Belgiji, na primer, zvanični jezici su holandski, francuski i nemački, dok na Kipru većina populacije govori grčki koji ima zvaničan status. Na osnovu ovoga, ne može se reći da su zvanični radni jezici u EU vezani za države. Sa 10–12 miliona građana, evropska romska zajednica je najveća etnička manjina u EU. Oni koji koriste romski jezik su prisutni u mnogo većem broju od onih koji koriste zvanične EU radne jezike, kao što su letonski, finski ili slovenački. U ujedinjenoj Evropi i globalizovanom svetu, fer je postaviti pitanje: šta više doprinosi identitetu ljudi – nacionalnost ili jezik? Pogotovu za ljude koji ne dele državu-naciju i koji su, poput Roma, napustili svoju zemlju porekla, Indiju, pre 1000 godina, a sada žive na svim kontinentima u ogromnoj dijaspori – jezik je glavna zajednička kulturna karakteristika i zajedništvo. Jezik je njihova država! U svom kapacitetu kao pisac, prilično sam svesna činjenice da se pojedinac najbolje može izraziti na svom maternjem jeziku. Takođe, ja kao pisac znam da, zahvaljujući svojim rečima, fonetici i gramatici, jezik često reflektuje tradicije, etike i vrednosti. Stoga, Srpsko-romski rečnik, napisan od strane pravnika, novinara i publiciste Bajrama Halitija više je nego odličan lingvistički naučni rad – to je strahovit doprinos održavanju veoma stare kulture. Kulture, i ovo se mora naglasiti, kojoj nedostaje zaštita nacionalnih struktura. Dok sam 5 godina radila kao član Evropskog parlamenta, bila sam svedok toga koliko je visoko bio cenjen jezički diverzitet u komunikaciji. Simultana interpretacija je dostupna za sva 23 zvanična radna jezika. Dokumenta, pitanja i odgovori, kao i sve regulative su objavljene na 23 jezika. Brisel čak ima i specijalnog komesara za obrazovanje, kulturu, multijezičnost i omladinu. Činjenica da je multijezičnost u istom portfoliju kao i kultura, obrazovanje i omladina je otkrivajuća. Kultura i obrazovanje su stubovi civilizacije koji treba da budu upućeni omladini koja treba da se stara o njima. Prvi Srpsko-romski rečnik sa gramatikom (i propisno interesantnom etimologijom) predstavlja prvi korak prema inkluziji romskog jezika u nastavne planove i programe, pre svega u osnovnim, ali i u srednjim školama. Takođe, služi književnim, ali i neknjiževnim prevodiocima (kasnije će biti aktivan u javnim službama), kao i za TV i radio-emitere ili producente i distributere audio i audio-vizualnih materijala. On će takođe pomoći onim istraživačima koji poboljšavaju kvalitet i standardizaciju romskog jezika. U kontekstu programa i planova uključivanja romske zajednice, rečnik pravnika Bajrama Halitija obezbeđuje donosiocima politika u Briselu i Strazburu snažno kulturno i obrazovno sredstvo. I poslednje, ali ne i najmanje važno: Evropska povelja prihvata i poštuje regionalne i manjinske jezike. Ovaj novi rečnik, stoga, takođe doprinosti pravdi. ELS DE GROEN Pesnik i pisac iz Holandije Bivši član Evropskog parlamenta (2004–2009) Inicijator Umetničke inicijative protiv romofobije i anticiganizma -- Mi, Romi, narod bez države, svakodnevno se suočavamo sa borbom da steknemo osnovna prava: pristup pristojnom zaposlenju, stanovanju, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju. Jedan od najjasnijih načina da se iznesu naši zahtevi je ojačavanje i korišćenje osobina koje nas karakterišu i razlikuju od većinske populacije. Nesumnjivo, jedan od najznačajnijih oznaka je naš jezik, rromanò. Zahvaljujući njemu, mi smo u mogućnosti da širimo našu kulturu, tradicije, realnost i istoriju širom sveta. NJegove reči i izrazi su refleksija onoga kako mi vidimo i analiziramo tok vremena; to je osnovno sredstvo u svim aspektima naših života. Takođe, rromanò služi kao povezujući element i veza između romskih zajednica širom sveta. Romi danas sebi ne mogu da priušte pogoršanje kvaliteta jezika i njegovo nestajanje tokom vremena. Od izuzetne je važnosti da 15 miliona Roma, koji žive raštrkani širom planete, budu svesni značaja spašavanja i očuvanja svog jezika. Ovaj proces mora da se započne u najranijim fazama i to je razlog zašto obrazovanje romske dece mora da obuhvati mandatorne studije „na" ovom jeziku, kao i „ovog" jezika. Ovo formalno učenje treba da bude kombinovano i dopunjavano usmenim prenošenjem, koje bi trebalo da se odvija od generacije do generacije prirodnim putem. S obzirom na trenutnu situaciju, objavljivanje materijala podrške u ovu svrhu je uvek dobrodošlo i razlog je za radovanje. Treba zapaziti da je u studijama rromanò neophodno posebnu pažnju pokloniti heterogenosti ovog jezika i njegovim različitim lingvističkim realnostima. Kao što je i logično i prirodno, on je evoluirao na različite načine, u zavisnosti od oblasti u kojoj su njegovi korisnici bili locirani, i usvojio reči drugih jezika sa kojima je koegzistirao. S padom komunizma i Romi su doživeli šok demokratije: prvi su dobili otkaze, ostali prepušteni sebi, izgubili su deo socijalne zaštite i našli se na vetrometini, izloženi predrasudama, neprijateljstvu i diskriminaciji. S druge strane, mora se istaći pun značaj uloge romskog jezika kao sredstva povezivanja u svakoj društvenoj zajednici i kao stimulusa njenog razvitka. Uloga romskog jezika u životu čoveka i u njegovoj vezi sa okolinom značajna je i mnogo veća nego što nam to izgleda, mada svakodnevno, u običnom životu i u razvitku kulture uopšte, a književnosti posebno, osećamo potrebu za takvim sredstvom povezivanja između pojedinca i sredine kojoj on pripada. Romski jezik je uopšte pojava koja, konkretizovana u govoru, prati celokupni život čovekov. U porodičnom životu i prijateljskom društvu mi pomoću govora iskazujemo naše utiske, izražavamo svoje želje i svoju volju, formulišemo svoje misli i svoja mišljenja; naša obaveštenja, naše informacije, ceo sistem školskog obrazovanja, držanje i slušanje predavanja, žive reči, sve je to vezano za aktivni govor; u umetnosti, pri recitacijama, na pozornici – govorne mogućnosti daju osnovu svim ovim umetničkim interpretacijama. Romski jezik, pak, pokazuje se kao opšti fond tog zajedničkog blaga i tog kolektivnog stvaralaštva. On je, u stvari, opšti potencijal sporazumevanja romskog naroda ili jedne specifične društvene zajednice. Takav jezik služi kao izvanredno moćno sredstvo za više umetničke izražaje u jednoj zajednici. On je umetničko sredstvo uobličavanja ne samo kulture uopšte, nego i književnosti uopšte. Umetnici-književnici stvaraju svoja dela na zajedničkom narodno-književnom jeziku, težeći opštem izražajnom idealu i izgrađujući taj ideal umetničkim književnim izražajem. Pojedinci u taj opšti fond unose osobine svojih individualnih sposobnosti, koje se u njemu odabiraju, talože, i on, kao podloga književnog stvaranja, postaje kolektivni potencijal višega života i tvoračke dinamike. Poznavajući lično, još od 1994. godine, gospodina Bajrama Halitija koji je na Prvom međunarodnom kongresu mladih Roma u Barseloni u Španiji imao zapaženo izlaganje o Romima azilantima u Evropi, koji je u Zagrebu 2008. godine, kao uvaženi romski intelektualac, pravnik, novinar i publicista, izabran, apsolutnom većinom, za generalnog sekretara Internacionalne unije Roma, polazeći od toga da je 2009. godine, u Lančanu u Italiji, dobio od predsednika Italije nagradu za svetsku književnost Roma, mislim da je kompetentna ličnost i za jedan takav veliki poduhvat. Zato ja, kao predsednik Internacionalne unije Roma Šapanije, kao bivši novinar El Paisa i bivši član Evropskog saveta, dajem bezrezervnu podršku da se u javnosti što pre pojavi prvi Srpsko-romski rečnik sa gramatikom i parvopisnim savetnikom autora Bajrama Halitija. Ovaj rad Bajrama Halitija, elaboriran uz krajnju strogost i profesionalizam, nesumnjivo je referentni rad za rromanò naučnike i za one koji žele da studiraju ili prodube svoje znanje o varijacijama rromanò koji se govori u Srbiji. NJegov glavni cilj je da obezbedi osnovu kako bi se razvili obrazovni planovi i uspostavile vodilje za obrazovne programe, nastavne knjige i druga obrazovna sredstva. Siguran sam da će širok dijapazon korisnika imati koristi od ovog dela. JUAN DE DIOS RAMÍREZ-HEREDIA Predsednik Unije Roma Španije -- Značajna je podrška romskoj praktičnoj lingvistici i romologiji u celom svetu pružena od strane Bajrama Halitija, jednog romskog književnika i pisca, kao i uz pomoć recenzija sastavljenih od strane Juana de Diosa Ramírez – Heredia, predsednika Unije Roma Španije, Els de Groen, pesnika i pisca iz Holandije, bivšeg člana Evropskog parlamenta, inicijatora Umetničke inicijative protiv romofobije i auticiganizma, univ. prof. dr Iana Hancocka, univ. prof dr Hriste Kjuchukova, univ. prof. dr Santina Spinellija, kao i od strane drugih eksperata: politikologa Ljuana Koka i Hedine Sijerčić, kulturnih poslenika Janardhana Pathania i Deva Bhardwaja – iz Indije, Veljka Kajtazija – autora hrvatsko-romskog rečnika koji je izdat u Hrvatskoj, i drugih eksperata iz sveta, kao što su: dr Milan Šipka, dr Ranko Bugarski, dr Danica Andrejević, Milica Lilić, Nedždet Mustafa – ministar bez portfelja u Vladi Republike Makedonije, kao i drugi. Rečnik (alavari), sastavljen od strane Bajrama Halitija, sadrži njegovo lično romsko jezičko iskustvo kao novinara, urednika sa televizije i radija, i njegovo veliko poznavanje romstva (to u osnovi veoma značajno delo velike vrednosti nastalo kao rezultat druženja autora sa Romima nomadima, ponesen svojim velikim prevodilačkim iskustvom i bogatstvom u radu u istorijskim godinama, kao i poznavanjem života Roma danas). Sa druge strane, svojim iscrpnim znanjem sa tačke gledišta jezika, dolazi do izražaja taj pesnički i prozni horizont, kada se zna da su koreni jezika jedne nacije, koji izviru na površinu, leksički biseri. Te stare, odavno zaboravljene reči, koje se ponovo mogu pronaći naočigled nas u ovom rečniku, je veoma važno uzimati u obzir prilikom analize jednog tako velikog poduhvata. Značaj ovog rečnika će doći s vremenom, a za sada naš najveći prioritet je da se sakupe takve dragocene reči kako ne bi ostale zaboravljene i izgubljene. Pogledajte zašto – sada, u prvoj ediciji, najvažniji poduhvat je korist od toga što će veliki fond tih leksički davno izgubljenih reči biti pristupačan velikom broju ljudi. Uzimajući u obzir „čistotu" leksičke forme, vidi se kako se autor setio legitimnih formi koje nisu pisane – ne postoje u drugim fonetskim procesima koji su ispisani zakonima romskog jezika, i kako dolazi do takvih fonetskih sukoba: „apokopa, afereza, sinkopa, metateza, elizija i proteza", kao i mnogobrojne promene konsonanata, upotreba vokala, kao i jačanje konsonanata, mekoća itd. I kada ne postoje takva uputstva, lingvistički materijal ostaje izuzetno značajan, jer je u ovoj etapi važno da što celovitiji leksički fond bude sakupljan: i stare reči, i nove reči (više od današnje aktuelne internacionalne leksike, kao i pripadajuće kreacije), kao i mnoge reči koje se ne nalaze u svakodnevnoj upotrebi i reči određene teritorije itd. Rečnik obuhvata reči koje su došle u romski jezik od strane jezičkih bogatstava drugih jezika (pozajmljene reči) i reči koje su nastale iz unutrašnjosti jezičkog bogatstva sredine (sufiksi, prefiksi, reči koje su nastale iz kompozicije). Uzimajući u obzir romsku gramatiku, predstaviću bazične morfološke paradigme, i imenica i glagola, i svih jezičkih oblika: sa jedne strane – zamenice, pridevi (i pasnavni), članovi (i determinacija), o pronomo (i sarnavni), brojevi (i ginavni), glagoli (i kernavni) – kao promenljivi govorni oblici; a sa druge strane, predlozi (i anglutni), veznici (i phandavni), i interjekcija kao i postpozicija (i palutni) – kao nepromenljivi govorni oblici, i kao jedan fenomen koji ne postoji u drugim jezicima – polupromenljivi govorni oblik, a to je prilog (i paskermavni). Danas u Evropi, kada su posle 1990. godine mnoge zemlje bivšeg komunističkog bloka promenile svoj politički sistem i dale Romima pravo da obogaćuju svoj jezik, omogućeno je učenje romskog jezika u školama u mnogim državama (tako da je jedan veliki napredak viđen u Rumuniji). U tim novim uslovima, objavljene su mnoge školske i univerzitetske knjige romskog jezika, koje su postale zvanična pisana romska literatura na romskom Kongresu u Varšavi (1990. godine). Kao što je dobro poznato, u Srbiji (i generalno u zemljama bivše Jugoslavije) su bile preduzete najbolje inicijative za obogaćivanje romskog jezika u komunističkoj eri (učenje romskog jezika u školama, emisije na radiju i televiziji na romskom jeziku, po prvi put je održana međunarodna škola romskog jezika, izdate su brojne publikacije na romskom jeziku, postojao je romski teatar). Ta veoma bogata tradicija (koja je bila prisutna na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, posle prethodnog ruskog iskustva još iz 20-tih i 30-tih godina prošlog veka), opet se sada javlja u Srbiji u poslednjih deset godina, kao najjača i najbogatija. Zajedno sa učenicima, učenicama, studentima i novinarima, treba da pozdravimo izlazak tako dugo očekivane knjige prvog Srpsko-romskog rečnika ovakvog tipa u Srbiji. Univerzitetski profesor dr GHEORGHE SARAU Katedra za romski jezik i literaturu Fakulteta za strane jezike i književnost Univerziteta u Bukureštu – Rumunija -- Mnogo je pisano o Rromani hib, ali gotovo uvek od strane autsajdera – spoljnog posmatrača. Otkad je, 1886. godine, objavljen Gyök Szótára Sztojka Ferencza (Rečnik Ferenca Stojke), govornici čiji je to bio maternji jezik, a koji su kompilirali rečnike, mogli su se izbrojati na prste jedne ruke. Sada se Bajram Haliti pridružio toj maloj ali narastajućoj skupini. NJegov Serbian-Romani Dictionary and Grammar (Srpsko-romski rečnik i gramatika) stoji kao miljokaz u naraslim naporima da se naš romski jezik ojača i neguje, pošto je tokom svog hiljadugodišnjeg postojanja bio u stalnoj opasnosti od gašenja. Rođen u Aziji, prenošen na sve četiri strane sveta, taj jezik nikad nije imao potporne faktore koji bi ga održavali – u vidu vlade ili teritorije ili državne ekonomije – i obezbedili opstanak; samo upornost i odlučnost onih koji su njime govorili svedoče o njegovoj vanrednoj dugovečnosti. Naša istorija obeležena je nasilnim proterivanjima od jedne zemlje do druge, porodice su se rasipale, a obezbeđivanje sredstava kako bi se naš jezik i vrednosti naše kulture održali pokušavano je u velikoj meri. U prošlosti, korišćenje našeg jezika bilo je kažnjivo zakonom u pojedinim delovima Evrope, kao što su Španija i Mađarska, te je on u tim krajevima izumro. Danas, naši mladi su suočeni sa drugačijom opasnošću: ne zbog zakonodavstva već zbog opresivnih društvenih okolnosti koje viši stepen prioriteta pridaju sigurnosti, zapošljavanju, stanovanju i zdravlju nego jeziku. A istovremeno, potreba da se naš rasejani narod ujedini nikada nije bila veća, pri čemu jedino, najmoćnije sredstvo koje nam u tu svrhu stoji na raspolaganju jeste naš jezik. Korišćenjem standardizovane ortografije s kojom se saglasila Komisija za standardizaciju jezika Međunarodne romske unije na Četvrtom svetskom kongresu Roma 1990. godine, Halitijeva knjiga svedoči o leksičkom bogatstvu našeg jezika i pruža kodifikovane osnove njegove gramatike za one koji govore srpski. Kao priručnik za one koji žele da unaprede svoje znanje romskog jezika ili kao udžbenik za nastavnike u formalnim uslovima školske učionice, knjiga Bajrama Halitija će biti srdačno pozdravljena zbog svog praktičnog, ali i naučnog doprinosa izučavanju romskog jezika. Prof. dr IAN HANKOK direktor Programa romskih studija i Romskog arhivsko-dokumentacionog centra pri Teksaškom univerzitetu u Ostinu, gde od 1972. godine radi kao profesor engleskog jezika, lingvistike i azijskih studija. -- Srpsko-romski rečnik napisan od strane Bajrama Halitija je novi rečnik o romskom koji se govori u Srbiji, i on definitivno uvodi novo znanje i informacije na polju romskih lingvistika. Od izuzetne je važnosti imati ovakvu vrstu informacija o romskim dijalektima na Balkanu, s obzirom na to da se u proteklih 15-20 godina interesovanje za romski jezik uvećava, a još uvek ne postoji dovoljno informacija o različitim dijalektima koje koriste različite grupacije Roma. Pogled kojim Bajram Haliti predstavlja je insajderski pogled, i jako je malo Roma u svetu koji su autori romskih rečnika i gramatike. Haliti je odabrao standardizovani alfabet za pisanje rečnika, kreiran od strane francuskog lingviste Marcela Courthiadea. Iako postoje drugi alfabeti, onaj koji je Haliti odabrao za pisanje rečnika je takođe važan i jasno pokazuje zvučni sistem romskog koji se govori u Srbiji. Autor Bajram Haliti, koji nije lingvista po obrazovnom profilu, demonstrira dobro poznavanje kreiranja rečnika. Srpsko-romski rečnik ispunjava sve zahteve akademskih rečnika i definitivno će biti nešto novo na polju romske lingvistike u Srbiji i u Evropi. Ja sam mišljenja da bi rečnik definitivno trebao biti objavljen, jer će biti sredstvo od velike pomoći za sve ljude koji se zanimaju za romski jezik – lingviste širom sveta, studente na različitim evropskim univerzitetima, ali najveći uticaj će imati na romsku zajednicu u Srbiji i generalno za srpsko društvo. docent prof. dr HRISTO KYUCHUKOV Univerzitet Constantine the Philosopher, Nitra, Slovačka Free Univerzitet, Berlin, Nemačka. -- Prvi Srpsko-romski rečnik sa gramatikom i pravopisnim savetnikom najsveobuhvatniji je rečnik pisan uz upotrebu standardizovane romske ortografije, koju je na Četvrtom svetskom kongresu Roma odobrila Komisija za standardizaciju, tako da on predstavlja i veliki korak ka rešavanju glavnog problema romskog jezika – korak ka njegovoj standardizaciji. Pravopis romskog jezika rađen je u skladu s postojećim pravopisnim odredbama. Autor, pravnik, novinar i publicista koji je u Lančanu u Italiji 2009. godine dobio svetsku nagradu za književnost predsednika Italije, Bajram Haliti, vrstan je stručnjak za jezik, koji se godinama intenzivno bavio problemima savremenog romskog jezika kao urednik romskog programa u Radio Prištini; objavio je petnaestak knjiga, a još toliko ima u rukopisu koje nisu objavljene; bio je glavni i odgovorni urednik romskog lista „Ahimsa", objavio je na desetine naučnih i stručnih radova i stekao bogato iskustvo u organizaciji naučnoistraživačkog rada u lingvistici. Prvi srpsko-romski rečnik sa gramatikom i pravopisnim savetnikom sadrži kompletnu leksikografsku obradu svih unesenih reči i izraza (po azbučnom redu): a) akcentovanje (standardni naglasci i dužine, uz napomenu o uobičajenom izgovoru u svakodnevnom govoru Roma); b) označavanje gramatičkih svojstava (vrsta reči, gr. rod, broj i sl.); c) objašnjenje etimologije – bliže (oznaka jezika iz koga je ta reč neposredno preuzeta) i dalje (izvorno poreklo); d) objašnjenje značenja, sa naznakom sfere upotrebe. Rečnik takođe otklanja nedostatke prethodnih, na koje smo do sada bili upućeni. On predstavlja važan korak u popunjavanju praznina u našoj romskoj leksikografiji. Svojim sadržajem i načinom obrade doprinosi daljem proučavanju leksičke građe. Ovakvo kapitalno delo potrebno je svima koji pišu, a koji pri pisanju nailaze na nedoumice koje neće moći rešiti samo uz pomoć Pravopisa; ovako će uz svaku reč i izraz lako naći kako ih treba pisati, s oznakama koje će ih uputiti na objašnjenja zašto je tako pravilno, tj. na odgovarajuće pravopisno (ili gramatičko) pravilo, što se daje u kratkom pregledu na kraju (u posebnom poglavlju). Iako glavni naslov rečnika sugeriše da se radi isključivo o rečniku, ovo kapitalno delo je više od toga: ono je, u isto vreme, i gramatički i akcentanski rečnik, ali i jezički savetnik. Ono, dakle, ima višestruku namenu, pa će korisnicima biti i od višestruke pomoći pri pisanju, a uz to je i prilika da prošire svoje znanje o romskom standardnom jeziku uopšte, posebno o njegovoj upotrebi u pismenoj i usmenoj komunikaciji. Standardni jezik Roma, koji je obuhvaćen prvim Rečnikom sa gramatikom i pravopisnim savetnikom autora Bajram Halitija, već postoji. Uvažavanje romskog standardnog jezika diktiraju i potrebe obrazovanja i informisanja na jeziku Roma, jer se broj škola u kojima se uči romski jezik i broj glasila na romskom iz dana u dan povećava u Republici Srbiji i šire u Evropi. I Romi, kao i pripadnici drugih civilizovanih naroda, treba da u školama uče svoj standardni jezik, a ne pojedine dijalekte. Isto tako, novine, radio i televizija i časopisi treba da objavljuju informacije, članke i druge radove na standardnom romskom, koji nam u savršenom pogledu pruža rečnik autor Bajrama Halitija, jednako razumljivom i bliskom Romima u celom svetu. Bez ovakvog velikog poduhvata ni Romi, ni Sinti, ni Kale ne mogu ostvariti kolektivnu i nacionalnu integraciju. Sa druge strane, umanjene su im šanse da budu ustavno i politički priznati, što znači da ostvare svoja nacionalna, a ponekad čak i svoja ljudska prava. Reč je, naime, o pravu korišćenja maternjeg jezika, osnivanju naučnih i kulturnih institucija, izdavačkoj delatnosti, medijima. Romi, Sinti i Kale, posle hiljadugodišnjeg progona i holokausta u vreme nacizma, tek su danas u poziciji da se bore za svoja ljudska, građanska i nacionalna prava i stvaranje standardnog jezika. Da li će i u kojoj meri ovaj poduhvat uspeti, to zavisi prvenstveno od toga koliko se poštuju i štite prava za unapređenje jezičkog, kulturnog i opšteg razvoja nacionalnih manjina u Srbiji, Evropi i svetu, koja su inače definisana u mnogim dokumentima, počev od Opšte deklaracije o pravima čoveka UN, pa do niza drugih međunarodnih akata o sprečavanju diskriminacije i o zaštiti nacionalnih manjina. Prof. dr SANTINO SPINELLI -- Bajram Haliti (1955. Gnjilane, Kosovo i Metohija ) je u mnogim svojim poduhvatima pionirski uspostavljao i osvajao prostor duhovnosti za svoju romsku zajednicu koja je, rasuta i odeljena od matice, izgubila utemeljenje i stvarne duhovne koordinate. Još dok je živeo i stvarao u Prišini on je na talasima Radio-Prištine, u emisijama u kojima je nastojao da afirmiše kulturu romske populacije, uspostavljao parametre ove do tad po mnogo čemu usmene kulture, povezujući je sa kulturama drugih zajednica i ukazujući na njihova plodotvorna ukrštanja.Već tada je uviđao da se u jeziku njegovog naroda pojavljuju mnogi izrazi i fraze šire društvene zajednice, suočavao se sa oskudnošću reči iz savremenog načina života i odsustvom adekvatnih termina kojima bi se romskim jezikom obuhvatilo sve ono što se tiče iskustva čoveka ovog doba. Ovaj veliki poznavalac reči, ne samo kao književnik već i kao novinar koji je obavljao vrlo visoke funkcije u novinarstvu kao što je zvanje odgovornog urednika Romskog programa u Radio-Prištini, i jedan od naboljih poznavalaca položaja Roma u Evropi, veliki je borac za humanost, pravdu i odnose međusobnog razumevanja među ljudima bez obzira na rasnu, versku i svaku drugu različitost. Kao književnik, pesnik, esejista imao je oštar sluh za svaku jezičku promenu ili odsustvo pravog izraza i počeo je da prikuplja jezičku građu za rečnik kojim bi se olakašalo međusobno komuniciranje, ali i izražavanje bića romskog čoveka. Razvojem masovnih komunikacija u jezik je ušlo mnoštvo reči starnog porekla koje su se odomaćile u srpskom jeziku, a preko njega ušle i u život romske zajednice. Uviđajući da su tim rečima potrebna izvesna tumačenja, Bajram Haliti se prihvatio ogromnog posla koji uglavnom rade timovi stručnjaka na katedrama za jezike. Uz veliku erudiciju, energiju i ljubav prema rodu i jeziku on je prikupio i obradio oko 100.000 reči sa gramatikom, čineći ih razumljivim dodatnim obašnjenjima i vršeći tako izuzetnu kulturološku misiju u prosvećivanju svog naroda pripremajući ga za bolju i konstruktivniju komunikaciju sa srpskim narodom. S druge strane, i oni koji žele da pručavaju romsku kulturu, a govore srpskim jezikom, mogu da koriste ovaj rečnik kao putokaz u ovu egzotičnu i staru kulturnu tradiciju bogatu mitovima i legendama koji se najbolje mogu sagledati na romskom jezičkom idiomu, kao i u romsku sintaksu. Srpsko-romski rečnik sa gramatikom je delo od kapitalnog značaja za romsku zajednicu u Srbiji kojim se otvaraju velike mogućnosti za jezičko i kulturno usavršavanje učenika, studenata, mladih ljudi koji su željni znanja i integracije u kulturni milje sredine u kojoj žive čineći tako za svoj narod ono što su za srpski narod činili Vuk Karadžić, Milan Vujaklija i drugi leksikografi. S obzirom na to da jezik oličava duhovnu energiju, logosnu suštinu čoveka, Bajram Haliti je izborom reči iz svih društvenih sfera, umetničke, administrativne, kulturne, urbane, omogućio budućim korisnicima rečnika da se ne samo informišu već i da upotpunjavaju svoj duhovni svet i saznajne vidike što će im u mnogome pomoći da se osećaju ravnopravnijim učesnicima u svim oblicima življenja i rada. Srpsko-romskim rečnikom sa gramatikom Bajram Haliti je potvrdio da izuzetni pojedinci svojim grandioznim naporima pomeraju stupnjeve u razvoju jednog naroda za nekoliko vekova i omogućavaju mu da tako uhvati korak sa drugima koji u svojoj istoriji nisu imali tako tragičan put i ometanja u razvoju, čime je samo potvrdio da su sva ona velika priznanja, koja je na međunarodnom planu dobio, bila zaista zaslužena. Mr MILICA-LILIĆ JEFTIMIJEVIĆ -- Premda su Romi najveća nacionalna manjina u Evropi, romski jezik spada u grupu takozvanih malih jezika, čija su budućnost i opstanak neizvesni i ugroženi. Romi su, raseljavajući se po celom svetu, u svoj jezik, na sve jezičke nivoe, unosili elemente jezika država koje su postale njihove nove domovine. Rezultat ovoga je danas jasno vidljiv: sve je manji broj Roma koji govore čistim, izvornim jezikom svojih predaka. Prepoznajući ovaj proces, novinar, publicista i književnik, Bajram Haliti, osetio je potrebu da pomogne očuvanju romskog jezika izdavanjem prvog Srpsko-romskog rečnika sa gramatikom i pravopisnim savetnikom. Rad na rečniku, kao što to obično biva, nije bio nimalo lak, ali je zahvaljujući upornom i predanom Bajramu Halitiju, malom broju saradnika i, naravno, zahvaljujući Izdavačkoj kući Prometej, ovo kapitalno delo, na radost mnogih, ugledalo svetlost dana. Rečnik sadrži oko 70 hiljada reči koje su stručno i pažljivo obrađene u gramatičkom, pravopisnom i etimološkom smislu. U ovom rečniku svoje mesto su, pored izvornih romskih reči, našle i reči koje su posuđene iz drugih jezika, kao i neologizmi nastali poslednjih decenija, naporedo sa razvojem tehnike, medicine, medija i sl. U okviru Rečnika data je veoma detaljna i pregledna gramatika romskog jezika, kao i pravopisni savetnik koji će, usled nedostatka zvaničnog pravopisa romskog jezika, biti od velike koristi, kao i sam rečnik uostalom, širokom spektru ljudi – onima kojima je romski maternji jezik, onima koji ga uče kao strani, prevodiocima, spikerima, političarima, kao i ljudima koji se bave kulturnim, obrazovnim ili kakvim drugim javnim poslom. Sigurna sam da će Srpsko-romski rečnik Bajrama Halitija, kao udžbenik, naći svoj put i do škola i drugih obrazovnih institucija. Još jedna bitna karakteristika ovog je rečnika je ta da je on pisan uz upotrebu standardizovane romske ortografije, koju je na Četvrtom svetskom kongresu Roma odobrila Komisija za standardizaciju, tako da on predstavlja i veliki korak ka rešavanju glavnog problema romskog jezika – korak ka njegovoj standardizaciji. Mislim da je potreba za sastavljanjem jednog ovako kvalitetnog rečnika više nego očigledna. Takođe, smatram da za opis tog njegovog kvaliteta nisu potrebne velike reči jer imena autora Bajrama Halitija, stručnog saradnika prof. dr Gheorghea Saraua, kao i imena recezenata – prof. dr Iana Hancocka, prof. dr Hriste Kjuchukova, Els de Goen i Milice Lilić Jeftimijević – dovoljno govore o stručnosti i pažnji sa kojima je ovaj rečnik rađen. Na kraju, poželela bih gospodinu Halitiju mnogo sreće i uspeha na njegovim budućim projektima, kao i u njegovoj borbi za poboljšanje i napredak svog naroda i jezika. Rečniku poželeti da bude prihvaćen i koristan – nije potrebno jer je sasvim izvesno da će tako biti. Mr VESNA ALEKSIĆ Naslov: Srpsko-romski rečnik: sa gramatikom i pravopisnim savetnikom - Serbikano-rromano alavàr: e gramatikaça thaj e vòrtaxramosaripnasqe sikavipnaça Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 778 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-515-0617-1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Felicito Yanaque se iz siromaštva izdigao do vlasnika prijevozničke tvrtke. Njegova dva sina rade za njega. Prima prijeteće pismo u kojem traži novac za zaštitu. Policija ga ne shvaća ozbiljno, Felicito odbija platiti i biva uvučen u noćnu moru. On postaje nevoljki javni heroj. Tada mu ljubavnicu otmu i stvari se ozbiljno zakompliciraju. I otkrije da su njegove nevolje počele vrlo blizu kuće. Njegova sudbina isprepletena je s pričom o Rigobertu, bogatom direktoru osiguranja u Limi. Njegov šef i stari prijatelj, Ismael, iznenada objavljuje da se ženi svojom kućnom pomoćnicom, čolom iz Piure, na zaprepaštenje njegovih sinova blizanaca, para brutalnih rasipnika. Ismael bježi u Europu sa svojom novom nevjestom, ostavljajući Rigoberta da se suoči s prijetnjama blizanaca i njihovim tvrdnjama da je u dogovoru s spletkaricom oteo bogatstvo starcu. Rigoberta progone tisak i TV. U međuvremenu, njegov sin jedinac ima vizije tajanstvenog stranca koji može, ali i ne mora biti vrag... Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine. Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge. Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove. Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima. Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“ Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3]. Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece. Prvi radovi Mario Vargas Ljosa 1982. godine Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962., stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske. Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike. Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969., kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7]. Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973.) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala). Kasniji život i politička angažovanost Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje. Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića. Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal. Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11] Nobelova nagrada i govor Mario Vargas Ljosa 2011. godine Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata. Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13] Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Knjiženost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.