4 knjige u kutiji. Knjige su kao nove, a na kutiji se vidi da je polovno.

Polica za dečije knjige SHELFY 3 Dimenzije: V: 66cm, Š: 68cm, D:30cm Da li ste sklonili stare sveske i udžbenike i napravili mesto za nove. Škola samo što nije. Gde ćete staviti nove udžbenike i sveske a da vam uvek budu na oku da nešto ne zaboravite da spakujete za taj dan. Po predmetu sada ima i do 5 različitih knjiga ako nisu pregledno složeni moze se desiti da neki deo zaboravite kod kuće. Imamo sjajni rešenje za vas polica za knjige koja je prilagođena novim udžbenicima Plastična polica namenjena je pre svega deci i veoma je funkcionalna jer omogućava da se knjige, slikovnice i bojanke nalaze u njihovom vidnom polju tako da ih podstiče da ih više koriste i budu kreativni. Materijal: PP

Spomenak: zabava i pouka za decu / udesio Branko V. Konstantinović Novi Sad 1883. Mek povez , ćirilica, ilustrovano, 95 strana. Odlično očuvana. Sadržaj: 1. Kosta i Lela. Pesma od Čika Jove 2. Slepac. Pripovetka Milutina Jakšića 3. Bolesna lutka. Pesma od Blaženka 4. Cica maca 5. Majka. Pripovetka u pesmi. Po Anderse novoj priči od Laze Sekulića 6. Na lađi. 7. Devojče i kuca. Pesma od Blaženka 8. Plemenita osveta. Pripovetka 9. Dete i mačići. Pesma od Blaženka 10. Detlić. Slika iz tičijeg života 11. Slike iz Rusije 12. Hajd pogodi

Izdavač: Vuk Karadžić, Beograd Godina izdanja: 1977. Broj strana: 255. 256, 256, 216 Povez: Tvrdi Format: 26 cm Stanje: Solidno, sa vidljivm znacima korišćenja

IP KERSOVANI PRVO IZDANJE OBE SERIJE TJ DVA KOMPLETA PO 4 SLIKOVNICE TVRDE STRANE TAKVE SU KUCE TAKVE SU MACE TAKVE SU KOKE TAKVI SU KONJI TAKVE SU VEVERICE TAKVE SU KORNJACA TAKVE SU.. LAV TAKVE SU PANDE U DVE KNJIGE IMA DA JE MALO ZVRLJANO U JEDNOJ SELOTEJP OCENA 3+ STRANE SE NE ODVAJAJU OD POVEZA I SVE SU NA BROJU

45 odlično očuvanih lektira za decu, u izdanju mladog pokolenja. Naslovi su sledeći: 1. Robinson kruso - Daniel Defo 2. Čarobna vrata - Mira Alečković 3. Narodna književnost 4. Šuma i pahuljice - Dragan Kulidžan 5. Mižek frizer - Branka Jurca 6. Priče za najmlađe - Branko Ćopić 7. Alisa u zemlji čuda - Luis Kerol 8. Poštovana deco - Dušan Radović 9. Koliko je težak san - Gvido Tartalja 10. Ciciban - Oton Župančič 11. Pripovetke - Ivo Andrić 12. Velika Doktorska bajka - Karel Čapek 13. Raspjevani cvrčak - Branko Ćopić 14. Ovde stanuju pesme - Dragan Lukić 15. Iz jednog džepa - Dragan Lukić 16. Šareni svet - France Bevk 17. Moji vaspitanici - Vera Čaplina 18. Antologija savremene poezije za decu - Voja Carić 19. Tužni cirkusanti - Mirko Vujačić 20. Dečaci Pavlove ulice - Ferenc Molnar 21. Tata ti si lud - Vilijem Sarojan 22. Dobar vetar, plava ptico - Berislav Kosier 23. 20000 milja pod morem - Žil Vern 24. Pisma Indiri - Džavaharlal Nehru 25. Orlovi rano lete / Slavno Vojevanje - Branko Ćopić 26. Priče za decu - Maksim Gorki 27. Tom sojer - Mark Tven 28. Pripovetke - Ivo Andrić 29. Svirač u dvorištu - Mirko Petrović 30. Beli vuk / Šareni most - Voja Carić 31. Sin puka - Valentin Katajev 32. Družina Sinji Galeb / Družba Pere Kvržice - Seliškar / Lovrak 33. Priče partizanke - Branko Ćopić 34. Knjiga o džungli - Radjard Kipling 35. Basne 36. Knjiga za dejecu / Đurđevak - Nazor / Voranc 37. Priče iz davnine - Ivana Brlić-Mažuranić 38. Pesme - Radičević / Zmaj / Ilić 39. Glas divljine - Džek London 40. Tajno društvo PGC - Anton Ingolić 41. Od zlata jabuka / Raskovnik 42. Taras Buljba - Nikolaj Gogolj 43. Kako je čovek postao div - Iljin i Segal 44. Koštanka i druge priče - Anton Čehov 45. Pisma iz moje vetrenjače - Alfons Dode 10

Komplet od osam knjiga, sa zaštitnom kutijom. Očuvanost kao na slici, knjige ok, kutija slabija. Izdanje BIGZ-a Na knjizi osam uslikana mana. Sjajan komplet enciklopedija za decu, a sadrži: 1. Reci zašto. .. 2. Reci šta je. .. 3. Reci gde je. .. 4. Reci kako radi. .. 5. Šta znam o biljkama i životinjama 6. Šta znam o nauci 7. Šta znam o moru i pomorstvu 8. Velika otkrića i pronalasci Zbog težine predlažem lično preuzimanje, ali mogu poslati i kao CC paket. Za sve ljubitelje: Enciklopedija, svaštara, nauka, motori, škola, biljke, životinje. ..

Arsen Diklić Romani 1-4 komplet Narodna knjiga Beograd, 1978. godine, tvrd povez, zaštitna kutija, prošiveno, obeleživač za stranice, zaštitni omoti, ćirilica. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. NA OKREĆI SE SINE 2. SALAŠ U MALOM RITU 3. JESEN U MRTVAJI 4. MORIŠKI SNEGOVI stanje vrlo dbro, oštećenje omota Arsen Diklić (1922 — 1995), srpski pisac, filmski i televizijski scenarista. Svojim književnim stvaralaštvom svrstao se u red najznačajnijih srpskih pisaca za decu i omladinu. U svojim romanima Diklić opisuje zbivanja za vreme Drugog svetskog rata, a u saradnji sa Brankom Bauerom, poznatim rediteljem, napisao je filmski scenario istoimenog filma NE OKREĆI SE, SINE, za koji je dobio Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli 1956. godine. Diklićevi romani se odlikuju vešto građenim zapletima, uspelim karakterizacijama likova, emotivnošću i neposrednim odnosom prema prirodi. Pored navedenog filma, po romanima SALAŠ U MALOM RITU - odnosno trilogiji, snimljeni su takođe filmovi koji su doživeli ogromnu popularnost i koji se i danas rado gledaju.

OCENA ZA SPOLJASNJOST JE ISPOD A UNUTRA SU SVE ODLICNE BEZ PISANJA I ZVRLJANJA UPOZNAJMO SVET STARI GRCI - OCENA 5- STARA KINA - OCENA 5- ESKIMI - OCENA 5-- PRERIJSKI INDIJANCI - OCENA 4+ BEDUINI - OCENA 5- DREVNI EGIPAT - OCENA 5- SKOLSKA KNJIGA - ZAGREB 1979 GOD. 30 STR. X 6 KNJIGA TVRDI POVEZ , ILUSTROVANO , A4 FORMAT

Trixie knjiga za igru ima 4 elegantne životinje, svaka sa malim posebnim detaljem koji bebe mogu otkriti. Nežne i umirujuće boje u kombinaciji sa zabavnim igračkama daju savršenu ravnotežu između želja roditelja i potreba beba. Konci na svakom kraju knjige omogućavaju roditeljima lako pričvršćivanje na dečji krevetac, krevet ili drugi zabavni kutak za igru. Ova kolekcija pletenih igračaka napravljena je od organskog pamuka sa punjenjem od recikliranih materijala. Nijansirane boje pletene kolekcije usklađene su sa kolekcijama Bliss vrtića, omogućavajući roditeljima da ih prelepšano kombinuju, čineći deo mirnog i harmoničnog ambijenta. Specifikacija: Proizvođač: Trixie - Mellis BVBA, Oude Gentweg 62, 9840, Belgija Uvoznik: Dirent doo, Beograd, Urosa Martinovica 6, 011/4027356 Vrsta robe: Igracka Zemlja porekla: Kina Zemlja uvoza: Belgija Sastav: Pamuk Uzrast: 0+ Upozorenja: Drzati dalje od vatre. Cuvati ambalazu za informisanje. Ne dozvoljavajte deci da se igraju sa ambalazom. Uklonite svu plastiku, vezice i zice pre nego sto artikal date detetu.

NAZIV: SLIKOVNICE ZA DECU STARIJEG PREDŠKOLSKOG UZRASTA BIBLIOTEKA `1001 RADOST` NASLOVI: 1. `IMAM KONJA ZEKANA` GRIGOR VITEZ 2. `JARAC ŽIVODERAC` NARODNE PRIČE 3. `NA PETIBORU JEZERO` BRZALICE, REĐALICE, ZAGONETKE 4. `MALE PESME` GVIDO TARTALJA 5. `MIŠEVI I MAČKE` JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ 6. `NEŠTO ŠUŠNU` ŠALJIVE NARODNE PRIČE 7. `NIJE-JESTE` DUŠAN RADOVIĆ 8. `NIKOLICA S PRIKOLICOM` BRANKO ĆOPIĆ 9. `PATULJAK KUKURUZOVIĆ` DESANKA MAKSIMOVIĆ 10. `POŠLA KOKA NA PAZAR` NARODNA PESMA AUTOR: GRUPA AUTORA IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA POVEZ: TVRD GODINA: 1979 (KB:97)

Sadržaj: ZMAJEVA VELIKA RIZNICA poezije i proze za decu +CD – Jovan Jovanović Zmaj Ovo je jedna od najlepših knjiga na srpskom jeziku i po prvi put u jednj knjizi možete omogućiti deci da uživaju u kompletnoj poeziji- pesmama, pričama, bajkama, dosetkama kao i da saznaju o Zmajevom detinjstvu. Knjiga je ,,podeljena”na pet delova koje čine kompletnu zaostavštinu Jovana Jovanovića Zmaja. Uz Zmaja su odrastale mnoge generacije… Sadržaj knjige: 1.Poezija za decu (Ala je lep ovaj svet, Pačija škola, Taši taši tanana, Materina maza, Žaba čita novine, Mali Jova, Pčela i cvet i mnoge druge pesmice .,..) 2.Priče za decu (Gavranovo gnezdo, Dobrica i sveti Petar, Mlakonja, Pakosni Stevča,…) 3.Bajke i basne ( Kristal i led, Igla i konac, Vreća i zakrpa, Zašto slavuj peva samo noću, Milostiva vrana, Guravi krojač, Sneževak ili visibaba, Lisica ostaje visibaba, Konj i mazga na sudu, Priča o tužnom gušteru, Majmun i slon,..) 4.Zmajevo detinjstvo(Odzačar, Tetka Mika, Roda,..) 5.Dosetke,zagonetke i pouke u stihu (Ručak, Zelene šljive, Medved, Mali Steva, Lek, Mala Anka, Pažljivi Laza, Obećanje, Nije sramota, Eto zašto, Mala mudrica, Ni onda,..) Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja. ZMAJEVA VELIKA RIZNICA poezije i proze za decu +CD – Jovan Jovanović Zmaj Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

1. ophođenje sa decom otto ruhle oto budi veseo sa decom posmatraj neguj navikavanje ,,, 2. školska higijena za anrodne škole sreten dinić vladimir milutinović izd 1923 3. uslovi u kojima radi narodni učitelj u vardarskoj banovini dragutin marković skoplje 1933 god 4. kralj i narod brana lazarević 5. školska administracija stanoje mijatović izd 1921 god 6. savreman pedagoška pitanja milutin nikolić izd 1933g 7. rad u pripravnom razredu marko vujadinović izd 1930 skoplje zajedno koričene vellok2

Arsen Diklić Romani 1-4 kompletNarodna knjiga Beograd, 1978. godine, tvrd povez, zaštitna kutija, prošiveno, obeleživač za stranice, zaštitni omoti, ćirilica. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. NA OKREĆI SE SINE2. SALAŠ U MALOM RITU3. JESEN U MRTVAJI4. MORIŠKI SNEGOVIstanje vrlo dbro, oštećenje omotaArsen Diklić (1922 — 1995), srpski pisac, filmski i televizijski scenarista. Svojim književnim stvaralaštvom svrstao se u red najznačajnijih srpskih pisaca za decu i omladinu. U svojim romanima Diklić opisuje zbivanja za vreme Drugog svetskog rata, a u saradnji sa Brankom Bauerom, poznatim rediteljem, napisao je filmski scenario istoimenog filma NE OKREĆI SE, SINE, za koji je dobio Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli 1956. godine. Diklićevi romani se odlikuju vešto građenim zapletima, uspelim karakterizacijama likova, emotivnošću i neposrednim odnosom prema prirodi. Pored navedenog filma, po romanima SALAŠ U MALOM RITU - odnosno trilogiji, snimljeni su takođe filmovi koji su doživeli ogromnu popularnost i koji se i danas rado gledaju. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Ова обимна и прелепо илустрована ризница најлепших бајки за децу ће вашим малишанима представити двадесет најинтересантнијих јунака и њихових пустоловина, борбу добра и зла.... Из садржаја Аладин и чаробна лампа Алиса у земљи чуда Бамби Црвенкапа Ивица и Марица Књига о џунгли Краљ лав Лепотица и звер Мала сирена Палчић Палчица Пепељуга Пинокио Покахонтас Принцеза на зрну грашка Ружно паче Снежана и седам патуљака Три прасета Успавана лепотица Вук и седам јарића Наслов: Моје најдраже бајке Издавач: Leo Commerce Страна у боји: 166 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 29 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7950-139-4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna I knjige malo ostecena, nista strasno. Rat i mir je neprevaziđeni klasik u kojem Tolstoj daje sliku ruskog društva u Napoleonovo doba i prati živote tri glavna junaka: Pjera Bezuhova, nezakonitog sina seoskog kneza, koji neočekivano dobija pozamašno nasledstvo i titulu; kneza Andreja Bolkonskog, koji napušta porodicu da bi se borio u ratu protiv Napoleona; i Nataše Rostove, prelepe i čarobne devojke koja za Tolstoja oličenje savršene žene. Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[7] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škoja za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[9] Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[10] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[11] Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo.[12] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[11] Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[11][13] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[14] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscom od svih.“[14] Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabukov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[15] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[16] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vrenema romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[17] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[18] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[19] Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[20] U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[21] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje ćkole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagočku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitnja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[21] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Janoj Ponjani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[22] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplađiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „ Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnos izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-tih godina.[21] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[21] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola inapred odrećuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[23] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobućuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[21] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa obijašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposreeno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja.Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom.[21] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Korak po korak 4 - Mara Šain Godina izdanja: 2014 Broj strana: 188 Povez: Mek Knjiga sadrži tabelarno izložene dečje razvojne karakteristike sa pet uobičajenih uzrasnih preseka za sve značajne aspekte razvoja (senzomotorni, socijalno-emocionalni, saznajni razvoj, razvoj govora i komunikacije), pokazatelje razvoja, razvojne ciljeve koji se temelje na poznavanju razvojnog statusa dece i podsticaje za razvoj, instrumente za beleženje rezultata posmatranja dece, primere programiranja i evidencije rada za pojedine oblasti, kao i bogat repertoar uzrasno i razvojno prilagođenih igara i aktivnosti. Medicinske sestre vaspitači, roditelji, kao i svi oni koji imaju sreće da se bave decom, dobili su još jedan priručnik koji će im pomoći da organizuju zanimljive aktivnosti, podsticajne za razvoj dece.

Desanka Maksimović Komplet 1-6 Ćirilica, tvrd povez, zaštitni omot, 20 cm knjiga 1. zeleni vitez, pesme, 418 str. knjiga 2. pesnik i zavičaj, pesme, 405 str. knjiga 3. miris zemlje, pesme, 331 str. knjiga 4. nemam više vremena 385 str. knjiga 5. međaši sećanja, 440 str. knjiga 6. pesme za decu 505 str.

Knjiga 1. ZELENI VITEZ, pesme, 386 str. Knjiga 2. PESNIK I ZAVIČAJ, pesme, 351 str. Knjiga 3. MIRIS ZEMLJE, pesme, 277 str. Knjiga 4. KAKO ONI ŽIVE, pripovetke, 307 str. Knjiga 5. BUNTOVAN RAZRED, roman, 302 str. Knjiga 6. PISMA IZ ŠUME, bajke, 364 str. Knjiga 7. PTICE NA ČESMI, pesme za decu, 393 Izdavač – Nolit, Beograd, 1969. Tvrd povez u odličnom stanju,format 20 cm.

Komplet sabranih dela Dž.D. Selindžera Dž. D. Selindžer (1919-2010), objavio je samo četiri knjige, koje se mogu odštampati u jednoj knjizi od 500 stranica, ali je njegovo ime duboko urezano u srce mlade Amerike. Prvi Selindžerov roman, „Lovac u žitu“ postao je jedna od naj-popularnijih knjiga na planeti. Junak knjige, Holden Kolfild, postao je mitska ličnost, alter-ego generacijama izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog dela daleko prešao granice književnosti. Devet priča sabranih u knjizi „Za Esme“, izvor su svih Selindžerovih traganja i uvod u sagu o porodici Glas, koju je nastavio romanom „Freni i Zui“ i knjigama „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor: uvod“. U nekim od ovih priča junaci su prerano sazrela deca, čija je osetljivost u snažnom sukobu sa emotivno praznim i materijalističkim svetom odraslih, kome pripadaju njihovi roditelji.

Opis Ranac za školu EXTREME4ME EX1504 je kvalitetan ranac za školu, ergonomski ojačan na leđima dizajniran tako da štiti nežna dečija ramena. Ranac je modernog dizajna braon boje sa naglašenim roze kariranim detaljima, pogodan za dečake i devojčice svih uzrasta. Više pregrada omogućiće konfor u razvrstavanju knjiga i svesaka, kao i nošenje užine za đake. Napravljen je od kvalitetnog poliestera 600D, koji će osigurati čvrstinu i dugotrajnu upotrebu uz veliki komfor i lakoću materijala. Izdržljivi vodootporni materijal otporan je i na često habanje što je kod dece pogotovo svojstveno. Ranac za školu ima i dva prostrana džepa sa strane što omogućava dodatni prostor za stvari vašeg deteta, kao i tri velika džepa sa zasebnim rasfešlusima za knjige i sveske. Extreme4me je prepoznatljivog izgleda i dobro poznatog kvaliteta, tako da će Vaši mališani još više uživati u školskim danima uz veliki izbor rančeva i torbi za školu. Obezbedite kvalitet, komfor i moderan izgled za svoje dete uz ranac za školu EXTREME4ME. Dimenzije : 46 x 34 x 13 cm

Arsen Diklić Romani 1-4 komplet Narodna knjiga Beograd, 1978. godine, tvrd povez, zaštitna kutija, prošiveno, obeleživač za stranice, zaštitni omoti, ćirilica. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. NA OKREĆI SE SINE 2. SALAŠ U MALOM RITU 3. JESEN U MRTVAJI 4. MORIŠKI SNEGOVI stanje vrlo dbro, oštećenje omota Arsen Diklić (1922 — 1995), srpski pisac, filmski i televizijski scenarista. Svojim književnim stvaralaštvom svrstao se u red najznačajnijih srpskih pisaca za decu i omladinu. U svojim romanima Diklić opisuje zbivanja za vreme Drugog svetskog rata, a u saradnji sa Brankom Bauerom, poznatim rediteljem, napisao je filmski scenario istoimenog filma NE OKREĆI SE, SINE, za koji je dobio Zlatnu arenu na filmskom festivalu u Puli 1956. godine. Diklićevi romani se odlikuju vešto građenim zapletima, uspelim karakterizacijama likova, emotivnošću i neposrednim odnosom prema prirodi. Pored navedenog filma, po romanima SALAŠ U MALOM RITU - odnosno trilogiji, snimljeni su takođe filmovi koji su doživeli ogromnu popularnost i koji se i danas rado gledaju.

1. Pesme / Zeleni vitez / Gozba na livadi / Nove pesme 2. Pesnik i zavičaj / Oslobođenje Cvete Andrić / Otadžbina u prvomajskoj povorci / Otadžbino, tu sam 3. Proleće u Zagrebu / Miris zemlje / Zarobljenik snova / Govori tiho / Tražim pomilovanje 4. Nemam više vremena / Letopis Perunovih potomaka / Pesme iz Norveške / Ničija zemlja 5. Pesme za decu / Reka pomoćnica / Vetrova uspavanka / Prolećni sastanak / Rosna rukovet / Šumska rukovet / Čudo u polju / Sunčevi podanici / Ptice na česmi / Zlatni leptir / Dete u torbi Izdavač: NOLIT, Beograd, 1980. ODLIČNO OČUVANE KNJIGE #KSPL

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Politika je dnevni list koji izlazi u Srbiji više od jednog veka. Novine je pokrenuo Vladislav Ribnikar 25. januara 1904. godine u Beogradu, gde je i danas sedište redakcije lista.[1] Naslovna strana „Politike“ 4. maja 1980. godine Uticajna „Stara dama“ Politika je najstariji dnevni list u ovom delu Evrope. Prvi put se pojavila na beogradskim ulicama oko 14 časova 25. januara 1904. godine. Politika izlazi svakodnevno, bez prekida, osim: u Prvom svetskom ratu od 14. novembra do 21. decembra 1914. i od 23. septembra 1915. do 1. decembra 1919. kao i u Drugom svetskom ratu od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.[2] Politika još jednom nije izašla pred čitaoce zbog štrajka u leto 1992. godine kada su se novinari usprotivili nameri države da Politiku pretvori u javno preduzeće . Prvi broj „Politike” štampan je u tiražu od 2.450 primeraka,[1] na četiri strane, po ceni od pet para. Najveći zabeleženi tiraž Politike je bio 25. decembra 1973. god - 634.000 primeraka. Danas je Politika informativni dnevni list, politički dnevnik, sa tri izdanja a okrenuta je aktuelnim temama svakodnevice u oblastima politike, ekonomije, kulture, sporta i zabave. Vladislav Ribnikar, osnivač i odgovorni urednik, kada je podnosio prijavu vlastima naveo je da će novine biti političke i nezavisne. Politika je dnevnik sa dugom i bogatom tradicijom, koja se zbog svog ugleda i uticaja smatra i jednom od nacionalnih institucija u Srbiji. Čitalačku publiku lista Politika čine uglavnom srednje situirani i visokoobrazovani građani. U svojoj dugogodišnjoj istoriji Politika je sarađivala sa brojnim značajnim kulturnim i naučnom stvaraocima. Najpoznatiji među saradnicima Politike bili su nobelovac Ivo Andrić, doktor i univerzitetski profesor Milan Jovanović Batut srpski pisci i pesnici Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Desanka Maksimović i drugi. Svoje tekstove na stranicama Politike imali su i ser Vinston Čerčil, Tomas Man, Eduard Erio i drugi. Po profilu, danas Politika, spada u dnevno-političke novine koje se drže visoko-profesionalnih novinarskih standarda, list koji neguje kulturu dijaloga i slobodu izražavanja. List ima više specijalizovanih redovnih dodataka, a među njima posebno se izdvaja Kulturni dodatak koji izlazi od 1957. godine.[3] Politika izlazi u tri izdanja, sa štampanim tiražom većim od sto hiljada. Prodaje se u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije. Istorija Predsednik Tito u razgovoru sa direktorom i glavnim urednikom 1957. godine. Kada se pojavila u 1904. godine Politika je privukla pažnju javnosti sadržajem i tonom, ali i idejama izloženim u prvom članku prvoga broja. Manje ili više iznenađenu, publiku je zanimalo kako će visoka načela biti ostvarena i da li će samouvereni vlasnik, pod velikim teretom koji je podigao, pokleknuti ili pasti. Samo je Pera Todorović, srpski novinar i pisac, zaključio: „Ovaj će list svima našim listovima pojesti panaiju. Sve će sahraniti, i nas i naše listove...“[4] U uglednoj evropskoj porodici štampe Politika ima još jednu karakterističnu osobinu: ne izlazi pred čitaoce u uslovima okupacije zemlje. Politika nije izlazila za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. „Politikino” ime kolporteri su ponovo počeli da uzvikuju na prestoničkim ulicama 1. decembra 1919. godine, u slobodi, ali u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Prva četvorogodišnja pauza u izlaženju lista zbog okupacije tako je bila okončana. Kamen temeljac za novi dom, u Poenkareovoj 33, pored Druge beogradske gimnazije, položen je u martu 1921.[5] Novi dom je osvećen 25. januara 1922, u njemu se osim uredništva nalazila i nova moderna štamparija.[6] Do početka Drugog svetskog rata, Politika se nametnula i potvrdila kao najuticajniji i najbolji dnevni list u Srbiji i zemlji, a poslednji broj međuratne Politike nosio je datum 6. april 1941. i izašao je iz rotacije dan ranije. Vladislav Sl. Ribnikar odmah posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine okupio je petnaestak saradnika Politike i osamdesetak štamparskih radnika predvođenih Ignjatom Kriškom i tako ponovo vaskrsnuo list. Politika se ponovo pojavila pred čitaocima u subotu, 28. oktobra 1944. godine u oslobođenom Beogradu. Dogodilo se još jednom da Politika obustavi izlaženje. Štrajk novinara i zaposlenih u leto 1992. godine organizovan je kako bi se sprečila namera ondašnjeg premijera Srbije Radomana Božovića da Politiku pretvori u javno preduzeće. U drugoj polovini prošlog veka, list Politika i cela novinska kuća, koja je izrasla iz redakcije lista, beleže uspon u izdavaštvu i štampi. Politika je postala vodeća medijska kuća u jugoistočnoj Evropi. Taj put nije bio pravolinijski, ni lak. Bilo je uspona i padova a Politika je osetili posledice i težinu predratnih, ratnih, međuratnih, posleratnih, kriznih, inflatornih i svih drugih burnih vremena koja nisu štedela Balkan tokom 20. veka. Početkom ovog veka nastupa nova faza u razvoju Politike. Politika je 2002. godine dobila poslovnog partnera – nemačku medijsku kuću WAZ (West Allgemeine Zeitung). Nemački partner je 2012. godine prodao svoj udeo u vlasništvu u Politici. Osnivači „Politike” nisu samo postavili temelje modernog novinarstva i učinili da dnevni list postane jedinstvena institucija kulture i građanske misli u Srbiji. Politika postoji više od jednog veka dokazujući time da i na našem području stvari mogu da traju, ali, kao što pokazuje njen primer, samo ako su dobro postavljene i brižljivo negovane. Za Politiku se često kaže da je postala institucija. To je priznanje novinama koje su, u specifičnoj, teškoj i izuzetno odgovornoj ulozi „svedoka epohe”, prošle kroz mnoga iskušenja, nadživele nekoliko država, uzdržavale se od izlaženja tokom dva velika svetska rata, promenile mnogo režima, bile prva čitanka mnogim generacijama, a velikom broju ljudi često i jedina literatura. Politika je stasavala i sazrevala profesionalnim pregorom mnogih generacija novinara. Politika se od drugih izdvajala umerenošću i odmerenošću. Tu njenu različitost od drugih, možda je, još 1921. godine, u eseju „Dva Ribnikara” najbolje obrazložio Jovan Dučić, koji kaže da su „mnogi u Beogradu smatrali uljudni, gospodski ton tog lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta”.[7] Možda se u savremenom svetu donekle menja uloga dnevnih novina. U hiperprodukciji vesti stvara se šuma informacija koje svakodnevno bombarduju publiku a ozbiljne dnevne novine moraju da odvagaju šta je važno a šta nije i šta zaslužuje dublju analizu. Politika se trudi da prati moderne trendove i da u svojoj klasi, znači kategoriji ozbiljnog dnevnika, svojim čitaocima pruži nešto više od puke informacije: ozbiljnu analizu događaja zasnovanu na proverenim činjenicama. Uticaj Stara izdanja Politike, deo kolekcije Adligata „Nigde se, kao kod nas, toliko ne zaboravlja da neko može imati i protivno uverenje, a da je to uverenje pošteno i iskreno. Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija.” Zar je istina manje istina kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Ovo su samo neki od stavova osnivača „Politike” koji su prvih godina izlaženja lista udarili temelje uređivačke politike na kojima su, decenijama posle, generacije novinara, sa više ili manje uspeha, strpljivo gradile i širile uticaj novina u srpskom društvu. Na samom početku pozicija lista je identifikovana rečima Oto Bizmarka: Zadatak nezavisne štampe je „da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravilnom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da svojom lojalnošću i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe.” Zadatak nije bio jednostavan ni lak ni u mnogo demokratskijim zemljama. Politika se često vraćala dokazima o potrebi nezavisnih listova. Zabeležena je misao Tomasa Džefersona iz 1776. godine „da bi radije živeo u zemlji bez parlamentarne vlade, gde postoji štampa, nego u zemlji s najboljom državnom upravom, u kojoj nema novina”. Citirano je i mišljenje Oto Vajsa: „Kako je postepeno porastao uticaj novina! Tako da ga priznaju i oni koji bi ga najradije oporekli. Moderna štampa oseća se tako jakom da... se bori sa svojom vladom, koja raspolaže milionima i više vojnika, pa je često i pobeđuje.” Slavna imena Teško da se može naći u srpskoj, pa i u jugoslovenskoj (bivšoj) književnosti iole značajniji pisac koji nije bio saradnik Politike. Neki od njih, kao što su Branislav Nušić, Jefta Ugričić i Milutin Uskoković, bili su novinari Politike od njenih osnivačkih godina, a drugi, poput Jovana Dučića, pisali su književnu, pozorišnu ili likovnu kritiku. Politika je vazda privlačila pisce svih generacija i raznih estetskih i idejnih opredeljenja.[8] Nobelovac Ivo Andrić je, u razgovoru sa svojim ekermanom Ljubom Jandrićem, rekao: „Ja u Politici objavljujem, što bi se reklo, od kada znam za sebe...” A drugom prilikom, sećajući se Jovana Dučića, pesnika kome se divio, ispričao je: „Ja se i dan-danas sećam Dučića onakvog kakav je bio, stasit i naočit... Sećam se i kad me je doveo u Politiku, govoreći mi: „Nemojte Ivo propuštati priliku da sarađujete u ’Politici’, to je ugledna kuća koja je uvek u stanju da vam pruži izvesnu sigurnost...”[9] Andrić je poslušao Dučićev savet i ne samo da je do kraja života bio verni saradnik lista, već je na Andrićev predlog redakcija ustanovila 1965. godine književni konkurs za decu (konkurs za prvake maternjeg jezika „Politike za decu”) na čije je svečanosti redovno dolazio sa Desankom Maksimović i Brankom Ćopićem. Svojom ozbiljnom uređivačkom i kulturnom politikom, rigoroznim kriterijumom izbora saradnika, ali i medijskom i finansijskom moći preduzeća, međuratno redakcijsko jezgro Politike uvlačilo je u svoju orbitu vrhunske stvaraoce. Miloš Crnjanski je postao reporter Politike krajem 1922. i početkom 1923. godine. Plejadu slavnih imena „Politikinih” saradnika pored Ive Andrića, Branislava Nušića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović i dr., činili su i Slobodan Jovanović, Veljko Petrović, Stanoje Stanojević, Bogdan Popović, Vladislav Jovanović Marambo, Miloje Milojević, Milan Kašanin, Dragiša Vasić, Marko Car, Isidora Sekulić, Tin Ujević, Veljko Milićević, Živko Milićević, Marko Ristić, Vasko Popa, Mihajlo Petrović... Posle Drugog svetskog rata Momo Kapor,Vladimir Bulatović Vib, Borisav Atanasković... [10] Značajni novinari i saradnici Politike Aleksa Šantić Aleksandar Apostolovski Aleksandar Simić Aleksandar Todorović Anđa Bunuševac Bogdan Tirnanić Boško Jakšić Borisav Atanasković Božidar Timotijević Branislav Nušić Branko Ćopić Vasa Popović Vasko Popa Veljko Petrović Viktor Novak Vladimir Dedijer Grigorije Božović Goran Volf Danilo Kocić Darko Ribnikar Desanka Maksimović Dušan Telesković Zuko Džumhur Ivo Andrić Isidora Sekulić Jovan Dučić Jovan Ćirilov Ljiljana Smajlović Ljubomir Vukadinović Marko Albunović Miloš Crnjanski Miroljub Mijušković Miroslav Radojčić Miroslav Lazanski Milutin Uskoković Momčilo Pantelić Momčilo Jojić Momo Kapor Muharem Pervić Predrag Milojević Petar Kočić Petar Mićković Petar Stojanović Radomir Putnik Rastko Petrović Sima Pandurović Slobodan Jovanović Stevan Sremac Hamza Humo Među kolumnistima Politike su: Aleksandar Baljak, Boris Begović, Đorđe Vukadinović, Miroslav Lazanski, Čedomir Antić, Ljubodrag Stojadinović, Goran Marković, Branko Milanović, Cvijetin Milivojević, Obrad Kesić, Raša Popov, Miljenko Jergović.[11] Karikaturisti i slikari koji su radili za Politiku Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Petar Lubarda Milo Milunović Petar Dobrović Dušan Petričić Direktori Politike Dr Milan Gavrilović Milojko Drulović (1949—1950) Mirko Tepavac Danilo Purić (1951—1965) Hadži Dragan Antić Živorad Minović Darko Ribnikar