`Imate li Konjovića? To je pitanje prestiža, patricijskog duha, Vojvodine stare napokon.` - dr Drasko Redjep ORIGINALAN DOKUMENTOVAN RAD U BOJI Milan KONJOVIC Zaliv, 1980 akvarel, 50 x 65 cm signiran, datiran, Uz rad se dobijaju dva fotosertifikata i dva kataloga sa reprodukcijama u boji. Inace, za ovaj Konjovicev biser, koji je nastao tacno 79 dana nakon Titove smrti, vezan je prodajni skandal kada je na aukciji beogradske aukcijske kuce izbacen po proceni neumesnoj rejtingu najvrednijih srpskih slikara. Da je ponudjeno originalno Picassovo delo za deset dinara izbio bi nevidjeni skandal i neko bi odgovarao. Ocigledno da prethodni vlasnik pristavsi na neodgovornu procenu NIJE BIO DOSTOJAN vlasnik Konjovicevog dela; postupak koji ne moze opravdati ni pretpostavka da je bio gladan pa da su mu trebale pare za rucak niti da je prestiznog slikara [instituciju samu po sebi] hteo da ucini dostupnim skoro svakom stanovniku planete. Mocne drzave stite i neguju ekonomske, politicke, pravne i moralne temelje drustva i kod njih se slicne subverzivne situacije koje se smatraju izdajom nacionalnih interesa jednostavno ne mogu desiti. Zato se lepa umetnost tamo gde je trava zelenija nalazi u rukama ljudi koji su kljucni nosioci lokalnog ekonomskog razvoja. tags, Rusija, Amerika, Kina, Izrael Ovaj rad koji zbog svoje prozracnosti ima sposobnost da dise bezrezervno je reprodukovan u literaturi vise puta, i to nomenklaturno najmanje cetri puta u skorijoj proslosti - naime, u katalogu izlozbe kolekcije akvarela Milutina Popovica u Grafickom kolektivu - Beograd (kao na snimku), pa onda u Novom Beceju, Kikindi i Zrenjaninu i u svim katalozima predstavljen je u boji a po misljenju znalaca na tim izlozbama i u tim katalozima to je bila jedna od najatraktivnijih i najvrednijih slika. Slikar je ovde prisutan u tehnici akvarela sa najvecom mogucom dimenzijom testoteronski i gabaritno obdarenijom cak i OD mnogih uljanih slika koje su se proteklih godina prodavale na aukcijama (pomenimo samo Zitno Polje 49 x 71 cm; Cvece 40 x 30 cm; Zito 34 x 65 cm; Prosjaci 50 x 65 cm; Kukuruz 38 x 73 cm; Tornjevi 34 x 65 cm).

Akvarel platno u rolni 2.1m x 10m Ljubitelj si akvarela i želiš da slikaš na platnu? Ova kombinacija više nije samo neostvarljiv san. Predstavljamo vam novo akvarel slikarsko platno u rolni. Ovo pamučno platno gramaže 250 g/m2 će Vam omogućiti da postignete efekat razlivanja akvarela, a za razliku od akvarel papira ono se neće savijati i borati. Platno je specijalno grundirano, zahvaljujući čemu će delo biti dugotrajno i sačuvati intenzitet boje što je veoma važno kod akvarela. Akvarel slikarsko platno potrebno je navlažiti čistom vodom. U poređenju sa papirom, upija manje pigmenata. Možete ga koristiti čak i u tehnikama uljanog i akrilnog slikarstva. Ovo slikarsko platno za akvarel možete kupiti u rolni u dimenziji 2,1m x 10m.KARAKTERISTIKE PROIZVODA: Akvarel platno u rolniPrilagođeno specilanim grund premazomGramaža 250 g/m2100% pamukDimenzija 2,1 x 10 m Galerija slika

ČETKICE AKVAREL U SET GIOTTO su četkice za akvarel i akrilik boje. Imaju lakovanu drvenu dršku i okrugli vrh od kose ponija. Četkice je pogodna za sve stilove slikanja. Bez obzira na vašu tehniku, željenu liniju ili efekat, Giotto ima odgovor! Postoji 12 veličina: od 0 za vrlo fine linije, do 14 za debele linije. U pakovanju se nalazi 156 četkica.

Akvarel platno u rolni 2.1m x 10m Ljubitelj si akvarela i želiš da slikaš na platnu? Ova kombinacija više nije samo neostvarljiv san. Predstavljamo vam novo akvarel slikarsko platno u rolni. Ovo pamučno platno gramaže 250 g/m2 će Vam omogućiti da postignete efekat razlivanja akvarela, a za razliku od akvarel papira ono se neće savijati i borati. Platno je specijalno grundirano, zahvaljujući čemu će delo biti dugotrajno i sačuvati intenzitet boje što je veoma važno kod akvarela. Akvarel slikarsko platno potrebno je navlažiti čistom vodom. U poređenju sa papirom, upija manje pigmenata. Možete ga koristiti čak i u tehnikama uljanog i akrilnog slikarstva. Ovo slikarsko platno za akvarel možete kupiti u rolni u dimenziji 2,1m x 10m. KARAKTERISTIKE PROIZVODA: Akvarel platno u rolni Prilagođeno specilanim grund premazom Gramaža 250 g/m2 100% pamuk Dimenzija 2,1 x 10 m Galerija slika Ljubitelj si akvarela i želiš da slikaš na platnu? Ova kombinacija više nije samo neostvarljiv san. Predstavljamo vam novo akvarel slikarsko platno u rolni. Ovo pamučno platno gramaže 250 g/m2 će Vam omogućiti da postignete efekat razlivanja akvarela, a za razliku od akvarel papira ono se neće savijati i borati. Platno je specijalno grundirano, zahvaljujući čemu će delo biti dugotrajno i sačuvati intenzitet boje što je veoma važno kod akvarela. Akvarel slikarsko platno potrebno je navlažiti čistom vodom. U poređenju sa papirom, upija manje pigmenata. Možete ga koristiti čak i u tehnikama uljanog i akrilnog slikarstva. Ovo slikarsko platno za akvarel možete kupiti u rolni u dimenziji 2,1m x 10m. KARAKTERISTIKE PROIZVODA: Akvarel platno u rolni Prilagođeno specilanim grund premazom Gramaža 250 g/m2 100% pamuk Dimenzija 2,1 x 10 m

ČETKICE AKVAREL U SET GIOTTO su četkice za akvarel i akrilik boje. Imaju lakovanu drvenu dršku i okrugli vrh od kose ponija. Četkice je pogodna za sve stilove slikanja. Bez obzira na vašu tehniku, željenu liniju ili efekat, Giotto ima odgovor! Postoji 12 veličina: od 0 za vrlo fine linije, do 14 za debele linije. U pakovanju se nalazi 156 četkica.

Opis proizvoda ČETKICE AKVAREL U SET GIOTTO su četkice za akvarel i akrilik boje. Imaju lakovanu drvenu dršku i okrugli vrh od kose ponija. Četkice je pogodna za sve stilove slikanja.

Opis Faber-Castell akvarel drvene bojice Albrecht Durer 1/120 u DRVENOJ KUTIJI. Debeo grafit od 3,8 mm. Odlična selekcija i raspored boja i tonova. Vrh čini čvrsta uljana pastela čiji se trag ne razmazuje i koji je otporan na vodu i svetlost. Visokokvalitetni pigmenti bez kiseline u svetlim bojama. Pun neprekidni trak i postojana boja. Visoka otpornost vrha olovke na pucanje zahvaljujući proizvođačkoj tehnogiji Secure Bond (sigurna veza), kojom se srce olovke pričvršćuje za drveno telo. Vrhunska kvalitetna poklon kutija od drveta, lakirana spolja i iznutra. 120 boja u setu. U kombinaciji sa vodom daju efekat akvarela.

Danas se svasta protura kao `levis` iz Novog Pazara, al` nasi ljudi najvise vole za dzabe pa makar i ne bilo pravo. Umetnost to ne sme da trpi. Ovo je prava stvar koju je prethodni vlasnik stekao direktno od umetnika. Roman Soretic nije bio amater ni polupismen slikar vec akvarelista par excellence. Suma, 1942 godina, antidatirano na neratnu 1962. godinu zbog straha od reperkusije odnosno vlasti (vrhunsko slikarstvo kvaitetnim bojama, ratna godina = luksuz, hoch bourgeoisie) akvarel, 39 x 32 cm potpisan i datiran dole desno Fotosertifikat po zelji vlasnika, inace autenticnost moze potvrditi i Romanov sin, Fedja Soretic koji na prolece dolazi u Beograd. Роман др. Соретић (1905 - 1990) Рођен у Загребу. Детињство и школске дане проводи у Руми. Права студира и стиче докторат у Загребу. Запошјљава се у приватној адвокатури у Руми 1928. Од краја Другог светског рата до пензионисања 1974. обавља чиновничке послове у општини Рума. На пољу сликарског рада, кроз крајње егзактан однос према техници самостално кристалише лични стил. Сликајући углавном пејзаже, детаље стапа у хармоничну целину обликујући их бојом и светлошћу уз изражено осећање за меру и искрени, продуховљени лирски доживљај. Сликајући скоро 70 година наизглед исти мотив сремског пејзажа др. Соретић је доследно заокружио уметнички опус. После пензионисања и оснивања Колоније “Борковац”, наступа период интензивног сликања са великом и квалитетном продукцијом. Излазак из сликарске анонимности обележавају бројне заједничке и прве самосталне изложбе. Излагао је на пет самосталних и тридесет групних изложби у земљи и ностранству. Носилац је награде Галерије “Лазар Возаревић” из Ср.Митровице за 1977. годину. Оснивач је и активни члан Румске колоније до самог краја живота. Спомен збирку Романа др. Соретића установљену половином јула 1989. чине 44 дела (акварели, цртежи и темпера) настала у временском распону 1927 - 1989:

Opis Debeo grafit od 3,8 mm. Odlična selekcija i raspored boja i tonova. Vrh čini čvrsta uljana pastela čiji se trag ne razmazuje i koji je otporan na vodu i svetlost. Visokokvalitetni pigmenti bez kiseline u svetlim bojama. Pun neprekidni trak i postojana boja. Visoka otpornost vrha olovke na pucanje zahvaljujući proizvođačkoj tehnogiji Secure Bond (sigurna veza), kojom se srce olovke pričvršćuje za drveno telo. Vrhunska kvalitetna poklon kutija wenge drveta, lakirana spolja i iznutra. 120 boja u setu. U kombinaciji sa vodom daju efekat akvarela.

Opis Debeo grafit od 3,8 mm. Odlična selekcija i raspored boja i tonova. Vrh čini čvrsta uljana pastela čiji se trag ne razmazuje i koji je otporan na vodu i svetlost. Visokokvalitetni pigmenti bez kiseline u svetlim bojama. Pun neprekidni trak i postojana boja. Visoka otpornost vrha olovke na pucanje zahvaljujući proizvođačkoj tehnogiji Secure Bond (sigurna veza), kojom se srce olovke pričvršćuje za drveno telo. Vrhunska kvalitetna poklon kutija wenge drveta, lakirana spolja i iznutra. 72 boje a u setu. U kombinaciji sa vodom daju efekat akvarela.

Danas se svasta protura kao `levis` iz Novog Pazara, za prcmoljak cenu, al` nasi ljudi najvise vole `za dzabe` pa makar i ne bilo pravo. Umetnost to ne sme da trpi. Ovo je, da zablagodarite, prava stvar koju je prethodni vlasnik stekao direktno od umetnika, odnosno njegove porodice sa kojom je bio par excellence prijatelj (friendo). Roman Soretic nije bio amater ni polupismen slikar vec obdaren akvarelista par excellence. Ovo sto ovdi za sada mozete samo da gledate i da mu se divite jeste zbilja jedan djuslast devojacki akt a la Modigliani (Amedeo Modiljani); bez dirljive, pomalo licemerne i sentimentilno slatkasto mlohave note kakvu poseduju dela koja se, ovamo-onamo, poturaju kao Roman Soretici. Sto bi se reklo, zivot je jedna velika misterija. A ova frajla je upravo to. Stasala i izdzikljala. Nasa preporuka je da ni u ludilu ne zaobidjete te druge niskobudzetne Soretice, a ovaj komad ipak prepustite nama, u sirokom luku. Indiferentno, dabome, frk, frk. Zenski akt iz 1938 akvarel, 35,3 x 25,2 cm potpisan i datiran gore levo Fotosertifikat po zelji vlasnika, inace autenticnost moze potvrditi i Romanov sin, Fedja Soretic koji na prolece dolazi u Beograd. Роман др. Соретић (1905 - 1990) Рођен у Загребу. Детињство и школске дане проводи у Руми. Права студира и стиче докторат у Загребу. Запошјљава се у приватној адвокатури у Руми 1928. Од краја Другог светског рата до пензионисања 1974. обавља чиновничке послове у општини Рума. На пољу сликарског рада, кроз крајње егзактан однос према техници самостално кристалише лични стил. Сликајући углавном пејзаже, детаље стапа у хармоничну целину обликујући их бојом и светлошћу уз изражено осећање за меру и искрени, продуховљени лирски доживљај. Сликајући скоро 70 година наизглед исти мотив сремског пејзажа др. Соретић је доследно заокружио уметнички опус. После пензионисања и оснивања Колоније “Борковац”, наступа период интензивног сликања са великом и квалитетном продукцијом. Излазак из сликарске анонимности обележавају бројне заједничке и прве самосталне изложбе. Излагао је на пет самосталних и тридесет групних изложби у земљи и ностранству. Носилац је награде Галерије “Лазар Возаревић” из Ср.Митровице за 1977. годину. Оснивач је и активни члан Румске колоније до самог краја живота. Спомен збирку Романа др. Соретића установљену половином јула 1989. чине 44 дела (акварели, цртежи и темпера) настала у временском распону 1927 - 1989:

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

. MUNZE KONZA slika koju mozete samo da gledate na kupindu i ako posijedujete neko intuitivno znanje ili seljacku proraacunatost osrednje udavace pa zeznete topspin-a mozda je kupite dok nije povucena iz prodaje. pa cete naknadnoznanci tada moci samo da je sanjate, ostace lepa uspomena.. auuuuuu, al ce tada ceo svet da vi zavidi na uticaju na ve posijedu. ali pazite, ovo je slika koja se ne mere kupiti i niko nikada ne meže postati vlasnik ove slike, jer ona pripada ovom narodu kao iznimno, izvorno kulturno blago, i nju jedino primat zasluzuje za staranje, pa kaze mozda najbolji slikar koga je Zemun ikad imao....ljudina bre, ljudeskara, a ne tamo neki sav se usro shonja, skepsuozni seronja il` pun tashtine blam, munze-konza-raised kram*bam*buli punch... Djordje Cutukovic (1888 - 1976) i paz` sad majku mu, Zemunac, nije sala - tako se slikar stvarno potpisivo sas `Zemunac`, Dj. Ch. Z., pre Prleta i pre Tihog, videti snimke, i kada je bilo to - pa kada je bilo dosta nepismenih i polupismenih elemenata u okruzenju sto se vrijedi zamijetiti.... TAJNA VECERA (nastala cca. izmedju 1919. i 1935. godine) tempera (za neuke neznajshe, naravno bile su to boje sa kojima su slikali Leonardo Da Vinci, Sava Sumanovic i Nadezda Petrovic a ne ove tempere koje danas imate po knjizarama; dakle tehnoloski nije to tehnika o kojoj mislite da nesto znate; nigde nista nije ispucalo, a izgleda kao da je uljana boja; isti tehnoloski kvalitet vidi se na mnogim delima u Luvru za kog smo svi sto se kaze kolektivno culi, e, a zna se kao da je to najpostojanija stara tehnika, traje hiljadama godina dok ulje utuche iliti zaj.... par stotina vekova pa mora da se navodno lakuje stoga nema potrebe za histerijom) dimenzije, samo rad: 22 x 40,6 cm kasiran na podlozi velicine 26,4 x 44,8 cm potpisan fotocertifikat kod `Trilateralne komisije`: Nikola Kusovac, Ljubica Miljkovic, Galerija ARTMEDIA koja tože ima svoj say. Napomena: Vidite ovako, prodavac smatra da je ovo Cutukoviceva likovno na-superioran-nacin-originalna (gotovo Teslijanski) i poetski slobodna verzija - vizija Tajne vecere (jerboli pitanje. sto bas Hrist i apostoli moraju da sede negde za stolom kao gospoda, i da li je normalnije da su pozicionirani negde u prirodi; tu su hleb, vino i Juda, osoba ukupno zbirno ispada 1+6+6 ili analizirano prema poziciji 6+1+6), jer upravo to je i naziv pod kojim se delo nekad u porodici vodilo o cemu svedoci snimak dat u prilogu kada je isto po prvi put pusteno u prodaju na aukciji slika kod aukcijske kuce Binom art (najstarshi dokument o postojanju slike) u periodu kada je ovaj slikar bio gotovo nepoznat siroj javnosti, ali g. Nikola Kusovac (da bude sve po kanonu) misli da je motivu prikladniji naziv Hristova molitva. Apropo ovog, naravoucenie - imajte i vi kupci malo m… jerbo kad K.Milos salje ambasadora sultanu na Portu i savetuje ga kako da se tamo ponasa, kaze: Kad dodjes tamo, malo se kurci da Turci vide da Srbija nije maciji kasalj, ali ako se sultan bude kurcio ti odkurci .... dakle nije, nije sve ni u kanonu, bitan je dozivljaj, ovaj rad ipak nije freska! Drugim recima, ako imate nesto protiv, ako Vam se ne svidja cena, ne dozivljavate naziv i slicno, jednostavno nemojte kupiti ovu sliku i gotovo, nemojte vise razmisljati o njoj, i ajd` zdravo Djaci, odnosno mirna Backa; slika Cutukovica ima puno i cene su vrlo povoljne tako da ribe u moru ima za sve, pa iste pronadjite i tamo ih posteno kupite. Samo da Vi kazem, dok ne krene paranoja, za ovu bonnbonnu cena je DZ. stoga ponude ne siljite - macku ih okacite. Napomena 2: Slika poseduje originalan ram koji je u koliko toliko zadovoljavajucem stanju, ne ocekujte previse ;-)

Križanićeva `Kosovka djevojka` ili LGBT pre LGBT-a u modernoj likovnoj umetnosti Srba i Hrvata XX veka...furundzijska posla ili nista od toga?!! Za gladnu rupicu na zidu koja svaku mracnu tajnu zna o čiju šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu (OCD, sorry) će sretni vlasnik nepokolebljivo okaciti ovo epohalno delo. Ladies and gentlemen, think about it after you wash yourself of mens` jeez and all the stuff of another man. Ako se na Pjerovoj karikaturi - sa elegijskim prizvukom i subliminalnom simbolikom u poruci - ne nalazi bledolika i muškobanjasta, ljubavnim jadima potresena crnka, endemska vrsta visokog čela sa keceljom u etno motivima, onda se po svemu sudeći radi o blagoj aluziji na osobu muškog pola, pravog furundžiju koji ima jedan ženski hormon više od onoga statičara koji u datom trenutku izigrava topdžiju. Tobože, kaže se furundžija ili zadnji vezni. Upravo on jadan - a ne ona jadna - na gotovo morbidan način sa slike poručuje: `Da se jadna za zelen bor u`vatim...!` Zašto je Pjer odabrao baš najsvetiji srpski politički etnomit emancipujući neku javnu ličnost, priznajući mu da je jednak sa “junak-devojkom” što traži svog dragana koji “mre” kao zalog za obnovu države? O čemu je u stvari reč, moglo bi se saznati jedino uz pomoć vremeplova za going back in time. Najmoćniji topli brat u našoj istoriji bio je komandant Kraljeve Garde Đeneral Petar Živković, mada je izvesno da je na slici Pjerovoj u pitanju neka ina osoba, tanjeg struka i manje korpuletntna. O kome se izvesno radi, ne pomažu ni informacije sa interneta od onih neproverenih sa gay-serbia . com do feljtona Politike ili Vecernjih novosti. Navodno zbog nebuloznih rekla-kazala poput glasine da-je Knez Pavle ispričao Pižonu da-je kralj Petar jednom rekao za svog sina Đorđa: “Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas.” Kralju Petru se nikako nije dopadalo što se njegov sin tako intimno sprijateljio s Petrovićem i kad je pročitao u novinama da Petrović jedno svoje pismo Đorđu završava rečima “Vaš pas na lancu”, rekao je revoltirano: “Kako sme jedan ozbiljan čovek tako šta napisati jednom dečku.” …sada je jasno zašto se ovaj veliki srpski matematičar opredelio za alternativni život među alasima, pristanišnim radnicima i ostalim marginalcima Savamale. U taj kolovrat intriga i trača upao je verovatno Križanić portretišući nekog toplog brata veoma crne zalizane kose tada na udaru smutljivih kuloara. Informacije preuzete sa interneta koje mogu pomoći u otkrivanju portretisanog: Petar Živković ostaje jedna od najintrigantnijih ličnosti naše političke istorije iz perioda koji prethodi slomu Kraljevine Jugoslavije. Nakon više decenija komunizma, tokom kojih je njegovo ime pominjano u negativnim kontekstima, lišeni smo danas jedne ozbiljne studije koja bi razvejala sve predrasude što već decenijama obavijaju njegovo ime i odražavaju se na procenu njegovog političkog učinka. Jer osim što je kao istaknuto vojno lice i političar bez skrupula uspeo da dopre do najviših državnih položaja, te za jedno vreme postane uzdanica samoga kralja i perjanica proklamovane ideologije integralnog jugoslovenstva, Živković je po svemu sudeći bio i jedan od prvih političara u nas o čijoj su se seksualnosti ispredale priče. Iako je sve ostalo na nivou glasina i kazivanja njegovih političkih oponenata i neprijatelja, nije zgoreg napraviti mali osvrt na njegovu ličnost. Bio je jedan od glavnih zaverenika protiv Obrenovića, iako se njegova uloga svela na otključavanje kapija Dvora u noći prevrata. Medjutim, Živković se postepeno udaljava od svojih dojučerašnjih saboraca da bi osnovao Belu ruku, organizaciju koja je svoje uporište imala u vojsci, a bila je direktno suprotstavljena delovanju Crne ruke. U Draškićevim sećanjima (koji je bio jedan od, Živkovićevom zaslugom, smenjenih ađutanata Aleksandrovih), kaže se da je Živković imao uticaj na princa stečen na **veoma sramotan način**. **Aleksandar je toplo voleo Živkovića, kaže princ Đorđe; po Beogradu su se širile grozne glasine o njihovom odnosu** (Mekenzi, Ibid., str 93). Živković je tako sebe vezao za Aleksandra i postao vođa **jedne grupe ozloglašenih i pokvarenih ljudi, koji su se ulagivali njemu i princu Aleksandru** Posedovao je niz kompromitujućih dokumenata o (budućem kralju) Aleksandru i tako ga vezao za sebe, postavši vođa Aleksandrove kamarile koja je kasnije nazvana `Bela ruka`. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Posle pobede srpske vojske kod Kumanova, njegova jedinica je poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove provodili u pijančenju i orgijama. Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao `kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske`. Živković je Apisu ovo dobro vratio tako, što je na zahtev regenta Aleksandra `namestio` Solunski proces. U svojim memoarima nesuđeni srpski kralj opisuje jednu od svojih mnogobrojnih svađa sa bratom, kada Đorđe u nastupu besa kaže Aleksandru, tadanjem regentu, između ostalog sledeće: ``Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem... On doduše ne juri žene... ali je u pozadini... Pričuvaj malo svoje vojnike od njega...``. Aleksandar je mnogo voleo Petra Živkovića i dobro je osetio smisao mojih reči. U Beogradu se svašta govorkalo... Znao sam to i ja, a znao je i Aleksandar. Beogradske priče, o kojima smo često slušali obojica, izazivale su moje osmehe, ali je Aleksandar bio ogorčen zbog njih. Sada, u ovom duelu reči, on nije mogao da svari uvredu. ``Ostavi na miru Živkovića! - uzviknuo je ljutito. - Ako i dalje nastaviš da vređaš oficire, stavicu te pod sud... Dosta mi je.`` (4) Postoje indicije da je odmah po marsejskoj pogibiji vladara, Živković stao uz kneza Pavla Karađorđevića i omogućio mu da tutor nad mladim kraljem postane upravo on, a ne kraljica Marija. Predsednik Vlade Uzunović morao se saglasiti sa tim navodnim aktom o namesništvu, budući da je Knez Pavle uza sebe imao podršku komandanta Garde, generala Petra Živkovića. (7) Ali ta ljubav između kneza Pavla i generala Živkovića nije potrajala. Iako se često koristio Živkovićevim uslugama (8), Kneževu naklonost i podršku pridobio je Milan Stojadinović, svakako najmarkantnija ličnost srpske predratne političke scene. Kneževu podršku imao je prvenstveno zbog svojih reformatorskih ideja, koje su pokazale odlične rezultate na polju finansija. Godine Stojadinovićevog predsedavanja Vladom (1935-39) bile su obeležene intrigama i spletkama koje su uvek dolazile iz iste kuhinje. Uvek je to bio Petar Živković, demon jugoslovenske ideje i siva eminencija Aleksandrovog režima. (9) Pokušaj atentata na Milana Stojadinovića, prilikom njegovog ekspozea u Skupštini, bio je ujedno povod da se Živković ukloni sa pozicije ministra vojnog. Knez Pavle je u organizaciji ovog atentata prepoznao Živkovićev uticaj. Ali zakulisne radnje uperene protiv Stojadinovića i njegove Vlade nisu prestajale. To se naročito videlo tokom Konkordatske krize 1937. Jedan od organizatora tzv. Krvave litije (19. jula), na kojoj su žandarmi ušli u otvoreni sukob sa narodom i sveštenstvom tokom protestnih šetnji prestoničkim ulicama, bio je između ostalih - Petar Živković. Za svoju stvar on je čak pridobio nekoliko srpskih vladika. (10). Pjer KRIZANIC Kosovka djevojka, oko 1935. godine akvarel, 32,5 x 19 cm plus ram koji nije otvaran, signatura dole desno i zapisi autora gore i dole, sve cirilicom zapis i posveta na poledjini zastitnog kartona FOTO-sertifikat Nikola Kusovac Fotografije u prilogu su slikane na dnevnom svetlu a ova malo tamnija je skenirana u visokoj 600 dpi rezoluciji. Znacajan rad u boji kakvih je sacuvano neznatno malo. Petar Pjer Križanić, rodio se 19. maja 1890. godine u Glini. Hrvati kazu:” hrvatski slikar i karikaturist. Novinskom se karikaturom počeo baviti 1909. u Koprivama. Jedan je od utemeljitelja humorističkog lista Jež (1935.). Svoje je karikature objavio u tri knjige, a usporedo se bavio likovnom kritikom….” Srbi kazu:”… srpski karikaturista Petar-Pjer Križanić, jedan od rodonačelnika srpske i jugoslovenske karikature, pisac i esejista, …”, a on sam je napisao: DA VAM SE PREDSTAVIM Sasvim pri kraju XIX veka ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske. U tom kraju Banije žive izmešani katolici i pravoslavni, Srbi i Hrvati. Ta dva plemena čuvena su u svetu po tome što već decenijama vode borbu, dokazujući jedni drugima, savršeno istim jezikom, argumentima i izrazima iz Vukovog rečnika da – nisu jedan narod. Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat a majka pravoslavna Srpkinja. Prema tome, hteo ne hteo, rodio sam se kao Jugosloven.

Probudite svoju ženstvenost i budite smele ! Naša nova kolekcija donosi vam ručno oslikane haljina od muslin svile, razigranih boja i smelih ženskih likova i sulueti! Probudite maštu, budite jedinstvene Akvarel tehnikom daha, uz jarke boje zelene, crvene, roze koje su potpuni hit ovog leta, napravili smo jedinstvete modele za dame koje vole da su posebne i drugačije! Svaka haljina postoji u samo jednom komadu, neponovljiva je!

Opis PAPIR ZA SLIKARE Watercolour napravljen je od celuloze bez lignina i 25% pamuka; bez upotrebe kiseline; 100% ECF; FSC®; odgovara sudentima likovnih škola kao i početnicima; tehnike: akvarel, tempera, gvaš, akril, mastilo; opis teksture papira: gruba (cold pressed/grana fina) Dimenzija / težina: 75x105 cm / 200 g/m² Boja: bela Pakovanje 100 kom.

BUDITE DAME OD STILA I ELEGANCIJE SLOBODNA I SVOJA ! Naša nova kolekcija donosi vam ručno oslikane haljina od muslin svile, razigranih boja uz dodatak tila i saten traka. Probudite maštu, budite jedinstvene Akvarel tehnikom daha, napravili smo jedinstvete modele za dame koje vole da su posebne i drugačije! Svaka haljina se podešava uz pomoć saten traka, univerzalna veličina Svaka haljina postoji u samo jednom komadu, neponovljiva je! DOSTAVA NA TERITORIJI SRBIJE

Faber-Castell akvarel drvene bojice Albrecht Durer 1/120 u DRVENOJ KUTIJI. Debeo grafit od 3,8 mm. Odlična selekcija i raspored boja i tonova. Vrh čini čvrsta uljana pastela čiji se trag ne razmazuje i koji je otporan na vodu i svetlost. Visokokvalitetni pigmenti bez kiseline u svetlim bojama. Pun neprekidni trak i postojana boja. Visoka otpornost vrha olovke na pucanje zahvaljujući proizvođačkoj tehnogiji Secure Bond (sigurna veza), kojom se srce olovke pričvršćuje za drveno telo. Vrhunska kvalitetna poklon kutija od drveta, lakirana spolja i iznutra. 120 boja u setu. U kombinaciji sa vodom daju efekat akvarela.

Probudite svoju ženstvenost i budite smele ! Naša nova kolekcija donosi vam ručno oslikane haljine od muslin svile, razigranih boja i smelih ženskih likova i sulueti! Probudite vašu nežnost i privlačnost ! Akvarel tehnikom daha, uz svetlo plave nijanse stvaramo nežnost i eleganciju, a za vas smo stvorili jedinstvete modele. Svakom detalju poklanjamo puno pažnje, pa su tako bretele od satenskih traka podesive i time je haljina univerzalne veličine. Karner na dekolteu izrađen je rukama naše bake. Svaka haljina postoji u samo jednom komadu, neponovljiva je!

Slika “Crveni tramvaji” Zimski grad: crveni tramvaj, užurbani pešaci i snežne padavine. Pastelna slika sa crvenim tramvajem biće svetao akcenat u dnevnoj ili spavaćoj sobi, kao i večan poklon za svaku priliku. Tehnika : suv pastel, na specijalnom abrazivnom kartonu Pastelmat. Abrazivna površina savršeno drži sloj boje. Dimenzije : 40,5 (h) x 50,5 (w) cm sa ramom; 25 (h) x 35 (w) cm bez rama; Naziv slike : „ Crveni tramvaji u snežnoj magli“ Godina nastanka : 2019. Potpis sa godinom: desno u donjem uglu. Slika je kupljena od autora. Sertifikat o autentičnosti. Drveni ram + antirefleksno staklo! Svaka provera je moguća-lična kolekcija Umetnik: Bahmatova Elena, Rusija. Radi u različitim tehnikama, uključujući suvi pastel, akvarel, akril i ulje, i u različitim žanrovima: pejzaž, mrtva priroda, portret i animalistički žanr. Ali najviše je predana gradskom pejzažu. Prodaje se zbog odlaska u inostranstvo.

Opis Slika Bojana Stričevića – Drva za zimu, budi posebno osećanje kod ljudi koji vole rusku školu slikanja. Motivi pejsaža i mrtve prirode su često na slikama ovog mladog akademskog slikara. Ovo umetničko delo, naslikano je tehnikom akvarel. Dimenzije su 26 x 28 cm (bez rama) i 42 x 44 cm ( ra ramom). Cena slike Bojana Stričevića – Drva za zimuje sa ramom. Ram slike Bojana Stričevića – Drva za zimu je prilagođen slici. Ovaj umetnik modernog opusa već godinama pokazuje izuzetan talenat. Stričević inspiraciju pronalazi u delima ruskih slikara 19. i 20. veka Ilje Rjepina, Isaka Levitana i drugih. Ram je zlatno zelenkaste boje sa staklom, a paspartu je bež boje sa zelenom bordurom. Ram je odabran sa stilom i u skladu sa bojama na slici. Tehnikom akvarela Bojan Stričević nas vodi na putovanje u jedan drugačiji, idiličan svet. Njegovo stvaralaštvo se razivja u tehnikama akvarela, pastela i ulja. Školovanje na Akademiji klasičnog slikarstva ima presudan uticaj na njegov rad. Ugleda se na dela poznatih ruskih slikara s kraja 19. i početka 20. Veka, poput Ilje Rjepina, Isaka levitana, Ivana Šiškina, Vasilija Polenova i drugih slikara tog vremena. Služi se bogatim koloritom, kako bi zadržao lepotu jednog trenutka koji se zamrzava na slici i daje joj večni život. Za Bojana Stričevića su boje dela stvarnosti. Mladi umetnik rođen je 1991, srednju umetničku školu završio u Novom Sadu, a 2014. godine je diplomirao na akademij, na odseku klasično slikarstvo. Prva umetnička iskustva crtanja i slikanja portreta stekao je kod akademskog slika Viktora Škrabanja. Slika Bojana Stričevića – Drva za zimu dolazi sa sertifikatom o autentičnosti i originalnosti. To ga čini idealnim izborom za ljubitelje moderne umetnosti koji traže originalna umetnička dela. Zato se spremite da budete opčinjeni ovim prelepim umetničkim delom. Dajte dašak sofisticiranosti svom prostoru uz sliku Bojana Stričevića – Drva za zimu

Opis Faber Castell monohromatski set u elegantnoj drvenoj kutiji / 84 komada Sadržaj: 5 drvenih grafitnih olovaka akvarel; boja tela crna; tvrdoća: 2B, 4B, 68, 8B, HB 16 drvenih grafitnih olovaka Castell 9000; boja tela zelena; tvrdoća: 6H, 5H, 4H, 3H, 2H, H, F, HB, B, 2B, 3B, 4B, 5B, 6B, 7B, 8B 5 drvenih grafitnih olovaka Jumbo Castell 9000; boja tela zelena; tvrdoća: HB, 2B, 4B, 6B, 8B 4 Pitt Graphite Pure sa plastičnim rukavom koji sprečava prljanje ruku; tvrdoća: HB, 3B, 6B, 9B 4 Grafira Pitt; tvrdoća: 2B, 4B, 6B, 8B Umetnička gumica gnjeca u sivoj boji; dimenzije: 4 x 3,5 cm Blok rezač za fino oštrenje olovaka Četkica za boje; veličina: 9 Metalni rezač za sve standardne i Jumbo olovke i bojice okruglog, trouglastog ili heksagonalnog oblika Gumica Dust-free u tamno zelenoj boji, ne dolazi do pojave mrlja i ne ostavlja tragove brisanja Nož za rezanje grafita Kartonski brisač za brisanje i senčenje radova Gumica u olovci Perfection 8 x presovani ugalj različitih tvrdoća 8 x prirodni ugalj različitih tvrdoća i prečnika 10 Pitt Pastele u kredi, različitih boja 5 uljanih Pitt pastela, tvrdoća: ES, S, M, H, EH 2 Pitt Pastele u beloj boji 4 Pitt Pastele za portrete 3 Pitt uglja u olovci; boja tela: braon, tvrdoća: M, S, H; 3 Pitt uglja u olovci; boja tela: crna; tvrdoća: M, S, H

Faber Castell monohromatski set u elegantnoj drvenoj kutiji / 84 komada Sadržaj: 5 drvenih grafitnih olovaka akvarel; boja tela crna; tvrdoća: 2B, 4B, 68, 8B, HB 16 drvenih grafitnih olovaka Castell 9000; boja tela zelena; tvrdoća: 6H, 5H, 4H, 3H, 2H, H, F, HB, B, 2B, 3B, 4B, 5B, 6B, 7B, 8B 5 drvenih grafitnih olovaka Jumbo Castell 9000; boja tela zelena; tvrdoća: HB, 2B, 4B, 6B, 8B 4 Pitt Graphite Pure sa plastičnim rukavom koji sprečava prljanje ruku; tvrdoća: HB, 3B, 6B, 9B 4 Grafira Pitt; tvrdoća: 2B, 4B, 6B, 8B Umetnička gumica gnjeca u sivoj boji; dimenzije: 4 x 3,5 cm Blok rezač za fino oštrenje olovaka Četkica za boje; veličina: 9 Metalni rezač za sve standardne i Jumbo olovke i bojice okruglog, trouglastog ili heksagonalnog oblika Gumica Dust-free u tamno zelenoj boji, ne dolazi do pojave mrlja i ne ostavlja tragove brisanja Nož za rezanje grafita Kartonski brisač za brisanje i senčenje radova Gumica u olovci Perfection 8 x presovani ugalj različitih tvrdoća 8 x prirodni ugalj različitih tvrdoća i prečnika 10 Pitt Pastele u kredi, različitih boja 5 uljanih Pitt pastela, tvrdoća: ES, S, M, H, EH 2 Pitt Pastele u beloj boji 4 Pitt Pastele za portrete 3 Pitt uglja u olovci; boja tela: braon, tvrdoća: M, S, H; 3 Pitt uglja u olovci; boja tela: crna; tvrdoća: M, S, H

Autor: Milan Božović (1909-1992) Tehnika: Akvarel Godina nastanka: 1961 god. Dimenzije: 68,5x54cm-ram 53x36cm-rad Umetničku školu završio je u Beogradu 1930,(ili 1931.) kao jedan od najboljih u svojoj klasi. Nakon toga završio je Ecole des Beaux-Arts u Parizu (1938), tokom osmogodišnjega boravka i studija. U prvome razdoblju slika krajolike i portrete u duhu poetskog realizma. Na Umetničkoj školi, poseban uticaj na Božovića imali su Beta Vukanović, Ilija Šobajić i Ljuba Ivanović, dok je na Božovićevo opšte obrazovanje uticao Kosta Marinković. Školovanje u Parizu ostvario je zahvaljujući premiji državne lutrije, kao i kasnijoj stipendiji Zetske banovine u iznosu 800 franaka. U daljem radu pojačava ekspesivnost boje (ciklus slika posvećen Mostaru) i ističe ljubičasta i crvena srodnost (Crvena dolina). Jedan je od utemeljitelja i prvi predsednik Udruženja likovnih umetnika Grne Gore (ULUCG). Samostalno je izlagao u Beogradu i Podgorici. Bio je zastupljen na sveobuhvatnim izložbama crnogorske umetnosti u zemlji i inostranstvu. Likovno je oblikovao grb Federalne Države Grne Gore (1944). Takođe je likovno oblikovao prvu crnogorsku partizansku poštansku marku, a koautor je nacrta za prvi jugoslovenski tkz. Socijalni dinar.