Luksuzno izdanje Biblije Prevod Stari zavjet: Đura Daničić Prevod Novi zavjet: Vuk Stefanović Karadžić Pirot 2023. Tvrd, luksuzni povez u eko-koži, zlatotisk, ćirilica, 1195 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova.

Izdavač: Preporod, Beograd Stari zavjet preveo Đura Daničić Novi zavjet preveo Vuk Stefanović Karadžić Povez: tvrd sa zlatotiskom Broj strana: 807 + 267 Format: 13 x 21 cm Nekorišćeno. (K-75)

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez - 233 strana - manji format ZAGREB žute mrlje po unutrašnjim koricama i predlistu posveta na predlistu Stanje kao na slikama R 11

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Britansko i inostrano biblijsko društvo - Beograd, 1993. god. Tvrd povez, 19 cm. 807 + 267 str. Biblijska hartija Prevod: Đura Daničić i Vuk Stefanović Karadžić

Mek povez, 805+267 strane, 1992 godina, Izdavac: Biblijsko drustvo, Beograd Knjiga ocuvana K2/5

Mek povez, 805+267 strane, 1992 godina, Izdavac: Biblijsko drustvo, Beograd Knjiga ocuvana K2/5

Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga Zavjeta sa pozlatom na knjižnom bloku.

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 126

Sveto pismo Starog i Novog Zaveta sa pozlatom na knjižnom bloku. Prevod Stari zavjet Đura Daničić, Novi zavjet Vuk Stefanović Karadžić Sa krstom ili bez krsta na koricama U dve boje: crna ili bordo Naslov: Biblija: Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (064), sa pozlatom, latinica Izdavač: Библијско друштво Србије Strana: 1112 (cb) Povez: tvrdi sa zlatotiskom Pismo: latinica Format: 22 cm Godina izdanja: 2017 ISBN:

Sveto pismo Starog i Novog Zaveta sa pozlatom na knjižnom bloku. Sa indeksima (udbljenja na desnoj strani knjižnog bloka za lakše otvaranje po poglavljima) Sa krstom ili bez krsta na koricama U dve boje: crna ili bordo Naslov: Biblija: Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (064TI), sa indeksima, latinica Izdavač: Библијско друштво Србије Strana: 1112 (cb) Povez: tvrdi sa zlatotiskom Pismo: latinica Format: 22 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-86827-07-4

SVETO PISMO BIBLIJA ILI SVETO PISMO STAROGA I NOVOGA ZAVJETA PREVEO STARI ZAVJET DJURO DANICIC NOVI ZAVET PREVEO VUK STEFANOVIC KARADZIC Izdavac: Preporod Beograd 2020. Cvrst povez 807,267 str. Trag nagnjecenja na rubu korice knjige. Na zadnjem listu forzeca zapisan neki broj telefona hemijskom olovkom.

pogledajte slike

Biblija iz 1892. godine Kao na slikama Knjiga je kompletna ali ima određenih oštećenja kao na slikama Možda bi se neke stranice mogle ponovo odštampati ili bi dobar knjigovezac znao kako da ih dovede u red U svakom slučaju cena je ovakva zato što nije savršen primerak inače bi bila mnogo veća. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta u prevodu Vuka Karadžića iz 19. veka Naslov knjige: Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Prevod: Stari zavet - Đura Daničić, a Novi zavet - Vuk Stefanović Karadžić Izdanje: Britanskoga i inostranoga biblijskog društva u Biogradu Godina izdanja: 1892. Broj strana: 760 + 241 strane Dimenzija knjige: 23,5 x 15 cm Povez: Impregnirano-platneno koričenje sa otiskom stilizovane vinjete na koricama Status: Antikvarana knjiga

Naslov Biblija ili Sveto pismo / Stari zavet preveo Đura Daničić, Novi zavet preveo Dimitrije Stefanović Jedinstveni naslov Biblia. scc Ostali naslovi Sveto pismo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblijska liga, 2003 (Beograd : Branmil) Fizički opis 933 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Daničić, Đura Stefanović, Dimitrije (broš.) Napomene Kor. nasl. Tekst štampan dvostubačno Tiraž 5.000. Biblija (kasnolat. Biblia, od grč. βıβλία, deminutiv mn. [jed. βıβλίον] od βίβλος: knjiga), sveta knjiga židovstva i kršćanstva, zbirka raznovrsnih spisa koji su nastajali tijekom više od 1000 god. pr. Kr. (Deborin hvalospjev, Suci 5) pa do kraja I. st. (2 Pt). Naziva se i Sveto pismo, katkad Pismo ili Pisma. Kršćani je dijele na Stari zavjet (SZ) i Novi zavjet (NZ). Biblijski spisi Popis biblijskih knjiga iz kojih vjerska zajednica razumijeva svoj identitet i koje su za nju normativne naziva se kanon Svetog pisma, a to proizlazi iz shvaćanja da je Biblija istodobno i ljudska i Božja riječ. Tematska osovina koja ujedinjuje izbor djela različitih oblika (poetskih, mudrosnih, zakonskih...) iz židovske i ranokršćanske književnosti od kojih se sastoji Biblija povijest je spasenja. Kanonski popis u židovstvu i kršćanstvu nije sasvim istovjetan: među raznim kršćanskim zajednicama (katolici, protestanti, pravoslavni) postoje neke razlike u broju biblijskih spisa. Biblijski kanon u židovstvu Još u razdoblju između završetka formiranja SZ i nastanka NZ, ne može se govoriti o istovjetnom kanonu sveukupnog židovstva. Zajednica u Kumranu davala je velikom broju spisa određeni autoritet. Samarijanci su imali samo Petoknjižje. Židovi se u dijaspori služe grčkim prijevodom, tzv. Septuagintom. Krajem I. st., oko dva desetljeća nakon rušenja jeruzalemskog hrama, odlučeno je u Jamniji da u kanonu hebrejske Biblije bude 39 spisa. Uglavnom su na hebrejskome, malim dijelom na aramejskome. Svrstavaju se u tri skupine: Torah (Zakon, Petoknjižje ili Pentateuh), Nebī’īm (Proroci) i Ketūbīm (Spisi, Hagiografi). Skraćeni židovski naziv za Bibliju TaNaK dolazi od početnih slova svake skupine takve trodijelne podjele, a za hebrejsku Bibliju upotrebljava se i naziv Mikra (Pismo). Ako se katkad govori o manjem broju knjiga hebrejske Biblije, primjerice o 22 (J. Flavije), tada je riječ o drukčijem načinu brojanja tih spisa. Biblijski kanon u kršćanstvu Stari zavjet. Novozavjetni se pisci u I. st. služe Septuagintom (LXX), grč. prijevodom Sedamdesetorice. Tijekom nekoliko stoljeća kršćanski autori skloni su katkada kraćem (palestinskom), katkada dužem (LXX) popisu knjiga Staroga zavjeta. Origen (182–251) naginje palestinskomu kanonu, ali smatra da i ostali spisi imaju autoritet. Počinje se praviti razlika između kanonskih i crkvenih knjiga. Jeronim (347–420) koleba se između dužeg i kraćeg popisa, dok je Augustin (354–430) bio za duži. Na koncilu u Rimu 382. zaokružen je popis »božanskih Pisama« prema kojem SZ ima 46 knjiga. Tridentski koncil 1546. prihvaća takav kanon SZ s 39 protokanonskih (istovjetne s palestinskim kanonom) i 7 deuterokanonskih knjiga koje se svrstavaju na povijesne, poučne i proročke. Latinski prijevod Vulgatu proglašava službenim (autentičnim) biblijskim tekstom za Katoličku crkvu. Martin Luther 1522. isključuje deuterokanonske knjige iz kanonskog popisa SZ. Biblijska izdanja u protestantskim crkvama imaju zato obično kanon SZ od 39 knjiga. Uobičajen je naziv za deuterokanonske knjige u protestantizmu apokrif. Parabiblijske spise, koje katolici nazivaju apokrifima, protestanti zovu pseudoepigrafima. Pravoslavlje se u svojem kanonu SZ ravna prema Septuaginti, koja ima duži popis i »apokrifne« dijelove. Ekumenska biblijska izdanja koja priređuju bibličari različitih konfesija sadrže protokanonske i deuterokanonske knjige SZ. Popis biblijskih knjiga i njihove kratice na hrvatskome STARI ZAVJET (SZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Postanak Post Mudre izreke Izr Izlazak Izl Propovjednik (Kohelet) Prop Levitski zakonik Lev Pjesma nad pjesmama Pj Brojevi Br Knjiga Mudrosti Mudr Ponovljeni zakon Pnz Knjiga Sirahova Sir Jošua Jš Izaija Iz Knjiga o sucima Suci Jeremija Jr Ruta Rut Tužaljke Tuž Prva knjiga o Samuelu 1 Sam Baruh Bar Druga knjiga o Samuelu 2 Sam Ezekiel Ez Prva knjiga o Kraljevima 1 Kr Daniel Dn Druga knjiga o Kraljevima 2 Kr Hošea Hoš Prva knjiga Ljetopisa 1 Ljet Joel Jl Druga knjiga Ljetopisa 2 Ljet Amos Am Ezra Ezr Obadija Ob Nehemija Neh Jona Jon Tobija Tob Mihej Mih Judita Jdt Nahum Nah Estera Est Habakuk Hab Prva knjiga o Makabejcima 1 Mak Sefanija Sef Druga knjiga o Makabejcima 2 Mak Hagaj Hag Psalmi Ps Zaharija Zah Job Job Malahija Mal Kurzivom je ispisano 7 deuterokanonskih knjiga. NOVI ZAVJET (NZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Evanđelje po Mateju Mt 1. Poslanica Timoteju 1 Tim Evanđelje po Marku Mk 2. Poslanica Timoteju 2 Tim Evanđelje po Luki Lk Poslanica Titu Tit Evanđelje po Ivanu Iv Poslanica Filemonu Flm Djela apostolska Dj Poslanica Hebrejima Heb Poslanica Rimljanima Rim Jakovljeva poslanica Jak 1. Poslanica Korinćanima 1 Kor 1. Petrova poslanica 1 Pt 2. Poslanica Korinćanima 2 Kor 2. Petrova poslanica 2 Pt Poslanica Galaćanima Gal 1. Ivanova poslanica 1 Iv Poslanica Efežanima Ef 2. Ivanova poslanica 2 Iv Poslanica Filipljanima Fil 3. Ivanova poslanica 3 Iv Poslanica Kološanima Kol Judina poslanica Jd 1. Poslanica Solunjanima 1 Sol Otkrivenje Otk 2. Poslanica Solunjanima 2 Sol Novi zavjet, samo kršćanski dio Biblije, nastao je u drugoj pol. I. st. Njegovo uključivanje u biblijski kanonski popis trajalo je nekoliko stoljeća. Već ranokršćanski spis Didahe (I. st.) daje biblijsko poštovanje nekim novozavjetnim spisima. Marcion (85–160) je zastupao mišljenje da kršćanski biblijski kanon treba imati samo Lukino evanđelje i Pavlove poslanice. Irenej (II/III. st.) počinje nazivati Pismima i najranije kršćanske spise. Tzv. Muratorijev novozavjetni popis s kraja II. st. definitivno je zaokružen na koncilu u Rimu 382. Premda su s reformacijom dovedene u pitanje Poslanica Hebrejima, Jakovljeva poslanica, Judina poslanica i Otkrivenje, sve kršćanske crkve prihvaćaju 27 novozavjetnih spisa: 4 evanđelja, Djela apostolska, 13 Pavlovih poslanica, Poslanicu Hebrejima, 7 katoličkih poslanica i Otkrivenje. Kritička izdanja biblijskog teksta Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prijepisi, tzv. tekstualni svjedoci. Služeći se njima biblijska znanost – tekstualna kritika nastoji prema znanstvenim metodama prirediti pouzdan biblijski tekst. Za tekst Staroga zavjeta tekstualna je kritika do kumranskih otkrića imala na raspolaganju Ben Ašerov tekst, kodeks B19a (L) iz 1008. s masoretskim sustavom vokalizacije, koji je cjelovit i kvalitetan rukopis hebrejske Biblije. Čuva se u Sankt Peterburgu. Drugi tekstualni svjedoci Staroga zavjeta imali su nedostataka. Najstariji je među njima papirus iz I. ili II. st. s biblijskim citatima. U kairskoj genizi pronađeni su biblijski fragmenti iz V. st., Kairski kodeks iz IX. st. sadrži samo proroke. Tekst iz Aleppa, X. st., djelomično je oštećen. U bogatoj biblioteci rukopisa koji su otkriveni 1947. u špiljama u Kumranu (Qumrān) kraj Mrtvoga mora nađeno je oko 220 biblijskih rukopisa koji su onamo skriveni u I. st. Među njima je i vrlo dobro uščuvan tekst proroka Izaije nastao na prijelazu iz III. u II. st. pr. Kr. Kumranskim otkrićem došlo se do novih spoznaja o tekstualnim tradicijama hebrejskoga teksta, o samarijanskom Pentateuhu, o vrijednosti Septuaginte i o starozavjetnim deuterokanonskim knjigama. Rezultat je rada tekstualne kritike tzv. kritičko izdanje Biblije. Biblia Hebraica Stuttgartensia (Stuttgart, 19904) vrsno je takvo izdanje hebrejskog biblijskog teksta. Tekstualnoj kritici Novoga zavjeta na raspolaganju su vrlo brojni i kvalitetni tekstualni svjedoci. Papirus p52, koji se čuva u Manchesteru, John Ryland’s Library, potječe s početka II. st. Od 274 uncijalna manuskripta najvrjedniji su: Codex Vaticanus, Codex Sinaiticus i Codex Alexandrinus. C. Vaticanus (sigla: B), iz IV. st., sadrži novozavjetne knjige do Heb 9,14 (nedostaju još 1 Tim i 2 Tim, Tit, Flm i Otk). Evanđelja i Djela ovoga kodeksa najčistiji su oblik aleksandrijskoga tekstualnog tipa novozavjetnog teksta o kojem svjedoči p75 iz II. st. Kodeks se čuva u Vatikanskoj biblioteci. C. Sinaiticus (sigla: A) iz IV. st. sadrži svih 27 knjiga NZ, te Barnabinu poslanicu i dijelom Pastira Hermu. Otkrio ga je C. von Tischendorf u XIX. st. u samostanu sv. Katarine u podnožju brda Sinaja, po kojem kodeks nosi ime. Čuva se u Londonu (British Library), dijelom u Leipzigu i Sankt Peterburgu. C. Alexandrinus (sigla: A) potječe iz V. st., u njemu se novozavjetni tekst javlja u tri oblika: bizantski (evanđelja), aleksandrijski i dijelom zapadni tip (Dj). Nedostaje mu jedino cezarejski novozavjetni tekstualni oblik. Čuva se u Londonu (British Library). Najvrjednija su suvremena kritička izdanja novozavjetnoga grčkoga teksta Nestle-Aland, Novum Testamentum Graece (Stuttgart, 199327) i The Greek New Testament (Stuttgart, 1983³). Tumačenje Biblije, egzegeza i hermeneutika Biblijske tekstove potrebno je tumačiti jer se radi o drevnim tekstovima koji su stari i do 3000 god. Osim toga vjernici smatraju da Biblija kao Božja riječ sadrži objavu istine vjere i ćudoređa za čovjeka svakog razdoblja. Tumačenje biblijskoga teksta koje slijedi znanstvene metode i hermeneutička načela naziva se egzegeza. Katkada sâm biblijski tekst upućuje na potrebu njegova tumačenja (Dj 8,30–35). Židovstvo je u razmeđi era već rabilo neke egzegetske metode. Istraživanje i izlaganje biblijskog teksta za aktualnu situaciju zvalo se midraš (hebr. miḏrāš: komentar, tumačenje). Javljao se u tri linije: halaha (hebr. halākāh: zakon) – primjena teksta na konkretne životne okolnosti; hagadah (hebr.: priča) – tekst se ilustrira poticajnim riječima, primjerima iz prošlosti i iz života velikana; pešer (hebr.: objašnjenje) – u događajima sadašnjosti otkriva se ispunjenje onoga što je najavljeno u biblijskom tekstu. U dijaspori se koristilo alegorijsko tumačenje (Filon Aleksandrijski). Rano kršćanstvo služilo se u nekoj mjeri židovskim metodama s bitnom razlikom u pristupu: biblijske su tekstove kršćani razumijevali kristološki. Povijest čitanja Biblije praćena je razvijanjem interpretacijskih metoda i pristupa. Origen počinje razlikovati književni (literarni) i duhovni smisao biblijskog teksta. S vremenom nastaju dvije velike interpretacijske škole. Antiohijska daje težište književnomu smislu, dok aleksandrijska u biblijskom tekstu prvotno nastoji raspoznavati duhovni smisao. U patrističkim školama razlikuju se četiri smisla biblijskog teksta: književni (literarni), alegorijski, moralni i anagogijski (eshatološki). Toma Akvinski (1225–74) vraća se Origenu ističući dva smisla: literarni i duhovni. Reformacija uvodi hermeneutičko načelo »sola Scriptura« (»samo Pismo«) prema kojem svaki pojedinačni biblijski tekst dobiva svoj smisao jedino iz cjeline Sv. pisma. Tridentski koncil naprotiv ističe da se biblijski smisao ne očituje neovisno o Crkvi. Odatle načelo »Scriptura et traditio« (»Pismo i predaja«). U XX. st. pape s nekoliko dokumenata potiču znanstveni pristup Bibliji. Pio XII. enciklikom Divino Afflante Spiritu traži proučavanje starih biblijskih i drugih jezika te filologije radi boljega služenja Biblijom na izvornim jezicima. Time Vulgata prestaje biti jedinim službenim tekstom u Katoličkoj crkvi. Dokumentom Dei Verbum uvodi se obveza prevođenja Biblije na suvremene jezike s izvornih jezika. Od katoličkih egzegeta očekuje se suradnja s biblijskim ekspertima ostalih konfesija. Od pojave djela F. Schleiermachera, W. Diltheya i M. Heideggera egzegeti sve više vode računa o danostima suvremene filozofske hermeneutike. Za njezinu primjenu na tekst Biblije značajni su posebno R. Bultmann, H. G. Gadamer i P. Ricoeur. Bultmann je razradio teoriju egzistencijalne interpretacije novozavjetnih spisa. Takva biblijska hermeneutika trebala bi pružiti kerigmu koja zahvaća ljudsko biće i čini od njega novog čovjeka u njegovoj egzistencijalnoj situaciji. Za Gadamera je hermeneutika dijalektički proces jer shvaćanjem teksta nastaje shvaćanje sebe. Prema Ricœuru bogatstvo simboličkog jezika Biblije neiscrpivo je budući da je to jezik s dvostrukom dimenzijom: usredotočen je na transcendentalnu stvarnost i istodobno čini ljudsku osobu svjesnom duboke dimenzije svojega bića. Takva hermeneutika upućuje na prijelaz od razumijevanja kao načina spoznaje k razumijevanju kao načinu postojanja. G. Ebeling i E. Fuchs s više teološkog polazišta svojom hermeneutikom Riječi ističu da riječ postiže svoje istinsko značenje tek onda kada dosegne one kojima je upućena. Skupina egzegeta iz cijeloga svijeta, tzv. Papinska biblijska komisija, pripremila je 1993. god. dokument Tumačenje Biblije u Crkvi kojim također ističe važnost filozofske hermeneutike i znanstvenih spoznaja u književnosti za biblijsku egzegezu. Taj dokument u većem svojem dijelu donosi opis različitih metoda i pristupa koji se koriste u suvremenoj interpretaciji Biblije, upućuje na njihove mogućnosti i ograničenja. U zadnjim dvjema točkama govori o nekim aspektima koji su karakteristični za katoličku interpretaciju Biblije i o mjestu koje tumačenje Biblije zauzima u životu Crkve. Najraširenija je suvremena znanstvena metoda tumačenja Biblije povijesno-kritička, koja ima trostruko načelo: povijesno – osvjetljuje povijesne procese koji su doveli do nastanka biblijskih tekstova; kritičko – služi se znanstvenim kriterijima, što je moguće objektivnijima, bez apriornih sudova; analitičko – istražuje biblijski tekst na isti način kao što bi istraživala bilo koji drugi drevni tekst. Takvoj metodi priznaje se prvorazredna vrijednost, ali ona nije dostatna jer se dijakronijski zaustavlja na smislu teksta u njegovim povijesnim okolnostima nastanka. S pomoću drugih metoda, tzv. sinkronog usmjerenja, nastavlja se u traženju smisla biblijskog teksta za suvremenog čitatelja. To su metode literarne analize – retorička, narativna i semiotička. U interpretaciji biblijskog teksta ovim metodama očekuje se njihova otvorenost prema povijesti. Semiotička se metoda usto treba osloboditi pretpostavke strukturalizma, koji negira izvantekstualne povijesne subjekte i odnose. Pristupi utemeljeni na tradiciji – kanonski, rabinski, pristup povijesne učinkovitosti teksta – prilaze biblijskim tekstovima u njihovim suodnosima jer su samo kao cjelina svjedočanstvo velike tradicije. Pristupi humanističkih znanosti – sociološki, antropološki, psihološki i psihoanalitički – respektiraju činjenicu da Biblija, premda Božja riječ, nosi psihološke uvjetovanosti različitih autora njezinih spisa. Dva su kontekstualna pristupa biblijskom tekstu: oslobodilački (liberacionistički) i feministički. Oslobodilački pristup nastoji istaknuti u biblijskim utemeljujućim događajima sposobnost i poticaj novim aktualizacijama u sadašnjoj povijesti. Značenje i ulogu žene u Bibliji i početcima Crkve nastoji osvijetliti feministički pristup. Nijedan pristup i metoda tumačenja Biblije nisu sami dovoljni. Dokument Biblijske komisije odbacuje jedino fundamentalistički pristup Bibliji, koji karakterizira opasnim jer je doslovan, vrsta »intelektualnog samoubojstva«. Suvremene metode tumačenja i pristupa biblijskomu tekstu nose u sebi interkonfesionalnu oznaku. Egzegeti različitih konfesija služe se istovjetnim metodama i pristupima, analogni su im hermeneutički ciljevi i zato mogu biti angažirani na zajedničkim biblijskim projektima. Biblijski prijevodi Biblija je danas cjelovito ili dijelom prevedena na većinu jezika svijeta. Najstariji su pokušaji prevođenja Biblije postegzilska parafraziranja hebrejskih tekstova na aramejski jezik, tzv. targumi (postbiblijski hebr. targūmīm, aramejski targū’m prijevod). Targum Onkelos iz II. ili III. st. postao je službeni sinagogalni targum. U III. st. pr. Kr., prema predaji iz Aristejeva pisma, 72 prevoditelja prevode Toru na grčki za kralja Ptolemeja. To je početak prijevoda Septuaginte ili Sedamdesetorice. Ona služi kao polazište verziji Vetus Latina (II. st.), koptskomu (III. ili IV. st.), etiopskomu (IV. st.) i armenskomu (V. st.) prijevodu. Potkraj IV. st. Jeronim je priredio latinski prijevod Biblije, Vulgatu, koja nakon Tridentskoga koncila (1546) postaje službenim tekstom u Katoličkoj crkvi i ostaje u uporabi sve do reformi II. vatikanskoga koncila. Po nalogu pape Pavla VI. priređena je 1979. Nova Vulgata. Zbog značenja i utjecaja biblijskog teksta u kulturi svakog naroda, u priređivanju suvremenih prijevoda Biblije često rade zajednički egzegeti i lingvisti. Prevođenje Biblije u Hrvata U hrvatskim krajevima biblijski tekstovi tijekom povijesti prevođeni su na tri narječja: čakavsko, kajkavsko i štokavsko. Pisani su glagoljicom, latinicom, bosančicom i ćirilicom. Najstariji biblijski termini s hrvatskim osobinama jesu bilješke iz XI. i XII. st. na marginama Radonove Biblije. Staroslavenski prijevod Ćirila i Metodija iz IX. st. bio je prihvaćen i među Hrvatima. Najraniji hrvatski biblijski tekstovi priređivani su za lekcionare, izbor biblijskih čitanja za liturgijske potrebe. Hrvati su u XIII. st. imali liturgijske glagoljske knjige. O tome svjedoči pismo pape Inocenta IV. senjskomu biskupu iz 1248. kojim se otklanja sumnja u pravovjernost takvih knjiga. Tijekom stoljećâ nastajali su lekcionari s dijalektalnim i alfabetskim osobitostima. Očuvani fragment korčulanskog lekcionara iz XIV. st. na čakavskom najstariji je rukopis neke knjige uopće na hrvatskom jeziku. Na čakavskom je i zadarski lekcionar iz XV. st. Sa splitskim Bernardinovim Lekcionarom na čakavskome Hrvati dobivaju 1495. prvu tiskanu knjigu latinicom na hrvatskome. N. Ranjina iz Dubrovnika pripremio je 1508. prvi lekcionar na štokavskom narječju. U XVI. st. pojavljuju se tri protestantske postile redom glagoljicom, latinicom, pa ćirilicom. I. Bandulavić je 1613., imajući za uzor Bernardinov Lekcionar, priredio lekcionar na štokavskom za Bosnu. Lekcionar B. Kašića, autora prve hrvatske gramatike, tiskan je 1641. u Rimu. Zaslugom A. Vramca izlaze 1586. lekcionari na kajkavskom Postila po nedelne dni te Postila po godovne dni. Nedjeljna su čitanja bila popraćena tumačenjem. Raniji kajkavski lekcionari nisu sačuvani. U kajkavskim krajevima bio je prihvaćen osobito lekcionar Szveti Evangeliomi N. Krajačevića iz 1651. Gradišćanski Hrvati dobivaju svoj lekcionar 1732. Biblijska poetska zbirka psalama prevođena je selektivno za redovnički Mali oficij, no nastali su vrlo rano i cjeloviti prijevodi psaltira. S područja Dubrovnika je tzv. Vatikanski hrvatski molitvenik iz XIV. st. koji je najstariji hrvatski rukopisni oficij s psalmima. God. 1512. tiskan je jedan takav molitvenik kao prva tiskana knjiga na bosančici. U XVI. st. izlaze Psalmi Davidovi Luke Bračanina. I. Gundulić, kao i više pjesnika prije i nakon njega, slobodnije su prepjevali dio ili cijeli psaltir. Prevođenjem psalama i biblijskih tekstova općenito je obogaćivano hrvatsko teološko i drugo nazivlje. Na hrvatskom području od XV. st. do danas nastalo je najmanje osam cjelovitih prijevoda Biblije na hrvatski jezik, od kojih su četiri u cjelini i tiskana. Za prvi cjeloviti biblijski prijevod na hrvatski dao je nalog 1521. Bernardin Frankopan Grobnički. Za njegovu se Bibliju zanimaju P. Trubar, u predgovoru svojega slovenskog NZ 1557., i Riječanin F. Barbo. Sačuvani su prijevodi Post i Izl u Dubrovniku iz XV/XVI. st. Protestanti P. Trubar, S. Konzul Istranin i A. Dalmatin izdaju u Tübingenu (pa Urachu) Novi zavjet glagoljicom u dva dijela 1562. i 1563., a 1564. i Proroke. Kada je B. Kašić 1625. započeo s prijevodom SZ, već je imao svoj prijevod NZ. Taj drugi cjeloviti hrvatske prijevod Biblije ostao je u rukopisu. Crkvene su ga vlasti odbile tiskati iz jezičnih razloga. Bio je na narodnome jeziku i latinici, a ne na crkvenoslavenskoj jezičnoj tradiciji. U XVIII. st. S. Rusić priređuje u Dubrovniku Novi Uvjet na narodnome jeziku. Rukopis trećega cjelovitog hrvatskog prijevoda Biblije, Poljička Biblija, na štokavskoj ikavici, čije je prevođenje počelo 1768., čuva se u arhivu HAZU. M. Jurjetinović-Ivakić Kaštelanin popratio je 1794. svoje Pismo Sveto Staroga Zakona pučkoga razglasa komentarom. M. Vrhovac inicira 1803. kajkavski biblijski prijevod, no posao nije dovršen. Napokon, kao prvi cjelovito tiskani hrvatski prijevod, izlazi u Budimu u 6 svezaka Sveto pismo… sada u jezik slavno-ilirički izgovora bosanskog prenešeno s paralelnim latinskim tekstom i bilješkama. Prevoditelj toga četvrtoga cjelovitog biblijskog teksta na hrvatski bio je M. P. Katančić. Oko 30 godina nakon Katančića, 1858–61., Hrvati dobivaju drugi cjelovito tiskani prijevod Biblije u Beču pod naslovom Sveto pismo staroga i novoga uvita u 12 svezaka. Autor ovoga petoga cjelovitog prijevoda, na dalmatinskoj štokavskoj ikavici, bio je I. M. Škarić. Marom B. Šuleka izlazi 1877. pohrvaćeni NZ s Psalmima, a u srodnoj obradbi M. Rešetara 1895. i cijela Biblija Đ. Daničića i V. Karadžića. Iste god. počinje izlaziti u Sarajevu Sveto pismo Novoga zavjeta J. Stadlera u 4 sveska s komentarom. Prijevod V. Čebušnika Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta, 1811. i 1813., nema cjelovit SZ, a jezično se oslanja na V. Karadžića. Sveto Pismo Novoga Zavjeta F. Zagode iz 1925. priređeno je prema grčkom izvorniku i Vulgati i oslobođeno utjecaja prijevoda V. S. Karadžića. Između dvaju svjetskih ratova A. Sović prevodi s izvornih jezika cijelu Bibliju. Taj šesti cjeloviti hrvatski prijevod ostaje u rukopisu, ali će biti poslije dijelom upotrijebljen za tzv. Zagrebačku Bibliju. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta I. E. Šarića iz Sarajeva sedmi je cjeloviti hrvatski prijevod, treći u cjelini tiskan 1941–42. U prijevodu Lj. Rupčića izlazi 1967. Novi zavjet. Velik uspjeh doživio je osmi hrvatski prijevod cijele Biblije, četvrti cjelovito tiskan, Biblija: Stari i Novi zavjet, tzv. Zagrebačka Biblija iz 1968. Tekst s izvornih jezika prevelo je više prevoditelja, izdanje su priredili zajednički bibličari i književnici pod uredničkim vodstvom J. Kaštelana i B. Dude. Ta je Biblija postala »koine hrvatskog jezika« (T. Ladan) u okolnostima koje su bile vrlo nepovoljne za taj jezik. S. Grubišić, jedan od prevoditelja Zagrebačke Biblije, izdao je u Chicagu, 1973–84., svoj prijevod SZ, Hrvatsku Bibliju u 8 svezaka, da otkloni »neujednačenosti« Zagrebačke Biblije. Luksuzno izdanje Ilustrirane Biblije mladih iz 1968. doživjelo je desetak izdanja. Sličnu dobru prihvaćenost ima i prijevod Novoga zavjeta B. Dude i J. Fućaka kojega su tekstovi priređivani prvotno za liturgijske potrebe. Taj će NZ 1992. biti popraćen uvodima i bilješkama francuskoga ekumenskog prijevoda Biblije (TOB). Isti će prijevod 1994. nadomjestiti Rupčićev prijevod NZ u Zagrebačkoj Bibliji, koja izlazi s prevedenim uvodima i bilješkama iz La Bible de Jérusalem. Prijevod G. Raspudića Novi zavjet izlazi 1987., a u prijevodu T. Ladana pojavile su se 4 novozavjetne knjige: Evanđelje po Ivanu (1980), Evanđelje po Luki (1985), Evanđelje po Marku (1990), Apokalipsa (1992). Važnost Biblije prelazi okvire njezine vjerske upotrebe. Biblija, enciklopedija židovske religije, povijesti, filozofije i književnosti, s kršćanstvom i helenizmom dobiva svjetsko značenje. Preko nje su hebrejski, grčki, a i latinski jezik, stil, pojmovi, estetika i moral duboko impregnirali jezike, misaoni svijet i mentalitet europskih narodâ. Biblijski prijevodi postali su temelj i plodno tlo za osnivanje i razvoj pismenosti i književnosti mnogih naroda, pa tako i hrvatskoga. Hrvatsku kulturu, kao i ostale europske kulture, posebice likovne umjetnosti i književnost, nemoguće je razumjeti bez poznavanja biblijskog sadržaja. Terminološki i tematski Biblija je prožela hrvatsku književnost od M. Marulića (Judita u versih harvacki složena, Davidijada) do S. S. Kranjčevića i M. Krleže (Adam i Eva, Saloma). MG118 (N)

Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи службеник Српске Патријаршије, лектор енглеског језика на Богословском факултету у Београду и предавач Светога Писма Новога Завета на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, обрадовао нас је још једним делом из библијске науке. Наиме, поред маестралног дела из енциклопедистике, већ у научном свету познате Библијске енциклопедије у два тома на 1230 страна (Фоча – Београд 2004), као и других дела и превода из ове области, Ракић се, и овог пута, латио писања из неистражене области која се у савременој библијској науци назива још и инертестаменталним периодом, односно добом после рада на сакупљању библијских књига и њиховог уношења у канон у време Јездрине Велике синагоге (480-440. г. пре Христа) до настанка најстаријих новозаветних списа средином 1. века по Христу (1-2 посланица Солуњанима, око 52. г. ). Управо у овом времену је настао један број старозаветних књига, писаних првенствено на грчком језику, а не на освештаном јеврејском језику синагоге на којем су читани сви ови списи, и поред тога што се у свакодневном говору користио грчки језик освајача почев од Александра Македонског (негде од 330. г. пре Хр.). Неизвесно је да ли је ова чињеница била одлучујућа што овакве књиге нису унете у јеврејску Библију, или, пак, што су настале после закључења јеврејске збирке светих књига - мада обрађују догађаје и личности из јеврејске историје и одражавају богословље и етику забележену у протоканонским књигама Старога завета. Међутим, ушле су у грчку Библију, одн. припојене су преводу старозаветних књига на грчки језик обављеном у времену од 250. до 100. г. пре Христа, у тзв. преводу Седамдесеторице (у науци познатом као Септуагинта), предузетом у Александрији за тамошњу јеврејску насеобину која се није користила матерњим јеврејским језиком. Света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи су целу ову Библију превели на словенски језик, па је та словенска Библија за све православне народе добила освештани карактер. Блажени Јероним ће превести тај шири канон библијских књига на латински језик, па се ове књиге сматрају аутентичним за Римокатоличку цркву, која је своју коначну реч исказала на Тридентском сабору 1546. г. Другим речима, Православна и Римокатоличка црква доносе и ове тзв. девтероканонске (другоканонске) књиге у својим библијама. Девтероканонске књиге су: 2 Јездрина, књига о Товиту, књига о Јудити, књига Премудрости Соломонове, књига Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина, књига пророка Варуха, 1 – 3 Макавејска, Трећа Јездрина. Уз наведене књиге, у девтероканонски корпус спадају и тзв. додаци: Додаци књизи о Јестири (Јест 10,4 – 16,24?), Додаци књизи пророка Данила (Дан 3,24-90; 13 – 14), Молитва Манасијина (доноси се на крају Друге књиге дневника), и 151. псалам. Преводилац Старога завета на српски језик Ђура Даничић није превео ове девтероканонске књиге, а што су учинили митрополит Амфилохије Радовић и епископ Атанасије Јевтић, а први пут их објавио у саставу Библије Свети Архијерејски Синод 2010. године. Већ смо навели да, поред Православне Цркве, ове књиге уважава и Римокатоличка Црква, као и дохалкидонске Цркве. Јевреји, и с њима Цркве Реформације, нису признавали канонски статус овим књигама. С обзиром на то да до скора није постојао њихов превод на српском, девтероканонске књиге нису обрађиване у старозаветној исагогици у нас. Ова књига протођакона Ракића представља први систематски покушај научног бављења питањима везаним за ове књиге, као што су: писац, време и место њиховог настанка, језик на којем су писане, њихови адресати, њихово место у Библији, богословски значај, околни незнабожачки свет тадашње јеврејске заједнице и утицај на њега, а, уз то, у којој су мери ове књиге инспирисале потоње књижевнике, сликаре, композиторе, филмске раднике, па и музичке саставе. Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке, објављујући ово дело као прву књигу у Библиотеци Уџбеници и приручници, увелико ће помоћи читаоцима девтероканонских књига Старога Завета. Горан Раденковић, професор Богословије Светога Саве Наслов: Увод у девтероканонске књиге Старога завета Издавач: Издавачка фондација СПЦ Страна: 219 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 23 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-84799-58-8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pohvala ludosti Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Odlično Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo[uredi | uredi izvor] Enchiridion militis Christiani (1503). Enchiridion militis Christiani (1503). Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt[uredi | uredi izvor] Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[6] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo[uredi | uredi izvor] Najverovatnije 1487. godine,[8] siromaštvo[9]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[9]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[10], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[10] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [11] [12]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[13] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[14] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave[uredi | uredi izvor] Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija[uredi | uredi izvor] Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[15] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[15] Uticaj na savremenike[uredi | uredi izvor] I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.