Knjiga Tajne Beograda (Skupština grada Beograda, 2001) Zorice Guzine, novinara i publiciste, koja je predstavljena u Svečanoj sali Starog dvora, u utorak, 17. jula, nije samo u reči i slici putokaz kroz beogradsku istoriju, nego je i svojevrsni suvenir Beograda, kako ju je ocenila u svojoj recenziji istoričar umetnosti Gordana Gordić, zbirka priča o životu grada... i onima koji su podizali i evropeizirali Beograd. U 142 priče o Beogradu kroz vekove - od keltskog Singidunuma, pa 878. godine kada je naš grad poneo svoje slovensko ime, preko vladavine despota Stefana Lazarevića koji ga je proglasio srpskom prestonicom 1404. godine i turskih i austrijskih vremena u kojima je opstajao ovaj grad, do bombardovanja 1914, 1941, 1944, 1999. godine - ova knjiga otkriva tajne o beogradskim kućama, ljudima i događajima koji su deo njegove prošlosti, ali i budućnosti. Tako, saznajemo kako je od negdašnjeg sanatorijuma postao Ekscelzior u Kneza Miloša 5, a od zgrade u Krunskoj 51 - nekada doma porodice Đorđa Genčića (jednog od predvodnika Majskog prevrata, 1903) - Muzej Nikole Tesle, kako se prvo `halo` čulo 1883. u Tri lista duvana, na uglu Kneza Miloša i Kralja Aleksandra, a prvi tramvaj u Beogradu krenuo 1892. Pronalazimo u ovoj knjizi i priče o Nušiću, kralju Milanu, Lazi K. Lazareviću, Nikoli Pašiću, ali i ljudima poput Mare Hrebeljanović-Lazarević, mogućem potomku kneza Lazara Hrebeljanovića, ili o čiča Iliji Stanojeviću, bardu srpske pozorišne scene, vladaru smeha koji je i tvorac prvog srpskog igranog filma... Poslednje stranice knjige posvećene su istorijatu zgrade u Aberdarevoj 1 (sedište Televizije Srbije bombardovano 23. aprila 1999), koja je podignuta kao zadužbina kraljice Marije Karađorđević. �Tajne Beograda� ilustruje 248 fotografija, kao i dokumenta koja je autor Zorica Guzina prikupljala od kolekcionara, istori�ara, starih Beogra�ana i institucija koje se bave istorijom Beograda.

Ако је Црква, по учењу Отаца, болница, онда је исповедаоница хируршка сала, где се обављају најсложеније операције на души. А шта је душа? Душа је оно што боли кад је цело тело здраво. Ова је књига ту да вам помогне, да вам покаже путеве покајања и исповести, да га научи да нема греха који Бог неће опростити осим оног за који од Бога у Цркви Његовој нисмо тражили опроштај. Највећи савремени духовници о Светој Тајни Покајања. Садржај Уместо увода Архимандрит Рафаил (Карелин) ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА, 5 ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ?, 7 ДЕМОНИЗАМ ГРЕХА – ТАЈНА ВЕЧНИХ МУКА, 9 Архимандрит Лазар Абашидзе ПОКАЈАЊЕ – УСКИ ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ, 12 СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ, 15 О ПОКАЈНОМ ИСПРАВЉАЊУ СРЦА, 21 ШТА ЈЕ ТО ИСТИНСКО ПОКАЈАЊЕ?, 27 ДА БИСМО СЕ ПОКАЈАЛИ МОРАМО ЗНАТИ ЗА ШТА ТРЕБА ДА СЕ КАЈЕМО (Шта је то грех?), 31 Маловерје, 31 Сујеверје, 32 Богохулништво и заклињање Богом, 33 Занемаривање црквених богослужења, 33 Занемаривање молитве, 34 Духовна прелест (обмана), 35 Гордост и сујета, 35 Човекоугађање, 37 Напраситост и раздражљивост, 38 Осуђивање, 39 Чамотиња (униније), 41 Празнословље, 41 Лаж и лагање, 42 Крађа и пљачка, 42 Среброљубље, 43 Стомакоугађање, 44 Пијанство, 45 Убиство, самоубиство, абортус, 46 Блуд и прељуба, 49 ГДЕ И КАКО СЕ НАУЧИТИ СВЕТОМ ПОКАЈАЊУ?, 51 ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ ЈЕДИНИ СУ ПУТ КА СПАСЕЊУ Схиигуман Сава Псковско-Печерски ИСПОВЕСТ – ДВЕРИ ЗА НАШ ПОВРАТАК ЦРКВИ Припрема за исповест, 66 Основни и другостепени греси, 66 Скрушеност срца, 67 Исповест, 68 Причешћивање Светим Тајнама, 72 Плодови покајања, 73 Архимандрит Лазар Абашидзе САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 75 КАКО ТРЕБА ПРИСТУПИТИ ИСПОВЕСТИ?, 80 Исповест треба да буде искрена и отворена, 81 Какве помисли треба исповедати и за које није потребна неодложна исповест?, 81 Сећање на раније телесне грехе је штетно, 83 Крајње је опасно остављати за касније исповест својих греха и одлагати своје исправљање, 84 Онај ко је згрешио не сме да се узнемирава ако духовник строгим речима буде видао његове ране, 84 О епитимији, 85 ИСПОВЕСТ ХРИШЋАНИНОВА, 87 КАКО СЕ ТРЕБА ИСПОВЕДАТИ?, 92 СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ – КЉУЧ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО Свештеник Михаил Немнонов СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 96 Морамо да исповедимо оно у чему смо згрешили, 97 Само осећања без речи нису покајање, 100 Грехови се могу запамтити и ако човек има лоше памћење, 101 Што је мање грубих грехова, тим дубља постаје исповест, 102 Најбоља припрема је да се сваког дана присећамо по мало, 102 Нередовна исповест не може бити потпуна, 103 Прво треба да кажемо оно о чему нам је најтеже да говоримо, 104 Пред Богом се кајемо за грехове, а не за врсте грехова, 105 Што мање сувишних речи – тим боље, 106 Расуђивања о греху су такође сувишна, 107 Ни за шта се не оправдавати, 107 Без реалних напора ништа неће бити делотворно, 109 Игуман Петар (Мешчеринов) О СВЕТОЈ ТАЈНИ ПОКАЈАЊА, 113 Протојереј Александар Степанов СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 128 ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ КОЈИМА ИДЕ ДАНАШЊИ ЧОВЕК ОД ГРЕХА КА БОГУ Архимандрит Рафаил (Карелин) БОРБА СА ГРЕСИМА – ПОДВИГ ЗА ЧИСТОТУ ДУШЕ О покајању и исповести (одговори на питања), 144 Протојереј Максим Козлов ПОВРАТАК ЧОВЕКА БОГУ О Светој Тајни покајања, духовном очинству и Светом Причешћу (одговори на питања), 162 Свештеник Игор Фомин ГРЕХ КИДА ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, БЛИЖЊИМА И СЕБИ, 225 ПРАКТИЧНИ ПРИРУЧНИК ЗА ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ Свештеник Михаил Шпољански КАКО СЕ ПРИПРЕМИТИ ЗА ИСПОВЕСТ? Практични приручник за исповест православног хришћанина Увод, 234 Глава 1 – ГРЕХ, 236 Из речника, 236 Деловање греха, 240 Глава 2 – ИСПОВЕСТ, 243 Глава 3 – СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ,247 Прилог 1 ОПШТА ИСПОВЕСТ, 254 ГРЕСИ ПРОТИВ БОГА, 255 ГРЕСИ ПРОТИВ БЛИЖЊЕГ, 257 ГРЕСИ ПРОТИВ СЕБЕ САМОГА, 259 Прилог 2 ПРАВИЛА ХРИШЋАНИМА ЗА ЖИВОТ У ПОКАЈАЊУ, 269 ПРАВИЛА БЛАГОЧЕСТИВОГ ЖИВЉЕЊА, 272 Прилог 3 САВЕТИ ДУХОВНИКА ЗА СТИЦАЊЕ ПОКАЈНИЧКОГ ОСЕЋАЊА, 278 Прилог 4 ГРЕХ, 284 Епископ Александар (Милеант) СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА – Лек за болесну душу Узроци унутрашње дезинтегрисаности, 287 Завиримо у себе, 288 Значај и снага Свете Тајне покајања, 290 ПОДСЕТНИК ЗА ИСПОВЕСТ, 293 Отац Питер Орфанакос ИСПОВЕСТ – ПУТ КА ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ, 298 Отац Милтон Ефтимиу МЛАДИ И ИСПОВЕСТ, 301 Митрополит Оропоски и Филиски Кипријан НЕ САМО ТРИ ПУТА ГОДИШЊЕ – О честом приступању Светој Тајни Исповести, 311 Отац Џејмс Кордарис ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 316 Отац Анастасије Бозикис О ЗНАЧАЈУ ИСПОВЕСТИ И ПРИПРЕМИ ЗА ЊУ, 321 Братство Св. Мученика Едварда (из Лондона) КАТИХЕТСКА ПОУКА О ИСПОВЕСТИ, 324 КРАТКИ САВЕТИ ЗА ПРАВИЛНУ ИСПОВЕСТ, 331 Отац Питер Орфанакос, отац Милтон Ефтимиу САМОПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРЕД ИСПОВЕСТ, У СВЕТЛУ ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈИХ, 335 ВОДИЧ ЗА ИСПОВЕСТ – ПРАКТИЧНА ПИТАЊА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ КОЈИ СЕ ПРИПРЕМАЈУ ЗА ИСПОВЕСТ, 342 Питања за Хришћанина у погледу односа са и према другим, 342 Питања за Хришћанина (Хришћанку) у погледу њега самог, 344 Питања за хришћанске брачнике, 346 Не запостављајте Свету Тајну Исповести, 347 Отац Димитрије Галкин ОБЈАШЊЕЊА УЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ ИСПОВЕСТИ И СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА, 348 ИСПОВЕСТ (на основу радова оца Александра Јељчанинова), 355 ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ, 360 О епитимијама, 364 О времену вршења Св. Тајне Исповести, 365 Веза између Тајне Јелеосвећења и опроштаја грехова, 365 ПОМОЋ ОНИМА КОЈИ ПРИСТУПАЈУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ПОКАЈАЊА И ПРИЧЕШЋА, 367 Како се припремати за исповест, 370 СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ, 371 Блуд и прељуба, 376 Највећи грех нашег времена, 381 Митрополит Сурошки Антоније Блум ЗНАЧАЈ ИСПОВЕСТИ ЗА ЗДРАВЉЕ ДУШЕ, 383 УМЕСТО УВОДА Архимандрит Рафаил (Карелин) ГРЕХ НАС ОДВАЈА ОД БОГА МИСТИЧНА СУШТИНА ГРЕХА Обично се грех схвата као погрешна радња, као одступање од етичке норме, као асиметрија између разума и осећања, као слабљење воље, као неправилно постављен циљ, као испољавање егоизма у друштвеном животу. Међутим, то је само спољашња опна греха, а метафизика и мистика греха се према њој односе као дубина мора према таласима, који колебају његову површину. Шта је грех? То је загонетна реалија нашег живота, невидљива ради- јација која га у потпуности прожима, то је несхватљива сила која преко седам хиљада година приморава нашу Земљу (духовно срце космоса) да се извија у грчевима бола. Историја човечанства у многоме подсећа на историју хроничне болести. Наши савременици, као и древни хуманисти покушавају да поједноставе овај проблем, да објасне грех као морално несавршенство човека, одступање од извесног моралног еталона, као дисонанс између разума и осећања, испољавање егоизма у друштвеном животу, а понекад као случајност и грешку - неправилно изабрано решење. Они узрок греха виде у недостацима васпитања, недовољном образовању, рђавим примерима и социјалној неправди и сматрају да је душа чиста од рођења и да се под утицајем спољашњих фактора подвргава корозији као метал и да постепено обраста слојем рђе. Хуманисти су тежили томе да морал поправе уз помоћ друштвених реформи, односно психологију преко социологије. Испоставило се да су сви овакви покушаји утопија. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, насиља револуције нису рађала моралне јунаке, већ тиране и робље: за време револуција и перестројки видимо посебно моћне пројаве зла, као избацивање лаве из недара земље на површину. Савремени либерализам питање греха жели да реши на радикалан начин, тачније да уништи сам појам греха. Ради тога треба уништити појам морала, прогласити га за предрасуду и сујеверје и изложити свеопштем подсмеху. Филозофски системи, почевши од антике, покушавали су да докажу да је грех само недостатак добра. Савремени либерали-циници покушавају да убеде људе у то да је грех лажни појам смишљен како би се човек држао у страху, како би се везала и ограничила његова слобода, а он лишио животних радости. Укратко, грех је мрачна авет, коју треба да расеје и уништи светлост људског разума. Грех је страшило за децу и древно сујеверје које може да изазива само неурозе и фобије. Либерали желе да сведу морал на минимум, на пример, на праведну поделу чорбе из заједничког корита и да тако умире остатке људске савести. Међутим, ми грех осећамо као реалну силу. Свуда се срећемо с овом свеприсутном невидљивом појавом, а пре свега у својој души. Постоји дубина греха, на известан начин његова онтологија, скривена од очију - то је мржња према Богу. За време ратова и револуција, кад се руше темељи држава, као стубови зграда за време земљотреса, посебно јасно се помаља сатанизам греха и чини се да се сама површина земље претвара у паклено дно. Да ли се само недостатком добра могу објаснити садизам и истанчане муке којима су људи били подвргавани и кад је сама смрт изгледала као милост? Да ли се недостатком добра може објаснити бујица секса и разврата која се обрушила на нас с телевизијских екрана и страница часописа? Да ли се само као резултат неукости може објаснити апологија хомосексуализма? Чиме објаснити ову све већу привлачност нечистота? Чини се да је нови завојац у религији сатане култ самог разврата, слично као што је декаденција у уметности насађивала култ леша који се распада. Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, он је спадао у област судске медицине, а сад не само да га људи толеришу већ га рекламирају, као нове боје на палети људских осећања. Изгледа да ће се ускоро Содом подићи са дна Мртвог мора, да ће испливати из њега као тритон и постати престоница „елите”. Чиме се може објаснити истанчани садизам по тамницама и логорима у којима су невини људи подвргавани свим облицима малтретирања и мучења, у којима су сужњи рањавани и убијани с некаквим сатанским сладострашћем? Чиме објаснити бујицу пропаганде секса с његовом неискорењивом жељом за прљавштином ако то није ништа друго до култ леша који се распада? Да ли се све може објаснити само ненормалношћу? Међутим, ненормалност (аномалија) јесте неурачунљивост, а људи добро знају шта раде и на шта иду. Оно што припада тамној области психологије, нарочито сексуалне патологије, и што се раније сматрало злочином сад се приказује као сасвим уобичајена појава која богати наш живот различитим осећајима. Грех је окултна појава. Мистика греха се састоји у његовом богоборству. Грехје изазов упућен Богу у име своје умишљене слободе. То је жеља да се напакости Богу, да се уништи образ Божји у души. Грех је безобразан и бесмислен али је он привлачан управо због дрске бестидности. Зашто су толико тражене најразвратније књиге и слике? Управо зато што су сазвучне страстима и сликама, које се крију у области наше подсвести. Зашто је Фројдово учење - ова декаденција у науци и моралу - у Европи која је изгубила Бога прихваћено с таквом пажњом, па чак и с одушевљењем као ново научно откриће? Зато што је било сазвучно тајном гласу демонизоване подсвести, импулсу богоборства који гмиже кроз читаву историју човечанства. Грех је гнусан. О томе нам говори грижа савести. Ипак, тек ће се после смрти открити сав демонизам, гнусност и ужас греха. А Господ на земљу није донео мир с грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек поделити добро и зло. Привид ће се завршити и наступиће горко буђење. ШТА НАС ВУЧЕ КА ГРЕХУ? Кад би неки психолог преузео на себе да проучи карактер и понашање демона дошао би до закључка да има посла с душевним болесником који у себи садржи све познате психопатологије болести. Он би у њему нашао и манију величине, и параноидна стања, фобије, халуцинације итд. Чини се да је демон болесно биће које точи из себе „вирусе” душевних болести, то је извор из којег се у свет излива безумље и метафизичка тама. Шта човека вуче ка демону? Шта он тражи у греху? У свом животу свако од нас се више пута уверавао у то да у греху нема ни радости, ни среће као стања душе, већ постоји само доживљај душевне смрти пре телесне. Зашто грех мами човека? Грех је безумље, добровољно гашење свести, наказност, губитак себе, урањање у стање унутрашње таме, губитак благодати, отпадање од Бога, душевни хаос, осећај прљавштине која као вода сунђер, напаја душу и тело. Каква сила нас вуче ка греху, шта људи налазе у сатанистичким сектама, где окрутност и изопаченост попримају ритуални карактер и представљају једну од најтежих загонетки нашег бића? Чини нам се да објашњење греха можемо пронаћи само у томе што грех није изолована радња човека, већ услов за општење с демоном. Демон је пали анђео који је сачувао анђеоску моћ, само усмерену ка злу; сачувао је моћ своје природе; Наслов: Господе, очисти грехе моје: Практични приручник за покајање и исповест: 2. допуњено издање Издавач: Образ светачки Страна: 408 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 x 19,5 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-84595-38-8

Opis proizvoda Sadržaj: • Sveti Serafim Sarovski o snazi molitve - 4 • Sveti Teofan Zatvoreiik o molitvi - 5 • Molitve jutarnje - 7 • Molitve pre spavalja - 21 • Pomenik - 34 • Molitveni uzdasi Gospodu - 39 • Molitveno pravilo pred sveto pričešće - 41 • Molitve posle svetog pričešća - 67 • Molitveno pravilo o Vaskrsu - 71 • Molitva pomoću brojanica - 74 • Kako se molimo pomoću brojanica - 74 • Kratko molitveno pravilo svetog Serafima Sarovsko - 81 • Bogorodičino pravilo - 87 • Molebni kanon preSveti Bogorodici - 91 • Kanon pokajanja Gospodu našem Isusu Hristu - 103 • Anđelu čuvaru - 113 • Molitve svetima • Molitve svetim Arhangelima za svaki dan u nedelji - 125 • Molitva prva Svetom Nikolaju - 129 • Molitva drug a Svetom Nikolaju - 131 • Molitva treća Svetom nikolaju - 131 • Molitva Svetom Savi - 133 • Molitva Svetom Vasiliju Ostroškom - 135 • Molitva Svetom Nikolaju Srpskom - 137 • Molitva Svetom V. Muč. I iscelitelju pantelejmonu - 139 • Molitva Svetomm besrebrenicima I čudotvorcima Kozmi I damjanu - 140 • Molitve Sveti Nektariju eginskom - 142 • Molitva Svetom Sisoju - zaštitniku dece - 144 • Molitva prepodobnoj paraskevi - 145 • Molitva Svetom Naumu - iscelitelju bolnih - 147 • Molitva Svetom kralju stevanu dečanskom - 151 • Molitva Svetom Georgiju - 153 • Molitve Sveti Vladike Nikolaja Srpskog • Molitva za umnoženje ljubavi - 154 • Molitva za mir u svetu među ljudima I narodima - 156 • Pokajna molitva - 159 • Molitva svenarodnog pokajanja - 161 • Molitva za spasenje od rasejanosti uma - 164 • Molitva - 165 • Molitva za bezbožnike - 166 • Molitva za starešine narodne - 169 • Molitve pri uzimanju bogojavljenske vodice - 171 • Molitve pre početka i po svršetku rada - 174 • Molitva pre rada druga - 174 • Molitva po svršetku rada - 175 • Molitva posle rada druga - 175 • Molitva za putnike - 175 • Molitva za prijatelje - 176 • Molitva za roditelje - 177 • Molitva za umnoženje ljubavi - 177 • Molitva pravoslavnih Hrišćana poslednjih vremena - 179 • Molitva za izmirenje onih što su u neprijateljstvu i svađi - 180 • Molitva u nedoumici - 181 • Molitva za međusobni mir - 181 • Molitve presvetoj bogorodici u tuzi - 181 • Pokajna molitva Svetog Jefrema Sirin - 183 • Suzna molitva Svetom Presvetoj Bogordici - 184 • Molitva za svog duhovnog Oca - 188 • Molitva u času kad se pristupa k svešteniku radi ispovedanja svojih grehova - 189 • Molitva za preminule učitelje i vaspitače - 189 • Molitva pre učenja - 190 • Molitva protiv hulnih pomisli - 191 • Molitva za izbavljenje od strasti pijanstva - 192 • Molitva za decu - 193 • Molitva žene u vreme trudnoće - 195 • Molitva za krštenje - 196 • Molitve za svetu tajnu braka - 196 • Molitva za srećnu udaju - 202 • Molitva za srećnu ženidbu - 203 • Molitva za dom uznemiravan zlim duhovima - 204 • Molitva časnom krstu - 205 • Molitva za zaštitu od nečiste sile - 205 • Molitva za spasenje od straha - 207 • Molitva za bolesnika - 209 • Molitva verujuće majke milostivom Gospodu za svesno pogubljenje ili umrla čeda u utrobi njenoj - 212 • Molitva za upokojenje - pravoslavnih vojnika - ubijenih na braniku vere i otačastva - 213 • Molitva za preminulu ženu - 216 • Molitva udovice za preminulog muža - 218 • Molitva za preminule roditelje - 220 • Molitva na grobu roditelja - 222 • Molitva za počivšu decu - 223 • Molitva za upokojene - 225 • Molitva pred pravljenje kuće ili kakve zgrade - 225 • Molitva pri useljavanju u novi dom - 226 • Molitva nad plodom po berbi (vršidbi) - 227 • Molitva pred kopanje bunara - 228 • Molitva radi blagoslova vina - 229 • Molitva pred sejanje useva - 231 • Molitva posle jela - 231

САДРЖАЈ СВ. СЕРАФИМ САРОВСКИ О СНАЗИ МОЛИТВЕ, 4 СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРЕИИК О МОЛИТВИ, 5 МОЛИТВЕ ЈУТАРЊЕ, 7 МОЛИТВЕ ПРЕ СПАВАЉА, 21 ПОМЕНИК, 34 МОЛИТВЕНИ УЗДАСИ ГОСПОДУ, 39 МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО ПРЕД СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ, 41 МОЛИТВЕ ПОСЛЕ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА, 67 МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО О ВАСКРСУ, 71 МОЛИТВА ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА, 74 КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА, 74 КРАТКО МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКО, 81 БОГОРОДИЧИНО ПРАВИЛО, 87 МОЛЕБНИ КАНОН ПРЕСВ. БОГОРОДИЦИ, 91 КАНОН ПОКАЈАЊА ГОСПОДУ НАШЕМ ИСУСУ ХРИСТУ, 103 АНЂЕЛУ ЧУВАРУ, 113 МОЛИТВЕ СВЕТИМА МОЛИТВЕ СВЕТИМ АРХАНГЕЛИМА ЗА СВАКИ ДАН У НЕДЕЉИ, 125 МОЛИТВА ПРВА СВЕТОМ НИКОЛАЈУ, 129 МОЛИТВА ДРУГ А СВЕТОМ НИКОЛАЈУ, 131 МОЛИТВА ТРЕЋА СВЕТОМ НИКОЛАЈУ, 131 МОЛИТВА СВЕТОМ САВИ, 133 МОЛИТВА СВ. ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ, 135 МОЛИТВА СВ. НИКОЛАЈУ СРБСКОМ, 137 МОЛИТВА СВ. В. МУЧ. И ИСЦЕЛИТЕЉУ ПАНТЕЛЕЈМОНУ, 139 МОЛИТВА СВЕТИМ БЕСРЕБРЕНИЦИМА И ЧУДОТВОРЦИМА КОЗМИ И ДАМЈАНУ, 140 МОЛИТВЕ СВ. НЕКТАРИЈУ ЕГИНСКОМ, 142 МОЛИТВА СВ. СИСОЈУ, ЗАШТИТНИКУ ДЕЦЕ, 144 МОЛИТВА ПРЕПОДОБНОЈ ПАРАСКЕВИ, 145 МОЛИТВА СВ. НАУМУ, ИСЦЕЛИТЕЉУ БОЛНИХ, 147 МОЛИТВА СВЕТОМ КРАЉУ СТЕВАНУ ДЕЧАНСКОМ, 151 МОЛИТВА СВ. ГЕОРГИЈУ, 153 МОЛИТВЕ СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА СРБСКОГ МОЛИТВА ЗА УМНОЖЕЊЕ ЉУБАВИ, 154 МОЛИТВА ЗА МИР У СВЕТУ МЕЂУ ЉУДИМА И НАРОДИМА, 156 ПОКАЈНА МОЛИТВА, 159 МОЛИТВА СВЕНАРОДНОГ ПОКАЈАЊА, 161 МОЛИТВА ЗА СПАСЕЊЕ ОД РАСЕЈАНОСТИ УМА, 164 МОЛИТВА, 165 МОЛИТВА ЗА БЕЗБОЖНИКЕ, 166 МОЛИТВА ЗА СТАРЕШИНЕ НАРОДНЕ, 169 МОЛИТВЕ ПРИ УЗИМАЊУ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ, 171 МОЛИТВЕ ПРЕ ПОЧЕТКА И ПО СВРШЕТКУ РАДА, 174 МОЛИТВА ПРЕ РАДА ДРУГА, 174 МОЛИТВА ПО СВРШЕТКУ РАДА, 175 МОЛИТВА ПОСЛЕ РАДА ДРУГА, 175 МОЛИТВА ЗА ПУТНИКЕ, 175 МОЛИТВА ЗА ПРИЈАТЕЉЕ, 176 МОЛИТВА ЗА РОДИТЕЉЕ, 177 МОЛИТВА ЗА УМНОЖЕЊЕ ЉУБАВИ, 177 МОЛИТВА ПРАВ. ХРИШЋАНА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА, 179 МОЛИТВА ЗА ИЗМИРЕЊЕ ОНИХ ШТО СУ У НЕПРИЈАТЕЉСТВУ И СВАЂИ, 180 МОЛИТВА У НЕДОУМИЦИ, 181 МОЛИТВА ЗА МЕЂУСОБНИ МИР, 181 МОЛИТВЕ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ У ТУЗИ, 181 ПОКАЈНА МОЛИТВА СВ ЈЕФРЕМА СИРИН, 183 СУЗНА МОЛИТВА СВ. ПРЕСВЕТОЈ БОГОРДИЦИ, 184 МОЛИТВА ЗА СВОГ ДУХОВНОГ ОЦА, 188 МОЛИТВА У ЧАСУ КАД СЕ ПРИСТУПА К СВЕШТЕНИКУ РАДИ ИСПОВЕДАЊА СВОЈИХ ГРЕХОВА, 189 МОЛИТВА ЗА ПРЕМИНУЛЕ УЧИТЕЉЕ И ВАСПИТАЧЕ, 189 МОЛИТВА ПРЕ УЧЕЊА, 190 МОЛИТВА ПРОТИВ ХУЛНИХ ПОМИСЛИ, 191 МОЛИТВА ЗА ИЗБАВЉЕЊЕ ОД СТРАСТИ ПИЈАНСТВА, 192 МОЛИТВА ЗА ДЕЦУ, 193 МОЛИТВА ЖЕНЕ У ВРЕМЕ ТРУДНОЋЕ, 195 МОЛИТВА ЗА КРШТЕЊЕ, 196 МОЛИТВЕ ЗА СВЕТУ ТАЈНУ БРАКА, 196 МОЛИТВА ЗА СРЕЋНУ УДАЈУ, 202 МОЛИТВА ЗА СРЕЋНУ ЖЕНИДБУ, 203 МОЛИТВА ЗА ДОМ УЗНЕМИРАВАН ЗЛИМ ДУХОВИМА, 204 МОЛИТВА ЧАСНОМ КРСТУ, 205 МОЛИТВА ЗА ЗАШТИТУ ОД НЕЧИСТЕ СИЛЕ, 205 МОЛИТВА ЗА СПАСЕЊЕ ОД СТРАХА, 207 МОЛИТВА ЗА БОЛЕСНИКА, 209 МОЛИТВА ВЕРУЈУЋЕ МАЈКЕ МИЛОСТИВОМ ГОСПОДУ ЗА СВЕСНО ПОГУБЉЕЊЕ ИЛИ УМРЛА ЧЕДА У УТРОБИ ЊЕНОЈ, 212 МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕЊЕ, ПРАВОСЛАВНИХ ВОЈНИКА, УБИЈЕНИХ НА БРАНИКУ ВЕРЕ И ОТАЧАСТВА, 213 МОЛИТВА ЗА ПРЕМИНУЛУ ЖЕНУ, 216 МОЛИТВА УДОВИЦЕ ЗА ПРЕМИНУЛОГ МУЖА, 218 МОЛИТВА ЗА ПРЕМИНУЛЕ РОДИТЕЉЕ, 220 МОЛИТВА НА ГРОБУ РОДИТЕЉА, 222 МОЛИТВА ЗА ПОЧИВШУ ДЕЦУ, 223 МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ, 225 МОЛИТВА ПРЕД ПРАВЉЕЊЕ КУЋЕ ИЛИ КАКВЕ ЗГРАДЕ, 225 МОЛИТВА ПРИ УСЕЉАВАЊУ У НОВИ ДОМ, 226 МОЛИТВА НАД ПЛОДОМ ПО БЕРБИ (ВРШИДБИ), 227 МОЛИТВА ПРЕД КОПАЊЕ БУНАРА, 228 МОЛИТВА РАДИ БЛАГОСЛОВА ВИНА, 229 МОЛИТВА ПРЕД СЕЈАЊЕ УСЕВА, 231 МОЛИТВА ПОСЛЕ ЈЕЛА, 231 Наслов: Православни молитвеник Издавач: Манастир Рукумија Страна у боји: 240 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21,5 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-83801-34-3

Kao na slikama Izdavač: Zavod za izdavanje udžbenika - Sarajevo 1972 Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987) Estetika max bense abraham mol hegel hartman ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Izdavač: Malo istorijsko društvo Novi Sad Tvrdi povez, 345 strana. Georgije Branković (1830 — 1907) bio je srpski pravoslavni episkop temišvarski od 1882. do 1890. godine, a potom arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1890. do 1907. godine. Bio je prvi tajni savetnik austrougarskog cara Franca Jozefa I, vitez Velikog krsta Leopoldovog reda, nosilac carskog ordena Gvozdene krune prvog stepena, srpskih Ordena belog orla i Sv. Save prvog stepena i kneževskog crnogorskog Danilovog ordena prvog stepena, član ugarskog Gornjeg doma i hrvatskog Zemaljskog sabora, nekadašnji upravitelj somborske Preparandije, počasni građanin Sombora i Karlovaca, jedan od najvećih dobrotvora koje je srpski narod imao. Georgije (Đorđe) Branković rođen je 13. marta 1830. godine u bačkom selu Kulpinu.[2] Otac Timotej je bio mesni paroh, a majka Jelisaveta poreklom iz ugledne somborske familije Bikarov. Polazeći 1833. godine da Božju službu vrši u Senti, Timotej je poveo i svoju porodicu. Đorđe je tamo od 1836. do 1840. godine pohađao i završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Starom Vrbasu, gde se od 1809. godine nalazila Privatna latinska škola, koja 24. juna 1822. prerasta u Senioratsku evangelističku nižu gimnaziju.[3] Prva četiri razreda svršio je od 1841. do 1844. godine, a kao najbolji učenik dobio je na dar „Košutov zlatni dukat“. Peti i šesti razred okončao je u Baji, a 1847. i 1848. godine učio je i na tzv. filozofskoj školi u Nađkerešu. U revolucionarnoj 1848. godini Đorđe Branković napušta đačke skamije te postaje senćanski varoški podbeležnik. To traje do oktobra 1852. godine, kada je rešio da upiše bogoslovsku školu u Sremskim Karlovcima. Kao i pre, Branković se inteligencijom i marljivošću uvrstio u red najboljih učenika, završivši sa odličnim uspehom ovu školu u julu 1855. godine. Nedugo posle toga ga je zađakonio tadašnji episkop bački Platon Atanacković (1788—1867), inače prevodilac nekoliko knjiga Biblije, protivnik Vukovog pravopisa i potonji predsednik Matice srpske (od 1864. do 1867). Đorđe je tako postao đako na prvoj arhijerejskoj službi u obnovljenoj katedralnoj crkvi novosadskoj (6. decembra 1855). Samo nedelju dana kasnije, Georgije Branković je sa Jelenom Tešić iz Sente stupio pred oltar i primio Božju blagodat oličenu u jednoj od sedam svetih tajni - braku. Episkop Platon ga je primio u konzistorijalnu pisarnicu, a o Božiću 1856. i zapopio i dodelio već ostarelom i onemoćalom Timoteju za kapelana. Još kao veoma mlad sveštenik imao je veliku čast da ga episkop na Preobraženje (19. avgusta 1859) proizvede u čin somborskog paroha i protoprezvitera.[4] Služba u Somboru Sombor je tada bila lepa vojvođanska varoš, privredni i kulturni centar današnje zapadne Bačke, bogata opština koja je želela da ima svoga protu, pa je dala izjavu episkopu Platonu, da će onoga priznati za svoga prvoga paroha, koji bude postavljen za protoprezvitera somborskog.[5] Georgije Branković je već uoči prve nedeljne službe posetio sve tri crkve u Somboru, osnovne škole i varošku bolnicu, te tako označio polje na kom će delati.[6] Zahvaljujući revnosti mladog prote, u Somboru se, više nego u bilo kom drugom srpskom mestu na prostorima Austrougarske, slavilo ime Gospodnje. U crkvi je zadržao onaj dobar red, koji je zaostao od prote Vasilija Kovačića, jer je svaki dan držao celo pravilo, dakle i samu liturgiju, koja je u to vreme u celoj jerarhiji našoj posvednevno samo u Somboru držana. Pri bogosluženju uveo je dobar red i lepo pojanje, osobito u nedeljne i praznične dane. Često je propovedao i propovedi su mu bile veoma vešto sačinjene i u čisto jevanđeoskom duhu.[7] Još tada Branković pokazuje interesovanje i za druge sfere društvenog života i javnog rada, ne ograničavajući se isključivo na duhovna pitanja. Pokazao se kao najvrsniji član crkvene i gradske opštine i bačke županije, držeći nadahnute, a istovremeno odmerene govore i dajući zrele predloge. Tako je držanjem svojim i umešnošću zadobio veliku ljubav i poverenje kod mnogobrojnih tada zvaničnika u Somboru i okolini.[7] Sve ovo je uslovilo da „Zemaljski školski savet“ u Temišvaru 1862. godine na mesto paroha i katihete Uroša Stojšića za upravitelja srpske učiteljske škole u Somboru naimenuje upravo Georgija Brankovića, čime otpočinje najplodniji period saradnje između srpske pravoslavne crkve i srpske Preparandije u Somboru.[8] Zahvaljujući njegovom pregnuću crkvena opština somborska je na mestu stare i za učenje već nepodesne školske zgrade, u kojoj se nastava odvijala još od 1780. godine, u porti pravoslavne crkve podigla novu, koja je u svom sklopu imala dve učionice, zbornicu, arhivu i biblioteku. Posle više od tri decenije i ova zgrada je prestala da odgovara svojoj nameni, pa je Georgije Branković, tada već srpski patrijarh, 1895. godine podario učiteljskoj školi novi dom. Nalazio se na vencu Radomira Putnika i u njemu su učitelji učitelja predavali sve do 1948. godine.[9] Pod kupolom kule je stajao natpis ispisan zlatnim slovima Georgije Branković, Patrijarh, Narodu Srpskom, a kod ulaza se nalazila granitna crna ploča sa grbom Patrijaršije srpske i tekstom: ZDANjE OVO PRAVOSLAVNE SRPSKE VEROISPOVEDNE UČITELjSKE ŠKOLE PODIGAO JE GEORGIJE BRANKOVIĆ ARHIEPISKOP KARLOVAČKI, MITROPOLIT I PATRIJARH SRPSKI, BIVŠI OKRUŽNI PROTA I PAROH SOMBORSKI, KAO I UPRAVITELj TE UČITELj- SKE ŠKOLE, ZA VREME SREĆNE VLADAVINE NjEGOVOG CARSKOG I APOSTOLSKOG KRALjEVSKOG VELIČANSTVA FRANCA JOSIFA I-OG I PREDAO PRAVOSLAVNOJ SRPSKOJ CRKVENOJ OPŠTINI SOMBORSKOJ U AMANET, KAO ZNAK SVOJE LjUBAVI PREMA NARODNOJ PROSVETI, GODINE 1895.[10] Georgije Branković je bio glava ove ugledne i za srpski narod veoma bitne ustanove do 1872. godine. Međutim, pošto je Srpski narodno-crkveni sabor održan 1871. godine, vodeći se XXXVIII ugarskim zakonskim člankom iz 1868, sve pravoslavne srpske narodne škole, pa samim tim i Učiteljsku školu u Somboru, stavio pod neposrednu vlast srpskog narodno-crkvenog Školskog odbora u Sremskim Karlovcima, Branković je sa mesta patrijarha brinuo o redu i napretku ove institucije sve do svoje smrti 1907. godine. Isti Sabor je produžio trajanje tečaja u Učiteljskoj školi na tri godine. Počev od 1861. pa do 1879. godine, a potom i 1881, prota Branković je biran za predstavnika sveštenstva Somborskog okruga (somborsko-staparsko-subotičkog izbornog sreza) na svim srpskim narodno-crkvenim saborima, učestvujući uvek i u radu Saborskog Odbora kao najvredniji član sveštenstva, starajući se o naprednom uređenju i boljitku crkve i škole, sveštenstva i učiteljstva.[11] Tako je prisustvovao Saboru iz 1865. godine na kom je došlo do prvog ozbiljnijeg sukoba predstavnika naroda i jerarhije, jer je Svetozar Miletić zatražio da narod dobije veći upliv u upravljanju Saborima, sa čime se jerarhija nije složila. Na prvom autonomnom Saboru iz 1869. godine, kada je patrijarh po prvi put predsedavao bez prisustva kraljevskog komesara, Miletić je insistirao da se patrijarhu to pravo oduzme. Već sledeće godine je vođa narodne stranke uspeo da progura predlog Ustrojstva sabora u 26 članova, što je bio korak ka momentu kada bi Sabor mogao da preuzme svu crkvenu vlast.[12] Georgije Branković je pre izbora (za patrijarha-prim. R. Ž.) bio više uz narodnu stranku[13], ali kasnije se to menja, pa će on sve do kraja života biti nepravedno proglašavan za najvećeg neprijatelja autonomije. Brankovićeva delatnost je na najbolji način demantovala te uvek stranački obojene optužbe. Georgije Branković je u Somboru počeo da plete venac svojih dobročinstava, uvrstivši se u red najvećih srpskih dobrotvora. Ostalo je zabeleženo da je na polzu naroda dao više nego svi poglavari Karlovačke mitropolije posle Stefana Stratimirovića zajedno.[14] Na njegovu inicijativu je episkop bački Platon Atanacković osnovao zadužbinu „Platoneum“. Branković je marljivo prikupljao sva dugovanja koja su učinjena ovoj instituciji, pa su u jednom momentu njena novčana sredstva dostigla sumu od 22.000 forinti, što je bilo dovoljno da se stipendira petnaest siromašnih pripravnika u Učiteljskoj školi. Tome treba dodati podatak da je Branković vlastitim sredstvima svake godine davao materijalnu potporu još nekolicini vrednih a siromašnih učenika.[15] Prikupljao je milostinju i potporu za srpske crkve i škole, a njegovim zalaganjem somborska opština je sakupila 40.000 forinti i time finansirala nov ikonostas sa pozlatom, delo akademskog slikara Pavla Simića.[16] Put ka patrijaršijskom prestolu Još dok se nalazio na mestu upravitelja Učiteljske škole u Somboru, Georgije Branković je posle jedanaest godina braka obudoveo, ostavši sa dve kćeri i jednim sinom.[16] O njegovom životu u periodu od 1866. do 1882. godine istorijski izvori uglavnom ćute. Zna se da je do 1872. godine stajao na čelu Učiteljske škole, a nalazi se i u redovima poslanika na srpskim narodno-crkvenim saborima. Bez sumnje, Branković je za sve to vreme napredovao u crkvenoj hijerarhiji, jer 7/19. maja 1882. postaje član Arhijerejskog sinoda. Posle svega četiri dana obukao je crnu monašku rizu, a 6/18. juna biva proizveden za arhimandrita manastira Kovilja. Patrijarh German Anđelić, episkop budimski Arsenije i episkop bački Vasilijan posvetili su 1/13. jula 1882. Georgija Brankovića za temišvarskog episkopa. Episkopsku službu je vršio narednih osam godina, ostavši upamćen kao učitelj pravde i istine, učitelj mira, učitelj bratske ljubavi i sloge.[17] Isključivo njegovim zalaganjem Temišvarska eparhija je dobila svoj eparhijski fond, u kome se do momenta kada Branković odlazi na mesto patrijarha (1890. godine) nalazilo 15.000 forinti,[18] a 1905. čitavih 50.000 forinti[19] Što je još važnije, zaslugom episkopa Brankovića uspostavljen [je] u njoj (Temišvarskoj eparhiji-prim R. Ž.) pređe poremećen zakoniti poredak.[20] Dotadašnji patrijarh German Anđelić umro je 26. novembra 1888. Postavljen carevim ukazom, uprkos činjenici da je na saboru 1881. dobio svega dvanaest glasova (nasuprot njemu, episkop budimski Arsenije Stojković je zadobio poverenje čak pedeset trojice saborskih poslanika). Anđelić je postao najžešći protivnik narodne stranke i Svetozara Miletića lično. Zato se od novog patrijarha očekivalo da svojim autoritetom izmiri srpsku svetovnu i duhovnu elitu. Drugi, ne manje značajan zadatak, odnosio se na uređenje crkvenih prilika za koje su savremenici govorili da se nalaze u desperatnom stanju, ilustrujući to sledećim primerima: Moralno obrazovanje naroda jako je udaljilo natrag. Bogoslovija je u desperatnom stanju. Manastiri nisu uređeni. Nema discipline, nema dovoljno nadzora, nema prave, snažne i svesne uprave nigde. U tim tvrdnjama se išlo toliko daleko, da je vreme u kom se birao naslednik Germana Anđelića proglašavano za najteže i najsudbonosnije od kada su Srbi pod Arsenijem III Čarnojevićem došli na te prostore.[21] Novi patrijarh nije nije odmah izabran, jer se, po rečima episkopa Vasilijana, Austrougarska plašila demonstracija, koje su mogle izbiti zbog obeležavanja petstogodišnjice Kosovskog boja i stogodišnjice francuske revolucije.[22] Zbog toga je srpski narodno-crkveni sabor tek 21. aprila 1890. izabrano Georgija Brankovića (trideset osam glasova), davši mu prednost u odnosu na episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (jedanaest glasova) i episkopa budimskog Arsenija Stojkovića (tri glasa). Svog favorita nije imalo osamnaest saborskih poslanika. Car Franc Jozef I potvrdio je izbor 24. aprila, poslušavši savete ugarskog ministra-predsednika, ministra bogočasti i javne nastave grofa Albina Čakija i bana Hrvatske, Slavonije i Dalmacije grofa Dragutina Kujen Hedervarija. Narodne stranke su u svojim javnim glasilima pozdravile novog, zakonito izabranog patrijarha. Sloga nije dugo potrajala, pa su se narodnjaci ubrzo svom žestinom obrušili na patrijarha Brankovića, optužujući ga za izdaju srpske autonomije, ne uzimajući u obzir da je on prema Mađarima, sa kojima je imao da se nosi, odlučno branio svoja mitropolitska i narodna prava.[23] Na svečanosti koja je upriličena povodom ustoličenja novog patrijarha, održanoj 29. aprila u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, Georgije Branković je načelno izložio svoj program: Čiste ruke u svemu i svačemu, jasna i otvorena iskrenost u svakoj radnji i preduzeću, čvrst karakter, dobra volja i neumorna težnja za sve ono, što se kloni na dobro, na korist i na unapređenje svete pravoslavne crkve i škole i prosvete, a u granicama crkvenih i zemaljskih zakona...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Mira Aleckovic - Noc ova poslednja Nolit, Beograd, 1960. Mek povez, 178 strana, vrhovi korica potamneli. POSVETA PESNIKINJE DRAZI MARKOVICU! Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста. Она је такође била дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.[1] Биографија Рођена је у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн. Мира Алечковић као дете (1933) Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”. Рођени ујак Мире Алечковић, био је професор Павле Трпинац, биохемичар, научни истраживач и сарадник Ирене Жолио-Кири у Паризу. Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки... Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског (Србина из Хрватске по једном претку руског корена), који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу. Период Другог светског рата 1939—1945 Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. године, од првог дана Народноослободилачке борбе и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста. Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Ацо Шопов у партизанима (1944). Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Као млада девојка учествовала је у сечењу немачких телефонских каблова у окупираном Београду 1941. године, где је хапси Специјална полиција, на челу са Божидарем Бећаревићем, након чега је била затворена у затвору у Ђушиној улици (у данашњој згради Рударско-геолошког факултета) одакле је после неколико дана мучења и премлаћивања, спасава је српска Патријаршија, на молбу Десанке Максимовић. Са тешким ранама, Мира Алечковић кришом напушта Београд и придружује се Народноослободилачком покрету. У болничку ратну службу прима је др Саша Божовић и са завршеном болничком обуком лечила је рањенике. У рату је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата. Мира Алечковић је у рату била саборац свога пријатеља, касније писца и венчаног кума, Бранка Ћопића. Период 1945—1970 Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији. После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ. Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца. [а] После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији. Током процеса песнику Гојку Ђогу, 1981. године, за књигу „Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери. Међу првима је стала у одбрану песника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!” [2] Друштвене активности После рата, чилеанском песнику Паблу Неруди, Мира Алечковић поклонила је у име српског народа гусле, као симбол борбе за слободу. По сведочењу његове супруге Матилде, Неруда је оставио запис да је ове гусле носио са собом у изгнанство 1949. године. Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности. Бирана је неколико пута тајним гласањем за председника Удружења књижевника Југославије. Радила је као уредник часописа за децу „Змај”[3] и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду. Била је редовни учесник „Струшких вечери поезије”, као и предлагач и оснивач Косовско-метохијских и интернационалних песничких сусрета и каравана „Лазар Вучковић” 1971. године. У доба политичке кризе тзв. „Маспока” (1971), Мира Алечковић званично се посестримила са загребачком песникињом Весном Парун, када је југословенски савезни политички функционер Стане Доланц тражио од Мире Алечковић да из свечане песме „Југославијо” избаци одређене речи, али она на то није пристала. Од седамдесетих година прошлога века, дом Мире Алечковић био је место где су стизале прве избеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене. У Скупштини Града Београда Мира Алечковић обављала је добровољно низ активности и била изабрана за председника Комисије за тргове и улице града Београда. У том својству председника Комисије за тргове и улице Београда успротивила се преименовањима улица које су већ добиле имена у центру града. Такође, на њену иницијативу, очишћена је и пренета из Кошутњака данашња Теразијска чесма, у центар града на Теразије. Мира Алечковић била је члан СУБНОР-а. Мира Алечковић сарађивала је и одржавала контакте са члановима српског расејања у читавом свету. Била је и дугогодишњи члан „Друштва потомака старих ратника” и друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем и једним од 1300 каплара. Мира Алечковић и норвешки краљ Улаф, Осло, 1975. године Од 1960. до 1982. године била је ангажована у Друштву „Југославија-Француска”, на чијем челу је остала годинама, прво као генерални секретар,[б], а затим као председник Друштва Југославија-Француска и Србија-Француска, све до 1993. године.[4] У том својству, заједно са професором Радетом Константиновићем, Мира је тражила од француске владе да о трошку француске државе пошаље француске професоре у прву експерименталну основну школу у Београду која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо” (раније „Цар Урош”, а данас „Владислав Рибникар”). Тако је 1966. године прва генерација српских основаца имала експерименталну наставу на оба језика [5] У својству председника Друштва „Југославија — Француска”, Мира Алечковић дочекивала је делегације француских писаца и интелектуалаца о чему сведоче преписке и поклони који се данас налазе у њеној музејској соби у улици Булевар Краља Александра бр 17. Посебно се истиче поклон-библиотека добијена од француског писца Жан Пол Сартра, у којој се налазе његове књиге и читава колекција часописа Les Temps Modernes, као и порцелански предмети које јој је поклонила жена француског председника Франсоа Митерана, Данијел Митеран. Мира Алечковић помагала је и промовисала велики број младих песника из бивше Југославије, Србије и расејања, о чему сведоче њихова писма и потписи који се данас налазе у музејској соби у Београду. Посебно се истиче писмо Милана Нешића, песника из Берлина (13/01/2014). Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу[6] и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[7] Библиографија Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва. Уредила је први број часописа „Пионир”, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина”, „Младост”, „Полетарац”, и „Змај”. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја”. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије[8] и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, итд. Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе”[9] издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. Мира Алечковић и Десанка Максимовић Песме Мире Алечковић увршћене су у Антологију српске поезије ХХ века, у издању Славистичког Института Московског државног Универзитета, а превод и избор песама сачинио је шеф катедре Славистике Универзитета у Русији, професор Андреј Базилевски. Дела Мире Алечковић преведена су на око двадесет страних језика: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, монголски и јерменски језик. Мира Алечковић говорила је течно и писала на српском, француском, руском, немачком и енглеском језику. Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих Мира Алечковић о свом раду Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе”. Аутор је текста песама `Друже Тито ми ти се кунемо` и `Свечана песма` (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста). Према „Вјазми” коју је Мира Алечковић написала у маршу у току Другог светског рата у коме је сама учествовала, Руси су снимали филм, а поема је више пута превођена на руски језик (преводиоци: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Јерменски писац и песник и пријатељ Бабкен Симоњан превео је поему Мире Алечковић „Језеро Севан” на јерменски језик. Француски преводилац Ратимир Павловић и српски преводилац Сретен Марић преводили су поезију Мире Алечковић на француски језик. Када су у окупираном Београду стрељани њени другови, написала је своју прву антифашистичку песму „Свели су млади Љиљани”, која је касније ушла у све збирке поезије и у антологије. Мира Алечковић није песник који се залудно игра речима, њено срце се одазива људским трагедијама. Помиривши на неки начин своју борбеност и своју сету и тихост, написала је збирку песама Ноћ ова последња, досад најзрелију и најслојевитију, надахнуту визијом ноћи општег уништења света... ... Шта поезија Мире Алечковић представља у нашој књижевности, а особито за вас, лако ћете осетити ако замислите да у читанкама немате њених песама... Из пера Десанке Максимовић остало је записано за вечност Најпознатије песме Мире Алечковић из овог периода су: поема „Свели су млади Љиљани” (посвећена погибији београдских студената у протесту) , „Дванаест на плочнику” (посвећена стрељаним друговима у Београду), „Балада о Олгици Грин” (посвећена пријатељици коју су ухватили и силовали немачки војници, после чега је извршила самоубиство бацивши се са моста у Београду), „Ово је велики школски час” (посвећена стрељаним ђацима у Крагујевцу), „Звездане баладе” (посвећена дечјој храбрости у другом св. рату) и поема „Знам ту земљу буне” (посвећена храбрости српског народа у рату). Из тога времена је и пародија коју је Мира Алечковић написала на песму „Лили Марлен”, под називом „На источном фронту веће је пао снег”. Антологијско издање родољубивих и мисаоних песама приредила је Професор др Зага Калезић као збирку песама за одрасле : ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ (издање „Мирослав”). Најпознатије родољубиве песме Мире Алечковић су: То иду Векови Прорицали нам да нас неће бити На Кајмакчалану Дванаест на плочнику Србија из детињства Знам ту земљу буне Живи и мртви Балада о Београду Мом Косову Дечани и др. Збирке песама Додела Јубиларне плакете града Београда 1984. 1946. Звездане баладе 1947. Подземни хероји 1949. Дани разиграни 1949. Три пролећа 1952. Трагови без стопа 1952. Добар дан 1953. Да се упознамо 1954. Љуљашка на грани 1955. Пионирско пролеће 1956. Пријатељи 1957. Ластавица 1957. Крилати људи 1963. Сребрни воз 1963. Чаробна врата 1964. Светла соба 1970. Сунчани солитери 1972. Да живот буде љубав 1975. Сањалица 1980. Не могу без снова 1981. Затечена у љубави 1982. Стаза сребром извезена 1983. Небо детињства 1989. Звездане баладе 1990. Скините ми дугу 1991. Летећи кревет 1995. Царева пољана 1995. Сунчевићи Романи 1953. Сребрна Коса 1960. Збогом велика тајно Зашто грдиш реку? Јутро Награде и признања Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983. Орден легије части, 1969. Ордена за храброст, у антифашистичкој борби СФРЈ Медаље за храброст Великог руског Отаџбинског рата Велика повеља за дела унапређења социјалне заштите у Југославији и Србији којом се Мира Алечковић проглашава Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности, 1969. године. Повеља се налази у музеју Мире Алечковић у Београду (Бул.Краља Александра 17). Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 1984. године Орден „Витез Легије части”, од председника Републике Француске Шарла Де Гола 1969. године, предао Андре Малро 1971, а потписао лично адмирал Кабаније. Орден „Официр Легије части”, од председника Републике Француске Франсоа Митерана Велика златна медаља „Цар Душан”, примљене у Грачаници, са образложењем „за присуство песникиње и њене поезије, као и хуманитарне мисије деценијама у свим местима Косова и Метохије”. Орден Официр уметности и литературе, од Француског Министарства културе. [в] Орден „Велики сенегалски Лав”, добијеним од пријатеља песника и председника Леополда Седара Сенгора Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“, 1950. године Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“, 1953. године Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу, 1964. године Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји, 1965. године Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце), 1966. године „Партизански курир” за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе „Златна медаља Пистоје” (Фиренца, Италија) Октобарска награда града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво, Једна улица у Сурчину данас носи име Мире Алечковић

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Zdenka Pozaic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Predgovor: Desanka Maksimovic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1] Biografija Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.

Odlično očuvano, s potpisom i posvetom Mire Alečković, ćirilica Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Alečković, Mira Naslov Ne mogu bez snova : izabrane pjesme / Mira Alečković ; priredila Neda Bendelja ; [ilustrirala Zdenka Pozaić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1983 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1983 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 110 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bendelja, Neda, 1929-2005 = Bendelja, Neda, 1929-2005 Pozaić, Zdenka Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Beleška o piscu / N.[Neda] B.[Bendelja] : str. 105-107. Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 – Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo – Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939–1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945–1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar, a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine. U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija – Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“. Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) – poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade” izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije XX veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama „Druže Tito mi ti se kunemo“ i „Svečana pesma“ (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve – svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ...Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković MG92 (L)

Fali naslovna strana sa godinom izdanja i verovatno jedna predgovora. Vidi se sve na slikama U predgovoru na kraju piše godina 1935. Retko u ponudi prvo izdanje Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor[uredi | uredi izvor] Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba[uredi | uredi izvor] Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba[uredi | uredi izvor] Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život[uredi | uredi izvor] Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja[uredi | uredi izvor] Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[29] Književna dela[uredi | uredi izvor] Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije[uredi | uredi izvor] „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani[uredi | uredi izvor] „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza[uredi | uredi izvor] „Autobiografija“ (1924) Drame[uredi | uredi izvor] „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke[uredi | uredi izvor] Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije[uredi | uredi izvor] „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici[uredi | uredi izvor] „Retorika“ Putopisi kosovo

U dobrom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pupin ili punim imenom Mihajlo Idvorski Pupin (9. oktobar 1854[1][2] — 12. mart 1935) bio je srpski i američki naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Takođe je dobio i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo „Od doseljenika do pronalazača“ (engl. From immigrant to inventor)[3][4]. Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija. Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjedniuk New Yorkške akademije nauka, predsjednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin. Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine, po gregorijanskom kalendaru, ili 27. septembra 1854. godine po julijanskom kalendaru, u selu Idvor (danas u opštini Kovačica) u Banatskoj vojnoj krajini (tada Austrijsko carstvo). Otac mu se zvao Konstantin, a majka Olimpijada. Po odlasku u Ameriku, promenio je svoje ime u Mihajlo Idvorski Pupin (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo. Imao je četvoricu braće i pet sestara. Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu: `Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.[5]` Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlon (engl. Woodlawn) u Bronksu[6]. Obrazovanje Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom mestu, u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj školi, a potom u Nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu prvo u Građanskoj školi, a potom u Realki. Već tada se isticao kao talentovan i darovit učenik, i bio odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija. Stipendiju je dobio i zahvaljujući zalaganju prote Živkovića koji je u njemu prepoznao talenat vredan ulaganja. Zbog njegove aktivnosti u pokretu Omladine srpske koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda. Nakon očeve iznenadne smrti, u martu 1874, u svojoj dvadesetoj godini života doneo je odluku da prekine školovanje u Pragu zbog finansijskih teškoća i da ode u Ameriku. `Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.[5]` Studije u Americi i doktorat Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina U SAD je sledećih pet godina radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i latinski jezik. Nakon tri godine pohađanja večernjih kurseva, u jesen 1879. godine položio je prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Na studijama je bio oslobođen plaćanja školarine zato što je bio primeran student, a na kraju prve godine dobio je dve novčane nagrade za uspeh iz grčkog jezika i matematike. Tokom školovanja uglavnom se izdržavao držanjem privatnih časova i radeći fizički teške poslove. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i fizike, pri čemu je primio diplomu prvog akademskog stepena. Potom se vratio u Evropu, i to najpre u Veliku Britaniju (1883—1885) gde je nastavio školovanje na Univerzitetu Kembridž zahvaljujući dobijenoj stipendiji za studije matematike i fizike. Nakon školovanja u Kembridžu, Pupin je studije eksperimentalne fizike započeo na Univerzitetu u Berlinu 1885. godine kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca, nakon čega je 1889. godine odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije[7], na temu: `Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji`. Akademska karijera i naučno-istraživački rad Tokom boravka u Berlinu, 1887. godine, održana je čuvena sednica Društva za fiziku na kojoj je prvi put objavljeno istorijsko Hercovo otkriće oscilatora i dipola koji emituje elektromagnetne talase. Sednicom je predsedavao fon Helmholc, tadašnji Pupinov mentor. Pupinov savremenik je takođe bio i čuveni naučnik Kirhof, zaslužan za otkriće dva osnovna elektrotehnička zakona (Prvo i drugo kirhofovo pravilo), a koji je živeo i radio u Berlinu. Još tokom prve godine studija Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji pod Helmholcovim i Kuntovim rukovodstvom, profesorima koji su u to vreme bili izvanredan naučan kadar. Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio-vezama. Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Godine 1896, nakon što je Rendgen 1895. objavio svoj pronalazak H-zraka, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo nakon toga razvio je brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekta koji se snima i fotografske ploče, umeće fluorescentni ekran, čime je skraćeno vreme ekspozicije sa trajanja od oko jednog časa na svega nekoliko sekundi. Taj metod je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Pupinovi kalemovi Pupinovi kalemovi Pupinov najznačajniji pronalazak je u svetu poznat pod imenom „Pupinova teorija“ (1896) kojom je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Ovo otkriće omogućilo je otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova koje je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, a manifestovalo se pojavom šuma. Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova na strogo određenim rastojanjima duž vodova. `Da ne bi mestimično opterećeni vod dao rđave rezultate u telefoniji, treba da relativna čestoća kalemova iznosi najmanje desetak kalemova po talasnoj dužini, računatoj za srednju telefonsku učestalost.[8]` Pupin je, rešavajući problem, krenuo od matematičkog Žozef Luj Lagranz Lagranžeovog rešenja za vibracije zategnute žice. Razradio je novu matematičku teoriju prenosa oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama i na osnovu ovog rešenja došao do potrebnih veličina u analognom električnom modelu voda sa periodično umetnutim induktivnostima. Ti induktivni kalemovi, u njegovu čast, nazvani su Pupinovi kalemovi, a proces uključivanja u liniju pupinizacija. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj[9]), a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj. Nacionalni institut za društvene nauke odlikovao je Pupina zlatnom medaljom za ovaj izum. Rešavajući mnoge probleme koji su se javljali u primeni pupinizacije, Pupin je pronalazio nova rešenja u oblasti primene naizmeničnih struja. Godine 1899. razvio je teoriju veštačkih linija na kojima se zasniva matematička teorija filtera. Pupin je sugerisao i ideju negativne otpornosti i prvi je napravio indukcioni motor sa većom brzinom od sinhrone. Dokazao je da se mogu dobiti neprekidne električne oscilacije ako se negativna otpornost unese u induktivno-kapacitivno kolo. Armstrong, njegov student u laboratoriji, proizveo je negativnu otpornost primenom troelektrodne elektronske cevi-triode. Koristeći ovaj svoj rad, Armstrong je kasnije pronašao visokofrekventni cevni oscilator, na kome se zasniva savremena radiotehnika. Istraživanja tokom Prvog svetskog rata Kada su SAD ušle u Prvi svetski rat 1917. godine, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica. Zajedno sa svojim kolegama, profesorom Vilsom i profesorom Morkroftom, izvršio je brojna ispitivanja u cilju otkrivanja podmornica u Ki Vestu i Novom Londonu. Takođe, vršio je i istraživanja za potrebe uspostavljanja telekomunikacije između aviona. Tokom rata, Pupin je bio član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za aeronautiku. Za ovaj rad dobio je posebnu zahvalnicu američkog Predsednika Hardinga koju je Pupin objavio u svom autobiografskom delu na 386. strani.[10] Spisak patenata Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja[11] i 34 patenta. Pored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti (engl. The New Reformation : from physical to spiritual realities) (1927) Romansa o mašini (engl. Romance of the Machine) (1930) Ostali radovi koje je samostalno objavio: Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902) Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918) Doprinos određivanju granica Kraljevine SHS Godine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina za počasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD. Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. `Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.[5]` Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja. U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu, koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom. Zadužbine Mihajla Pupina Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin. Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini. Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru. Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926). Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio[15] i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom[16]. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Počasti Pupinova zgrada na Columbia University. Mihajlo Pupin je bio: Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926. Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke Predsednik Njujorške akademije nauka Član Francuske akademije nauka Član Srpske akademije nauka Titule: Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904) Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915) Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924) Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924) Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925) Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925) Doktor nauka Union Koledž (1925) Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926) Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926) Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926) Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926) Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927) Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927) Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928) Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929) Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)[17] Medalke Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902. Herbertova nagrada Francuske akademije 1916. Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919. Počasna medalja američkog Radio instituta 1924. Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924. Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928. Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929. Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929. Medalja Džona Frica[18] četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.[17] U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin. Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom[19]. Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime[20]. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom[21]. Posebno priznanje U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, od strane Asocijacije polaznika Kolumbija inženjerske škole (Columbia Engineering School Alumni Association) koja se dodeljuje za `Izuzetne zasluge naciji u oblasti inženjerstva, nauke ili tehnologije` (`Distinguished Service to the Nation in Engineering, Science or Technology`). Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Dzonatan Svift Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka. Kratak sadržaj Narator nam na samom početku predstavlja roman kao običnu putopisnu knjigu uz podnaslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela., čiji je jedini autor Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Različita izdanja sadrže različite verzije uvoda. Postoji izmišljeni redaktor, R. Simpson, koji nas upućuje u delo. Naime, njemu je Guliver dao ovaj rukopis, te ga je Simpson priredio i izdao. Tu se kritikuje roman, kaže se da je previše prost, da autor opisuje događaje koji su zanimljivi. On vrši apologiju istinitosti teksta, i na tome će se insistirati kroz čitavo delo. Na taj način se shvata relativistička perspektiva, perspektiva koja deluje uverljivo. Prva redakcija čitaocu jeste da je tekst fantastičan i stoga je neophodan predgovor zbog mogućih optužbi na račun neistinitosti i uskraćivanja dimenzije koja može da obrazuje, a ne samo da zabavi. Sižejni tok romana Svift je razvio u četiri tematska nivoa. U stvari, to su četiri epizode jedne povesti, u kojoj Lamjuel Guliver pripoveda o svojim velikim avanturama Džonatan Svift (engl. Jonathan Swift; Dablin, 30. novembar 1667 — Dablin, 19. oktobar 1745) bio je irski književnik, satiričar, pisac pamfleta. Poznat je po delu Guliverova putovanja. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima ili anonimno. Poznat je i kao majstor dva oblika satire. Biografija Mladost Rođen je u Dablinu kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegova rođenja. O njegovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli. Od 1682. studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenjee pa je bio upoznat sa stvarima velikoga značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament. Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju devojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima. Svift je 1690. napustio Templa i otišao je u Irsku zbog zdravlja. nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Svift je celi život patio od Menijerove bolesti. Za vreme drugoga boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704. Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja, koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i i kapelan grofa od Berklija, jednoga od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputavao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim radio je kao kapelan u larakoru, ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701 politički pamflet. Pisac Svift je 1702. doktorirao na Triniti koledžu u Dablinu. Za vreme poseta Londonu Svift je objavio dve knjige `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` i počeo je sticati ugled kao pisac. Upoznao se tada i postao prijatelj sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom i Džonom Arbutnotom. Svift je tih godina postao politički aktivan. Od 1707. do 1709, a opet 1710. Svift je bio u Londonu. Neuspešno se tada zalagao kod vigovske administracije u ime irskoga klera oko jednoga vlasničkoga problema. Torijevci, koji su bili u opoziciji pokazali su više razumevanja za njegove zahteve. Torijevci su kad su došli na vlast 1710. Svifta regrutovali da bude urednik Egzamajnera. Svift je 1711. objavio politički pamflet „Ponašanje saveznika“, u kome je napao vigovsku vlast zbog njihove nesposobnosti da završi dugi rat sa Francuskom. Torijevci su vodili tajne razgovore sa Francuzima i ti razgovori su doveli do Utrehtskog mira 1713, kojim je završen Rat za špansko nasleđe. Džonatan Svift je bio deo unutrašnjeg kruga torijevske vlasti i često je bio posrednik u unutrašnjim sporovima između ministra spoljnih poslova i ministra finansija i premijera. Svađa dvojice ključnih torijevskih vođa rezultovala je ostavkom premijera Roberta Harlija. Kada je umrla kraljica Ana, a na vlast došao kralj Džordž I vigovci su se vratili na vlast, a vođama torijevaca je suđeno jer su vodili tajne pregovore sa Francuzima. Zrelost Pred pad torijevske vlasti Svift se nadao da će ga nagraditi unosnim crkvenim položajem u Engleskoj. Međutim kraljica Ana nije obožavala Svifta, pa je sprečila te namere. Najbolje što su mu mogli osigurati bio je položaj dekana Sent Patrika u Dablinu. Kada su se vigovci vratili na vlast za Svifta nije bilo druge nego da ode u Irsku. Kada se vratio u Irsku iskoristio je svoju sklonost pamfletima i podržao je irsku stvar, tako da je dobio status irskoga patriote. Tih godina započeo je i svoje remek-delo „Guliverova putovanja“. Veliki deo materijala oslikavao je politička iskustva. Epizoda kada Guliver gasi požar na palati Liliputanaca urinirajući na palatu predstavlja metaforu torijevskoga nezakonitoga mirovnoga ugovora, kojim su napravili dobro delo na nesretan način. Dugo je odlagao put u London i konačno je 1726. otputovao u London sa svojim delom „Guliverova putovanja“. Odseo je kod prijatelja Aleksandra Popa. Džon Gej i Džon Arbutnot su mu pomogli da anonimno štampa delo. Prvo je odštampano 1726. i odmah je postglo veliki uspeh. Štampano je još dva puta te godine i još jednom početkom 1727. Francuski, nemački i holandski prevodi su se pojavili 1727. Ilegalno je štampano na irskom 1727. Svift se 1727. vratio u Englesku i odseo je ponovo kod Aleksandra Popa. Poseta je bila kratka, jer je dobio poruku da Ester Džonson umire, pa se zbog toga vratio kući. Umrla je januara 1728. Svift je umro 19. oktobra 1745. Sahranjen je pored Ester Džonson.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Humoristicki roman Opštinsko dete je priča o detetu koje majka napušta, a ono biva prepušteno na staranje opštini. Celokupnu radnju obogatilo je pojavljivanje koloritnih likova koje je u celoj priči na duhovit i samo sebi svojstven način povezao Nušić. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stari Beograd Branislav Nušić Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1984 Edicija: BAŠTINA Povez: TVRDI Strana: 229 STR. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice su malo losije, sve ostalo u redu! Danijel Defo Cirilica! Nikad ne vidimo pravo stanje u kome smo, sem kao suprotnost nečem gorem; niti cenimo vrednost onoga u čemu živimo, dok ga ne izgubimo. Oglušujući se o želje svojih roditelja, Robinson Kruso odlučuje da napusti Englesku i otisne se na plovidbu morem, maštajući o pustolovinama koje ga čekaju. Nakon što prvi brod potopi bura, a drugi otmu gusari, Robinson shvata da ga je sreća napustila, ali ni tad ne odustaje od svoje namere, sve dok se jednog dana ne nađe na pustom ostrvu bez mogućnosti da otplovi dalje. Tu će provesti narednih dvadeset osam godina, dovijajući se da preživi i dâ smisao svom životu. Ovaj roman o dovitljivosti, veri, hrabrosti i snazi ljudskog duha oduševiće mlade, ali i starije čitaoce. „Sa kakvom se radošću sećamo tih čarobnih dana detinjstva kada smo ozbiljno čitali Robinsona Krusoa – kada smo otkrivali avanturistički duh koji tinja u nama dok zaranjamo u čudesna značenja na tim stranicama i nad njima ostajemo bez daha.“ Edgar Alan Po Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Danijel Defo (engl. Daniel Defoe), rođen kao Danijel Fo (engl. Daniel Foe; London, 13. septembar 1660 — London, 24. april 1731)[1] bio je engleski pisac, novinar i pamfletista. Najpoznatiji je po svom romanu Robinzon Kruzo, objavljenom 1719. godine, za koji se tvrdi da je drugi po broju prevoda odmah iza Biblije.[2]On je smatran jednim od najranijih zagovornika engleskog romana i pomogao je popularizaciji forme u Britaniji sa drugima kao što su Afra Ben i Semjuel Ričardson.[3] Defo je napisao mnoge političke traktate, često je bio u nevolji sa vlastima i proveo je jedan period u zatvoru. Intelektualci i politički lideri obraćali su pažnju na njegove sveže ideje i ponekad ga konsultovali. Defo je bio plodan i svestran pisac, proizveo je više od tri stotine dela[4] — knjiga, pamfleta i žurnala — o različitim temama, uključujući politiku, zločin, religiju, brak, psihologiju i natprirodno. Takođe je bio pionir poslovnog novinarstva[5] i ekonomskog novinarstva.[6] Biografija Sin je londonskog mesara Džejmsa Foa, ali je kasnije svom prezimenu dodao de- kako bi zvučalo otmenije. Školovao se u takozvanoj Akademiji za otpadnike od Anglikanske crkve u Newington Green-u. Tamo je dobio praktično obrazovanje, učeći istoriju, geografiju, političke nauke, žive strane jezike i latinski jezik. To se odrazilo na Defoovoj umetničkoj prozi, lišenoj svih knjiških uticaja sem biblijskih. Više godina bavio se građevinskim poslovima u Kornhilu, a potom je postao i vlasnik ciglane u blizini Tirberija u Eseksu. Oženio se 1684. godine devojkom iz imućne porodice i imao sedmoro dece. U životu je radio mnoge poslove. Najpre se bavio trgovinom, potom politikom, sticao je veliki imetak i brzo ga gubio, živeo je burno, pisao je pamflete protiv vlade, a bio je i vladin agent, izvesno vreme i njen špijun, možda i dvostruki špijun, po mišljenju njegovih biografa, menjao je političke stavove i uglavnom je počeo da piše žurnalistiku. Učestvovao je u obračunima između Vilijama III Oranskoga čijoj se vojsci pridružio u sukobu s katoličkim kraljem Džejmsom II. U tom sukobu pobedila je Vilijamova vojska.[7] Život satiričara Prva satira koju je napisao bila je Pravi Englez. Iako je bila uperena protiv visokog engleskog plemstva, u prvi mah bila je lepo primljena i donela mu pohvale i korist. Napisao je više od hiljadu i dvesta stihova kako bi ismejao nacionalni mit engleskog plemstva. Izvrgnuo je ruglu sve čega se dotakao, ne štedeći ni glavnog sudiju Krvavog suda, Džefrija Džefrisa nakon njegove smrti. Ohrabren uspehom, nastavio je da piše satire. Napisao je prvo napredni, prosvetiteljski Esej o projektima, kojim se zalagao za unapređenje engleskog društva, zahtevajući da se veća pažnja posveti pomorcima, naučnicima, izumiteljima, vaspitanju i većem pravu žena. Naredna satira bio je Kentski memorandum, kojim je zahtevao da birači imaju mogućnost kontrole nad svojim predstavnicima u Parlamentu, a potom i Najjednostavniji način obračuna sa disidentima, 1. decembra 1702. godine, koji mu je doneo niz nevolja. Najjednostavniji način obračuna sa disidentima proglašen je buntovničkim spisom pa je samo mesec dana nakon objavljivanja, 3. januara 1703. godine, izdat nalog za Defoovo hapšenje. Nalog je potpisao lično predsednik kraljevske vlade, Erl do Notingema. Četiri dana nakon naloga, zaplenjeni su svi odštampani primerci i spaljeni. Krio se četiri meseca a onda uhapšen 20. maja i odveden u londonsku tamnicu Njugejt gde je čekao suđenje. Osuđen je jula 1703. godine na kaznu zatvora, novčanu kaznu, tri dana stuba srama i sedam godina dobrog vladanja. Nakon stuba srama, u zatvoru je proveo još nekoliko meseci. Dok je služio kaznu napisao je satiričnu „Himnu stubu srama”. Obzirom da je bankrotirao jer mu je posao propao dok je služio zatvorsku kaznu, porodica mu je ostala na ivici egzistencije. Kako bi zaštitio porodicu, potpisao je da više neće pisati protiv vlasti ali i da će raditi kao tajni agent ministra predsednika Harlija. Kraljica mu je oprostila novčanu kaznu a kasnije prilozima i pomogla njegovu porodicu. Nakon izlaska iz zatvora, napisao je autobiografski ironično-satirični roman Elegija za pisca Pravoga Engleza a zatim se opredelio za prozu i romane i postao poznati pisac. Rad za vladu Godine 1707. bavio se špijunskim poslom u korist engleske vlade u vreme kada se razmišljalo o stvaranju unije sa Škotskom. Nijedan posao mu nije polazio za rukom. Doživeo je neuspeh kao vlasnik trgovinske radnje u kojoj se prodavala plemenita roba. Utemeljio je popularni list The Review u kome je objavljivao pamflete. Taj list je uveo znatne promene u engleskoj žurnalistici. Pre toga, novine su izlazile jedanput nedeljno i donosile prevode vesti iz inostranstva i tekuće političke vesti sa izrazito stranačke tačke gledišta. The Review je izlazio triput nedeljno, sa esejom izdavača, pismom urednika i uz razne sitne natpise i obaveštenja. [8] Izabrani radovi Romani Romane je počeo objavljivati tek sa šezdeset godina, ali je u periodu od svega pet godina, jedan za drugim, objavio znatan broj romana. Smatra se za jednog od glavnih popularizatora romana, nove književne forme u Engleskoj u to vreme. Najpoznatiji Defoov roman je Robinzon Kruso (1719). Priča o brodolomniku koji dospeva na pusto ostrvo i u borbi za opstanak doživljava mnoge avanture. Pretpostavlja se da je roman inspirisan doživljajima škotskog mornara Aleksandera Selkirka (engl. Alexander Selkirk), koji je nakon brodoloma nekoliko godina živeo na jednom pacifičkom ostrvu.[9] Postoji još jedna knjiga o Robinzonu, ali ona nikada nije dostigla slavu prve knjige i bila je napisana iz čisto komercijalnih razloga. Ostali važniji romani koje je napisao Danijel Defo su: Mol Flanders (Moll Flanders, 1722), Zapisi iz doba kuge (A Journal of the Plague Year, 1722), Pukovnik Džek (Colonel Jack, 1722), Uspomene jednoga kavalira (Memoirs of a Cavalier, 1724), Roksana (Roxana, 1724).[8] Danijel Defo je jedan od prvih pisaca čije je delo u 18. veku prevedeno na srpski jezik. Njegov najpoznatiji roman Robinzon Kruso pojavio se u slovenosrpskom prevodu kao Život i črezvičajna priključenija slavnoga Angleza ROBINZONA KRUSE ot Jorka sobstvenom rukom njegovom spisana. Čast pervaja. Iz Nemečkogo N. Lazarevičem prevedena. V Budime. Pečatana pismeni kraljevsk. Vseučilišća, 1799 godine. Utvrđeno je da je ovo prvo delo engleske književnosti u potpunosti prevedeno na srpski jezik.[10] The Consolidator, or Memoirs of Sundry Transactions from the World in the Moon: Translated from the Lunar Language (1705)[11] Robinson Crusoe (1719) – originally published in two volumes:[11] The Life and Strange Surprizing Adventures of Robinson Crusoe, of York, Mariner: Who Lived Eight and Twenty Years [...] The Farther Adventures of Robinson Crusoe: Being the Second and Last Part of His Life [...] Serious Reflections During the Life and Surprising Adventures of Robinson Crusoe: With his Vision of the Angelick World (1720) Captain Singleton (1720) Memoirs of a Cavalier (1720) A Journal of the Plague Year (1722) Colonel Jack (1722) Moll Flanders (1722) Roxana: The Fortunate Mistress (1724) Nefikcija An Essay Upon Projects (1697) The Storm (1704) Atlantis Major (1711) The Family Instructor (1715) Memoirs of the Church of Scotland (1717) The History of the Remarkable Life of John Sheppard (1724) A Narrative of All The Robberies, Escapes, &c. of John Sheppard (1724) A tour thro` the whole island of Great Britain, divided into circuits or journies (1724–1727) A New Voyage Round the World (1724) The Political History of the Devil (1726) The Complete English Tradesman (1726) A treatise concerning the use and abuse of the marriage bed... (1727) A Plan of the English Commerce (1728) Pamfleti ili eseji u prozi The Poor Man`s Plea (1698) The History of the Kentish Petition (1701) The Shortest Way with the Dissenters (1702) The Great Law of Subordination Consider`d (1704) Giving Alms No Charity, and Employing the Poor (1704) The Apparition of Mrs. Veal (1706) An Appeal to Honour and Justice, Tho` it be of his Worst Enemies, by Daniel Defoe, Being a True Account of His Conduct in Publick Affairs (1715) A Vindication of the Press: Or, An Essay on the Usefulness of Writing, on Criticism, and the Qualification of Authors (1718) Every-body`s Business, Is No-body`s Business (1725) The Protestant Monastery (1726) Parochial Tyranny (1727) Augusta Triumphans (1728) Second Thoughts are Best (1729) An Essay Upon Literature (1726) Mere Nature Delineated (1726) Conjugal Lewdness (1727) Pamfleti ili eseji u stihovima The True-Born Englishman: A Satyr (1701) Hymn to the Pillory (1703) An Essay on the Late Storm (1704) Neki sporni radovi pripisani Defou A Friendly Epistle by way of reproof from one of the people called Quakers, to T. B., a dealer in many words (1715). The King of Pirates (1719) The Pirate Gow (1725) A General History of the Pyrates (1724, 1725, 1726, 1828) Captain Carleton`s Memoirs of an English Officer (1728).[12] The life and adventures of Mrs. Christian Davies, commonly call`d Mother Ross (1740)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filip Artur Larkin CH CBE FRSL (9. avgust 1922 – 2. decembar 1985) je bio engleski pesnik, romanopisac i bibliotekar. Njegova prva knjiga poezije, Severni brod (The North Ship), objavljena je 1945. godine, zatim dva romana, Džil (Jill) (1946) i Devojka u zimi (A Girl in Winter) (1947), a zapažen je 1955. objavljivanjem svoje druge zbirke pesama, Manje prevareni (The Less Deceived), praćeni kasnijim zbirkama Venčanja na Duhove (The Whitsun Weddings) (1964) i Visoki prozori (High Windows) (1974). Doprineo je listu Dejli Telegraf kao njegov džez kritičar od 1961. do 1971, članci sakupljeni u časopisu All What Jazz: A Record Diary1961–71 (1985) i uredio je antologiju poezije The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973).[1] Među njegove brojne počasti ubraja se i Kraljičina zlatna medalja za poeziju.[2] Njemu je ponuđeno, ali je odbio, mesto Pesničkog laureata 1984. godine, nakon smrti ser Džona Betdžemana. Nakon diplomiranja na Oksfordskom univerzitetu 1943. godine sa prvim nivoom na studijama engleskog jezika i književnosti, Larkin je postao bibliotekar. Tokom trideset godina koliko je radio kao univerzitetski bibliotekar u biblioteci Brinmor Džons na Univerzitetu Hal, stvorio je veći deo svojih objavljenih radova. Sam Larkin je rekao da je lišavanje za njega „ono što su narcisi bili za Vordsvorta“.[3] Pod uticajem V.H. Odena, V.B. Jejtsa i Tomasa Hardija, njegove pesme su visoko strukturirane, ali sa fleksibilnim formama stihova. Džin Hartli, bivša supruga Larkinovog izdavača Džordža Hartlija (Marvel Pres), opisala ih je kao „pikantnu mešavinu lirike i nezadovoljstva“,[4] mada antologičar Kit Tuma piše da ima više u Larkinovom delu nego što njegova reputacija groznog pesimizma ukazuje.[5] Larkinova javna ličnost bila je osoba usamljenog Engleza koji nije voleo slavu i nije imao strpljenja za zamke javnog književnog života. Liza Džardin nazvala ga je `slučajnim, uobičajenim rasistom i lakim mizoginom`, ali akademik Džon Ozborn je 2008. tvrdio da su `najgore što je neko otkrio o Larkinu neka jeziva pisma i ukus za pornografiju mekši od onoga što prolazi kao uobičajena zabava`.[6][7] Uprkos kontroverzama, Larkin je 2003. godine, skoro dve decenije nakon smrti, izabran u anketi Društva pesničkih knjiga, kao najomiljeniji britanski pesnik u prethodnih 50 godina, a 2008. Tajms ga je proglasio najvećim britanskim posleratnim piscem.[8] 1973. recenzent Coventry Telegraph-a nazvao je Larkina „bardom Koventrija“[9] ali 2010. godine, 25 godina nakon njegove smrti, Larkinov usvojeni rodni grad, Kingston na Halu, bio je taj koji ga je obeležio festivalom Larkin 25[10] koji je kulminirao otkrivanjem statue Larkina od strane Martina Dženingsa 2. decembra 2010. godine, na 25. godišnjicu njegove smrti.[11][12][13] Dana 2. decembra 2016. godine, na 31. godišnjicu njegove smrti, u Poetskom kutku u Vestminsterskoj opatiji otkriven je podni Larkinov spomen-kamen.[14] Život Mladost i obrazovanje Filip Larkin je rođen 9. avgusta 1922. godine u Radfordu, Koventri,[15] kao jedini sin i mlađe dete Sidnija Larkina (1884—1948) i njegove supruge Eve Emili (1886—1977). Larkinov dom u Radfordu, Koventri Porodica Larkin živela je u području Radford, u Koventriju, sve do Larkinove pete godine,[16] pre nego što se preselila u veliku trospratnu kuću srednje klase u blizini železničke stanice Koventri i škole. Preživevši bombaške napade u Drugom svetskom ratu, ta njihova bivša kuća srušena je šezdesetih godina 20. veka kako bi se ustupio mesto programu modernizacije puteva,[17] izgradnjom unutrašnjeg prstena. Njegova sestra Ketrin bila je 10 godina starija od njega.[18] Njegov otac bio je jedinstvena osoba, „nihilistički razočaran u srednji vek“,[19] koji je ljubav prema literaturi kombinovao sa entuzijazmom za nacizam i prisustvovao je na dva mitinga u Nirnbergu sredinom `30-ih.[20] Upoznao je svog sina sa delima Ezre Paunda, T.S. Eliota, Džejmsa Džojsa i pre svega D.H. Lorensa.[21] Njegova majka je bila nervozna i pasivna žena, kojom je dominirao njen suprug.[22] Larkinovo rano detinjstvo u nekim je aspektima bilo neobično: majka i sestra su ga školovali kod kuće do osme godine, ni prijatelji ni rođaci nikada nisu posećivali porodičnu kuću i mucao je.[23] Ipak, kada je pošao u školu, odmah se uklopio i stvorio bliska dugogodišnja prijateljstva. Iako je kućni život bio relativno hladan, Larkin je uživao podršku roditelja. Na primer, njegova duboka strast za džezom podržana je kupovinom bubnjarskog kompleta i saksofona, uz pretplatu na časopis DownBeat. Iz osnovne škole prešao je u višu školu, gde je prošao prilično loše. Uprkos njegovim rezultatima, bilo mu je dozvoljeno da ostane u školi; položio je prijemne ispite za koledž Sv. Džon, Oksford.[24] Larkin je započeo studije na Oksfordskom univerzitetu u oktobru 1940, godinu dana nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Stare tradicije višeg staleža univerzitetskog života su izbledele i većina studenata je studirala na veoma krnjem stepenu.[25] Zbog slabog vida, Larkin nije prošao na vojnom lekarskom pregledu i mogao je da studira uobičajene tri godine.[26] Upoznao je Kingslija Ejmisa, koji je podsticao njegov ukus za podsmeh i nepoštovanje i koji mu je ostao blizak prijatelj tokom celog života.[27] Ejmis, Larkin i drugi univerzitetski prijatelji osnovali su grupu koju su nazvali „Sedmorka“, sastajući se kako bi razgovarali o poeziji jedni drugih, slušali džez i oduševljeno pili. U to vreme imao je prvu stvarnu socijalnu interakciju sa suprotnim polom, ali nije postigao romantičan napredak.[28] 1943. polagao je završni ispit i bio je veoma iznenađen dobijanjem prvorazredne počasne diplome.[29] Rana karijera i veze Biblioteka u Velingtonu, Šropšir 1943. Larkin je postavljen za bibliotekara javne biblioteke u Velingtonu, Šropšir. Tokom rada tamo je početkom 1944. upoznao svoju prvu devojku Rut Bouman,[30] koja je 1945. godine nastavila da studira na Kings koledžu u Londonu. Do juna 1946, Larkin se donekle kvalifikovao za članstvo u Bibliotekarskom udruženju i imenovan je za pomoćnika bibliotekara na Univerzitetskom koledžu u Lesteru. Šest nedelja nakon očeve smrti od raka u martu 1948, Larkin je zaprosio Rut, a tog leta par je proveo godišnji odmor na turneji po državi Tomasa Hardija (Veseks).[31] U junu 1950. Larkin je postavljen za pod-bibliotekara na Kraljičinom Univerzitetu Belfast. Pre njegovog odlaska on i Rut su se razišli. Proveo je pet godina u Belfastu, što je izgleda bilo najsrećnije doba u njegovom životu. Ovaj stan na drugom spratu u Halu bio je Larkinov iznajmljeni smeštaj od 1956. do 1974 (fotografija 2008). 1955. Larkin je postao univerzitetski bibliotekar na Univerzitetu Hal, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti.[32] U posleratnim godinama, Univerzitet Hal pretrpeo je značajnu ekspanziju, što je bilo tipično za britanske univerzitete u tom periodu. Kada je Larkin tamo zauzeo svoje mesto, planovi za novu univerzitetsku biblioteku već su bili uznapredovali. Uložio je veliki napor za samo nekoliko meseci da se upozna sa njima pre nego što su postavljeni pred univerzitetski komitet; predložio je brojne izmene, neke glavne i strukturne, koje su sve usvojene. Izgrađena je u dve etape, a 1967. godine nazvana je bibliotekom Brinmor Džons po Ser Brinmor Džonsu, univerzitetskom prorektoru. Jedan od Larkinovih kolega u Halu rekao je da je on postao velika figura u posleratnom britanskom bibliotekarstvu.[33] Deset godina nakon završetka nove biblioteke, Larkin je kompjuterizovao evidenciju za celokupan bibliotečki fond, što je postala prva biblioteka u Evropi koja je instalirala Geac sistem, automatizovani sistem mrežne cirkulacije. Ričard Gudman je napisao da se Larkin istakao kao administrator, čovek komiteta i arbitar. „Pošteno se odnosio prema svom osoblju i motivisao ih je“, rekao je Gudman. „To je činio sa kombinacijom efikasnosti, visokih standarda, humora i saosećanja.“[34] Tokom njegovih 30 godina, fond biblioteke se udvostručio, a budžet se proširio sa 4.500 na 448.500 funti, realno povećavajući se dvanaest puta.[35] Kasniji život 1968. godine Larkinu je ponuđen OBE (Orden britanskog carstva), koji je odbio. Kasnije u životu prihvatio je ponudu da bude Počasni pratilac.[36] Ubrzo po završetku druge i veće faze izgradnje biblioteke 1969. godine,[37] uspeo je da preusmeri svoju energiju. U oktobru 1970. započeo je rad na sastavljanju nove antologije poezije, The Oxford Book of Twentieth Century English Verse (1973). Hardi je bio pesnik koji je bio najizdašnije zastupljen. Bilo je dvadeset i sedam Hardijevih pesama, u poređenju sa samo devet T.S. Eliota (međutim, Eliot je najpoznatiji po dugim pesmama); ostali pesnici sa najviše zastupljenosti bili su V.B. Jejts, V.H. Oden i Radjard Kipling. Larkin je uključio šest svojih pesama - isti broj kao i za Ruperta Bruka. U procesu sastavljanja sveske bio je razočaran što nije pronašao još bolje pesme kao dokaz da je glamur oko modernista ugušio glas tradicionalista. U periodu od 1973. do 1974. Larkin je postao počasni stipendista koledža St. Džons, Oksford, a počasni stepeni su mu dodelili univerziteti Vorvik, St. Endrus i Saseks. U januaru 1974, Univerzitet Hal obavestio je Larkina da će prodati zgradu u parku Pirson u kojoj je živeo. Ubrzo nakon toga kupio je dvospratnu kuću iz 1950-ih u Njuland Parku.[38] U decembru 2010. godine, u okviru obeležavanja 25. godišnjice Larkinove smrti, BBC je emitovao program pod nazivom Filip Larkin i Treća žena fokusirajući se na njegovu vezu sa sekretaricom Beti Makeret u kome je prvi put govorila o njihovoj vezi. Program je obuhvatio i čitanje novootkrivene tajne pesme, Dragi Džejk, i otkrio da je Makeret bila jedna od inspiracija za njegova pisanja.[39] Poslednje godine i smrt 1982. Larkin je napunio šezdeset. Ovo je najznačajnije obeležila zbirka eseja pod naslovom Larkin u šezdesetim, koju je uredio Antoni Tvejt, a objavili su je Faber i Faber.[40] Tu su bila i dva televizijska programa: epizoda emisije The South Bank Show koju je predstavio Melvin Breg, i polusatni specijal na BBC koji je osmislio i predstavio ministar za rad Roj Hatersli.[41] 1985. godine Larkin je počeo da pati od raka jednjaka. 11. juna 1985. operisan je, ali je utvrđeno da se njegov rak proširio. Umro je 2. decembra 1985. godine, u 63. godini, i sahranjen je na opštinskom groblju Kotingam u blizini Hala.[42] Larkin je na samrti zatražio da se njegovi dnevnici unište. Posthumna reputacija Larkinova posthumna reputacija bila je duboko pogođena objavljivanjem 1992. godine njegovih pisama u izdanju Entoni Tvejta, a sledeće godine i njegovom zvaničnom biografijom Filip Larkin: Život pisca Endrua Moušna.[43] Oni su otkrili njegovu opsesiju pornografijom, njegov rasizam, sve veći prelazak u političku desnicu.[44] Uprkos kontroverzama oko njegovog ličnog života i mišljenja, Larkin ostaje jedan od najpopularnijih britanskih pesnika. 2003. godine, gotovo dve decenije nakon njegove smrti, Larkin je izabran za „najomiljenijeg pesnika nacije“ u istraživanju Poetry Book Society,[45] a 2008. godine The Times je Larkina imenovao za najvećeg britanskog posleratnog pisca.[46] Tri njegove pesme, `This Be The Verse`, `The Whitsun Weddings` i `An Arundel Tomb`, uvrštene su u Top 100 pesama nacije, za koje su glasali gledaoci VVS-jeve Bookworm 1995. godine.[47] Interesovanje medija za Larkina poraslo je u dvadeset prvom veku. Društvo Filip Larkin Društvo Filip Larkin je dobrotvorna organizacija posvećena očuvanju sećanja i dela Filipa Larkina. Formirano je 1995. godine na desetu godišnjicu Larkinove smrti,[48] i steklo je dobrotvorni status u Ujedinjenom Kraljevstvu 2000. godine. Antoni Tvejt, jedan od Larkinovih književnih izvršitelja, postao je prvi predsednik društva. Društvo vrši razne aktivnosti, poput predavanja. Bilo je domaćin umetničkog festivala Larkin 25 od juna do decembra 2010. godine u znak sećanja na 25. godišnjicu Larkinove smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem. Biografija Detinjstvo (1877—1891) Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”. Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima. Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9] Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10] Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899) Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16] Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija. Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19] Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije. Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20] Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu. Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Unutra na jednoj stranici napisano Nena, obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Petar Kočić (Stričići kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je srpski književnik i političar.[1] Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda. Odrastao je u patrijarhalnoj porodičnoj zadruzi pod tutorstvom dede i babe nakon što mu je majka Mara umrla, a otac Jovan se zamonašio.[2] Osnovnu školu je završio u manastiru Gomionica i srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Godine 1891. upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, ali je iz nje izbačen 1895. te je školovanje nastavio u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je na Bečkom univerzitetu od 1899. do 1904. godine, a nakon kratkog boravka u Beogradu bio je postavljen za profesora srpske gimnazije u Skoplju, odakle je bio otpušten nakon pisanja satiričnog članka, te se 1905. vratio u Sarajevo. U Bosni i Hercegovini je započeo političku borbu za poboljšanje položaja srpskog stanovništva zalažući se posebno za oslobađanje kmetova. Pisao je vatrene članke protiv austrougarske uprave, učestvovao u velikom narodnom štrajku (1906) i radio na okupljanju srpskih snaga. Austrougarska vlast je u Kočiću videla veliku opasnost te je radila na suzbijanju njegove političke delatnosti. Tri puta je bio hapšen i zatvaran zbog novinskih članaka i kritike vlasti. Ukupno je proveo dve godine u zatvoru i to većinom u samici, što je negativno uticalo na njegovo duševno zdravlje. U Banjoj Luci je pokrenuo list Otadžbina. Kao nacionalni i socijalni revolucionar, Kočić je bio veoma omiljen u seljačkim masama i kod napredne omladine, pa je izabran i za poslanika Bosansko-hercegovačkog sabora, ali je ovu funkciju napustio 1913. zbog pogoršanja zdravlja. Godine 1914. primljen je u duševnu bolnicu u Beogradu, gde je dočekao početak Prvog svetskog rata i gde je nakon dve godine preminuo. Na taj način su se ispunile njegove proročke reči koje je izgovorio izlazeći iz tuzlanskog zatvora: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh i u ropstvu, vajme, umrijeh”.[3] Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela. Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902), „S planine i ispod planine” (1904) i „S planine i ispod planine” (1905), kao i dramsku satiru „Jazavac pred sudom” (1904). Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan nesporedan stil.[4] Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.[5] Kočićevo delo doživelo je veliku čitanost još za vreme autorovog života. Njegove pripovetke izvršile su širok uticaj na sledeću generaciju pisaca među kojima se posebno izdvaja uticaj koje su izvršile na stvaralaštvo Ive Andrića. Politička delatnost, prkos i čelična nepokolebljivost stvorile su od Kočića istorijsku figuru na čije su se nasleđe kroz potonju istoriju pozivale podjednako i desne i leve, srpske i jugoslovenske političke ideologije. Kočićevo ime nosi nekoliko škola, veliki broj ulica, književne nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, Teatar fest i kulturna manifestacija Kočićev zbor, dok se njegov lik nalazi na licu serije novčanica od 100 konvertabilnih maraka i grbu Banje Luke, gde se nalazi zajedno sa banom Svetislavom Milosavljevićem. Biografija Detinjstvo (1877—1891) Petar Kočić se rodio u selu Stričići, u oblasti Zmijanje, 29. juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. godine Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića po raznim zmijanjskim selima.[6] Kočići su zmijanjski starosedeoci i kao krsnu slavu proslavljaju Svetog Ignjatija Bogonosca. Prema narodnom predanju postanak prezimena se objašnjava time da je u Pavićima pod Gradinom živela udovica sa sedmoro ili osmoro dece, te je uvek ranila. Stoga su je prozvali kvočkom, a po kvočki je njen porod i potomstvo nazvano K(v)očić.[7] Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu, što je okončalo četvorovekovnu vladavinu Osmanskog carstva i donelo oblikovanje novog okupacionog sistema, koji će imati presudnu ulogu u životu budućeg pisca. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom. Osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to kaže drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani upeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.[8] Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao monah Gerasim.[6] Godinama kasnije Petar Kočić je književno uobličio svoje roditelje u pripoveci „Đurini zapisi”. Rodna kuća Petra Kočića u Stričićima. Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.[6] U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine je bila nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali ili pevali uz gusle. Na poziv oca u svojoj desetoj godini (1887) došao je u manastir Gomionicu, gde ga je jedan monah podučavao čitanju i pisanju. Manastirska sredina, koja je bila tradicionalna i nacionalno romantična, ostavila je vidnog traga na Kočićevo obrazovanje. Tada su mnogi, a naročito sveštenici i učitelji, kao pozni sledbenici Vuka Stefanovića Karadžića, beležili i prikupljali folklornu i etnografsku građu.[8] Početkom juna 1888. austrougarska policija je uhapsila njegovog oca u Banjoj Luci pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa, za šta je bio osuđen na sedam meseci zatvora.[9] Kočić je napustio Gomionicu nakon dve godine, a potom je dovršio viša dva razreda u srpsko-pravoslavnoj školi u Banjoj Luci. Letnje raspuste je provodio u Gomionici sa ocem. Bio je đak generacije, što mu je omogućilo da 1891. godine upiše Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu gimnaziju u Bosni i Hercegovini.[10] Gimnazija u Sarajevu i Beogradu (1891—1899) Kočić je Sarajevsku gimnaziju upisao s jeseni 1891. godine kao četrnaestogodišnji dečak.[a] Stariji od drugih đaka iz odeljenja, sa razvijenim nacionalnim osećanjem i pod svežim utiscima koje je doneo iz svog rodnog kraja, Kočić je sa nepoverenjem posmatrao novu sredinu. Shvatanja pod kojima je do tada rastao, bila su u Sarajevu, kao centru tuđinske uprave, toliko potisnuta da se o njima moglo samo u najužem krugu poverljivo govoriti. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.[12] Kočić je u prvi mah ambiciozno pristupio školskom učenju. Tokom prva tri razreda bio je jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik”, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću.[13] Međutim, u četvrtoj godini nastupila je snažna promena u Kočićevom ponašanju te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio. Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane”.[14] Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska. Povod za novu kaznu se dogodio kada je u gostionici preko puta gradske većnice skandirao stihove koji su započinjali stihom: „Srpsko je nebo plave boje”. Školska uprava je na prijavu policijskog agenta kaznila Kočića sa šesnaest sati karcera (školskog zatvora).[15] Njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra je glasila: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja”.[16] Kočić je naučio da čita i piše u manastiru Gomionica. Njegov otac, Gerasim Kočić, bio je monah u ovom manastiru, a kasnije se u njemu zamonašio i Kočićev brat Ilija. Kočićev slučaj je bio saopšten i Zemaljskoj vladi. Naime, kada je vlada zatražila od školske uprave izveštaj o vladanju školske omladine, što je inače često činila, direktor Nemanić je naveo i Kočićev slučaj kao i neke druge koji su se odnosili na narušavanje noćnog mira. Direktor je na kraju izveštaja dodao da se sve tužbe, ukoliko ih ima, odnose bez izuzetaka na učenike pravoslavne veroispovesti.[17] U to vreme vladali su zategnuti odnosi između Srba i Hrvata, a ta netrpeljivost odražavala se još jače među školskom omladinom. Hrvatski đaci su uglavnom pozitivno gledali na austrougarsku okupaciju, dok su učenici srpske nacionalnosti osećali da se njihove težnje pobijaju na svakom koraku. Veći broj srpskih đaka je sve češće napuštao gimnaziju u Sarajevu i prelazilo u beogradske škole, što je izazvalo sumnju kod vlasti.[16] Poslednji incident, koji je doveo do Kočićevog isključenja iz Sarajevske gimnazije, odigrao se u hotelu Carigrad 8. aprila 1895. godine. Prema Kondićevom svedočenju Kočić je u hotel pozvao nekoliko bližih drugova kako bi ih počastio, te je tražio od romskog orkestra da mu sviraju pesmu Onamo, ’namo!, srpsku patriotsku pesmu iz Crne Gore čije je stihove napisao knjaz Nikola I Petrović. Kočiću je prišao musliman koji je podignute ruke uzviknuo: „Nije ovo Crna Gora!”, na što mu je Kočić odgovorio: „Jest više od Crne Gore!”. Došlo je prvo do svađe, a onda i do masovne tuče, koju je konačno obustavila policija.[15] Na osnovu prijave vladinog komesara u školi je sprovedena istraga. Prema rešenju direkcije škole, Kočić je bio isteran iz gimnazije, a ovu kaznu je potvrdila i Zemaljska vlada rešenjem pod br. 45635 od 25. aprila 1895. godine. Direktor Nemanić je 3. maja izvestio vladinog komesara Zaržickog o tome da je Kočić izbačen iz škole, napomenuvši da bi bilo najbolje da ga proteraju iz Sarajeva. Sledećeg dana policija je budućeg pisca proterala iz Sarajeva u Banju Luku.[18] Kočić je u pismu ocu 15. aprila 1898. godine negirao da je učestvovao u ovakvim izgredima i dao je drugačije viđenje sarajevskih godina:[19] Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u IV razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije. Aprila iste godine Kočić je tajno i bez pasoša došao u Kraljevinu Srbiju, gde je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji od maja 1895. do juna 1899. godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima:[20] Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu. Njegova materijalna situacija u Beogradu je bila vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu je napisao: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama”.[20] Uprkos nedaćama, nije gubio ponos, o čemu je izvestio oca: „ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju”.[21] Zbog oskudice i zbog straha da neće moći da se vrati, tokom četvorogodišnjeg boravka u Beogradu nije nijednom otputovao za Bosnu da vidi svoju porodicu. Beogradske školske dane je obeležio i njegov pokušaj da se ostvari kao pesnik. Nagovoren od strane jednog zemljaka, odneo je svoju svesku sa stihovima na procenu Janku Veselinoviću. Kada je došao nakon nekoliko dana da o pesmama čuje sud, Janko mu je otvoreno saopštio da su mu stihovi „dosta rapavi”, dodavši da smatra da bi se mogao bolje izraziti u prozi.[22] Iako je bio razočaran presudom, Kočić nije odmah odustao od poezije. Sačuvani su pojedini stihovi u đačkoj družini Nada u kojoj je čitao svoje pesme, a objavio je i dve pesme „Ponoćni zvuci” i „Proljetnji zvuci”, obe u omladinskom časopisu Podmladak 1898. godine (to su ujedno i njegovi prvi štampani radovi). Ostale pesme iz ovog perioda, od kojih je neke slao u pismima ocu, nisu objavljene za vreme njegovog života. Maturirao je u junu 1899, postavši prvi član iz šire porodice koji je stekao diplomu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Dimitrije Tucović (Gostilje, kod Čajetine, 13. maj 1881 — Vrače brdo, kod Lajkovca, 20. novembar 1914) bio je pravnik, političar, novinar i publicista, kao i istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Prva saznanja o socijalizmu dobio je u Užičkoj gimnaziji od svog druga Radovana Dragovića. Školovanje je nastavio 1899. u Beograd, gde je takođe nastavio sa radom na propagiranju socijalizma. Godine 1901, nakon obnavljanja Beogradskog radničkog društva, formirao je socijalističku grupu velikoškolaca i postao član Uprave radničkog društva sa željom da radi na formiranju modernih sindikata. Tokom 1902. i 1903. bio je organizator nekoliko demonstracija protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega je morao da emigrira. Nakon Majskog prevrata, vratio se u Srbiju i avgusta 1903. učestvovao u osnivanju Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Tada je postao urednik stranačkog lista Radničke novine. Na Drugom kongresu Radničkog saveza i SSDS 1904. održao je referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu, nakon čega je otišao u Beč na specijalizaciju, ali se 1908. vratio u Srbiju i iste godine bio izabran za sekretara SSDS. Početkom 1910. je u Beogradu organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj je pokrenuta ideja o stvaranju Balkanske federacije. Iste godine je pokrenuo teorijski časopis Borba, čiji je bio glavni urednik. Kao predstavnik SSDP učestvovao je na mnogim međunarodnim radničkim kongresima i skupovima. Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge internacionale, a on je sarađivao sa mnogim istaknutim ličnostima poput Roze Luksemburg. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu, avgusta 1910. održao je značajan govor u kome je kritikovao socijaliste zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa austrijskim socijalistom Karlom Renerom ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske. Kao rezervni oficir tokom 1912. i 1913. učestvovao je u Prvom balkanskom ratu i vojnom pohodu u Albaniji. Svoja neslaganja sa ovom politikom izneo je u knjizi Srbija i Arbanija, gde se suprotstavio osvajačkim planovima Vlade Nikole Pašića, ocenjujući ih kao imperijalističke. Nakon povratka iz vojske ponovo se posvetio radu u radničkom pokretu, a 1914. je član Međunarodnog socijalističkog biroa. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, otišao je u Berlin sa ciljem da doktorira, ali se odmah po izbijanju rata vratio u Srbiju i stupio u Srpsku vojsku. Kao rezervni kapetan druge klase, poginuo je u toku Kolubarske bitke, na Vrače brdu u okolini Lazarevca. Nakon smrti, njegovi posmrtni ostaci su čak pet puta sahranjivani na raznim lokacijama, a 2016. su prenete u Aleju velikana na Novom groblju. Godine 1974. snimljena je televizijska serija o njegovom životu. Napisao je nekoliko brošura i zbirki reportaža, među kojima su — Za socijalnu politiku, U izbornu borbu, Porezi: jedna žalosna glava u politici srpske buržoazije, Srbija i Arbanija i dr. Pisao je za mnoge inostrane novine i časopise, a prevodio je dela Marksa, Bebela i Kauckog. Biografija Rođen je 13. maja[a] 1881. u Tucovićima, zaseoku zlatiborskog sela Gostilje, kod Čajetine, gde se danas nalazi njegova rodna kuća. U vreme njegovog rođenja, kroz ovo selo prolazio je put kojim se od Užica putovala prema Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini. Kako je mnogim putnicima bilo zgodno da zanoće upravo u ovom selu, ono je prozvano Gostilje. Kao i većina stanovništva užičkog kraja, porodica Tucović je vodila poreklo iz crnogorskih i hercegovačkih krajeva.[b] Bili su poznati kao bistri i razboriti ljudi i trudili su se da školuju svoju decu, više nego ostali Gostiljci, ali i Zlatiborci, pa su u nekoliko generacija dali veliki broj sveštenika, učitelja, pravnika i dr. Dimitrije je na rođenju dobio ime svoga dede koji je bio sveštenik, a želja njegovog oca je bila da i on kad poraste nastavi porodičnu tradiciju i bude sveštenik.[3] Dimitrijev otac Jevrem Tucović je veoma mlad završio bogosloviju, ali se nije mogao odmah zapopiti, pa je izvesno vreme radio kao učitelj u Karanu i Arilju. Nakon što se u tridesetoj godini oženio Jefimijom Cicvarić, ćerkom bogatog trgovca Jovana Cicvarića iz Nikojevića, dobio je parohiju. U periodu od 1874. do 1890, Jevrem i Jefimija su izrodili osmoro dece, pet sinova i tri kćeri — Vladimira, Maru, Jelenku, Čedomira, Dimitrija, Stevana, Kostu i Dragicu. Najmlađa ćerka Dragica je rođena u Užicu, a svi ostali u Gostilju. Dvojica od petorice braće Tucović su rano preminuli — Kosta kao trogodišnji dečak, a Čedomir kao učenik četvrtog razreda Užičke realke. Pored Dimitrija, u istoriji su ostala zabeležena i njegova dva brata, oficiri Vladimir i Stevan Tucović.[3] Školovanje u Užicu 1893—1899. Kako bi svojoj deci omogući bolje uslove za školovanje prota Jevrem se 1885. sa porodicom preselio u Užice,[v] gde je sve do 1893. honorarno radio kao veroučitelj u Užičkoj realci. Ovde je 1889. Dimitrije pošao u osnovnu školu.[g] Nasledivši od svog oca izričitu fizičku razvijenost, bio je skoro za glavu viši od svojih vršnjaka. Poznat ne samo po svojoj visini, nego i po prirodnoj bistrini, često se družio sa đacima iz starijih razreda, koji su mu bili sličniji i po uzrastu i po znanju.[3] Septembra 1893. pošao je u prvi razred Užičke realke, a kako je od ranije imao naviku da se druži sa starijim đacima, ovde se 1895. kao učenik trećeg razreda upoznao sa tri godine starijim Radovanom Dragovićem. Družeći se sa njim, upoznao se sa raznim društvenim temama, a vremenom je počeo da čita knjige, koje nisu bile u školskom programu. Vremenom je od njega saznao za socijalizam, za socijalistički i radnički pokret i dobio na čitanje prve socijalističke knjige. Uglavnom su to bile zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Nikolaja Černiševskog i dr.[7] Članovi đačke družine Napredak, 1899, u gornjem redu sleva nadesno — Radovan Dragović (drugi), Dimitrije Tucović (treći) i Stevan Tucović (treći) Ideje o socijalnoj pravdi su veoma brzo našle pristalice među učenicima Užičke realke, a tome je doprineo i određeni broj profesora, koji su ovde bili premešteni po kazni, tako da je realka u to vreme bila ispunjena đacima i profesorima, koji su bili protivnici autoritarnog režima oca i sina kralja Milana i Aleksandra Obrenovića. Propagatori prvih socijalističkih ideja u Užicu bili su Miladin Radović[d] i Dragiša Lapčević, a preko njih su učenici realke dobijali socijalističke knjige, listove Socijaldemokrat i Zanatlijski savez, kao i list Zlatibor, pokrenut 1885. godine. Kako je čitanje socijalističkih knjiga postalo masovno među užičkim gimnazijalcima, oni su uz pomoć Dragiše Lapčevića, marta 1891. osnovali literarnu družinu Napredak, koja je imala za cilj „umno i moralno usavršavanje svojih članova, a pored toga i materijalno pomaganje siromašnih učenika”.[9] Iako nije bio odličan učenik, Tucović je u petom razredu realke čitao nemačke klasike i teorijski časopis Nova era (nem. Die Neue Zeit), a u šestom razredu je objavio svoj prvi prevod sa francuskog jezika. Posebno se isticao na sednicama đačke literarne družine, gde se isticao svojim teoretskim znanjem, ali i svojim zapažanjima. Bio je strasni diskutant, koga su mlađi učenici rado slušali. Nakon odlaska Radovana Dragovića u Zagreb, 1896. Dimitrije je postao centralna ličnost đačke družine i vođa učenika-socijalista Užičke realne gimnazije. Oni su održavali veze sa užičkim radnicima, a 1897. nakon osnivanja Radničkog društva u Užicu, učenici su se uključili u pripreme za obeležavanje praznika rada. Uprava škole je učenicima zabranila da učestvuju u proslavi praznika rada, a na dan 1. maja kolona radnika je prošla pored zgrade gimnazije, kada je bila pozdravljena od strane učenika. Nakon ovoga „incidenta”, rad đačke grupe Napredak je bio zabranjen, a policija je motrila na delatnost učenika.[9] Avgusta 1896, Vlada Vladana Đorđevića je na predlog ministra prosvete i crkvenih dela Andre Nikolića u interesu štednje donela odluku o ukidanju nekoliko gimnazija u Kraljevini Srbiji, među kojima je bila i užička realka. Ova odluka je primljena sa velikim negodovanjem, a posebno u gradovima kojima su bile ukinute gimnazije. Užički učenici-socijalisti su se u znak revolta odlučili na akciju — Dimitrije Tucović, Tasa Milivojević i Sreten Vukašinović su u toku noći na krovu gimnazije okačili veliku crvenu zastavu i protestnu parolu. Pošto je Dimitrije bio poznat kao vođa učenika-socijalista, prema ranijem dogovoru, on je iste večeri otputovao u rodno Gostilje, kako bi zavarao trag pred policijom. Zalaganjem vršioca dužnosti direktora gimnazije Živka Petrovića, ovaj događaj nije shvaćen previše ozbiljno pa značajnija istraga nije ni vođena, uprkos protivljenju okružnog načelnika. Umesto ukinute državne gimnazije, u Užicu je tada osnovana privatna srednja škola „Gimnazija Vojvode Milana Obrenovića”, u kojoj je Dimitrije završio šesti razred. Kako je ova privatna gimnazija imala samo šest razreda, morao je otići iz Užica na dalje školovanje, ostavljajući iza sebe kružok učenika-socijalista među kojima su bili — Nedeljko Divac, Dušan Popović, Živko Topalović i dr.[10] Aktivnost u Beogradu 1899—1903. Pošto je Užička realna gimnazija bila zatvorena, a privatna gimnazija imala samo šest razreda, Dimitrije je morao da nastavi školovanje u nekom drugom gradu. Njegovi roditelji su odlučili da ode u Beograd, pa je on septembra 1899. upisao Treću beogradsku gimnaziju, u kojoj je završio sedmi i osmi razred. Ostao je upamćen njegov sukob sa profesorom istorije, poznatim književnikom Stevanom Sremcem, u toku osmog razreda marta 1901. godine. Sukobili su se prilikom predavanja lekcije o Francuskoj revoluciji, jer je Sremac kao konzervativan čovek osudio borbu francuskih revolucionara, a posebno Robespjera, kao jednog od njenih ideologa. Neki od maturanata nisu želeli da prihvate negativnu ocenu francuskih revolucionara, ali je jedino Dimitrije reagovao i suprotstavio se profesoru. Kao odličan učenik, bio je na kraju školske godine oslobođen polaganja usmenih ispita iz svih predmeta. Nastavljajući tradiciju druženja sa starijim drugovima, on se po dolasku u Beograd povezao sa grupom velikoškolaca-socijalista, a iste godine je u Beograd iz Graca došao njegov drug i prvi socijalistički učitelj Radovan Dragović. Marta 1901. učestvovao je na sastanku beogradskih socijalista na kome je doneta odluka da se obnovi rad Beogradskog radničkog društva i pokrene socijalistički list Napred. Iste godine je napisao i objavio svoj prvi članak Prvi maj 1901, koji je bio objavljen u Radničkom listu.[11] Nakon mature, juna 1901, Dimitrije je otišao u Užice, gde se sa roditeljima dogovarao oko izbora fakulteta koji će upisati. Njihova želja je bila da po uzoru na svog dedu-imenjaka i on pohađa bogosloviju, ali je preovladala njegova želja da studira prava, pa je septembra iste godine upisao Pravni fakultet na beogradskoj Velikoj školi. Tokom boravka u Užicu, napisao je tri članka — Besplatna radna snaga, Užice juna 1901 i Bosotinja u kojima je pisao o životu užičkih radnika-proletera. Nakon povratka u Beograd, Dimitrije je u toku leta, prema uputstvima Radovana Dragovića učestvovao u osnivanju prvih sindikalnih saveza, čime je brzo stekao zapaženo mesto u socijalističkom pokretu Beograda. Nedugo potom, došlo je do obnavljanja studentskog socijalističkog pokreta, a kada je početkom januara 1902. obnovljen rad Kluba socijalista velikoškolaca, Tucović je bio izabran za sekretara Kluba. Kako su na Velikoj školi postojali i drugi studentski klubovi, uglavnom građanske orijentacije, Dimitrije se trudio da Klub studenata socijalista očuva uticaj u radu opštestudentskog udruženja „Pobratimstvo”, osnovanog još 1867. godine. Prva knjiga objavljena u izdanju Kluba bila je Dimitrijev prevod knjige Bebelove Đaci i socijalizam, u čijem je dodatku objavljen njegov rad Đački portreti u Srbiji.[12][13] U svom radu Tucović se trudio da dođe do jače saradnje između studenata i radničkih organizacija, a pre svega radničke omladine. Par dana nakon obnavljanja rada Kluba studenata socijalista, 18. januara 1902.[đ] došlo je do obnavljanja ranije zabranjenog lista Radničke novine, u čijem su se uredništvu našli Radovan Dragović, Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović.[14] Desetak dana kasnije, 27. januara je bila održana Druga skupština Beogradskog radničkog društva na kojoj je Dimitrije bio izabran za njegovog sekretara. Na ovaj način došlo je do preuzimanja srpskog socijalističkog pokreta od strane najistaknutijih predstavnika marksističke struje. U susret dvadesetsedmoj godišnjici smrti prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića, bilo je odlučeno da se odgovarajuće komemoracije održe u Beogradu i Jagodini. Istaknuta uloga u obeležavanju ove godišnjice pripala je Dimitriju Tucoviću koji je u Beogradu održao predavanje Svetozar Marković pregled života i rada, a zatim u Jagodini položio venac na njegov grob.[13] Kapetan-Mišino zdanje U vreme Tucovićevih studija, Velika škola se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju, u kojoj su takođe bile održavane sednice Narodne skupštine i Senata Kraljevine Srbije. Nepoštovanje zakona od strane vlasti, kao i ograničavanje ličnih sloboda, bili su tada opšta pojava, pa je izglasavanje Zakona o zborovima i udruženjima u Senatu, privukao veliku pažnju velikoškolaca, koji su vodili borbu za ostvarivanje većih sloboda u društvu. Pošto je predloženi Zakon obećavao znatno veće slobode od prethodnog, u javnosti se sve više govorilo da Senat neće prihvatiti ovaj Zakon. Kako bi privoleli senatore da podrže ovaj Zakon, velikoškolci predvođeni Dimitrijem su organizovali demonstracije u kojima su pored studenata-socijalista učestvovali i drugi studenti. Prilikom demonstracija, održanih 24. marta 1902,[e] velikoškolci su poseban prekor uputili političaru Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, koji je u mladosti bio blizak saradnik Svetozara Markovića i čiji je glas u Senatu bio uticajan na donošenje odluka. Odmah po izbijanju demonstracija, došlo je do intervencije žandarmerije i policije koji su se sukobili sa velikoškolcima, ali su se morali povući iz zgrade Velike škole, zbog kršenja autonomije. Nakon sukoba, velikoškolci su održali protestni zbor i usvojili Rezoluciju kojom je zahtevano da se Kapetan-Mišino zdanje, u skladu sa željom zaveštača, koristi samo kao dom velikoškolaca. Vlasti su prihvate ovu odluku i iselile Senat iz Kapetan-Mišinog zdanja, ali ovo nije prešlo bez represalija — oko 50 studenata, među kojima i Dimitrije, bilo je kažnjeno gubitkom semestra, a Velika škola je bila zatvorena sve do jeseni.[13] Nakon zatvaranja Velike škole, Dimitrije je napustio Beograd i otišao kod roditelja u Užice, ali je u nekoliko navrata dolazio u Beograd, gde je maja 1902. postao član Centralnog odbora, najvišeg rukovodećeg foruma radničkog pokreta Srbije, čiji je zadatak bio da radi na pripremi za stvaranje partije.[12] Zajedno sa Dragovićem, koji je bio glavni organizator radničkog pokreta, Kaclerović i Tucović su predstavljali najborbeniji deo Centralnog odbora, u kome su se nalazile i pristalice drugih struja, od kojih je najjača bila grupa reformista, među kojima su bili Dragiša Lapčević, Jovan Skerlić, Ljuba Jovčić, Kosta Jovanović i dr. U toku leta, Tucović se u Užicu upoznao sa Filipom Filipovićem, koji je ovde po povratku iz Rusije provodio raspust, jer mu je otac bio direktor užičke gimnazije. U jesen 1902. Dimitrije se vratio u Beograd i nastavio sa studijama, ali i sa radom u radničkom pokretu u kome je početkom februara naredne 1903. na sednici Beogradskog radničkog društva bio izabran za njegovog sekretara.[13] Martovske demonstracije i emigracija Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića bila je obeležena brojnim nezakonitim potezima i progonima političkih protivnika, pa su pred zabrane socijalističkih listova bili zabranjeni i drugi opozicioni listovi poput Odjeka i Dnevnog lista. Marta 1903, u trenutku kada se kralj pripremao da izvrši državni udar i suspenduje Ustav iz 1901, velikoškolci su počeli da nameću diskusiju o potrebi većih političkih i javnih sloboda. Dogovorom klubova studenata socijalista i studenata nacionalista, koje su predvodili Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović, s jedne i Ljuba Jovanović Čupa, s druge strane, odlučeno je da se u nedelju 23. marta 1903.[ž] uzme učešće na već zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika i članova studentskog društva „Pobratimstvo”.[15] Aleksandar Obrenović, marta 1903. Među govornicima na velikim martovskim demonstracijama, u kojima je učestvovalo oko 5.000 ljudi[z] — radnika, đaka i studenata, bili su Kaclerović, Jovanović i Tucović. Kako je tokom zbora na Terazijama došlo do sukoba sa žandarmerijom, demonstranti su izvršili napad na redakcije prorežimskih listova Male novine i Večernje novosti, nakon čega je kolona demonstranata pošla prema Kalemegdanu, gde je Dimitrije Tucović okupljenima održao svoj govor. Kao jedan od najkorpulentnijih demonstranata, bio je lako uočljiv policajcima. Pošto su u toku demonstracija pale žrtve — poginulo je šestoro, a ranjeno 23 lica (7 demonstranata i 18 žandara) i uhapšeno 123 demonstranata, odlučeno je da se demonstracije prekinu.[15][16] Iste večeri, u stanu Dimitrija Tucovića su se radi dogovora i ocene događaja okupili Triša Kaclerović, Tasa Milivojević i Nedeljko Divac. Znajući da policija traga za vođama demonstracija odlučili su da se Dimitrije i Tasa Milivojević iste noći prebace preko Save u Austrougarsku, što su i učinili. Oni su se u Zemunu susreli sa Ljubom Čupom i nakon dva dana zajedno otišli za Peštu, a potom za Beč. Računali su na pomoć austrijskih socijaldemokrata i bili razočarani jer im oni nisu pružili ni pomoć ni razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze. Potom su otišli u Cirih, ali se ovde nisu dugo zadržali jer su im švajcarske vlasti uskratile gostoprimstvo. Nakon toga su se ponovo vratili u Beč, a odatle u Peštu, gde je Dimitrije krajem maja prisustvovao kongresu Mađarske socijaldemokratske partije. Ovde ih je prihvatilo Jugoslovensko radničko društvo, čiji su članovi prikupili sredstva kako bi im obezbedili minimum životnih potreba.[17] U toku njihovog boravka u emigraciji, istražni sudija Uprave grada Beograda je izdao poternice za kolovođama demonstracija, dok je državni tužilac Prvostepenom sudu za grad Beograd dostavio spisak od 27 najistaknutijih demonstranata, među kojima je Dimitrije Tucović bio prvi na listi optuženih. Kako je položaj Milivojevića i Jovanovića bio nešto lakši, oni su se krajem maja 1903, neposredno pred dinastički prevrat, vratili u Srbiju. Posle martovskih demonstracija, kralj Aleksandar je nastavio sa svojom autokratskom politikom, pa je samo dan kasnije u noći 24/25. marta[i] izveo državni udar tokom koga je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, postavio nove predsednike i sudije svih sudova i ukinuo nekoliko zakona, među kojima je bio i Zakon o štampi,[j] nakon čega je ponovo vratio Ustav. Ovakvi katastrofalni politički potezi, bili su dodatno opravdanje oficirima-zaverenicima da što pre izvrše svoj ranije pripremljeni plan o ubistvu kraljevskog para. U noći 28/29. maja 1903.[k] grupa oficira, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, čime je okončana vladavina dinastije Obrenović.[17] Dinastičkom smenom, svi optuženi za organizovanje martovskih demonstracija su bili oslobođeni, pa se Dimitrije krajem juna 1903, nakon tri meseca provedena u emigraciji, vratio u Srbiju i odmah otišao u Užice, gde je obišao roditelje. Njegovi drugovi Radovan Dragović i Dragiša Lapčević nalazili su se tada u Beogradu i zajedno sa drugim socijalistima i socijaldemokratima, koristeći novu političku klimu nastalu nakon promene režima, aktivno radili na organizovanju novih radničkih organizacija.[18] Osnivanje Socijaldemokratske stranke Tokom boravka u Užicu, nakon povratka u Srbiju, Dimitrije je aktivno radio na organizovanju novih radničkih organizacija, pa su njegovom zaslugom 19. jula 1903.[l] osnovane Radničke čitaonice u Užicu i Ivanjici. Članovi ovih čitaonica su izabrali svoje delegate koji je trebalo da otputuju u Beograd, na Osnivački kongres socijaldemokratske partije, a među njima je bio i Tucović. Ipak usled fizičke iznurenost, zbog tromesečnog gladovanja u emigraciji, ali i finansijskih poteškoća, Dimitrije nije prisustvovao Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) održanom 2. avgusta 1903.[lj] u Beogradu.[16] Ipak, Dimitrije je bio u stalnoj vezi sa Radovanom Dragovićem i Dragišom Lapčevićem i sa njima se dogovarao oko neposrednih priprema za održavanje Osnivačkog kongresa SSDS, na kome su Lapčević i Dragović bili izabrani za predsednika i sekretara stranke.[18] Dušan Popović i Dimitrije Tucović sa studentskom delegacijom u Sofiji, 1904. Do polovine septembra 1903, do kada je boravio u Užicu, Dimitrije je aktivno učestvovao u širenju socijalističkih ideja. Govorio je na radničkim zborovima u Užicu i Čačku, a Radnička čitaonica u Užicu je narasla na preko 100 članova čime se širenje socijalističkih ideja iz užičke realke prenelo u radničke redove, koji su aktivnije počeli da dolaze na političke zborove i da čitaju socijalističke listove i knjige. Ubrzo po formiranju socijaldemokratske stranke, u Kraljevini Srbiji su održani parlamentarni izbori, na koje je rukovodstvo stranke odlučilo da izađe. Na Tucovićev predlog u Užicu je za narodnog poslanika bio kandidovan Dragiša Lapčević, a u užičkom okrugu Dragiša Lapčević, Jevto Bondžulić, Marko Josipović, kao i profesor Ljubo Jovčić i docent Nedeljko Košanin. Usled neravnopravne agitacione borbe, tokom predizborne kampanje, Srpska socijaldemokratska stranke je u Užicu dobila svega 22, a u užičkom okrugu 602 glasa, dok je na državnom nivou dobila ukupno 2.627 glasova i osvojila jedno poslaničko mesto — dr Mihailo Ilić izabran u Kragujevcu.[19] Pojavljivanje prve radničke stranke na parlamentarnim izborima bio je značajan potez za odvikavanje radnika od navike da glasaju za već postojeće građanske i nacionalne stranke. Takođe, veliku smetnju ostvarivanju boljeg izbornog rezultata socijalista predstavljala je činjenica da su prema tada važećem izbornom zakonu pravo glasa imala samo ona lica koja su plaćala određenu visinu poreza, kao i da je među radnicima bilo dosta nepismenih. Uočavajući ove probleme, užička radnička čitaonica je pokrenula inicijativu za opismenjavanje radnika smatrajući da je pismenost osnovni korak na putu do političke akcije među radnicima.[18] Polovinom septembra Dimitrije Tucović je iz Užica došao u Beograd, gde je nastavio sa studijama prava, ali i sa partijskim radom. Ubrzo po dolasku, od rukovodstva stranke je bio zadužen da pripremi Radnički kalendar za 1904, koji je trebalo da predstavlja priručnik za radnike. Prilog za kalendar, Tucović je tražio i od Karla Kauckog, tada vodećeg nemačkog socijaldemokrate, a čitav posao je završio već krajem novembra. Takođe, u jesen iste godine je bio jedan od predavača na prvoj sindikalnoj školi, koju je formirao Radovan Dragović. Nedugo potom pokrenut je i partijski časopis Život, u čijoj se redakciji našao i Dimitrije. Početkom 1904. je bio zadužen za pripremu Majskog spisa, druge publikacije koje je izdala SSDS, a početkom aprila je bio među govornicima na skupu povodom godišnjice martovskih demonstracija. Istog meseca je kao delegat Čačanskog radničkog društva učestvovao na Drugom kongresu Radničkog saveza, kao i Drugog kongresa SSDS, na kome je između ostalog izabrana i nova redakcija Radničkih novina, koju su činili: Radovan Dragović, urednik; Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[20][21] Partijski rad 1904—1907. Tucović je vremenom sve više bio angažovan u sindikalnom i partijskom radu, radio je na organizaciji prvomajskih proslava, saradnji sa bugarskim studentima socijaldemokratama, učestvovao je na radničkim zborovima u Beogradu, Užicu, Požarevcu i dr, a oktobra 1904. je bio izabran u Sud časti pri socijaldemokratskoj stranci. Posebno priznanje za svoj rad, dobio je novembra iste godine kada je postao član Glavne partijske uprave Srpske socijaldemokratske stranke, čime je i zvanično postao jedan od čelnih ljudi radničkog pokreta Srbije. Kako se u to vreme razboleo urednik Radničkih novina Radovan Dragović, Dimitrije je zajedno sa Dragišom Lapčevićem preuzeo sve obaveze oko uredništva lista. Pored političkih događaja u Srbiji, pratio je i dešavanja u svetu, pa je januara 1905. veliku pažnju posvetio Revoluciji u Rusiji. Prilikom radničkog zbora održanog krajem istog meseca u kafani „Kolarac”, tokom koga su o predloženom Zakonu o radnjama govorili Ilija Milkić i Dragiša Lapčević, Tucović je beogradskim radnicima govorio o borbi ruskog proletarijata protiv carizma, kao i o Krvavoj nedelji.[22][21] Naslovna strana Radničkih novina iz 1897. Početkom 1905. radio je na uređivanju Majskog spisa i pripremio predlog Pravila Radničkog saveza za predstojeći Treći kongres, održan u Kragujevcu 18. i 19. juna 1905. godine.[23] Na ovom Kongresu je došlo do žučne rasprave o jedinstvu radničkog pokreta, tokom koga su marksisti, kojima je pripadao Tucović, istakli potrebu jedinstva političke i ekonomske borbe radničke klase, koji su bili u skladu sa predlozima usvojenim na međunarodnim socijalističkim kongresima. Sa razvojem bolesti Radovana Dragovića, Tucovićevog školskog druga i prvog socijalističkog učitelja, Dimitrije je sve više preuzimao njegove obaveze u Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, Beogradskom radničkom društvu i redakciji Radničkih novina, gde je nakon njegove prerane smrti 7. januara 1906.[m] preuzeo dužnost urednika. Ipak ubrzo potom je pozvan na odsluženje vojnog roka, koji je u periodu januar—decembar 1906. odslužio u Beogradu, Valjevu i Užicu. Tokom vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira i stekao čin potporučnika. Služenje vojske mu je dalo više vremena da se posveti polaganju ispita na Pravnom fakultetu, pa je oktobra 1906. diplomirao pravo.[24] Za vreme Tucovićevog boravka u vojsci, aprila 1906. održan je Četvrti kongres SSDS,[25] a novoizabrana Glavna partijska uprava računala je na njega kao na glavnog partijskog „agitatora i organizatora” čiji će zadatak biti da obilazi partijske organizacije po Srbiji i pomaže im u njihovom organizacionom i političkom jačanju. Neposredno pred povratak iz vojske, redakcija Radničkih novina ga je polovinom novembra uključila u svoj sastav, u kome su se tada nalazili Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Njima trojici bila je poverena dužnost da izvrše pripreme za pokretanje Socijalističke biblioteke, što bi značilo početak planskog objavljivanja marksističke literature. Već polovinom decembra Tucović je u Beogradu govorio na nekoliko radničkih zborova, kao i na koncertu radničke umetničke grupe „Abrašević”. Kao delegat SSDS od 23. do 26. decembra 1906. u Osijeku je prisustvovao Četvrtom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, a od 2. do 4. februara 1907. u Trstu Šestom kongresu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke.[26] U povratku iz Trsta, svratio je u Sarajevo, gde je posetio Glavni radnički savez Bosne i Hercegovine i Milana Dragovića, rođenog brata Radovana Dragovića.[27] Uprkos napornom radu u redakciji Radničkih novina, kao i pripravničkom poslu kod advokata Živote Đurkovića, Dimitrije je sredinom februara 1907. predao u štampu prevod Marksovog dela Najamni rad i kapital, koje je odlukom Glavne partijske uprave štampan u 5.000 primeraka. Od polovine februara do polovine marta 1907. u Beogradu, na Čukarici tekao je štrajk radnika u fabrikama šećera, kože i obuće. Centralni organi radničkog pokreta pružili su im podršku, a preko 500 štrajkača je postavilo straže oko fabrike šećera. Kako bi po svaku cenu ugušile štrajk, vlasti su 14. marta[n] na štrajkače poslale odred od 300 žandarma. U sukobu žandara i štrajkača poginula su četvorica, a ranjena petorica radnika. U znak protesta protiv policijske torture, sutradan je bio održan veliki radnički zbor na kome su govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[28] Ovaj tragičan događaj Dimitrije je pominjao i u kasnijim prilikama i navodio ga kao razlog zaoštravanja klasnih odnosa. Na Četvrtom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom od 5. do 7. maja,[nj] održao je referat o štrajkovima, a na Petom kongresu SSDS, održanom od 23. do 25. juna 1907.[o] održao je referat o radničkoj štampi.[29] Triša Kaclerović je u toku priprema ovog Kongresa predlagao Tucovića za sekretara partije, ali on to nije prihvatio iz razloga jer je planirao da ode na usavršavanje u inostranstvo. Polovinom jula je od Glavne partijske uprave zatražio ostavku na mesto redaktora Radničkih novina, ali pošto se razboleo morao je da odloži put, zbog čega je nastavio sa radom. Tokom bolovanja, pisao je članke na novine, kao i brošuru Zakonsko osiguranje radnika u bolestima, invalidstvu i starosti, nesretnim slučajevima u kojoj se zalagao za neka osnovna prava radnika iz oblasti osiguranja i zdravstvene zaštite. Nakon ozdravljenja, početkom septembra, napustio je redakciju Radničkih novina, gde su ga zamenili Tasa Milojević i Dušan Popović.[27] Boravak u Berlinu 1907—1908. Polovinom oktobra 1907. Dimitrije Tucović je otišao u Berlin, na usavršavanje sa namerom da pripremi i odbrani doktorat iz pravnih nauka. Pre toga, on je u Užicu posetio roditelje i sa njima se dogovorio oko odlaska u inostranstvo. Pored napornog rada na pripremanju doktorata, Dimitrije je po prethodnom dogovoru sa rukovodstvom Srpske socijaldemokratske stranke radio na upoznavanju radničkog pokreta Nemačke. Već od početka novembra, rukovodstvo partije mu je poštom slalo domaće novine, kako bi mogao da prati razvoj događaja u zemlji, a on je redakciji Radničkih novina slao svoje tekstove. Uporedo je održavao stalnu prepisku sa svojim partijskim drugovima i prijateljima — Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Đurićem, Tasom Milivojevićem, Nedeljkom Divcem i dr. Upoznavao se sa istaknutim ličnostima nemačke socijaldemokratije i radničkog pokreta, kao i sa metodama njihove borbe za ostvarivanje radničkih prava. Sa mnogima od njih, održavao je vezu još dok je bio u Beogradu, odakle je slao priloge za nemački list Novo vreme (nem. Die neue Zeit), u kojima je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim južnoslovenskim teritorijama. Pored srpskih socijalista, održavao je vezu i sa socijalistima Bosne i Hercegovine, kojima je poslao prilog sa njihov Majski spis. Poseban doživljaj tokom boravka u Berlinu, na Tucovića ostavilo je prisustvo Marksovoj večeri, marta 1908, koju je organizovao Klub Jugoslovena „Budućnost”.[30] Za vreme njegovog boravka u inostranstvu, Srpska socijaldemokratska stranka je kao brošuru objavila njegov rad Zakon o radnjama i socijalna demokratija, koji je štampan u 4.000 primeraka. Ipak, prateći srpsku radničku štampu, ali i održavajući stalnu prepisku sa Dušanom Popovićem, Milanom Stojanovićem i dr, osetio je određeni zastoj u borbi radničkog pokreta, kao i to da se njegovo rukovodstvo nije aktivno bavilo glavnim pitanjima borbe, a posebno sindikalnim oblicima borbe. Nezadovoljan vestima o stanju u radničkom pokretu, odlučio je da napusti studije i stavi se na raspolaganje Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i Radničkom savezu. Rukovodstvo SSDS mu je nakon toga jednoglasno uputilo poziv da se vrati u Srbiju, što je on i učinio sredinom aprila 1908. godine. Odlazak iz Berlina, nije samo prekinuo njegove doktorske studije, već i planove o odlasku u Ameriku i upoznavanje sa njihovim radničkim pokretom.[30] Sekretar Socijaldemokratske stranke 1908—1909. Ubrzo nakon povratka u Srbiju, Tucović je na Šestom kongresu SSDS, održanom od 26. do 28. aprila 1908,[p] zajedno sa grafičkim radnikom Nikolom Nikolićem, bio zabran za sekretara SSDS, dok su za predsednike Glavne partijske uprave bili izabrani Nedeljko Košanin i Nikola Veličković.[31] Ubrzo potom, poverena mu je i dužnost glavnog urednika Radničkih novina. Kako bi formirao redakciju lista, pozvao je u Beograd Dragišu Lapčevića, koji se tada nalazio u Nišu i Dušana Popovića, koji se nalazio u Užicu. Kako se Popović nije odazvao pozivu, Tucović je otputovao u Užice u posetu roditeljima i da Dušana lično pozove u Beograd. Pored Lapčevića i Popovića, u redakciji mu je pomagao i Ilija Milkić. Nedugo potom, objavljena je njegova brošura Zakon o radnjama i socijalna demokratija. Tokom maja 1908. učestvovao je na predizbornim skupovima SSDS u Nišu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Beogradu i Kragujevcu. Na parlamentarnim izborima održanim 31. maja 1908.[r] Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedan mandat izborom Triše Kaclerovića za narodnog poslanika u Kragujevcu.[32] Nakon izbora, sredinom godine, Tucović je odlučio da ponovo oživi partijske organizacije i osposobi što veći broj agitatora i organizatora radničkog pokreta, boreći se za uvođenje opšteg prava glasa u Kraljevini Srbiji. U ovom periodu, na njegovu inicijativu su štampane dopisnice sa likom Radovana Dragovića i dr Mihaila Ilića, kako bi se njihovi likovi što duže održali u sećanju radnika i drugih pristalica socijalističkog i radničkog pokreta.[33] Delegati Sedmog kongresa SSDS u Beogradu 1909. (Tucović i Popović skroz desno u prvom redu) Oktobra 1908. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do Aneksione krize i dodatnog narušavanja srpsko-austrougarskih odnosa. Rukovodstvo SSDS je tada zauzelo antiratni stav i osudilo ne samo zvaničnu politiku Austrougarske, već i stavove austrijskih socijaldemokrata, koji su pravdali poteze svoje vlade. Svoje proteste srpski socijaldemokrati uputili su Međunarodnom socijalističkom birou, što im je donelo određeni ugled i priznanje kod socijalističkih i socijaldemokratskih vođa, koji su takođe zauzimali antiratni stav i osuđivali imperijalističku politiku Austrougarske. Povodom aneksije, u Beogradu je 11. oktobra 1908.[s] održan masovan radnički zbor na kome je govorio Dimitrije Tucović.[32] Krajem 1908. i početkom 1909. bavio se zavođenjem reda u vođenju administracije i knjigovodstva SSDS, kao i nabavkom socijalističke literature na nemačkom i francuskom jeziku. Obilazio je partijske organizacije u Čačku, Paraćinu, Mladenovcu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim gradovima. Uprkos zauzetosti, sarađivao je u stranim socijalističkim listovima kako bi istina o radničkom pokretu u Srbiji stigla do što većeg broja socijalista u Evropi.[33] Marta 1909. zajedno sa Nedeljkom Košaninom, bio je izabran za člana Međunarodnog socijalističkog biroa. Na Petom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom aprila 1909. u Beogradu, podneo je Referat o jednoj centralnoj instanci za sve opšte, klasne akcije pokreta u kome je ukazao na potrebe za objedinjavanja interesa klasne borbe.[34] Tada je zajedno sa Dušanom Popovićem završio prevod knjige Žena i socijalizam nemačkog socijaliste Avgusta Bebela.[33] Na Sedmom kongresu SSDS, održanom od 30. maja do 1. juna 1909.[t] podneo je referat i bio ponovo izabran za sekretara stranke, dok je za predsednika izabran Dragiša Lapčević. Na ovom Kongresu usvojen je novi Statut po kome je Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS) promenila naziv u Srpska socijaldemokratska partija (SSDP).[35] Pored Lapčevića i Tucovića, u Glavnoj partijskoj upravi su se našli — Nedeljko Košanin, Aca Pavlović, Blagoje Bračinac i Dušan Popović. Uređivanje Radničkih novina i dalje je bilo povereno Tucoviću, Lapčeviću i Popoviću. Novembra 1909. u Ljubljani je prisustvovao Jugoslovenskoj socijaldemokratskoj konferenciji, na kojoj je pozdravio ideju ideju zbližavanja i saradnje među radničkim pokretima u jugoslovenskim zemljama, ali se i kritički osvrnuo na austrougarske stavove o nacionalnom pitanju.[36] Nakon Konferencije je otišao u Sofiju, gde je sa predstavnicima Bugarske socijaldemokratske radničke partije razgovarao o sazivu Prve balkanske socijalističke konferencije, koja je održana od 7. do 9. januara 1910.[ć] u Beogradu. Konferencija je predstavljala pokušaj da se malim balkanskim narodima pruži mogućnost za ujedinjenje i osnaživanje kako bi se borili protiv osvajačke politike velikih evropskih država, a prisustvovala su joj 34 delegata — 12 iz Srbije, 10 iz Bugarske, 5 iz Turske, 3 iz Hrvatske, 2 iz Slovenije i po jedan iz Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tucović je na Konferenciji podneo glavni referat Balkansko pitanje i socijalna demokratija i bio jedan od glavnih sastavljača Rezolucije kojom je balkanskim narodima ukazana potreba stvaranja saveza slobodnih balkanskih naroda putem klasne borbe.[33] Sekretar Socijaldemokratske partije 1910—1912. Značaj štampe za radnički pokret bio je veliki, što pokazuje i činjenica da su Radničke novine pokrenute još 1897, odnosno šest godina pre formiranja Srpske socijaldemokratske stranke (1903). Njen zadatak je bio da radnicima, ali i drugim građanima, tumačili osnove programa partije koja se borila — za političke slobode, opšte pravo glasa, tajno glasanje, narodnu vojsku, uvođenje samouprave, odvajanje crkve od države, besplatno pravosuđe i pravnu pomoć, zdravstveno osiguranje, kao i zaštitu radnika ograničenjem radnog vremena na osam časova, zabranu rada dece mlađe od 14 godina i dr. Kako bi se što bolje tumačili programski ciljevi partije, na Tucovićev predlog je 14. januara 1910.[u] pokrenut polumesečni časopis Borba.[f] Glavni urednik lista bio je Tucović, koji se već nalazio u redakciji Radničkih novina, a kako se on starao o sadržaju svih brojeva lista, list je nazivan Tucovićeva borba. Ovaj list je odigrao značajnu ulogu u organizovanju radničke klase, odnosno u teorijskoj izgradnji rukovodilaca radničkog pokreta. U listu su objavljivani prevodi dela iz marksizma, pre svega Karla Marksa i Fridriha Engelsa, kao i prevodi dela istaknutih teoretičara Druge internacionale — Kuckog, Lafarga, Blagoeva, Bauera, Adlera, Vendela i dr. Od domaćih socijalističkih teoretičara, pored urednika Tucovića i Popovića, bili su zatupljeni — Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Zdravko Todorović, Nedeljko Košanin i dr. Do jula 1914, kada je zbog početka Prvog svetskog rata list prestao da izlazi, izašlo je ukupno 85 brojeva.[39] Tucovićevi saradnici Triša Kaclerović i Dušan Popović U toku marta i početkom aprila 1910. SSDP je održala nekoliko predizbornih zborova, od kojih je najveći bio u Beogradu, na kome je učestvovalo 4.000 radnika. Na ovom, ali i ostalim zborovima traženo je opšte pravo glasa. Jednom od zborova, održanom polovinom marta u Beogradu, prisustvovao je i predstavnik bugarskih socijaldemokrata Vasil Kolarov, koji je zajedno sa Tucovićem bio govornik. Opštinski izbori održani su 10. aprila 1910.[h] i na njima je SSDP osvojila 20 odborničkih mesta u osam opština.[38] Nakon izbora, održan je od 19. do 21. juna 1910.[c] Osmi kongres SSDP na kome je Tucović podneo izveštaj o radu Glavne partijske uprave i referat Jedna centralna instanca za sve opšte akcije pokreta. Ubrzo nakon Kongresa osnovana je Radnička komora koja se bavila pitanjima zaštite radnika od preterane eksploatacije. Za njenog predsednik bio je izabran Luka Pavićević, a za sekretara Dimitrije Tucović. Posle kongresa, zajedno sa Dragišom Lapčevićem, otputovao je u Sofiju, gde je prisustvovao Sedamnaestom kongresu Bugarske socijaldemokratske radničke partije. Prilikom povratka u Srbiju, posetio je Niš, a potom i Skoplje, gde je obišao tamošnje socijaldemokrate. Krajem jula u Beogradu je prisustvovao radničkom zboru na kome je govorio o balkanskom pitanju i socijalnoj demokratiji. Pored njega na zboru su govorili — Lav Trocki o ruskoj revoluciji i balkanskim narodima, Bohumil Šmeral o austrijskom imperijalizmu i balkanskim narodima i V. Levinski o neoslovenstvu i potištenim narodima.[40][41] Sredinom avgusta 1910, zajedno sa Ilijom Milkićem, otputovao je u Zagreb, gde je prisustvovao Šestom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, nakon čega su preko Beča, Praga i Berlina, stigli u Kopenhagen, gde su od 28. avgusta do 3. septembra prisustvovali Osmom kongresu Druge internacionale. Tokom rada Kongresa, Tucović je kao cenjeni socijalista bio biran u svih pet kongresnih komisija, a učestvovao je i u osnovanju Međunarodne centrale socijalističkih novina. Na Kongresu je govorio O pitanju rata i mira, a u svom govoru je uputio kritiku austrijskim socijaldemokratama zbog njihove podrške imperijalističkoj politici Austrougarske i aneksije Bosne i Hercegovine. Njegovo govor bio je dobro primljen, ali je izazvao veliko iznenađenje jer austrijski socijaldemokrati nikada i ni od koga nisu bili ovako kritikovani.[41][40] Prvi balkanski rat Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko oslobađanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon Prvog balkanskog rata i vojne kampanje na Kosovu, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.[42] Veliki rat i pogibija Poginuo je kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva 20. novembra 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu na zapadnom delu Vrače brda, u rejonu sela Ćelije na desnoj obali reke Kolubare, okolina Lajkovca. `Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“ - napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Tucović je sahranjen nedaleko od mesta pogibije, na poprištu bitke, pod jednim hrastom. Sahranom je rukovodio njegov prijatelj dr Dragutin Vladisavljević.[43] Šest sahrana Spomen-crkva u Lazarevcu Mrtvog Tucovića pronašao je njegov drug Živko Topalović, tada ađutant komandanta Prvog puka Moravske divizije, koji je odmah poslao komordžiju sa konjem da njegovo telo skloni sa prve linije i potom sahrani. Za sahranu je bilo određen nekoliko vojnika — četni bolničari Adam Čitaković, Adam Čolić, Blagoje Savić i neki Jevto, a sa njima su bila još trojica vojnika. Štab Četvrtog puka putio je vojnika Vlajka Martinovića, koji je bio poznat kao socijalista, da sahrani Tucovića, pa se i ona priključio ovoj grupi. Sahrana je obavljena u podnožju Vrače brda, ispod jednog velikog hrasta, pored puta koji od Lazarevca vodi ka Rudniku. Nakon sahrane, Martinović je na hrastu urezao natpis — Ovde počiva Dimitrije Tucović socijalistički borac za narodna dela. Nakon saznanja za Tucovićevu smrt i sahranu, stolar iz Lazarevca Milenko Marković napravio je sanduk i uz pomoć meštana Šušnjara, Tucovićevo telo sahranio na seoskom groblju. Naredbom austrougarskih okupacionih vlasti svi poginuli vojnici u Kolubarskoj bici, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na vojničkom groblju u Lazarevcu. U odvojenim sanducima, sa imenima poginulih, sahranjeno je trideset poginulih oficira, među kojima je bio i Tucović, čiji je prenos posmrtnih ostataka sa groblja u Šušnjaru izvršen 1916. godine.[44][45][46] Godine 1938. počela je u Lazarevcu gradnja Hrama Svetog Dimitrija, spomen-crkve u koju su preneti posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika sa starog vojničkog groblja. Ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka počeo je jula 1939. godine. Tucovićevi posmrtni ostaci, tada su smešteni u specijalni metalni sanduk broj tri, dok su njegove lične stvari stavljene u poseban sanduk i pohranjene u kripti spomen-crkve. Obeležavajući tridesetpetu godišnjicu njegove smrti, nova komunistička vlast je novembra 1949. organizovala prenos njegovih posmrtnih ostataka iz lazarevačke spomen-crkve u Beograd, gde su sahranjene na trgu Slavija, koji je 1951. preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića.[44] Slavija sa spomenikom Dimitriju Tucoviću Odluku o prenosu Tucovićevih posmrtnih ostataka na Slaviju donela je Vlada Narodne Republike Srbije, a sam čin prenosa odigrao se od 18. do 20. novembra 1949. godine. Najpre je u petak 18. novembra u Lazarevcu organizovan ispraćaj posmrtnih ostataka, tokom koga je kovčeg sa posmrtnim ostacima bio izložen u Domu kulture, gde su mu građani Lazarevca i meštani okolnih sela odavali počast. U pratnji državno-partijskih rukovodilaca Dragog Stamenkovića, Mite Miljkovića, Živadina Simića i dr, posmrtni ostaci su u subotu 19. novembra automobilom, preko Aranđelovca i Mladenovca, preneti u Beograd, gde ih je ispred zgrade Saveza sindikata Jugoslavije sačekala masa građana i grupa visokih državno-partijskih rukovodilaca među kojima su bili — Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i dr. Iste večeri, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je svečana akademija posvećena Dimitriju Tucoviću, na kojoj je revolucionar Moša Pijade održao referat o njegovom životu i radu. Svečanoj akademiji je prisustvovao predsednik Vlade FNRJ maršal Josip Broz Tito, u pratnji Aleksandra Rankovića, Borisa Kidriča i Franca Leskošeka.[44] Grob Dimitrija Tucovića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu U nedelju 20. novembra izvršena je sahrana Tucovićevih posmrtnih ostataka, koji su iz zgrade sindikata, u pratnji Slobodana Penezića Krcuna, Ratka Dugonjića, Grge Jankesa i Desimira Jovovića, preneti na Slaviju. U pogrebnoj povorci, pored članova porodice Tucović, nalazili su se i visoki državno-partijski funkcioneri Srbije i Jugoslavije — članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković; sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić; predsednik Saveza sindikata Jugoslavije Đuro Salaj; članovi CK KPJ i Vlade FNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić; načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik Koča Popović; predsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i drugi predstavnici masovnih organizacija. Pogrebnu povorku je na Slaviji, dočekala velika masa sveta, kao i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ Ivan Ribar, sa potpredsednicima Vladom Zečevićem, Jakovom Blaževićem i Stanojem Simićem.[44] Na trgu je tada postavljena spomen-bista, autora vajara Stevana Bodnarova. Odlukom Skupštine grada Beograda, u periodu od 2004. vraćeni su stari predratni nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Dana 13. novembra 2016. počela je rekonstrukcija ovog trga i doneta odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana....

Narodna knjiga, 2004. Prevod Lazar Macura Nekorišćena, ali stajala takva, pa ne izgleda tako. Bez mirisa ili ikakvih tragova. Za roman `U Americi` Zontagova je dobila Nacionalnu nagradu za fikciju. Radnja romana počinje 1876. godine, kada grupa Poljaka, predvođena najvećom poljskom glumicom Marinom Zalenžovskom, emigrira u Ameriku, u nameri da u Kalifroniji stvori svoju utopijsku komunu. Marina, koja se odrekla svoje karijere zbog ove avanture, živi sa svojim mužem i sinom. Fantazija o Americi i Kaliforniji kao utočištu, oazi, mestu gde se snovi ostvaruju sudariće se sa kompleksnom realnošću, kao I neočekivanim sukobom doseljenika i stanovnika Kalifornije. Kada san o koloniji propadne i mnogi emigranti se vrate, Marina odlučuje da započne novu karijeru na američkoj pozornici zajedno sa velikom Sarom Bernar. Ova knjiga se bavi mnogim temama kao što su ženska želja za transformacijom, vera u ideale, različiti vidovi ljubavi kao i svetom pozorišta, istovremeno vrlo živo i uverljivo dočaravajući kulturu Amerike krajem XIX veka. Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]