Borislav Pekic - Kako zabavljati gospodina Martina Pozorisna kultura, 1/1971. Narodno pozoriste/Pozorisna komuna, Beograd Mek povez, 94 strane. U ovom casopisu prvi put je objavljena Pekiceva drama. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad Mladost i romani Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“ Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla. Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor… Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Autor - osoba Stefanović, Mirjana Naslov Pomračenje / Mirjana Stefanović Vrsta građe poezija Jezik srpski, engleski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski krug : Centar za antiratnu akciju, 1996 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 126 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica Zbirka Biblioteka Krug Napomene Pogovor na engl. jeziku Tiraž 500 The Eclipse / Milica Nikolić: str. 125-126 Beleška o autoru na koricama. Mirjana Stefanović (Niš, 24. oktobar 1939 – Beograd, 10. avgust 2021) bila je srpska književnica. Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974–1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982–1983). Kritika O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz. Nagrade Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i `doprinos vedrom duhu detinjstva`, Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama `Trap`, 2019. Dela Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, `Fondi Oryja Pala` Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija `Sarajevski dani poezije`, Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, `Radivoj Ćirpanov` Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, `Smederevska pesnička jesen`, Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu `Moja majka - pisci govore o svojim majkama`, Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, TV drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, TV drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, TV drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, TV drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, `Radivoj Ćirpanov`, Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee – antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 MG48 (N)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Fijuk vjetra ili Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog / Goran Babić Ostali naslovi Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 60 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Crvena sveska ; 1 (broš.) Napomene Tiraž 500 Dramski tekstovi Gorana Babića: str. 60. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. – Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. – Krabulja. Zagreb 1970. – Strašna djeca. Zagreb 1973. – Tri poeme. Beograd 1974. – Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. – Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. – Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. – Naša stvar. Rijeka 1975. – Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. – Dim i zima. Zagreb 1977. – Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. – Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. – Kako se uči ljubav. Beograd 1979. – Noćna rasa. Zagreb 1979. – Smrt u snu. Zagreb 1979. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG80 (N)

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

Knjiga o Milutinu najtiražniji je roman posleratne srpske književnosti. Knjigom o Milutinu Danko Popovic svojevremeno je izazvao veliki otpor pravovernih čuvara državnih i političkih interesa određenih grupa, a danas se ovaj roman doživljava kao jedno od književnih dela koja su doprinela da se aktivnije postavi pitanje legitmnosti komunističke ideologije u našem društvu. Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o dručtvenoj situaciji u kojoj je u XX veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti XX veka. Danko Popović rođen je 1928. godine. Pripovedač, romansijer, esejista. U njegovoj radnoj biografiji zapisano je više filmskih scenarija, radio-drama i publicističkih tekstova. Objavio je knjige pripovedaka „Svečanost“ i „Kukurek i kost“, romane „Gospodari“, „Oficiri“, „Svinjski ujed“, „Udovice“, „Čarapići“ i „Konak u Kragujevcu“, knjige eseja: „Vreme laži“, „Događaji i priviđenja“, „Na krstu i raskršću“, „Nespokoji“, „Božur i trnje“, „Seobe stare i nove“ i „Četiri vetra“. Autor je TV drame „Karađorđe“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

AUTOR : Ranko Marinković IZDAVAC : Znanje, Zagreb, 1980 PREDMET : Roman SERIJAL : Hit : biblioteka moderne literature Kolo 16 ; Sv. 93 Latinica Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Multimedijska slava Šešira profesora Vujića odavno već premašuje slične događaje u našoj kulturi. Ovaj, još jedan pravi bestseler Milovana Vitezovića, od svog objavljivanja, 1983. godine, doživeo je sedamnaest izdanja na srpskom jeziku, dva izdanja na grčkom, jedno na hebrejskom, a očekuje se i izdanje na švedskom jeziku. Prema romanu Vitezović je najpre napravio televizijsku dramu, koja je uvrštena u Antologiju TV drama i doživela neverovatnu slavu i simpatije televizijskih gledalaca. Pre dve godine Šešir profesora Vujića je doživeo novu ekranizaciju i postao najgledaniji srpski film 2012. godine. Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Nađite. Gledajte. Uživajte. 4K TV TV od 108 cm (43″) Podrška za glavne HDR formate Dolby Atmos zvuk Philips Smart TV Izuzetno oštra slika. Živopisno gledanje. Bez obzira na to šta gledate, ovaj 4K LED TV pružiće vam svetlu, izuzetno oštru sliku sa živopisnim bojama. Uz to, ovaj televizor je kompatibilan sa svim glavnim HDR formatima, pa ćete videti više detalja, čak i u tamnim i svetlim oblastima, kada strimujete HDR sadržaj. Bioskopski slika i zvuk. Dolby Vision i Dolby Atmos. Uz podršku za Dolby Vision i Dolby Atmos, filmovi, serije i igre izgledaju i zvuče neverovatno. Gledajte sliku onako kako je režiser to predvideo – nema više razočaravajućih scena koje su pretamne za gledanje! Jasno registrujte svaku reč. Iskusite zvučne efekte kao da se akcija stvarno odvija oko vas. Odličan TV. Bez muke. Philips Smart TV. Brzo ćete to pronaći uz naš novi Smart TV. Uživate u seriji? Možete da nastavite sa gledanjem direktno sa početnog ekrana. Ako tražite nešto novo, možete da pretražujete kategorije, kao što su akcija ili drama, i vidite predloge sa najpopularnijih usluga za strimovanje, sve na jednom mestu. Tanki televizor. Potpuno spreman za budućnost. Ekran ovog Smart TV-a praktično bez okvira uklapa se u svaki enterijer, a tanke, mat crne stope stvaraju utisak da ekran pluta. Naša ambalaža koristi reciklirani karton sa FSC sertifikatom, TV a za štampane materijale koristimo reciklirani papir. Odličan za gejming. VRR i malo kašnjenje na ulazu sa svim konzolama. HDMI 2.1 vam omogućava da izvučete maksimum iz konzole, uz dinamično igranje i glatku grafiku. Poseduje podršku za VRR, a postavka malog kašnjenja automatski se aktivira kada uključite konzolu. Tehničke specifikacije Slika/Prikaz Dijagonalna veličina ekrana (u inčima) 43 inč Dijagonalna veličina ekrana (u cm) 108 cm Ekran 4K Ultra HD LED Rezolucija panela 3840 x 2160 Matična brzina osvežavanja 60 Hz Procesor slike Pixel Precise Ultra HD Poboljšane karakteristike slike HDR10 Kompatibilan sa HDR10+ Dolby Vision HLG (Hybrid Log Gamma) Rezolucija ulaznog signala ekrana Rezolucija – Intenzitet osvežavanja 576p – 50Hz 640×480 – 60 Hz 720p – 50 Hz, 60 Hz 1920x1080p – 24 Hz, 25 Hz, 30 Hz , 50 Hz, 60 Hz 2560×1440 – 60 Hz 3840x2160p – 24 Hz, 25 Hz, 30 Hz , 50 Hz, 60 Hz Podešivač / Prijem / Prenos Digitalni televizor DVB-T/T2/T2-HD/C/S/S2 video plejbek PAL SECAM Vodič za TV program* Elektronski TV vodič za 8 dana Oznaka jačine signala Da Teletekst 1000 stranica hiperteksta HEVC podrška Da Smart TV OS Smart TV sa poboljšanim operativnim sistemom Smart TV funkcije Korisnička interakcija SimplyShare Preslikavanje ekrana Interaktivna televizija HbbTV SmartTV aplikacije* YouTube Philips prodavnica Amazon Prime video Netflix Glasovni pomoćnik* Alexa podržana Podrška za Google Home Multimedijalne aplikacije Formati za reprodukciju video zapisa Kontejneri: AVI, MKV H264/MPEG-4 AVC MPEG-1 MPEG-2 MPEG-4 VP9 HEVC (H.265) AV1 Formati za reprodukciju muzike AAC MP3 WAV WMA (od v2 do v9.2) WMA-PRO (v9 i v10) FLAC Podrška za formate titlova .SMI .SRT .SSA .SUB .TXT .ASS Formati za reprodukciju slika JPEG BMP GIF PNG HEIF Obrada Procesorska snaga Dual Core Zvuk Izlazna snaga (RMS) 20 W Konfiguracija zvučnika 2 zvučnika punog opsega od 10 W Kodek Dolby Digital MS12 V2.6 Poboljšanje zvuka A.I. Sound Clear Dialogue Dolby Atmos Dolby Bass Enhancement Dolby Volume Leveler Noćni režim A.I. EQ Mogućnost priključivanja Broj HDMI priključaka 3 HDMI karakteristike 4K Audio Return Channel EasyLink (HDMI-CEC) Prosleđivanje komandi daljinskog upravljanja Sistemska kontrola zvuka Stanje mirovanja sistema Pokretanje jednim pritiskom na dugme Broj USB portova 2 Bežična veza Wi-Fi 802.11n, 2×2, jedan opseg Ostali priključci Common Interface Plus (CI+) Ethernet-LAN RJ-45 Digitalni audio izlaz (optički) Priključak za uslugu Satelitski priključak HDCP 2.3 Da, na svim HDMI portovima HDMI ARC Da na HDMI1 HDMI 2.1 funkcije eARC na HDMI 1 Podrška za eARC / VRR / ALLM EasyLink 2.0 HDMI-CEC za Philips TV/SB Podržane HDMI video funkcije HDR HDR10 HLG EU energetska kartica EPREL registracioni brojevi 1399865 Energetska klasa za SDR F Energetski zahtevi u režimu uključenog napajanja za SDR 51 kWč/1000h Energetska klasa za HDR G Energetski zahtevi u režimu uključenog napajanja za HDR 89 kWč/1000h Potrošnja energije u isključenom stanju nije dostupno Umreženi režim pripravnosti 2,0 W Korišćena tehnologija panela LED LCD Napajanje Električna mreža AC 220–240 V, 50/60 Hz Potrošnja energije u standby modu manje od 0,3 W Funkcije za uštedu energije Automatski tajmer za isključivanje Isključivanje ekrana (za radio) Eco režim Svetlosni senzor Dodaci Uključena dodatna oprema Daljinski upravljač 2 baterije veličine AAA Stalak za sto Kabl za napajanje Vodič za brzi početak Brošura sa pravnim i bezbednosnim podacima Dizajn Boje na televizoru Antracit siva maska Dizajn postolja Antracit sive stope Dimenzije Širina uređaja 958,0 mm Visina uređaja 567,0 mm Dubina uređaja 87,0 mm Težina proizvoda 6,7 kg Širina uređaja (sa postoljem) 958.0 mm Visina uređaja (sa postoljem) 587.0 mm Dubina uređaja (sa postoljem) 223.0 mm Težina proizvoda ( sa postoljem) 6.8 kg Širina kutije 1100.0 mm Visina kutije 695.0 mm Dubina kutije 140.0 mm Težina uključujući ambalažu 9,4 kg Širina postolja 756.0 mm Visina stalka 20.0 mm Dubina postolja 223.0 mm Rastojanje između 2 postolja 756.0 mm Visina postolja do donje strane televizora 20.0 mm Kompatibilan za montiranje na zid 200 x 100 mm Šta je u kutiji? Ostale stavke u kutiji Daljinski upravljač 2 baterije veličine AAA Stalak za sto Kabl za napajanje Vodič za brzi početak Brošura sa pravnim i bezbednosnim podacima

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Стефановић, Мирјана, 1939- = Stefanović, Mirjana, 1939- Наслов Индиго : песме / Мирјана Стефановић Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Београд : Нолит, 1973 (Суботица : Бирографика) Физички опис 63 стр. ; 20 cm ISBN (Брош.) Напомене На пресавијеном делу коричног листа ауторова слика и белешка о њему. УДК 821.163.41-1 COBISS.SR-ID 112199175 Mirjana Stefanović S Vikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Mirjana Stefanović Mirjana in Belgrad 039.jpg Mirjana Stefanović Mesto rođenja Niš, Kraljevina Jugoslavija Mirjana Stefanović (Niš, 1939) je srpska književnica.[1] Sadržaj 1 Biografija 2 Knjige za odrasle 3 Knjige za decu 4 Dramski radovi 5 Prevodi 6 Kritičari 7 Antologije i panorame 8 Nagrade i priznanja 9 Reference 10 Spoljašnje veze Biografija Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974-1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982-1983). Mirjana in Belgrad 139.JPG Mirjana in Belgrad 239.JPG Mirjana in Belgrad 339.jpg Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, "Fondi Oryja Pala" Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija "Sarajevski dani poezije", Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, "Radivoj Ćirpanov" Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, "Smederevska pesnička jesen", Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu "Moja majka - pisci govore o svojim majkama", Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, tv drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, tv drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, tv drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, tv drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Kritičari O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz... Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, "Radivoj Ćirpanov", Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee - antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 Nagrade i priznanja Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i "doprinos vedrom duhu detinjstva", Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama "Trap", 2019. Reference Srpsko književno društvo/Mirjana Stefanović Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija P literature.svg Portal Književnost Portal Srbija Mirjana Stefanović na sajtu IMDb (jezik: engleski) pru Nagra

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 1964. god Ilustracije: Mihailo Pisanjuk Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Miroslava Otašević : SPOJNI SUDOVI - Idealistički eseji , Književna omladina Srbije Beograd 1979, str. 86. Očuvanost 3. Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

BIGZ, 1986. Druga knjiga drama ALeksandra Popovića, među kojima su neka od njegovih najpoznatijih dela. Mali potpis/ posveta i zacepljena stranica (sve se vidi na slikama). Aleksandar Popović (Ub, 20. novembar 1929 — Beograd, 9. oktobar 1996) bio je srpski književnik. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 51 dramu i dramu za decu.[1] Biografija Rođen na Ubu u porodici sa vojničkom tradicijom.[2] Po završetku gimnazije, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem `40-ih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom `50-ih prihvata poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i piše radio-drame za decu. Prvo delo je objavio 1959. godine. U pitanju je bio kriminalistički roman Ubistvo u trouglu. U svom raznovrsnom opusu stvara drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije. Njegova predstava „Mrešćenje šarana“ je bila zabranjivana.[3] Prema mišljenju žirija za izbor najbolje posleratne drame, u organizaciji Televizije Beograd, lista Večernje novosti i izdavačke kuće „Dereta”, drama Razvojni put Bore Šnajdera proglašena je za najbolji dramski tekst objavljen u periodu 1944–1994.[4] Nagrade Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Razvojni put Bore Šnajdera, 1967. Književna nagrada „Neven”, za roman Lek protiv starenja, 1975. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Nagrada „Branko Ćopić” za humor i satiru, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Kus petlić, 1990. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Bela kafa, 1991. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za drame Kus petlić i Bela kafa, 1991. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramu Mrtva tačka, 1993. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1994. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Tamna je noć, 1994. Nagrada festivala „Zemun fest”, za dramu Tamna je noć, 1994. Odabrana dela Drame 1964. Ljubinko i Desanka (praizvedba 30. decembar 1964 Atelje 212, Beograd) 1965. Čarapa od sto petlji (praizvedba 17. jun 1980 Narodno pozorište Timočke krajine, Zaječar) 1967. Razvojni put Bore Šnajdera (praizvedba 12. februar 1967, Atelje 212, Beograd) 1967. Smrtonosna motoristika (praizvedba 7. april 1967, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd) 1984. Mrešćenje šarana (praizvedba 4. april 1984, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1990. Bela kafa (praizvedba 6. decembar 1990, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1992. Tamna je noć (praizvedba 23. jun 1993, Kult teatar, Beograd) 1995. Čarlama, zbogom (praizvedba 16. mart 1995, Narodno pozorište, Pirot 1996. Baš bunar (praizvedba 5. oktobar 1996, Zvezdara teatar, Beograd) 1999. Noćna frajla (praizvedba 17. mart 1999, Gradsko pozorište, Jagodina), posthumno Književnost za decu Devojčica u plavoj haljini, roman (Beograd: Mlado pokolenje, 1961) Tvrdoglave priče, kratka proza (Zagreb: Mladost, 1962) Sudbina jednog Čarlija, roman (Beograd: Prosveta, 1964) Kako se voli Vesna, kratka proza (Beograd: Nolit, 1974) Gardijski potporučnik Ribanac ili Fantazija o cvećkama, kratka proza (Beograd: Nolit, 1984) Tri svetlice s pozornice, drama (Beograd: „Vuk Karadžić”, 1986)

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Marinković, Ranko, 1913-2001 = Marinković, Ranko, 1913-2001 Naslov Geste i grimase / Ranko Marinković Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1951 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Zora, 1951 (Zagreb : Nakladni zavod Hrvatske) Fizički opis 255 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka / Zora ; 86 ISBN (Broš.) Napomene Bilješka o piscu: str. 253 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Pozorišna kritika SADRŽAJ Mnogo vike ni za što Molièrov Umišljeni bolesnik 59 Molièrov George Dandin 62 Calderonov Zalamejski sudac 66 „Braća Karamazovi“ na pozornici 73 Gončarov-Bor, Bezdan 82 Na dnu Maksima Gorkoga 89 Zapolska – Moral gospode Dulske 96 Nušićevo Sumnjivo lice 99 Nušićeva Protekcija 103 U pozadini – Miroslav Feldman 108 Čovjek bez svjedodžbe od Preradovića 113 Povratak – Zlata Kolarić-Kišur 116 Krsnik Bonifačića-Rožina 122 Rastanak na mostu – Plaović i Gjoković 129 Pirandello – Što je istina 137 Pirandellov Henrik IV 141 Pirandello – Večeras improviziramo 145 Karel Čapek – Mati Frantisek Langer – Broj 72 164 Stephan Zweig – Janje siromaha 108 Elizabeta, žena bez muškarca – André Josset 174 „Dvije večeri“ Harry Baura 178 Hella Vuolijoki – Žene na Niskavuoriju 182 Iznenađenje – K. H. Rostworowsky 185 Ettlinger – Knjiga za pritužbe 190 Velika stvar Emila Syncka 193 Synekova Nоćnа služba 197 Vachek — Na peći 1.000.000 muka Valentina Katajeva 205 Čovjek koji je vidio smrt – Victor Eftimiu 210 Wernerovi Ljudi na santi u kinematografu 214 О mehanici i poetici filma 218 Bilješka о piscu 251 Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka. MG24

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. - Split 8. srpnja 1987.), je bio hrvatski književnik. Najpoznatiji je po romanu Prosjaci i sinovi, koji je poslužio kao predložak za popularnu TV-seriju. Njegov sin Predrag Raos je etabliran pisac znanstvene fantastike. Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. – Split, 8. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Životopis Ivan Raos, sin mlinara Petra i Mare rođ. Cvitković, kao prvo od sedmero njihove djece, rodio se 1. siječnja 1921. godine u Medovu Docu (Imotski). U prošlosti su za siromahe, osim motike, postojala samo dva puta: crveno ili crno: vojnik ili svećenik,[1] stoga i Raos nakon pet razreda pučke škole koju je pohađao u preko šest kilometara udaljenu Grabovcu, odabire crnu mantiju i 1932. upisuje Biskupsku klasičnu gimnaziju i sjemenište u Splitu, odakle ga izbacuju nakon šestog razreda (1938.) zato što je gledao Optužujem (J`accuse), film o aferi Dreyfuss. Siromašni otac više ga nije mogao školovati, jer je uzdržavao veliku obitelj i otplaćivao dugove sjemeništu, te se Raos uzdržava sâm, završivši posljednja dva razreda i veliku maturu na splitskoj klasičnoj gimnaziji 1940. godine. Te godine objavljuje i svoj prvi književni tekst, kratku priču Đeneral u splitskom srednjoškolskom časopisu `Pregnuća`. Spavao sam besplatno s poslugom u rodičinu stjeničavu hotelčiću, Crveni križ mi davao bonove za ručak u pučkoj kuhinji, večeru zarađivao poučavajući razmaženu gospodarsku deriščad i obavljajući niz različitih fizičkih poslova - kazuje pisac u kratkoj autobiografiji,[2] a tu pikaresku djetinjstva, dječaštva i mladenaštva ispričao je na stranicama trilogije Vječno žalosni smijeh, autobiografske romansirane kronike odrastanja u kojoj su orisani stvarni i događaji i ljudi, ljudi koji su ušli u kronike čak pod svojim pravim imenima. U razgovoru s V. Pavletićem, Raos kaže: Za moj književni put prijelomno je to što su me poslali u škole. Da sam ostao uz motiku vjerojatno bih tu svoju prirođenu nadarenost iživio u deseteračkim pjesmama ili u kovanje dvostiha gange.[3] Nakon mature započinje Raosov književni rad i svladavanje egzistencijalnih nevolja. Kako bi izbjegao vojsku, 1940. godine upisuje Pravni fakultet u Zagrebu, ali nikada ne studira; neko vrijeme radi u hotelskom baru u Splitu, zatim postaje honorarnim učiteljem u Grabovcu, u srpnju 1941. postaje novinar dnevnika `Hrvatski narod`, gdje objavljuje niz različitih članaka, prikaza knjiga i izložbi, reportaža i osvrta, ali i pjesama, humoreski i novela, a povremenio piše i za druge novine i časopise (`Spremnost`, `Nova Hrvatska`, `Preporod`, `Hrvatska revija`). Sljedeće godine dobiva otkaz u `Hrvatskom narodu`, a te iste godine pod naslovom Utjeha noći, zajedno s Petrom Meštrovićem, objavljuje zbirku pjesama, i otada pa do kraja života Raos piše i objavljuje gotovo neprekidno. Početkom ljeta 1943., kako bi izbjegao mobilizaciju, odlazi u `Merkurov sanatorij` na operaciju krajnika, gdje - naklonošću liječnika - ostaje tri mjeseca; potom je poslan u Stockerau,[4] ali ga Nijemci poslije mjesec dana vraćaju natrag u Zagreb. Sve do potkraj 1944. bio je u Prosvjetničkoj bojni, pa ga opet dodjeljuju redakciji `Hrvatskoga naroda`. Spomenute godine oženio se Markom Jakovljević, s kojom ima sinove blizance Predraga i Nenada[5] Nakon završetka rata Raos ostaje bez posla, pa je kratko vrijeme i `sitni krijumčar`. Upisuje i Filozofski fakultet, opet samo kako bi izbjegao vojsku (odslušao je šest semestara). Od 1948. počinje raditi kao akviziter Nakladnog zavoda Matice hrvatske, zatim kao honorarni činovnik u Zavodu za statistiku i evidenciju, nakon otkaza se zapošljava kao akviziter u časopisu `Arhitektura`, pa postaje lektor, korektor, ekspediter i naposljetku tehnički urednik, sve do 1962. kad opet dobiva otkaz. Istodobno, tih godina bio je tehnički urednik i lektor časopisa `Čovjek i prostor` kojemu je i jedan od pokretača, a jezično i tehnički uređivao je još `Teatar`, `Kulturni radnik`, reviju `Kerempuh`, kao i niz posebnih arhitektonskih, urbanističkih i turističkih izdanja. Član Društva hrvatskih književnika postaje 1956., a član Matice hrvatske 1963. godine. Kao slobodni književnik djeluje od 1961. do 1967., kad preuzima komercijalni odjel Nakladnog zavoda Matice hrvatske, u kojemu radi iduće tri godine. Godine 1967. dobitnik je nagrade Matice hrvatske za roman Vječno žalosni smijeh i to je njegova jedina književna nagrada. Od godine 1971. član je uredništva časopisa `Republike`. Godine 1969. oženio se Ivankom Mlinac. Prvi put na scenu zagrebačkoga HNK dolazi s dramom Autodafe moga oca 1970. godine. Izbaciše me iz sjemeništa, izbacili bi me i iz gimnazije da ne bi profesora Lopičića, izbaciše me iz nekog izdavačkog poduzeća kao trgovačkog putnika zato što sam zarađivao direktorovu trostruku plaću, izbaciše me iz Statističkog ureda, kao prekobrojna, izbaciše me iz Arhitekture da bi nekom momku poboljšali mirovinu... Iz Nakladnog zavoda Matice hrvatske, kako ti je poznato, izbacih se sâm, jer sam stao u obranu nekog koga su izbacivali...[6] - tako Raos sažima svoja radna iskustva, da bi se zatim od 1971., pa sve do iznenadne smrti u splitskoj bolnici 8. srpnja 1987. - od posljedica moždanog udara koji ga je nekoliko dana prije zadesio upravo u njegovu Medovu Docu, gdje je i pokopan - definitivno vratio nesigurnom životu slobodnog književnika. Od srpnja 1994. na dan Raosove smrti, u Medovu Docu održavaju se `Raosovi dani`, trodnevni skup posvećen uspomeni na pisca, čije djelo - i ne samo za njegov uži zavičaj - ima trajnu književnu vrijednost. Pjesnik Šime Vučetić ga je opisao kao suvremenog hrvatskog Kačića; na to je Jozo Laušić Raosa u In memoriamu u Obnovljenom životu okarakterizirao ovako: `ako je književno djelo Ivana Raosa najsukladnije Kačićevu, onda nije, mislim, ni preuzetno ustvrditi da je Raos, nakon Šenoe, najklasičniji hrvatski pripovjedač`.

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.