Dragoljub Stojadinović: KNJIŽEVNA TRAJANJA II knjiga, Jedinstvo Priština 1973, tvrdi povez, str. 300. Književni eseji i kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; korica malo pohabana. Драгољуб Стојадиновић (Милошево, код Јагодине, 18. април 1929 – Београд, 18. март 2018) био је српски есејиста, књижевни и позоришни критичар, романописац и драматург. Основну школу завршио је у Милошеву, а гимназију у Јагодини. Уписао се на Филозофски факултет у Београду (Група за југословенску књижевност) и дипломирао на Филозофском факултету у Приштини 1973. године. У Радио Приштину је дошао 1954. године, у којој је радио као новинар и уредник програма на српском језику. Поред рада у Радио Приштини, где је дао ауторски печат својим емисијама, које су од педесетих година прошлог века пружале полет културном стваралаштву и интелектуалном и културном животу на Косову и Метохији (попут емисија „Речи, облици, тонови“, „Са разних меридијана“…), уз Рада Николића и Вука Филиповића, један је од оснивача часописа Стремљења 1960. године, у чијој је редакцији од самог почетка. С групом песника оснивач је Песничких сусрета Лазар Вучковић 1970. године. Био је први уредник књижевне едиције НИП Јединства од 1971. године. Две деценије, од 1954. до 1976. године, писао је позоришну и књижевну критику на Косову. По одласку из Приштине, 1976. године, радио је у Управи за цивилну ваздушну пловидбу и `Привредном прегледу` у Београду. У периоду од десет година (1996—2006) писао је књижевну критику у Вечерњим новостима. Написао је више десетина есеја и приказа у часописима Стремљења, Књижевна критика, Дело, Књижевност и другим. У оставштини има две књиге студија и критика и роман. Објављивао је и под именом Драган Стојадиновић.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Munro, Alice, 1931- = Манро, Алис, 1931- Наслов Bekstvo / Alis Manro ; preveo s engleskog Predrag Šaponja Јединствени наслов Runaway. српски језик Врста грађе кратка проза Језик српски Година 2015 Издање 4. izd. Издавање и производња Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2015 (Novi Sad : Sajnos) Физички опис 257 str. ; 22 cm Други аутори - особа Šaponja, Predrag, 1972- = Шапоња, Предраг, 1972- Збирка ǂBiblioteka ǂAgora ; ǂknj. ǂ9 Садржи и Bekstvo (7-39); Prilika (40-68); Uskoro (69-98); Tišina (99-122); Strast (123-150); Ogrešenja (151-178); Varke (179-203); Moći (204-251). Beleška o autoru (253-254). Beleška o prevodiocu (255). ISBN 978-86-6053-063-1 (karton) Напомене Prevod dela: Runaway / Alice Munro "Nobelova nagrada za književnost 2013." --> korice Tiraž 1.000. Beleška o autoru: str. 253-254 Beleška o prevodiocu: str. 255. УДК 821.111(71)-32 Алис Манро Алис Манро Alice Munro.jpg Пуно име Алис Ен Лејдлоу Датум рођења 10. јул 1931. (90 год.) Место рођења Вингам, Онтарио Канада, Утицаји од Вилијам Максвел, Јудора Велти, Џејн Остин, Шарлот Бронте, Емили Бронте, Стендал, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Џон Апдајк,[1] Иван Тургењев, Антон Чехов, Кетрин Менсфилд, Џејмс Џојс, Томас Ман, Франц Кафка, Марсел Пруст, Aјрис Мурдок Најважнија дела Животи девојака и жена Собарица просјак Пријатељ из моје младости Љубав добре жене Награде Governor General's Award (1968, 1978, 1986) Гилерова награда (1998, 2004) Man Booker International Prize (2009) Нобелова награда за књижевност (2013) Алис Манро (енгл. Alice Munro; Вингам, Онтарио, 10. јула 1931) је канадска књижевница, која пише на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и Man Booker International награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања Governor General's Award за фикцију.[2][3][4] Приче Манровљеве најчешће су смештене у провинцији Хјурон у југозападном делу Онтарија[5] Оне истражују људску сложеност једноставним прозним стилом.[6] Манровљева писања су је означила као „једну од највећих свеобухватних писаца фикције“, а Синтија Озик назвала „њиховим Чеховом“[7] Садржај 1 Младост 2 Књижевни рад 3 Стил писања 4 Лични живот 5 Дела 5.1 Оригиналне збирке кратких прича 5.2 Компилације кратких прича 6 Признања и почасти 7 Референце 7.1 Напомене 8 Спољашње везе Младост Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. Alice Ann Laidlaw) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне[8] а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка, објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију[9][10] Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библиотекарска службеница. 1951. напушта универзитет, где је студирала енглески од 1949, да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају Књиге Манрових, које послују и данас. Књижевни рад Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање[11] Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање.[12] Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године. Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке. Касније је опорекла и објавила даљи рад. Њена збирка Превише среће (Too Much Happiness) је објављена у августу 2009.[13] Њена прича Медвед је дошао преко планине (The Bear Came Over the Mountain) је адаптирана за екран и режирана од Саре Поли као филм Away from Her, са Џули Кристи и Гордоном Пинсентом у главним улогама. Филм је дебитовао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006-е и био је номинован за Academy Award за најбоље адаптиран сценарио, али изгубио је од No Country for Old Men. Дана 10. октобра 2013, Манров је додељена Нобелова награда за књижевност, цитирана као „мајстор свеобухватне кратке приче“[2][14][15] Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.[а] Стил писања Многе Манрове приче су смештене у провинцију Хјурон, Онтарио. Њена снажна регионална преокупација је једна од одлика њене фикције. Друга је свезнајући наратор који служи да направи смисао свету. Многи пореде Манрове околности малог места са писцима руралног Југа Сједињених Држава. Као и у делима Вилијама Фолкнера и Фланери О'Конор, њени ликови се често суочавају са дубоко укорењеним навикама и традицијама, али реакције Манрових ликова су генерално мање интензивни од јужних писаца на тему. Њени мушки ликови теже да обухвате особине сваког човека, док су њени женски ликови више сложени. Много Манровог рада приказује дословно жанр познат као Јужноонтаријски сирови.[16] Манров рад је често поређен са великим писцима кратких прича. У њеним причама, као и у Чеховљевим, радња је у другом плану и мало тога се дешава. Као и код Чехова, Гаран Холкоумб примећује: „Све је базирано на епифаничном тренутку, нагло просвећивање, концизан, суптилан, откривајући детаљ.“ Манров рад се сноси са „љубављу и послом, и неуспеху код оба. Она дели Чеховљеву опсесију временом и нашу веома жаљену немогућност да одложимо или спречимо његово немилосрдно напредовање.“[17] Честа тема њеног рада, посебно видљива у њеним ранијим причама, била је дилема девојке која се приближава пунолетству и која се сукобљава са њеном породицом и градићем у којем је одрастала. У скоријим делима, као што је Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and и Бегунац (Runaway) она замењује фокус невољама средњег века, женама које су саме, и старошћу. Манрова проза открива нејасноће живота: „иронично и озбиљно у исто време“, „мото побожности и части и ватрена нетрпељивост“, „посебно, бескорисно знање“, тоне пискаве и „срећне срамоте“, „лош укус, бездушност, радост тога“. Њен стил ставља фантастику поред уобичајеног, где свако поткопава друге на начин да једноставно и без напора буди живот.[18] Како Роберт Такер примећује: „Манрово писање ствара... емпатијску унију међу читаоцима, критичарима највидљивије међу њима. Ми смо изобличени њеним писањем због њене вероватности — не од мимикрије, такозваног и реализма, али пре осећањем биња самог себе... једноставно биња људско биће.“[19] Многи критичари су тврдили да Манрове приче често имају емоционалну и буквалну дубину романа. Неки су питали да ли Манро заправо пише мале приче или романе. Алекс Киган, пишући у „Електирици“, дао је једноставан одговор: „Кога је брига? У већини Манрових прича има много тога као у многим романима.“[20] Лични живот Манро је била венчана за Џејмса Манроа од 1951. Њихове кћерке Шејла, Кетрин и Џени рођене су редом 1953, 1955 и 1957. Кетрин је умрла 15 сати по рођењу. Године 1963, Манрови су се преселили у Викторију где су отворили Књиге Манрових, популарну продавницу књига која још увек послује. 1966, њихова кћерка Андреа је рођена. Елис и Џејмс Манро су се развели 1972. Манрова се вратила у Онатрио где је постала писац с местом у Универзитету Западног Онтарија, а 1976. примила је звање доктора наука од те установе. 1976, удала се за Џералда Фремлина, картографа и географа кога је упознала у њеним универзитетским данима.[9] Пар се преселио изван Клинтона, Онтарио, а касније у кућу у Клинтону, где је Фремлин умро 17. априла 2013, са 88 година.[21] На појављивању у Торонту у октобру 2009, Манро је индицирала да је имала третман против рака и за стање срца које је захтевало операцију премошћавања коронарне артерије[22] Дела Оригиналне збирке кратких прича „Плес срећних сенки“ (Dance of the Happy Shades)- 1968 (добитник Governor General's Awards 1968) „Животи девојака и жена“ (Lives of Girls and Women) - 1971 „Нешто што сам мислила да ти кажем“ (Something I've Been Meaning to Tell You) - 1974 „Ко мислиш да си?“ (Who Do You Think You Are?)- 1978 (добитник Governor General's Awards 1978; такође објављена и као The Beggar Maid, „Собарица просјак“) „Месеци Јупитера“ (The Moons of Jupiter)- 1982 (номинован за Governor General's Awards 1982) „Прогрес љубави“ (The Progress of Love)- 1986 (добитник Governor General's Awards за фикцију 1986) „Пријатељ из моје младости“ (Friend of My Youth)- 1990 (добитник Trillium Book Award) „Отворене тајне“ (Open Secrets)- 1994 (номинован за 1994 Governor General's Awards) „Љубав добре жене“ (-{The Love of a Good Woman}-) - 1998 (добитник Гилерове награде 1998) „Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак“ (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) - 2001 (реобјављено као Away From Her) „Бегунац“ (Runaway) - 2004 (добитник Гилерове награде. 2004. ISBN 978-1-4000-4281-4. „Поглед из каменог замка“ (The View from Castle Rock) - 2006 „Превише среће“ (Too Much Happiness)- 2009 „Драги животе“ (Dear Life)- 2012 Компилације кратких прича Governor General's Literary Award за фикцију на енглеском језику (1968, 1978, 1986) Канадска књижарска награда за Животе девојака и жена (1971) Ужи избор за годишњу (УК

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Maricki-Gađanski, Ksenija, 1939- = Марицки-Гађански, Ксенија, 1939- Скопетеа, Елени Наслов Povratak poeziji : savremena grčka poezija / izbor i prevod sa grčkog Ksenija Maricki Gađanski i Eleni Skopetea Врста грађе поезија Језик српски Година 1977 Издавање и производња Beograd : Radio Beograd, 1977 Физички опис 80 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Напомене Poseban otisak iz časopisa "Treći program", leto-jesen 1977

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980)[1] bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira.[2] Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma.[3] Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju.[4] Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine).[5] Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku.[6] Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskpj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovario u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1977. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umiro je od posledica povrede...

Efrosini Manda-Lazaru je rođena na Kipru. Studirala je grčku filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Atini. Od 1995. do 2003. godine je radila u Službi za edukativnu psihologiju pri Ministarstvu obrazovanja i kulture Kipra kao koordinatorka za specijalne programe za gimnazije, kao i za sastavljanje pedagoških priručnika. Od 2003. do 2011. godine je radila kao koordinatorka programa za Zonu edukativnih prioriteta u školama Stare Nikozije. Piše poeziju i prozu (uglavnom za decu). Dobitnica je Nacionalne nagrade Kipra za poeziju, za knjigu Noje u gradu, objavljenu 2012. godine. Poezija joj je prevođena na italijanski i francuski jezik. Poezija: Dani Tkalje i Noći Nage, 2002. … u ljubav ćemo ili u smrt…, 2005. Donja suknja, 2011. Noje u gradu, 2012. Skupljačica mina, 2014. Proza: Bez Arijadne. U zemlji autizma u društvu poezije, roman, 2006. Prijatelju, ja nisam kao ti. Pismo jednog usamljenog deteta, 2006.

San koji traje deset godina postaje mesečev trag vučije ‒ usamljeničke ‒ senke. ‒ Da li si budan? ‒ Ne. ‒ Pričaj nešto. ‒ O čemu? O smrti? ‒ Svejedno, ne podnosim mrak i tišinu u njemu. Ne, nije svejedno. Nemoj o smrti! ‒ Hoćeš li da pričam kako sam jednom išao u Vavilon? ‒ Pričaj. Godina je 2013. Napolju je grad poput države i sve vrvi kao u košnici. Moskva… Artjom je priznao sve i najzad odlučio da ostane, dobro je što je na tom mestu, drugi bi radili gore. Koliko je strašnih noći, koliko divljih borbi zapamtila njegova soba čineći se većom od grada. Želeo je da se oslobodi unutrašnjeg grča, ali cena je bila da zaplače. ‒ Ne o smrti, rekao je. Suviše ga boli. Neću o smrti, poštedeću ga. Oduvek se plašio da zaplače, za razliku od mene, iluzijoniste koji je na svaku banknotu realiste ronio suze. Život prolazi, prijatelju, i iz tog voza se ne iskače, osim… Zbog uspomene na „nju“ prestao je da slika, a onda je sve radio nakaradno. Potrebna mu je moja pomoć, pomislio sam, želeo bih da preživi, da „ne iskoči“! Ispričao sam mu ono što ga se ne tiče u pokušaju da ga probudim, ali to ga je učinilo znatiželjnim. Okriviće me da sam ga odvukao u sve to, ali nije me briga, sve ovo je ipak san. U njemu je bes i nepomirenost, i stalna misao o odmazdi samo puko ništavilo. Plašiće on mene svojim mrakom, ali spremam mu iznenađenje koje je izvan njega. Čime je moguće pobediti smrt, savladati je i najzad od nje okrenuti, odgurnuti kao od nečeg ne više tako važnog i konačnog? San se učinio kao pouzdano skrovište od neprekidnog bola, ali u snu se nije dalo ostati. Ne dugo ili ne dovoljno dugo. Napolju ceo grad liči na njegovo lice, a iznutra, unutar sna, on mutnim okom prati zvezdu što pada kroz celu noć u jesenju zoru poput senke lutkarskog teatra… godina je 2003. Ceo nam je život dosada, a spavamo u nemiru…

Radim ljudima kontrolne, pismene, testove, ispite, kolokvijume, seminarske i maturske radove, projekte... Oblasti: Matematika, Informatika, Engleski, Srpski jezik i knjizevnost. Cena po dogovoru.

Prodajem izuzetno očuvanu, maltene novu knjigu priča naše priznate i nagrađivane autorke i nekadašnje novinarke Radio Beograda Jelene Lengold. Smatra se da su ovom delu ,,biseri njenog pera". Povez:Tvrdi Izdavačka kuća:Arhipelag Format:14x21 Lično preuzimanje na teritoriji Beograda,moguće i pouzećem. Budite slobodni da me kontaktirate radi dogovora putem mejla: [email protected]

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Тимотијевић, Божидар, 1932-2001 = Timotijević, Božidar, 1932-2001 Наслов Василиск / Божидар Тимотијевић Врста грађе поезија URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1974 Издавање и производња Нови Сад : Матица српска, 1974 (Нови Сад : Будућност) Физички опис 81 стр., [3] листа с таблама : илустр. ; 21 cm ISBN (Брош.) УДК 821.163.41-14 Линк DCOBISS Формат(и): image/jpeg COBISS.SR-ID 15312391 BOŽIDAR TIMOTIJEVIĆ (Beograd, 30.10.1932 — Beograd, 06.05.2000) Božidar Timotijević, književnik, pesnik, novinar, urednik... rođen i odrastao u Beogradu, u radničkoj Rakovici. BIOGRAFIJA Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Rakovici kojoj je celog života srcem i dušom pripadao. Prve stihove je napisao još u gimnaziji (1950—1951), a prvu knjigu "Kvartet" je objavio sa još tri prijatelja (Branko Jovanović, Tomislav Mijović, Prvoljub Pejatović). U Udruženje književnika je primljen već 1955. Apsolvirao je Filološki fakultet u Beogradu, grupa za svetsku i jugoslovensku književnost. Iste godine (1958) objavljuje svoju prvu knjigu "Veliki spavač". Tokom studija, zajedno sa Brankom Miljkovićem i Žikom Lazićem osniva neosimbolističku grupu. Potom je bio urednik i novinar listova i časopisa "Mlada kultura" (1954—1956), "Savremenik" (1961—1964), "Poletarac" (starija serija), (1966—1969) i "Književne novine" sedamdesetih godina. U izdavačkoj kući "Mlado pokolenje" bio je urednik (1964—1969). Radio je kao novinar u većem broju jugoslovenskih listova i na Radio Beogradu (1971—1980). Tu, na radiju, je pokrenuo akciju "Knjiga solidarnosti". Donatori su davali knjige koje su potom usmeravane ka školama u zabitima gde je knjiga bila retkost. Na taj način je prikupljeno 2.000.000 knjiga. Po svojoj želji sahranjen je na planini Tari, na planini na kojoj je mnogo vremna provodio baveći s svojim hobijem — stolarstvom. PESNIČKE ZBIRKE Kvartet (1954)Veliki spavač (1958)Slovo ljubve (1960)Srebrno brdo (1960)Dan se rađa (1963)Večernje (1966)Vasilisk (1974)Čarna ptica (1977)Bezdanica (1977)Kuka i motika (1984)Minuše ptice svetom (1986)Nož i rana (1966)Pesme (1998) KNJIGE POSVEĆENE NAJMLAĐIMA tri zbirke pesamadevet dramskih komadamnoštvo slikovnicanekoliko bukvaračitankezborniciantologije skoro 25 godina njegovi su bukvari i čitanke bili zvanični udžbenici u Srbiji TEKSTOVI ZA MUZIKU "Devojko mala" je bio svetski mega-hit"Kada vojnik svoju pušku ljubi""Mornarski marš""Na vez""Bravo škola, ura za igranje" SCENARIJA Scenario za film "Vihor zove Anđeliju" PREVODI Prevodio je sa više jezika. Sa engleskog "Porodični skup" T. S. Eliota, sa slovenačkog "Sonetni venac" Franca Prešerna, i sa ruskog "Konjić grbonjić" P. P. Jeršova Prevođen je 25 svetskih jezika NAGRADE Nagrada za mlade pesnike — srednjoškolcePrva nagrada lista "Mlada kultura"Prva nagrada na međunarodnom konkursu za poeziju u ItalijiNolitovu nagradu (u konkurenciji 138 kandidata)Nagrada vojvođanske sekcije Udruženja književnika SrbijeZmajeva nagrada Matice srpskePlaketa srpskog Kraljevskog Književnog Kluba "Karađorđević"Palketa za dugogodišnju saradnju sa Kolarčevim narodnim univerzitetomPlaketa Disovo proleće za celokupno pesničko delo http://sr.wikipedia.org/sr Dopuna Božidar Timotijević je objavio više knjiga za decu: 1974. "Gustav i Avgustina" 1977. "Nebeska svirala" 1980. "Baš je bukvar knjiga fina, od davnina, od davnina" 1982. "Zdravica učitelju" 1984. "Kljucala kljuca, štucala štuca" 1984. 12 slikovnica za decu Dramska dela: 1966. "Prinčevi i princeze za klince i klinceze" 1971. "Čarobna violina" 1976. "Vilingora puna razgovora" 1976. "Najveća kazna na svetu" 1978. "Deda mraz i njegov blablavizor" Angelina

Radio drame su ponovo aktuelne. Ovaj vid adaptacije ponekad ume da vam približi neko književno delo mnogo više od bilo kog drugog vizuelnog vida. Na CDu se nalaze sledeća dala pretočena u radio drame: Seobe, Druga knjiga Seoba, Dnevnik o Čarnojeviću i Lirika Itake. Početkom 2013. godine nastala je ideja da deo produkcije Dramskog programa Radio Beograda bude posvećen obeležavanju 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog. Ispostavilo se da je transponovanje njegovih dela u medij radija, otvorilo autorima nesagledivo polje slobode. Zvuk, umetnost zvuka, provokacija unutarnjeg slušaočevog oka, polje slika nesvesnog, magijskog, beskrajnoplavokružnog, ono specifično vreme koje samo radio ume da iznedri, pružili su autorima i saradnicima radost i privilegiju da pulsiraju njegovim istovremeno divljim i melanholičnim damarima. Sada se taj svet otvara i pred vama, slušaocima i čitaocima.

Detalji predmeta Stanje Polovno Tamne rime Pero Zubac(autor) Izdavač: Čigoja Sam naslov zbirke pesama Pere Zubca govori o vrsti poezije koja je objavljena u knjizi. Autorova lirika u zbirci se razlikuje od svih njegovih dosadašnjih – ona je povremeno tamna i siva, i govori da se ovaj put susrećemo sa pesnikom koji, za razliku od ranijih knjiga, nešto sumornije posmatra život. Ostali naslovi iz oblasti: Poezija 0001; 220 din Stara cena: 275 din Ušteda: 55 din (20%) Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Biografija Pero Zubac Pero-Zubac Rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovneskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Objavio 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu. Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u "Borbi" (Beograd), "Pobjedi" (Podgorica), "Svijetu" - " Nedjelji" (Sarajevo), "Oku" (Zagreb), "Dnevniku" (Novi Sad), "Poletu" (Zagreb), "Radu" (Beograd), "Glasu omladine" (Novi Sad), "Uni" (Sarajevo), "Subotičkim novinama" (Subotica). Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu "Mudbol", izvedenu 1968. godine, pozorišni komad "Vratio se Nikoletina" (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu "Izbacivač", koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd. Napisao je libreto za balet "Banović Strahinja" Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića "Lenka Dunderska". Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film "Centar filma" iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Vičeka "Pinki". Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu "Muzički tobogan" i "Fazoni i fore". Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio - Televizije Srbije "Harmonija sfera", šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike. Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: "Nagrada punoletstva" OK SSO Novi Sad, "Goranov vijenac", "Goranova plaketa" za književnost za djecu, "Jovan Popović", "Žarko Vasiljev", Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, "Zlatna kap sunca Mostara", "Stražilovo", "Zmajev štap", Nagrada Sremskih Karlovaca "Pavle Adamov", Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade "Zmajevih dečjih igara" za književnost za decu, nagrada "Stara maslina" za književnost za decu, Bar, "Gašino pero", Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, " Zlatni ključić" Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije "Čaša vode sa izvora", Nagrada oslobođenja Vojvodine. Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom,V. Polonskoj, Č. Ajtmatovu i drugima. Poemu "Mostarske kiše" u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis "Rabotnica" (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema "Ruska varka" objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine. Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma "Kad mi časi smrti postanu bliski", Zahara Gorodijskog, dugo godina je veoma popularna medu mladima u Jugoslaviji. Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio - Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.

Fraktura Zaprešić, 2023. 23 cm, 439 str. tvrdi povez, latinica ISBN: 9789533586021 Neposredno prije Drugoga svjetskoga rata u kuću u zagrebačkoj Ilici, dvokatnicu koju je za najam izgradio imućni židovski veletrgovac, kao služavka kod gospode u gradu, dolazi raditi mlada, lijepa i bistra djevojka sa Žumberka Anđa Berilo. U teškim ratnim vremenima ona će saznati kakav je tko od njezinih susjeda i poslodavaca – jedni će završiti u logoru, drugi se pridružiti ustašama, treći otići na liječenje u sanatorij...\ \ Anđa će se zaljubiti u mladoga komunista i prigrliti ideale ravnopravnosti i slobode. Njezin skromni sobičak postat će utočište jednom iznimno važnom ilegalcu. Međutim, njezin će ljubavnik nakon hapšenja stradati na Trgu N., a ona će morati pobjeći u partizane. Kada se vrati u oslobođeni Zagreb, ona ne želi privilegije. Pravedna i nepotkupljiva postaje sumnjivom svojim drugovima koji je odvode na Goli otok. Nanesenu nepravdu Anđa Berilo htjeti će ispraviti, no novo će vrijeme dotući i nju i kuću u kojoj je živjela.\ \ Anđeo nestajanja Slobodana Šnajdera veličanstven je povijesni ep i autorova posveta Zagrebu i njegovim tihim herojima. Sudbina glavne junakinje Anđe Berilo, sudbina je jednoga naroda i grada, priča o onima koji vjeruju u ideale čak kada se u njih nepovratno razočaraju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.

Svi likovi su izmišljeni, svi događaji se nisu dogodili osim onih koje ste doživeli ili upoznali na Ostrvu zlatne školjke.Ako neko od vas ko pročita ovaj roman tamo i otputuje, neka ne zaboravi da poseti mudrog starca Fernanda, ili dobrog Garsiju.A kada se vrati sa ostrva, neka prošeta stradunom u dubrovniku i pri povratku kroz Crnu Goru svrati u Ostrog. Onaj ko to sve uspe, biće srećan do kraja života. Svaka sličnost imena ili podudarnost likova iz romana sa ličnostima iz vašeg okruženja je slučajna. Autor BELEŠKA O PISCU Mihajlo Krstović je rođen 13. avgusta 1936. u Velikoj Plani. Do početka Drugog svetskog rata živeo je sa majkom kod rođaka u Velikoj Plani, Novom Sadu i Beogradu, a za vreme rata u Sibnici, Junkovcima, Sopotu, Gornjem Milanovcu, Vodicama, Ratarima, Goloboku i Smederevskoj Palanci. Osnovnu školu otpočeo za vreme rata 1942. u selu Vodicama kod Smederevske Palanke, pred kraj rata školovanje nastavio u Bačkom Jarku, a posle završenog rata u mesti-ma službovanja majke, u Bajinoj Bašti, Kuršumliji i Čačku. Maturirao u Čačanskoj gimnaziji 1954, diplomirao na Arhite-ktonskom fakultetu u Beogradu 1959. Radio i živeo u Sremskoj Mitrovici, Čačku, Beogradu, Moskvi, Milhajmu na Ruru i Diseldorfu. Objavio je zbirku pripovedaka, Zigurat nezavisno izdanje Slobodana Mašića, (1985), zatim romane objedinjene pod zajedničkim naslovom Langobardi, i to Kopiranje Ticijana, prvi deo, u izdanju BIGZ-a (1997), drugi deo – Albijanov most (2000), treći deo – Vidova voda (2003) i četvrti deo – Sudbina Gerda i Pferda (2005) sve u izdanju Čigoja štampa. Godine 2009, u izdanju Čigoja štampa izlazi roman Preseljavanje prošlosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu i Diseldorfu.

Detalji predmeta Stanje Polovno PROZA 1-5 - komplet - MIROSLAV KRLEŽA Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada Kolo: PROZA 1–5 1. TRI KAVALJERA FRAJLE MELANIJE : VRAŽJI OTOK 2. POVRATAK FILIPA LATINOVICZA 3. NA RUBU PAMETI 4. BANKET U BLITVI I-II 5. BANKET U BLITVI III - Godina: 1980 - Izdavanje i proizvodnja: Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost : Globus, 1980 - Povez: tvrdi - Stanje: VRLO DOBRO očuvano , bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... -jedino knjiga 1 ima malo izlizanu naslovnicu ,par mm vidi se malo zute boje uz levi rub Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, --- 17.04. 12:13 prodavac je promenio načine slanja ---

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele : šetnja kroz rusku književnost - Vladimir Kaminer Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 235 Format: 20 cm Povez: Broširani O životu i delu Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja, Antona Čehova, Mihaila Bulgakova, Vladimira Majakovskog, Vladimira Nabokova i Danila Harmsa. Rođen u Moskvi, emigrirao u Berlin početkom devedesetih, Vladimir Kaminer je odrastao uz knjige Tolstoja i Dostojevskog, u školi se bavio Majakovskim i Čehovom, potajno je čitao Nabokova, javno recitovao Bulgakova, a sve do danas poštovalac je Danila Harmsa. Proslavljeni autor bestselera Ruski disko u ovoj knjizi na neponovljivo zabavan i duhovit način priča o životu i delu sedam velikih autora iz svoje domovine. Za njega Dostojevski, Tolstoj i ostali velikani ruske književnosti nisu apstraktni predmeti proučavanja, već ljudi od krvi i mesa. Oni su živeli i voleli, imali su neobične slabosti, čudne sklonosti i uvrnute živote, koji mnogo govore o svetu u kojem živimo. Knjiga Vladimira Kaminera izuzetno je živ i nadasve zabavan omaž sedmorici pisaca, koji čitaoca inspiriše da se upusti u vlastita istraživačka putovanja kroz književnost. Vladimir Kaminer (1967, Moskva) izučio je za pozorišnog i radio tonca i na kraju je studirao dramaturgiju na Pozorišnom institutu u Moskvi. Od 1990. sa ženom i dvoje dece živi u Berlinu. Redovno je objavljivao tekstove u različitim novinama i časopisima i organizovao je predstave sa svojim Ruskim diskom, koji je u međuvremenu stekao međunarodnu slavu. S istoimenom zbirkom pripovedaka i mnoštvom drugih knjiga postao je jedan od najomiljenijih i najtraženijih nemačkih književnika.

Samizdat Beograd, 2017. 22 cm, 222 str. meki povez, latinica ISBN: 9788679634931 Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista priča istinitu priču o izuzetnoj ženi Dijani Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sprovela jednu od najvećih humanitarnih akcija ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske.\ Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, u junu i julu 1942. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u Jasenovac, najveći ustaški koncentracioni logor. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Od žena su pre deportovanja oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika. \ Odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Штефан, Флорика Наслов Корени песме / Флорика Штефан Врста грађе књига ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1982 Издавање и производња Нови Сад : Матица српска, 1982 (Нови Сад : Будућност) Физички опис 140 стр. ; 20 cm Садржај С а д р ж а ј: Метафоре и политика (7-10); Незнање, каква неправда (11-14); На углу Пинкијеве, у Вршцу (15-20); Сађење врба у Гудуричком риту (21-24); Заједнички и индивидуални путеви (25-30); Како сам написала песму о Бранку (31-33); О откупу, о људима пре свега (34-41); Локве, или откупашко време из другог угла (42-50); Деда, ходајућа загонетка (51-56); Зашто не знам да пишем прозу (57-75); Контролор на вршалици (76-85); Исечак из новина, у школској кецељи (86-89); Тачкице и друге крупнице (90-96); Провокација (97-100); Норме (101-105); Недостижни Радивоје Марковић (106-109); Подуке (110-116); Андраш Ковач и новосадски писци (117-120); Радио-станица, друго искуство (121-122); О оцу и прузи, после смрти (123-132); Са тамних страница историје (133-135); Шта значи за мене Октобарски сусрет писаца 1977. у Београду (136-141). ISBN (Брош.) Предметне одреднице Радичевић, Бранко Марковић, Радивоје, - Ковач, Андраш, - Вршац Локве Београд УДК 821.163.41-94 COBISS.SR-ID 21157383

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“ Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Пајић, Петар, 1935-2017 = Pajić, Petar, 1935-2017 Наслов Риме / Петар Пајић Врста грађе поезија Језик српски Година 2007 Издавање и производња Београд : З. Вацић, 2007 (Смедеревска Паланка : Графос) Физички опис 44 стр. ; 20 cm Збирка Павиљон 38 ; 12 ISBN 978-86-908887-3-3 (брош.) Напомене Тираж 200 На пресавијеном делу кор. листа ауторова слика и белешка о њему Посвета аутора: НБКГ: ЛБМ 1512 УДК 821.163.41-1 PETAR PAJIĆ (Valjevo, 06.10.1935 — Beograd, 02.08.2017) Petar Pajić, srpski pesnik, pripovedač, esejista i dugogodišnji urednik Drugog programa Radio Beograda, rođen je 6. oktobra 1935. godine u Valjevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu, u Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Profesionalnu karijeru je započeo kao novinar lista "Mladost". Objavio je više zbirki poezije i izbora poezije, kao i više knjiga proze, satire. Zbirke poezije: "Dan" (1958), "Ljubav u brdima" (1962), "Pesme" (1967), "Čisto doba" (1968), "Svetle gore uz mora" (1978), "Ako porastemo do zvezda" (1981), "Čisto doba" (1990), "Srbija je na robiji" (2002), "Beogradska jabuka" (2003), "Najlepše pesme Petra Pajića" (2004), "Natitkah tetku" (2007) "Kad su Srbi čitali ušima" (2009), Njegova poezija i proza, za koje je dobio brojne nagrade, prevođene su na više stranih jezika i zastupljene u brojnim antologijama. Bio je član Udruženja književnika Srbije. * * * "...Pripadao je grupi neosimbolista, zajedno sa Brankom Miljkovićem. Dobio je više nagrada za poeziju i prozu, među njima i nagradu Zlatni krst kneza Lazara Vidovdanskog pesničkog pričešća u Gračanici. Član je uprave Udruženja književnika Srbije (2007)." "Dobitnik je Nagrade SANU iz fonda 'Branko Ćopić', 'Zlatnog krsta kneza Lazara', 'Povelje Morave' i 'Zlatnog beočuga'." [A. M.]

Detalji predmeta Stanje Polovno Vladimir Stanković je rođen u Koprivnici kod Zaječara, 7. decembra 1932. godine. Osnovnu školu je učio u Koprivnici. Gimnaziju je završio u Zaječaru, a diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Do 1979. godine je radio kao gimnazijski profesor, a zatim kao savetnik za srpski jezik i književnost u Zaječaru. Dvadeset pet godina je uređivao časopis Školski čas. Priredio je knjigu razgovora Razgovori o haiku poeziji sa Vladimirom Devideom 1991. godine, i knjigu razgovora sa Dragoljubom Zbiljićem Srpski jezik i ćirilica danas, 2005. godine. Vrstan je kazivač poezije. Priređeno je tridesetak književnih večeri na kojima je napamet, satima, govorio stihove naših i svetskih pesnika. Prevođen je na više jezika, a 2016. godine poznati ruski književnik i prevodilac Andrej Bazilevski preveo je i objavio izbor iz njegove poezije. Zbirke pesama za odrasle Dugo putovanje, 1979 Početak priče, 1988 Već danas, 1988 Sa žabama, 1991 Lirski junaci, 1995 Trilogija jave, 1996 Moć leptira, 2000 Majušna senka, 2000 Centralna tačka, 2000 Ušna školjka, 2001 Blagosloveno blato, 2002 Božji dar, 2003 27 ljubavnih, 2005 Deset prstiju, 2008 Božja volja, 2008 Moj otac rudar, 2015

Knjiga je kao nova. Radio Siga - Ivan Vidak Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 194 Format: 20 cm Povez: Broširani Glavni junak Vidakovog romana Kalman Gubica bački je dobošar, seoski glasonoša vijesti iz velikog svijeta, odnosno njegovih događaja. Nakon udara munje (direktno u glavu!), trpi i bori se protiv Glasa nestalog oca koji po njegovoj psihi čekića kao po nakovnju. Ovaj sukob glasova u i preko Kalmana osnovna je potka Radio Sige i razvoj radnje ovoga romana može se opisati kao povijest junakovog unutarnjeg otpora tim glasovima, odnosno kao priča o njegovim porazima i njegovoj slabosti. Radio Siga suptilan je i promišljeni roman, koji čitatelja istovremeno nasmijava, podučava, očarava ali još više uznemirava i užasava – bez eksplicitnih i prvoloptaških rješenja i efekata. Kad jednom pronađete finu frekvenciju Vidakovog Radija, više je ne napuštate. Neven Ušumović Ivan Vidak je rođen u Somboru 1981. godine. Od 1999. godine živi i radi u Zagrebu, gde je diplomirao dramaturgiju na Akademiji dramske umjetnosti.

Nikša Stipčević: DVA PREPORODA - Studije o italijansko-srpskim kulturnim i političkim vezama u XIX veku, Prosveta Beograd 1979, str. 279. Očuvanost 4. Никша Стипчевић (Сплит, 14. август 1929 — Београд, 12. јун 2011) је био српски историчар књижевности, професор универзитета, редовни члан САНУ. Његов отац Нико Стипчевић био је професор и начелник Општег одељења Министарства просвете Краљевине Југославије у Београду. Основну школу завршио је у Сплиту а Другу мушку гимназију у Београду 1948. године. Уписао се на Романску групу Филозофског факултета 1948. године, а дипломирао је 14. фебруара 1953. године (италијански језик и књижевност, под „В“ – француски језик и књижевност). Од 1953. године радио је у Институту за српски језик САН (Одсек за експерименталну фонетику). Исте године запослио се и као асистент за италијански језик на Катедри за романске језике и књижевност Филозофског факултета у Београду. Радио је као лектор за српскохрватски језик на Сорбони од 1959. до 1961. Докторску дисертацију „Књижевни погледи Антонија Грамшија“ одбранио је 1965. године на Филолошком факултету у Београду. Изабран је за редовног професора 28. децембра 1976. године. За дописног члана САНУ изабран је 15. децембра 1983. године, а за редовног 27. октобра 1994. године.

Najpoznatije delo turskog pisca Rešata Nurija Guntekina prvi put je objavljivano u nastavcima 1922. godine u dnevnom listu „Vakit“. Avanture mlade i živahne devojke Feride, koja je završila Francusku gimnaziju, počinju po njenom zapošljavanju u osnovnoj školi u jednom zabitom anadolijskom selu, pošto je zbog velikog razočaranja napustila svoju porodicu i verenika u Istanbulu. U svakoj drugoj kasabi i varoši, u kojoj potom službuje, prate je posledice Velikog rata za nezavisnost, teški uslovi života i siromaštvo. Čitaoci se upoznaju sa teškoćama u društvenom životu i kontradiktornim načinima razmišljanja s kojima se susreće ova sama, nezavisna devojka, potekla iz drugačijeg kulturnog miljea, kao i sa događajima iz njenog intimnog života. Grmuša je remek-delo početnog perioda razvoja realizma u turskoj književnosti. Po ovom najpoznatijem turskom ljubavnom romanu snimljena je hit serija „Ćalikušu“ – Dnevnik jedne ljubavi – koja je postigla svetski uspeh. –— Rešat Nuri Guntekin (Reşat Nuri Güntekin) rođen je u Istanbulu 1889. godine. Završio je Fakultet književnosti. Radio je kao profesor i direktor u gimnazijama, inspektor u Ministarstvu nacionalne prosvete, ataše za kulturu u Parizu. Bio je predstavnik Turske u UNESKU. Pored romana, pripovedaka i pozorišnih komada, objavio je i više prevoda.