Žanr: Crtani film Trajanje: 80 min. Epizode: Krle i robot Krle i radio Krle i zelena zvezda Krle i sibice Krle i jaje Krle i autic Krle hemicar Krle na maskenbalu Krle i kisobran..

Divlji duvan, seljački duvan seme (Nicotiana rustica) Cena je za pakovanje od 50 semena. Nicotiana rustica je jednogodišnja ili višegodišnja biljka iz porodice Solanaceae poznata kao mapacho u Južnoj Americi, te u Vijetnamu kao thuoc lao. Jako je potentan duvan zbog visoke koncentracije nikotina u listovima, što ga čini jako dobrim organskim pesticidom. Uzgajan je i korišten u Americi dugi niz godina. Prvenstveno je bio cenjen među plemenima, a i sve do dan danas zbog visokog postotka nikotina u svojim listovima koji iznosi 9%, dok kod listova običnog duvana (Nicotiana tabacum) taj postotak iznosi 1-3%. Također sadrži dvostruko više svih alkaloida od običnog duvana, te se često pri pušenju konzumira sa ostalim biljkama kako bi se smanjio sam intenzitet i težina pušenja. Rečeno je kako se pri pušenju ovog duvana istinski osjeti kako psihoaktivan može biti nikotin. Može narasti 1-3m u visinu što zavisi o samom varijetetu i uslovima uzgoja. Karakteriziraju je veliki zeleni lepljivi listovi bogati nikotinom i cvetovi slatkog mirisa koji su najčešće žuti ali mogu doći u belim i zelenim varijantama. Prirodni se areal roda Nicotiana rasprostire na cijelu Ameriku, a posebno na Ande gde nalazimo 45 vrsta, te dalje na Polineziju i Australiju gde nalazimo 21 vrstu. Glavne zastupljene komponente su nikotin, nornikotin i anabazin. Proporcija svakog spoja mnogo varira između vrsta i varijeteta. U manjim se koncentracijama javljaju i piridinski alkaloidi. Najglavniji alkaloid je nikotin (C10H14N2) koji je prezentiran kao bezbojna uljasta tekućina, jedan od naj jačih biljnih otrova i neurotoksin koji deluje na središnji i periferni živčani sustav. Smrtonosna mu je doza oko 50mg dok ga u duvanu za pušenje (Nicotiana tabacum) ima 1-3%. Simptomi trovanja izazvani dugotrajnim pušenjem su lupanje srca, kronični katar dušnika i bronhija, te na kraju popuštanje srca, koma i smrt. U prošlosti se najčešće koristio kao insekticid, dok se danas u te svrhe koriste njegovi derivati. upotreba: dve komercijalne najzastupljenije vrste ovog roda su Nicotiana tabacum koja se kultivira u toplim područjima i prodaje kao duvan za pušenje i Nicotiana rustica koja se prvenstveno kultivira za svetsku upotrebu kao insekticid. Ono bitno i zanimljivo je da se N. rustica upotrebljava u enteogenske svrhe od strane južnoameričkih amazonskih šamana koji je smatraju veoma svetom biljkom, te je koriste samu (tabakerosi) ili u kombinaciji sa drugim biljkama. Kako raste u prašumama, tako i sadrži dvadeset puta više nikotina od uobičajene severnoameričke vrste kao što je Nicotiana tabacum. Drugi su razlozi šamanske upotrebe što biljka sadrži visoke sadržaje MAOI beta-karbolina, te se stoga u nekim delovima prašume koristi kao dodatak psihoaktivnom napitku ayahuasci. Kao samog, šamani piju sok listova kao izvor raznih vizija. Ekstenzivno se koristi pri lečenju te se smatra veoma dobrim lekom. Uobičajeno se moči u vodi, te se potom voda insuflira. Također se puši u cigaretama, koristi kao klistir i lek protiv trakavice. Mapacho se najčešće ne puši, osim u retkim prigodama kao što su razne ceremonije i isceliteljski rituali šamana koji pušu dim u pacijenta tako da ga znaju čak i celog obavit dimom ili ga udišu sukladno ritualu. Rekreacijsko pušenje među plemenima severnozapadne Amazone nije uobičajeno te se zbog toga cigarete retko puše, osim u područjima gdje se plemenski običaji krše zbog akulturacije i dostupnosti komercijalnih cigareta. Mapacho je veoma važna biljka u životima svih plemena severozapadne Amazonije. Tako je okarakterizirana i znana pod raznim imenima poput lukux-ri, ye’-ma, a’-li, e’-li, mu-lu’, pagári-mulé, kherm'-ba, dé-oo-wé, itd. Igra ulogu u raznim isceliteljskim obredima, važnim plemenskim ceremonijama, te se ponekad koristi rekreacijski. U različitim se formama primenjuje medicinski kao plemenski lek. U raznim se plemenima različito koristi na razne načine, pa se tako npr. iscedak listova ubrzano trlja na istegnuća i modrice ili se listovi gnječe i stavljaju kao tople obloge oko čireva i inficiranih rana. Pripadnici jednog plemena mešaju zgnječene listove sa uljem palme, te potom utrljavaju u kosu kako bi sprečili otpadanje kose i eventualnu ćelavost. Drugo pleme konzumira sok listova terapeutski za neraspoloženje, pothlađenja i zmijske ugrize. U raznim se plemenima medicinski prakticira i duvanski šmrk ili snuf za razne bolesti, i to posebno pri lečenju plućnih bolesti. Kao što je spomenuto, puši se u retkim prigodama, na ceremonijama i isceliteljskim ritualima gde šamani ispuhuju dim, pljuju duhanov sok u pacijenta ili ga udišu, i to sve sa pravilnom inkantacijom i ritualom. Tokom ceremonija gde se uzima ayahuasca puše se velike cigare koje mogu biti duge i do 90cm. Zapadnija plemena rekreacijski puše manje cigarete u neritualne svrhe što se navodno pripisuje utjecaju kolonizatora koji su došli preko Anda. Još jedan primjer obuhvaća pušenje velikih cigara na festivalima pušenja duhana gdje se slavi inicijacija mladosti u muškost. Rekreacijska upotreba je najčešće na bazi snufova. Preparacija snufa je slična od plemena do plemena, a priprema se tako da se listovi beru i vješaju kako bi se osušili, ponekad iznad slabe vatrice, te se potom melju, fino filtriraju i miješaju sa otprilike jednakom količinom pepela raznih biljaka. Produkt je na kraju sivkasto zeleni prah. Najpoželjniji izvor pepela za ovu mješavinu je kora stabla divljeg kakaa (Theobroma subincaum). Snuf se uzima u bilo koje doba dana ali najčeće predvečer kada se također uzima i koka. Uobičajeno se mješavina šmrče sama ali se u mješavinu zna dodavat i papar kako bi snuf bio što efektniji. U rijetkim situacijama i pri posebnim festivalima, članovi nekih plemena znaju miješat praškastu koku sa duhanskim snufom. Tijekom takvih festivala i plesova duhanski se snuf konzumira u enormnim količinama, te često i sa ayahuascom kod nekih plemena. Snuf se konzumira pomoću cijevčica napravljenih od šupljih ptičjih kostiju, te ponekad pomoću dugih cijevčica napravljenih od biljnih stabljika. Gotovo sva plemena sjeverozapadne Amazone koriste mapacho kao snuf. Žvakanje listova se također prakticira među brojnim plemenima, te tako pripadnici jednog plemena drže maleni komadić lista u donjoj usnici po cijeli dan, dok drugi miješaju prah koke sa listovima te potom žvaču. Sok duhana se među nekim plemenima uzima sa ayahuascom ili maikojom (Brugmansia suaveolens ili anđeoska truba). Među jednim plemenom samo šaman može konzumirat sok listova kroz nosnice dok ga ostali muškarci piju. Mestizo ajahuascerosi Perua koriste mapacho kao dodatak svetom piću ayahuasci tako da drobe i melju listove sa slinom, te potom ostavljaju sok preko noći unutar izbušene rupe u kori vrste drveta Trichilia tocachcana, vjerojatno zbog toksičnog biljnog soka koji kaplje u sam pripremljen sok duhana. Kod drugog plemena glavni šaman čini svoje učenike da punim gutljajem popiju sok što potom izazove povraćanje i eventualnu narkozu. Pripadnici drugog plemena piju sok pri inkantacijama, vizionarskim potragama, preparacijama za bitku, pobjedničkim slavljima i vračanjima, te čak i žene piju sok pri vjenčanjima i inkantacijama. Lizanje duhana se također prakticira diljem sjevernozapadne Amazone iako nije uobičajeno u ostalom dijelu. Duhan se pretvara u gusti sirup zvan ambil. “Civilizirani” ilanerosi Venezuele i Kolumbije također uzimaju duhan u ovom obliku te ga nazivaju chimb. Nije poznato da li su to poprimili od indijanskih plemena ili obrnuto, ali je poznato da se ovakav način konzumacije koristio kod jednog već izumrlog plemena u Venezueli. Ambil se uobičajeno konzumira u rano predvečer skupa sa kokom. Sirup se nanosi na desni prstom ili štapićem, te se guta veoma polako sa slinom i prahom koke. Ostatak, odnosno talog formiran sporom evaporacijom vodenih ekstrakata listova duhana miješa se sa solju dobivenom ispiranjem pepela raznih vrsta biljaka. Kod jednog plemenom svaki muškarac može spraviti ambil, te nema posebnog sata ili ceremonije povezanog sa njegovom preparacijom. Aplikacija i konzumacija duhana u nekoj drugoj formi, npr. rektalno, nije znana u Južnoj Americi, osim među jednim plemenom koje obitava u Ekvadoru gdje se aplicira klistiranjem samo ili izmiješano skupa sa ayahuascom. Ayahuasca se pije u više navrata naizmjenično sa gutanjem duhanskog soka kako bi se induciralo povraćanje i inicijacija čišćenja prije same upotrebe izmiješanog klistira od ayahuasce i duhana. Zna se koristiti i u kombinaciji sa meksičkom kaljužnicom (Tagetes lucida). Navodno su je Azteci koristili na svojim ceremonijama posvećenim mrtvima, dok je neka druga plemena upotrebljavaju isključivo zajedno sa mapachom prilikom konzumacije peyote kaktusa ili nekih drugih halucenogena kako bi inducirali jasnije i manje zastrašujuće vizije. Na istoku južno od Turske, N. rustica koristi se zajedno sa pepelom nekog drveća kako bi se proizvelo sredstvo za šmrkanje zvano maraş out. U Rusiji se ova biljka naziva makhorka, te se tamo pušila sve dok komercijalni normalni duhan nije postao široko dostupan poslije Drugog svjetskog rata, ali se još i danas konzumira među ruskim seljacima i farmerima. U Vijetnamu se se uobičajeno puši poslije ručka na pun stomak kako bi se pripomoglo probavi, uz zeleni čaj ili lokalno pivo. Dim thuoc laa dovodi do preplavljenja nikotina u krvotoku što uzrokuje jaku vrtoglavicu koja traje i po nekoliko sekundi. Zanimljivo je spomenuti da su čak teži pušači običnog duhana imali problema sa intenzivnim volumenom dima, te su nuspojave bile mučnina i povraćanje. Glavna razlika između pušenja thuoc laa i drugih duhana je u načinu konzumacije. Koristi se vodena lula ili od bambusa zvana điếu cày (farmerska lula) ili keramička nargila zvana điếu bát. Lula se puni adekvatnom količinom vode, te se u punjenje lule stavlja mala količina duhana. Pali se šibicama, te će Vijetnamac pristojno odbiti upaljač te umijesto njega upotrijebiti zapaljeni mali komad kore drveta ili papira. Zažaruje se i uvlači dok se lula ne napuni dimom, te se tek potom dim uvlači u pluća dižući lulu u gotovo okomit položaj kao da se dim ispija. Pri samom se ispuhivanju dim ponovno ispuhuje iz pluća u lulu kako bi povratno zažario duhan u luli. uzgoj: vrste roda Nicotiana su veoma prilagodljive te će opstati u područima hladne klime iako potječu iz tople suptropske regije. Tako da kad posadimo biljku, sjeme koje izproducira će nam dat otpornije varijetete prilagodljivije našoj lokalnoj klimi u kojoj ih uzgajamo. Mogu biti zasijane u proljeće, te će već u ljeto cvjetati, a samo sjeme ćemo već imati prikupljeno u ranu jesen. Za dobar rast treba puno gnojiva i dosta mjesta za širenje korijenja. Veoma obilno rađa sjemenom koje može biti posađeno bilo kada u proljeće, ali je bolja sadnja prije u ranije proljeće radi boljeg i izdašnijeg rasta. Može se saditi u sjemena korita i posude, te direktno u tlo ako je dovoljno toplo. Pri uzgoju iz sjemena sjeme pošpricamo po površini supstrata, te je najbolje zalijevati rastućom kapilarnom metodom gdje vodu sipamo u tanjurić ispod posude i čekamo da se većina tla ovlaži, te tada mičemo posudu iz tanjurića i puštamo da se polako tlo izdrenira. Kako bi sjeme proklijalo zahtjeva neku relativnu temperaturu od 21°C i svijetlo bez neke velike prozračnosti. Pri takvim idealnim uvjetima sjeme bi trebalo isklijati za nekih tjedan dana. Klijanci bi trebali biti presađeni kao jako mali u roku od tjedan dana nakon proklijanja iz sjemena. Ako presađivanje radimo kasnije onda može lako doći do oštećenja korijena što tada rezultira veoma siromašnim, ljigavim i usporenim rastom do kraja života biljke. Iako zahtjevaju dosta mjesta, mogu biti uspiješno sađene u posudama. Stoga bi bilo najbolje uzeti poveću posudu u koju ćemo staviti dosta bogatog komposta, odnosno hranjive zemlje. U posudama će zahtjevati dnevno regularno zalijevanje tijekom najtoplijeg ljetnog razdoblja.

Ruj Blaz Viktor Igo Izdavač Srpska književna zadruga 268., Beograd, 1936. godina. Tvrd povez, format: 13x19 cm, 134 strana, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra nema tragova koriscenja! Ruj Blaz“ (francuski: Rui Blas) je tragedija francuskog dramskog pisca Viktora Igoa u pet činova, prvi put postavljena u Parizu 8. novembra 1838. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza. Radnja predstave odvija se u Španiji u XVII veku, kao glavni lik, pesnik skromnog porekla, kojeg gospodar prikazuje kao plemića i uzdiže se svojim sposobnostima na kraljevskom dvoru, ali kao rezultat spletki je prinuđen na samoubistvo. ktj-19

VIKTOR IGO GAVROŠ Tvrdi povez Izdavač Bookland Виктор Мари Иго (франц. Victor Marie Hugo; Безансон, 26. фебруар 1802 — Париз, 22. мај 1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација.[1] За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске. Иго је рано стекао књижевну славу која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он је од угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације. Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетаријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Залагао за хуман третман према похватаним револуционарима након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године. Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Успео је да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу. Детињство, младост и утицаји Млади Виктор Иго Виктор-Мари Иго је рођен 26. фебруара 1802. у Безансону као трећи син Жозефа Леополда Сигисберта Игоа (1773–1828) и његове супруге Софи Требуше (1772—1821). Већину живота провео је у родној Француској. Међутим, био је изгнан из државе за време владавине Наполеона III. Године 1851. живео је у Бриселу, од 1852. до 1855. живео је на Џерзију, а од 1855. до 1870. и поново од 1872. до 1873. на Гернзију. Године 1852. добио је генерално помиловање и од тада је у добровољном егзилу. Игоово рано детињство било је испуњено великим догађајима. У веку пре његова рођења, у Француској револуцији догодио се крај династије Бурбона, а сам Иго је доживео успон и пад Прве републике и настанак Првог царства под вођством Наполеона Бонапарте. Наполеон се прогласио царем када је Иго имао само 2 године, а династија Бурбона се вратила на трон пре Игоовог осамнаестог рођендана. Различити политички и верски погледи Игоових родитеља одражавали су силе које су се бориле за превласт у Француској током целог његова живота; Игоов отац био је високо одликовани официр у Наполеоновој војсци, атеистички републиканац који је сматрао Наполеона херојем, док је његова мајка била католичка ројалисткиња која је по неким причама за љубавника изабрала генерала Виктора Лахорија, који је 1812. погубљен због сумње да је ковао планове против Наполеона. Софи је следила свог мужа на задатке у Италију (где је Леополд служио као гувернер провинције близу Напуља) и у Шпанију где је водио три шпанске провинције. Свесна проблема сталног сељења због војног живота и због могућности да је превари њен неверни супруг, Софи се 1803. привремено растала од Леополда и настанила у Паризу. Од тада је доминирала Игоовим образовањем и развојем. Резултат тога био је приметан у његовим раним песмама и прози чије су главне теме биле краљ и вера. Тек касније, посматрајући догађаје који су узроковале револуцију 1848, Иго је одбацио католички ројализам и постао је поборник републиканизма и слободе мишљења. Рана поезија и проза Иго са својим старијим сином Франсоа-Виктором. Игоова кћи Леополдин. Као и многе друге младе писце његове генерације, Игоов узор био је Франсоа Рене де Шатобријан, отац романтизма и једна од најистакнутијих књижевних личности у Француској за време 1800-их. У својој младости, Иго је развио тезу „Шатобријан или ништа“ и његов каснији живот имао је јако великих сличности са животом његовог претходника. Као и Шатобријан, Иго је подстицао и унапређивао развој романтизма. Постао је повезан с политиком као херој републиканизма и био је изгнан из домовине због својих политичких мишљења. Страст и елоквенција Игоових ранијих дела донела му је успех и славу у младости. Његова прва песничка збирка „Нове оде и различите песме“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) издата је 1824. када је Иго имао само 23 године, а донела му је краљевску плату од Луја XVIII. Иако су се песмама дивили због њиховог спонтаног заноса и течности, тек је идућа збирка из 1826. (Оде и баладе) открила Игоа као великог и одличног песника, мајстора лирике и креативне песме. Против мајчиних жеља, млади Иго се заљубио и тајно верио са пријатељицом из детињства Адел Фуше (1803—1868). Због необичне блискости са мајком, Иго се тек након њене смрти 1821. осећао слободним да се ожени са Адел (то се догодило 1822). Своје прво дете, сина Леополда, добили су 1823, али дете је преминуло још у детињству. Игоова остала деца су била кћери Леополдин (рођена 28. августа 1824) и Адел (рођена 24. августа 1830), и два сина Шарл (рођен 4. новембра 1828) и Франсоа-Виктор (рођен 28. октобра 1828). Иго је свој први роман, „Хан Исланђанин“ (Han d`Islande) издао 1823, а други роман „Буг-Жаргал“, издао је три године касније, 1826. У периоду између 1829. и 1840. Иго је издао још 5 песничких збирки (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; и Les Rayons et les ombres, 1840) и тако утврдио своју репутацију једног од највећих и најбољих лирских песника свих времена. Позоришни рад Битка за Ернани (1830) Иго није тако брзо постигао успех са својим позоришним делима. Године 1827. издао је никад изведену драму „Кромвел“, која је познатија по ауторовом предговору него по самој радњи (гломазна и дуга драма сматрала се „неприкладном за извођење“). У уводу, Иго саветује француске писце да се ослободе класицистичког театра и тако покренуо битку између класицизма и романтизма која ће након тог догађаја трајати још годинама. Након „Кромвела“, 1828. уследила је драма „Ами Робсар“, једна експериментална драма из Игоовог детињства која је инспирисана историјским романом „Кенилворт“ Волтера Скота. Продуцирао ју је његов шурака Пола Фушеа, а она је изведена само једном пред више но незахвалном публиком и одмах скинута са позорнице. Прва Игоова драма коју је лично продуцирао била је „Марион Делорме“. Иако је првобитно забрањена и цензурисана због критике монархије, забрана је скинута, а премијера без цензуре одржана је 1829, поново без успеха. Међутим, следећа драма коју је Иго написао и продуцирао - „Ернани“ - показала се као један од најуспешнијих и најпотреснијих догађаја 19. века на француској позоришној сцени. То се догодило већ прве ноћи када је постала позната као „Битка за Ернани“. Данас је дело релативно непознато и не памти се осим као подлога за Вердијеву истоимену оперу. Но, у оно време, извођење представе скоро се претворило у рат између тада кључних супарника у француској култури и друштву: класицисти против романтичара, либерали против конформиста и на крају републиканци против ројалиста. Драму су новине углавном осудиле, али се она изводила пред пуним позориштем из вечери у вече. Такође је сигнализирала да се Игоов концепт романтизма изразито исполитизовао: Иго је веровао да ће исто као што ће и либерализам ослободити народ од патњи под монархијом и диктатуром, романтизам ослободити уметност од класицизма. Глумица Жилијет Друе, Игоова љубавница Иго је 1832, инспирисан успехом „Ернанија“, написао још једну драму „Краљ се забавља“. Драма је забрањена одмах након првог извођења и то због истакнутог исмејавања француског племства, али је постала изузетно популарна у штампаном облику. Мотивисан забраном, Иго је своју следећу драму „Лукреција Борџија“ написао за само 14 дана. Драма је изведена тек 1833. и доживела је знатан успех. Госпођица Жорж (бивша Наполеонова љубавница) играла је главну улогу, а глумица Жилијет Друе играла је једну од споредних улога. Друе је касније имала врло важну улогу у Игоовом приватном животу поставши његова доживотна љубавница и муза. Иако је Иго имао много љубавних авантура, чак је и Игоова супруга признала да је Друе изузетно повезана са Виктором и сматрала ју је делом проширене породице. У Игоовој следећој драми „Марија Тјудор“ из 1833, Друе је играла улогу Џејн Греј, претходницу Марије Тудор. Но, Друе није била погодна за ову улогу и замењена је другом глумицом одмах након првог извођења. То је била њена последња улога на француској позорници. Од тада је свој живот посветила Игоу. Уз малу новчану помоћ, постала је његова секретарица и сапутница за наредних 50 година. Игоов „Ангело“ премијерно је изведен 1835. и доживео је велик успех. Убрзо након тога, гроф од Орлеана (брат краља Луја-Филипа и велики обожаватељ Игоових дела) основао је ново позориште да подржи извођење нових драма. Театр де ла рененсанс (Théâtre de la Renaissance) отворен је у новембру 1838. и прва представа која се у њему изводила је „Руј Блаз“. Иако се та драма данас сматра једним од Игоових најбољих, у оно време није била баш добро прихваћена. Иго није написао нову драму све до 1843. Ле Бирграв (Les Burgraves) је била његова последња права драма. Приказана је само 33 пута и полако је губила гледаоце, који су ишли да гледају конкурентску драму. Иако је касније, 1862, написао једну кратку драму „Торкемада“, она није издата све до 1882. и није била намењена за извођење на позорници. Ипак, Игоов интерес за позориште није опао и 1864. је написао добро-прихваћени есеј о Вилијаму Шекспиру, чији је стил покушао опонашати у својим сопственим драмама. Зрела фаза Илустрација Алфреда Барбуа из првог издања Богородичина црква у Паризу (1831) Игоово прво дело за одрасле појавило се 1829, а одражавало је оштру социјалну савест која ће увелико утицати на једно од његових каснијих дела. „Последњи дани човека који је осуђен на смрт“ је дело које је имало дубок утицај на књижевнике као што су Албер Ками, Чарлс Дикенс и Фјодор Достојевски. „Клод Ге“, кратка документарна прича о убици из стварног живота који је погубљен у Француској, појавила се 1834, и како је сам Иго тврдио, она је била претеча његовог најпознатијег дела „Јадници“. Први Игоов прави, дуги роман био је изузетно успешна „Богородичина црква у Паризу“, који је објављен 1831. и одмах је преведен на скоро све европске језике. Један од ефеката романа била је популаризација Богородичине цркве у Паризу, која је ос тада почела привлачити на хиљаде туриста који су прочитали роман. Књига је такође инспирисала љубав према предренесансним грађевинама, које се од тада активно чувају. Портрет Козете који је направио Емил Бајар, слика је из првог издања „Јадника“ (1862) Иго је почео планове за свој нови велики роман о социјалној патњи и неправди за време 1830-их, али је било потребно пуних 17 година како би се његово најпознатије и најдуговјечније дело, „Јадници“, реализовало и коначно било објављено 1862. Сам аутор је био свестан да је његов нови роман изврстан и издавање је припало купцу који је највише понудио. Белгијска издавачка кућа Лакроа & Вербекховен прихватила се маркетиншке кампање, што је било необично за то време, штампајући новинска издања дела пуних 6 месеци пре његовог објављивања. Првобитно је издала само први део дела („Фантина“), истовремено издаван у већим градовима. Делови књиге брзо су се распродали и имали су велики утицај на француско друштво. Критике дела сезале су од дивљег ентузијазма па до интензивних осуда, но проблеми који су истакнути у „Јадницима“ убрзо су се нашли на дневном реду француске Народне скупштине. Тај роман је и дан данас још увек популаран у целом свету, адаптиран је за филм, ТВ и музичку сцену, а написано је још и пар књига које се на неки начин сматрају наставцима романа. Иго се од социјално-политичких проблема удаљио у свом идућем роману, Работници на мору који је издат 1866. Упркос томе, књига је добро примљена, можда због претходног успеха „Јадника“. У роману посвећеном каналском острву Гернзију, на којем је Иго провео 15 година изгнанства, Игоово описивање човекове битке са морем и са страшним створењима које живе испод површине изродило је нови тренд у Паризу - лигње. Од јела и изложби па до шешира и забава у симболу лигње, Парижани су постали фасцинирани том животињом коју су многи тада сматрали мистичном. Гернзијевска реч која је коришћена у књизи користила се како би реферисала на хоботницу. Главни лик долази са острва Уме. Карикатура Онореа Домијеа, на врхунцу Игоовог политичког живота: `Иго је најмрачнији од свих великих озбиљних људи.` (1849) Политичко-социјалним проблемима вратио се у свом идућем делу, Човек који се смеје које је објављено 1869. и које је дало критични приказ аристократије. Овај роман није био толико успешан као његови претходници те је сам Иго рекао да се повећава разлика између њега и његових књижевних савременика као што су Гистав Флобер и Емил Зола, чија су натуралистичка дела постајала све популарнија од Игоових романтистичких дела. Његов задњи роман „Деведесет трећа“, издат 1874, бавио се проблемом који је Иго пре избегавао: Владавина терора за време Француске револуције. Иако је његова популарност опадала након што је роман издат, многи „Деведесет трећу“ сматрају јако моћним делом које је раме уз раме са Игоовим претходним делима. Политички живот и изгнанство Међу стенама на Џерзију (1853-55) Након три неуспешна покушаја, Иго је 1841. први пут изабран у Француску академију и тако је утврдио своју важну улогу у француској књижевности. Након тога се увелико укључио у политички живот и постао је велики поборник републике. Краљ Луј-Филип га је 1841. поставио за краљевског генеалога и тиме је ушао у Високе одаје као пир де франс (еквивалент енглеског лорда) и на тој позицији је говорио против смртне казне и социјалне неправде, а залагао се за слободу штампе и самоуправу за Пољску. Касније је изабран у законодавну и уставотворну скупштину, мало пре револуцију 1848. и формирања Друге француске републике. Када је Луј Наполеон (Наполеон III) преузео потпуну власт 1851. и када је донео антипарламентарни устав Иго га је отворено прогласио издајицом сопствене домовине. У страху за живот Иго бежи у Брисел, па на Џерзи, а са породицом се коначно сместио на једно од острва у Ламаншу, Гернзи, тачније у Отвил Хаус где је живео у изгнанству до 1870. Док је био у егзилу, Иго је написао своје познате памфлете против Наполеона III, „Наполеон мали“ и Прича о једном злочину. Памфлети су забрањени у Француској, али упркос томе су тамо имали велик утицај. Иго је за време свог боравка на Гернзију написао нека од својих најпознатијих дела, као што су Јадници и његове врло цењене збирке поезије (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; и La Légende des siècles, 1859). Иго је једном приликом уверио владу краљице Викторије да поштеди 6 Ираца смртне казне због терористичких активности. Тај његов чин је за последицу имао уклањање смртне казне из женевског, португалског и колумбијског устава.[1]. Иако је Наполеон III издао помиловање свим политичким изгнаницима 1859, Иго је одбио да се врати јер би то значило да треба да повуче своје критике и измени мишљење према влади и краљу. Тек када је Наполеон III пао и настала Трећа република, Иго се вратио у домовину 1870, у којој је врло брзо изабран у Народну скупштину и Сенат. Верски погледи Виктор Иго 1884. Игоови верски погледи радикално су се мењали током његовог живота. Као младић био је католик и изражавао је велико поштовање према црквеној хијерархији и ауторитету. Од тада се све више одаљава од католицизма и изражава велико негодовање према папи и има снажне антиклерикалне погледе. Током егзила постао је спиритуалиста, а касније је постао поборник рационалног деизма који је био сличан ономе који је подржавао Волтер. Када је један пописник 1872. питао Игоа да ли је католик, Иго је одговорио: `Бр. 1 слободоумник`. Иго за време свог „спиритуалног“ периода на Гернзију (1855) Иго никад није изгубио своју антипатију према римокатоличкој цркви углавном због њене равнодушности за недаће радника који су били тлачени од стране монархије и можда због учесталости којом су се Игоова дела налазила на папиној листи „забрањених књига“ (Католичка штампа напала је Игоа чак 740 пута због „Јадника“). Након смрти својих синова Карла и Франсоа-Виктора, Иго је захтевао да се сахране без крстова и без свештеника, а исто тако је желео да се и он сахрани. Иако је Иго веровао да је католичка догма стара и умирућа, никада није директно напао саму институцију. Остао је врло религиозан и до краја живота је веровао у моћ и потребу молитве. Игоов рационализам се може наћи у његовим песмама Торкемада (1869, која говори о верском фанатизму), Папа (1878, насилно антиклерикална), Вере и вера (1880, у којој одбија корист цркава) и у оним постхумно издатим Крај Сотоне и Бог (1886. и 1891, у којој хришћанство представља као грифона, а рационализам као анђела). О вери је Иго рекао: Вера пролази, Бог остаје . Предвидео је да ће хришћанство постепено нестати, али да ће људи и након тога веровати у `бога, душу и одговорност`. Последње године и смрт Виктор Иго, аутор: Алфонс Легро Виктор Иго на одру, фотографија Феликса Надара. Када се Иго 1870. вратио у Париз, народ га је славио као националног хероја. Упркос својој популарности Иго је изгубио изборе за Народну скупштину 1872. У врло кратком периоду након неуспелих избора Иго је добио лакши мождани удар, доживео је Опсаду Париза, његова ћерка је завршила у лудници, а истом периоду је изгубио и два сина. Његова друга ћерка, Леополдин, утопила се у бродској несрећи 1843, супруга Адел умрла је 1868, а његова верна љубавница Жилијет Друе умрла је 1883, само две године пре његове смрти. Упркос великим породичним губицима Иго је истрајавао на политичким променама. Дана 30. јануара 1876. изабран је за члана новооснованог Сената. Његова последња фаза у политичком животу сматра се неуспелом. Иго је играо улогу тврдоглавог старца и врло је мало учинио за свог боравка у Сенату. У фебруару 1881. Иго је прославио свој 79. рођендан. У част његовог уласка у осму деценију живота, одана му је једна од највећих почасти икада одана једном живом писцу. Прослава је започела 25. фебруара када је Иго добио вазу из Севра, традиционални дар за суверене. Дана 27. фебруара у његову част је одржана једна од највећих парада у француској историји. Народ је марширао од Авеније Ејло, па до Јелисејских поља и на крају до самог центра Париза. Народ је марширао 6 сати како би прошао крај Игоовог стана из кога је он поворку посматрао са прозора. Сваки детаљ параде направљен је и испланиран само за Игоа. Службени водичи су чак носили и раздељке као алузију на Козетину песму у Јадницима. Виктор Иго је преминуо 22. маја 1885. у 83. години живота, и његова смрт је била попраћена јавним жалошћу. У свету га не ценимо само као изврсног књижевника него као и државника који се борио за очување целовитости Треће Републике и демократије у Француској. Више од 2 милиона људи придружило се његовој погребној поворци која је кренула од Тријумфална капија па до Пантеона где је сахрањен. Цртежи Залазак сунца (1853-1855) Хоботница са иницијалима В. Х. (1866) Врло мало људи зна да је Иго био једнако успешан у ликовној уметности као и у књижевности, створивши преко 4.000 цртежа у свом животу. Иако му је цртање на почетку био само хоби, оно почиње играти јако велику улогу у његовом животи нешто пре његовог егзила, када је донео одлуку да престане писати како би живот посветио политици. Цртање је био Игоов главни креативни израз у периоду од 1848. до 1851. Иго је радио само на папиру малог формата, користећи углавном тамносмеђи или црни туш са малим додацима беле и врло ретко у боји. Његови сачувани цртежи су изненађујуће успешни и поприлично „модерни“ у свом стилу. Данас се његове слике сматрају једним од претеча надреализма и апстрактног експресионизма. Иго се није устручавао користити дечје шаблоне, мрље од тинте, чипке и друга помагала, такође често користећи угаљ са шибица и своје прсте радије него оловке и четкице. Некад је додавао и кафу и чађ да би постигао ефекте које жели. Говори се да је Иго често цртао левом руком или без гледања у папир, чак и док је био у спиритуалистичким сеансама како би допро до подсвесне мисли. Тај његов концепт је касније популаризирао Сигмунд Фројд. Иго је своје цртеже држао подаље од јавности у страху да не засене његов књижевни рад. Своје цртеже је волео делити породици и пријатељима, најчешће као илустрације на ручно израђеним разгледницама које је слао за време свог егзила. Нека његова дела излагана су, и њима су се дивили уметници као Винсент ван Гог и Ежен Делакроа, који су се касније говорили, да је Иго постао ликовни уметник, а не књижевник, засенио би све ликовне уметнике свог века.

Viktor Igo Ruj BlazTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaRuj Blaz“ (francuski: Rui Blas) je tragedija francuskog dramskog pisca Viktora Igoa u pet činova, prvi put postavljena u Parizu 8. novembra 1838.Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu.Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona.Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja.Rana poezija i prozaIgo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom.Igoova kći Leopoldin.Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme.Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.Pozorišni radBitka za Ernani (1830)Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice.Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma.Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnicaIgo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina.Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.Zrela fazaIlustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831)Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju.Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862)Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana.Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume.Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849)Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima.Politički život i izgnanstvoMeđu stenama na Džerziju (1853-55)Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike.Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870.Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859).Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1].Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat.Verski poglediViktor Igo 1884.Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`.Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.)Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve.Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela).O veri je Igo rekao:„Vera prolazi, Bog ostaje”. Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`.Poslednje godine i smrtViktor Igo, autor: Alfons LegroViktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara.Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu.U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima.Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen.CrtežiZalazak sunca (1853-1855)Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866)Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu.Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851.Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma.Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd.Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka.SpomeniciStanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu.Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej.Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai).DelaOko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga.RomaniBug-Žargal, 1826.Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829.Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831.Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831.Klod Ge (Claude Gueux), 1834.Jadnici (Les Misérables), 1862.Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866.Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869.Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874.DrameKromvel (sa programskim predgovorom), 1827.Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija)Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović)Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija)Lukrecija Bordžija, 1833.Marija Tjudor, 1833.Ruj Blaz, 1838.PolemikeNapoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851.Govori i apeliLa défense du littoral (O zaštiti obale)La condition féminine (Žensko „stanje“)L`enseignement religieux (Religijsko učenje)Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne)Pour la Serbie (Za Srbiju)ZanimljivostiViktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.Radnja predstave odvija se u Španiji u XVII veku, kao glavni lik, pesnik skromnog porekla, kojeg gospodar prikazuje kao plemića i uzdiže se svojim sposobnostima na kraljevskom dvoru, ali kao rezultat spletki je prinuđen na samoubistvo.9/11