Telefon Land Rover Q6 mobilni telefon Land Rover Q6 mobilni. Najača baterija na tržistu 20000 mAh ! ! ! Mobilni telefon za dve sim kartice radi na sve mreze, SRPSKI MENI posedjuje slot za memorisku karticu ima ojačano kućište otporno na udarce i padove od standarnih mobilnih telefona. Dugo trajanje baterije sa samo jednim punjenjem, pa je zbog toga pogodan za sve koji preferiraju ekstremne uslove života (planinarenje, logorovanje, kampovanje. . . ) a poseduje i izuzetno dve jake led lampe koja je uvek pri ruci. Telefon ima velike dugmice jako se čuje i pogodan je za starije ljude -Slot za dve sim kartice i slot za memorijsku karticu. -Diktafon -Kameru -Radio prijemnik – 2 Led lampe dometa do 10m – Baterija -Meni na engleskom jeziku. -Pakovanje sadrži: kutiju, telefon i punjač. -Baterija:20000 mAh Šifra proizvoda: Land Rover Power Q6 Kategorija: Tehnika Mikrofon i stalak za mikrofon i pop filter. Ceo komplet Najjači laser koji pali šibice, karton, drvo, itd.

Antologija ruske priče XX vek - komplet 1-5 Ovaj luksuzni komplet u pet knjiga sadrži dela sledećih autora: Knjiga 1: Fjodor Sologub - Čovečuljak Maksim Gorki - Makar čudra, Starica Izergil Ivan Bunjin - Braća, Gospodin iz San Franciska Mihail Kuzmin - Priča o Ksantu, kuvaru cara Aleksandra i njegovoj ženi Kali Valerij Brjusov - Sada kad sam se probudio Leonid Andrejev - Eleazar, Ben-tovit Aleksej Remizov - Zanofa, Đavolović Aleksandar Grin - Pacolovac Andrej Beli - Gospodarica visina Arkadije Averčenko - Prijateljsko pismo Lenjinu, Smrt marksiste Pavel Muratov - Leroska zmija, Konkvistadori, Morali Jevgenije Zamjatin - Priča o onom najvažnijem, Pećina, Ivani Velimir Hlebnjikov - Iskušenje grešnika, Ka, Ka2, Labudija budućnost Sigizmund Kšižanovski - Most na Stisku Aleksandar Čajanov - Slučaj frizerske lutke Boris Pasternak - Nadmeni prosjak Osip Mandeljštam - Egipatska marka Mihail Bulgakov - Čičikovljevi doživljaji, Holanđanin lutalica Konstantin Feđin - Vrt, Tišina, Pseće duše Knjiga 2: Martina Cvetajeva - Đavo Leonid Dobičin - Otac, Susreti s Liz, Portret Isak Babelj - Kako se to radilo u Odesi, Priča o mome golubinjaku, Di Graso Mihail Zoščenko - Istorija bolesti, Kaljača, Griška Žigan, Starica Vrangel, Mamac, Žrtva revolucije, Aristokratkinja, Mersi Boris Piljnjak - Smrtno mami, Bez naslova, Čovečji vetar Jurij Tinjanov - Istorijske priče Georgij Ivanov - Raspad atoma Vselovod Ivanov - Dete, Mikail – srebrne dveri, Bog Matvej Nikolaj Nikitin - Ljubav Nikolaj Tihanov - Čajdžinica kod Labi-hauza Ilja Iljf i Jevgenije Petrov - Kako se stvarao Robinzon, Rezervisano mesto Mihail Slonimski - Kapetan druge klase Rotčenko, Đavolji točak Jurij Olješa - Ljubav Vladimir Nabokov - Poseta muzeju, Bajka Leonid Leonov - Drvena kraljica, Tuatamur Andrej Platonov - Makar sumnjalo, Treći sin, Povratak Lav Lunc - Akt No 37, Nenormalna pojava Venijamin Kaverin - Anali grada Lajpciga za 18… fodinu Aleksandar Vedenski - Gde. Kad, Nekoliko razgovora Danil Harms - Slučajevi, Anegdote Knjiga 3: Konstantin Pustovski - Potoci u kojima igraju pastrmke, Sneg, Bela duga, Kišni osvit, Telegram, Skupocena prašina Nina Berberova - Rukavice, Priča koja nije o ljubavi, Večna obala Gajto Gazdanov - Crni labudovi, Smrt gospodina Bernara, Ožiljak, Salomina sudbina Mihail Šolohov - Ždrebe, Put u život Vasilij Grosman - Nekoliko tužnih dana Varlam Šalamov - Apostol Pavle, Ukrotitelj zmija, Sentencija Vladimir Dudincev - Novogodišnja bajka Aleksandar Solženjicin - Matrjonino domaćinstvo Jurij Nagibin - Svetlo u prozoru Jurij Trifonov - Golubija smrt Vitalij Sjomin - Na reci Andrej Sinjavski - Zlatna pertla Jurij Kazakov - Adam i Eva, Na ostrvu, Dvoje u decembru, Eno trči pas Knjiga 4: Čingiz Ajtmanov - Džamilja, Prvi učitelj Vasilij Šukšin - Osobenjak, Nepokolebljiv čovek Anatolij Kuznjecov - Statista Boris Vahtin - Njena lična stvar Jurij Mamlejev - Mrtvački sanduk, Mladoženja, Potopi mi glavu, Pisma Kaći Fridrih Gorenštejn - Starice Vasilij Aksjonov - Na pola puta do meseca, Doručak četrdeset treće godine, Riđokosi iz susednog dvorišta Vladimir Vojnovič - Rastojanje od pola kilometra, Crtica, Miris čokolade Vasilij Belov - Dan za danom Vladimir Maramzin - Ja, sa šamarom u ruci Anatolij Gladilin - Dve godine do proleća Valentin Rasputin - Šta da kažem vrani Vladimir Makanjin - Usamljeno mesto, Priča o priči Viktorija Tokareva - Korida, Lavina Knjiga 5: Andrej Bitov - Penelopa, Vrata, Puškinova fotografija Mark Haritonov - Kazanova Ljudmina Petruševska - Crni kaput, Dva carstva, Iza zida Vladimir Kazakov - Moji susreti, S Vladimirom Kazanovom Anatolij Kim - Bićemo krotki kao deca, Visoka trava Valerij Popov - Šta se to dešava Dimitrij Prigov - Večno živ Sergej Dovlatov - Kofer – Predgovor, Pristojno odelo sa dva reda dugmadi Vladimir Krupin - Stvarni događaji Eduard Limonov - The Night Supper Saša Sokolov - Uznemirena lutka Jevgenij Popov - U kući nema nikoga Vjačeslav Pjecuh - Centralno – jermolajevski rat Viktor Jerofejev - Anino telo ili kraj ruske avangarde, Krah svega, Putovanje pupka u Lasu Nina Sadur - Veštičine suze, Zle devojke Tatjana Tolstoj - Pesnik i muza Jurij Bujda - Modre usne, NSCDTČNDSI, Smrt elefanta, Svi ključevi, sve brave, sva srca Vladimir Sorokin - Početak sezone, Hirošima Aleksej Slapovski - Život Lagarpova Jegor Radov - Ćutanje je znak odobravanja, Jedan dan sa ženom, Dnevnik jednog klona Viktor Peljevin - Bubanj za gornji svet, Ivan Kublahanov Vladimir Belobrov i Oleg Popov - Muva ili Lavrentije Zajcev na službenom putu Igor Martinov - Noć kada su sovjetski elefanti ušli u Prag Zinaida Kitajceva - Tranzit Glorije Mundi Andrej Gelasimov - Žana Jekaterina Sadur - Dečak sa šibicama Prikaži više

Žarko Dolinar (Koprivnica, 3. srpnja 1920. – Basel, 9. ožujka 2003.), prof. dr., hrvatski znanstvenik i stolnotenisač.Svjetski i mnogostruki državni stolnoteniski prvak. Nositelj naslova Pravednik među narodima države Izrael. Životopis Žarko Dolinar rodio se u Koprivnici 1920. godine u obitelji sudca dr. Jakoba i majke Franjice rođ. Fridrih.Rodio se isti dan iste godine u istoj ulici kada i Marijan Badel. Otac mu je bio visoki sudac i vijećnik Banskog stola. Rođaci s majčine strane Fridrih (Friedrich) osnovali su 20. kolovoza 1912. godine Hrvatski športski klub `Slaven` (danas NK Slaven Belupo Koprivnica).Ujak Krešimir Fridrih bio je teniski prvak i reprezentativac u Davis Cupu, zatim doktor prava i generalni direktor Pošte Banovine Hrvatske. Također ujak Dragutin Karlek bio je reprezentativac u nogometu (vratar HAŠK-a) i hokeju na ledu. U mladosti se seli iz rodne Koprivnice u Novi Sad gdje se 1934. počinje baviti športom a 1935. – 1936. nastavlja u Ljubljani te potom od kraja 1936. u Zagrebu.Išao je u gimnaziju u sva tri grada. Imao je popravni iz matematike, ali nije pao razred. Diplomirao je na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu 1948. godine.U Zagrebu je 1959. godine, na Veterinarskom fakultetu, stekao doktorat znanosti iz anatomije, histologije i embriologije. Spašavanje Židova u NDH Za vrijeme Drugog svjetskog rata i tijekom četiri godine NDH zajedno s bratom Borisom krivotvorio je propusnice i neke druge dokumente za preko 360 Židova koji su na taj način spašeni.Ustaške su vlasti doznale da braća Dolinari spašavaju Židove, ali ih nisu dirali.Uhitili su njihova oca Jakova i smijenili ga s položaja suca no oni su nastavili posao.Na incijativu skupine preživjelih braća su proglašena Pravednicima među narodima 1993. godine. Znanstvena karijera Godine 1962.Žarko Dolinar izbačen je sa zagrebačkog Veterinarskog fakulteta, nakon 14 godina rada te je od 1963. živio i radio u Baselu u Švicarskoj gdje je na Medicinskom fakultetu habilitirao te više od 25 godina bio nastavnik, a također bio je i vicedirektor Anatomskog instituta te ekskatedralni nastavnik.Uz anatomiju, bavio se genetikom, citologijom, histologijom, embriologijom i patologijom.Bio je izvanredni profesor Medicinskog fakulteta (od 1969. do 1985.), te predavač na Stomatološkom fakultetu (od 1978. do 1983.) u Baselu. Od 1976. do 1982. godine držao je švicarski rekord u broju održanih predavanja u jednom semestru, umjesto uobičajenih 25-45, imao je 150 sati. Bio je vrlo omiljen među studentima. Bio je član tridesetak udruženja u kojima je bio i donator. Osnovao je Internacionalnu federaciju - savez bivših svjetskih klasa (SCI) u Stockholmu 1967. i YOKS, koji je okupljao športske veterane. Bio je prvi predsjednik Društva prijatelja Matice hrvatske u Švicarskoj i fondacije FOHS za stipendiranje siromašnih hrvatskih studenata. Začetnik je društva AMA (Almae Matris Alumni Croaticae) 1989., koje je povezivalo znanstvenike iz domovine i one u inozemstvu. Bio je i slikar, kuhar i znao je razne zanate. Putovao je u više od 150 država svijeta. Bio je vrlo društven čovjek, popularan u društvu, često je svirao prijateljima gitaru. Družio se s hrvatskim nobelovcima Vladimirom Prelogom i Lavoslavom Ružičkom, s češkim atletičarem Emilom Zatopekom i mnogim drugim poznatim osobama. Bio je veliki ljubitelj poezije Petra Preradovića, koju je često recitirao. Redovito je posjećivao njegovu spomen kuću u Grabrovnici. Športska karijera Žarko Dolinar, Mladen Delić, Milka Babović i Boris Urbić 1972. Kao 14-godišnjak Žarko se prihvatio ping-ponga nakon što je na nogometu slomio nogu.Zbog toga je kod kuće bio prisiljen sjedeći igrati i to na stolu veličine 150 cm. Prvi njegov reket nije imao dršku, pa je Žarko Dolinar podbočio drugu stranu reketa prstima i to je razlog što se priklonio penholderu i tako igrao cijelog života.Bio je prvi Hrvat koji je osvojio medalju na Svjetskom prvenstvu (Kairo 1939.) i prvi hrvatski sportaš uopće koji se okitio naslovom svjetskog prvaka.Od godine 1939. član je HAŠK-a kojem je donio prvenstvo u pojedinačnom natjecanju za Hrvatski kup (Bjelovar, 1941.). Žarko je ispunio vitrine vrijednim trofejima i nagradama s mnogih borilišta, od prve nagrade brončane tintarnice do pehara i osam medalja sa svjetskih prvenstava. S partnerom Subotičaninom Vilimom Harangozom u igri parova osvojio je Svjetsko prvenstvo 1954. godine u londonskom Wembleyu, i to je biser njegove karijere. Nanizao je još 25 trofeja s međunarodnih natjecanja i turnira. Postao je prvi počasni predsjednik Hrvatskog stolnoteniskog saveza. Igračke karakteristike S lakoćom je igrao, nikad umoran ili iscrpljen, iako je nevjerojatno malo trenirao. U to doba stolni tenis se igrao s većim reketom, daleko većim od današnjih reketa. Bio je majstor sjajnog refleksa i izvanredne anticipacije. Racionalni igrač, taktičar velikog formata. U igri glavno mu je oružje bilo snažan forhand-drive, posebno paralele. Riskantnim udarcima zbunjivao je suparnike. Penholderaša Dolinara s pravom ubrajamo u preteče kasnijih tajfunskih napada Azijaca - Japanaca i Kineza Trener Trenirao je na više mjesta od kojih je jedno bilo i u stolnoteniskom klubu Makabi u okviru zagrebačke Židovske općine. Kolekcionarstvo Imao je vrlo bogatu kolekciju vrlo različitih predmeta: autogrami (75000), knjige (1000), enciklopedije i rječnici (40), kazete (2000), aforizmi (6500), umjetničke slike (600), crteži (1100), skulpture (50), značke (1800), marke (2500), nalivpera (600), osobne stvari poznatih osoba, podlošci za pivo, etikete, naljepnice, kutije od šibica, jelovnici, kazališni programi, vodiči, Biblije i molitvenici, numizmatika (metal i papir), zbirka tla, zbirka kamenja, drvo sa značajnih mjesta rodnih kuća, grobova, bojišta, minerali, lubanje i kosti čovjeka i sisavaca, križevi (metal, drvo, kamen), raspela, novinski izresci, pokali, diplome, medalje, vaze, čaše, kipovi, kalendari, fotografije, gumbi (civilni i vojni) i još mnogo raznih predmeta.Dio nekad velike ostavštine Žarka Dolinara, već je nepovratno izgubljen, a sada se vodi bitka za spas onoga što je preostalo, a što je uspio sačuvati Koprivničanac Branko Pleše, sportski povjesničar i Dolinarov znanac. Imao je najveću kolekciju autograma na svijetu, među kojima su bili autogrami mnogih svjetski poznatih osoba kao što su: Winston Churchill, Adolf Hitler, Josif Staljin, engleska kraljica Elizabeta II., Charlie Chaplin, Sophia Loren, Majka Tereza, papa Pio XII., te domaćih ličnosti kao što su: August Šenoa, kardinal Alojzije Stepinac, Franjo Tuđman, Ante Pavelić, Vladko Maček, biskup Josip Juraj Strossmayer i dr. Sakupljao je osobne predmete poznatih osoba, pa je imao rodni list Karla Marxa, crtež Picassa i dr. Spomen U spomen na dr. Žarka Dolinara od 2007. godine održava se Međunarodni memorijalni stolnoteniski turnir veterana i veteranki `Dr.Žarko Dolinar`. Nagrade i priznanja 1954.: Proglašen je za najboljeg sportaša Hrvatske i Jugoslavije. Proglašen je za najboljeg športaša desetljeća u Jugoslaviji (1946–56) 1993.: Nositelj naslova Pravednik među narodima države Izrael. 2002.: Dobitnik je Državne nagrade za šport `Franjo Bučar`, za životno djelo. Odličje Međunarodnoga Crvenoga križa `Henry Dunant`. Počasni građanin gradova Bjelovara i Koprivnice. Dobio je ulicu u Zagrebu na Kajzerici[19] i trg u Koprivnici. U kompleksu IV. jezične gimnazije i OŠ Kajzerica u ulici koja nosi ime po njemu u Zagrebu, bila je izložba „Žarko Dolinar – sportaš, znanstvenik, humanist” 2015. godine. Zanimljivosti Žarko Dolinar je govorio 16 jezika. Bio je vlasnik najveće kolekcije autograma na svijetu (oko 77.000). Prvi Hrvat koji je na svim svjetskim prvenstvima od svih sportova osvojio zlatnu, srebrnu i brončanu medalju. Nositelj triju doktorskih titula, što je jedinstven rekord među vrhunskim športašima. ZNANSTVENIK I AMBASADOR SPORTA - Žarko Dolinar Tiskara: ` Prosvjeta `, Bjelovar, 1990. Format: 25 x 21 cm Broj strana: 32 + 8( dodatak ) Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ( ili CC paket ), poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Ili vrednosnom pošiljkom 2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U originalnoj kutiji. Bajka je posebna književna vrsta, koja može biti narodna, usmena tvorevina ili autorska, umetnička. Naziv bajka dolazi od reči bajati - čarati, lečiti boljku tajanstvenim rečima.[1] U većini bajki između prirodnog i natprirodnog, stvarnog i izmišljenog nema pravih suprotnosti, odnosno prelaz iz različitih svetova za junaka je bezbolan i lako ostvarljiv. Likovi su ustaljeni, tipski. Prisutni su karakteristični rodbinski odnosi, poput odnosa maćehe i pastorke ili nekoliko braće, pri čemu je najmlađi obično nosilac radnje. Među likovima se, osim porodičnih, pojavljuju i likovi koji su nosioci nekog društvenog statusa, poput kraljeva, prinčeva, princeza ili slugu. Natprirodna dešavanja u bajkama igraju važnu ulogu. Junak bajke živi okružen čarolijama dobrih vila i zlih veštica, patuljaka ili džinova, zmajeva, aždaja i zahvalnih životinja. Glavni junak bajke je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu. Radnja bajke se zasniva na vraćanju ravnoteže koja je na početku bajke poremećena. U bajci se često prelaze velika prostranstva da bi se zadatak ostvario. Bajke najčešće imaju srećne završetke, jer pravda na kraju trijumfuje. Za razliku od mitova i legendi, bajka se ne prenosi kao verodostojna povest. Ona se kazuje kao izmišljena priča, u kojoj nema podataka o vremenu i mestu zbivanja. Tako ona obično počinje sa Bio jednom, Bio jednom jedan car. Junak bajke je bezimen, kao i zemlja u koju stupa. Otud se bajka lako prenosi sa pokolenja na pokolenje, od jednog naroda drugome, putujući, kao i njeni junaci preko sedam voda i sedam gora. Sistemsko zapisivanje i izdavanje bajki započinje u Evropi krajem XVII veka. Od tada su i neki pisci, ugledajući se na stil usmene bajke, počeli da pišu slične maštovite priče, namenjene prvenstveno deci. [2] Elementi bajke su utkani i u srednjovekovne viteške romane i u renesansne epove, kakav je Aristov `Besni Rolando`, jedna od italijanskih parodija starog francuskog junačkog speva `Ep o Rolandu`. Izloženost raznim čarolijama bajoslovnog sveta bila je izražena već u antičkom romanu, kakv je Apulejov `Zlatni magarac`. Tradiciji takvog romana kao što je `Etiopika` od Heliodora pripadaju i razne ljubavne povesti koje se završavaju venčanjem zaljubljenih posle niza čudesno savladanih prepreka. Primećeno je da se u tu shemu dobro uklapaju i rani srpski romani iz pera Milovana Vidakovića. U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Šarla Peroa, Hansa Kristijana Andersena i Oskara Vajlda. Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić.... - Andersen Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha... - Sarl Pero Šarl Pero (franc. Charles Perrault; 12. januar 1628 — 16. maj 1703.) smatra se začetnikom moderne evropske bajke. Po profesiji advokat, zajedno sa svojom braćom Pjerom i Klodom pokazivao je interesovanje za književnost svoga vremena. Živeo je u vreme klasicizma. Biografija Pero je najpre radio kao činovnik zadužen za kraljevska zdanja. Književni ugled počeo je da stiče oko 1660. godine jednostavnijom poezijom i ljubavnim pesmama, a proveo ostatak života u unapređivanju znanja o književnosti i umetnosti. Godine 1671. izabran je za člana Francuske akademije, koja se uskoro oštro podelila na tradicionaliste i moderniste. Pero je podržao modernije poglede jer, mislio je, kako god civilizacija napreduje, tako napreduje i književnost, te je zbog toga stara književnost neizbežno grublja i varvarskija od moderne. U svojoj pesmi „Doba Luja Velikog“ postavio je moderne pisce poput Molijera i Fransoa de Malerbea iznad klasičnih grčkih i rimskih pisaca. Sa svojim demokratskim uverenjima, Šarl Pero se sudario sa klasicističkom doktrinom Nikole Boaloa. U to vreme u književnosti su vladali antički motivi, tzv. visoka književnost i pravilan klasicistički stih. Pero je ustao protiv aristokratskog klasicizma, boreći se za uvođenje tema iz svakodnevnog života. Uzimajući inspiraciju iz naroda, ali i nadograđujući folklor svojim stvaralačkim duhom, Pero je na najbolji mogući način pokazao koliko su nezaobilazna iskustva narodne tradicije ako se koriste za stvaranje originalnih književnih dela. Godine 1696. bez potpisa je objavio svoju prvu priču pod nazivom „Uspavana lepotica“. Naredne godine objavio je svoju prvu knjigu pod naslovom „Priče i bajke iz starih vremena s poukom“. Pored „Uspavane lepotice“, tu se našlo još sedam bajki: „Crvenkapa“, „Mačak u čizmama“, „Pepeljuga“ i druge. Bajke Šarla Peroa su opšte prihvaćene kako kod dece, tako i kod odraslih, budući da zadovoljavaju nekoliko jednostavnih uslova: napisane su jednostavnim, razumljivim jezikom, sa uzbudljivim sadržajem i neskrivenom moralnom poukom. Peroove bajke ostavile su dubok trag u budućoj književnosti za decu. Njihov uticaj se oseća u književnom radu braće Grim, Andersena, Puškina i drugih. Petar Čajkovski je skladao muziku za balet na osnovu Peroove bajke „Uspavana lepotica”. Bio je član Francuske akademije, na poziciji 23, 1671-1703. Bajke Šarla Peroa Crvenkapica Trnova ružica Mačak u čizmama Vila Rike s čuperkom (Kraljević Čuperak) Palčić Frulaš iz Hamelina Plavobradi Doktor Sveznalić Pčelinja matica Četvorica snalažljive braće Šestorica prijatelja na putu oko sveta Magareća koža Grizelda Zvezdana kiša Federiko i Katalina Tri želje Zlatokosa Čudesni muzičar Bela mišica Kralj Mida Pepeljuga Roland Vuk i sedam jarića - Braca Grim Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero. Veze sa srpskom književnošću Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Bili su i u vezi sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Bajke braće Grim Detaljnije: Bajke braće Grim Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Trnova Ružica...

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

Viktor Igo JadniciTvrdi povezEpski roman o iskupljenju, požrtvovanosti, ljubavi i patnji...Jadnici pripovedaju priču o Žanu Valžanu, koji je proveo devetnaest jezivih godina u zatvoru jer je ukrao veknu hleba. Pošto je izbavljen zahvaljujući dobročinstvu, pruža mu se prilika da spozna sreću, ukoliko bude uspeo da pomogne kćerki mlade Fantine. Međutim, istrajni policijski inspektor Žaver ne dozvoljava Žanu da pobegne od prošlosti.Na listi bestselera otkako je objavljen, roman Jadnici vešto prepliće lične sudbine sa turbulentnom istorijskom epohom u jedinsvenu, raskošnu i maštovitu dramatičnu priču o životnim nedaćama.Bezvremeno remek-delo. - GUARDIANJadnici (franc. Les Misérables) roman je Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860—1862).Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu.Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona.Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja.Rana poezija i prozaIgo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom.Igoova kći Leopoldin.Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme.Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.Pozorišni radBitka za Ernani (1830)Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice.Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma.Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnicaIgo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina.Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.Zrela fazaIlustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831)Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju.Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862)Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana.Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume.Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849)Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima.Politički život i izgnanstvoMeđu stenama na Džerziju (1853-55)Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike.Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870.Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859).Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1].Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat.Verski poglediViktor Igo 1884.Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`.Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.)Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve.Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela).O veri je Igo rekao:„Vera prolazi, Bog ostaje”. Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`.Poslednje godine i smrtViktor Igo, autor: Alfons LegroViktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara.Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu.U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima.Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen.CrtežiZalazak sunca (1853-1855)Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866)Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu.Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851.Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma.Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd.Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka.SpomeniciStanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu.Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej.Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai).DelaOko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga.RomaniBug-Žargal, 1826.Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829.Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831.Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831.Klod Ge (Claude Gueux), 1834.Jadnici (Les Misérables), 1862.Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866.Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869.Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874.DrameKromvel (sa programskim predgovorom), 1827.Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija)Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović)Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija)Lukrecija Bordžija, 1833.Marija Tjudor, 1833.Ruj Blaz, 1838.PolemikeNapoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851.Govori i apeliLa défense du littoral (O zaštiti obale)La condition féminine (Žensko „stanje“)L`enseignement religieux (Religijsko učenje)Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne)Pour la Serbie (Za Srbiju)ZanimljivostiViktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.4/20

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jadnici knjiga br II prednja korica se drzi na mrezici, sve ostalo uredno, i kompaktno! Tabaci (knjiski blokovi malo pozuteli od starosti) - Jadnici I i II - Devedeset i treca - Izabrani stihovi - ----------- FALI - Vidjeno, receno, dozivljeno - Oraci mora - Bogorodicina crkva u parizu - Čovek koji se smeje Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.

Viktor Igo JadniciTvrdi povezEpski roman o iskupljenju, požrtvovanosti, ljubavi i patnji...Jadnici pripovedaju priču o Žanu Valžanu, koji je proveo devetnaest jezivih godina u zatvoru jer je ukrao veknu hleba. Pošto je izbavljen zahvaljujući dobročinstvu, pruža mu se prilika da spozna sreću, ukoliko bude uspeo da pomogne kćerki mlade Fantine. Međutim, istrajni policijski inspektor Žaver ne dozvoljava Žanu da pobegne od prošlosti.Na listi bestselera otkako je objavljen, roman Jadnici vešto prepliće lične sudbine sa turbulentnom istorijskom epohom u jedinsvenu, raskošnu i maštovitu dramatičnu priču o životnim nedaćama.Bezvremeno remek-delo. - GUARDIANJadnici (franc. Les Misérables) roman je Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova.Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860—1862).Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine.Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu.Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona.Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja.Rana poezija i prozaIgo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom.Igoova kći Leopoldin.Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja.Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme.Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena.Pozorišni radBitka za Ernani (1830)Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice.Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma.Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnicaIgo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina.Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama.Zrela fazaIlustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831)Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju.Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862)Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana.Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume.Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849)Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima.Politički život i izgnanstvoMeđu stenama na Džerziju (1853-55)Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike.Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870.Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859).Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1].Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat.Verski poglediViktor Igo 1884.Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`.Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.)Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve.Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela).O veri je Igo rekao:„Vera prolazi, Bog ostaje”. Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`.Poslednje godine i smrtViktor Igo, autor: Alfons LegroViktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara.Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu.U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima.Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen.CrtežiZalazak sunca (1853-1855)Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866)Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu.Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851.Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma.Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd.Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka.SpomeniciStanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu.Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej.Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai).DelaOko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga.RomaniBug-Žargal, 1826.Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829.Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831.Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831.Klod Ge (Claude Gueux), 1834.Jadnici (Les Misérables), 1862.Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866.Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869.Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874.DrameKromvel (sa programskim predgovorom), 1827.Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija)Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović)Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija)Lukrecija Bordžija, 1833.Marija Tjudor, 1833.Ruj Blaz, 1838.PolemikeNapoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851.Govori i apeliLa défense du littoral (O zaštiti obale)La condition féminine (Žensko „stanje“)L`enseignement religieux (Religijsko učenje)Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne)Pour la Serbie (Za Srbiju)ZanimljivostiViktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.4/20