PEVANE PESME SRPSKIH PESNIKA - Dejan Tomic Izdavac: RTS Mek povez 293 str. Dimenzije 16x22,5cm

Jovan Jovanović Zmaj je najplodniji srpski pesnik iz druge polovine XIX veka. Njegovo pesničko delo je široka i verna slika narodnog života iz jednog burnog perioda naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu omogućila je Zmaju da kroz pedesetogodišnji književni rad postane najverniji književni tumač oslobodilačkih težnji narodnih masa. Jovan Jovanović Zmaj je najplodniji srpski pesnik iz druge polovine XIX veka. Njegovo pesničko delo je široka i verna slika narodnog života iz jednog burnog perioda naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu omogućila je Zmaju da kroz pedesetogodišnji književni rad postane najverniji književni tumač oslobodilačkih težnji narodnih masa. Rodio se 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica. Osnovnu školu završio je u Novom sadu, a zatim je tu počeo gimnaziju, koju je zatim nastavio u Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije, studirao je pravne nauke u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo konačno književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi kulturni i politički radnici iz svih južnoslovenskih pokrajina. Posle završenih studija, Zmaj se vraća u Novi Sad (1860), i postaje činovnik u novosadskom magistratu. Tu se upoznaje sa Ružom Ličanin i među njima se razvija iskrena i nežna ljubav koja će se uskoro završiti brakom. Ova ljubav i srećan porodični život nadahnuće Zmaja da napiše poznati ciklus pesama pod nazivom Đulići. 1870. godine, Zmaj završava medicinske studije, vraća se u Novi Sad i tu započinje lekarsku praksu. Ovde ga ubrzo stiže i teška porodična nesreća: umiru mu deca, a najzad i žena Ruža. Iz ove njegove porodične drame, rodio se niz potresnih elegičnih pesama, objavljenih kasnije pod nazivom Đulići uveoci. Posle smrti svoje dece Zmaj je počeo intenzivnije da se bavi dečijom poezijom, mada je i ranije sarađivao sa dečijim listovima koji su pokretani u Novom Sadu. Zmajevo književno delo je veoma obimno. Izdao je sledeće zbirke pesama: Đulići (1864); Sve dojakošnje pesme (1871); Pevanija (1882); Đulići uveoci (1888); Druga pevanija (1895); Snohvatice (1895); Čika Jova srpskoj deci (1899); Devesilje (1900); i Čika Jova srpskoj omladini (1901). Od proznih radova poznata mu je pripovetka Vidosava Branković i šaljiva igra Šaran. Zmaj je poznat i kao prevodilac, i to prevodilac najbolje vrste. Prevodio je sa mađarskog, koji je znao od detinjstva, a takođe i sa ruskog, nemačkog i francuskog. Iako nije bio strog u izboru, Zmaj je svojim talentom ponekad davao prevode koji su nadmašivali original. U prevodima je želeo da sačuva autentičnost originala samo u mislima i osećanjima. Prevodio je Getea, Puškina, Ljermontova, Hajnea i čitav niz manje poznatih nemačkih pesnika. Zmajevu pesničku plodnost najbolje ilustruje činjenica da je njegov najdraži list, Neven, čak i 1911, sedam godina posle pesnikove smrti bio punjen prilozima koji su se našli u Zmajevim neobjavljenim spisima. Umro je u Sremskoj, danas Zmajevoj Kamenici - 3. juna 1904. godine.

Stevan Raičković PjesmeTvrdi povezIzdavač Veselun MaslešaEdicija LastavicaStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PesmeTvrdi povezBiblioteka Mladi daniStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PjesmeTvrdi povezIzdavač Veselun MaslešaEdicija LastavicaStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Stevan Raičković PesmeTvrdi povezBiblioteka Mladi daniStevan Raičković, srpski pesnik, pisac za decu, prevodilac i akademik, spada među najcenjenije pesnike druge polovine XX veka.Kada je, 2007. godine, na Institutu za plućne bolesti preminuo veliki pesnik, Stevan Raičković, Gojko Božović je povodom njegovog odlaska napisao: „Govoriti o Stevanu Raičkoviću znači govoriti o osnovnim stvarima poezije: jednostavnost, spontanost, prirodnost, melanholija, tišina, svet oko sebe, mistika malih stvari, ispovednost u formi govora o drugom, neposrednost, nepretencioznost, lirsko svedočanstvo.” Ovaj iskaz nije bio okrenut sabiranju glavnih poetičkih karakteristika Raičkovićeve poezije – sklonosti ka sonetnim i pseudosonetnim formama, temama i motivima pesme i pevanja, stalnom vraćanju na svest o prolaznosti, na zabrinutost, sumnju i upitanost, svojevrsni kontrolisani beg u prirodu – već je govorio o značaju pesničke reči u Raičkovićevom životu. Stevan Raičković je, naime, do te mere bio priljubio svoj život uz svoje pesme, uložio svoje trajanje u njihovo, da je u skoro dvadeset knjiga poezije svoj život u toj meri samerio sa svojim pevanjem da je stvorio i održao prepoznatljiv lirski ton, a onda otišao još dalje: on ga je petrifikovao. Uhvativši susret trenutka i večnosti, ptice i kamena, Stevan Raičković se vedrom melanholijom, neoromantičarskim uosećavanjem i poverenjem u elementarnu i simboličku moć jezika upisao u našu književnu tradiciju.4/3

Pesme - lirske , misaone, rodoljubive Izdaje - Matica srpska Novi Sad Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) je bio jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Najznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Sremska Kamenica je nekada nosila ime Zmajeva Kamenica, u čast Jovana Jovanovića Zmaja. Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“). Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika Šandora Petefija (rođenog Petrović). Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“). Od ostalih prevoda iz strane književnosti znatniji su mu: „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored 3maja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list onoga doba. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 405.strana

Noć miriše: izabrana dela Iz pogovora: “Milorad Petrović nije nedoučen pesnik i neobrazovan čovek. Prevodio je pesme (i tekstove za decu) sa sedam jezika: francuskog, ruskog, poljskog, češkog, slovačkog, bugarskog i slovenačkog. Izgleda da je Seljančica hteo, poput Zmaja, da stvori svoju – daleko manjeg obima – Pevaniju. No, njegova pevanija ostale su Seljančice. Jedan život – jedna pesnička knjiga.Folklorno je zahvatilo, i preplavilo, poeziju Milorada Petrovića, ali ta folklorizacija ne mora da bude – ubeđeni smo, da kada je o ovome pesniku reč, nije – sama po sebi nešto retrogradno i pesnički pogubno. Greši se ako se Seljančica čita na tematskoj ravni, ali, isto tako, i ako se njegove pesme posmatraju samo kao pesme namenjene pevanju, pesme koje dozivaju melodiju i muziku bez koje, kao svog vazduha, ne mogu. Seljančica je negde između. Njegovo pesništvo je igra: ona koju je on hteo i ona koja je htela njega. Gotovo da nema značajnog srpskog kompozitora koji nije muzički obradio (najčešće za hor) neku njegovu pesmu. Seljančica nije klasik srpskog pesništva, ali jeste nesumnjiva književna činjenica. Niko ko se u pesništvo iole razume ne može ga pobrkati s nekim drugim pesnikom. Znaju ga i oni koji za njega nisu ni čuli. Ako im nije u duhu, nesumnjivo im jeste u uhu. Jeste, i ostaje, trubadur u opancima.”

БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.3/12

БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.3/12

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiZbirka pesama „Đulići uveoci“ je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. U životu ga je snašla velika nesreća, deca su mu umirala, nizao se grob do groba, a među njima i njegova žena, voljena Ruža Ličanin. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.Zbirka pesma se nadovezuje na zbirku „Đulići“ ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili, sada su uveli i nestaju sa ovoga sveta. Druga zbirka je gorka i dublja. Tema zbirke je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stavri promenile.U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja,a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih. U čitavoj ubirci nalazimo snažna pesnikova osećanja, duboku bol. Ta osećanja ostaće u njemu zauvek, trajna su i večno će postojati. Poeziju koja se nalazi u zbirci možemo nazvati metafozičkom poezijom jer je smrt osnovno osećanje u njoj i povezujemo ga sa onostranim svetom.U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:„Sve što dalje vreme hiti,Sve se većma prošlost grli,Sve se većma moji mrtviMeni čine neumrli.“U ovoj pesmi se govori o vremenu i njegovom proticanju, o tome kako je sve prolazno. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka, čovekovu tugu uopšte. Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti, kada su svi bili tu, uz njega. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno, u opšteljudsku bol i pesnik na kraju govori da i ako tamo gde su oni nema ničeg, oni kada budu zajedno biće srećni i biće jedno:„Kroz smrt samo valja proći,Pa ću s’ i ja s njima sliti,Ako l’ tamo nema ništa?!–I tad ćemo jedno biti.“Naročito je emotivna pesma iz zbirke sa stihovima:„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,Šetalicu satu zadržavam,Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,Zborim reči, reči bez pameti:„Ne, ne sme umreti!“U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život. Čovek usmerava svu svoju moć i snagu kako bi prevazišao smrt koja im se približila. Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu. Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svaako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.„Vičem Bogu: Ona je još mlada!Vičem pravdi: Ona se još nada!Anđelima: Vi joj srca znate!Vičem zemlji: Ona nije za te!Ni otuda nema mi odjeka…Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,Opet zborim reči bez pameti:„Ne sme nam umreti!“Kao što se sreća u „Đulićima“ prenosi na čitav svet tako se i u „Đulićima uveocima“ prenosi tuga na sličan način. To spajanje pesnikovih raspoloženja i osećanja sa spoljašnjim svetom inspirisalo ga je na napiše neke od najlepših stihova u zbirci: „Moje nebo…“, „Mrtvo nebo, mrtva zemlja…“ i druge. Ove pesme, kao što nam i sami naslovi nagoveštavaju, govore o smrti, o ništavilu, nepostojanju, o tome kako je sve uzaludno i sve će jednom umreti. Lirski subjekat je ostao sam na svetu i on više ne pronalazi lepotu ni u čemu, sve čari ovoga sveta ua njega su nestale. Toliko su ga bol i tuga slomili da on živi samo zato što postoji. Više ne oseća ništa, ni suze ne može pustiti. Čak ni poezija koja je bila njegova jedina uteha i spas, sada vene i postaje mrtva, nema nekadašnju lepotu i veselost.Stih „Bolna ležiš, a nas vara nada, ozdraviće, ozdraviće mlada…“ iskazuje nam da je pesnik svestan da ikao se nada da će preživeti i ozdraviti, sve je to omama i smrt je neizbežna. On stoji nad odorom svoje drage i kao suprotnost postavlja proleće koje je simbol rađanja i prirode koja se budi. Tu se lirski subjekat seća šetnji i srećnih dana. Pominje svoju otadžbinu kao jedinu sreću koja mu je ostala u životu.„Daljina mesta, njive i poljane;levo Dunav, Banat, Bačka mila,Avala se desno zaplavila,A podalje ti brežuljci sivi,To je Bosna – i tu Srbin živi…“Svi dragi su mu umrli i u penikovoj duši su bol, jadi i ponor. Čak se i sunce, kada bi zavirilo u taj bezdan, prestrašlo bi se od užasa. Čitav svet je posato veliki za njega „…u užasno velikom svetu…“ on je sam i svaki dan mu je prazan „…sunce diže, zađe – to se zove dan…“. Da nema tog izlaska i zalaska sunca, za njega bi dan i noć bili isto, ništa ga ne može ispuniti. „Sve se tiša, sve se širi, – svet je kanda sad još širi…“ Nekada se radost života nalazila u njegovom srcu, a sda sve to izaziva osećaj otuđenosti i usamljenosti, nema tu radost sa kim podeliti, te ona za njega i ne predstavlja pravu, istinsku radost.Pesma „Mrtvo nevo, mrtva zemlja…“ (VIII), donosi nam osećaj da je za pesnika sve umrlo, iako je priroda živa, i zemlja i ljudi na njoj, njemu to ništa ne znači. Pored čitave zemlje pesnik ni u ljudima ne vidi život „…mrtvo oko, mrtvo srce…“ Ponavljajući epitet mrtvo pesnik nas uvodi u neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stih „…izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu…“ okreću nam ugao gledanja. Sada nam pesnik govori kako je jedina stvar koja u njemu postoji i koja nikada neće nestati njegova bol. Iz te boli se rađaju sve pesme iz ove zbirke. Kao motiv pesnik nam ovde ubacuje samu pesmu koju je pisao u prošlosti. U tim pesmama iz prošlih dana nalazi se sva njegova sreća, ljubav „…u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana…“ Kako ona u njemu ne bi probudila još veća osećanja patnje i boli, on pali hartije na kojima je pisana, ali se i pesma dalje bori:„…hartija je izgorela,al ostala slova bela,pema moja nečitana –još se vidi sa pepela…“Dve pesme XX „Šta je tuga koja dođe…“ i XXVII „Tada bogme svaka rana…“ opevaju neizmernu pesnikovu tugu i ona je glavni motiv. Tuga koju oseća ga u isti mah obara i drži u životu. Jeda ga lomi, a druga u njemu budi inspiraciju i tera ga da stvara. Lirski subjekat i tuga se vole:„…moje lane nije smrtno,za rastankom preti,moja draga, moja tuga,ne može umreti…“Pesnik tugu ovde naziva lanetom i govori kako mu je samo ona ostala, ona ga nikada neće napustiti.U poznijim pesmama zbirke „Đulići uveoci“ bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je ne može pobediti, njegova poslednja borba sa tugom je ta što će je iskoristiti da bi stvorio sve ove stihove. To su pesma: „Otkide se misao“, „Krila i okrilja vremena“, „Jesen“ i druge. Pesnik kroz pesmu ostvaruje kontakt sa onima koji su umrli, počinje i da ih sanja i potpuno će se izjednačiti sa njima u smrti.Lirski subjekat plete venac od tužnog cveća kojim će obuhvatiti sve one koji su umrli. To cveće su zapravo njegove pesme, pune tuge i bola, a venac predstavlja čitava zbirka „Đulići uveoci“. Osnovnom motivu tuge i bola dodaju se motivi otadžbine i pesme. Zmaj, koji je slomljen od tuge i bola, pronalazi još jedan motiv koji nikako ne može zaboraviti, a to je još jedna velika ljubav, njegova domovina. Pesma je pesnikov način da prikaže svoju neizmernu tugu, on ih vidi kao sponu sa njima koji viđe nisu tu. Pesme postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoga pokolenja.Beleške o autoruJovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.3/3

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiZbirka pesama „Đulići uveoci“ je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. U životu ga je snašla velika nesreća, deca su mu umirala, nizao se grob do groba, a među njima i njegova žena, voljena Ruža Ličanin. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.Zbirka pesma se nadovezuje na zbirku „Đulići“ ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili, sada su uveli i nestaju sa ovoga sveta. Druga zbirka je gorka i dublja. Tema zbirke je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stavri promenile.U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja,a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih. U čitavoj ubirci nalazimo snažna pesnikova osećanja, duboku bol. Ta osećanja ostaće u njemu zauvek, trajna su i večno će postojati. Poeziju koja se nalazi u zbirci možemo nazvati metafozičkom poezijom jer je smrt osnovno osećanje u njoj i povezujemo ga sa onostranim svetom.U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:„Sve što dalje vreme hiti,Sve se većma prošlost grli,Sve se većma moji mrtviMeni čine neumrli.“U ovoj pesmi se govori o vremenu i njegovom proticanju, o tome kako je sve prolazno. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka, čovekovu tugu uopšte. Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti, kada su svi bili tu, uz njega. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno, u opšteljudsku bol i pesnik na kraju govori da i ako tamo gde su oni nema ničeg, oni kada budu zajedno biće srećni i biće jedno:„Kroz smrt samo valja proći,Pa ću s’ i ja s njima sliti,Ako l’ tamo nema ništa?!–I tad ćemo jedno biti.“Naročito je emotivna pesma iz zbirke sa stihovima:„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,Šetalicu satu zadržavam,Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,Zborim reči, reči bez pameti:„Ne, ne sme umreti!“U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život. Čovek usmerava svu svoju moć i snagu kako bi prevazišao smrt koja im se približila. Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu. Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svaako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.„Vičem Bogu: Ona je još mlada!Vičem pravdi: Ona se još nada!Anđelima: Vi joj srca znate!Vičem zemlji: Ona nije za te!Ni otuda nema mi odjeka…Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,Opet zborim reči bez pameti:„Ne sme nam umreti!“Kao što se sreća u „Đulićima“ prenosi na čitav svet tako se i u „Đulićima uveocima“ prenosi tuga na sličan način. To spajanje pesnikovih raspoloženja i osećanja sa spoljašnjim svetom inspirisalo ga je na napiše neke od najlepših stihova u zbirci: „Moje nebo…“, „Mrtvo nebo, mrtva zemlja…“ i druge. Ove pesme, kao što nam i sami naslovi nagoveštavaju, govore o smrti, o ništavilu, nepostojanju, o tome kako je sve uzaludno i sve će jednom umreti. Lirski subjekat je ostao sam na svetu i on više ne pronalazi lepotu ni u čemu, sve čari ovoga sveta ua njega su nestale. Toliko su ga bol i tuga slomili da on živi samo zato što postoji. Više ne oseća ništa, ni suze ne može pustiti. Čak ni poezija koja je bila njegova jedina uteha i spas, sada vene i postaje mrtva, nema nekadašnju lepotu i veselost.Stih „Bolna ležiš, a nas vara nada, ozdraviće, ozdraviće mlada…“ iskazuje nam da je pesnik svestan da ikao se nada da će preživeti i ozdraviti, sve je to omama i smrt je neizbežna. On stoji nad odorom svoje drage i kao suprotnost postavlja proleće koje je simbol rađanja i prirode koja se budi. Tu se lirski subjekat seća šetnji i srećnih dana. Pominje svoju otadžbinu kao jedinu sreću koja mu je ostala u životu.„Daljina mesta, njive i poljane;levo Dunav, Banat, Bačka mila,Avala se desno zaplavila,A podalje ti brežuljci sivi,To je Bosna – i tu Srbin živi…“Svi dragi su mu umrli i u penikovoj duši su bol, jadi i ponor. Čak se i sunce, kada bi zavirilo u taj bezdan, prestrašlo bi se od užasa. Čitav svet je posato veliki za njega „…u užasno velikom svetu…“ on je sam i svaki dan mu je prazan „…sunce diže, zađe – to se zove dan…“. Da nema tog izlaska i zalaska sunca, za njega bi dan i noć bili isto, ništa ga ne može ispuniti. „Sve se tiša, sve se širi, – svet je kanda sad još širi…“ Nekada se radost života nalazila u njegovom srcu, a sda sve to izaziva osećaj otuđenosti i usamljenosti, nema tu radost sa kim podeliti, te ona za njega i ne predstavlja pravu, istinsku radost.Pesma „Mrtvo nevo, mrtva zemlja…“ (VIII), donosi nam osećaj da je za pesnika sve umrlo, iako je priroda živa, i zemlja i ljudi na njoj, njemu to ništa ne znači. Pored čitave zemlje pesnik ni u ljudima ne vidi život „…mrtvo oko, mrtvo srce…“ Ponavljajući epitet mrtvo pesnik nas uvodi u neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stih „…izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu…“ okreću nam ugao gledanja. Sada nam pesnik govori kako je jedina stvar koja u njemu postoji i koja nikada neće nestati njegova bol. Iz te boli se rađaju sve pesme iz ove zbirke. Kao motiv pesnik nam ovde ubacuje samu pesmu koju je pisao u prošlosti. U tim pesmama iz prošlih dana nalazi se sva njegova sreća, ljubav „…u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana…“ Kako ona u njemu ne bi probudila još veća osećanja patnje i boli, on pali hartije na kojima je pisana, ali se i pesma dalje bori:„…hartija je izgorela,al ostala slova bela,pema moja nečitana –još se vidi sa pepela…“Dve pesme XX „Šta je tuga koja dođe…“ i XXVII „Tada bogme svaka rana…“ opevaju neizmernu pesnikovu tugu i ona je glavni motiv. Tuga koju oseća ga u isti mah obara i drži u životu. Jeda ga lomi, a druga u njemu budi inspiraciju i tera ga da stvara. Lirski subjekat i tuga se vole:„…moje lane nije smrtno,za rastankom preti,moja draga, moja tuga,ne može umreti…“Pesnik tugu ovde naziva lanetom i govori kako mu je samo ona ostala, ona ga nikada neće napustiti.U poznijim pesmama zbirke „Đulići uveoci“ bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je ne može pobediti, njegova poslednja borba sa tugom je ta što će je iskoristiti da bi stvorio sve ove stihove. To su pesma: „Otkide se misao“, „Krila i okrilja vremena“, „Jesen“ i druge. Pesnik kroz pesmu ostvaruje kontakt sa onima koji su umrli, počinje i da ih sanja i potpuno će se izjednačiti sa njima u smrti.Lirski subjekat plete venac od tužnog cveća kojim će obuhvatiti sve one koji su umrli. To cveće su zapravo njegove pesme, pune tuge i bola, a venac predstavlja čitava zbirka „Đulići uveoci“. Osnovnom motivu tuge i bola dodaju se motivi otadžbine i pesme. Zmaj, koji je slomljen od tuge i bola, pronalazi još jedan motiv koji nikako ne može zaboraviti, a to je još jedna velika ljubav, njegova domovina. Pesma je pesnikov način da prikaže svoju neizmernu tugu, on ih vidi kao sponu sa njima koji viđe nisu tu. Pesme postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoga pokolenja.Beleške o autoruJovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.3/3

Izdavac - Nolit Povez - Tvrd sa omotom Format - 20x13 Broj strana - 203 Stanje kao na slici Očuvana dobro, omot malo iskrzan, korice i unutrašnjost u veoma dobrom stanju SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 — Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa (`Pregled`, `Književne novine`, `Nova misao`). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu `Hrvatska vila`, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu `Novi behar` u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu `Putokaz`, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu `Izraz`, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu `Krajiški partizan`, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima — motivom, likom, jezikom i ritmikom — Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 Fotografija: krajina.ba Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #1 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:04:35 pm » ** STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, `pa čak nekoliko prvih stihova` i `zvukove stihova koji treba da dođu`. Taj `osnovni ton`, `kompozicija`, `zvukovi stihova` koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu `ton` i `zvuk`, one prihvataju `kompoziciju` i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet `onostranih`, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje `osnovnoga tona`, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, `sadržajem`, svedoči o traganju za novim `stilom`. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke — preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja — do `duha vremena` i `bila istorije`. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu `osnovni ton`, odnosno `kompozicija` poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj `osnovni ton`, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog `zvučanja` stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom `Kamena uspavanka` — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava — sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji `gizdav stiže`. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz `Maćuhice`: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše — Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu `Ekspresionizam i svečovječanstvo` svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš` Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim `tonom` i `glasom`, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, SrđaneĐurđevdane, joj, MrđaneMitrovdane, joj, MlađeneIlindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam — poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje — utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji `čin` te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) `Slovenske pčele u Gračanici` Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:06:25 pm » ** ZVONKI DRAGULJI JEZIKA `Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan`, veli mladi Skender Kulenović u svojim `Jesenskim vodama`, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle `Ocvalih primula`, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. `U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja`, ispoveda se Skender i dodaje, `da ne prestane nikad poslije`. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom `Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović` (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da — poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi `Na pravi sam ti put, majko, izišo`, bez zazora, istinito peva: `Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude`. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: `Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala`. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: `Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu`. Čuvena poema `Stojanka majka Knežopoljka`, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: `Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku`. Glagol `ćapćati` idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. `Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem`, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, `pišem i Boga molim da se nastavi`. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju `Pjesničko iskustvo`, Skender manifestno kaže: `Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme`. Možda se zato jedan njegov sonet i zove `Ponornica`, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen `Ninove nagrade`. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta `Baruh Benediktus de Spinoza brusač` zasjaju zvučne slike poput distiha: `Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja`. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu `Pjesma od dva ruba`, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: `Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona`. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je `strnjika riječi` spram njene `zvjezdane mliječi`. Esej `Iz humusa (geneza jedne pjesme)`, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj `visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi`! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: `Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje`. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi `Pokrivanje kuće`, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: `A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom`. Zatim: `A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe — / kao da im se podmještaju.` U poemi `Pismo preko mora`, jednoj od sedam, iz ciklusa `Pisma Jove Stanivuka`, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: `Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or`o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša`. A onda: `O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom`. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u `rasprs grla`, cedi i pirka do usijanja — da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi `Ševa`. Tu je reč `vruća rana`, `rasprh perja`, tu jezik klija, kipi, rađa... KC