Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Вујчић, Никола Наслов Чистилиште / Никола Вујчић Врста грађе поезија Језик српски Година 1994 Издавање и производња Топуско : Српско културно друштво "Сава Мркаљ", 1994 (Нови Београд : Горапрес) Физички опис 44 стр. ; 21 cm Збирка Зенитон : добитници награде "Браћа Мицић" ISBN 86-82385-02-3 Напомене Тираж 600. УДК 886.1-14 NIKOLA VUJČIĆ (Velika Gradusa kod Siska, 27.06.1956) Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči, urednik u Književnoj omladini Srbije, glavni i odgovorni urednik lista Vukove zadužbine Zadužbina i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine, izabrane i nove pesme (2008), Rasuti zvuk, izabrane stare i nove pesme (2009), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Dokle pogled dopire (2010) i Dokle pogled dopire i nove pesme (2012). Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997, drugo prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu, 2006). Dobitnik je sledećih nagrada: Braća Micić (1993), Zmajeva nagrada Matice srpske (2002), Disova nagrada (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011) i Branko Miljković (2011). U izdanju Matice Srpske u biblioteci Zmajeva nagrada objavljen je zbornik radova posvečen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008). Objavljene su mu knjige izabranih pesmama na rumunskom Noći i druge pesme (Noptile si alte poeme, editura Anthropos, 2011, Timișoara) i na makedonskom jeziku До кај што погледот допира (ПНВ Публикации, Скопје, 2011) u izboru i prevodu Slave Đorđo Dimoskog. Prevodi sa ruskog jezika. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Agon časopis za poeziju | broj 20 poeziju | 2012. * * * "Svojom poezijom čini jedan istrajan i samosvojan glas srpske poezije. Uključivši se u tokove evropskog pesništva, Vujčić uporno ispisuje svoju poetsku matricu preispitujući večito medijum u kojem se ostvaruje. U svojoj prvoj knjizi Vujčić se znao držati arhetipova od kojih je najznačajniji voda. Kasnije su preostali samo lirski subjekt, jezik i reči. Reči su posmatrane kao trošni predmeti, nesavršeni jezik koji ih imenuje, relativizuje sve, stvarajući prazninu. Ostaje samo pesma izatkana od trošnosti koja se osipa u ništavilo. Pesma postoji izvan sveta o kojem peva i u kojem je nastala". * ** "Danas su pesnici i čitaoci na istom zadatku ― sačuvati svoju usamljenost i svoj svet od opšte halabuke, jeftinih računica i brzine. Poezija je apsolutna stvarnost, 'produbljivanje ljudske tajne' ali i 'obnavljanje svetova', kako kaže Sen Džon Pers. Ona je sam život i vreme u sva tri njegova oblika ― prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato je ona svevremena jer sjedinjuje prostor i njemu pripadajuće vreme. Poezija nastaje u samoći, u lavirintima unutrašnjeg bića, a odatle odlazi na sve strane, iz monologa prelazi u dijalog. Pesnik je baš kao orao iz istoimene izvanredne Đurine pesme ― između zemlje i neba, između dva sveta, rastrzan i razapet. U tim protivrečnostima, 'po tamnoj magli teškog vihora', on se bori za sopstvenu slobodu. I sam sam u nekim pesmama pokušao dati jednu od mogućih slika ljudske usamljenosti u beskrajnom prostoru koji nas okružuje. Pogledom sam hvatao daljine jer videti ne znači samo prepoznati već i sačuvati. A 'udaljenost je duša lepote' kaže Simon Vej. Ti odbljesci života i osećanja koja sa sobom nose prelaze u reči pesme i daju im snagu. Pišući pesmu pesnik otkriva sebe u čudesnom saodnosu viđenog i doživljenog. Eto, zato je za mene poezija sam život, obnavljanje njegovih svetova. [...] Poezija je žilava stvar, traje uprkos vremenima i okolnostima koje joj nisu naklonjene. I ona se menjala i prilagođavala, ali čini mi se, da je u ovom našem vremenu nekako postala najusamljenija, povukla se i okuplja za razgovor samo odabrane, možda da bi se tako i sačuvala. Jedino pesniku je i dato da iz te usamljenosti kao iz žitke mase kristališe stihove. Možda je tako bilo i nekada, ali mi ne znamo jer nismo svedoci tih vremena. Ali, da se ne uplašite ― niti će pesme, hvala Bogu, svi pisati, niti će ih svi čitati. Dah stihova će zapljusnuti samo one koji žele da osete drhtaje reči od kojih je pesma sazdana, da zavire u dubinu pesnikovog, zapravo sopstvenog sveta." Nikola Vujčić o poeziji danas, na otvaranju izložbe "Dela Đure Jakšića iz kolekcije Galerija Matice srpske" iz Novog Sada. Objavljeno na sajtu: Koreni Fotografija Nikole Vujčića preuzeta iz zbirke pesama "Rasuti zvuk", 2009. Angelina: * BELI MIT: Poezija Nikole Vujčića Otkad je sveta, pesnici pevaju o njemu. Čine to na različite načine. Jedni teže da svet obuhvate rečima i tako ga potvrde, drugi bi da ga poreknu i tom negacijom iznova uzdignu, treći hoće da ga, radom sopstvene imaginacije, predstave onako kako ga pre njih niko nije video, četvrti bi da izgrade svet mimo sveta... i tako u nedogled, u onoliko vidova koliko ima nastojanja da se izrazi svaki neponovljivi, individualni doživljaj smrću ograničenog postojanja. Dakle, bezbroj. Ima pesnika koji, naročito u modernim vremenima, od simbolizma naovamo, prednost daju tematizaciji samog čina pevanja (poezija peva o poeziji), a u novom dobu, u kojem je preovladao osećaj iscrpljenosti standardnih pesničkih tema, i smanjen pritisak referencijalnih zona na tekst pesme, poezija nastoji da preispita prirodu samog jezika i, posebno, odnosa oznake i označenog, reči i stvari, zvuka i predmeta. Nikola Vujčić, počev od prve zbirke stihova Tajanstveni strelac (1980), preko Novih priloga za autobiografiju (1983, 2008), Disanja (1988), Čistilišta (1994) i Prepoznavanja (2002), do knjiga izabranih i novih pesama Zvuk tišine (2008) i, sada, Rasuti zvuk (2009), dosledno sebi i vlastitom poetičkom opredeljenju, a bez preteranog obaziranja na ono što se uobičajeno naziva istorijskom stvarnošću, sazdaje pesnički svet u kojem je glavni junak ne ovako ili onako shvaćen lirski subjekat već sam jezik, sama reč, pisanje kao takvo. Pesma je svakako jedan od tradicijom ustanovljenih načina određivanja prema svetu, pa je kroz istoriju književnosti moguće pratiti kako pesnici stalno misle najvažnija, važna, manje važna i, ako ima takvih, sasvim nevažna pitanja ljudskog života ― pesnik oduvek stoji naspram društveno nametnutih ili dobrovoljno prihvaćenih intimnih iskušenja o kojima se pesmom izjašnjava, nekada im podležući, a nekada uspevajući da ih pevanjem nadraste i prevaziđe. Jovan Dučić smatrao je da je pesnik obavezan samo bitnim pojmovima, čiji je autoritet metafizički potvrđen (Bog, ljubav, smrt), Branko Miljković sanjao je potpuno zaključanu, hermetičnu pesmu koja čini sasvim posebnu, jezičku, stvarnost i zatajuje smisao, jer je poezija tajna taman koliko i viša istina, a pojedini srpski pesnici potonjih vremena, među koje svakako ide i Nikola Vujčić, nastojali su da referentno polje njihove poezije više ne bude zadato bilo kakvim oblikom društvene narudžbe ("šta istorija, šta Kaledonija", uzviknuo je, odavno, Rastko Petrović), već su se, kada je besmisao ovladao neopozivo i do kraja, okrenuli prostoru u kojem još možda ima makar senke (ne)izvesnosti nekog dubljeg smisla: jeziku samom. Tim okretanjem poezije jeziku (jezik ne kao sredstvo oblikovanja sveta, već kao središte sveta, kao svet po sebi, kao ulazak u drukčiju stvarnost, kao poslednji odsjaj izgubljene mogućnosti da se "domahne trancendentalnom" kako bi rekao Tonko Maroević), utvrđuju se dve neopozive činjenice, jedna od značaja za Nikolu Vujčića, druga od značaja za možda dominantan vid poezije tekuće epohe. Nekoliko reči o tim činjenicama. Ukoliko bismo se u analitičke svrhe igrali poezije umnogostručenog prevođenja, u kojem bi na kraju postalo nevažno na kom jeziku i u kojoj zemlji je napisan izvornik, lako bismo zaključili kako je Vujčićeva poezija sasvim "čista", s tim da se pojam "čista" u datom slučaju ne razumeva kao opozit od "prljava", već kao znak odbijanja da se u nju uključi bilo šta od spoljašnjih, temporalnih, prostornih, ideologemskih, "angažovanih" relacija: "čista", dakle, u smislu usredsređenosti na poetsku, a ne na referencijalnu jezičku funkciju. Jednom ranijom prilikom nazvao sam je "fenomenološkom", imajući na umu važnost pojedinih osnovnih reči, sa simboličkim značenjem, čiju učestalost je lako uočiti (voda, jezik, disanje, grad, zvuk) i koje u pesnikovom opusu stoje kao reperne tačke, kao oslonci na kojima se gradi jedan prozračni, fluidni, nadmaterijalni doživljaj sveta. Važno je pripomenuti da je taj doživljaj oslobođen očekivanog viška liričnosti (nešto slično poeziji Vaske Pope), i da se mahom zasniva na konstataciji izvesnih uvida (što se posebno ističe u naslovima) i opisu odgovarajućih radnji (naročito kretanja, nervoznog i uznemirenog osvajanja prostora, uočavanja veza između predmeta i reči). Reklo bi se da je u Vujčićevoj poeziji liričnost pod trajnim znakom pitanja, i da se određena emotivna raspoloženja raspoznaju tek u prisencima, čime sugestivnost te poezije, gle, pomalo paradoksalno raste: prenaglašenost emocija zapravo onemogućava saživljavanje, sve što je preterano preti se da se pretvori u konvencionalnu, neautentičnu ispovednost ili u prenemaganje. ... Mihajlo Pantić više na Projektu Rastko » » » » » » Angelina: ** Izbor iz poezije Nikole Vujčića Rasuti zvuk izabrane stare i nove pesme

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiZbirka pesama „Đulići uveoci“ je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. U životu ga je snašla velika nesreća, deca su mu umirala, nizao se grob do groba, a među njima i njegova žena, voljena Ruža Ličanin. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.Zbirka pesma se nadovezuje na zbirku „Đulići“ ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili, sada su uveli i nestaju sa ovoga sveta. Druga zbirka je gorka i dublja. Tema zbirke je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stavri promenile.U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja,a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih. U čitavoj ubirci nalazimo snažna pesnikova osećanja, duboku bol. Ta osećanja ostaće u njemu zauvek, trajna su i večno će postojati. Poeziju koja se nalazi u zbirci možemo nazvati metafozičkom poezijom jer je smrt osnovno osećanje u njoj i povezujemo ga sa onostranim svetom.U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:„Sve što dalje vreme hiti,Sve se većma prošlost grli,Sve se većma moji mrtviMeni čine neumrli.“U ovoj pesmi se govori o vremenu i njegovom proticanju, o tome kako je sve prolazno. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka, čovekovu tugu uopšte. Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti, kada su svi bili tu, uz njega. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno, u opšteljudsku bol i pesnik na kraju govori da i ako tamo gde su oni nema ničeg, oni kada budu zajedno biće srećni i biće jedno:„Kroz smrt samo valja proći,Pa ću s’ i ja s njima sliti,Ako l’ tamo nema ništa?!–I tad ćemo jedno biti.“Naročito je emotivna pesma iz zbirke sa stihovima:„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,Šetalicu satu zadržavam,Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,Zborim reči, reči bez pameti:„Ne, ne sme umreti!“U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život. Čovek usmerava svu svoju moć i snagu kako bi prevazišao smrt koja im se približila. Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu. Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svaako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.„Vičem Bogu: Ona je još mlada!Vičem pravdi: Ona se još nada!Anđelima: Vi joj srca znate!Vičem zemlji: Ona nije za te!Ni otuda nema mi odjeka…Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,Opet zborim reči bez pameti:„Ne sme nam umreti!“Kao što se sreća u „Đulićima“ prenosi na čitav svet tako se i u „Đulićima uveocima“ prenosi tuga na sličan način. To spajanje pesnikovih raspoloženja i osećanja sa spoljašnjim svetom inspirisalo ga je na napiše neke od najlepših stihova u zbirci: „Moje nebo…“, „Mrtvo nebo, mrtva zemlja…“ i druge. Ove pesme, kao što nam i sami naslovi nagoveštavaju, govore o smrti, o ništavilu, nepostojanju, o tome kako je sve uzaludno i sve će jednom umreti. Lirski subjekat je ostao sam na svetu i on više ne pronalazi lepotu ni u čemu, sve čari ovoga sveta ua njega su nestale. Toliko su ga bol i tuga slomili da on živi samo zato što postoji. Više ne oseća ništa, ni suze ne može pustiti. Čak ni poezija koja je bila njegova jedina uteha i spas, sada vene i postaje mrtva, nema nekadašnju lepotu i veselost.Stih „Bolna ležiš, a nas vara nada, ozdraviće, ozdraviće mlada…“ iskazuje nam da je pesnik svestan da ikao se nada da će preživeti i ozdraviti, sve je to omama i smrt je neizbežna. On stoji nad odorom svoje drage i kao suprotnost postavlja proleće koje je simbol rađanja i prirode koja se budi. Tu se lirski subjekat seća šetnji i srećnih dana. Pominje svoju otadžbinu kao jedinu sreću koja mu je ostala u životu.„Daljina mesta, njive i poljane;levo Dunav, Banat, Bačka mila,Avala se desno zaplavila,A podalje ti brežuljci sivi,To je Bosna – i tu Srbin živi…“Svi dragi su mu umrli i u penikovoj duši su bol, jadi i ponor. Čak se i sunce, kada bi zavirilo u taj bezdan, prestrašlo bi se od užasa. Čitav svet je posato veliki za njega „…u užasno velikom svetu…“ on je sam i svaki dan mu je prazan „…sunce diže, zađe – to se zove dan…“. Da nema tog izlaska i zalaska sunca, za njega bi dan i noć bili isto, ništa ga ne može ispuniti. „Sve se tiša, sve se širi, – svet je kanda sad još širi…“ Nekada se radost života nalazila u njegovom srcu, a sda sve to izaziva osećaj otuđenosti i usamljenosti, nema tu radost sa kim podeliti, te ona za njega i ne predstavlja pravu, istinsku radost.Pesma „Mrtvo nevo, mrtva zemlja…“ (VIII), donosi nam osećaj da je za pesnika sve umrlo, iako je priroda živa, i zemlja i ljudi na njoj, njemu to ništa ne znači. Pored čitave zemlje pesnik ni u ljudima ne vidi život „…mrtvo oko, mrtvo srce…“ Ponavljajući epitet mrtvo pesnik nas uvodi u neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stih „…izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu…“ okreću nam ugao gledanja. Sada nam pesnik govori kako je jedina stvar koja u njemu postoji i koja nikada neće nestati njegova bol. Iz te boli se rađaju sve pesme iz ove zbirke. Kao motiv pesnik nam ovde ubacuje samu pesmu koju je pisao u prošlosti. U tim pesmama iz prošlih dana nalazi se sva njegova sreća, ljubav „…u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana…“ Kako ona u njemu ne bi probudila još veća osećanja patnje i boli, on pali hartije na kojima je pisana, ali se i pesma dalje bori:„…hartija je izgorela,al ostala slova bela,pema moja nečitana –još se vidi sa pepela…“Dve pesme XX „Šta je tuga koja dođe…“ i XXVII „Tada bogme svaka rana…“ opevaju neizmernu pesnikovu tugu i ona je glavni motiv. Tuga koju oseća ga u isti mah obara i drži u životu. Jeda ga lomi, a druga u njemu budi inspiraciju i tera ga da stvara. Lirski subjekat i tuga se vole:„…moje lane nije smrtno,za rastankom preti,moja draga, moja tuga,ne može umreti…“Pesnik tugu ovde naziva lanetom i govori kako mu je samo ona ostala, ona ga nikada neće napustiti.U poznijim pesmama zbirke „Đulići uveoci“ bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je ne može pobediti, njegova poslednja borba sa tugom je ta što će je iskoristiti da bi stvorio sve ove stihove. To su pesma: „Otkide se misao“, „Krila i okrilja vremena“, „Jesen“ i druge. Pesnik kroz pesmu ostvaruje kontakt sa onima koji su umrli, počinje i da ih sanja i potpuno će se izjednačiti sa njima u smrti.Lirski subjekat plete venac od tužnog cveća kojim će obuhvatiti sve one koji su umrli. To cveće su zapravo njegove pesme, pune tuge i bola, a venac predstavlja čitava zbirka „Đulići uveoci“. Osnovnom motivu tuge i bola dodaju se motivi otadžbine i pesme. Zmaj, koji je slomljen od tuge i bola, pronalazi još jedan motiv koji nikako ne može zaboraviti, a to je još jedna velika ljubav, njegova domovina. Pesma je pesnikov način da prikaže svoju neizmernu tugu, on ih vidi kao sponu sa njima koji viđe nisu tu. Pesme postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoga pokolenja.Beleške o autoruJovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.3/3

Jovan Jovanović Zmaj Đulići Đulići uveociTvrdi povezIzdavač Narodna knjigaBiseri Srpske književnostiZbirka pesama „Đulići uveoci“ je puna tuge. Pesnika je snašla velika tragedija i on je čitavu zbirku posvetio izgubljenoj porodici. U životu ga je snašla velika nesreća, deca su mu umirala, nizao se grob do groba, a među njima i njegova žena, voljena Ruža Ličanin. Jovan Jovanović Zmaj ovom zbirkom pravi spomen i tako čuva sećanje na njih.Zbirka pesma se nadovezuje na zbirku „Đulići“ ali samo prema ljudima koje u pesmama opisuje, po svemu ostalom one su suprotne. Dok je u prvoj slavio ljubav, u drugoj zbirci njegovi đulići su uveli, nema više one radosti života, oni nisu više vedri i poletni kao što su bili, sada su uveli i nestaju sa ovoga sveta. Druga zbirka je gorka i dublja. Tema zbirke je prolaznost života, bol zbog gubitka bliskih ljudi i nemogućnost da se utiče kako bi se takve stavri promenile.U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja,a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih. U čitavoj ubirci nalazimo snažna pesnikova osećanja, duboku bol. Ta osećanja ostaće u njemu zauvek, trajna su i večno će postojati. Poeziju koja se nalazi u zbirci možemo nazvati metafozičkom poezijom jer je smrt osnovno osećanje u njoj i povezujemo ga sa onostranim svetom.U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:„Sve što dalje vreme hiti,Sve se većma prošlost grli,Sve se većma moji mrtviMeni čine neumrli.“U ovoj pesmi se govori o vremenu i njegovom proticanju, o tome kako je sve prolazno. Svoju ličnu tugu Zmaj prikazuje kao tugu svakog čoveka, čovekovu tugu uopšte. Pesnik oseća sreću i ljubav dok se seća prošlosti, kada su svi bili tu, uz njega. Oni se pesniku čine još živi, ali ih sve teže razlikuje. Njihove duše i lica se slivaju u jedno, u opšteljudsku bol i pesnik na kraju govori da i ako tamo gde su oni nema ničeg, oni kada budu zajedno biće srećni i biće jedno:„Kroz smrt samo valja proći,Pa ću s’ i ja s njima sliti,Ako l’ tamo nema ništa?!–I tad ćemo jedno biti.“Naročito je emotivna pesma iz zbirke sa stihovima:„Pođem, klecnem, idem, zastajavam,Šetalicu satu zadržavam,Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,Zborim reči, reči bez pameti:„Ne, ne sme umreti!“U njima se posebno ističe nesposobnost i nemogućnost čoveka pred onostranim, pred smrću. Posebno se emotivno prikazuje deo kada lirski subjekat stoji pored kolevke sa detetom, dok mu žena teško bolesna leži u postelji i bori se za život. Čovek usmerava svu svoju moć i snagu kako bi prevazišao smrt koja im se približila. Lirski subjekat se moli Bogu, traži pravdu, moli anđele, zemlju i samu medicinu. Želi da zaustavi vreme, tako što će zadržati šetalicu na satu. Čak i kada bi zaustavio sat i zadržao kazaljku, neminovno je da vreme ne bi stalo i da bi smrt svaako došla. U ovom stihu je prikazana sva besmislenost čovekova u pokušajima da savlada i odgurne smrt.„Vičem Bogu: Ona je još mlada!Vičem pravdi: Ona se još nada!Anđelima: Vi joj srca znate!Vičem zemlji: Ona nije za te!Ni otuda nema mi odjeka…Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,Opet zborim reči bez pameti:„Ne sme nam umreti!“Kao što se sreća u „Đulićima“ prenosi na čitav svet tako se i u „Đulićima uveocima“ prenosi tuga na sličan način. To spajanje pesnikovih raspoloženja i osećanja sa spoljašnjim svetom inspirisalo ga je na napiše neke od najlepših stihova u zbirci: „Moje nebo…“, „Mrtvo nebo, mrtva zemlja…“ i druge. Ove pesme, kao što nam i sami naslovi nagoveštavaju, govore o smrti, o ništavilu, nepostojanju, o tome kako je sve uzaludno i sve će jednom umreti. Lirski subjekat je ostao sam na svetu i on više ne pronalazi lepotu ni u čemu, sve čari ovoga sveta ua njega su nestale. Toliko su ga bol i tuga slomili da on živi samo zato što postoji. Više ne oseća ništa, ni suze ne može pustiti. Čak ni poezija koja je bila njegova jedina uteha i spas, sada vene i postaje mrtva, nema nekadašnju lepotu i veselost.Stih „Bolna ležiš, a nas vara nada, ozdraviće, ozdraviće mlada…“ iskazuje nam da je pesnik svestan da ikao se nada da će preživeti i ozdraviti, sve je to omama i smrt je neizbežna. On stoji nad odorom svoje drage i kao suprotnost postavlja proleće koje je simbol rađanja i prirode koja se budi. Tu se lirski subjekat seća šetnji i srećnih dana. Pominje svoju otadžbinu kao jedinu sreću koja mu je ostala u životu.„Daljina mesta, njive i poljane;levo Dunav, Banat, Bačka mila,Avala se desno zaplavila,A podalje ti brežuljci sivi,To je Bosna – i tu Srbin živi…“Svi dragi su mu umrli i u penikovoj duši su bol, jadi i ponor. Čak se i sunce, kada bi zavirilo u taj bezdan, prestrašlo bi se od užasa. Čitav svet je posato veliki za njega „…u užasno velikom svetu…“ on je sam i svaki dan mu je prazan „…sunce diže, zađe – to se zove dan…“. Da nema tog izlaska i zalaska sunca, za njega bi dan i noć bili isto, ništa ga ne može ispuniti. „Sve se tiša, sve se širi, – svet je kanda sad još širi…“ Nekada se radost života nalazila u njegovom srcu, a sda sve to izaziva osećaj otuđenosti i usamljenosti, nema tu radost sa kim podeliti, te ona za njega i ne predstavlja pravu, istinsku radost.Pesma „Mrtvo nevo, mrtva zemlja…“ (VIII), donosi nam osećaj da je za pesnika sve umrlo, iako je priroda živa, i zemlja i ljudi na njoj, njemu to ništa ne znači. Pored čitave zemlje pesnik ni u ljudima ne vidi život „…mrtvo oko, mrtvo srce…“ Ponavljajući epitet mrtvo pesnik nas uvodi u neprekidno nizanje udaraca sudbine. Stih „…izumrlo što je moglo, samo boli još ne mogu…“ okreću nam ugao gledanja. Sada nam pesnik govori kako je jedina stvar koja u njemu postoji i koja nikada neće nestati njegova bol. Iz te boli se rađaju sve pesme iz ove zbirke. Kao motiv pesnik nam ovde ubacuje samu pesmu koju je pisao u prošlosti. U tim pesmama iz prošlih dana nalazi se sva njegova sreća, ljubav „…u njojzi je moja sreća, ljubav moja opevana…“ Kako ona u njemu ne bi probudila još veća osećanja patnje i boli, on pali hartije na kojima je pisana, ali se i pesma dalje bori:„…hartija je izgorela,al ostala slova bela,pema moja nečitana –još se vidi sa pepela…“Dve pesme XX „Šta je tuga koja dođe…“ i XXVII „Tada bogme svaka rana…“ opevaju neizmernu pesnikovu tugu i ona je glavni motiv. Tuga koju oseća ga u isti mah obara i drži u životu. Jeda ga lomi, a druga u njemu budi inspiraciju i tera ga da stvara. Lirski subjekat i tuga se vole:„…moje lane nije smrtno,za rastankom preti,moja draga, moja tuga,ne može umreti…“Pesnik tugu ovde naziva lanetom i govori kako mu je samo ona ostala, ona ga nikada neće napustiti.U poznijim pesmama zbirke „Đulići uveoci“ bol pesnika prerasta u pomirenje sa sudbinom. Pošto je ne može pobediti, njegova poslednja borba sa tugom je ta što će je iskoristiti da bi stvorio sve ove stihove. To su pesma: „Otkide se misao“, „Krila i okrilja vremena“, „Jesen“ i druge. Pesnik kroz pesmu ostvaruje kontakt sa onima koji su umrli, počinje i da ih sanja i potpuno će se izjednačiti sa njima u smrti.Lirski subjekat plete venac od tužnog cveća kojim će obuhvatiti sve one koji su umrli. To cveće su zapravo njegove pesme, pune tuge i bola, a venac predstavlja čitava zbirka „Đulići uveoci“. Osnovnom motivu tuge i bola dodaju se motivi otadžbine i pesme. Zmaj, koji je slomljen od tuge i bola, pronalazi još jedan motiv koji nikako ne može zaboraviti, a to je još jedna velika ljubav, njegova domovina. Pesma je pesnikov način da prikaže svoju neizmernu tugu, on ih vidi kao sponu sa njima koji viđe nisu tu. Pesme postoje kao večiti spomen koji će svedočiti o veličini njegove boli i čitaće ga mnoga pokolenja.Beleške o autoruJovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.3/3

Autor - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Naslov Ispovest na trgu / Milovan Danojlić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2022 (Bor : Tercija) Fizički opis 88 str. ; 17 cm Zbirka Mala biblioteka / [Srpska književna zadruga, Beograd] (karton) Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 85. Lične, pomalo satirične pesme, kao svojevrstan obračun sa sobom i svojim dobom, započinje veliki pesnik Milovan Danojlić rečima: „Desetleća napunih osam / Ka cilju hitam hodom sve bržim“. Iz te pozicije, autor ponovo, pesničkim i kritičkim pogledima, složeno i svestrano, poetski briljantno, osmatra prošlost i sadašnjost – moralno i političko. Milovan Danojlić (Ivanovci, kod Ljiga, 3. jul 1937) srpski je književnik i pesnik, član SANU, predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice. Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život. Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život. Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu. Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari – ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine. Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“ Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge Mladost Mlado pokoljenje Neven Velika nagrada Ivo Andrić Milovan Danojlić o položaju pesnika „Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu. Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti“. Iz književne kritike o piščevom delu „Danojlić ide među one retke savremene srpske pesnike koji razumeju i znaju šta je svetost jezika.” – Mihajlo Pantić „Prizivanje osnovnosti, prvobitnosti, posredno ili sasvim izričito, često je mesto u Danojlićevim pesmama, posebno u onim smeštenim u prirodu, u okruženje koje redovno potakne na temeljne zapitanosti i sagledanja.” – Dragan Hamović „Oblikujući sliku prirode i društva, Danojlićeva poezija predstavlja čoveka u svome okruženju, među izazovima i ograničenjima. Odnos između prirode i društva u ovoj poeziji nije uvek jednostavan.” – Gojko Božović „U poeziji Milovana Danojlića svi begovi i lutanja završavaju se u tački iz koje se i pošlo, geografski i biografski iz srca Šumadije, a poetički putem neosimbolizma, nadrealizma, sopstvenog panteističkog toka do religijskog.” – Svetlana Šeatović-Dimitrijević Dela (bibliografija) Rukopis Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji“ u Udruženju „Adligat“ Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M. Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata „Nikola Tesla“, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Ispovest na trgu, SKZ, Beograd, 2022. MG49

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skz Knjiga Br. 218 Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je srpski pesnik, dramski pisac, prevodilac i lekar. Smatra se za jednog od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[6], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[9] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Uroš Predić - Jovan Jovanović Zmaj, Galerija Matice srpske Posle prekida studija - ne završenih[10] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[11] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[12] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[13] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Osporavanja Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[14] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda „Harfe Siona”, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[15] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano potrošili nasleđenu imovinu. Dr Jovanović je 25 godina bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[10] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[16] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[17] Prevodilački rad Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena...

U KOMISIJI - Dragomir Brzak / 1902. godina U komisiji, svakojake slike i prilike iz mojeg beležnica - Sveska druga - Autor: Dragomir Brzak Naslov U Komisiji : Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika / Dragomir Brzak Godina izdanja: 1902. Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Izdanje i štampa izdavačke knjižarnice Pahera i Kisića Broj strana: 130 Format: 15 cm Stanje kao na slici. Očuvana jako dobro za ovu starost. Listovi požuteli od starosti, ima pečat i potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Prvo izdanje putopisa (po Srbiji i Bosni) Dragomira Brzaka, čuvenog srpskog pesnika, dramaturga, prevodioca i putopisca sa kraja XIX i početka XX stoleća ( najpoznatiji po koautorstvu sa Veselinovićem za Đida, adaptaciji za pozorište Sremčeve Ivkove slave i prevodu Šekspirovog Sna letnje noći) Dragomir Brzak rođen je 21. februara 1851. godine u Beogradu. Bio je srpski književnik, prevodilac i pesnik, a iza njega je ostalo i nekoliko drama i veliki broj putopisa. Porodica Brzak doseljava se iz Grčke tokom Prvog srpskog ustanka, 1805. godine. Posle propasti ustanka otac Dragomira Brzaka, Nikola Konstantinović Brzak, odlazi na hadžiluk u Jerusalim. Po završetku Drugog srpskog ustanka, knez Miloš Obrenović postavlja ga na mesto bazrđanbaše, starešine trgovaca i trgovinskog posrednika sa Austrijom, u Beogradu. Dragomir Brzak završio je osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu, da bi, završivši poštansko-telegrafski kurs u Beču, čitavog života bio poštanski činovnik, a za vreme srpsko-turskih ratova (1875–1878) bio je telegrafista Vrhovne komande srpske vojske. Književnim radom počeo je da se bavi 1872. godine i sarađujući sa gotovo šezdeset književnih listova, objavio je oko osamdeset pesama, uglavnom rodoljubivog karaktera (Sinđelićev grob, Tanasko Rajić, Hajduk Veljko). Od 1875. godine počinje da objavljuje pripovetke (Zulejka, Grešnik, Filozof), a inspirisan svojim putovanjima poštanskog službenika po Srbiji počinje da piše humorističke pripovetke i crtice (Strašna noć, Jedan žalostan randez-vuos, Sirota boginja Talija, Vlast sve može, U komisiji, Jedna idila, Na silu lekar, Prangija i Mezimče). Dragomir Brzak bio je član umetničkog odbora Narodnog pozorišta, za koje je prevodio libreta opera i opereta (Gejša, Lutka, Karmen), a preveo je i Šekspirovu komediju San letnje noći. Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvođeni su njegovi komadi Mika praktikant, Kolera, Palanačke novine, Milo za drago, Oluja i Kroz zid; zajedno sa srpskim piscem Jankom Veselinovićem napisao je pozorišne komade sa pevanjem Opklada i Đido, a sa Čiča Ilijom Stanojevićem za pozorišno izvođenje priredio je Ivkovu slavuStevana Sremca. Dragomir Brzak bio je član i sekretar Beogradskog pevačkog društva, za koje je pisao himne, prigodne i svečane pesme, slaveći poznate ličnosti i događaje srpske istorije. Zanimljivo je i da je priredio za horsko izvođenje prvu pesmu koja je pevana kao srpska himna – Oj Srbijo, mila mati. Sa Avale na Bosfor je putopis Dragomira Brzaka nastao tokom putovanja Beogradskog pevačkog društva u Carigrad, u aprilu 1895. godine. Beogradsko pevačko društvo je prvo srpsko pevačko društvo, osnovano 14. januara 1853. godine. Dolaskom Stevana Mokranjca na mesto horovođe 1887. godine počinje procvat ovog značajnog društva, koje tokom narednih godina gostuje širom zemlje i inostranstva. Dragomir Brzak, kao bariton i sekretar Društva, imao je prilike da obiđe velike evropske gradove – Solun, Budimpeštu, Sofiju, Moskvu, Petrograd, Kijev, Drezden, Berlin, Lajpcig i druge. Putne beleške nastaju tokom turneje Beogradskog pevačkog društva u Sofiji, Carigradu i Plovdivu. Iako navodi sve koncerte, reakcije publika pred kojima su nastupali i postignute uspehe, veći deo ovog putopisa zapravo je zanimljiv turistički opis gradova i njihovih znamenitosti, osobito Carigrada, u kome Društvo i provodi najviše vremena. U prvom planu su impresije Dragomira Brzaka u susretu sa veličanstvenim kulturnim i istorijskim spomenicima. U ovom delu su sabrani podrobni opisi arhitekture i umetnosti, obogaćene istorijskim činjenicama i anegdotama koje su date kroz vrlo ličan i prisan ton, često praćen direktnim obraćanjem čitaocima. Najveći književni domet Dragomir Brzak dostiže u delovima putopisa u kojima su znameniti događaji prošlosti dati iz perspektive svedoka – delovi u kojima se mešaju sadašnjost i prošlost. Istorijske činjenice dopunjavaju se poznatim mestima iz legendi, priča i dugih književnih dela, pa ovaj putopis postaje upečatljiv i primamljiv turistički vodič. Pripadao je beogradskom boemskom krugu, gde je drugovao sa srpskim piscima Jankom Veselinovićem, Stevanom Sremcem, Milovanom Glišićem, Radojem Domanovićem i Nušićem. Bio je pravi kicoš i bečlijski dendi, upečatljivog izgleda, sa monoklom, štapom i šeširom. Dragomir Brzak danas je uglavnom zanemaren i zaboravljen srpski književnik. Razlozi za to su delimično političke prirode: zbog prisnih odnosa sa Obrenovićima i angažovanih tekstova u korist kralja Aleksandra i Drage Mašin, pada u nemilost nakon smene dinastija. Jovan Skerlić negativno ocenjuje njegov književni i umetnički rad, i isključuje ga iz svoje Istorije srpske književnosti. Ova negativna ocena ostala je uticajna i do danas, pa delo Dragomira Brzaka nije dobilo nove proučavaoce i tumače, uprkos pozitivnoj kritici i podršci koju mu je pružio Bogdan Popović. Dragomir Brzak umro je 4. marta 1904. godine, i njegova sabrana dela, iako planirana, nikada nisu objavljena, pa je njegovo književno delo ostalo rasuto po brojnim časopisima.

Lazar Kostić O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi) *000*05-2021 Njegovu pevanju, mišljen ju i pisanju, i njegovu dobu Prema svom govoru od 24.novembra 1899. u dvorani Matice Srpske Dokao i napisao Lazar Kostić Štamparija Ferdinanda Bitermana i sina u Somboru 1902.godine I.izdanje 1902.g, novija izdanja , ISBN 978-86-7818-445-1 Povez broš-naknadno mekši karton,ćirilica,455.strana, format: 29 x 20 cm, težina .grama stanje: vrlo dobro očuvana, korice ojačane ispod-mekši karton, stranice vrlo uredne-nema ispisivanja, čelo presvučeno impregniranom platnenom trakom. KAKO JE LAZA KOSTIĆ ČESTITAO ZMAJU 50-GODIŠNJICU ŽIVOTA I ŠTA JE KASNIJE POKVARILO NJIHOVO POBRATIMSTVO Ova Kostićeva improvizovana kratka reč o Zmajevom pesništvu (kojoj slavljenik, zbog bolesti, srećom, nije prisustvovao) pretvorila se, pred razočaranom publikom, u fijasko i prvorazredan društveni i književni skandal u prečanskom srpstvu. O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu Laze Kostića je jedna od najkontroverznijih knjiga kritike u srpskoj književnosti. Sadržaj njegove kritike o poeziji Jovana Jovanovića Zmaja bio je toliko problematičan da Laza Kostić ne samo što nije mogao da nađe izdavača za ovo svoje delo već nijedan književni časopis nije hteo da objavi delove ove kritike, pa je konačno bio primoran da knjigu štampa o sopstvenom trošku 1902. godine. U vremenu objavljivanja ove knjige, negativni stavovi Laze Kostića o poeziji druga i savremenika bili su gotovo nezamislivi i dugo vremena knjiga nosi stigmu ružne knjige, kako ju je okarakterisao Jovan Skerlić, da bi se tek u novije vreme srpska kritika ponovo okrenula ovom delu i, prvenstveno u radu Dragiše Živkovića, prevrednovala stavove Laze Kostića. Naime, povodom svečanog obeležavanja pedesetogodišnjice stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja 1899. godine, Matica srpska je pozvala Lazu Kostića da održi predavanje o poeziji velikog srpskog romantičara. Ovaj govor Laze Kostića izazvao je pravi skandal na srpskoj kulturnoj sceni. Nema neposrednih svedočanstava o tome šta je Laza Kostić tačno govorio, poznato je samo da ga je publika zviždanjem naterala da se povuče sa govornice, te da su sutrašnji listovi doneli ogorčene napade na Lazu Kostića, optužujući ga da je ljubomoran, osvetoljubiv i da zavidi Zmaju na pesničkom uspehu. Sam Kostić dao je svoju ocenu događaja: „To je jamačno prvi slučaj u istoriji književnosti sveta da književno društvo zamoli jednog svog člana da govori svečan govor u slavu drugog člana, svog druga, pa da ga radi toga mora ukoriti.” Knjiga o Zmaju i nastaje kao pokušaj Laze Kostića da se odbrani od ovih napada i da objasni svoje stavove o Zmajevoj poeziji. Danas Knjiga o Zmaju predstavlja jednu od najznačajnijih odbrana pesnika od pragmatičnih zahteva svakodnevice, odbrana prave, čiste poezije od utilitarnih ciljeva društveno-političkog angažmana. Laza Kostić napada deo Zmajevog stvaralaštva „po porudžbini”, onaj koji podleže zahtevima tadašnjeg društva da se piše o aktuelnim događajima i dnevno-političkim temama. U srži kritike stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja nalazi se, zapravo, apologija slobodnog, romantičarskog pesnika koji ima pravo da bude iznad običnog i svakodnevnog. Kostić ne odbacuje ukupno Zmajevo stvaralaštvo, već kritikuje to što je veliki pesnik podlegao pritisku i ukusu društva, pišući poeziju koju običan svet želi da čita. Kostić uočava dvostruku prirodu Zmajeve poezije – slavuja, pesnika Đulića i Đulića uvelaka, i zmaja, dnevno-političkog komentatora društvene stvarnosti koji kvari poeziju iskvarenim jezikom i na brzu ruku pisanim stihovima. Pišući o Zmaju, Laza Kostić zapravo piše o sebi, svojim stavovima i mišljenjima o poeziji, romantičarskoj poetici i poziciji umetnika u društvu. Kritikujući jedan aspekt Zmajeve poezije, Laza ustaje u odbranu onog drugog, daleko vrednijeg, čisto lirskog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja, istovremeno braneći svoje stvaralaštvo i romantičarsku poetiku. RAT DVA PESNIČKA VITEZA: Zbog govora Laze Kostića o čika Jovi Zmaju izbila je ŽESTOKA SVAĐA! Skandal je poprimio razmere požara u srpskoj književnosti. Umesto da, kako je to uobičajeno, održi lepo prigodno slovo o stvaralaštvu Jovana Jovanovića, Laza Kostić je počeo da objašnjava zašto je Zmaj loš pesnik… Taj 23. novembar 1899. godine daleko je nadmašio očekivanja i od jednog običnog, iako svečanog dana, pretvorio se u neobičnu ujdurmu o kojoj će pisati generacije književnih kritičara i stvaralaca. Evo ni danas taj davni datum nije prestao da bude zanimljiv. Slušaoci na svečanoj sednici Odbora Matice srpske došli su tog dana da čuju svečani govor povodom pedesetogodišnjice stvaralaštva omiljenog, mnogo hvaljenog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Takvi jubileji prilika su da se i mnogo slabijim stvaraocima progleda kroz prste, ako ništa drugo, a ono bar zbog godina koje su pretovarili „preko pera” baveći se književnim radom. Govornik koji je držao besedu ništa manje poznat, takođe pesnik na glasu i Zmajev znanac, Laza Kostić. Pravi ugođaj za književne sladokusce. Kako je kasnije o tom događaju pričao sam Kostić, on nije imao unapred pripremljen govor. Na svečanost je poneo knjigu Zmajevih „Pevanija” i, okrećući listove, počeo je da objašnjava publici zašto je on loš pesnik! Bilo je tu i pohvala, ali pokude su za uši tadašnje književne publike bile strašne i bogohulne, pa je Laza prekinut uz glasno negodovanje, ne stigavši da iskaže sve što je hteo o Zmajevoj poeziji. Usledila je oštra reakcija: odmah sutradan izveštaj u „Brankovom kolu” o skandaloznom držanju mlađeg pesnika, opaske da je sujetan, zavidan na starijeg „kolegu”, osvetoljubiv. – To je jamačno prvi slučaj u istoriji književnosti sveta da književno društvo zamoli jednog svoga člana da govori svečan govor u slavu drugog člana, svog druga, pa da ga radi toga mora ukoriti – slikovito je taj događaj opisao sam Laza Kostić, “čovek koji sramoti naciju”, kako su ga nazvale tadašnje novine. Opšta pokuda sručila se na Lazinu glavu, ali on se nije predavao. Željan da se objasni sa svima, seo je da svoj govor pretoči u knjigu i detaljno objasni šta je hteo da kaže. I nastala je obimna knjiga „O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju i njegovom dobu”, nazvana kraće „Knjiga o Zmaju”. Nije bilo mnogo više razumevanja za to delo nego za govor. Matica srpska, od koje je i dobio zadatak da održi govor na svečanosti i kojoj je Laza ponudio svoj rukopis, odbila je da ga štampa. Objavio ga je o svom trošku u Somboru 1902. godine, a drugo izdanje delo je doživelo tek 1984. godine. „Jedna ružna knjiga”, nazvao je čuveni Jovan Skerlić, dodajući da taj „ispad” nimalo ne služi na čast pesniku. Da li se Laza Kostić zaista obrukao napadajući Zmaja, pitamo se posle više od sto godina, hladne glave. Kiš-Janoš postaje „ala” Osnovna Lazina postavka bila je da Jovana Jovanovića Zmaja odlikuje dvostruka priroda, da u njemu postoje dve pesničke ličnosti: jedna lirska, osećajna, koja stvara pesme vredne divljenja i mesta na samom vrhu srpske poezije, druga sklona politiziranju, praznom rodoljublju, lažnim zanosima, čiji su stihovi male vrednosti. Jedno je slavuj, istančani stvaralac, koji leti do pesničkih visina i mističnih zanosa, drugo je zmaj, gromoglasni deklamator praznih fraza koga nosi huk svetine, prolazni zanos političkih događaja i „danas jeste sutra nije” ubeđenja. Slavuj i zmaj bore se u Jovanu Jovanoviću, s tim što zmaj sve više prevladava svojim grubim jezikom i nezgrapnim stihovima. On se umešao slavuju u posao, pokvario mu „pevanije”, uništio mu liričnost i pretvorio ga u dnevnopolitičkog pesnika. Slavuj peva o ljubavi, idealnoj dragoj, mističnoj stvarnosti, dobrodušnoj šali, zmaj poziva na mač i krvoproliće, zajedljivo se podsmehuje, drži prazne moralne lekcije. „Stvorio ga Bog da bude slavuj, a on silom navalio da bude zmaj.” Toliko je prionuo na taj posao, tvrdi Laza, da je sebi čak nadenuo nadimak neprikladan njegovoj ljudskoj i pesničkoj prirodi. Dobar poznanik i prijatelj pesnikov, Kostić nas uverava da nadimak, po kome i današnja deca znaju čika-Jovu, nije nadenut Jovanu Jovanoviću po šaljivom listu „Zmaj”, koji je pokrenuo u Pešti 1864. godine, već da ga je on sam prigrlio kad je počeo nasilno da menja svoju pesničku prirodu. Do tada prijatelji su ga zvali Kiš-Janoš, na mađarskom Mali Jovan, onako kako su poznanici, zbog niskog rasta koji je nasledio i njegov unuk, zvali Zmajevog dedu. Laza se čudi otkud je njihov Kiš postao Zmaj kad je to ime tako neobično za njegovu pojavu i duhovne odlike. „Zar onaj omanji, vižljavi, lepuškasti, milokrvni mladić i – Zmaj”, zar „umiljati, duhoviti družbenik”, „šaljivčina”, „spadalo”, „doskakalo”, „priklapalo” da postane Zmaj, čudi se Laza. Kako je ta „ala” preuzela vlast i nad stvaralaštvom umiljatog Kiš-Janoša, Laza nam prikazuje u jednoj gotovo mitskoj slici – Zmaj je progutao slavuja koji se sakrio u njegovom šupljem zubu i, kad čudovište zaspi, slavuj pobegne iz njegovih usta i počne da peva, ali kratko, samo dok se nesnosni zmaj ne probudi. Silovanje jezika Terajući dalje u svom izlaganju, ljubitelj kovanica i veliki majstor reči napravio je i neobičnu podelu Zmajevih pesama na zmajevke, slavujanke, starmalke, omiljenice. Carstvo slavujanki su pesme sabrane u „Đulićima” i „Đulićima uveocima”, s malim mešanjem zmajevitog pevanja. Pesme poput „Delija devojka”, gde Zmaj prikazuje ideal Srpkinje koju Laza naziva nadžakbabom i prznicom, one nastale povodom konkretnih događaja, poput „Svetske krpe” ili „Milostivoj Evropi”, svrstava u zmajevke. „Tiho noći” ili „Ded i unuk” su narodne omiljenice za koje Kostić ne vidi razlog zašto su toliko omiljene i dokazuje nam da su daleko od Zmajevih najboljih pesama. Kad su na red došle i čuvene Zmajeve dečje pesme, o kojima Kostić nema baš lepo mišljenje, Laza uvodi i treću vrstu pesama – starmalke – tvrdeći da je pesnik u usta dece stavljao reči i misli koje nisu svojstvene prirodi mališana. Dugo se Laza zabavljao Zmajevim omaškama u jeziku dokazujući da je pesnik iz lenjosti i radi stiha i rime prepravljao jezik po vlastitom nahođenju. Zamera mu nezgrapno skraćivanje reči (braćam’ njenim), pogrešne gramatičke oblike (Rastio je mali Jova, Ko što raste deca mazna), mešanje narodnih govora, pogrešnu upotrebu reči… Slobodan Jovanović primetio je, u studiji napisanoj godinu dana po objavljivanju „Knjige o Zmaju”, da se dve trećine Kostićevih zamerki u zmajevkama odnose na jezik. Zanimljivo je da kasniji književni kritičari nisu imali mnogo više razumevanja za Lazin pesnički jezik, kao što ni on nije imao za Zmajev, da su mu čak upućivali istovetne kritike da je zbog rime menjao oblik reči. „Zevs je kod njega, radi slika sa smej, postao Zej”, piše Skerlić oštro napadajući Lazinu poeziju. Kostićeve jezičke zamerke mnogi kasniji čitaoci njegove „Knjige o Zmaju” videli su kao sitničavost, mada su dodavali da su mnoge od njih na mestu. Mnogo ozbiljnije kritike pretrpeće njegova postavka o zmaju i slavuju. Pesnika čije je stvaralaštvo tako obimno i tematski razuđeno teško je podeliti na samo dve ličnosti. Zmaj je pisao ljubavne, porodične, dečje, rodoljubive, satirične, šaljive, prigodne pesme. „Naš narod je u Zmaju imao pesnika koji je umeo da peva ono što su svi osećali – jedan za sve”, piše o njemu Miloš Crnjanski. U množini pesama koje je ispevao nisu sve podjednako vredne, neke su pisane na brzu ruku, povodom kakvog aktuelnog događaja, „novinarske”, kako su ih proučavaoci nazvali. Uprkos tome, takvu pesničku prirodu kakva je bila Zmajeva teško je staviti u Lazine okvire jednog dobrog pesničkog glasa, slavuja, i jednog lošeg, zmaja. Slobodan Jovanović je možda bio najbliže istini kad je napisao da je Laza prosto podelio pesme na one koje se njemu sviđaju i nazvao ih slavujankama, dok je one koje mu se ne dopadaju nazvao zmajevkama. Dva pevidruga Govor Laze Kostića na svečanoj sednici Matice srpske, sačuvan u izveštajima u književnim časopisima kao „najveća sablazan, kao grdan primer razočaranosti, prevarenosti, uvređenosti i osramoćenosti slušalaca”, odmah je dobio tumačenje kao lični napad na pesnika čiji je uzrok Lazina sujeta i želja za osvetom „slavnijem pesniku”. Kostić se u „Knjizi o Zmaju” branio od takvih tumačenja njegovih poriva da kritikuje pesničku veličinu svog „pevidruga”, kako ga je nazvao. Uspomena kojom počinje istorija odnosa Zmaja i Kostića tiče se Lazinih pesničkih početaka, 1857. godine, kad mu je urednik novosadske „Sedmice” Đorđe Popović rekao da se „okane tog posla”. Preko Zmajevog mlađeg brata Mite, Lazinog vršnjaka i poznanika, Kostić je po Zmaju poslao Popoviću svoju pesmu „Bauk”, a onda još jednu „bukoliku”. Zajedno sa Zmajem otišao je do Popovića da vidi zašto njegove pesme nisu objavljene. Kiš-Janoš i Popović veselo su se smejali njegovim pesničkim pokušajima, urednik „Sedmice” očinski mu je poručio da to nije za njega: „To vam je sud na vašu poeziju, od sada pa do veka.” Iako njegov „prezmajski zaštitnik”, jer tada još nije dobio nadimak Zmaj, nije stao na njegovu stranu, mada su njihovi odnosi imali uspone i padove, Laza želi da nas uveri da su nesuglasice prevaziđene pre onog 23. novembra i njegovog govora. Tačno je da se Zmajova naljutio na njega što je časopisu „Delo” poslao svoju pesmu napisanu povodom godišnjice smrti Vojislava Ilića „Prerano” uz propratno pisamce da čika-Jova Zmaj nije hteo da je štampa u Vojislavljevoj „Spomenici”. Ali, posle toga češće su se sastajali u Beogradu gde mu se Zmaj prijateljski žalio da ga u tom velikom gradu niko ne gleda, da ga se klone nekadašnji prijatelji. Istina je i da ga je Zmajova nagrdio 1897. godine, kad se kandidovao na Karlovačkom saboru kao kandidat klerikalne partije, stihovima: „Bežim iz jata starih drugova / I tražim društvo jejina sova. / Znam da me narod birati neće, / Al mene ipak Mefisto kreće.” Međutim, ni godinu dana kasnije, Zmaj mu je čestitao jubilej, četrdeset godina stvaralaštva, a posle se sastao s njim u Zagrebu, „svojski i svesrdno, kao ikad”. Nesporazumi su izglađeni, uverava nas Laza. Ni tadašnji ni današnji čitaoci „Knjige o Zmaju” nisu baš ubeđeni da je zaista tako. Zmaj o kome čitamo u Kostićevoj obimnoj monografiji veoma se razlikuje od uobičajene predstave o njemu kao o dobrodušnom, moralnom, principijelnom lekaru i porodičnom čoveku koga život nimalo nije štedeo i doneo mu veliku tragediju da u svega nekoliko godina izgubi sve članove porodice. Kleveta ili… U svojim zapažanjima i sećanjima, Laza nam ga opisuje kao sujetnog, zamerljivog, na trenutke beskarakternog. Prenosi nam reči romanopisca Jakova Ignjatovića s jedne od književnih sedeljki u kafani „Kod Pere Kamile” da Zmajova izbegava njihovo društvo jer više voli bircuze u kojima će mu polusvet laskati, hvaliti i slaviti njegovu veličinu. Pišući o njegovim rodoljubivim pesmama, pozivanju na boj za slobodu i odbranu otadžbine, Laza se nekoliko puta osvrće na to da Zmajova ni slovca nije ispevao o bici kod Slivnice 1885. godine, kad su Bugari porazili Srbe, a opevao je, inače, gotovo svaki, pa i sasvim neznatni, politički događaj. Pozivao je na boj, ali sam nije učestvovao u ranijem srpsko-turskom ratu, čak ni kao lekar, opominje Kostić. Sličnu zamerku imaće i Pavle Popović, s tim što se on tome neće toliko često ni s toliko zajedljivosti vraćati kao Laza Kostić. On će tek, povodom jednog „đulića”, navesti da „čitaocu koji je obavešten o Zmajevom držanju u ratu 1876, ne može biti prijatno kad nađe njegovo hvastanje kako će, kad dođe vreme, poginuti za slobodu”, uz ograđivanje da bi Zmajevo držanje u ratu trebalo podrobnije proučiti. Daleko teža Lazina optužba je ona o pesnikovom stavu posle „Tucindanske tragedije”. Na taj crkveni praznik, 1889. godine, Jaša Tomić, zbog uvrede na račun njegove žene, ubio je poznatog novosadskog političara i novinara Mišu Dimitrijevića. Laza svedoči da je Zmajova, navodno, žalio što ubica, koji je branio čast svoje porodice, nepravedno tamnuje, da nije došao ni na sahranu ni na parastos Miši Dimitrijeviću, jednom rečju da je stao na stranu ubice. Zmaj u monografiji Laze Kostića nema gotovo nijednu dobru osobinu. Slikajući njegov portret, Kostić se ne libi ni da ga otvoreno vređa, pa ne čudi što su posle čitanja takvog dela mnogi proučavaoci izvukli zaključak da je Lazina namera bila da ga prosto okleveta, da „demistifikuje” ljubimca naroda, naruži dobru predstavu o njemu. Teško da jedan o drugom tako pišu „pevidruzi” koji su raskrstili s ličnim razmiricama i nesporazumima. Iznenadiće se pojedinim delovima monografije i obožavaoci Zmaja, ali ni ljubiteljima Laze Kostića neće biti svejedno kad pročitaju kako je ljuto znao da ošine najobrazovaniji pesnik svoje generacije.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Томашевић, Бошко Наслов Appendix / Boško Tomašević Остали наслови Apendiks Врста грађе поезија Језик српски Година 2001 Издање [1. izd.] Издавање и производња Novi Sad : Svetovi, 2001 (Novi Sad : MBM plas) Физички опис 99 str. ; 20 cm Збирка Savremena književnost ISBN 86-7047-383-1 (broš. sa omotom) Напомене Na omotu beleška o autoru s njegovom slikom. УДК 886.1-14 Boško Tomašević (Bečej, FNRJ, 8. maj 1947) je srpski pesnik, romanopisac, esejist i književni teoretičar. Osnivač je škole suštinskog pesništva. Boško Tomašević studirao je između 1967. i 1972. godine opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je 1982. i doktorirao sa radom o kartezijanskim osnovama romana u prvom licu jednine. Između 1976. i 1990. radio je u novinskim centrima za istraživanje medija i komunikacijâ. Posle 1990. držao je predavanja i bavio se naučno-istraživačkim radom na univerzitetima: Nansi (1990—1996), Frajburg (1990, 1994, 2001), Beč (1994, 1995, 1996), Erlangen (1998), Berlin (2000, 2001), Ahen (2005) i Inzbruk (1998—2001; 2009). Bavi se oblastima poput: poststrukturalistička književna teorija, ontologija književnosti te odnos pesništva i filosofije. Član je: Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti; francuskog i austrijskog PEN-a; Francuskog društva pisaca (Société des gens de lettres de France) i Austrijskog saveza pisaca (Österreichischer Schriftstellerverband). Poetika Pored pisanja književnih dela, pre svega poezije, bavio se i fundamentalnom ontologijom. Rad na ontologiji književnog dela vodio ga je traganju za prapočecima jezika, pesništva i mišljenja na način na koji su bili definisani u predsokratskoj misli Heraklita i Parmenida. Ova istraživanja su, posredstvom Hajdegerovog opusa, uticala i na njegovu poetiku. Tomašević je objavio svoju poetiku 2004. godine u knjizi Bitno pesništvo: pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu.[1] Poetologija suštinskog pevanja Od 1976. godine Tomaševićev književni rad prevashodno je vezan za pisanje poezije. Istovremeno ga interesuje i problematika ontologije književnog dela. Rad na ontološkoj problematici književnog dela vodio ga je istraživanju prirode jezika i odnosu pesništva i mišljenja. Ovakvo interesovanje uputilo ga je Hajdegerovim radovima napisanim posle „Bivstvovanja i vremena“ (1927). U godinama između 1977. i 1983. nastaje, u saglasnosti sa Hajdegerovom filosofijom suštinskog mišljenja (nem. das wesentliche Denken), Tomaševićeva poetika suštinskog pevanja kao vida jedne pesnički zasnovane ontologije koja na pesnički način misli bivstvovanje. Poezija, prema Tomaševiću, valja da bude prevashodno ontologija, onaj vid književnog izražavanja koji se bavi (o)pevanjem istine bivstvovanja. U bliskoj vezi sa ovim načelom svoje poetike, Tomašević uvodi i drugo koje se odnosi na zahtev da pesništvo treba da opeva bît pesništva, odnosno svoj odnos spram istine i jezika te, takođe, i odnos spram mišljenja. Karakteristični ciklusi ove poetike jesu: Tumačenje Helderlina (1977) i Spomen na Martina Hajdegera (1980) oba objavljena u jednoj svesci pod naslovom Čuvar vremena (1990). Takođe, zbirka Preispitivanje izvora, (1995) kao i ciklus pesama Još jedna povest metafizike u zbirci Appendix (2001). Pesništvo Biblioteke i Kulture Posle 1983., okretanjem ka postmodernističkoj književnoj paradigmi Tomašević razvija poetiku koju naziva pesništvo Biblioteke i Kulture unutar koje pokušava, poput nekih ranijih pesnika, Andreja Belog, Horhe Luisa Borhesa ili Edmona Žabesa, da svoju poeziju uvede u dijalog sa nekim delima svetske književnosti, dajući tako sopstveni doprinos fenomenu postojanja metaknjiževnosti, odnosno književnosti u književnosti. Pesmovanje Kulture, odnosno svetske Biblioteke je manifestacija postojanja intertekstualne paradigme koja, unutar predstave o „neograničenoj semiozi“, ukazuje da je svaki tekst plod prethodnog teksta, da je nedovršiv i procesualan. Poetika progresivnog intertekstualnog pisanja, odnosno poetika Biblioteke i Kulture, prisutna je u zbirkama Kartezijanski prolaz (1989), Celan-studije i druge pesme (1991), Ponavljanje i razlika (1993), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), kao i u ciklusu Pesme ponavljanja i pesme razlike u zbirci Čistina i prisutnost (2000). Poetika „pesništva iskustva“ Izvan ovih dvaju poetikâ obeleženih Tomaševićevim intelektualnim iskustvom posle 1994. nastaje nova poetika koja reflektuje područje autorovog privatnog iskustva kao iskustva o svom vlastitom životu. Reč je o poetici „pesništva iskustva“. Čovekovo iskustvo stvarnosti je deo njegove ontologijske sheme. Pesnički pojam iskustva odnosi se kako na autorovo lično iskustvo o životu, tako i na raskrivanje jednog opšteljudskog iskustva koje raspreda o dokučivanju čovekovog svakidašnjeg življenja u svetu. Pesmovanje na videlo iznosi izvesno pokazivanje toga kako stoji stvar sa samim čovekovim prebivanjem na zemlji, naime, prema njegovom bivstvujućem kao vremenovanju i povesnosti. Pokazivanje univerzalnog čovekovog iskustva jeste sine qua non ove poezije. Mejnstrim ove poetike pesništva iskustva obelodanjen je u Tomaševićevim zbirkama Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), u ciklusu Doba približavanja u zbirci Nigde (2002), kao i u zbirkama Plodovi pohoda (2008) i Nikud (2011) te u poemama Studija testamenta (1999) i Arheologija praga (2008). Objavljene knjige === Lirika === Kartezijanski prolaz • Institut za slavistiku - Göttingen (1989) Čuvar vremena • Sfairos - Beograd (1990) Celan Etudes i druge pesme • Edicija Krovovi - Sremski Karlovci (1991) Videlo žiška • Biblioteka 37 - Sombor (1992) Svetlost za iskop • Lazarica Press - Birmingham (1992) Ponavljanje i razlika / Repétition et différence • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1992) Coll Memories • WUV - Beč (1994) Ugarci • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1994) Celan-Ètudes • Cahiers Bleues - Troyes (1994) Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine • WUV - Beč (1995) Preispitivanje izvora • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1995) Plan povratka • Svetovi - Novi Sad (1996) Druga istorija književnosti • Svetovi - Novi Sad (1997) Gespräch in Heidelberg • Schramm - Stuttgart (1998) Sezona bez Gospoda • Svetovi - Novi Sad (1998) Studija testamenta • Svetovi - Novi Sad (1999) Čistina i prisutnost • Apostrof - Beograd (2000) Pustinje jezika • Apostrof - Beograd (2001) Appendix • Svetovi - Novi Sad (2001) Leto moga jezika • Svetovi - Novi Sad (2002) Nigde • Apostrof - Beograd (2002) Kureluk moga nezadovoljstva • Lux Color Printing - Bečej (2004) Celan trifft H. und C. in Todtnauberg • Das Arsenal - Berlin (2005) Nova uzaludnost • Svetovi - Novi Sad (2005) Gesänge an Innsbruck • Berenkamp - Innsbruck (2006) Plodovi pohoda. Conquistador • Narodna knjiga - Beograd (2008) Arheologija praga. Fukoova ostavština • Svetovi - Novi Sad (2008) Erneute Vergeblichkeit • Edition Neue Wege - Sangerhausen (2009) Pesme od lipovog i bagremovog drveta • Art-Projekat - Zrenjanin (2009) Kuda i nazad • časopisno izdanje Unus Mundus - Niš (2009) Arhiv • Prometej - Novi Sad (2009) Übungen im Zweifel • Verlag im Proberaum - Klingenberg (2010) Früchte der Heimsuchung • Leipziger Literaturverlag - Leipzig (2011) Berliner Gedichte, 2001 • Aphaia Verlag - Berlin (2011) Allerneueste Vergeblichkeit • Pop Verlag - Ludwigsburg (2011) Nikud • Braničevo - Požarevac (2011) Ausgewählte Gedichte • Podium-Porträt 64 - Wien (2012) Izabrane pesme, Tom I • Nova Misao - Novi Sad (2012) Izabrane pesme, Tom II • Nova Misao - Novi Sad (2013) Risse • Pop Verlag - Ludwigsburg (2015) Vedro znanje o porazima • Treći trg - Beograd (2015) Zaborav koji postajemo • Adresa - Novi Sad (2015) Besinnung • Arovell - Gosau/Wien (2017) Romani Ein verspäteter Bericht an eine Akademie • Löwenzahn - Innsbruck (2000) Zakasneli izveštaj jednoj akademiji • Stylos - Novi Sad (2004) Niemand, nirgends. Eine archäologische Erzählung • Löcker - Wien (2018) Književne studije Kartezijanski roman • Naučna knjiga - Beograd (1989) Iz iskustva bitka i pevanja. Nacrt za jednu ontologiju pesništva • Naučna knjiga - Beograd (1990) Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma • Naučna knjiga - Beograd (1994) Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija poezije • Svetovi - Novi Sad (1997) Poezija i mišljenje bića • Apostrof - Beograd (1998) Konačna teorija književnosti. Jedna postmodernistička perspektiva • Prosveta - Beograd (2001) Pesništvo, književna teorija, egzistencija • Prosveta - Beograd (2003) Bitno pesništvo: pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu • Apostrof - Beograd (2004) Galilejevska poetika. Ogledi o metaforama pisanja • Stylos - Novi Sad (2004) Hermeneutika neprozirnog. Pesništvo, ontologija, hermeneutika • Plato - Beograd (2006) Čekić bez gospodara. Kritički spisi • Braničevo - Požarevac (2009) Ogledi o književnoj teoriji. Književna teorija i deridijanska revolucija • Altera - Beograd (2011) Protiv književne teorije • Akademska knjiga - Novi Sad (2011) Mišljenje pisanja • Mali Nemo - Pančevo (2012) Hervorgang des Seins. Das ontologische Geschehen des Dichtens • Traugott Bautz Verlag - Nordhausen (2014) Knjiga o Reneu Šaru • Sent - Novi Pazar (2015) Citati iz poetike Citati iz poetologije suštinskog pevanja „POEZIJA može biti samo ontologija: pevanje koje (o)peva istinu bivstvovanja. Hajdegerovom suštinskom mišljenju (nem. das wesentliche Denken) u filozofiji, odgovara u poeziji suštinsko pesmovanje. Pesništvo suštinskog začinjâ izvor. Ono je melopeja bivstvovanja. Pevanje unutar suštinskog pesništva jeste pevanje o bivstvujućem sa stanovišta istine o bivstvujućem. Ono peva opstanak na tragu logosa bitka-po-sebi-bivstvujućeg.“ „SUŠTINSKO PEVANJE odnosi se na pesništvo koje opeva istinu bivstvovanja, bivajući tako temeljem samog pesništva. Preispitivanje istine bivstvovanja koje pesništvo preduzima predstavlja vid ontološkog pesništva. To je pesništvo o samom bivstvovanju ali i o samoj sudbini poezije. Pevajuća bît suštinskog pesništva čuva vladavinu

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Томашевић, Бошко Наслов Zakasneli izveštaj jednoj akademiji / Boško Tomašević Врста грађе роман Језик српски Година 2004 Издавање и производња Novi Sad : Stylos, 2004 (Zrenjanin : Budućnost) Физички опис 107 str. ; 20 cm Збирка Biblioteka Klepsidra ISBN 86-7473-195-3 (broš.) Напомене Tiraž 300 Bio-bibliografska beleška o autoru: str. 105-106. УДК 821.163.41-31 Boško Tomašević (Bečej, FNRJ, 8. maj 1947) je srpski pesnik, romanopisac, esejist i književni teoretičar. Osnivač je škole suštinskog pesništva. Boško Tomašević studirao je između 1967. i 1972. godine opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu gde je 1982. i doktorirao sa radom o kartezijanskim osnovama romana u prvom licu jednine. Između 1976. i 1990. radio je u novinskim centrima za istraživanje medija i komunikacijâ. Posle 1990. držao je predavanja i bavio se naučno-istraživačkim radom na univerzitetima: Nansi (1990—1996), Frajburg (1990, 1994, 2001), Beč (1994, 1995, 1996), Erlangen (1998), Berlin (2000, 2001), Ahen (2005) i Inzbruk (1998—2001; 2009). Bavi se oblastima poput: poststrukturalistička književna teorija, ontologija književnosti te odnos pesništva i filosofije. Član je: Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti; francuskog i austrijskog PEN-a; Francuskog društva pisaca (Société des gens de lettres de France) i Austrijskog saveza pisaca (Österreichischer Schriftstellerverband). Poetika Pored pisanja književnih dela, pre svega poezije, bavio se i fundamentalnom ontologijom. Rad na ontologiji književnog dela vodio ga je traganju za prapočecima jezika, pesništva i mišljenja na način na koji su bili definisani u predsokratskoj misli Heraklita i Parmenida. Ova istraživanja su, posredstvom Hajdegerovog opusa, uticala i na njegovu poetiku. Tomašević je objavio svoju poetiku 2004. godine u knjizi Bitno pesništvo: pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu.[1] Poetologija suštinskog pevanja Od 1976. godine Tomaševićev književni rad prevashodno je vezan za pisanje poezije. Istovremeno ga interesuje i problematika ontologije književnog dela. Rad na ontološkoj problematici književnog dela vodio ga je istraživanju prirode jezika i odnosu pesništva i mišljenja. Ovakvo interesovanje uputilo ga je Hajdegerovim radovima napisanim posle „Bivstvovanja i vremena“ (1927). U godinama između 1977. i 1983. nastaje, u saglasnosti sa Hajdegerovom filosofijom suštinskog mišljenja (nem. das wesentliche Denken), Tomaševićeva poetika suštinskog pevanja kao vida jedne pesnički zasnovane ontologije koja na pesnički način misli bivstvovanje. Poezija, prema Tomaševiću, valja da bude prevashodno ontologija, onaj vid književnog izražavanja koji se bavi (o)pevanjem istine bivstvovanja. U bliskoj vezi sa ovim načelom svoje poetike, Tomašević uvodi i drugo koje se odnosi na zahtev da pesništvo treba da opeva bît pesništva, odnosno svoj odnos spram istine i jezika te, takođe, i odnos spram mišljenja. Karakteristični ciklusi ove poetike jesu: Tumačenje Helderlina (1977) i Spomen na Martina Hajdegera (1980) oba objavljena u jednoj svesci pod naslovom Čuvar vremena (1990). Takođe, zbirka Preispitivanje izvora, (1995) kao i ciklus pesama Još jedna povest metafizike u zbirci Appendix (2001). Pesništvo Biblioteke i Kulture Posle 1983., okretanjem ka postmodernističkoj književnoj paradigmi Tomašević razvija poetiku koju naziva pesništvo Biblioteke i Kulture unutar koje pokušava, poput nekih ranijih pesnika, Andreja Belog, Horhe Luisa Borhesa ili Edmona Žabesa, da svoju poeziju uvede u dijalog sa nekim delima svetske književnosti, dajući tako sopstveni doprinos fenomenu postojanja metaknjiževnosti, odnosno književnosti u književnosti. Pesmovanje Kulture, odnosno svetske Biblioteke je manifestacija postojanja intertekstualne paradigme koja, unutar predstave o „neograničenoj semiozi“, ukazuje da je svaki tekst plod prethodnog teksta, da je nedovršiv i procesualan. Poetika progresivnog intertekstualnog pisanja, odnosno poetika Biblioteke i Kulture, prisutna je u zbirkama Kartezijanski prolaz (1989), Celan-studije i druge pesme (1991), Ponavljanje i razlika (1993), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), kao i u ciklusu Pesme ponavljanja i pesme razlike u zbirci Čistina i prisutnost (2000). Poetika „pesništva iskustva“ Izvan ovih dvaju poetikâ obeleženih Tomaševićevim intelektualnim iskustvom posle 1994. nastaje nova poetika koja reflektuje područje autorovog privatnog iskustva kao iskustva o svom vlastitom životu. Reč je o poetici „pesništva iskustva“. Čovekovo iskustvo stvarnosti je deo njegove ontologijske sheme. Pesnički pojam iskustva odnosi se kako na autorovo lično iskustvo o životu, tako i na raskrivanje jednog opšteljudskog iskustva koje raspreda o dokučivanju čovekovog svakidašnjeg življenja u svetu. Pesmovanje na videlo iznosi izvesno pokazivanje toga kako stoji stvar sa samim čovekovim prebivanjem na zemlji, naime, prema njegovom bivstvujućem kao vremenovanju i povesnosti. Pokazivanje univerzalnog čovekovog iskustva jeste sine qua non ove poezije. Mejnstrim ove poetike pesništva iskustva obelodanjen je u Tomaševićevim zbirkama Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), u ciklusu Doba približavanja u zbirci Nigde (2002), kao i u zbirkama Plodovi pohoda (2008) i Nikud (2011) te u poemama Studija testamenta (1999) i Arheologija praga (2008). Objavljene knjige === Lirika === Kartezijanski prolaz • Institut za slavistiku - Göttingen (1989) Čuvar vremena • Sfairos - Beograd (1990) Celan Etudes i druge pesme • Edicija Krovovi - Sremski Karlovci (1991) Videlo žiška • Biblioteka 37 - Sombor (1992) Svetlost za iskop • Lazarica Press - Birmingham (1992) Ponavljanje i razlika / Repétition et différence • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1992) Coll Memories • WUV - Beč (1994) Ugarci • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1994) Celan-Ètudes • Cahiers Bleues - Troyes (1994) Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine • WUV - Beč (1995) Preispitivanje izvora • Presses de Université de Nancy II - Nancy (1995) Plan povratka • Svetovi - Novi Sad (1996) Druga istorija književnosti • Svetovi - Novi Sad (1997) Gespräch in Heidelberg • Schramm - Stuttgart (1998) Sezona bez Gospoda • Svetovi - Novi Sad (1998) Studija testamenta • Svetovi - Novi Sad (1999) Čistina i prisutnost • Apostrof - Beograd (2000) Pustinje jezika • Apostrof - Beograd (2001) Appendix • Svetovi - Novi Sad (2001) Leto moga jezika • Svetovi - Novi Sad (2002) Nigde • Apostrof - Beograd (2002) Kureluk moga nezadovoljstva • Lux Color Printing - Bečej (2004) Celan trifft H. und C. in Todtnauberg • Das Arsenal - Berlin (2005) Nova uzaludnost • Svetovi - Novi Sad (2005) Gesänge an Innsbruck • Berenkamp - Innsbruck (2006) Plodovi pohoda. Conquistador • Narodna knjiga - Beograd (2008) Arheologija praga. Fukoova ostavština • Svetovi - Novi Sad (2008) Erneute Vergeblichkeit • Edition Neue Wege - Sangerhausen (2009) Pesme od lipovog i bagremovog drveta • Art-Projekat - Zrenjanin (2009) Kuda i nazad • časopisno izdanje Unus Mundus - Niš (2009) Arhiv • Prometej - Novi Sad (2009) Übungen im Zweifel • Verlag im Proberaum - Klingenberg (2010) Früchte der Heimsuchung • Leipziger Literaturverlag - Leipzig (2011) Berliner Gedichte, 2001 • Aphaia Verlag - Berlin (2011) Allerneueste Vergeblichkeit • Pop Verlag - Ludwigsburg (2011) Nikud • Braničevo - Požarevac (2011) Ausgewählte Gedichte • Podium-Porträt 64 - Wien (2012) Izabrane pesme, Tom I • Nova Misao - Novi Sad (2012) Izabrane pesme, Tom II • Nova Misao - Novi Sad (2013) Risse • Pop Verlag - Ludwigsburg (2015) Vedro znanje o porazima • Treći trg - Beograd (2015) Zaborav koji postajemo • Adresa - Novi Sad (2015) Besinnung • Arovell - Gosau/Wien (2017) Romani Ein verspäteter Bericht an eine Akademie • Löwenzahn - Innsbruck (2000) Zakasneli izveštaj jednoj akademiji • Stylos - Novi Sad (2004) Niemand, nirgends. Eine archäologische Erzählung • Löcker - Wien (2018) Književne studije Kartezijanski roman • Naučna knjiga - Beograd (1989) Iz iskustva bitka i pevanja. Nacrt za jednu ontologiju pesništva • Naučna knjiga - Beograd (1990) Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma • Naučna knjiga - Beograd (1994) Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija poezije • Svetovi - Novi Sad (1997) Poezija i mišljenje bića • Apostrof - Beograd (1998) Konačna teorija književnosti. Jedna postmodernistička perspektiva • Prosveta - Beograd (2001) Pesništvo, književna teorija, egzistencija • Prosveta - Beograd (2003) Bitno pesništvo: pesnički manifesti i kraće rasprave o pesništvu • Apostrof - Beograd (2004) Galilejevska poetika. Ogledi o metaforama pisanja • Stylos - Novi Sad (2004) Hermeneutika neprozirnog. Pesništvo, ontologija, hermeneutika • Plato - Beograd (2006) Čekić bez gospodara. Kritički spisi • Braničevo - Požarevac (2009) Ogledi o književnoj teoriji. Književna teorija i deridijanska revolucija • Altera - Beograd (2011) Protiv književne teorije • Akademska knjiga - Novi Sad (2011) Mišljenje pisanja • Mali Nemo - Pančevo (2012) Hervorgang des Seins. Das ontologische Geschehen des Dichtens • Traugott Bautz Verlag - Nordhausen (2014) Knjiga o Reneu Šaru • Sent - Novi Pazar (2015) Citati iz poetike Citati iz poetologije suštinskog pevanja „POEZIJA može biti samo ontologija: pevanje koje (o)peva istinu bivstvovanja. Hajdegerovom suštinskom mišljenju (nem. das wesentliche Denken) u filozofiji, odgovara u poeziji suštinsko pesmovanje. Pesništvo suštinskog začinjâ izvor. Ono je melopeja bivstvovanja. Pevanje unutar suštinskog pesništva jeste pevanje o bivstvujućem sa stanovišta istine o bivstvujućem. Ono peva opstanak na tragu logosa bitka-po-sebi-bivstvujućeg.“ „SUŠTINSKO PEVANJE odnosi se na pesništvo koje opeva istinu bivstvovanja, bivajući tako temeljem samog pesništva. Preispitivanje istine bivstvovanja koje pesništvo preduzima predstavlja vid ontološkog pesništva. To je pesništvo o samom bivstvovanju ali i o samoj sudbini poezije. Pevajuća bît suštinskog pesništva čuva vladavinu istin

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetle slike iz prvih dana Hriscanstva od Dragutina J. Ilica Srpska Manastirska Stamparija 1896. godina Sr. Karlovci Dragutin Ilić (potpisivao se i kao Dragutin J. Ilijć) rođen je u Beogradu 14.februara 1858.godine. Njegov otac Jovan Ilić bio je pripadnik činovničkog gradskog sloja, i sa svojom suprugom Smljanom imao je šestoro dece, kćeri Božicu, Milicu i četiri sina: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka. Jovan Ilić, iako pripadnik političke i kulturne građanske elite, a bio je i ministar pravde i član Velikog suda, nije poput ostalih uglednih građana živeo na Terazijama, već u tadašnjem palilulskom predgrađu, današnjoj Dalmatinskoj ulici. Dom u kome su odrastala braća Ilić bio je uvek otvoren za mnogobrojnu rodbinu i prijatelje, književnike, jer je domaćin i sam pisao pesme (jedna od tih pesama „ Protužila Pembe Ajša “ je u Mokranjčevoj „Drugoj rukoveti“). Neke od tih pesama kao „Leti, leti, pesmo moja mila“, pa pesma o oslobođnju Beograda, „Knjigu piše Ašir - paša“ postale su opšteprihvaćene, pevane su u različitim krajevima gde su živeli Srbi, u različitim varijantama, važile su kao narodne pesme. Sem Dragutina nijedan od sinova Jove Ilića nije naročito voleo školu. Milorad Pavić koji je napisao najiscrpniju monografiju o Vojislavu Iliću primetio je da braća Ilić, umesto da su poput ostale činovničke dece završavali ugledne gimnazije, da su studirali u Parizu ili Londonu, pa se vraćali u otadžbinu na visoke položaje, bili odani podanici vlasti, radije birali da budu buntovnici, loši đaci i prijatelji ljudi iz nižih slojeva. Kuća Jove Ilića osamdesetih godina 19. veka bila je svojevrstan književni klub, mesto gde su se susretale romantičarska i nova realistička književnost, a to je uticalo i na Dragutinove književne poglede.Tu su se susretali Matija Ban, Ljubomir Nenadović, Simo Matavulj, Vladan Đorđević, Laza Kostić, Laza Lazarević, Đura Jakšić, Anton Gustav Matoš, Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Milorad Šapčanin, kao i mnogi drugi. Dragutin Ilić, čiji mlađi brat Vojislav Ilić u srpskoj književnosti ima posebno mesto i značaj, završio je prava, bavio više pisanjem nego svijim pravničkim poslom, što nije iznenađujuće obzirom da je bio buntovnički nastrojen u odnosu na ondašnju vlast, kao i njegova braća. Smatra ce rodonačelnikom gradskog romana i autorom prve naučno-fantastične drame u Srba Posle milijon godina (1889). Sedamdesetih godina 19. veka važio je za najznačajnijeg dramskog pisca. Bio je i urednik „Brankovog kola“, pisac biografije proroka Muhameda čiji naslov je Poslednji prorok (1896). Putovao je po Evropi, nekada kao običan putnik, nekada kao izgnanik,veliki protivnik režima Milana Obrenovića. Još kao gimnazijalac Dragutin J.Ilić (Dragutin J. Ilijć), pisao je za „Javor“, kasnije za „Otadžbinu“. U martu 1881. godine njegova drama Vukašin izvedena je u Narodnom pozorištu i od tada do 1906. godine izvedeno je na beogradskoj pozornici više od deset njegovih dramskih komada sa zapaženim uspehom. Zbog svojih opozicionih stavova 1888.godine morao je da napusti Srbiju, pobegao je u Rumuniju i izdržavao se radeći kao kelner i trgovački pomoćnik. Izvesno vreme proveo je i u Zagrebu. Kada se vratio u Srbiju, nekadašnji „kmet i starešina kvarta Palilula“ Dragutin Ilić nije imao šansi da nađe posao u državnoj službi. Kada je kralj Milan odlučio da protera kraljicu Nataliju iz Srbije Dragutin Ilić se tome suprotstavio, učestvovao neposredno u neredima u maju 1891. godine, jer je bio na strani proruski nastrojene kraljice, „i po cenu života“, otimao je od policije. Posle tih događaja čiji je bio neposredni učesnik, organizator, opet je morao da beži iz Srbije, ovog puta u Sremske Karlovce gde će ostati do 1893. godine. O neredima i kraljici Nataliji napisao je knjigu Roman kraljice Natalije (1923) koja je u nastavcima objavljivana u „Cicvarićevom beogradskom dnevniku“ i najavljivan je kao senzacija koju „obrazovan Srbin treba da pročita i pamti“. Ne samo da u toj knjizi govori o svojoj ulozi u tom događaju, već slika i istorijske okolnosti i tiraniju kralja Milana. Dragutin Ilić, iako dugo zaboravljen se smatrao vrlo plodnim i uspešnim dramskim piscem, novelistom. Bio je najvredniji i najposvećeniji pisanju od sve četvorice sinova Jove Ilića. Iako su i Milutin i Žarko pisali, učestvovali intenzivno u društvenom životu Beograda to je u odnosu na Vojislava i Dragutina delovalo zanemarljivo. Inače, lični život braće pored toga što je često bio sablažnjavajući za ondašnju čaršiju, bio je i tragičan. Ni Dragutina ta sudbina nije zaobišla, njegov život je bio možda najintenzivniji, najangaživaniji. Posle burnih društvenih događaja u kojima je učestvovao dosledno svojim političkim ubeđenjima koje je iskazivao bez obzira na posledice, često su bili razlog da napušta Srbiju, sklanjajući se pred režimom kralja Milana. U godinama koje će uslediti, Dragutin je živeo sve povučenije.U vreme Prvog svetskog rata angažovao se tako što je otišao u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi za Srbiju, a u Odesi je prikupljao jugoslovenske dobrovoljce i slao ih na front. Kao književnik nakon što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti povukao se i osetio zaborav i skrajnutost. Sa godinama koje će uslediti ta izolovanost dovešće njegovo književno, pre svega dramsko stvaralaštvo do potpune marginalizacije i zaborava. Prošle su godine pre nego što se uvidelo da njegova literarna zaostavština nije tako beznačajna za srpsku književnost. Pre svih to su učinili oni istoričari srpske književnosti koji su na svetlost dana izvukli njegovu naučno – fantastičnu dramu Posle milijon godina, prvu u Srba, kako tvrde. Od četvorice braće, Dragutin Ilić (Dragutin J. Ilijć) je imao najduži životni vek, živeo je šezdeset osam godina. Umro je usamljen i zaboravljen 1. marta 1926. godine. Pred kraj života u pesmi “Poslednji put” napisao je stihove: Teški su dani, godine / Dokle će sam Bog zna! Tek moje lepe tišine / Ne nađoh više ja. / Dragutin Ilić pripada piscima koji su vredno pisali celog života.. Ogledao u svim žanrovima, počev od prvih stihova koje je 1876. godine objavio u „Javoru“. Poeziji je ostao veran čitavog života mada je njegov doprinos u pesništvu, naročito u odnosu na brata, Vojislava Ilića bio je zanemarljiv. Objavio je jednu knjigu lirike Pesme (1848). Ogledao se u lirskom i epskom pesništvu, ali mnogo značajnije su njegove drame, komedije, tragedije, priče, romani, memoari. Pisao je i polemičke članke, eseje, kritike, naročito je voleo pozorište. Njegova poezija bila je pod velikim uticajem Jove Jovanovića Zmaja, ali pre svega Branka Radičevića. Dragutin Ilić je bio tradicionalist, oslanjao se na ideje pesničke generacije svog oca, i često polemisao sa novim, modernim tendencijam u srpskoj književnosti, sa saradnicima „Srpskog književnog glasnika“. Te polemike su izazivale oštre i surove reakcije od strane mlađih saradnika okupljenih oko tog književnog časopisa, i oni su ga proglasili za slabog “ beznačajnog književnika“. Vukašin (1882), Jekvinta (1883), Pesme (1884), Pribislav i Božena (1887), Otmica (1887), spev Poslednji borac (1889), Posle milijon godina (1889), Ženidba Miloša Obilića (1898), Za veru i slobodu (1890), Tri deputacije (1906), Novele (1892), komedija Lihvarka (1895), biografija proroka Muhameda Poslednji prorok (1896), drama Saul (igrana 1900. godine, štampana 1906.) roman Hadži Đera (1904), drama Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđa (1904), memoare Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), Neznani gost (1907), Hadži Diša (1908), memoarska knjiga Zaječarska buna (1909), zbirka poema Osvećeno Kosovo (1913), roman Pesma jednog života(1916) koji je pod naslovom Autobiografija odlazećeg iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov. Sekund večnosti, istočnjački roman (1921), spev Smrt kralja Vladimira (1925) su literarna ostavština Dragutina Ilića, slavenofilog liberala pesnika neoromantičnog raspoloženja, sa elementima impresionističke i simboličke poezije.Bio je sklon podražavanju epskog narodnog stvaralaštva najvidljivijem u zbirci poema Osvećeno Kosovo (1913).U narodnom desetercu napisao je Smrt kralja Vladimira (1925) kao i spev Poslednji borac (1889). Što se tiče dramskog stvaralaštva Dragutina Ilića prvo što će se primetiti „sveslovenstvo“ koje je bilo karakteristika ovog velikog protivnika politike koju je vodio Milan Obrenović. No, njegove drame nisu istorijsko – političke, već moralno – mistične, a te elemente susrećemo i u njegovom romanu Hadži Đera.Mnogi u toj odlici prepoznaju uticaj ruskih autora koji su koristili folklor i dramatičan poetski izraz. Tipičan komad te vrste je o tajanstvenom prokletstvu Pribislav i Božena (1887), zatim komad o ljubavi koja je toliko moćna da nagrize mržnju Neznani gost (1907). Te drame se smatraju patetičnim. Za najbolji dramski komad Dragutina Ilića smatra se Seul (igran 1900). Napisao je i nekoliko komedija: Otmica, Tri deputacije, Lihvarka. Posle milijon godina (1889) ironična, crnohumorna drama Dragutina Ilića, napisana je iz ugla neoromantičara koji aludira na budućnost, otuđenje među ljudima pod uticajem tehnološkog razvoja. Junaci, Natan i njegov sin Danijel, pripadnci starog čovečanstva završavaju tragično samoubistvom ne nalazeći izlaz iz modernog, novog Duho - sveta. To je priča o nesrećnoj ljubavi Danijela prema Svetlani koja je i Danijela i Natana, sina i oca, dobila kao rođendanski poklon, zanimljiv muzejski eksponat divljih ljudi. Ona pripada Duho-svetu, i oni su samo zanimljiva igračka. Danijelova osećanja za nju su besmislena, on je njena igračka. Njegov otac, pripadnik starog čovečanstva bačen je u apsurdnu situaciju kome je razlika između starih i novih ljudi jasna, kao što mu je jasan i besmisao civilizacije besmrtnih ljudi. Ne uspeva da to saznanje, kao ni smrt svoga sina podnese i prihvati, pa i on iz tog hladnog, bezosećajnog, tehnološkog, otuđenog sveta izlaz vidi samo u samoubistvu, kao i njegov sin koji je nesrećno zaljubljen u bezosećajnu pripadnicu nove ljudske vrste. Pisac drame vešto stvara grotesknu, utopističku alegoriju o čovekovoj otuđenosti i odnosima koji se uspostavljaju i zavise od tehničko tehnološkog napredka koji se uspostavlja u sve bržoj primeni, menjajući svet i odnose koje autor drame inače često idealizuje. Uporedo sa poezijom, dramom, romanima Dragutin Ilić je pisao novele, pripovetke. Teme su bile iz života, iz srpske istorije, često i bibliski motivi. Novele su neonaturalističke, neoromantičarske, realističke sa porukom. Novele (1892), Svetle slike iz srpske borbe za krst časni (1892, 1903, 1960), Pripovetke (1905) su zbirke priča Dragutina Ilića. Svetle slike iz prvih dana hrišćanstva (1896, 1897) priče Dragutina Ilića, kao da su inspirisane nastojanjima ruskog pisca Lava Tolstoja, s namerom da biblijske legende populariše i to idealizacijom duhovne problematike i likova. Sa izrazitim lirskim nastojanjem, lako i zabavno Ilić te legendarne ličnosti oblikuje i idealizuje. Pored biblijskih motiva i stila u tim pričama ima i opisa prirode, zatim mističnih pojava, ali i likova kroz čije psihološko građenje pripoveda o porodičnim dramama, preporodima pod uticajem neverovatnih događaja. Isti postupak je prisutan i u biografiji proroka Muhameda, Poslednji prorok (1896), kao što se i lik sv. Dimitrija u Hadži Đeri . Novele iz beogradskog života za motiv često imaju raspad porodice i porodičnih odnosa, po ugledu na Boru Stankovića kao i vapaja za starim, za onim što beše, za onim što nestaje. Njegov roman Hadži Diša upravo se bavi raspadom jedne porodice u Beogradu. Taj njegov roman smatra se prvim građanskim romanom u Srba. Po ugledu na vranjanski govor Bore Stankovića, Dragutin Ilić koristi leksiku ondašnjeg Beograda poput reči: eksik, džandrljiva, ćepenak, jemenija… Što se tiče novela sa istorijskim temama i u njima ima elemenata romantike, ali i naturalističkih opisa. Opsada Beograda je novela Dragutina Ilića u kojoj je opisao vreme ustanka, a ta priča je u srpskoj književnosti ostala jedna od retkih na tu temu. O njegovim istorijskim romanima, i uopšte stvaralaštvu pisali su Predrag Palavestra, Milorad Pavić, Ljubiša Jeremić i dr. Svi primećuju da su njegove novele sa istorijskim motivima pisane bez patetike. Smatraju da je takav odnos uslovljen njegovim političkim angažovanjem, ali i angažovanje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U antologijskoj ediciji MS Deset vekova srpske književnosti kao 43. knjiga štampana su dela Dragutina Ilića. Knjigu je priredio Vladimir Gvozden. Pripovetke Dragutina Ilića pisane su suzdržano, mirno, sa blagim humorom. Patrijarhalni život, tragične sudbine ljudi koji se nađu u sukobu sa stvarnošću, o bespomoćnim plemenitim ljudima koji svoje ideale pokušavaju ostvariti bez obzira na žrtvu, su teme koje su ga zanimale, kojima se bavio u svojim dramama, romanima, pričama.

Izuzetno retko u ponudi! Spev Dragutina Ilića u desetercu `Poslednji borac`. Povez popustio, kompletno, na prednjoj i unutrašnjoj strani korica tragovi pera. Autor - osoba Ilić, Dragutin J. Naslov Poslednji borac : spev Drag. J. Ilića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1889 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štamparija Kraljevine Srbije, 1889 Fizički opis 19 str. ; 20 cm Zbirka Društvo Svetoga Save ; ǂknj. ǂ8 ISBN (Broš.) Napomene `Društvo Sv. Save osnovano je sa zadatkom: da širi prosvetu i neguje nacionalno osećanje i vrline u srpskom narodu. Društvo vrši svoj zadatak: 1) izdavanjem knjiga slika i pesama; 2) podizanjem i potpomaganjem škola i crkava; i 3) novčanom pomoću.` --> nasl. str. Biografija Dragutin Ilić (potpisivao se i kao Dragutin J. Ilijć) rođen je u Beogradu 14.februara 1858.godine. Njegov otac Jovan Ilić bio je pripadnik činovničkog gradskog sloja, i sa svojom suprugom Smljanom imao je šestoro dece, kćeri Božicu, Milicu i četiri sina: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka. Jovan Ilić, iako pripadnik političke i kulturne građanske elite, a bio je i ministar pravde i član Velikog suda, nije poput ostalih uglednih građana živeo na Terazijama, već u tadašnjem palilulskom predgrađu, današnjoj Dalmatinskoj ulici. Dom u kome su odrastala braća Ilić bio je uvek otvoren za mnogobrojnu rodbinu i prijatelje, književnike, jer je domaćin i sam pisao pesme (jedna od tih pesama „ Protužila Pembe Ajša “ je u Mokranjčevoj „Drugoj rukoveti“). Neke od tih pesama kao „Leti, leti, pesmo moja mila“, pa pesma o oslobođnju Beograda, „Knjigu piše Ašir - paša“ postale su opšteprihvaćene, pevane su u različitim krajevima gde su živeli Srbi, u različitim varijantama, važile su kao narodne pesme. Sem Dragutina nijedan od sinova Jove Ilića nije naročito voleo školu. Milorad Pavić koji je napisao najiscrpniju monografiju o Vojislavu Iliću primetio je da braća Ilić, umesto da su poput ostale činovničke dece završavali ugledne gimnazije, da su studirali u Parizu ili Londonu, pa se vraćali u otadžbinu na visoke položaje, bili odani podanici vlasti, radije birali da budu buntovnici, loši đaci i prijatelji ljudi iz nižih slojeva. Kuća Jove Ilića osamdesetih godina 19. veka bila je svojevrstan književni klub, mesto gde su se susretale romantičarska i nova realistička književnost, a to je uticalo i na Dragutinove književne poglede.Tu su se susretali Matija Ban, Ljubomir Nenadović, Simo Matavulj, Vladan Đorđević, Laza Kostić, Laza Lazarević, Đura Jakšić, Anton Gustav Matoš, Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Milorad Šapčanin, kao i mnogi drugi. Dragutin Ilić, čiji mlađi brat Vojislav Ilić u srpskoj književnosti ima posebno mesto i značaj, završio je prava, bavio više pisanjem nego svijim pravničkim poslom, što nije iznenađujuće obzirom da je bio buntovnički nastrojen u odnosu na ondašnju vlast, kao i njegova braća. Smatra ce rodonačelnikom gradskog romana i autorom prve naučno-fantastične drame u Srba Posle milijon godina (1889). Sedamdesetih godina 19. veka važio je za najznačajnijeg dramskog pisca. Bio je i urednik „Brankovog kola“, pisac biografije proroka Muhameda čiji naslov je Poslednji prorok (1896). Putovao je po Evropi, nekada kao običan putnik, nekada kao izgnanik,veliki protivnik režima Milana Obrenovića. Još kao gimnazijalac Dragutin J.Ilić (Dragutin J. Ilijć), pisao je za „Javor“, kasnije za „Otadžbinu“. U martu 1881. godine njegova drama Vukašin izvedena je u Narodnom pozorištu i od tada do 1906. godine izvedeno je na beogradskoj pozornici više od deset njegovih dramskih komada sa zapaženim uspehom. Zbog svojih opozicionih stavova 1888.godine morao je da napusti Srbiju, pobegao je u Rumuniju i izdržavao se radeći kao kelner i trgovački pomoćnik. Izvesno vreme proveo je i u Zagrebu. Kada se vratio u Srbiju, nekadašnji „kmet i starešina kvarta Palilula“ Dragutin Ilić nije imao šansi da nađe posao u državnoj službi. Kada je kralj Milan odlučio da protera kraljicu Nataliju iz Srbije Dragutin Ilić se tome suprotstavio, učestvovao neposredno u neredima u maju 1891. godine, jer je bio na strani proruski nastrojene kraljice, „i po cenu života“, otimao je od policije. Posle tih događaja čiji je bio neposredni učesnik, organizator, opet je morao da beži iz Srbije, ovog puta u Sremske Karlovce gde će ostati do 1893. godine. O neredima i kraljici Nataliji napisao je knjigu Roman kraljice Natalije (1923) koja je u nastavcima objavljivana u „Cicvarićevom beogradskom dnevniku“ i najavljivan je kao senzacija koju „obrazovan Srbin treba da pročita i pamti“. Ne samo da u toj knjizi govori o svojoj ulozi u tom događaju, već slika i istorijske okolnosti i tiraniju kralja Milana. Dragutin Ilić, iako dugo zaboravljen se smatrao vrlo plodnim i uspešnim dramskim piscem, novelistom. Bio je najvredniji i najposvećeniji pisanju od sve četvorice sinova Jove Ilića. Iako su i Milutin i Žarko pisali, učestvovali intenzivno u društvenom životu Beograda to je u odnosu na Vojislava i Dragutina delovalo zanemarljivo. Inače, lični život braće pored toga što je često bio sablažnjavajući za ondašnju čaršiju, bio je i tragičan. Ni Dragutina ta sudbina nije zaobišla, njegov život je bio možda najintenzivniji, najangaživaniji. Posle burnih društvenih događaja u kojima je učestvovao dosledno svojim političkim ubeđenjima koje je iskazivao bez obzira na posledice, često su bili razlog da napušta Srbiju, sklanjajući se pred režimom kralja Milana. U godinama koje će uslediti, Dragutin je živeo sve povučenije.U vreme Prvog svetskog rata angažovao se tako što je otišao u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi za Srbiju, a u Odesi je prikupljao jugoslovenske dobrovoljce i slao ih na front. Kao književnik nakon što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti povukao se i osetio zaborav i skrajnutost. Sa godinama koje će uslediti ta izolovanost dovešće njegovo književno, pre svega dramsko stvaralaštvo do potpune marginalizacije i zaborava. Prošle su godine pre nego što se uvidelo da njegova literarna zaostavština nije tako beznačajna za srpsku književnost. Pre svih to su učinili oni istoričari srpske književnosti koji su na svetlost dana izvukli njegovu naučno – fantastičnu dramu Posle milijon godina, prvu u Srba, kako tvrde. Od četvorice braće, Dragutin Ilić (Dragutin J. Ilijć) je imao najduži životni vek, živeo je šezdeset osam godina. Umro je usamljen i zaboravljen 1. marta 1926. godine. Pred kraj života u pesmi “Poslednji put” napisao je stihove: Teški su dani, godine / Dokle će sam Bog zna! Tek moje lepe tišine / Ne nađoh više ja. / Delo Dragutin Ilić pripada piscima koji su vredno pisali celog života.. Ogledao u svim žanrovima, počev od prvih stihova koje je 1876. godine objavio u „Javoru“. Poeziji je ostao veran čitavog života mada je njegov doprinos u pesništvu, naročito u odnosu na brata, Vojislava Ilića bio je zanemarljiv. Objavio je jednu knjigu lirike Pesme (1848). Ogledao se u lirskom i epskom pesništvu, ali mnogo značajnije su njegove drame, komedije, tragedije, priče, romani, memoari. Pisao je i polemičke članke, eseje, kritike, naročito je voleo pozorište. Njegova poezija bila je pod velikim uticajem Jove Jovanovića Zmaja, ali pre svega Branka Radičevića. Dragutin Ilić je bio tradicionalist, oslanjao se na ideje pesničke generacije svog oca, i često polemisao sa novim, modernim tendencijam u srpskoj književnosti, sa saradnicima „Srpskog književnog glasnika“. Te polemike su izazivale oštre i surove reakcije od strane mlađih saradnika okupljenih oko tog književnog časopisa, i oni su ga proglasili za slabog “ beznačajnog književnika“. Vukašin (1882), Jekvinta (1883), Pesme (1884), Pribislav i Božena (1887), Otmica (1887), spev Poslednji borac (1889), Posle milijon godina (1889), Ženidba Miloša Obilića (1898), Za veru i slobodu (1890), Tri deputacije (1906), Novele (1892), komedija Lihvarka (1895), biografija proroka Muhameda Poslednji prorok (1896), drama Saul (igrana 1900. godine, štampana 1906.) roman Hadži Đera (1904), drama Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđa (1904), memoare Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), Neznani gost (1907), Hadži Diša (1908), memoarska knjiga Zaječarska buna (1909), zbirka poema Osvećeno Kosovo (1913), roman Pesma jednog života(1916) koji je pod naslovom Autobiografija odlazećeg iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov. Sekund večnosti, istočnjački roman (1921), spev Smrt kralja Vladimira (1925) su literarna ostavština Dragutina Ilića, slavenofilog liberala pesnika neoromantičnog raspoloženja, sa elementima impresionističke i simboličke poezije.Bio je sklon podražavanju epskog narodnog stvaralaštva najvidljivijem u zbirci poema Osvećeno Kosovo (1913).U narodnom desetercu napisao je Smrt kralja Vladimira (1925) kao i spev Poslednji borac (1889). Što se tiče dramskog stvaralaštva Dragutina Ilića prvo što će se primetiti „sveslovenstvo“ koje je bilo karakteristika ovog velikog protivnika politike koju je vodio Milan Obrenović. No, njegove drame nisu istorijsko – političke, već moralno – mistične, a te elemente susrećemo i u njegovom romanu Hadži Đera.Mnogi u toj odlici prepoznaju uticaj ruskih autora koji su koristili folklor i dramatičan poetski izraz. Tipičan komad te vrste je o tajanstvenom prokletstvu Pribislav i Božena (1887), zatim komad o ljubavi koja je toliko moćna da nagrize mržnju Neznani gost (1907). Te drame se smatraju patetičnim. Za najbolji dramski komad Dragutina Ilića smatra se Seul (igran 1900). Napisao je i nekoliko komedija: Otmica, Tri deputacije, Lihvarka. Posle milijon godina (1889) ironična, crnohumorna drama Dragutina Ilića, napisana je iz ugla neoromantičara koji aludira na budućnost, otuđenje među ljudima pod uticajem tehnološkog razvoja. Junaci, Natan i njegov sin Danijel, pripadnci starog čovečanstva završavaju tragično samoubistvom ne nalazeći izlaz iz modernog, novog Duho - sveta. To je priča o nesrećnoj ljubavi Danijela prema Svetlani koja je i Danijela i Natana, sina i oca, dobila kao rođendanski poklon, zanimljiv muzejski eksponat divljih ljudi. Ona pripada Duho-svetu, i oni su samo zanimljiva igračka. Danijelova osećanja za nju su besmislena, on je njena igračka. Njegov otac, pripadnik starog čovečanstva bačen je u apsurdnu situaciju kome je razlika između starih i novih ljudi jasna, kao što mu je jasan i besmisao civilizacije besmrtnih ljudi. Ne uspeva da to saznanje, kao ni smrt svoga sina podnese i prihvati, pa i on iz tog hladnog, bezosećajnog, tehnološkog, otuđenog sveta izlaz vidi samo u samoubistvu, kao i njegov sin koji je nesrećno zaljubljen u bezosećajnu pripadnicu nove ljudske vrste. Pisac drame vešto stvara grotesknu, utopističku alegoriju o čovekovoj otuđenosti i odnosima koji se uspostavljaju i zavise od tehničko tehnološkog napredka koji se uspostavlja u sve bržoj primeni, menjajući svet i odnose koje autor drame inače često idealizuje. Uporedo sa poezijom, dramom, romanima Dragutin Ilić je pisao novele, pripovetke. Teme su bile iz života, iz srpske istorije, često i bibliski motivi. Novele su neonaturalističke, neoromantičarske, realističke sa porukom. Novele (1892), Svetle slike iz srpske borbe za krst časni (1892, 1903, 1960), Pripovetke (1905) su zbirke priča Dragutina Ilića. Svetle slike iz prvih dana hrišćanstva (1896, 1897) priče Dragutina Ilića, kao da su inspirisane nastojanjima ruskog pisca Lava Tolstoja, s namerom da biblijske legende populariše i to idealizacijom duhovne problematike i likova. Sa izrazitim lirskim nastojanjem, lako i zabavno Ilić te legendarne ličnosti oblikuje i idealizuje. Pored biblijskih motiva i stila u tim pričama ima i opisa prirode, zatim mističnih pojava, ali i likova kroz čije psihološko građenje pripoveda o porodičnim dramama, preporodima pod uticajem neverovatnih događaja. Isti postupak je prisutan i u biografiji proroka Muhameda, Poslednji prorok (1896), kao što se i lik sv. Dimitrija u Hadži Đeri . Novele iz beogradskog života za motiv često imaju raspad porodice i porodičnih odnosa, po ugledu na Boru Stankovića kao i vapaja za starim, za onim što beše, za onim što nestaje. Njegov roman Hadži Diša upravo se bavi raspadom jedne porodice u Beogradu. Taj njegov roman smatra se prvim građanskim romanom u Srba. Po ugledu na vranjanski govor Bore Stankovića, Dragutin Ilić koristi leksiku ondašnjeg Beograda poput reči: eksik, džandrljiva, ćepenak, jemenija… Što se tiče novela sa istorijskim temama i u njima ima elemenata romantike, ali i naturalističkih opisa. Opsada Beograda je novela Dragutina Ilića u kojoj je opisao vreme ustanka, a ta priča je u srpskoj književnosti ostala jedna od retkih na tu temu. O njegovim istorijskim romanima, i uopšte stvaralaštvu pisali su Predrag Palavestra, Milorad Pavić, Ljubiša Jeremić i dr. Svi primećuju da su njegove novele sa istorijskim motivima pisane bez patetike. Smatraju da je takav odnos uslovljen njegovim političkim angažovanjem, ali i angažovanje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U antologijskoj ediciji MS Deset vekova srpske književnosti kao 43. knjiga štampana su dela Dragutina Ilića. Knjigu je priredio Vladimir Gvozden. Pripovetke Dragutina Ilića pisane su suzdržano, mirno, sa blagim humorom. Patrijarhalni život, tragične sudbine ljudi koji se nađu u sukobu sa stvarnošću, o bespomoćnim plemenitim ljudima koji svoje ideale pokušavaju ostvariti bez obzira na žrtvu, su teme koje su ga zanimale, kojima se bavio u svojim dramama, romanima, pričama. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga III Svetle slike iz prvih dana Hriscanstva od Dragutina J. Ilica U Mostaru Izdanje i stampa knjizarnice PAHER I KISICA 1897. godina Dragutin Ilić (potpisivao se i kao Dragutin J. Ilijć) rođen je u Beogradu 14.februara 1858.godine. Njegov otac Jovan Ilić bio je pripadnik činovničkog gradskog sloja, i sa svojom suprugom Smljanom imao je šestoro dece, kćeri Božicu, Milicu i četiri sina: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka. Jovan Ilić, iako pripadnik političke i kulturne građanske elite, a bio je i ministar pravde i član Velikog suda, nije poput ostalih uglednih građana živeo na Terazijama, već u tadašnjem palilulskom predgrađu, današnjoj Dalmatinskoj ulici. Dom u kome su odrastala braća Ilić bio je uvek otvoren za mnogobrojnu rodbinu i prijatelje, književnike, jer je domaćin i sam pisao pesme (jedna od tih pesama „ Protužila Pembe Ajša “ je u Mokranjčevoj „Drugoj rukoveti“). Neke od tih pesama kao „Leti, leti, pesmo moja mila“, pa pesma o oslobođnju Beograda, „Knjigu piše Ašir - paša“ postale su opšteprihvaćene, pevane su u različitim krajevima gde su živeli Srbi, u različitim varijantama, važile su kao narodne pesme. Sem Dragutina nijedan od sinova Jove Ilića nije naročito voleo školu. Milorad Pavić koji je napisao najiscrpniju monografiju o Vojislavu Iliću primetio je da braća Ilić, umesto da su poput ostale činovničke dece završavali ugledne gimnazije, da su studirali u Parizu ili Londonu, pa se vraćali u otadžbinu na visoke položaje, bili odani podanici vlasti, radije birali da budu buntovnici, loši đaci i prijatelji ljudi iz nižih slojeva. Kuća Jove Ilića osamdesetih godina 19. veka bila je svojevrstan književni klub, mesto gde su se susretale romantičarska i nova realistička književnost, a to je uticalo i na Dragutinove književne poglede.Tu su se susretali Matija Ban, Ljubomir Nenadović, Simo Matavulj, Vladan Đorđević, Laza Kostić, Laza Lazarević, Đura Jakšić, Anton Gustav Matoš, Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Milorad Šapčanin, kao i mnogi drugi. Dragutin Ilić, čiji mlađi brat Vojislav Ilić u srpskoj književnosti ima posebno mesto i značaj, završio je prava, bavio više pisanjem nego svijim pravničkim poslom, što nije iznenađujuće obzirom da je bio buntovnički nastrojen u odnosu na ondašnju vlast, kao i njegova braća. Smatra ce rodonačelnikom gradskog romana i autorom prve naučno-fantastične drame u Srba Posle milijon godina (1889). Sedamdesetih godina 19. veka važio je za najznačajnijeg dramskog pisca. Bio je i urednik „Brankovog kola“, pisac biografije proroka Muhameda čiji naslov je Poslednji prorok (1896). Putovao je po Evropi, nekada kao običan putnik, nekada kao izgnanik,veliki protivnik režima Milana Obrenovića. Još kao gimnazijalac Dragutin J.Ilić (Dragutin J. Ilijć), pisao je za „Javor“, kasnije za „Otadžbinu“. U martu 1881. godine njegova drama Vukašin izvedena je u Narodnom pozorištu i od tada do 1906. godine izvedeno je na beogradskoj pozornici više od deset njegovih dramskih komada sa zapaženim uspehom. Zbog svojih opozicionih stavova 1888.godine morao je da napusti Srbiju, pobegao je u Rumuniju i izdržavao se radeći kao kelner i trgovački pomoćnik. Izvesno vreme proveo je i u Zagrebu. Kada se vratio u Srbiju, nekadašnji „kmet i starešina kvarta Palilula“ Dragutin Ilić nije imao šansi da nađe posao u državnoj službi. Kada je kralj Milan odlučio da protera kraljicu Nataliju iz Srbije Dragutin Ilić se tome suprotstavio, učestvovao neposredno u neredima u maju 1891. godine, jer je bio na strani proruski nastrojene kraljice, „i po cenu života“, otimao je od policije. Posle tih događaja čiji je bio neposredni učesnik, organizator, opet je morao da beži iz Srbije, ovog puta u Sremske Karlovce gde će ostati do 1893. godine. O neredima i kraljici Nataliji napisao je knjigu Roman kraljice Natalije (1923) koja je u nastavcima objavljivana u „Cicvarićevom beogradskom dnevniku“ i najavljivan je kao senzacija koju „obrazovan Srbin treba da pročita i pamti“. Ne samo da u toj knjizi govori o svojoj ulozi u tom događaju, već slika i istorijske okolnosti i tiraniju kralja Milana. Dragutin Ilić, iako dugo zaboravljen se smatrao vrlo plodnim i uspešnim dramskim piscem, novelistom. Bio je najvredniji i najposvećeniji pisanju od sve četvorice sinova Jove Ilića. Iako su i Milutin i Žarko pisali, učestvovali intenzivno u društvenom životu Beograda to je u odnosu na Vojislava i Dragutina delovalo zanemarljivo. Inače, lični život braće pored toga što je često bio sablažnjavajući za ondašnju čaršiju, bio je i tragičan. Ni Dragutina ta sudbina nije zaobišla, njegov život je bio možda najintenzivniji, najangaživaniji. Posle burnih društvenih događaja u kojima je učestvovao dosledno svojim političkim ubeđenjima koje je iskazivao bez obzira na posledice, često su bili razlog da napušta Srbiju, sklanjajući se pred režimom kralja Milana. U godinama koje će uslediti, Dragutin je živeo sve povučenije.U vreme Prvog svetskog rata angažovao se tako što je otišao u Rusiju gde je vodio propagandu o borbi za Srbiju, a u Odesi je prikupljao jugoslovenske dobrovoljce i slao ih na front. Kao književnik nakon što ga Jovan Skerlić nije uvrstio u svoju Istoriju nove srpske književnosti povukao se i osetio zaborav i skrajnutost. Sa godinama koje će uslediti ta izolovanost dovešće njegovo književno, pre svega dramsko stvaralaštvo do potpune marginalizacije i zaborava. Prošle su godine pre nego što se uvidelo da njegova literarna zaostavština nije tako beznačajna za srpsku književnost. Pre svih to su učinili oni istoričari srpske književnosti koji su na svetlost dana izvukli njegovu naučno – fantastičnu dramu Posle milijon godina, prvu u Srba, kako tvrde. Od četvorice braće, Dragutin Ilić (Dragutin J. Ilijć) je imao najduži životni vek, živeo je šezdeset osam godina. Umro je usamljen i zaboravljen 1. marta 1926. godine. Pred kraj života u pesmi “Poslednji put” napisao je stihove: Teški su dani, godine / Dokle će sam Bog zna! Tek moje lepe tišine / Ne nađoh više ja. / Dragutin Ilić pripada piscima koji su vredno pisali celog života.. Ogledao u svim žanrovima, počev od prvih stihova koje je 1876. godine objavio u „Javoru“. Poeziji je ostao veran čitavog života mada je njegov doprinos u pesništvu, naročito u odnosu na brata, Vojislava Ilića bio je zanemarljiv. Objavio je jednu knjigu lirike Pesme (1848). Ogledao se u lirskom i epskom pesništvu, ali mnogo značajnije su njegove drame, komedije, tragedije, priče, romani, memoari. Pisao je i polemičke članke, eseje, kritike, naročito je voleo pozorište. Njegova poezija bila je pod velikim uticajem Jove Jovanovića Zmaja, ali pre svega Branka Radičevića. Dragutin Ilić je bio tradicionalist, oslanjao se na ideje pesničke generacije svog oca, i često polemisao sa novim, modernim tendencijam u srpskoj književnosti, sa saradnicima „Srpskog književnog glasnika“. Te polemike su izazivale oštre i surove reakcije od strane mlađih saradnika okupljenih oko tog književnog časopisa, i oni su ga proglasili za slabog “ beznačajnog književnika“. Vukašin (1882), Jekvinta (1883), Pesme (1884), Pribislav i Božena (1887), Otmica (1887), spev Poslednji borac (1889), Posle milijon godina (1889), Ženidba Miloša Obilića (1898), Za veru i slobodu (1890), Tri deputacije (1906), Novele (1892), komedija Lihvarka (1895), biografija proroka Muhameda Poslednji prorok (1896), drama Saul (igrana 1900. godine, štampana 1906.) roman Hadži Đera (1904), drama Ženik slobode (1904), drama Viđenje Karađorđa (1904), memoare Uspomene iz Rumunije (1904, 1905), Neznani gost (1907), Hadži Diša (1908), memoarska knjiga Zaječarska buna (1909), zbirka poema Osvećeno Kosovo (1913), roman Pesma jednog života(1916) koji je pod naslovom Autobiografija odlazećeg iz rukopisa priredio i objavio Sava Damjanov. Sekund večnosti, istočnjački roman (1921), spev Smrt kralja Vladimira (1925) su literarna ostavština Dragutina Ilića, slavenofilog liberala pesnika neoromantičnog raspoloženja, sa elementima impresionističke i simboličke poezije.Bio je sklon podražavanju epskog narodnog stvaralaštva najvidljivijem u zbirci poema Osvećeno Kosovo (1913).U narodnom desetercu napisao je Smrt kralja Vladimira (1925) kao i spev Poslednji borac (1889). Što se tiče dramskog stvaralaštva Dragutina Ilića prvo što će se primetiti „sveslovenstvo“ koje je bilo karakteristika ovog velikog protivnika politike koju je vodio Milan Obrenović. No, njegove drame nisu istorijsko – političke, već moralno – mistične, a te elemente susrećemo i u njegovom romanu Hadži Đera.Mnogi u toj odlici prepoznaju uticaj ruskih autora koji su koristili folklor i dramatičan poetski izraz. Tipičan komad te vrste je o tajanstvenom prokletstvu Pribislav i Božena (1887), zatim komad o ljubavi koja je toliko moćna da nagrize mržnju Neznani gost (1907). Te drame se smatraju patetičnim. Za najbolji dramski komad Dragutina Ilića smatra se Seul (igran 1900). Napisao je i nekoliko komedija: Otmica, Tri deputacije, Lihvarka. Posle milijon godina (1889) ironična, crnohumorna drama Dragutina Ilića, napisana je iz ugla neoromantičara koji aludira na budućnost, otuđenje među ljudima pod uticajem tehnološkog razvoja. Junaci, Natan i njegov sin Danijel, pripadnci starog čovečanstva završavaju tragično samoubistvom ne nalazeći izlaz iz modernog, novog Duho - sveta. To je priča o nesrećnoj ljubavi Danijela prema Svetlani koja je i Danijela i Natana, sina i oca, dobila kao rođendanski poklon, zanimljiv muzejski eksponat divljih ljudi. Ona pripada Duho-svetu, i oni su samo zanimljiva igračka. Danijelova osećanja za nju su besmislena, on je njena igračka. Njegov otac, pripadnik starog čovečanstva bačen je u apsurdnu situaciju kome je razlika između starih i novih ljudi jasna, kao što mu je jasan i besmisao civilizacije besmrtnih ljudi. Ne uspeva da to saznanje, kao ni smrt svoga sina podnese i prihvati, pa i on iz tog hladnog, bezosećajnog, tehnološkog, otuđenog sveta izlaz vidi samo u samoubistvu, kao i njegov sin koji je nesrećno zaljubljen u bezosećajnu pripadnicu nove ljudske vrste. Pisac drame vešto stvara grotesknu, utopističku alegoriju o čovekovoj otuđenosti i odnosima koji se uspostavljaju i zavise od tehničko tehnološkog napredka koji se uspostavlja u sve bržoj primeni, menjajući svet i odnose koje autor drame inače često idealizuje. Uporedo sa poezijom, dramom, romanima Dragutin Ilić je pisao novele, pripovetke. Teme su bile iz života, iz srpske istorije, često i bibliski motivi. Novele su neonaturalističke, neoromantičarske, realističke sa porukom. Novele (1892), Svetle slike iz srpske borbe za krst časni (1892, 1903, 1960), Pripovetke (1905) su zbirke priča Dragutina Ilića. Svetle slike iz prvih dana hrišćanstva (1896, 1897) priče Dragutina Ilića, kao da su inspirisane nastojanjima ruskog pisca Lava Tolstoja, s namerom da biblijske legende populariše i to idealizacijom duhovne problematike i likova. Sa izrazitim lirskim nastojanjem, lako i zabavno Ilić te legendarne ličnosti oblikuje i idealizuje. Pored biblijskih motiva i stila u tim pričama ima i opisa prirode, zatim mističnih pojava, ali i likova kroz čije psihološko građenje pripoveda o porodičnim dramama, preporodima pod uticajem neverovatnih događaja. Isti postupak je prisutan i u biografiji proroka Muhameda, Poslednji prorok (1896), kao što se i lik sv. Dimitrija u Hadži Đeri . Novele iz beogradskog života za motiv često imaju raspad porodice i porodičnih odnosa, po ugledu na Boru Stankovića kao i vapaja za starim, za onim što beše, za onim što nestaje. Njegov roman Hadži Diša upravo se bavi raspadom jedne porodice u Beogradu. Taj njegov roman smatra se prvim građanskim romanom u Srba. Po ugledu na vranjanski govor Bore Stankovića, Dragutin Ilić koristi leksiku ondašnjeg Beograda poput reči: eksik, džandrljiva, ćepenak, jemenija… Što se tiče novela sa istorijskim temama i u njima ima elemenata romantike, ali i naturalističkih opisa. Opsada Beograda je novela Dragutina Ilića u kojoj je opisao vreme ustanka, a ta priča je u srpskoj književnosti ostala jedna od retkih na tu temu. O njegovim istorijskim romanima, i uopšte stvaralaštvu pisali su Predrag Palavestra, Milorad Pavić, Ljubiša Jeremić i dr. Svi primećuju da su njegove novele sa istorijskim motivima pisane bez patetike. Smatraju da je takav odnos uslovljen njegovim političkim angažovanjem, ali i angažovanje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U antologijskoj ediciji MS Deset vekova srpske književnosti kao 43. knjiga štampana su dela Dragutina Ilića. Knjigu je priredio Vladimir Gvozden. Pripovetke Dragutina Ilića pisane su suzdržano, mirno, sa blagim humorom. Patrijarhalni život, tragične sudbine ljudi koji se nađu u sukobu sa stvarnošću, o bespomoćnim plemenitim ljudima koji svoje ideale pokušavaju ostvariti bez obzira na žrtvu, su teme koje su ga zanimale, kojima se bavio u svojim dramama, romanima, pričama.

Izdavac - Nolit Povez - Tvrd sa omotom Format - 20x13 Broj strana - 203 Stanje kao na slici Očuvana dobro, omot malo iskrzan, korice i unutrašnjost u veoma dobrom stanju SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 — Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa (`Pregled`, `Književne novine`, `Nova misao`). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu `Hrvatska vila`, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu `Novi behar` u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu `Putokaz`, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu `Izraz`, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu `Krajiški partizan`, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima — motivom, likom, jezikom i ritmikom — Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 Fotografija: krajina.ba Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #1 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:04:35 pm » ** STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, `pa čak nekoliko prvih stihova` i `zvukove stihova koji treba da dođu`. Taj `osnovni ton`, `kompozicija`, `zvukovi stihova` koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu `ton` i `zvuk`, one prihvataju `kompoziciju` i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet `onostranih`, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje `osnovnoga tona`, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, `sadržajem`, svedoči o traganju za novim `stilom`. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke — preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja — do `duha vremena` i `bila istorije`. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu `osnovni ton`, odnosno `kompozicija` poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj `osnovni ton`, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog `zvučanja` stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom `Kamena uspavanka` — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava — sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji `gizdav stiže`. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz `Maćuhice`: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše — Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu `Ekspresionizam i svečovječanstvo` svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš` Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim `tonom` i `glasom`, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, SrđaneĐurđevdane, joj, MrđaneMitrovdane, joj, MlađeneIlindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam — poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje — utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji `čin` te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) `Slovenske pčele u Gračanici` Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:06:25 pm » ** ZVONKI DRAGULJI JEZIKA `Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan`, veli mladi Skender Kulenović u svojim `Jesenskim vodama`, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle `Ocvalih primula`, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. `U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja`, ispoveda se Skender i dodaje, `da ne prestane nikad poslije`. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom `Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović` (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da — poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi `Na pravi sam ti put, majko, izišo`, bez zazora, istinito peva: `Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude`. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: `Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala`. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: `Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu`. Čuvena poema `Stojanka majka Knežopoljka`, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: `Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku`. Glagol `ćapćati` idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. `Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem`, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, `pišem i Boga molim da se nastavi`. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju `Pjesničko iskustvo`, Skender manifestno kaže: `Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme`. Možda se zato jedan njegov sonet i zove `Ponornica`, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen `Ninove nagrade`. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta `Baruh Benediktus de Spinoza brusač` zasjaju zvučne slike poput distiha: `Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja`. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu `Pjesma od dva ruba`, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: `Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona`. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je `strnjika riječi` spram njene `zvjezdane mliječi`. Esej `Iz humusa (geneza jedne pjesme)`, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj `visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi`! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: `Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje`. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi `Pokrivanje kuće`, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: `A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom`. Zatim: `A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe — / kao da im se podmještaju.` U poemi `Pismo preko mora`, jednoj od sedam, iz ciklusa `Pisma Jove Stanivuka`, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: `Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or`o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša`. A onda: `O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom`. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u `rasprs grla`, cedi i pirka do usijanja — da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi `Ševa`. Tu je reč `vruća rana`, `rasprh perja`, tu jezik klija, kipi, rađa... KC

Prvo izdanje iz 1902. Izuzetno retko u ponudi s originalnim mekim koricama, nedostaje zadnja korica. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Brzak, Dragomir Naslov U Komisiji : svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. Sv. 2 / Dragomir Brzak Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1902 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Izdanje i štampa izdavačke knjižarnice Pahera i Kisića, 1902 Fizički opis 130 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂknj. ǂ9 ; ǂsv. ǂ33-34 Dragomir Brzak rođen je 21. februara 1851. godine u Beogradu. Bio je srpski književnik, prevodilac i pesnik, a iza njega je ostalo i nekoliko drama i veliki broj putopisa. Porodica Brzak doseljava se iz Grčke tokom Prvog srpskog ustanka, 1805. godine. Posle propasti ustanka otac Dragomira Brzaka, Nikola Konstantinović Brzak, odlazi na hadžiluk u Jerusalim. Po završetku Drugog srpskog ustanka, knez Miloš Obrenović postavlja ga na mesto bazrđanbaše, starešine trgovaca i trgovinskog posrednika sa Austrijom, u Beogradu. Dragomir Brzak završio je osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu, da bi, završivši poštansko-telegrafski kurs u Beču, čitavog života bio poštanski činovnik, a za vreme srpsko-turskih ratova (1875–1878) bio je telegrafista Vrhovne komande srpske vojske. Književnim radom počeo je da se bavi 1872. godine i sarađujući sa gotovo šezdeset književnih listova, objavio je oko osamdeset pesama, uglavnom rodoljubivog karaktera (Sinđelićev grob, Tanasko Rajić, Hajduk Veljko). Od 1875. godine počinje da objavljuje pripovetke (Zulejka, Grešnik, Filozof), a inspirisan svojim putovanjima poštanskog službenika po Srbiji počinje da piše humorističke pripovetke i crtice (Strašna noć, Jedan žalostan randez-vuos, Sirota boginja Talija, Vlast sve može, U komisiji, Jedna idila, Na silu lekar, Prangija i Mezimče). Dragomir Brzak bio je član umetničkog odbora Narodnog pozorišta, za koje je prevodio libreta opera i opereta (Gejša, Lutka, Karmen), a preveo je i Šekspirovu komediju San letnje noći. Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvođeni su njegovi komadi Mika praktikant, Kolera, Palanačke novine, Milo za drago, Oluja i Kroz zid; zajedno sa srpskim piscem Jankom Veselinovićem napisao je pozorišne komade sa pevanjem Opklada i Đido, a sa Čiča Ilijom Stanojevićem za pozorišno izvođenje priredio je Ivkovu slavuStevana Sremca. Dragomir Brzak bio je član i sekretar Beogradskog pevačkog društva, za koje je pisao himne, prigodne i svečane pesme, slaveći poznate ličnosti i događaje srpske istorije. Zanimljivo je i da je priredio za horsko izvođenje prvu pesmu koja je pevana kao srpska himna – Oj Srbijo, mila mati. Sa Avale na Bosfor je putopis Dragomira Brzaka nastao tokom putovanja Beogradskog pevačkog društva u Carigrad, u aprilu 1895. godine. Beogradsko pevačko društvo je prvo srpsko pevačko društvo, osnovano 14. januara 1853. godine. Dolaskom Stevana Mokranjca na mesto horovođe 1887. godine počinje procvat ovog značajnog društva, koje tokom narednih godina gostuje širom zemlje i inostranstva. Dragomir Brzak, kao bariton i sekretar Društva, imao je prilike da obiđe velike evropske gradove – Solun, Budimpeštu, Sofiju, Moskvu, Petrograd, Kijev, Drezden, Berlin, Lajpcig i druge. Putne beleške nastaju tokom turneje Beogradskog pevačkog društva u Sofiji, Carigradu i Plovdivu. Iako navodi sve koncerte, reakcije publika pred kojima su nastupali i postignute uspehe, veći deo ovog putopisa zapravo je zanimljiv turistički opis gradova i njihovih znamenitosti, osobito Carigrada, u kome Društvo i provodi najviše vremena. U prvom planu su impresije Dragomira Brzaka u susretu sa veličanstvenim kulturnim i istorijskim spomenicima. U ovom delu su sabrani podrobni opisi arhitekture i umetnosti, obogaćene istorijskim činjenicama i anegdotama koje su date kroz vrlo ličan i prisan ton, često praćen direktnim obraćanjem čitaocima. Najveći književni domet Dragomir Brzak dostiže u delovima putopisa u kojima su znameniti događaji prošlosti dati iz perspektive svedoka – delovi u kojima se mešaju sadašnjost i prošlost. Istorijske činjenice dopunjavaju se poznatim mestima iz legendi, priča i dugih književnih dela, pa ovaj putopis postaje upečatljiv i primamljiv turistički vodič. Pripadao je beogradskom boemskom krugu, gde je drugovao sa srpskim piscima Jankom Veselinovićem, Stevanom Sremcem, Milovanom Glišićem, Radojem Domanovićem i Nušićem. Bio je pravi kicoš i bečlijski dendi, upečatljivog izgleda, sa monoklom, štapom i šeširom. Dragomir Brzak danas je uglavnom zanemaren i zaboravljen srpski književnik. Razlozi za to su delimično političke prirode: zbog prisnih odnosa sa Obrenovićima i angažovanih tekstova u korist kralja Aleksandra i Drage Mašin, pada u nemilost nakon smene dinastija. Jovan Skerlić negativno ocenjuje njegov književni i umetnički rad, i isključuje ga iz svoje Istorije srpske književnosti. Ova negativna ocena ostala je uticajna i do danas, pa delo Dragomira Brzaka nije dobilo nove proučavaoce i tumače, uprkos pozitivnoj kritici i podršci koju mu je pružio Bogdan Popović. Dragomir Brzak umro je 4. marta 1904. godine, i njegova sabrana dela, iako planirana, nikada nisu objavljena, pa je njegovo književno delo ostalo rasuto po brojnim časopisima. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba ponovo da se poveze knjiga. Nije opsecena sa gornje strane! Cudnovati dozivljaji Jovance Micica Jagodinca, u deset slika s pevanjem i igranjem Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Kao na slikama Retko u ponudi Prvo izdanje 1917. Izdavač: Hrvatski štamparski zavod, Zagreb Godina izdanja: 1917. Broj strana: 196 Povez: Meki Format: 21 cm Pitajte šta vas zanima, knjiga mi lepše deluje uživo nego na slici. Mogu poslati dodatne slike. Zagrebačko izdanje „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1917. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. ... Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима. Борисав Станковић Bora Stanković-mlad.jpg Портрет Борисава Станковића Пуно име Борисав Станковић Надимак Бора Датум рођења 31. март 1876. Место рођења Врање, Османско царство Датум смрти 22. октобар 1927. (51 год.) Место смрти Београд, Краљевина СХС Школа Врањска нижа гимназија, Врањска виша гимназија, Нишка виша гимназија Универзитет Правни факултет Универзитета у Београду Занимање писац, порезник, цариник Супружник Ангелина Станковић (рођ. Милутиновић) Деца Десанка, Станка и Ружица Родитељи Стојан и Васка Станковић Период реализам, модерна Језик стварања српски Утицаји од Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Иван Тургењев, Фјодор Достојевски Најважнија дела Нечиста крв Коштана Ташана Божји људи Стари дани Под окупацијом Из старог јеванђеља Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2] Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду. Садржај Биографија Уреди Рани живот Уреди Кућа Боре Станковића у Врању. Изглед ентеријера куће, која се налази у Баба Златиној улици у Врању. Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. године у Врању,[3] иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.[4] Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881. године, а када је имао седам, преминула је и његова мајка Васка 1. марта 1883.[4] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[3] Бригу о њему преузела је његова баба Злата. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[5] Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим.[6] О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (`Увела ружа`, `На онај свет`, `Тетка Злата`). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.[4] Школовање Уреди Кућа Боре Станковића Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/1889. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и друге, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Борисав због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.[6] Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. године постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира.[7][5] Сомборски Голуб објављује песме `Жеља` и `Мајка на гробу свога јединца`, са потписом Борко.[4] Прелазак у Београд Уреди Почетком фебруара 1896. године, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће: „ Дакле, умрла је! Дође и тај час... Она, она! Последња душа која постојаше за ме. Последњи кутак мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од `мрву мрвку` очувала. Ње нема више. ” — Борисав Станковић, На онај свет, 1896[8] Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек.[3] У Бранковом колу (1896) излази песма `Почуј песму`. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. године да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу локалном свештенику.[3][5] Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (`Ђуђрев дан`, `Прва суза`, `У ноћи`, `Станоје`, и `Увела ружа`). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим, прелази у Народно позориште, где остаје све до маја 1901. године. Првог јуна је заувек напустио Врање.[7] Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[9] Деветог маја 1901. године постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали `сувишним у Србији`. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку `Риста бојаџија`, прву са наднасловом Из мога краја.[10] Све до 1913. године, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.[11] Током рата Уреди Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању. У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку.[12] Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке како `би се могла проверити вредност дела`. Помоћ није добио и даје `Књижевни оглас` за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане.[13] У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.[14] Поштеђен `војништва и учешћа у ратним напорима` налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је била прешла влада са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из Студенице према Пећи.[14] Године 1915. оставља породицу у Краљеву.[15] У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и `као полуинтернирани` задржан у Дервенти. Овде је написао скицу `Луди Риста` из циклуса Божји људи.[12] Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног Гувернемана за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске новине `Београдске новине`, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу.[12][15] Сарађивао је од 1916. године до завршетка рата.[14] У Загребу излази Нечиста крв 1917. године, док је збирка `новела` под насловом `Врела крв` објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање `Библиотеке југословенске књижевности`. У календару ЦМК, Војне главне губерније у Србији, објављује приповетку `Црвени крст`. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.[12] Послератни живот и смрт Уреди Године 1919. објављује успомене `Под окупацијом` у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.[16] Године 1921. објављује приповетку `Његова Белка`, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене `Под окупацијом` и `Забушанти`.[17] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[15] Исте године објављује и своју последњу приповетку `Моји земљаци`.[17] Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.[12] Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Умире у својој кући на Дорћолу 21. октобра 1927. године. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.[18] Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.[12] Личност Уреди О личности познатог писца се јако мало зна. Његова унука Зора о њему је причала у једном интервјуу:[19] „ Мислим да је имао плаве очи, тако га се сећам из прича. Био је строг, јер је имао три ћерке и онда је тај начин васпитања настављен тако да чак ни моја мајка није причала тако неке ствари које би биле занимљиве па да од тога правимо причу. Чула сам да би пре него оде да пише имао обичај да у разговору са укућанима само протрља руке и каже „одох“, и онда оде у своју собу. Да ли је то био знак да је осетио потребу да нешто напише , то је врло вероватно. Знало се једино да му је потрбна кафа у соби у којој је радио, а све остале приче људи измишљају, мислим да воле да измишљају, јер би сви волели да више знамо. ” — Зора Живадиновић Давидовић, унука Борисава Станковића Књижевно дело Уреди Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године. У скоро свим описима Врања – историографским, књижевним или путописним, истиче се да је његова прошлост испуњена бурним догађајима, јер се град налази на раскрсници важних путева и културних додира. Врање је све до 1878. године било под влашћу Османске империје. Повољан географски положај града привлачио је отменије представнике империје да се у њему настане и да изграде многобројне џамије, конаке и хамаме. Врањски трговци говорили су турски и арапски језик, путовали преко границе и налазили начина да са представницима османске власти блиско сарађују. После 1878. године, исељавање муслимана било је масовно, а џамије и други објекти – сведоци турског периода били су изложени разарању. Угледне градске трговачке породице пропадале су у судару старих и нових вредности. Управо тај период, од 1878. до 1910. године, на размеђу векова, када су старе форме живота рушене и замењиване новим, и када су се у оштрим контрастима сударали старо и ново, приказао је у својим делима књижевник Бора Станковић.[20] Иако је готово целокупно књижевно дело Боре Станковића везано за Врање, он је у Врање ретко одлазио. Он је за Врање остао снажно емотивно везан и са очигледном носталгијом описивао је минула времена и „старе дане“ (једна његова приповетка, објављена 1900. године, носи назив „Стари дани“). Неке конкретне чињенице није најбоље познавао, као, на пример, географски положај околних места, материјалних објеката у самом граду, или пак елементе обичајне праксе. И сâм Бора Станковић је у једном предавању објашњавао да је своје књижевне ликове обликовао на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа и уметничка заокруженост дела. Без обзира на све то, у многим етнографским и фолклористичким радовима, садржина његовог књижевног дела идентификује се као неоспорна врањска традиција. тј. реалан опис живота и обичаја у Врању на прелому два века.[20][21] О Станковићу пише Јован Скерлић у књизи Историја нове српске књижевности. Према Скерлићу, Станковић је више песник него приповедач, `више песник но огромна већина српских песника који су певали до данас`. Наводи да Станковић има својих мана и недостатака. Да је пре свега једнолик, доста уског видика, своди свет и људе на једно једино осећање, на љубав, и у свету види само љубавнике и љубавнице, севдалије и болнике од љубави. Његове приповетке су невезане, неразвијене, често без склада, епизоде су развијане на штету целине, описи гутају радњу, дијалог тежак и испресецан, често изгледа на муцање, синтакса је несигурна, општа писменост недовољна. Али, поред тих недостатака који се више тичу форме, Станковић има једну врлину која надокнађује за све: силан, елементарно, несвесно силан лирски темперамент. То је можда најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности.[22] Станковић се није обазирао на критике. Једном приликом је рекао: „ До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то натурализам, или идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача што осећаји створе. Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег. ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Први књижевни рад Уреди Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[24] О свом почетку, Станковић је написао: „ Прве моје приповетке није хтео ниједан лист да штампа. Када је Андра Гавриловић покренуо своју Искру, први је он штампао две моје ствари. Не само то, него ме је позвао и ободрио на даљи рад. И обећао да ће за прву моју збирку приповедака написати предговор. Ја сам дао оглас и код Аце М. Станојевића, штампао прву моју збирку Из старог јеванђеља. За време купљења претплате, што год новца да сам д обијао, ја сам давао г. Андри Гавриловућу, да он то чува, бојећи се да не потрошим, да бих имао чиме да платим када буде готова књига. Али, показало се оно старо правило, да је мој књижевни отац и писац предговора мојим приповеткама, као веома потребит, потрошио оно што сам му давао на чување (око стотину динара) а он обичан, прост штампар, Аца Станојевић, показа се већи поштовалац књижевности, јер ми уступи књиге на продају, да му после отплаћујем колико могу. ” — Борисав Станковић, 1919.[25] Модерна српска проза почела је да живи пуним животом у делу Борисава Станковића. Он је њен први велики реформатор, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци. Стара приповедачка реченица затреперила је под његовим другачијим звуком, уздигла се у дотад недосегнуте висине, и допрла до језгра душевне галаксије модерног човека. У његовим прозама, реалистичка традиција се нагло прекида и оплемењује облицима и идејама које су својствене књижевним схватањима новог доба. Фолклорни реализам постаје привид, маска, голи оквир унутрашње драме.[26] Црте психолошког, поетског и симболичког реализма нове књижевне епохе налазиле су се тик испод површине чак и оних раних Станковићевих приповедака, у којима су се носталгично и сетно евоцирале дечје успомене на односе у патријархалној породици. Жал за младошћу као једна од битних идејних и естетских одредница Станковићеве прозе, схваћен је и дат као одлика личности, а не заједнице или друштва, као лични немир и лично проклетство појединца, неприлагођеног свету у коме се затекао, осуђеног да живи у супротности са најдубљим тежњама свог бића, маштања и зова крви. Жал за младошћу код Станковића је увек бол за изгубљеним, непроживљеним и промашеним.[26] Нечиста крв Уреди Детаљније: Нечиста крв Књижевни оглас Борисава Станковића, након што је Летопис одбио да му уступи помоћ за штампање романа.[13] Роман Нечиста крв (1910) оцењује се као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне. Сâм Бора Станковић је слабо познавао књижевне теорије и правце, и имао је изразито негативан став према интелектуалним конструкцијама било које врсте. Он је врањски говор (дијалекат) увео у књижевност, писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да сваку своју приповетку одболује. Књижевни савременици Боре Станковића критиковали су његов језик и стил писања, наглашавајући да он није до краја усвојио стандардни српски језик, те да има проблема са конструкцијом реченице и синтаксом. Школовани на Западу или на продуктима западне културе, они су се дистанцирали или чак оштро нападали Станковићеву књижевност, означавајући је као неписмену и оријенталну, истичући при том своју ‘европску’ супериорност над његовом оријенталном `заосталошћу`. С обзиром на оригиналност и високе уметничке домете књижевног дела Боре Станковића, он је окарактерисан као дивљи и сирови таленат, а његов стил – као „муцавост генија“. У оријенталистичком маниру (оријентализам – теоријски концепт Едварда Саида) обојену слику спољашњег изгледа Боре Станковића оставио је Велибор Глигорић, који је као млад уредник једног београдског часописа дошао по интервју код већ познатог писца:[20] „ Преда мном је била глава типична за Југ, печалбарска, с дубоко утиснутим оријенталским печатом сировости, тврдоће и привидно опоре дивљине. Његово одело, иако ‘европско’, чинило ми се да је од врањског сукна, толико је његова везаност за земљу и толико су његово понашање, кретање и став према родбини и гостима били патријархални […] Градског интелектуалца нисам имао пред собом, већ сиротог човека из народа, али једног од оних изворних, аутентичних. ” — Велибор Глигорић[8] Како пише Скерлић, својим првим приповеткама Станковић је освојио себи једно од највећих места у савременој српској књижевности. У један мах, после првих успеха, пошто је изнео топла осећања и јаке утиске своје младости, мислило се да је казао све што је имао да каже, да не може да се обнавља и да излази из себе, да је испевао своју песму. Али он је сву ту бојазан разбио својим романом Нечиста крв, у коме се осетила неисцрпна снага његова, зрелији таленат, веће књижевно искуство, шире схватање књижевности, сигурнија рука. То није низ поређаних и слабо везаних слика, но широко схваћен и снажно изведен модеран роман, један од најбољих и најпотпунијих романа у српској књижевности. Проблем, физиолошка дегенерација једне старе богате породице, послужио је као предмет романа, али роман не вреди тим проблемом, који није довољно развијен, но обиљем живота, богатством типова, нарочито великом поезијом којом Станковић залива све што узме да ради.[22] Према његовој ћерки, Стани, Станковићева жена Ангелина помагала му је приликом израде романа. Најмање два или три пута, преписивала је ово велико дело, како би лакше у штампарији могли да прочитају. Није познато да ли је и она сама током писања додала и своје речи и мисли.[27] Роман Нечиста крв адаптиран је у истоимену ТВ серију. Од 4. децембра 2021. се премијерно приказивала на РТС 1.[28] Коштана Уреди Детаљније: Коштана (драма) Драга Спасић као Коштана, 1914. године. Даница Васиљевић у костиму Кате, из комада Коштана, 1902. година. „Коштана“ је први пут објављена 1900. године. Исте године изведена је на сцени Народног позоришта у Београду. Бора је текст више пута прерађивао, мењајући избор и распоред песама, тако да постоји већи број верзија. „Коштана“ је једна од најчешће играних и најрадије гледаних комада у позориштима у Србији. Композитор Петар Коњовић транспоновао је текст „Коштане“ у истоимену оперу, чије је прво извођење било 1931. у Загребу.[20] Драма „Коштана“ била је нарочито популарна на позоришним сценама у Србији (снимљено је и неколико филмова), а број песама у представама обично је знатно повећаван у односу на Борин текст. У филмовима и позоришним представама често се шематизовано, симплификовано и обликовано у оријенталистичке калупе приказују ликови и радња. У први план се стављају спољашњи ефекти (раскошна одећа, песма, игра…), а не драмски текст. И сâм Бора Станковић био је разочаран поставком „Коштане“ у београдском Народном позоришту, јер је драма са трагичним судбинама постављена као весела позоришна игра. Он је био незадовољан и због тога што су актери на сцени били неадекватно одевени. О њиховим костимима је прокоментарисао да тако нешто никада није видео у Врању.[20] Поједине песме из „Коштане“ доживљавају у периоду социјализма, нарочито 60-их и 70-их година 20. века, велику популарност, али и уметничку обраду и својеврсну цензуру. Оне бивају скраћиване, из њих се избацују, према тадашњим критеријумима, непожељни елементи, формулације, мање познати турцизми, стихови који опевају љубав младих различите вере… Оне се моделују тако да постану разумљивије широј публици, а опет да остану препознатљиво „врањанске“. Фолклорна друштва, која су у времену социјализма имала функцију симболизације и слављења прокламованог „братства и јединства“, приказују врањски крај кроз кореографију и костиме оријенталног типа. Оваква конструисана слика о Врању даље се потврђује до стварања потпуног стереотипа. У часописима и сличним публикацијама, о Врању се говори искључиво кроз синтагму „Борино Врање“. Уз све то, адаптације Бориних остварења у последњих петнаест година, рекламирајући се као „ново читање Боре Станковића“, уводе елементе којих уопште и нема у његовом делу, додатно егзотизујући Врање и додатно појачавајући стереотипе кроз које се оно посматра.[20] Његова Коштана је доживела велики успех и код књижевно образованих људи, којима се допала њена продирна и болна поезија »дерта«, »севдаха« и »жала за младост«, и код велике публике, која воли оно што је живописно и хучно у њој. То је велика љубавна песма чежње, страсти и туге, пуна носталгичне поезије босанских севдалинки, са нечим опојним и заносним што се хвата око срца и душе. Као драма, Коштана је слаба, јер је невешто писана, неповезана, али својим високим књижевним особинама, пароксизмом љубавне страсти, продирним речима и снажним акцентом, она је једна од најпоетичнијих ствари у српској књижевности, пише Јован Скерлић.[22] „ Замерало ми се што сам оне типове назвао балканским а не српским. Ја признајем да сам од увек, а не тада, осећао да су у мојим радовима највише усредсређене опште карактерне црте људи и прилика Балкана. Јер да нема у њима нечега општега, балканскога а не сасвим провинциалног, врањског, као што једнако критичари наглашавају, откуда да се Коштани са истим одушевљењем и разумевањем, осећајући у њој нешто своје, рођено, пљеска како у Београду, тако и у Софији, Скопљу, Мостару, Сарајеву, па чак и у Сплиту? ” — Борисав Станковић[29] Приказ Врања Уреди Најава представе Коштана. Дописница Боре Станковића из 1899. Део колекције Адлигата. Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању. До Борисава Станковића српска приповетка је била ограничена само на северне и западне крајеве Србије. Станковић први уводи у приповетку југоисточне крајеве, новоослобођене крајеве, део Старе Србије који је Србија ослободила 1877. и 1878. године. Он постаје песник тога новог, живописног и занимљивог егзотичног света, свога родног места Врања, у коме је провео детињство, из којег је изнео најјаче и неизгладиве успомене, и из кога, у своме приповедачком раду, не може да се помери. Он пише о тадашњем Врању, које се модернизује, него Врању »старих дана«, патријархалне људе, њихове уске појмове али срдачан живот. Он описује оно што је видео и осетио, врло често људе који су одиста постојали и догађаје који су се одиста десили, налазећи у једној полуисточњачкој паланци цео »очарани врт« љубави, преливајући то све великом поезијом свога срца, доказујући не речју већ делом да за правог песника нема баналности у животу.[30] У његовим описима врањског живота има врло много врањског, локалног, почев од занимљивог архаичног српског дијалекта па до старинских природа у којима се помешала источњачка чулност и словенска осећајност. Али у свему том реалистичном описивању једнога кута Србије, где се сачувало још много старинског и патријархалног, има врло много личног, импресионистичког, лирског. Станковић се не задовољава да слика спољни свет, но у своје дело и у своје личности уноси лично себе, једно јако носталгично осећање живота, плаховиту страст и болну чежњу. У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим тим предметима којима је он умео дати величине и поезије, Станковић је увек присутан, са свом својом широком душом. Међу свима српским приповедачима нико није био субјективнији и поетичнији, нико није такав потпун импресиониста.[31] Процес конструисања идентитета Врања и Врањанаца помоћу слика и симбола повезаних са књижевним делом Боре Станковића кренуо је „споља“, од стране тадашње културне елите у земљи, да би онда био прихваћен и подржан продукцијом нових-старих слика „изнутра“, у самом Врању. Борино дело заинтересовало је и инспирисало многе истраживаче, уметнике и авантуристе да посете Врање, не би ли задовољили своју радозналост према ономе што су они доживели као Оријент, Другост, самим тим и – егзотичност, и тако обогатили своје стваралаштво.[20] Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.[32] Ниједан његов рукопис није сачуван.[3] Престанак бављења књижевношћу Уреди Борисав Станковић престао је да пише након рата. У току Првог светског рата, био је у логору у Дервенти, а затим је пребачен у Београд, где је радио као новинар. Трауме из рата су веома утицале на њега и о свом престанку, причао је у интервјуу са Бранимиром Ћосићем: „ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је по среди и рат. После ових грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не да оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв? А ми који смо били ту и видели не можемо да идемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је се ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога треба бар десет година... Не, свему томе је крив један рђаво схваћен национализам! Оно што се зове: бугарофилство, србофилство! А зашто? Чему? ” — Борисав Станковић у интервјуу са Бранимиром Ћосићем[23] Заоставштина Уреди Биста у његовој кући у Врању Биста у Калемегданском парку у Београду Књижевно дело Боре Станковића игра кључну улогу у причи коју Врањанци причају о себи самима. Он је „наш Бора“, многи код куће имају његова сабрана дела и веома су осетљиви на новије и слободније интерпретације његових остварења. Многе важне институције у граду носе његово име, или имена његових књижевних јунака (Гимназија, основана 1881. године, од 1959. носи пишчево име, Позориште, Градска библиотека, Књижевна заједница, која од 1992. године додељује награду са Бориним именом за најбољу књигу прозе објављену на српском језику у календарској години, Фабрика обуће „Коштана“, посластичара „Коштана“ у центру града и тако даље).[20] Као годишња свечаност у част писца организује се „Борина недеља“ (установљена 1967, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења), потом „Борини позоришни дани“ и друге културне манифестације, све са заштитним знаком Боре Станковића. Године 1954. подигнут је у градском парку споменик Бори Станковићу, а његову кућу је 1964. општина откупила од нових власника и 1967. званично отворила као музеј-кућу. Симболизација локалног идентитета помоћу Боре Станковића добија нарочити замах од момента када је установљена „Борина недеља“.[20][33] Библиографија Уреди Крајем деведесетих година, 1898, јавио се у Искри са неколико приповедака, о којима се стало говорити и писати тек када су изишле у збирци Из старога јеванђеља (Београд, 1899). Затим су изишле збирке Божји људи (Нови Сад, 1902; друго издање, Београд, 1913). Избор његових најбољих приповедака, Стари дани, изишао је у издању Српске књижевне задруге, 1902. Комад Коштана изашао је у два издања, у Београду 1902, у Карловцима 1905. Од комада Ташана објављени су само поједини чинови, који обећавају драму јаке страсти и интензивне поезије. Роман Нечиста крв изишао је 1910. у Београду. Поред тога има од Станковића још известан број приповедака растурених по разним листовима и часописима.[34] Књиге Уреди Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894. Из старог јеванђеља, Београд, 1899. Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902. Божји људи, Нови Сад, 1902. Стари дани, Београд, 1902. Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905. Покојникова жена, Београд, 1907. Нечиста крв, Београд, 1910. Његова Белка, Београд, 1921. Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928. Под окупацијом, Београд, 1929. Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956. Газда Младен, 1928. Приповетке Уреди Баба Стана (1907) Бекче (1901) Биљарица (1902) Цопа (1902) Ч`а Михаило (1902) Ђурђевдан (1898) Јован (1902) Јовча (1901) Јово-то (1909) Луди Стеван (1902) Љуба и Наза (1902) Маце (1902) Манасије (1902) Марко (1902) Менко (1902) Митка (1902) Мој земљак (1909) Наш Божић (1900) Нушка (1899) Његова Белка (1920) Они (1901) Парапута (1902) Покојникова жена (1902) Риста кријумчар (1905) Станко „Чисто брашно“ (1902) Станоја (1898) Стари дани (1900) Стари Василије (1906) Стеван Чукља (1906) Таја (1901) Тетка Злата (1909) У ноћи (1899) Увела ружа (из дневника) (1899) У виноградима (1899) Задушница (1902) У популарној култури Уреди Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића, а по сценарију Јована Радуловића, снимљен је 2007. године у продукцији РТС-а.[35][36] Prva izdanja srpskih pisacs first edition izdanja iz prvog svetskog rata antikvarne knjige ...

Autor - osoba Džouns, Leroa, 1934-Naslov Narod bluza : crnačka muzika u beloj Americi / Leroa Džouns ; [preveli s engleskog Mimica Petrović Radovanović, Aleksandar Radovanović]Jedinstveni naslov Blues People. srpVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 2008Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Utopija, 2008 (Sopot : Slava)Fizički opis 226 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Petrović Radovanović, MimicaRadovanović, Aleksandar(broš.)Napomene Prevod dela: Blues People / Leroi JonesTiraž 500O autoru: str. 225-226Napomene i bibliografske reference uz tekst.Predmetne odrednice Bluz -- SADCrnci -- Način života – SADNarod bluza je najznačajnija studija o nastanku muzike američkih crnaca, ali i knjiga o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje odnosa crnaca i belaca. Pošto je shvatanje muzike nemoguće bez dubokog poniranja u istoriju naroda čiji je ona izraz, nastanak bluza se ne može razumeti bez razjašnjena procesa transmutacije crnaca od Afrikanaca do Amerikanaca.Amiri BarakaNarod bluza, Leroa DžounsU SVETLU NOVOIZABRANOG, PO PRVI PUT U ISTORIJI CRNOG AMERIČKOG PREDSEDNIKA, ČIJE SE IME NA VOLŠEBAN (VOODOO) NAČIN PREKLAPA SA SADAŠNJIM PREZIMENOM AUTORA NAROD BLUZA– CRNAČKA MUZIKA U BELOJ AMERICI, ČINI SE DA JE STVAR ZAOKRUŽENA (NARAVNO, DAVID ICKE UOPŠTE NE MISLI TAKO) I DA JE LEROI JONES/AMIRI BARAKA JEDAN OD ZASLUŽNIH ZA DANAŠNJU AMERIČKU REALNOST. („...PRIČALI SU MI: POEZIJA NEMA VEZE SA POLITIKOM... ALI, SVE IMA VEZE SA POLITIKOM!“)Kultna knjiga LeRoi Jonesa: BluesPeople – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna odnajreferentnijih studija o nastankui razvoju muzike američkihcrnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojimdramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao naameričke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američkodruštvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapaLast Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972;Real Song, 1993...).Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće... Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike.“Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)... („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob...“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!Ukidanje ropstva je takođe donelo „...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica...“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste... Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao... da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara... da odražava celokupno crno društvo...“.Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“... Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv... I baš zbog toga, bluz... ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture... Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira... Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku...“Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“... Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „...Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala... Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih...“Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters...) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo...“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje... ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće... Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost... izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši...“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima... Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz... Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti...“Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „... naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila... Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici... Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase...“Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici... „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama... ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu... kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena... Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko... Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina...“Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture... Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu...Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. „„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije...“„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“2/11

Autor - osoba Džouns, Leroa, 1934-Naslov Narod bluza : crnačka muzika u beloj Americi / Leroa Džouns ; [preveli s engleskog Mimica Petrović Radovanović, Aleksandar Radovanović]Jedinstveni naslov Blues People. srpVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 2008Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Utopija, 2008 (Sopot : Slava)Fizički opis 226 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Petrović Radovanović, MimicaRadovanović, Aleksandar(broš.)Napomene Prevod dela: Blues People / Leroi JonesTiraž 500O autoru: str. 225-226Napomene i bibliografske reference uz tekst.Predmetne odrednice Bluz -- SADCrnci -- Način života – SADNarod bluza je najznačajnija studija o nastanku muzike američkih crnaca, ali i knjiga o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje odnosa crnaca i belaca. Pošto je shvatanje muzike nemoguće bez dubokog poniranja u istoriju naroda čiji je ona izraz, nastanak bluza se ne može razumeti bez razjašnjena procesa transmutacije crnaca od Afrikanaca do Amerikanaca.Amiri BarakaNarod bluza, Leroa DžounsU SVETLU NOVOIZABRANOG, PO PRVI PUT U ISTORIJI CRNOG AMERIČKOG PREDSEDNIKA, ČIJE SE IME NA VOLŠEBAN (VOODOO) NAČIN PREKLAPA SA SADAŠNJIM PREZIMENOM AUTORA NAROD BLUZA– CRNAČKA MUZIKA U BELOJ AMERICI, ČINI SE DA JE STVAR ZAOKRUŽENA (NARAVNO, DAVID ICKE UOPŠTE NE MISLI TAKO) I DA JE LEROI JONES/AMIRI BARAKA JEDAN OD ZASLUŽNIH ZA DANAŠNJU AMERIČKU REALNOST. („...PRIČALI SU MI: POEZIJA NEMA VEZE SA POLITIKOM... ALI, SVE IMA VEZE SA POLITIKOM!“)Kultna knjiga LeRoi Jonesa: BluesPeople – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna odnajreferentnijih studija o nastankui razvoju muzike američkihcrnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojimdramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao naameričke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američkodruštvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapaLast Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972;Real Song, 1993...).Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće... Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike.“Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)... („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob...“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!Ukidanje ropstva je takođe donelo „...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica...“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste... Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao... da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara... da odražava celokupno crno društvo...“.Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“... Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv... I baš zbog toga, bluz... ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture... Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira... Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku...“Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“... Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „...Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala... Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih...“Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters...) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo...“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje... ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće... Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost... izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši...“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima... Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz... Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti...“Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „... naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila... Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici... Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase...“Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici... „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama... ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu... kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena... Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko... Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina...“Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture... Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu...Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. „„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije...“„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“2/11