Knjiga je kao nova. Borhes, pisac na razmeđu - Beatris Sarlo Izdavač: Službeni glasnik Godina izdanja: 2022 Broj strana: 150 Format: 20 cm Povez: Broširani Ovu knjigu čine četiri predavanja koja sam održala na Univerzitetu Kembridž 1992. godine. Da govorim o Borhesu upravo tamo, i to na engleskom jeziku, izazvalo je čudan osećaj u meni. Na tom engleskom univerzitetu jedna Argentinka govorila je o argentinskom piscu koji se danas smatra „univerzalnim“. U tim dalekim pedesetim godinama prošlog veka, kad su se prevodi nekih njegovih tekstova pojavili u časopisu Les Temps Modernes, Borhes je postao član malobrojne grupe pisaca, poznat (više poznat nego čitan, kao što dolikuje današnjem delovanju slave) u čitavom svetu. Izvan okolnosti koje okružuju njegove tekstove u Argentini, Borhes je takoreći izgubio svoju nacionalnost: on je jači od argentinske književnosti i uticajniji od kulturne tradicije kojoj pripada. Ako Balzak ili Bodler, Dikens ili Džejn Ostin neraskidivo pripadaju nečemu što se naziva francuska književnost ili engleska književnost, Borhes, nasuprot tome, krstari po univerzalističkim vodama zapadnjačke književnosti. Beatris Sarlo

Odlomak : ’’Poglavlje 1. Detinjstvo i roditelji Jedna od odlika indijske kulture odvajkada je bila traganje za najvišim istinama, kao i odnos između učenika i gurua, koji prati to traganje. Moje traganje dovelo me je do hristolikog mudraca, za sva vremena isklesanog savršenog života. On je bio jedan od najvećih učitelja koji su istinsko bogatstvo Indije. U svakoj generaciji oni su se pojavljivali kao bedemi koji štite zemlju od sudbine drevnog Egipta i Vavilona. Najranije moje uspomene zaokupljene su anahronizmima jedne od prošlih inkarnacija - jasnim sećanjima na svoj prošli život kada sam bio jogi okružen snegovima Himalaja. Takav bljesak iz prošlosti omogućio mi je, nekom tajanstvenom povezanošću, pogled na moju budućnost. Još se sećam poniženja u bespomoćnom, ranom detinjstvu. Svestan sam bio ogorčenja što slobodno ne mogu ni da hodam niti da se izražavam. Kada sam shvatio svoju telesnu nemoć u meni se uzburkalo more molitvi. Moj bogat osećajni život mentalno se izražavao rečima brojnih jezika, pa sam se postepeno navikao da slušam slogove svog bengalskog naroda. Varljiv je opseg dečjeg uma, koga odrasli smatraju ograničenim samo na igračke i prstiće nogu! Psihičko uzbuđenje i moje neposlušno telo izazivali su u meni mnogobrojne napade plakanja. Sećam se kako je moja bol u porodici izazivala opšte zapepašćenje. Navaljuje i gomila srećnih uspomena, kao što su majčina milovanja, prvi pokušaji rečenica i teturavih koraka. Takvi rani uspesi, koji se obično zaboravljaju, ipak predstavljaju osnovu samopouzdanja. Nije jedinstven slučaj da uspomene dosežu tako daleko u prošlost. Mnogobrojni jogiji su uspeli da ostanu neprekidno svesni čak i prilikom dramatičnih prelaza iz “života” u “smrt” i obrnuto. Kada bi bili isključivo telo, onda bi gubitak tela predstavljao kraj našeg identiteta. Međutim, ako su proroci hiljadama godina govorili istinu, onda smo u suštini duša, bestelesna i svuda prisutna. Premda neobična, pojava jasnih uspomena iz detinjstva nije retka pojava. Putujući, slušao sam u raznim zemljama o vrlo ranim sećanjima na detinjstvo mnogih istinoljubivih ljudi. Rođen sam 5. januara 1893. godine u Gorakhpuru, koji se nalazi blizu Himalaja u severoistočnoj Indiji. Tamo sam proveo prvih sedam godina svog života. Bilo nas je osmoro dece; četiri dečaka i tri devojčice. Ja, po imenu Mukunda Lal Goš bio sam četvrto dete i drugi od sinova. Otac i majka su mi poticali iz bengalske kaste kšatrija. Oboje su bili blagosloveni svetom prirodom. Njihova dostojanstvena i mirna ljubav nikada se nije izražavala na frivolan način. Oko tog središta savršenog roditeljskog sklada okretalo se osam mladih života. Otac, Bhagabati Čaran Goš je bio vrlo ozbiljan, ljubazan, a ponekad i strog. Iako smo ga voleli nežno, ipak smo se držali na određenoj poštovanjem uslovljenoj distanci. Kao izvrstan matematičar i logičar, uglavnom se rukovodio intelektom. Majka je zato bila kraljica srca i učila nas je samo svojom ljubavlju. Nakon njene smrti, otac je ispoljavao nešto malo više svoje do tada skrivene nežnosti. Tada sam zapažao da se njegov pogled često preobražava u majčin pogled. Kao deca, uz majku, rano smo sklopili prijateljstvo sa svetim spisima. Majka je promišljeno nalazila u Mahabharati i Ramajani odgovarajuće priče koje su ispunjavale zahteve discipline. U takvim prilikama uz podučavanje je zajedno išlo i kažnjavanje. U znak poštovanja prema ocu, svako popodne prilikom njegovog povratka kući, majka bi nas lepo i pažljivo oblačila da bismo mu iskazali dobrodošlicu. On je bio na položaju potpresednika u jednom od velikih indijskih preduzeća, na železnici Bengal - Nagpur. Njegov posao je zahtevao putovanja, pa smo tokom mog detinjstva živeli u raznim gradovima. Majka je bila širokogruda prema našim potrebama, a i otac je bio dobrostivo raspoložen, međutim njegovo poštovanje reda i zakona protezalo se i na kućni budžet. Jednom je majka, hraneći siromahe, tokom dve nedelje potrošila više od očevog mesečnog prihoda. Otac joj je rekao: “Sve što od tebe tražim je da svoju milostinju daješ u razumnim granicama.” Za majku je taj odmereni ukor bio bolan, pa je, ne rekavši nam ništa o tom neslaganju, naručila kočiju da se vrati svojoj kući. “Zbogom! Vraćam se svojoj majci.” Bio je to njen ultimatum! Zaprepašćeni, počeli smo da plačemo. U taj čas, srećom je naišao ujak i posavetovao oca, bez sumnje drevnim savetom; na šta je on izustio nekoliko pomirljivih primedbi, nakon kojih je majka radosno otkazala kočiju. Jedini nesporazum, koji sam opazio kod mojih roditelja, na taj način se okončao. Međutim, sećam se jednog specifičnog razgovora. Majka je rekla: “Molim te, daj mi deset rupija za nesrećnu ženu koja je upravo ušla u našu kuću.” Otac je odgovorio: “Zašto odmah deset, jedna je dovoljna.” Kad su mi iznenada umrli otac, deda i baka, prvi put sam doživeo siromaštvo. Pre polaska u školu, doručkovao bih samo jednu bananu, a škola je bila udaljena deset milja. Kasnije, na univerzitetu, bio sam u takvoj oskudici da sam se obratio bogatom sudiji za mesečnu pomoć od jedne rupije. On je odbio, uz primedbu da je i jedna rupija veliki novac.” Majčino srce, sledeći brzo logiku, mu odvrati: “Kad se s takvom gorčinom sećaš toga kako ti je uskraćena ta jedna rupija, želiš li onda da ova žena oseti bol zato što joj nisi dao deset rupija, koji su joj hitno potrebni?” Otac je odvratio: “Uverila si me”. Onda je pokretom pobeđenog muža otvorio svoj novčanik i rekao: “Evo novčanice od deset rupija. Daj joj uz moje dobre želje.” Otac je imao sklonost da svaki nov predlog dočeka sa “ne”. Njegov stav prema toj ženi, koja je tako brzo osvojila majku, bio je zapravo samo poštovanje načela “dobrog rasuđivanja”. Uočio sam da je uvek u svojim sudovima bio razuman, staložen i nepristrasan. Ako bih svoje mnogobrojne zahteve mogao da potkrepim dobrim razlozima (bar jednim ili dva), uvek bi mi omogućavao da postignem željeni cilj - bilo da se radilo o prazničnom izletu ili o novom motorciklu. Od nas dece, tražio je strogu disciplinu, a njegov stav prema samome sebi bio je spartanski. Na primer, nikada nije odlazio u pozorište, već je tražio razonodu u duhovnim vežbama i čitanju Bhagavad gite. Izbegavajući svaki luksuz, nosio je iznošen par cipela sve dok ne bi postale sasvim neupotrebljive. Ulaskom automobila u opštu upotrebu, njegovi sinovi su ih kupovali, a on se za svoju svakodnevnu vožnju zadovoljavao tramvajem. Nije ga zanimalo gomilanje novca radi sticanja moći. Jednom prilikom, kada se osnivala Gradska banka Kalkute, odbio je da postane njen deoničar, ne mareći da se time okoristi. Samo je u slobodnom vremenu želeo da izvrši svoju građansku dužnost. Nekoliko godina posle penzionisanja, došao je u Indiju knjigovođa iz Engleske da pregleda knjige na Železnici Bengal-Nagpur. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da nikada nije zahtevao da mu se plati prekovremeni rad. Izjavio je u preduzeću, da je “obavljao posao za trojicu ljudi, pa mu dugujemo nadoknadu od 125.000 rupija (41.000 dolara).” Moj otac je za to tako malo mario, da je zaboravio o tome da obavesti svoju porodicu. Mnogo godina kasnije o tome ga je pitao moj najmlađi brat Bišnu, kada je na računu u banci video veliki ulog. Otac je odgovorio: “Zašto se oduševljavati materijanim dobitkom? Kome je cilj duhovna uravnoteženost, ne raduje se kad dobija, niti je potišten kada gubi. On zna da je na svet došao bez novčića, da će i otići bez ijedne jedine rupije.” Na samom početku svog bračnog života, moji roditelji su postali učenici velikog učitelja Lahrija Mahasaje iz Benaresa. To druženje je učvrstilo očevu, po prirodi asketsu ćud. Majka je jednom priznala mojoj najstarijoj sestri Romi nešto neobično značajno: “Tvoj otac i ja spavamo kao muž i žena samo jedanput godišnje u svrhu rađanja dece.” Prvi put je otac sreo Lahrija Mahasaju posredstvom službenika na železnici po imenu Abinaša Babu. U Gorakpuru, Abhinaša Babu me je podučavao pričajući mi priče o raznim indijskim svecima. Uvek je završavao iskazujući poštovanje vrhunskim vrlinama svog gurua. Jednog letnjeg popodneva, Abhinaš i ja sedeli smo u mom dvorištu, kada mi je postavio pitanje koje je u meni probudilo radoznalost: “Jesi li ikada čuo pod kakvim je neobičnim okolnostima tvoj otac postao učenik Lahirija Mahasaje?” Dao sam mu znak da nisam i nasmešio sam se očekujući da čujem. “Pre mnogo godina, još se tada nisi ni rodio, zamolio sam službenika kome sam bio podređen - tvog oca - da mi odobri nedelju dana odsustva kako bih mogao da posetim svog učitelja u Benaresu. Tvoj otac je ismejao tu moju nameru. Pitao me je: “Zar hoćeš da postaneš verski fanatik, ako želiš da napreduješ posveti se svom kancelarijskom poslu.” Kada sam se žalostan vraćao s posla kući, na šumskom putu sam sreo tvog oca u zatvorenoj nosiljci. Otpustio je sluge i “prevozno” sredstvo i krenuo pešice sa mnom. U želji da me uteši, počeo je da veliča prednosti borbe za svetovni uspeh. Slušao sam ga nezainteresovano. Moje srce je ponavljalo; “Lahiri Mahasajo, ne mogu da živim ako te ne vidim.” Put nas je doveo do ivice tihog polja, gde su zakasneli sunčevi zraci pozlaćivali talasanje visoke divlje trave. Zastali smo diveći se tome. Onda se u tom polju, na udaljenosti od samo nekoliko jardi, iznenada pojavio lik mog gurua! Čuli smo njegove reči: “Bhagabati, suviše si strog prema svom službeniku!” Bili smo zaprepašćeni, njegov glas je odjekivao u našim ušima. Nestao je podjednako tajanstveno, kao što se i pojavio. Pao sam na kolena kličući: “Lahiri Mahasaja! Lahiri Mahasaja!” Tvoj otac je, zbog zaprepašćenja, ostao ukočen nekoliko trenutaka. Došavši sebi, rekao je: “Ne samo da tebi, Abinašu, dajem odsustvo, nego i sebi ga dajem i sutra krećem za Benares. Moram upoznati tog velikog Lahiria Mahasaju, koji se može materijalizovati po svojoj volji, da bi te mogao podržati. Povešću svoju ženu i zamoliću tvog učitelja da nas oboje uvede na svoj duhovni put. Hoćeš li nas odvesti k njemu?“ Rekoh mu, “Naravno da hoću”. Čudesan odgovor na moju moltvu, potom povoljan i brz preokret situacije, ispunili su me radošću. Sledeće večeri seo sam s tvojim roditeljima na voz za Benares. Stigavši sutradan u Benares iznajmili smo kola s konjem, njima smo prevalili veliku udaljenost, a potom nastavismo uskim ulicama pešice do usamljenog doma mog gurua. Po ulasku u njegov salon poklonili smo se pred učiteljem, koji je sedeo u svom uobičajenom lotos položaju. Upro je svoje prodorne oči u tvog oca, namignuo mu i prozborio: “Bhagavati, isuviše si strog prema svom službeniku!” To su bile iste reči koje je izrekao pre dva dana u polju. Zatim je dodao: “Radujem se što si dozvolio Abhinašu da me poseti i što ste ga ti i tvoja žena dopratili.” Na radost tvojih roditelja, uveo ih je u spiritualnu praksu krija joge. Od onog dana kada nam se ukazala ona vizija, tvoj otac i ja, poput drugova učenika, postali smo prisni prijatelji i to smo ostali sve do danas. Lahiri Mahasaja se posebno zanimao za tvoje rođenje. Tvoj život će svakako biti čvrsto povezan s njegovim, jer učiteljev blagoslov nikada ne zakaže. Lahiri Mahasaja je napustio ovaj svet ubrzo nakon što sam ja u njega ušao. U svim gradovima gde je otac po službenoj dužnosti bio premeštan, njegova slika u kitnjastom okviru, ukrašavala je naš porodični oltar. Mnoga jutra i večeri zaticala su majku i mene kako meditiramo pred tim improvizovanim svetilištem, stavljajući na njega cveće umočeno u mirisavu sandalovu pastu. Tamjanom, smirnom i zajedničkom predanošću obožavali smo božanstvo koje je našlo potpun izraz u Lahiriju Mahasaji. Neobično snažno je uticala njegova slika na moj život. Dok sam rastao, misao o učitelju rasla je sa mnom. U meditaciji sam često viđao kako njegova slika izlazi iz svog malog okvira, pa poprimajući živi lik seda pokraj mene. Kada bih pokušao da dodirnem stopala njegovog sjajnog tela, izmenio bi se i opet postajao slika. Preobražajem detinjstva u dečaštvo, posmatrao sam kako se Lahiri Mahasaja preobražava u mom duhu, pa se iz male slike u kolevci okvira pretvara u živo prosvetljujuće prisustvo. U trenucima iskušenja i zbunjenosti često sam mu se obraćao, u sebi nalazio njegovu utehu i prepuštao se njegovom vođstvu. U početku sam tugovao što više telesno nije živ, ali kada sam počeo da otkrivam njegovu tajanstvenu sveprisutnost, prestao sam da tugujem. Svojim učenicima, koji su žarko želeli da ga vide, pisao je često ovako; “Zašto dolazite da biste videli moje meso i kosti kad sam uvek u vidokrugu vašeg duhovnog vida (kutastha)?” U svojoj osmoj godini bio sam blagosloven čudesnim isceljenjem posredstvom fotografije Lahirija Mahasaje. Taj doživljaj je probudio moju ljubav. Dok sam bio na našem porodičnom imanju u Ičapuru (Bengal), oboleo sam od azijske kolere. Lekari više nisu mogli da mi pomognu. Luda od bola, pored moje postelje, majka je pokazivala iznad moje glave na sliku Lahirija Mahasaje, govoreći mi: “Pokloni mu se u mislima!” Znala je da sam previše slab da bih makar podigao ruku u znak pozdrava. Govorila je: “Pokažeš li svoju predanost i zbilja, u sebi klekneš pred njim, bićeš spasen!” Zureći u sliku ugledao sam zaslepljujuće svetlo koje je obavijalo moje telo i čitavu prostoriju. Istog časa iščezli su mučnina i ostali simptomi; bio sam ponovo zdrav. Osetio sam odmah dovoljno snage da se poklonim i dodirnem majčina stopala, pokazujući joj time koliko cenim njenu beskrajnu veru u gurua. Ona je pritiskivala svoju glavu na malu sliku. Izustila je: “O, sveprisutni učitelju, hvala ti što je tvoja svetlost izlečila mog sina!” Shvatio sam da je i ona bila svedok zaslepljujućeg svetla koje me je trenutno izlečilo od kobne bolesti. Ta slika je jedna od najdragocenijih koje imam. Sam Lahiri Mahasaja je dao ocu, pa u sebi nosi svete vibracije. Ta slika je nastala na čudan način. Priču o njenom nastanku čuo sam od Kalija Kumara Roja koji je kao i otac bio učenik Lahirija Mahasaje. Izgleda učitelj nije voleo da se fotografiše. Uprkos njegovom negodovanju, jednom su ga slikali sa učenicima, među kojima je bio i Kali Kumar Roj. Fotograf se zaprepastio kada je na sredini ploče, gde je trebalo da se nađe učiteljev lik, mesto bilo prazno, dok su se likovi ostalih učenika jasno ocrtavali. O toj pojavi se naširoko raspravljalo. Učenik po imenu Ganga Dhar Babu, koji je bio stručnjak za fotografisanje, hvalio se da njemu lik neće moći da iščezne. Sledećeg jutra, dok je guru sedeo u lotos položaju na klupi s naslonom, došao je sa svojom fotografskom opremom. Uz sve mere opreza, u aparat je stavio 12 ploča, ali je na svim pločama ugledao samo klupu s naslonom bez učitelja. Povređenog ponosa, očiju punih suza, Dhur Babu je potražio svog gurua. Nakon nekoliko sati, Lahiri Mahasaja je prekinuo svoje plemenito ćutanje svojim komentarom: “Ja sam duh. Može li tvoja kamera da uhvati svuda prisutnog nevidljivog?” Učenik se složio: “Vidim da ne može, ali, sveti gospodine, čeznem za slikom vašeg telesnog hrama, jer samo tamo moj ograničeni vid potpuno može da vidi vaš duh.” “Dođi sutra, rado ću ti pozirati ujutru.” Tada je fotograf ponovo napravio snimak, na kome sveti lik nije bio tajanstveno sakriven, već se na ploči jasno ocrtavao. Ta fotografija je reprodukovana i u ovoj knjizi. Savršeno čiste crte lica Lahiria Mahasaje su tako univerzalne, da je teško utvrditi kojoj rasi pripada. U zagonetnom osmehu, otkriva se radost sjedinjenosti i Bogom. Upola otvorene oči pokazuju samo formalano interesovanje za prolazni spoljni svet i ukazuju na uronjenost u unutrašnje blaženstvo. Ne mareći za bedna zemaljska iskušenja, u svakom trenutku je bio sasvim budan i spreman da sasluša probleme svakog tragaoca za istinom koji bi od njega zatražio blagoslov. Ubrzo nakon što me je izlečila moć guruove slike, ugledao sam u svom duhu nešto što je na mene jako uticalo. Jednog jutra, sedeći na postelji, uspavao sam se i usnio. Jedna silovita misao obuzela mi je duh: “Šta se krije u tami iza spuštenih kapaka?” Odmah sam svojim unutrašnjim okom ugledao snažan bljesak svetla. Na velikom sjajnom ekranu iza mog čela, pokazali su se božanski likovi svetaca, kao na minijaturnom filmu, kako sede meditirajući u pećinama. Upitao sam glasno: “Ko ste vi?” “Mi smo jogiji sa Himalaja.” Teško je opisati taj nebeski odgovor. Srce mi je zaigralo od radosti. “Oh, želim i ja da dođem na Himalaje i postanem kao vi!” Iščezla je vizija, ali srebrnasti zraci su se u sve većim krugovima širili beskonačno. “Kakav je ovo čudesan sjaj?” “Ja sam Išvara, ja sam svetlost.” Glas je bio poput tihog mrmorenja grmljavine. “Želeo bih da budem jedno s tobom!” Pri postupnom povlačenju božanske ekstaze, uspeo sam da sačuvam u trajno nasleđe nadahnuće da tražim Boga. “On je večna, uvek nova radost!” Posle dana ushićenja, još sam se dugo toga sećao. Još jedna uspomena je na mene ostavila naročit utisak koji traje do današnjeg dana. Ja i moja starija sestra Uma sedeli smo jednog ranog jutra u našoj bašti u Gorakpuru ispod drveta nim. U trenucima kad bih uspeo da skrenem pogled s papagaja koji su jeli zrelo obližnje margosa voće, pomagala mi je da čitam iz mog bengalskog bukvara. Uma mi se požalila na čir koji je imala na nozi i donela je kutiju s lekom. Namazao sam malo te masti na svoju nadlakticu. Pitala me je, “Zašto stavljaš lek na zdravu ruku?” “Draga sestro, osećam da će mi sutra ovde izaći čir, pa ispitujem ovaj lek na mestu gde će se on pojaviti.” “Uh, ti mali lažove!” “Ne nazivaj me lažovom dok ne vidiš šta će se sutra desiti.” Bio sam ogorčen na nju, a ona, pošto moje reči nisu uopšte ostavljale nikakav utisak, ponovo me je zadirkivala. U mom glasu zazvučala je nepokolebljiva odluka, dok sam joj lagano odgovarao: “Kažem ti da ću snagom svoje volje stvoriti ovde, baš na ovom mestu, prilično velik čir, a tvoj će postati duplo veći nego što je sad!” Jutro me je zateklo s oteklim čirom na naznačenom mestu, a dimenzije Uminog čira su se udvostručile. Sestra je odjurila majci, uzviknuvši: “Mukunda je postao čarobnjak!” Majka me je tada opomenula da nikada ne koristim snagu reči da bih nanosio zlo. Uvek sam imao na umu njen savet i sledio ga. Moj čir je uklonjen hirurškim putem, a od hirurgovog zahvata ostao mi je ožiljak koji i danas nosim, kao podsetnik na moći koje dolaze od čiste ljudske reči. Naizgled bezazlene reči s dubokom usredsređenošću upućene Umi, sadržale su dovoljno skrivene snage da eksplodiraju poput bombi i izazovu određene, mada štetne efekte. Kasnije sam shvatio da eksplozivna vibrirajuća moć govora može mudro da se usmeri na uklanjanje poteškoća u životu, i da se tako ne ostavljaju ožiljci niti izazivaju prekori. Naša porodica se preselila u Lahore (Pendžab). Tamo sam nabavio sliku božanske majke u obliku boginje Kali. Š10Ć Dobila je počasno mesto u malom neformalnom svetilištu na balkonu naše kuće. Nesumnjivo sam se uverio da su sve, na tom svetom mestu izražene, moje molbe bile uslišene. Jednog dana, stojeći sa Umom, posmatrao sam dva dečaka kako puštaju zmajeve iznad krovova preko puta naše uske ulice. Uma me je razigrano gurnula, rekavši: “Zašto si tako miran?” “Baš sam razmišljao o tome kako je predivno što mi božanska majka sve daje što zatražim od nje.” Ona mi se podrugljivo nasmejala i rekla: ”Možda će ti dati i ova dva zmaja?” Odgovorio sam joj: “Zašto da ne?” Počeo sam u sebi da se molim da mi ih dâ. U Indiji se utakmice igraju sa zmajevima čiji su kanapi namazani lepkom i mlevenim staklom. Svaki igrač nastoji da preseče kanap svog protivnika. Oslobođeni zmaj onda lebdi iznad krovova i veoma je zabavno hvatati ga. Međutim, pošto smo ja i Uma bili na pokrivenom balkonu, izgledalo je nemoguće da nam zmaj padne pravo u ruke, jer bi mu se konac sigurno zakačio za krov. Na suprotnoj strani ulice igrači su započeli takmičenje. Jednan kanap je bio presečen, a zmaj se istog trena uputio u mom smeru. Zahvaljujući povetarcu, on se iznenada zaustavio i lebdeo neko vreme u mestu, pa mu se kanap zapetljao oko kaktusa na krovu kuće preko ulice. Napravila se savršena petlja tako da sam lako mogao da uhvatim konac. Pružio sam ga Umi. “To se dogodilo slučajno, a ne zbog tvoje molitve. Ako ti dođe i drugi zmaj, onada ću ti verovati.” Crne oči moje sestre izražavale su veće čuđenje, nego njene reči. Nastavio sam sa žarkom molitvom. Drugi igrač je naglo povukao konac i zgubio svog zmaja. On se usmerio prema meni poigravajući na vetru. Moj pomoćnik kaktus, opet je vezao konac u obliku petlje, kako bih mogao da ga uhvatim. Umi sam predao i drugi trofej. “Zaista te čuje božanska majka! To mi je sve tajanstveno i opasno!” Sestra je odjurila poput preplašene srne. Moglo bi da se pomisli da je ta situacija sasvim beznačajna, za molbu da interveniše božanska majka. Ali posvećenici svih vremena, kada su se u svom detinjem duhu približili majci, svedočili su da je uvek bila spremna da se poigra sa njima. U Božjim očima ništa nije ni veliko ni malo. Zar bi nebo moglo da nosi kraljevske konstrukcije Vege i Arktura, da nije savršena konstrukcija sićušnog atoma? Bog ne pravi razliku između važnog i nevažnog, jer, kad bi nedostalaja samo jedna čioda, čitav svemir bi se srušio.’’

Odlomak: 14. NORI MAX Palmar je odsutno gledao kroz prozor vojarne, u njenom krugu nije se ništa događalo. Ulicom su prolazili automobili, na ulazu u vojarnu bio je parkiran tamni civilni golf u kojem su sjedila dva čovjeka. Pretpostavljao je da se radi o policajcima u civilu. Taj pritajeni mir ga je činio blago nervoznim. Sa stola je uzeo termosicu i natočio si je šalicu crne kave te krenuo prema drugom katu zgrade. Uputio se do devetke, koji je imao nadimak Max. Nasmijao se kada se sjetio Maxa. Max je bio najduže u njegovoj jedinici. Imao je devetnaest kada se priključio Hrvatskoj vojsci. Bio je rodom iz nekog malog sela između Marije Bistrice i Krapine. Imalo je čudan naziv, Repišće, Hrkišće ili neko slično neuobičajeno ime. Upamtio je samo završno „šće“. Koliko god puta je Max spominjao to selo Palmar ga nije uspijevao zapamtiti. Max je zbog strasti prema motorima i autima, još u srednjoj školi dobio nadimak Nori (Ludi) Max. Kad bi sjeo za upravljač auta ili motora Max bi ga tjerao do krajnosti. Vozio je dokle je motor išao i dokle je kazaljka na brzinometru pokazivala. Prometna pravila i propisi za njega nisu važili, on je uvijek vozio po svome. Kada mu je došao u njegovu jedinicu osobno se uvjerio u to. – Kako si uspio položiti vozački ispit? – pitao ga je Palmar za vrijeme prve vožnje. Max ga je često vozio kamionom ili automobilom od položaja do grada i natrag. Ponekad je znao sa njim otići i pokupiti namirnice za jedinicu ili odvesti njega i njegove ljude do grada. Uživao u vožnji, problem je bio što su oni koje je vozio umirali od straha i mučnine. – S prve. Se sam položiv s prve – odgovorio mu je smijući se. – Ne mogu vjerovati. – Kaj bi vam lagav, se sam položiv s prve. Se prometne znake i sva pravila znam napamet od šesnaest let. – Maks uspori malo, voziš ovaj kamion kao da si ga ukrao. – Tak sam nafčeni. Vozil sam z stricem trke po bregima i to mi je ostalo. – Šarmantni vozač, šamaraš bankine, ti si vozačka legenda Hrvatske vojske, znači otuda si pokupio to divljanje po cesti. Palmaru je sada bila jasnija Maxova strast za ludom vožnjom. – Kada si počeo voziti? – Na motoru sem se počev voziti z jedanajst let, a vu autu s petnaest. – Kada si dobio prvi auto? – Z osemnajst let. Prvi aute mi je bil poljski PZ, mel sem ga deset dni. – Slupao si ga. – Ne, tirav sem ga kaj su mu klipi zišli vum čez auspuh. Palmar se nasmijao. – Ti si stvarno Ludi Max. Koliko prometnih nesreća si imao sada? – Imel sem same na trkama, ovake nisem imel. – Ne vjerujem. – To vam se pričinja kaj vozim brze, ja vam osećam motor, osećam kam moram voziti po ceste. Mam si zapamtim cestu. Znam točne da auto moram prešaltati i hititi ga vu vekšu ili vu nižešu brzinu. Jeden put se prepelam po cesti i već si se zapamtim. Točno znam gde ga kulike morem potirati, de se zavoj more seči a de se nebre seči. – Nisi imao nikakvu prometnu nesreću? Maks, ajde ne seri, ne vjerujem ti. Palmar ga je ozbiljno pogledao. – Dobre, imev sem, ali nigde na policiji je ne zapisane. Jempot so me pajdaši v noći z traktorem zvlekli vum z grabe. Bez problema sem se z aute odpeljav dime. Neje bila totalka, sam su špur morali z optikom naštimavati. To se ne računa kak prometna nesreća. – A drugi i treći puta? – Ne računa se, zat kaj neje zapisano na policiji. Palmar se nasmijao. Jako dobro je znao da svaka rasprava o vožnji ne bi imala smisla. Max je bio tvrdoglav i nije popuštao, Palmaru to nije smetalo, jer je bio dobroćudan i zabavan. – Kako to da si odabrao vojsku a ne nešto drugo? – Tak, štev sam braniti zemlju od četniki i otišev sem vu vojsku. – Što si po struci? – Bravar, imam i ispit za kamion. Ne volim bravarski posel, to nesem nigdar štev delati, vu vojski mi je bole. Razmem se dobro v mehaniku i motore. Volim stisnuti gas na aute, kamioni idu pomalem zato me ne zanimaju. Max na položaju i u vojarni nikada nije komplicirao, sve svoje zadatke je uredno izvršavao i jako se dobro uklopio u Palmarovu jedinicu. Općenito, svi vojnici su voljeli Maxa. Bio je dobar vojnik i velika dobričina. Pedantan na neki svoj bizaran način. – Se mora biti zbegecano i čisto. Čižme i cipele se navek moraju svetliti kak pesja jajca – znao je govoriti kada je čistio čizme ili glancao četkom odijelo. Napravio je uvijek sve što bi mu nadređeni naredili, ali uvijek je imao neki komentar. – Fčera sem se v gradu z dečke našvasal v birtiji, spil sem ga kake dvogrba deva. – Max, polakše sa tim alkoholom. Ne želim da imaš problema sa vojnom policijom. Pazi na ponašanje kada si u gradu, da ne dobijem primjedbe na tvoj račun – upozorio bi ga Palmar kada je usput čuo kako razgovara sa kolegama. – Gospon satnik, pili sme ali sme v gradu ne delali nikše probleme. – Tko je sve bio s tobom? – Palmara je zanimao nastavak Maxove priče. Nikada nije želio propustiti detalje jer bi mu gotovo uvijek popravili raspoloženje. – Štefina, Stipa i još par dečke z druge satnije. Gospon satnik, v Miražu vam dela nova konobarica. Ima duge črne lase, nosi kratku minicu, kak ima lepu okruglu rit, velke cecke i jake noge. Stalno si premišlavam kak bi se rad zatirav gori na nju, makar bi mi to bilo zadnje v životu. Da sam znate kak je fajna v licu i lepo se smeje. Sam pogled na Maxa na Palmarovom licu izazivao osmjeh i pozitivno raspoloženje. – Stvarno? Kako se zove? – Simona, to mi je tak lepo ime, jako ji se paše. Ona mi se tak lepo nasmeje dok ji velim Simonica. Palmar nije skrivao oduševljenje njegovom informacijom, uživao je u pozitivi koju je Max zračio. – Max, ak veliš da je tak zgodna budem je pogledao, ne smijem to propustiti. – Gospon satnik, ja vas otpeljam, moremo za vikend skupa na pijačo ja vas počastim – insistirao je Max. – Hvala ti na pozivu, ali za vikend imam obaveze, poslije toga možda odemo na položaj. Tako da vjerojatno neću moći tako skoro. Nemaš li ti curu za ozbiljno, čekaj kak se zove, da nije Natalija? – Palmar ga je radoznalo pogledao. – Ne gospon satnik, zove se Nataša. Ona mi je kako dobra prijateljica, ne mora znati kam idem i kaj delam na terenu. – Ne mora, ali to nije u redu sa tvoje strane, to da razmišljaš kako da je prevariš s drugom. – To si vi tak mislite. A kak da ja znam kaj ona dela doma. Nataša mi sigurne nebu rekla če se spominla v zadrugi de dela z kakšim fajnim trgovačkim putnikom. Znam ja ženske, dok dojde kakši fajen trgovački putnik ili lepa mušterija sam bi se spominale i šmigale z ritjom. Još meje bu mi rekla ak su bili negdi na kavi i ak su posle kave prešli nekam na desert. – Kakav desert? Max je poravnao kapu na glavi i nasmijao se. – Gospon satnik, vi stvarne nikaj ne razmete. – Ne razumijem, daj mi to prevedi. – Ak se muški i ženska dogovore za kavu, posle ideju na desert. Desert vam je nekaj slatkega. Vi kak muški se pobrigate za kavu a puca se posle pobriga za desert. – Je Simona prihvatila tvoj poziv za kavu? – Vi bi se šteli znati, to je moja briga gospon satnik. Ak vam rečem za kavu budem vam morav povedati i za desert. Ja vas ne sem nigdar pital s kim idete na kavo. Sejedno ja svoju Natašu imam jako rad i komaj čekam da dojdem dime. Max se nakratko zamislio. Palmar je znao da slijedi neko ozbiljnije pitanje. – Gospon satnik, kaj ne bume tak skore išli nazaj na položaj? – Ne znam, znaš da to nije na meni. Rat je nepredvidivo stanje, ne znaš što se sutra može dogoditi. Palmar se zamislio. Možda i nije bilo loše što je Max ono rijetko slobodno vrijeme trošio u društvu lijepih konobarica. U ratu si uvijek s jednom nogom u grobu. – Ja bi si zev jen vikend slobodno, tri mesece nis bil doma. – Max, ne mogu ti ništa obećati, ali svakako ću predložiti u komandi da par naših ljudi ide na dopust. Akcija oslobođenja zaleđa je dobro završila, ali još je opasno, bojišnica je nesigurna i može se još svašta dogoditi. Palmar je Maxa najviše upamtio po jednoj požrtvovnoj gesti. Kada su bili na položaju na Velebitu, jednog vojnika je ugrizao poskok. Max ga je sa još jednim vojnikom nosio dva sata kroz šikaru i uske staze do zaseoka gdje ih je čekalo sanitetsko vozilo. Spasio je suborcu život. Max je bio nesebičan i ustrajan. Nikada mu ništa nije bilo teško napraviti za ljude oko sebe. Kada bi dobio slobodno i izašao sa dečkima u grad znao je popiti, ali u vojarni nikada nije pio. Na položaju je bilo najstrože zabranjeno piti alkohol, on se toga pridržavao. Već u samoj Maxovoj pomalo zdepastoj pojavi je bilo nečeg dobroćudnog. Dok je hodao po vojarni ili negdje na položaju svi bi ga pozdravljali. Neki su ga oslovljavali nadimkom Max, drugi imenom. Znao bi zastati i popričati sa nekima. – Dečke, jebal ga vrag kak je denes vroče. Ve bi nam dobre legle mrzle, rosne pive. Ste vidli kakva konobarica dela v Steli, ako niste morate jo videti. Njegovi jednostavni, naočigled banalni zaključci svima bi pomogli da izdrže, da se mislima odmaknu od ratne psihoze i da ustraju u zadanoj zadaći. Palmar se sjetio boravaka na Velebitu, sa svojim ljudima je držao tri kote. Maxu nije bilo teško skuhati čaj ili kavu za dečke koji su bili sa njim na koti. Bila je to naporna zadaća zbog teških uvjeta na terenu. Jedna od težih zadaća koju je dobio sa svojim ljudima bila je držati položaje na Dinari. Sjedili su u improviziranoj zemunici i smrzavali se. Hladnoća i magla pojačavale su tmurno i depresivno raspoloženje. Palmar je znao da su neizvjesnost, izoliranost i hladnoća u ratnim uvjetima vjerojatno najpogubnija zla za čovjekovu psihu. – Jebal ti Isus mater, kak je zime na ovem usranem bregu. Stalne mislim na tople lete. Dečke, komaj čakam da dojdem dime, sedem si na motora i potiram ga kak se žarke strele čez brege. Vuni je mrzle a ja mislim na leto i mam mi je tople. Ve bi nam pasale mrzle pive ili rosni gemišti. Dok si tak mislim kak je vroče ožejnim kak rosa v poldne. – Max nisam razumio, kak si žedan? – pitao ga je Palmar. – Kak rosa v poldne, gospon satnik. Ponovio mu je to glasno. Svi u zemunici su se smijali na tu njegovu rosu v poldne. Njegovi komentari su svima popravili raspoloženje. Maxov optimizam je puno puta pomagao ne samo Palmaru nego i njegovim ljudima da ustraju kada je bilo najteže. Osim njega vjerojatno nitko drugi nije znao da se iza Maxovog vedrog lica i veselog raspoloženja krila neka prikrivena tuga. Možda zato što je velika većina veselih ljudi u duši tužna, oni svoju tugu kao toplom dekom pokrivaju humorom. Na bojištu ga nije bilo strah, nikada nije odbio ni jednu zadaću. Razumio se u mine i razminiravanje, kao i u popravak sustava veze. Nemali broj puta je znao uloviti neprijateljske razgovore koji su se vodili između njihovih jedinica. Na terenu ili položaju je znao popravljati motorole i druge sustave veze. – Jebal ga vrag kak me ovo živcera, tu negde gubim spoj ali bodem ja to popraviv. U najtežim trenutcima sve je okretao na vedru stranu. S vremenom se njegova vedrina gasila a on povlačio u sebe. Max je poslije rata padao i ustajao, nastojao živjeti život normalnog čovjeka. Na svom životnom putu bi zastajao, trudio se krenuti dalje, ne znajući što će mu život donijeti. Razmišljajući o Maxu, Palmar je uspio zaspati negdje pred jutro.

Kao na slikama Retko u ponudi 1993. Жак Дерида (франц. Jacques Derrida;[1] 15. јул 1930 — 9. октобар 2004) је био француски филозоф, одговоран за настанак деконструктивизма и једна од фигура лидер постмодернистичког покрета.[2][3] Жак Дерида Derrida-by-Pablo-Secca.jpg Пуно име Жак Дерида Датум рођења 15. јул 1930. Место рођења Ел Биар, Алжир Датум смрти 8. октобар 2004. (74 год.) Место смрти Париз Француска Школа Виша нормална школа, Универзитет Харвард Епоха Филозофија XX века Регија Западна филозофија Школа филозофије Деконструкција Интересовања Филозофија језика, Књижевна теорија, Етика Идеје Деконструкција, différance Утицаји од Мишел Фуко, Мартин Хајдегер, Едмунд Хусерл, Емануел Левинас, Фридрих Ниче Утицао на Мишел Фуко, Пол де Ман Уз Дериду се пре свега везује појам деконструкције метафизике. Он сматра да је чињеница да се после предсократоваца у филозофији и у свету све битно објашњавало метафизиком, што је довело до заборава бића. У делу О граматологији (дисциплини која не постоји али коју он прокламује) Дерида се враћа не само до предсократоваца него и до самих почетака људског споразумевања. Постмодернистичка филозофска мисао покушава ићи много даље од модерне, разоткривајући нестабилност и апорије у традицији западне филозофске мисли, почев од Декарта па све до данашњице. Те апорије су често везане за онто-теологију, термин који је дао Хајдегер једној форми филозофске мисли о »ономе истинском« која се састоји, на крају крајева од концепта постојања »Бога«.[4][5][6] Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova ljutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Filozofija dekonstrukcija poststrukturalizam derrida o gramatologiji jacques

„U ovoj knjizi neću pokušati da ponudim uvod u filozofiju Žaka Deride, a još manje novo tumačenje jednog dela čija će obuhvatnost i bogatstvo još dugo prkositi komentatorima. Ali voleo bih da pružim, barem u istoj meri kao priču o jednom pojedincu, biografiju jednog mišljenja. Stoga ću se držati prvenstveno Deridine lektire i uticaja koje je pretrpeo, nastanka njegovih glavnih dela, potresa oko njihovog prijema, borbi koje je Derida vodio, institucija koje je osnovao. Ipak, to neće biti “intelektualna biografija”. Ta me formulacija nervira na više načina zato što isključuje ono što kao da se podrazumeva: detinjstvo, porodicu, ljubav, materijalni život. Za samoga Deridu, kao što je objasnio u razgovorima s Mauricijem Ferarisom (Ferraris), „izraz ’intelektualna biografija’“ bio je, vek posle nastanka psihoanalize, osobito problematičan, još i više nego izraz „svestan intelektualni život“. Isto mu se tako krhkom i neodređenom činila granica između javnog i privatnog života.” Benoa Peters Biografija Žaka Deride (1930–2004) donosi priču o frankofonom dečaku iz Alžira kome je sa 12 godina, zbog jevrejskog porekla, zabranjeno da pohađa školu, a koji će postati najprevođeniji francuski filozof u drugoj polovini 20. veka. Ona govori o ranjivom, iznurenom čoveku koji je čitavog života sebe video kao nekog ko nije dobrodošao u francuski univerzitetski sistem. Ova biografija nas vodi i u različite svetove u kojima je Derida živeo i radio: Alžir pre sticanja nezavisnosti, mikrokosmos pariske École Normale Supérieure, samo jezgro strukturalističkih mislilaca i turbulente događaje iz 1968. i kasnije. U njoj srećemo niz vodećih pisaca i filozofa s kojima je bio bliski prijatelj: Luja Altisera, Emanuela Levinasa, Žana Ženea, Elen Siksu, Pola de Mana i druge. Upoznajemo se s podjednako dugim nizom brutalnih polemika koje su se vodile o ključnim pitanjima sa takvim misliocima kao što su Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl i Jirgen Habermas, kao i sa nekolicinom afera i sporova koji se nisu ticali samo akademskog sveta, među kojima su najpoznatije one u vezi sa Hajdegerom i De Manom. Ona nas podseća i na brojna Deridina politička angažovanja koja se tiču ilegalne emigracije, Nelsona Mandele, američkog intervencionizma, i pomno prati uzlete dekonstrukcije i njen izvanredan uticaj, koji se od kraja 60-ih širio i preko granica filozofskog sveta, na studije književnosti, arhitekturu, pravo, teologiju, feminizam, kvir teoriju i postkolonijalne studije. Radeći godinama na ovoj obimnoj i pouzdanoj biografiji, Benoa Peters je razgovorao sa preko stotinu osoba koje su sarađivale s Deridom i poznavale ga. Bio je prvi istraživač koji je koristio ogromni arhiv koji je Derida sakupljao tokom čitavog svog života i njegovu bogatu korespodenciju. Peters nam otuda nudi novo i dublje razumevanje čoveka koji se danas smatra jednim od najbitnijih i najuticajnijih filozofa druge polovine 20. veka. S francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović. Loznica, Karpos, 2017. Barem su dve zamke vrebale Benoa Petersa, pisca biografije Žaka Deride. I u obe je glavačke upao. Ako je za utehu nije ih mogao izbeći. Osim da je odustao od pisanja. Ali i to je bilo nemoguće. Te dve nemogućnosti – nemoguće je bilo ne pisati i nemoguće je napisati biografiju Žaka Deride – stekle su se u voluminoznoj knjizi (652 stranice) čiji je značaj teško preceniti. Žak Derida, dakle. Jedan od najvećih i najčudnijih, najzagonetnijih savremenih filozofa, čovek koji je bio obožavan do te mere da su se „deridijanci“ neretko doživljavali kao sekta i koji je, u isto vreme, bio (i ostao) toliko omražen da u trenutku kada, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, postaje jedan od najslavnijih Francuza u svetu, kada predaje na najvećim i najprestižnijim univerzitetima na potezu od Amerike, preko Evrope i Afrike, do Japana, kada je najprevođeniji francuski filozof, u samoj Francuskoj jedva uspeva da pronađe odgovarajući posao. Da stvar bude još zamršenija, Derida je filozof čiji su tekstovi u tolikoj meri komplikovani i, barem na prvi pogled, neprozirni, da je čitanje njegovih radova jedna od najzahtevnijih intelektualnih akrobacija. Iako mu je životopisac veoma naklonjen, Derida se u ovoj biografiji pokazuje kao čovek težak sebi i drugima, genijalan i fascinantan lik koji ne može bez ljudi a beži od njih, osetljiv i zahtevan do granice neizdržljivosti, bezrezervno odan onima koje voli i nepomirljiv prema onima za koje veruje da su ga izneverili. Ali pre svega i iznad svega ova biografija potvrđuje ono što, iskusnijem oku, govore njegove knjige: kada je o filozofiji reč nikakvih kompromisa, ni sa kim, pa ni sa samim sobom, nije bilo. Kao mlad čovek Derida je do te mere nesiguran i sklon depresijama da je njegov ostanak u filozofiji nekoliko puta bio ozbiljno doveden u pitanje. To što je rođen 1930. u Alžiru, u tradicionalnoj jevrejskoj porodici, više je od pukog podatka jer je za vreme Drugog svetskog rata on i na svojoj koži žestoko osetio učinak rasizma. Ta će ga râna iskustva straha i neizvesnosti, kada je, između ostalog, izbačen iz škole kao Jevrejin, obeležiti za čitav život. Sa 19 godina dolazi u Pariz, ali susret sa tim velikim, uzbudjivim gradom nije ni dobar ni lak. Verovatno će onome ko poznaje raspon Deridine erudicije delovati čudno, ali on nije bio dobar student, neke je predmete prolazio na jedvite jade, padao je ispite, a čak ni iz filozofije nije dobijao najbolje ocene jer je oduvek pokazivao gađenje prema profesorskom (a ne živom) filozofiranju. Takav će mu stav doneti koliko slave, toliko i nevolja. Čak ni odbrana doktorata – a tu institucionalnu prisilu obavlja s pedesetak godina, kada je jedan od najcenjenijih filozofa na svetu – neće proći bez neprijatnosti. Ipak, uspeva da uđe na najprestižniju francusku instituciju, Ekol normal, gde ga nešto starije kolege Luj Altiser i Mišelo Fuko odmah uočavaju. Samo bekoliko godina kasnije objavljuje svoje prve, zapanjujuće sveže i jednako složene tekstove koji se mogu voleti ili mrzeti, ali pred kojima se, naprosto, nije moglo ostati ravnodušnim. Opasna filozofija Ono, dakle, što je Deridi od prvog trenutka bilo jasno, a do čega većina filozofa ne dođe nikada – te onda svoju filozofsku impotenciju preobražavaju u mržnju prema francuskom filozofu – jeste da filozofija dostojna toga imena mora da bude opasna. Opasna po okolinu, opasna po društvo, opasna po poredak, opasna po onoga ko je piše. To postaje jasno već u prvom njegovom spisu iz 1962. godine, Poreklo geometrije u filozofiji Edmunda Huserla: Derida pritiska tamo gde najviše boli. Filozofija živi, verovao je, samo ako odbije da pristane na već zgotovljene oblike, ako dovršene forme, uz sve rizike, razgrađuje. Umeće razgrađivanja, ali i ponovnog konstruisanja od istih elemenata, Derida će nazvati dekonstrukcijom. Iako će mu dugi niz godina tumači zamerati da je nepolitičan, Peters u svojoj biografiji snažno sugeriše da su, kod Deride, politički ulozi uvek bili i veliki i jasni, jer borba protiv okoštalih struktura ne može ne biti politička. To što filozof ne koristi tradicionalne političke pojmove i tradicionalnu filozofsku retoriku, te je mnogo više okrenut književnosti i slikarstvu, samo je perspektiva koja ne poništava implicitne političke učinke. Slavni pojam rAzlika (différance, a ne, kako je pravilno, différence), recimo, politički je do same srže. Uostalom, i sam će Derida u ličnim sveskama, 1976. godine, zabeležiti sledeće: „Kao po običaju: nikad ne sklapam saveze i pucam na sve strane: potpuno sâm. Strah me je od saveza i osećaja sigurnosti koji saveze održava. Stvarno me je toga strah, što niukoliko ne čini moju usamljenost junačkom, već pre nekako zastrašenom i kukavičkom: ‘neće me prevariti’ – pa tražim rešenje u ‘bežanju od saveza’ i odvratnosti prema ‘zajednici’. Gadi mi se i sama ta reč“ (str. 305). Upravo se u ovim oporim rečima pronalazi sva poetika Deridinog filozofskog poduhvata, ali i njegovih ličnih izbora i nemira. Zapravo, Derida je uvek bio raspet, doslovno rastrgnut, između želje i potrebe za samoćom – te se u svojim pismima neprestano žali kako nema mira – i jasne svesti da je angažovanje, kako u građanskom, tako i u filozofskom smislu, obaveza svakog slobodnog građanina. Gde god se pojavi sve oko njega se kovitla i vri. (Incident će se, naravno, dogoditi i u Beogradu 1992. godine kada znameniti ničeanac ovdašnji, patetičan i dosadan nacionalista, u poluprivatnom kontekstu odbrusi Deridi kako je izdao Ničea. Svikao na slične gluposti Derida je ostao pribran – naravno da je izdao Ničea – a sam Niče se, jamačno, promeškoljio u grobu.) U takvom sticaju događaja neizbežne su i urnebesne epizode poput one kada Deridu na berlinskom aerodromu dočekuje nemački kolega. Nemački filozof o svom francuskom gostu zna sve, osim kako ovaj izgleda. Budući da glas o Deridi, kao ekscentričnom Francuzu, ide ispred njega, nemački filozof prilazi živopisno obučenom muškarcu sa razdrljenom košuljom i naočarima za sunce na nosu i sprovodi ga do automobila. Ispostavlja da čovek jeste Francuz, ali s filozofijom nema veze, on je režiser koji u Berlinu bira glumce. U tom trenutku Nemac uočava muškarca nemirne sede kose, u neuglednom sivom odelu, koji se, na izlasku s terminala, unezvereno osvrće oko sebe. To je, naravno, Žak Derida. Francuski režiser istog časa eksplodira od smeha, nemački filozof tone u zemlju od sramote, dok Deridi ta epizoda nije zabavna. Zabavno je, međutim, što će, nešto kasnije, i sam Derida da promeni svoj imidž i bezoblično profesorsko odevanje zameni opuštenijom odećom, praćenom obaveznim belim šalom. U komunističkoj Čehoslovačkoj 1981. godine biva uhapšen zbog posedovanja droge, češka policija ga umereno maltretira, provodi noć zatvoru, a ta epizoda u tolikoj meri uzburkava političke duhove da interveniše i sam predsednik Francuske Fransoa Miteran, preteći Češkoj oštrim merama. (Ispostavilo se da je drogu Deridi podmetnuo nesposobni, ali ambiciozni policajac koji će, po padu komunizma, da bude uhapšen upravo kao trgovac drogom). Snimaju se filmovi o njemu i filmovi s njim kao glumcem. Doduše, on uglavnom igra sebe samog. Jednu od filmskih epizoda upotrebiće Derida za potresan tekst o duhovima i utvarama. Glumeći sebe on vodi dijalog sa studentkinjom koja, pred njim, izgovara sledeći tekst: „Ne bojim se više, ja sam duh“. Malo posle snimanja glumica umire sa 24. godine. Kada američki studenti, nekoliko godina kasnije, budu tražili od Deride da zajedno s njima odgleda taj film, on će biti do te mere potresen da tekst o utvarama, kasnije, prerasta u slavnu knjigu Marksove sablasti. Paradoks biografije Kao i biografi Mišela Fukoa i Rolana Barta, biograf Žaka Deride suočava se s konstitutivnim paradoksom svog poduhvata: kako pisati životopis filozofa koji je značajan deo svoga dela posvetio upravo ideji po kojoj život autora ni na koji način nije bitan za njegovo delo? Ništa nam detalji života neće reći o samome tekstu, tvrde sva trojica. Tajna teksta ne nalazi se izvan njega, u životu autora, u njegovim namerama, htenjima i nemirima, u onome što je pisac hteo da kaže (vouloir-dire). Istina teksta je u samom tekstu. Upravo je tekst ono što je pisac hteo da kaže (zašto bi inače pisao?). Što se, u međuvremenu, značenja teksta mogu tumačiti na različite načine, problem je i lepota samoga jezika, a ne piščevih duševnih i telesnih stanja. Ne postoji jedno, pravo, istinsko i istinito tumačenje, već postoje samo tumačenja. Kakvog, onda, ima smisla pisati biografiju, naročito biografiju nekoga poput Žaka Deride? Da li je to puko zadovoljavanje pučke radoznalosti koja bi da zaviri u sobu, lonac i krevet slavne osobe, psihološko poigravanje proizvoljnim vezama – Deridine osetljivosti, smenjivanje depresije i euforije, uživanje u slavi i raskoši, vezanost za roditelje, iz čega se, onda, objašnjava tekst – ili u biografiji, ipak, ima nešto više? Ovde ne treba okolišati: ni jedan jedini detalj iz Deridine biografije – a ovde je reč o veoma iscrpnom tekstu, koliko je god to moguće na tako malom prostoru – ne kaže nam savršeno ništa o njegovom delu. Ali dobra će nam biografija, a Petersova to jeste, kroz govor o jednom piscu reći ponešto i vremenu u kojem je živeo i pisao. Ta nam i takva perspektiva neće objasniti delo, ali će nam, možda, reći zbog čega je on pisao tako kako je pisao, a ne drugačije. Dobra biografija, dakle, hvata duh vremena, a one najbolje biografije odvajaju se i od onoga o kome govore i od duha vremena i počinju da važe kao autonomna dela. Biografij Benoa Petersa, dakle, sa svojih 650 stranica sitnog sloga, tek je jedan element velike slagalice koja se zove Žak Derida. Možemo se, utoliko, sporiti da li je Žak Derida najveći filozof dvadesetog veka, ili ne, ali je neosporno da ja zaslužio ovakvu biografiju, iscrpnu i poštenu, jer posle njega filozofija nije ono što je bila ranije. Sada je mpogo više. Ivan Milenković VREME, BR 1430 | 21. MAJ 2018. ANJA VEBER, CARTE DIEM, ESEJISTIKA ŽAK DERIDA, BIOGRAFIJA Portrait de Jacques Derrida en Jeune Saint Juif1) (Žak Derida, Biografija, Benoa Peters, Karpos, Beograd 2017) Sebe dugujemo smrti („Nous nous devons a la mort”) Žak Derida Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova lutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Autorka: Anja Veber Lektura: Vladimir Stokić NOVI MAGAZIN, 21.02.2018. U knjizi Benoa Petersa osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja http://www.novimagazin.rs/vesti/u-novom-broju-nedeljnika-novi-magazin-procitajte356 Anđelka Cvijić Da biografije nije lako pisati uverio se i francuski pisac i filozof Benoa Peters kada je ušao u veliki, pokazalo se i višegodišnji istraživački posao sa ciljem da izradi biografiju jednog od najpoznatijih svetskih filozofa 20. veka, Žaka Deride. Derida, koji spada u najvažnije pripadnike francuske moderne misli, koliko izuzetan i slavljen, toliko i danas za mnoge kontroverzan, tvorac ideje o dekonstrukciji kojom je filozofiji oduzeo pravo na aposlutno vlasništvo metafizike, svojim životnim putem i delom predstavlja veliki izazov svakome ko bi razmišljao o tome kako bi bilo napisati njegovu biografiju. Jer, kako Peters kaže u kratkom uvodu u knjigu koja sadrži blizu 550 gusto kucanih stranica teksta, i barem još 100 sa Beleškama (bezbroj fusnota koje na njih referišu), Bibliografijom i Indeksom imena, pisati o životu Žaka Deride, to znači ispričati priču o malom Jevrejinu u Alžiru koji je sa dvanaest godina isključen iz škole, koji je postao najprevođeniji francuski filozof na svetu, priču o osetljivom i namučenom čoveku koji je sebe, do samog kraja, neprestano video kao „nevoljenog“ od francuskog univerziteta. I ne samo to. Znači, nastavlja Peters, evocirati izuzetan niz prijateljstava s najistaknutijim piscima i filozofima, Lujem Altiserom i Morisom Blanšoom, Žanom Ženeom i Elen Siksu, Emanuelom Levinasom i Žan-Likom Nansijem. Znači rekonstruisati ne manje dugačak niz polemika, značajnih po ulozima ali često brutalnih, s misliocima kao što su Klod-Levi Stros, Mišel Fuko, Žak Lakan, Džon Serl ili Jirgen Habermas, kao i više afera koje su se prelile daleko van akademskih krugova, a od kojih se najčuvenije tiču Hajdegera i Pola de Mana. Znači iznova prikazati niz hrabrih političkih angažmana u korist Nelsona Mandele, ljudi bez dokumenata i gej brakova. Znači izneti sudbinu jednog pojma – dekonstrukcije – i njegovog izvanrednog uticaja, daleko izvan filozofskog sveta… na proučavanje književnosti, arhitekture, prava, teologije, feminizma, queer studies i postcolonial studies. Sve ovo što je naveo u uvodu, Peters je uspeo da unese u knjigu koja je u originalu objavljena 2010. godine; kod nas ju je 2017. objavio jedan od naših najboljih izdavača, „Karpos“ iz Loznice, koji svojom, po obimu skromnom ali po kvalitetu izvanrednom delatnošću čini čast srpskoj kulturi. Biografija Žaka Deride (urednik Dejan Aničić, s francuskog prevele Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović) izašla je u biblioteci Biografeme u kojoj su se, u relativno kratkom periodu od par godina, pojavile i sjajne biografije velikana kao što su Margerit Jursenar, Karl Marks, Mišel Fuko, Rolan Bart, Strindberg, Seren Kjerkegor, Lorens Darel i Henrik Ibzen. Njen autor držao se striktno perioda koje je idući tragom Deridinog života i stvaranja delio prema najvažnijim događajima, od ranog detinjstva preko mladosti do univerzitetske karijere koja se iz Francuske proširila na gotovo celi svet, a najviše na SAD gde je, mnogo više nego u svojoj rodnoj zemlji, Derida bio gotovo bezuslovno prepoznat i dizan u zvezde. Petersova knjiga školski je primer kako se piše jedna dobra biografija. I to kakav primer! Fascinantan, kakav se retko stvara, izvanredno tanani spoj ideja koje se rađaju iz susreta njima ne uvek naklonjene realnosti, i znanja; ideja koje vaja jedan radoznali duh čije žeđ za novim saznanjima i, još lepše, želja da se ona prenesu drugome, nikada, čak ni pred smrću, ne gasnu. U ovom delu osvetljeni su ne samo Deridin svet, spoljašnji i onaj prebogati unutarnji jednog mislioca koji je sve vreme voleo da bude pisac, već i slika intelektualnih krugova u kojima je, u drugoj polovini prošlog veka u Francuskoj, sve vrilo od ideja. Bilo je to vreme i intelektualnih podela, pogotovu posle 1968, kada su u taj svet aktivno ušli i politika i pitanje angažmana intelektualaca. To je doba kada su intelektualci vodili žestoke polemike bilo u svojim predavanjima, tekstovima u teorijskim časopisima ili u knjigama, a kada su izdavači, iako sa zebnjom što se profita tiče, svesno ulazili u velike poduhvate objavljujući dela filozofa, antropologa, sociologa, psihologa; pokazalo se da se te knjige i te kako prodaju, neke čak bivaju i razgrabljene. I, najzad, to je vreme informativnog prevrata u kojem su mediji dobili sasvim drugačije, važnije, mesto. Tokom tih decenija Francuska je iznedrila niz novih pojmova i teorija koje su, šireći se po Evropi i SAD, osvojile svet – neke od njih već su odavno klasika humanističkih i društvenih nauka. U srpskom izdanju posebno je važno istaći veliki trud prevoditeljki iz čijih se dodatnih fusnota ili beleški može videti koliko je naša kultura išla u korak sa vremenom, i koliko je kapitalnih dela ovih važnih predstavnika francuske moderne misli predstavljeno našim čitaocima. Žaki Derida (1930 – 2004), kasnije Žak Derida jer će „i“ izbaciti iz svog imena, rođen je u El Bijaru, predgrađu grada Alžira, u jevrejskoj porodici. U Francusku, u Pariz, došao je sa devetnaest godina. Njegova studentska a kasnije univerzitetska karijera nisu tekle putem koji je posut ružama; naprotiv, žestoko se borio za svoje mesto u društvu, i u nauci, sa nepokolebljivim uverenjem da je u pravu, a strepeći u sebi od neuspeha koje je, pogotovu u naučničkoj sredini u kojoj se kretao, doživljavao ne tako retko. Ono što ga je celog života krasilo bile su upornost, neverovatna fizička izdržljivost nasuprot tananoj psihi, ogromna, nezasita i temeljna erudicija u rasponu od filozofije do politike, gotovo apsolutna moć pronicanja u suštinu sveta ideja i dalekovidost u sagledavanju situacija. Autor Deridine biografije umeo je da pronikne u poimanje sveta ovog filozofa, sveta istovremenog osećanja ogromne strepnje a potom euforije zbog spoznaje onoga za čim se traga, uznemirenosti i hladne pronicljivosti a potom umeća sinteze i elokvencije, besedništva koje je ponekada umelo da traje bez prekida dva, pa i tri cela sata u salama krcatim onima koji su hteli da tog čarobnjaka reči čuju, makar uvek i ne razumevajući njegove ideje. Benoa Peters je napisao knjigu koja se čita kao najuzbudljivije štivo. U njoj porodičnog i intimnog ima taman onoliko koliko je neophodno; sve drugo je podređeno Deridinom naučnom radu, ali ni u kom slučaju pukim prepisivanjem delova tekstova ili definicijama njegovih ideja, pre svega one najvažnije po kojoj je čuven, ideji dekonstrukcije. Iz cele knjige koja govori o filozofiji ali nije filozofska, koja govori o sukobima i sučeljavanjima u francuskim filozofskim i njima naučno bliskim krugovima, nećete naći decidne definicije ni dekonstrukcije ni drugih Deridinih filozofskih koncepcija; njih, nazovimo ih teorijama, ni sam nije uvek precizno i dosledno definisao, ali ih jeste svakom prilikom, u predavanjima, u brojnim kritikama knjiga svojih kolega (čime se mnogima zamerio) ili u radovima rasutim po časopisima, doterivao, bogatio primerima i pojašnjavao. Biografija Žaka Deride nije, dakle, intelektualna u smislu da su joj prioriteti definisanje i objašnjavanje Deridinih ideja, ali u njoj se na osnovu odlomaka iz brojne Deridine korespondencije ili studija, rasprava i knjiga, može steći relativno jasno saznanje o tome šta je dekonstrukcija, polazeći od problema jezika čija se, prema Deridi podrazumevana metafizika suprotstavlja konačnim, ustaljenim shemama i značenjima, zahtevajući stalno preispitivanje i traganje za onim „iza“. Otud se Deridinom postupku dekonstrukcije pripisuje i parafraza Dekartovog „Mislim, dakle postojim“ u novom ruhu – „Mislim, dakle mislim drugo“. U vezi sa dekonstrukcijom zanimljivo je navesti i neke američke zgode: naime, Derida je u SAD postao medijska zvezda i, po tipičnim američkim sklonostima da mnogo čemu dodaju „vašarski aspekt“, neke su revije za uređenje enterijera pozivale čitaoce da „dekonstrišu svoj vrt“, reklamirani su „sako Derida“ i „dekonstrukcionističko odelo“, ali je vrhunac svakako bio, piše Benoa Peters, da se i Bil Klinton, usred afere Monicagate, poslužio dekonstrukcijom ne bi li se odbranio. Optužen da je lagao tvrdeći kako nije imao seksualne odnose s mladom stažistkinjom, predsednik je odgovorio: „ It d Naslov: Žak Derida : biografija Izdavač: Karpos Strana: 652 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-066-2