Kao na slikama Posveta prevodioca poezija pesma Fransisa Ponža iz intervjua: Vi ste poznavali i mnoge slikare, i to one među najvećima - Pikasa, Braka... Oni su Vam bili prijatelji (u knjizi o Braku ima jedan potresan opis gdje Vi kažete da ste se zaplakali kada ste posjetili njegov atelje i ugledali jednu sliku čiju ste reprodukciju imali uza se u toku cijelog rata). Pisali ste još o Dibifeu, Fotrijeu, Fenozi, Đakometiju... Vaša knjiga o slikarima se zove Savremeni atelje. Hoćete li ispričati neku uspomenu o njima? `Slikarstvo me uvijek mnogo zanimalo. Bilo je slika i kod mog oca i kod moje majke, a i ja sam imao svoju kolekciju. Vidite ove slike po zidovima su Dibifeove. Kad ste ulazili, vidjeli ste da je ispod nas njegova Fondacija. Moja kćer se njome bavi i izvršilac je Dibifeovog testamenta. Ja lično više volim Braka i Pikasa. Brak je bio ono što se zove genijem, a i Pikaso. Njegova žena koja je nedavno izvršila samoubistvo, telefonirala mi je nekoliko dana pred smrt.` Kao da je htjela da se oprosti od velikog prijatelja svoga muža? O čemu Vam je govorila? `Ja sam napisao nekoliko eseja o Pikasu i ona mi je rekla koliko joj se sviđaju i da ih je Pikaso posebno cijenio. (Baš sam danas dobio divan poklon od Brakove saradnice Marije Lašo. Evo, pogledajte jedna lijepa, jedna prekrasna vunena ešarpa.) `Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju` Proučavao sam slikare i vidio ih na djelu i želio da shvatim tajnu umjetničkog djela koje za mene sadrži tajnu života. Mnogi od tih slikara su se odlikovali divnim ljudskim osobinama. Naravno, međusobno su se veoma razlikovali. Govorilo se da su Brak i Pikaso bili sušte suprotnosti, ali to nije tačno. Sjećam se dobro kada je Brak izdržao tešku operaciju u kojoj su mu izvadili skoro cio stomak, Pikaso je otišao kod njega i proveo petnaest dana s njim da bi ga podržao i ohrabrio. To su bili pravi ljudi! Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju. Misao mu je bila kao munja, u isti čas se pretvarala u vizuelno. Razmišljao je u obliku slikarstva, u obliku slike. Bože moj, koliko je bio inteligentan! Više nego inteligentan.` Nijeste pomenuli Džojsa, a poznato je da je i on, kao i Vi, radio na “ totalnom izražavanju“. Kako biste izrazili vezu između Vas i njega? `Ko se danas bavi literaturom, taj je svakako čitao Džojsa. I ja sam prije godinu dana ponovo čitao Uliksa. On nije nimalo zastario, naprotiv - sve je u njemu svježe i živo, fantastično. Ali moje je mišljenje, kada je riječ o tehnici, da ne treba uzimati iz svih literatura jezik za svoje istraživanje. To je iluzorno kao i esperanto. Najbolje je udubiti se u svoje sopstvene korijene, u svoj jezik i izraz. Prava literatura se ne pravi od koncepata. Zato sam i rekao: činimo ono za šta smo stvoreni. Svako ima svoju specifičnost, a moja je ta da je literatura tehnika pisanja. Jedini način bivanja je udubljivanje u neku tehniku. Klasa je superiornost u nekoj specijalnosti. Sa literaturom je isto: pravu literaturu prave ljudi koji imaju klasu.` Koja su iskušenje kojima pisac ne smije da podlegne? `Među najopasnijima je ono da se prepusti klizanju ka nekoj ideologiji, to jest, pretjeranoj upotrebi jedne strane koju predstavljaju riječi (ideje), na štetu njihove druge strane (stvari). Pošto je strana „ideje“ rat. Ali i njegova suprotnost: kula od slonovače, kabinet, samostan, jeste sistematsko odbijanje normalnog života. Da li je još uvijek potrebno da se podsjetimo da prava djela imaju više mogućnosti da promijene čovjeka od čizme zavojevača.` Kod Vas postoji kult riječi koji Vi posebno njegujete konsultujući neprestano čuveni rječnik Litre. `Rječnik je sigurna vrijednost. Neiscrpna. Čovjek je stvorio svijet imenujući ga. Neimenovani svijet je haos prepušten neredu. Ponekad treba raditi protiv riječi. Neke riječi zbog prevelike upotrebe slabe. Uzmite recimo riječ - poštovanje. Ona više ne znači ništa izuzev pukog izraza, prazne formule pristojnosti na kraju pisma. Nekad je ta riječ značila: posmatrati zvijezde, obuhvatiti zvjezdani svijet. Rad pjesnika je upravo to: posmatrati, poštovati, cijeniti. Pisati, znači upisati svoju memoriju u predmete kao što su to činili naši preci na zidovima pećina. Pisati znači izmisliti svijet u kome je moguće živjeti. `Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika` Naučimo da gledamo: kao što mraz pretvara vodu u zapreminu koja može da slomi vazu u kojoj je bila, isto tako naš pogled i naša riječ mogu da promijene stvari i iznesu na vidjelo oblike. Neka, znači, svaki tekst bude definicija - opis nekog predmeta, bjelutka, fabričkog dimnjaka i dr. i na najprecizniji i najefikasniji način i predmet će postati prisutniji. Slikari su izvojevali pravo na mrtvu prirodu i ja je zahtijevam za pisce. I pisac mrtve prirode sreće prepreke slične slikarskim: treba da se trudi da prikaže izgled predmeta, osjećaj pri dodiru („Kad nam mrtva priroda ne izgleda na domak ruke, to nije mrtva priroda“, kaže Brak), čak i njegov ukus treba da osjetimo, kao u mom tekstu o kajsiji. Ja postupam kao slikar i pravim kompoziciju platna, stavljajući predmet u centar svijeta, ili izdvajam neku njegovu najvažniju osobinu. Iz svega proizilazi čovjek. Dok slikar predstavlja predmet linijama i bojama, neutralnim materijalom, pisac ih predstavlja riječima, to jest, materijalom koji je unaprijed opterećen sa najviše humanizma. Postoje vrlo uski odnosi između predmeta i jezika koji ih imenuje i određuje. Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika.` Novi roman je pretprošle godine (riječ je o 1985. i nagradi Kloda Simona) krunisan Nobelovom nagradom. Neki kritičari kažu da ste Vi bili njegov preteča ili začetnik? `Kritičari su stavili u tu grupu mnoge ljude koji joj ne pripadaju, da bi pojednostavili stvari, stavili su sve u jedan džak. Rob Grije ima odličnih stvari, ali za njega su rekli da je uklonio junake i psihologiju. To je apsurd. Njegov najbolji roman je svakako Ljubomora. `Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega` I o čemu je riječ u njemu? Pa o ljubomori, drugim riječima, o psihologiji, i samo o njoj. Pisanje ne može izbrisati čovjeka. Ono što treba ostvariti jeste prodiranje u psihološku analizu kao što to čini Natali Sarot sa potkonverzacijom. A što se tiče Natali Sarot, ona je sasvim nešto drugo u odnosu na kolege: ona ponire u duboku psihologiju. Kad sam je preporučio Galimaru, jer je prije toga bila kod izdavačke kuće Minui, ja sam rekao da je ona osoba koja je otišla najdublje u nepoznato. Ona ide još dublje od Prusta. U stvari, najvažnije je pronaći svoje pisanje, svoj stil u odnosu na svoju misao. Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega. I on je na strani stvari kada nam otkriva nešto novo o ukusu madlene ili o cvjetanju gloga. On je vrlo veliki pisac, zato što je veliki pjesnik. Na kraju Pronađenog vremena napisao je teoriju o poeziji koja je vrlo značajna. Meni je žao što neki pisci pišu kao da Lotreamon i Malarme nijesu postojali. Prilično volim Bitora i Deni Roša. Njegovo pisanje me podsjeća na Apolinerovu rečenicu: „Mi iz budućnosti...“ Vi kažete negdje: “I Marks je stalno govorio da ono što kaže vrijedi samo za taj trenutak, a nikako za kasnije. Mnogi su shvatili da su Marksove riječi vječite, pa smo svjedoci strašnih zastajkivanja”. `Samo se glupaci ne mijenjaju. Nije mi jasno kako se mogu diviti nekome zbog upornosti što je ostao sam sebi vjeran ili njemu drugi i što je umro u osamdesetoj godini sa mislima koje je stekao u dvadesetoj. To važi i za Marksa. Ideje stare sa vremenom. Ideje nam nijesu ni potrebne. Potrebno nam je samo da se izrazimo, to jest da izrazimo svoje sopstveno biće, što je sasvim različito. Ne pišemo zbog ideja nego zbog vitalne potrebe za izražavanjem.` Evo još jedne rečenice koja govori o značaju literature: „Napisao sam PROEME (prose+poeme>proeme) da bih spasio nekoliko mladića od samoubistva, a nekoliko drugih da ne odu u policajce ili vatrogasce.“ Pitanje se samo nameće: značaj poezije danas? `To je jedini način za mene da odagnam samoubistvo. Doživio sam teške momente depresije i u tim trenucima samo me je pisanje spasilo. Ne treba biti pesimista do te mjere da bi se pribjeglo samoubistvu ili teroru s pištoljem u ruci, kao što je to predstavljala Bretonova slika. Iako je život težak, treba ga živjeti i nikada ne obeshrabriti čovjeka. Treba brisati koliko je moguće ono što deprimira čovjeka i ljudsku misao, a pokazivati ono što ga podstiče i angažuje da živi, uprkos svemu.` Među Vašim poznanicima je i Žorž Bataj. On Vas je jednom pitao: “Ne bojite li se da ćete poludjeti pišući Pauka?“ `Ja sam odgovorio da je neophodno da se suočim sa fikcijom. I taj rizik treba izdržati. Kad ja usredsredim svoje sposobnosti na neki predmet, ja otvaram kao neki trap u koji se zagnjurim. I tek tada dolaze zanimljive stvari i pošto nijesam samoubica, u trenutku kad mi prijeti opasnost od ludila, ja ostavljam jedan tekst i uzimam drugi, kao što to obično čine slikari sa slikama. Dovoljno je imati dvije fikcije da bi se izbjeglo ludilo. Čovjek ne smije da podlegne opsesiji.` Na jednom mjestu kažete: “Pisac treba da stvori krizu da bi pomogao ljudima da napreduju. “Jedan kritičar kaže za Vas: “Ako, kako ja mislim, ugnjetavanje počinje i nastavlja se kvarenjem jezika, onda je Ponž naš revolucionar.“ U Novoj kritici se kaže: “Pisac vrši društvenu funkciju, često iznenađujuću i stara se da razmišlja o svom odnosu sa društvom.“ Šta Vi mislite o svemu tome? `U svakom društvu organi informacije su šifrovani. Svaki član tog društva mora proći kroz to. Važno je da čovjek postane svjestan toga i da reaguje, da se brani. A uvjeren sam da jedini način djelovanja, a ne trpljenja tog djelovanja, jeste upravo ono što sam izabrao, to jest pisanje. Jedini način da se djeluje na tu samu informaciju jeste da se mi uklopimo u nju da bismo je, ako hoćete, deformisali. Jedno društvo je skup govora od kojih je najglavniji zajednički jezik onaj kojim se govori i piše. `A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje` Radi se o tome da se upitamo: prihvatamo li taj jezik, da li je taj jezik po našem ukusu u najjačem smislu riječi, da li ga naš ukus odbija, da li mi možemo da upotrijebimo taj jezik. Čujte, što se mene tiče, ja sam iz odvratnosti prema tom izvitoperenom jeziku došao na ideju da pišem. Znači, ja sam, da bih mogao da živim, morao da izmijenim taj jezik. A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje. Takvo društvo u nužnoj odbrani smatra književni poduhvat kao borbu protiv sebe, a uz to se čitalac, opsjednut, a da toga nije ni svjestan, ideologijom tog društva, opire da dešifruje novi govor koji se obraća njegovoj slobodi. Taj čitalac misli da njegovo odbijanje dolazi od njega samog, a to su u stvari, samo njemu nametnute navike (koje su mu utuvljene, utjerane) i koje čine za duže ili kraće vrijeme prepreku toj autentičnoj novini. Eto zašto je revolucionaran onaj pisac koji se odlučio da radi odvojeno (time ja ne označavam pisca angažovanog u bilo kojoj partiji). Utisci o posjeti Jugoslaviji 1961. godine Čim sam se pozdravila sa Ponžom, počeo je da govori o svom putovanju u Jugoslaviju: „Moja žena u ja smo iz Trsta stigli pravo u Beograd Orijent ekspresom. Stigli smo dosta kasno noću i smjestili se u francuskoj ambasadi, jer je ambasadorov sin bio moj dobar prijatelj. Na stanici su nas dočekali predsjednik Udruženja književnika i druge ličnosti. Čim smo stigli odveli su nas u neki noćni lokal-bar gdje se skoro ništa ne događaše. Bješe jedna osoba koja je plesala. Ljudi su se gledali i lomili čaše, to je izgleda bio običaj tada. U Beogradu sam govorio na više mjesta, tamo kud su me pozivali i vodili. `Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko!` Ostali smo dosta dugo u Beogradu i bilo nam je zanimljivo, to jest, čudili smo se koliko ljudi zna i razumije francuski. Ja, naravno, ne govorim srpski. Začudile su nas takođe male radnjice u kojima su prodavane stvari pokradene od aristokrata. To je bilo one godine kada je prvi čovjek poletio u vasionu (Gagarin, 1961). Iz Beograda su nas poveli da vidimo jedan vrlo lijep spomenik od bronze. Tada smo se upoznali sa vrlo liberalnim ljudima, kao što bješe jedan filmadžija i mnogi drugi i to je bilo sve prijatno. Začudilo nas je i to što je svaka republika imala svoju specijalnost. Iz Beograda smo pošli u Sloveniju. Ona mnogo liči na Švajcarsku, sa puno lijepih šuma, jela, livada, ogromnih pašnjaka i ja pitam: „A gdje su krave?“ „Nema krava, to je specifičnost druge republike, a naša je specifičnost šuma“. Tako te prekrasne livade bijahu bez krava. Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko! Poslije smo se upoznali sa jednim čovjekom koji je oženjen Francuskinjom i koji je odlično govorio francuski, koji je živio u Parizu, a žena mu je kći francuskog slikara Andre Masona. On je zvanično predstavljao Akademiju likovnih umjetnosti Hrvatske. `Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače)` On nam je rekao da neće više da ide u Pariz zato što suviše želi da ostane u njemu, ali takođe da voli Jugoslaviju, svoju zemlju. Bijaše to odličan čovjek. Iako je imao dosta važnu funkciju u hrvatskoj vladi, tek je tada dobio stan. Bijaše tamo jedan francuski predstavnik koji se žalio što postoji neki zakon koji ga obavezuje na određenog ljekara za djecu u bolničkim ustanovama i da je trebalo platiti ogromnu sumu novca „na crno“ da bi se dobio ljekar kod kuće. Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače). Ta kuća se nalazila u rezidencijalnom dijelu Beograda, jednom divnom kvartu. Ristića sam dobro poznavao. On je govorio o meni mojim prijateljima nadrealistima. To je bilo vrlo interesantno.` Slika je gotova kada je izbrisala ideju `Brak je bio jedan od najdubljih mislilaca među ljudima koji su slikali. Evo nekoliko njegovih misli: “Uvijek treba imati dvije ideje, kako bi jedna mogla da uništi onu drugu. Nikada se nećemo odmoriti, jer je sadašnjost vječita. U umjetnosti se sumnja uvijek. Što se mene tiče - ja u sve sumnjam. Djelovanje je niz beznadežnih radnji koje pomažu da se sačuva nada. Umjetnost mora da bude intelektualna avantura u koju ulazimo tako da se izlažemo propasti s jednom šansom da sebe pronađemo. Veliki slikar pronalazi nove znakove. Slika je gotova kada je izbrisala ideju.“ vasko popa

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga odabranih eseja Ni Zapad ni Istok predstavlja svojvrstan napor da se književno-kritički i estetski uobliči duhovni portret srednjoevropskog pisca u našem vremenu, njegova psihološka priroda kao i delikatnost književno-hermeneutičkog ophodjenja sa stvaralaštvom takvih pisaca kao što su bili Stanislav Ignacije Vitkjevič, Vitold Gombrovič Česlav Miloš, Bruno Šulc, ali i Milan Kundera, Josif Brodski, Danilo Kiš i Dubravka Ugrešić. Aleksander Fjut (1945) poljski je istoričar književnosti, književni kritičar i esejista, do odlaska u penziju bio je redovni profesor i šef Katedre za poljsku književnost XX veka na Institutu polonistike Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Držao je predavanja na univerzitetima u Lilu, Blumingtonu, Stokholmu, Getingenu, Levenu, Rio de Žaneiru, Beču… U svojim delima, na pograničju književnosti i sociologije, antropologije, nauke o religiji i psihologije, najviše se bavio Srednjom Evropom (SE). Veliki broj naučnoesejističkih dela posvetio je stvaralaštvu Česlava Miloša. Smatran je najvećim poznavaocem Miloševog dela u svetu. Kod nas su dosad prevedene i objavljene četiri Fjutove knjige, Razgovori sa Česlavom Milošem (1985), Ni Zapad ni Istok (2011) Prkosni autoportret Česlava Miloša (2012) i U vlasti privida (2017). Tri poslednje objavio je Albatros Plus. Ovaj razgovor, koji Danas objavljuje u skraćenom obimu, biće integralno objavljen u knjizi, sa radnim naslovom Moji razgovori s Poljacima, u izdanju Karposa. * Pažnju naših čitalaca skrenuli ste na sebe esejima iz knjige „Biti (ili ne biti) Srednjoevropljanin“, koja je u Poljskoj objavljena u periodu velikih političkih promena u Evropi, kad su se mnoge zemlje starale da uđu u EU. Kakav smisao danas ima termin Srednja Evropa? – Treba podsetiti da je sâm naziv Srednja Evropa, koji se pojavio 1980-ih, a koji su, ne slučajno, lansirali uglavnom emigranti iz ovog regiona, imao istovremeno politički, pragmatični i kulturni smisao. Politički, jer je osporavao pripadnost ove teritorije tzv. Istočnoj Evropi, odnosno, delu u kome je dominirao Sovjetski Savez. Pragmatični, jer je podsećanje na postojanje takvih zemalja, kao što su baltičke države koje su silom pripojene SSSR, ili Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, najzad, zemlje Jugoslavije, trebalo da navede zapadne elite da reaguju na društveni položaj narodâ SE, podređenih komunističkim režimima. Najzad, kulturni smisao svodio se na podsećanje da je taj deo Evrope njen integralni deo, zahvaljujući sličnoj arhitekturi, sistemu vrednosti, sredozemnom nasleđu. Mene je, međutim, interesovalo nešto drugo – pitanje, može li se iz književnosti SE nekako destilisati njena specifičnost, nešto, po čemu se ona razlikuje od drugih evropskih književnosti. Našao sam tri glavne komponente: problematičan identitet, neprihvaćen provincijalizam, kao i osećanje promenljivosti, ne samo spoljašnjih, već i unutrašnjih granica. * U jednom od eseja ove knjige pišete – „Može se reći da je SE sada svuda“? – Naravno! Jer, odlike na koje sam prethodno ukazao, karakteristične su za većinu evropskih naroda. Problematičan identitet, odnosno, postavljanje sebi pitanja ko sam, ne tiče se samo pripadnika pojedinih društvenih zajednica koji su, kao narodi SE, bili primorani na migraciju, na konfrontiranje sa drugačijim kulturama ili etničkim grupama – takva je bila sudbina Poljakâ, Mađarâ, Čehâ, Rumunâ… koji su postali žrtve arbitrarnih, u stvari, kolonijalnih odluka saveznikâ, sadržanih u paktu, potpisanom u Jalti. Slična sudbina pogađa ljude u celom svetu, koji su primorani da zbog ratova i ekonomskih kriza napuštaju svoju otadžbinu i traže novo mesto za život. Moglo bi se reći da smo, kao u antičkom dobu i srednjem veku, svedoci nove seobe narodâ. Analogno, menjaju se granice državâ ili, kao u EU, gube značaj u korist drugih – verskih, kulturnih – granicâ. Ne postoji više opozicija: centar – provincija, kao u staroj Evropi, u kojoj je takav centar bio Pariz ili Beč. Jer, sada čak ni Njujork nije više centar sveta. Drugim rečima, kad sam tragao za suštinom SE osnova mojih traganja bila je stabilna, čvrsta Zapadna Evropa. Sad, kao što je pisao Zigmunt Bauman, živimo u promenljivoj savremenosti. * Priključivanjem EU izgledalo bi da SE (za koju su najviše bili zainteresovani pisci disidenti), nema više nikakav značaj, da pripada prošlosti. Međutim, posle petnaestak godina o njoj pišu Andžej Stasjuk i Jurij Andruhovič. Istina, nazivaju je „druga Evropa“ a, po njima, njoj pripadaju i Rumunija, Albanija i deo bivše NDR (Nemačka Demokratska Republika). Odakle taj čudan sastav? – To je drugačije shvatanje Evrope – ranije je bilo određivano vremenskim, sada, veoma proizvoljno tretiranim, prostornim kriterijumom. Jer, prema pomenutim piscima, SE obuhvata sve države, koje su bile pod komunističkim režimom ali, što je veoma zanimljivo, ne i Austriju koja se nalazi u srcu Evrope! Sigurno da je period komunizma u znatnoj meri bio presudan za različitost iskustava Srednjoevropljana od iskustava stanovnikâ Zapada. Teško nasleđe. Ne bagatelišući ovo iskustvo, kao i sve razlike tradicijâ, kulturâ i običajâ narodâ ubrajanih u SE, ne treba ipak omalovažavati njihovo izrazito zajedništvo – naročito na teritorijama nekadašnje Austro-Ugarske monarhije. Tragovi tog zajedništva lako se mogu zapaziti u arhitekturi, ali i u mentalitetu, kako na Balkanu, tako i u južnoj Poljskoj i Ukrajini, na teritorijama nekadašnje Galicije. * U XX veku disidenti su obično nastupali u ulozi arheologa prošlog vremena – Kiš je čak nazvao sebe „paleontologom, koji traži neznatne tragove jevrejskog naroda ostale posle njihovog genocida“. Ima li smisla govoriti još o SE, pošto sve zemlje, koje su smatrane nekada srednjoevropskim, sada pripadaju EU? – Srednja Evropa je uvek bila samo idejni projekat, kako je pisao Kundera, sudbinska zajednica. Sad, posle pada Berlinskog zida, ona traži da se poštuje njena posebnost, odnosno, smatra se varijantom ili vrstom čitavog kulturnog obrasca. Slično kao Severna ili Južna Evropa. Otuda ta druga Evropa. * Ovaj period je posebno bio traumatičan za nas (raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije). Vi pišete da je „ideja o SE za male narode šansa za izlazak iz izolacije, pogled na doživljaje svog naroda iz šire i bogatije perspektive“. To je veoma je lepo, ali Jugoslavija je tada, po rečima slovenačkog pisca Draga Jančara, predstavljala „najhaotičniji deo Evrope (…), konglomerat kultura, civilizacija, religija“? – Veoma cenim književnost Jančara, ali mislim da ovde greši. Ili, tačnije rečeno, njegovo mišljenje se ne odnosi više na sadašnje vreme. Jer, takav konglomerat kultura, civilizacija i religija je sada i cela Zapadna Evropa, u kojoj su migracije njenih stanovnika u druge krajeve sveta, a takođe nagli i masovni priliv imigranata, poljuljali nekadašnju ravnotežu i mnoge zemlje postavile pred ozbiljni izazov: kako pomiriti svoje sisteme vrednosti, običaje, zakone i kulturu sa onima koje imaju i praktikuju drugačije, npr. muslimani? Political correctess pokazuje ovde svoju suštinsku slabost. * Kad je reč o zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije, jedino je Slovenija u civilizacijskom pogledu predstavljala izuzetak. Rekli ste da globalizacija može da predstavlja izuzetnu šansu za procvat kultura koje su, dosad tretirane kao provincijske, gurnute na marginu. Kakvu šansu, kad da se žig provincijalizma teško uklanja? – Nisam siguran da li je Slovenija više evropska od Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Možda je bogatija, ali ništa, osim toga. Sve te zemlje su naslednice evropskih tradicija. Konačno, cela Austrougarska monarhija bila je mešavina mnogih kultura i religija. Takođe, ne verujem mnogo u žig provincionalizma. Ono što je ranije taj deo Evrope degradiralo, sad postaje njegova šansa. Jer, upravo, brižljivo negovan lokalni karakter: tradicije, običaji, a takođe, ne treba zaboraviti, ukusna kuhinja, postaju adut u uniformnom svetu. Upravo on budi čežnju za prošlošću, jača male društvene grupe i svuda predstavlja glavnu turističku atrakciju, što ne treba omalovažavati. Mnogo volim da putujem po tom veoma slikovitom delu Evrope. Ne zaboravite da sam se rodio i da i dalje živim u Galiciji, odnosno, u Krakovu, a moji preci potiču iz Mađarske. Dakle, SE je za mene rodna Evropa (Rodna Evropa, aluzija na naslov Miloševe knjige Rodzinna Europa koja je do ulaska Poljske u EU prevođena najčešće kao Druga Evropa). * „Primer bivše Jugoslavije ostaje strašan memento. On dokazuje da se perifernost lako može pretvoriti u kulturni izolacionizam, lažan ponos na sve što je domaće, što ne podleže spoljnim uticajima…“ Veoma ste dobro definisali to što se dogodilo i dalje traje u svim zemljama bivše Jugoslavije? – Teško mi je da govorim o političkim temama, jer se za te stvari ne osećam dovoljno kompetentan. Ali, ponešto znam o istoriji Srba, kako su, bežeći od Turaka, bili primorani dva puta da napuštaju svoju otadžbinu i idu na sever. Kasnije su morali da podnose vladavinu Habzburgâ. Za mene je veoma potresna ta istorija. Kao što dobro znate, u poljskoj tradiciji i u poljskoj književnosti snažno je istican martirološki siže, samosažaljevanje zbog okupiranih teritorija, proganjanja, ustanaka itd. Ali, mi smo bili pod okupacijom Rusije, Pruske i Austrije nešto više od sto godina, a Balkan, i Srbija na njemu, pod osmanskom imperijom pet stotina! A koliko je tu bilo ustanaka koje su osvajači krvavo gušili! Treba takođe dodati dominaciju islama u hrišćanskim zemljama. To poređenje je za mene bila poučna lekcija smernosti. Pa ipak, koliko mi je poznato iz poljskog iskustva, teške traume, koje nastaju iz sećanja na ropstvo, zaceljuju sporo, nikad ne potpuno. Lako je manipulisati njima. Sve opasnije, one mogu da postanu izvor nacionalizma, a čak šovinizma, želje za revanšom za pretrpljene nepravde, netrpeljivosti ili mržnje prema strancima. Nažalost, talas nacionalizma sada raste u celoj Evropi i celom svetu, ali i u SE. Zbog njenih istorijskih iskustava, lako može da se pretvori u cunami koji ruši sve pred sobom. Toga se najviše bojim, sećajući se rata u bivšoj Jugoslaviji. Smatram da je, i pored svih svojih nedostataka, jedino EU efikasan antidot za otrove nacionalizma, da daje izvesnu garanciju za mirnu koegzistanciju, ublažava stare zađevice, leči od stradalačkih stereotipa i može da predstavlja lekciju tolerancije. Samo da potraje što duže....

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Zadnja korica malo losija kao sto mozete videti na fotografijama! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu dobrom stanju! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Nenad Živković HologramMeki povezHOLOGRAM, dimenzije: 12x17; korice: meke, plastificirane; strana: 48; štampana: 2005.; tema: PROZA; dizajn: Zoran S. Šestić; izdavač: Vasa Radovanović i Gordana Ćulibrk, Književna Akademija; autor: NENAD ŽIVKOVIĆRECENZIJAU ovoj priči pokušao sam da iz invalida izvučem ono najtananije, lepotu osećanja, bogatstvo duha, snagu pisane reči koju invalidi poseduju, ali se ne usuđuju da ih iskažu, prikrivaju ih, bojeći se da su zaseban svet i da neće biti dovoljno shvaćeni. Sputana i zapretena snaga duha koju nose u sebi, a koja bi mogla bi da im pruži zadovoljenje najintimnijih potreba, najčešće ostaje neprimećena, a sami invalidi ponekad se osećaju kao biljke koje samo treba zalivati da ostanu u životu.Još mnogo ovakvih, nenapisanih, pisama lebdi oko nas…U nadi da ću ih podstaći da nastave sa svojim "aviončićima" nudim im jednu od mogućnosti da se iskažu.Pa evo… Izazov je tu!PRIKAZHologram - ni manje knjige, ni veće širine!Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...Violeta Milićević12/24

Nenad Živković HologramMeki povezHOLOGRAM, dimenzije: 12x17; korice: meke, plastificirane; strana: 48; štampana: 2005.; tema: PROZA; dizajn: Zoran S. Šestić; izdavač: Vasa Radovanović i Gordana Ćulibrk, Književna Akademija; autor: NENAD ŽIVKOVIĆRECENZIJAU ovoj priči pokušao sam da iz invalida izvučem ono najtananije, lepotu osećanja, bogatstvo duha, snagu pisane reči koju invalidi poseduju, ali se ne usuđuju da ih iskažu, prikrivaju ih, bojeći se da su zaseban svet i da neće biti dovoljno shvaćeni. Sputana i zapretena snaga duha koju nose u sebi, a koja bi mogla bi da im pruži zadovoljenje najintimnijih potreba, najčešće ostaje neprimećena, a sami invalidi ponekad se osećaju kao biljke koje samo treba zalivati da ostanu u životu.Još mnogo ovakvih, nenapisanih, pisama lebdi oko nas…U nadi da ću ih podstaći da nastave sa svojim "aviončićima" nudim im jednu od mogućnosti da se iskažu.Pa evo… Izazov je tu!PRIKAZHologram - ni manje knjige, ni veće širine!Pročitajte ovu knjigu! Bez odlaganja! Neizostavno!Kad sklopite njene korice, jedna misao će se javljati i iznova ponavljati u vašoj glavi: ni manje knjige, ni veće širine!Da, zaista, u ovu dužu pripovetku, napisanu u epistolarnoj formi, na ukupno 46 strana , stalo je sve: čitavi svetovi ispunjeni traganjem za samoostvarenjem, ljubavlju i plemenitošću, kao i neminovnom tragičnošću koja taj pohod prati...Jer ljudski život je tragičan sam po sebi: ako preživite početak i sredinu, ipak nećete preživeti – kraj... Kako bi to rekao dizajner ove knjige, parafrazirajući nekog drugog velikog čoveka: «Život ne treba previše ozbiljno shvatiti- i onako se niko iz njega nije izvukao živ»... Ali, između početka i kraja tog fenomena zvanog život stoji – hologram. Zagledajte se pažljivo u njega...! Slike koje ćete videti – nikada više nećete zaboraviti...Rečnik stranih reči i izraza kaže: hologram (grč. holos sav, potpun, gramma slovo, pismo) je trodimenzionalna slika nastala ukrštanjem laserskih zrakova.Autor je imao nameru da nam ponudi jednu takvu sliku, i svima da mogućnost da, makar dok čitaju ovu knjigu, uvide i neke druge dimenzije postojanja, svojeg i tuđeg.Prva dimenzija ove priče, prva slika koju bi video prosečan čitalac, bila bi slika dva bića, muškarca i žene, koji se dopisuju.Prepisku započinje muškarac, pritisnut željom da izađe iz prosečnosti, i to tako što će se spojiti sa ženom. Tu želju pokreće nagon za produženjem vrste, i to se u početku jasno ističe: «Spustimo se na nivo životinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje…» jer - to je jedan od načina da se izbegne sramota nerađanja, koja je ponekad ravna sramoti nepostojanja.Najveća sramota koju možemo doživeti je - da ne ostavimo nikakav trag, da ne oplodimo ili ne rodimo ništa: «Kad već nismo rođeni za velike misli i velika dela, učinimo bar veliki greh, spojimo se…» …Kao da je to uistinu greh! «Greh koji činimo vi i ja nije opisan ni u Bibliji, ne poznaje ga nijedna kultura, bilo stara ili nova, mi još nismo opevani u pesmama…»A često se osećamo grešnim samo zato što smo zabrane i predrasude stvorili sami ili su ih za nas stvorili drugi...Neophodno je, dakle, da nas neko spomene: u kletvi ili molitvi, bez obzira na cenu: «I u očima zlikovaca i u očima mrzitelja naših imaćemo veću vrednost ako se neko bar nekad pohvali da smo ga baš mi sačinili…»Razlozi za nespajanje, kao i za nepostojanje ili netrajanje, ono istinsko, duhovno i fizičko, mogu biti brojni, ali onda kad oni nestanu, kad nestanu sva opravdanja, započinje – ples budućnosti…I naši junaci, Muškarac i Žena, koji se oslovljavaju različitim imenima, imenima koja izražavaju veliku skalu osećanja (vi, gospo, madam, vaša svetlosti, gospođo, poštovana moja, gospođo uvređena, draga moja goropadnice, poštovani gospodine, moj gospodine, dragi moj nepoznati, ljubljeni moj, zlotvore, zlikovče, svinjo, razvratniče, bitango, laskavče, dragi moj) započinju svoj čudan i čudesan ples, drugačiji od svih ostalih ljudima poznatih.Izazovno, a opet uzvišeno i časno, zvuče te dve reči, iako previše otvorene i zahtevne, reči koje obično i u nekom drugom kontekstu, zvuče uvredljivo i prostački: «Spojimo se!». Uzvišene su jer su izraz iskrenosti i čistote, izraz nasušne potrebe da se traje…One, nakon što ih je izgovorio muškarac, nalaze odjeka u ženskoj duši, te i ona, gotovo egzaltirano, odgovara: «Spojimo se», i dodaje: «Uživajmo u blagodeti koja nam se nudi, uživajmo u svakom sekundu onoga što nam pruža mogućnost produžetka nas samih, uživajmo u lepoti stvaranja, jer nema veće tajne od tajne života… Uživajmo u šaputanju dokonih i zlih, kojih uvek ima i koji će nam zavideti, spojili se mi ili ne. Tek – uživajmo!»A onda se na grudi spušta teška neman, i čujemo vapaje i krike dveju napaćenih duša, jer je «ples sadašnjosti» praćen tužnom muzikom onih koje telesna ograničenja sprečavaju da se telesno nastave: njega zato što boluje od teške bolesti («...kičma mi je delimično otkazala, od pojasa naniže nema me...»), a nju zato što je neplodna…Zaprepašćujuća je snaga ovog divnog para, koji svoja tela upoređuje sa trulim panjevima, ali ne odriče sposobnost da voli, da daruje drugome sve što duh može darovati, da doživi sve što čovek može doživeti. Oni su jedno drugome čas svetlost, a čas tama, shodno smeni radosti i očajanja koju doživljavaju.Za nas su oni dve prečiste duše koje se pitaju da li je ono što im se događa dokaz njihove moralne čistote i ljudske potrebe da se voli i bude voljen, ili je dokaz perverznosti i pokvarene mašte koja nas, možda zato što previše boli one koji maštaju, ne pogađa, već se pretvara u svoju suprotnost – želju za dosezanjem čistote i plemenitosti.Dok se naši junaci pitaju da li lude ili ozdravljaju, mi vidimo druge boje holograma, drugu dimenziju, drugu sliku, iz koje izrasta odgovor, iako je «ples prošlosti» odredio i «ples sadašnjosti» i «ples budućnosti»: «Vi ste mi, gospođo, verovali ili ne, ulili volju za životom… Dok vam pišem, tako silno želim da živim. Kad završim, živim za odgovor… Vredi živeti, makar i četvoronoške.»I njih dvoje nastavljaju svoj ples, pokušavajući da otkriju gde su granice između beznađa i nade, ljubavi i mržnje, poverenja i nepoverenja, sujete i milosrđa, razgoropađenosti i praštanja, slabosti i jačine… »To su one svađe koje pročišćavaju i koje ne dozvoljavaju da nas ljubavna monotonija uspava.»Monotonije nema. Postoji samo ljubav, sa svim svojim prelivima, ljubav koja se ponekad plaši sebe, jer je previše silna, pa sebe proglašava grešnom. Međutim, ona je najveća moć i nagrada koju nam je Bog dao, čak i kad ne liči na uobičajenu sliku koju većina ima.Ne postoji samo jedna dimenzija našeg postojanja, niti jedno vreme koje nas zauvek određuje. Prošlost, sadašnjost i budućnost – čine hologram koji prikazuje naše korake ka sebi i drugima...Nenad Živković nam je darovao jedan veličanstveni hologram u kome se, kao tri najlepše dimenzije postojanja pokazuju: hrabrost da se suočimo sa životnim nedaćama, ljubav prema životu, ma kakav bio, i mogućnost da se rečju potvrdimo, ovako nesavršeni kakvi jesmo: «Nismo više anđeli, pali smo. Pretvorimo se u ljude – ustanimo!»I zaplešimo! - dodao bi autor ovog prikaza... Živimo...! Uživajmo u plesu reči, misli, osećanja, želja...Pisma koje junaci «Holograma» pišu jedno drugom pišu se samo srcem, i lebde svuda oko nas. Ja sam upravo odgovorila na jedno koje je stiglo i na moju adresu. Ako i vi imate istog poštara, i do vas će stići ovo moje pismo, a do mene nada da ćete na njega odgovriti... holografski*... onako kako sam ja odgovorila prethodnom pošiljaocu... i kako pišem vama...Violeta Milićević12/24

Odlomak : ’’Poglavlje 1. Detinjstvo i roditelji Jedna od odlika indijske kulture odvajkada je bila traganje za najvišim istinama, kao i odnos između učenika i gurua, koji prati to traganje. Moje traganje dovelo me je do hristolikog mudraca, za sva vremena isklesanog savršenog života. On je bio jedan od najvećih učitelja koji su istinsko bogatstvo Indije. U svakoj generaciji oni su se pojavljivali kao bedemi koji štite zemlju od sudbine drevnog Egipta i Vavilona. Najranije moje uspomene zaokupljene su anahronizmima jedne od prošlih inkarnacija - jasnim sećanjima na svoj prošli život kada sam bio jogi okružen snegovima Himalaja. Takav bljesak iz prošlosti omogućio mi je, nekom tajanstvenom povezanošću, pogled na moju budućnost. Još se sećam poniženja u bespomoćnom, ranom detinjstvu. Svestan sam bio ogorčenja što slobodno ne mogu ni da hodam niti da se izražavam. Kada sam shvatio svoju telesnu nemoć u meni se uzburkalo more molitvi. Moj bogat osećajni život mentalno se izražavao rečima brojnih jezika, pa sam se postepeno navikao da slušam slogove svog bengalskog naroda. Varljiv je opseg dečjeg uma, koga odrasli smatraju ograničenim samo na igračke i prstiće nogu! Psihičko uzbuđenje i moje neposlušno telo izazivali su u meni mnogobrojne napade plakanja. Sećam se kako je moja bol u porodici izazivala opšte zapepašćenje. Navaljuje i gomila srećnih uspomena, kao što su majčina milovanja, prvi pokušaji rečenica i teturavih koraka. Takvi rani uspesi, koji se obično zaboravljaju, ipak predstavljaju osnovu samopouzdanja. Nije jedinstven slučaj da uspomene dosežu tako daleko u prošlost. Mnogobrojni jogiji su uspeli da ostanu neprekidno svesni čak i prilikom dramatičnih prelaza iz “života” u “smrt” i obrnuto. Kada bi bili isključivo telo, onda bi gubitak tela predstavljao kraj našeg identiteta. Međutim, ako su proroci hiljadama godina govorili istinu, onda smo u suštini duša, bestelesna i svuda prisutna. Premda neobična, pojava jasnih uspomena iz detinjstva nije retka pojava. Putujući, slušao sam u raznim zemljama o vrlo ranim sećanjima na detinjstvo mnogih istinoljubivih ljudi. Rođen sam 5. januara 1893. godine u Gorakhpuru, koji se nalazi blizu Himalaja u severoistočnoj Indiji. Tamo sam proveo prvih sedam godina svog života. Bilo nas je osmoro dece; četiri dečaka i tri devojčice. Ja, po imenu Mukunda Lal Goš bio sam četvrto dete i drugi od sinova. Otac i majka su mi poticali iz bengalske kaste kšatrija. Oboje su bili blagosloveni svetom prirodom. Njihova dostojanstvena i mirna ljubav nikada se nije izražavala na frivolan način. Oko tog središta savršenog roditeljskog sklada okretalo se osam mladih života. Otac, Bhagabati Čaran Goš je bio vrlo ozbiljan, ljubazan, a ponekad i strog. Iako smo ga voleli nežno, ipak smo se držali na određenoj poštovanjem uslovljenoj distanci. Kao izvrstan matematičar i logičar, uglavnom se rukovodio intelektom. Majka je zato bila kraljica srca i učila nas je samo svojom ljubavlju. Nakon njene smrti, otac je ispoljavao nešto malo više svoje do tada skrivene nežnosti. Tada sam zapažao da se njegov pogled često preobražava u majčin pogled. Kao deca, uz majku, rano smo sklopili prijateljstvo sa svetim spisima. Majka je promišljeno nalazila u Mahabharati i Ramajani odgovarajuće priče koje su ispunjavale zahteve discipline. U takvim prilikama uz podučavanje je zajedno išlo i kažnjavanje. U znak poštovanja prema ocu, svako popodne prilikom njegovog povratka kući, majka bi nas lepo i pažljivo oblačila da bismo mu iskazali dobrodošlicu. On je bio na položaju potpresednika u jednom od velikih indijskih preduzeća, na železnici Bengal - Nagpur. Njegov posao je zahtevao putovanja, pa smo tokom mog detinjstva živeli u raznim gradovima. Majka je bila širokogruda prema našim potrebama, a i otac je bio dobrostivo raspoložen, međutim njegovo poštovanje reda i zakona protezalo se i na kućni budžet. Jednom je majka, hraneći siromahe, tokom dve nedelje potrošila više od očevog mesečnog prihoda. Otac joj je rekao: “Sve što od tebe tražim je da svoju milostinju daješ u razumnim granicama.” Za majku je taj odmereni ukor bio bolan, pa je, ne rekavši nam ništa o tom neslaganju, naručila kočiju da se vrati svojoj kući. “Zbogom! Vraćam se svojoj majci.” Bio je to njen ultimatum! Zaprepašćeni, počeli smo da plačemo. U taj čas, srećom je naišao ujak i posavetovao oca, bez sumnje drevnim savetom; na šta je on izustio nekoliko pomirljivih primedbi, nakon kojih je majka radosno otkazala kočiju. Jedini nesporazum, koji sam opazio kod mojih roditelja, na taj način se okončao. Međutim, sećam se jednog specifičnog razgovora. Majka je rekla: “Molim te, daj mi deset rupija za nesrećnu ženu koja je upravo ušla u našu kuću.” Otac je odgovorio: “Zašto odmah deset, jedna je dovoljna.” Kad su mi iznenada umrli otac, deda i baka, prvi put sam doživeo siromaštvo. Pre polaska u školu, doručkovao bih samo jednu bananu, a škola je bila udaljena deset milja. Kasnije, na univerzitetu, bio sam u takvoj oskudici da sam se obratio bogatom sudiji za mesečnu pomoć od jedne rupije. On je odbio, uz primedbu da je i jedna rupija veliki novac.” Majčino srce, sledeći brzo logiku, mu odvrati: “Kad se s takvom gorčinom sećaš toga kako ti je uskraćena ta jedna rupija, želiš li onda da ova žena oseti bol zato što joj nisi dao deset rupija, koji su joj hitno potrebni?” Otac je odvratio: “Uverila si me”. Onda je pokretom pobeđenog muža otvorio svoj novčanik i rekao: “Evo novčanice od deset rupija. Daj joj uz moje dobre želje.” Otac je imao sklonost da svaki nov predlog dočeka sa “ne”. Njegov stav prema toj ženi, koja je tako brzo osvojila majku, bio je zapravo samo poštovanje načela “dobrog rasuđivanja”. Uočio sam da je uvek u svojim sudovima bio razuman, staložen i nepristrasan. Ako bih svoje mnogobrojne zahteve mogao da potkrepim dobrim razlozima (bar jednim ili dva), uvek bi mi omogućavao da postignem željeni cilj - bilo da se radilo o prazničnom izletu ili o novom motorciklu. Od nas dece, tražio je strogu disciplinu, a njegov stav prema samome sebi bio je spartanski. Na primer, nikada nije odlazio u pozorište, već je tražio razonodu u duhovnim vežbama i čitanju Bhagavad gite. Izbegavajući svaki luksuz, nosio je iznošen par cipela sve dok ne bi postale sasvim neupotrebljive. Ulaskom automobila u opštu upotrebu, njegovi sinovi su ih kupovali, a on se za svoju svakodnevnu vožnju zadovoljavao tramvajem. Nije ga zanimalo gomilanje novca radi sticanja moći. Jednom prilikom, kada se osnivala Gradska banka Kalkute, odbio je da postane njen deoničar, ne mareći da se time okoristi. Samo je u slobodnom vremenu želeo da izvrši svoju građansku dužnost. Nekoliko godina posle penzionisanja, došao je u Indiju knjigovođa iz Engleske da pregleda knjige na Železnici Bengal-Nagpur. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da nikada nije zahtevao da mu se plati prekovremeni rad. Izjavio je u preduzeću, da je “obavljao posao za trojicu ljudi, pa mu dugujemo nadoknadu od 125.000 rupija (41.000 dolara).” Moj otac je za to tako malo mario, da je zaboravio o tome da obavesti svoju porodicu. Mnogo godina kasnije o tome ga je pitao moj najmlađi brat Bišnu, kada je na računu u banci video veliki ulog. Otac je odgovorio: “Zašto se oduševljavati materijanim dobitkom? Kome je cilj duhovna uravnoteženost, ne raduje se kad dobija, niti je potišten kada gubi. On zna da je na svet došao bez novčića, da će i otići bez ijedne jedine rupije.” Na samom početku svog bračnog života, moji roditelji su postali učenici velikog učitelja Lahrija Mahasaje iz Benaresa. To druženje je učvrstilo očevu, po prirodi asketsu ćud. Majka je jednom priznala mojoj najstarijoj sestri Romi nešto neobično značajno: “Tvoj otac i ja spavamo kao muž i žena samo jedanput godišnje u svrhu rađanja dece.” Prvi put je otac sreo Lahrija Mahasaju posredstvom službenika na železnici po imenu Abinaša Babu. U Gorakpuru, Abhinaša Babu me je podučavao pričajući mi priče o raznim indijskim svecima. Uvek je završavao iskazujući poštovanje vrhunskim vrlinama svog gurua. Jednog letnjeg popodneva, Abhinaš i ja sedeli smo u mom dvorištu, kada mi je postavio pitanje koje je u meni probudilo radoznalost: “Jesi li ikada čuo pod kakvim je neobičnim okolnostima tvoj otac postao učenik Lahirija Mahasaje?” Dao sam mu znak da nisam i nasmešio sam se očekujući da čujem. “Pre mnogo godina, još se tada nisi ni rodio, zamolio sam službenika kome sam bio podređen - tvog oca - da mi odobri nedelju dana odsustva kako bih mogao da posetim svog učitelja u Benaresu. Tvoj otac je ismejao tu moju nameru. Pitao me je: “Zar hoćeš da postaneš verski fanatik, ako želiš da napreduješ posveti se svom kancelarijskom poslu.” Kada sam se žalostan vraćao s posla kući, na šumskom putu sam sreo tvog oca u zatvorenoj nosiljci. Otpustio je sluge i “prevozno” sredstvo i krenuo pešice sa mnom. U želji da me uteši, počeo je da veliča prednosti borbe za svetovni uspeh. Slušao sam ga nezainteresovano. Moje srce je ponavljalo; “Lahiri Mahasajo, ne mogu da živim ako te ne vidim.” Put nas je doveo do ivice tihog polja, gde su zakasneli sunčevi zraci pozlaćivali talasanje visoke divlje trave. Zastali smo diveći se tome. Onda se u tom polju, na udaljenosti od samo nekoliko jardi, iznenada pojavio lik mog gurua! Čuli smo njegove reči: “Bhagabati, suviše si strog prema svom službeniku!” Bili smo zaprepašćeni, njegov glas je odjekivao u našim ušima. Nestao je podjednako tajanstveno, kao što se i pojavio. Pao sam na kolena kličući: “Lahiri Mahasaja! Lahiri Mahasaja!” Tvoj otac je, zbog zaprepašćenja, ostao ukočen nekoliko trenutaka. Došavši sebi, rekao je: “Ne samo da tebi, Abinašu, dajem odsustvo, nego i sebi ga dajem i sutra krećem za Benares. Moram upoznati tog velikog Lahiria Mahasaju, koji se može materijalizovati po svojoj volji, da bi te mogao podržati. Povešću svoju ženu i zamoliću tvog učitelja da nas oboje uvede na svoj duhovni put. Hoćeš li nas odvesti k njemu?“ Rekoh mu, “Naravno da hoću”. Čudesan odgovor na moju moltvu, potom povoljan i brz preokret situacije, ispunili su me radošću. Sledeće večeri seo sam s tvojim roditeljima na voz za Benares. Stigavši sutradan u Benares iznajmili smo kola s konjem, njima smo prevalili veliku udaljenost, a potom nastavismo uskim ulicama pešice do usamljenog doma mog gurua. Po ulasku u njegov salon poklonili smo se pred učiteljem, koji je sedeo u svom uobičajenom lotos položaju. Upro je svoje prodorne oči u tvog oca, namignuo mu i prozborio: “Bhagavati, isuviše si strog prema svom službeniku!” To su bile iste reči koje je izrekao pre dva dana u polju. Zatim je dodao: “Radujem se što si dozvolio Abhinašu da me poseti i što ste ga ti i tvoja žena dopratili.” Na radost tvojih roditelja, uveo ih je u spiritualnu praksu krija joge. Od onog dana kada nam se ukazala ona vizija, tvoj otac i ja, poput drugova učenika, postali smo prisni prijatelji i to smo ostali sve do danas. Lahiri Mahasaja se posebno zanimao za tvoje rođenje. Tvoj život će svakako biti čvrsto povezan s njegovim, jer učiteljev blagoslov nikada ne zakaže. Lahiri Mahasaja je napustio ovaj svet ubrzo nakon što sam ja u njega ušao. U svim gradovima gde je otac po službenoj dužnosti bio premeštan, njegova slika u kitnjastom okviru, ukrašavala je naš porodični oltar. Mnoga jutra i večeri zaticala su majku i mene kako meditiramo pred tim improvizovanim svetilištem, stavljajući na njega cveće umočeno u mirisavu sandalovu pastu. Tamjanom, smirnom i zajedničkom predanošću obožavali smo božanstvo koje je našlo potpun izraz u Lahiriju Mahasaji. Neobično snažno je uticala njegova slika na moj život. Dok sam rastao, misao o učitelju rasla je sa mnom. U meditaciji sam često viđao kako njegova slika izlazi iz svog malog okvira, pa poprimajući živi lik seda pokraj mene. Kada bih pokušao da dodirnem stopala njegovog sjajnog tela, izmenio bi se i opet postajao slika. Preobražajem detinjstva u dečaštvo, posmatrao sam kako se Lahiri Mahasaja preobražava u mom duhu, pa se iz male slike u kolevci okvira pretvara u živo prosvetljujuće prisustvo. U trenucima iskušenja i zbunjenosti često sam mu se obraćao, u sebi nalazio njegovu utehu i prepuštao se njegovom vođstvu. U početku sam tugovao što više telesno nije živ, ali kada sam počeo da otkrivam njegovu tajanstvenu sveprisutnost, prestao sam da tugujem. Svojim učenicima, koji su žarko želeli da ga vide, pisao je često ovako; “Zašto dolazite da biste videli moje meso i kosti kad sam uvek u vidokrugu vašeg duhovnog vida (kutastha)?” U svojoj osmoj godini bio sam blagosloven čudesnim isceljenjem posredstvom fotografije Lahirija Mahasaje. Taj doživljaj je probudio moju ljubav. Dok sam bio na našem porodičnom imanju u Ičapuru (Bengal), oboleo sam od azijske kolere. Lekari više nisu mogli da mi pomognu. Luda od bola, pored moje postelje, majka je pokazivala iznad moje glave na sliku Lahirija Mahasaje, govoreći mi: “Pokloni mu se u mislima!” Znala je da sam previše slab da bih makar podigao ruku u znak pozdrava. Govorila je: “Pokažeš li svoju predanost i zbilja, u sebi klekneš pred njim, bićeš spasen!” Zureći u sliku ugledao sam zaslepljujuće svetlo koje je obavijalo moje telo i čitavu prostoriju. Istog časa iščezli su mučnina i ostali simptomi; bio sam ponovo zdrav. Osetio sam odmah dovoljno snage da se poklonim i dodirnem majčina stopala, pokazujući joj time koliko cenim njenu beskrajnu veru u gurua. Ona je pritiskivala svoju glavu na malu sliku. Izustila je: “O, sveprisutni učitelju, hvala ti što je tvoja svetlost izlečila mog sina!” Shvatio sam da je i ona bila svedok zaslepljujućeg svetla koje me je trenutno izlečilo od kobne bolesti. Ta slika je jedna od najdragocenijih koje imam. Sam Lahiri Mahasaja je dao ocu, pa u sebi nosi svete vibracije. Ta slika je nastala na čudan način. Priču o njenom nastanku čuo sam od Kalija Kumara Roja koji je kao i otac bio učenik Lahirija Mahasaje. Izgleda učitelj nije voleo da se fotografiše. Uprkos njegovom negodovanju, jednom su ga slikali sa učenicima, među kojima je bio i Kali Kumar Roj. Fotograf se zaprepastio kada je na sredini ploče, gde je trebalo da se nađe učiteljev lik, mesto bilo prazno, dok su se likovi ostalih učenika jasno ocrtavali. O toj pojavi se naširoko raspravljalo. Učenik po imenu Ganga Dhar Babu, koji je bio stručnjak za fotografisanje, hvalio se da njemu lik neće moći da iščezne. Sledećeg jutra, dok je guru sedeo u lotos položaju na klupi s naslonom, došao je sa svojom fotografskom opremom. Uz sve mere opreza, u aparat je stavio 12 ploča, ali je na svim pločama ugledao samo klupu s naslonom bez učitelja. Povređenog ponosa, očiju punih suza, Dhur Babu je potražio svog gurua. Nakon nekoliko sati, Lahiri Mahasaja je prekinuo svoje plemenito ćutanje svojim komentarom: “Ja sam duh. Može li tvoja kamera da uhvati svuda prisutnog nevidljivog?” Učenik se složio: “Vidim da ne može, ali, sveti gospodine, čeznem za slikom vašeg telesnog hrama, jer samo tamo moj ograničeni vid potpuno može da vidi vaš duh.” “Dođi sutra, rado ću ti pozirati ujutru.” Tada je fotograf ponovo napravio snimak, na kome sveti lik nije bio tajanstveno sakriven, već se na ploči jasno ocrtavao. Ta fotografija je reprodukovana i u ovoj knjizi. Savršeno čiste crte lica Lahiria Mahasaje su tako univerzalne, da je teško utvrditi kojoj rasi pripada. U zagonetnom osmehu, otkriva se radost sjedinjenosti i Bogom. Upola otvorene oči pokazuju samo formalano interesovanje za prolazni spoljni svet i ukazuju na uronjenost u unutrašnje blaženstvo. Ne mareći za bedna zemaljska iskušenja, u svakom trenutku je bio sasvim budan i spreman da sasluša probleme svakog tragaoca za istinom koji bi od njega zatražio blagoslov. Ubrzo nakon što me je izlečila moć guruove slike, ugledao sam u svom duhu nešto što je na mene jako uticalo. Jednog jutra, sedeći na postelji, uspavao sam se i usnio. Jedna silovita misao obuzela mi je duh: “Šta se krije u tami iza spuštenih kapaka?” Odmah sam svojim unutrašnjim okom ugledao snažan bljesak svetla. Na velikom sjajnom ekranu iza mog čela, pokazali su se božanski likovi svetaca, kao na minijaturnom filmu, kako sede meditirajući u pećinama. Upitao sam glasno: “Ko ste vi?” “Mi smo jogiji sa Himalaja.” Teško je opisati taj nebeski odgovor. Srce mi je zaigralo od radosti. “Oh, želim i ja da dođem na Himalaje i postanem kao vi!” Iščezla je vizija, ali srebrnasti zraci su se u sve većim krugovima širili beskonačno. “Kakav je ovo čudesan sjaj?” “Ja sam Išvara, ja sam svetlost.” Glas je bio poput tihog mrmorenja grmljavine. “Želeo bih da budem jedno s tobom!” Pri postupnom povlačenju božanske ekstaze, uspeo sam da sačuvam u trajno nasleđe nadahnuće da tražim Boga. “On je večna, uvek nova radost!” Posle dana ushićenja, još sam se dugo toga sećao. Još jedna uspomena je na mene ostavila naročit utisak koji traje do današnjeg dana. Ja i moja starija sestra Uma sedeli smo jednog ranog jutra u našoj bašti u Gorakpuru ispod drveta nim. U trenucima kad bih uspeo da skrenem pogled s papagaja koji su jeli zrelo obližnje margosa voće, pomagala mi je da čitam iz mog bengalskog bukvara. Uma mi se požalila na čir koji je imala na nozi i donela je kutiju s lekom. Namazao sam malo te masti na svoju nadlakticu. Pitala me je, “Zašto stavljaš lek na zdravu ruku?” “Draga sestro, osećam da će mi sutra ovde izaći čir, pa ispitujem ovaj lek na mestu gde će se on pojaviti.” “Uh, ti mali lažove!” “Ne nazivaj me lažovom dok ne vidiš šta će se sutra desiti.” Bio sam ogorčen na nju, a ona, pošto moje reči nisu uopšte ostavljale nikakav utisak, ponovo me je zadirkivala. U mom glasu zazvučala je nepokolebljiva odluka, dok sam joj lagano odgovarao: “Kažem ti da ću snagom svoje volje stvoriti ovde, baš na ovom mestu, prilično velik čir, a tvoj će postati duplo veći nego što je sad!” Jutro me je zateklo s oteklim čirom na naznačenom mestu, a dimenzije Uminog čira su se udvostručile. Sestra je odjurila majci, uzviknuvši: “Mukunda je postao čarobnjak!” Majka me je tada opomenula da nikada ne koristim snagu reči da bih nanosio zlo. Uvek sam imao na umu njen savet i sledio ga. Moj čir je uklonjen hirurškim putem, a od hirurgovog zahvata ostao mi je ožiljak koji i danas nosim, kao podsetnik na moći koje dolaze od čiste ljudske reči. Naizgled bezazlene reči s dubokom usredsređenošću upućene Umi, sadržale su dovoljno skrivene snage da eksplodiraju poput bombi i izazovu određene, mada štetne efekte. Kasnije sam shvatio da eksplozivna vibrirajuća moć govora može mudro da se usmeri na uklanjanje poteškoća u životu, i da se tako ne ostavljaju ožiljci niti izazivaju prekori. Naša porodica se preselila u Lahore (Pendžab). Tamo sam nabavio sliku božanske majke u obliku boginje Kali. Š10Ć Dobila je počasno mesto u malom neformalnom svetilištu na balkonu naše kuće. Nesumnjivo sam se uverio da su sve, na tom svetom mestu izražene, moje molbe bile uslišene. Jednog dana, stojeći sa Umom, posmatrao sam dva dečaka kako puštaju zmajeve iznad krovova preko puta naše uske ulice. Uma me je razigrano gurnula, rekavši: “Zašto si tako miran?” “Baš sam razmišljao o tome kako je predivno što mi božanska majka sve daje što zatražim od nje.” Ona mi se podrugljivo nasmejala i rekla: ”Možda će ti dati i ova dva zmaja?” Odgovorio sam joj: “Zašto da ne?” Počeo sam u sebi da se molim da mi ih dâ. U Indiji se utakmice igraju sa zmajevima čiji su kanapi namazani lepkom i mlevenim staklom. Svaki igrač nastoji da preseče kanap svog protivnika. Oslobođeni zmaj onda lebdi iznad krovova i veoma je zabavno hvatati ga. Međutim, pošto smo ja i Uma bili na pokrivenom balkonu, izgledalo je nemoguće da nam zmaj padne pravo u ruke, jer bi mu se konac sigurno zakačio za krov. Na suprotnoj strani ulice igrači su započeli takmičenje. Jednan kanap je bio presečen, a zmaj se istog trena uputio u mom smeru. Zahvaljujući povetarcu, on se iznenada zaustavio i lebdeo neko vreme u mestu, pa mu se kanap zapetljao oko kaktusa na krovu kuće preko ulice. Napravila se savršena petlja tako da sam lako mogao da uhvatim konac. Pružio sam ga Umi. “To se dogodilo slučajno, a ne zbog tvoje molitve. Ako ti dođe i drugi zmaj, onada ću ti verovati.” Crne oči moje sestre izražavale su veće čuđenje, nego njene reči. Nastavio sam sa žarkom molitvom. Drugi igrač je naglo povukao konac i zgubio svog zmaja. On se usmerio prema meni poigravajući na vetru. Moj pomoćnik kaktus, opet je vezao konac u obliku petlje, kako bih mogao da ga uhvatim. Umi sam predao i drugi trofej. “Zaista te čuje božanska majka! To mi je sve tajanstveno i opasno!” Sestra je odjurila poput preplašene srne. Moglo bi da se pomisli da je ta situacija sasvim beznačajna, za molbu da interveniše božanska majka. Ali posvećenici svih vremena, kada su se u svom detinjem duhu približili majci, svedočili su da je uvek bila spremna da se poigra sa njima. U Božjim očima ništa nije ni veliko ni malo. Zar bi nebo moglo da nosi kraljevske konstrukcije Vege i Arktura, da nije savršena konstrukcija sićušnog atoma? Bog ne pravi razliku između važnog i nevažnog, jer, kad bi nedostalaja samo jedna čioda, čitav svemir bi se srušio.’’

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Odlomak: 14. NORI MAX Palmar je odsutno gledao kroz prozor vojarne, u njenom krugu nije se ništa događalo. Ulicom su prolazili automobili, na ulazu u vojarnu bio je parkiran tamni civilni golf u kojem su sjedila dva čovjeka. Pretpostavljao je da se radi o policajcima u civilu. Taj pritajeni mir ga je činio blago nervoznim. Sa stola je uzeo termosicu i natočio si je šalicu crne kave te krenuo prema drugom katu zgrade. Uputio se do devetke, koji je imao nadimak Max. Nasmijao se kada se sjetio Maxa. Max je bio najduže u njegovoj jedinici. Imao je devetnaest kada se priključio Hrvatskoj vojsci. Bio je rodom iz nekog malog sela između Marije Bistrice i Krapine. Imalo je čudan naziv, Repišće, Hrkišće ili neko slično neuobičajeno ime. Upamtio je samo završno „šće“. Koliko god puta je Max spominjao to selo Palmar ga nije uspijevao zapamtiti. Max je zbog strasti prema motorima i autima, još u srednjoj školi dobio nadimak Nori (Ludi) Max. Kad bi sjeo za upravljač auta ili motora Max bi ga tjerao do krajnosti. Vozio je dokle je motor išao i dokle je kazaljka na brzinometru pokazivala. Prometna pravila i propisi za njega nisu važili, on je uvijek vozio po svome. Kada mu je došao u njegovu jedinicu osobno se uvjerio u to. – Kako si uspio položiti vozački ispit? – pitao ga je Palmar za vrijeme prve vožnje. Max ga je često vozio kamionom ili automobilom od položaja do grada i natrag. Ponekad je znao sa njim otići i pokupiti namirnice za jedinicu ili odvesti njega i njegove ljude do grada. Uživao u vožnji, problem je bio što su oni koje je vozio umirali od straha i mučnine. – S prve. Se sam položiv s prve – odgovorio mu je smijući se. – Ne mogu vjerovati. – Kaj bi vam lagav, se sam položiv s prve. Se prometne znake i sva pravila znam napamet od šesnaest let. – Maks uspori malo, voziš ovaj kamion kao da si ga ukrao. – Tak sam nafčeni. Vozil sam z stricem trke po bregima i to mi je ostalo. – Šarmantni vozač, šamaraš bankine, ti si vozačka legenda Hrvatske vojske, znači otuda si pokupio to divljanje po cesti. Palmaru je sada bila jasnija Maxova strast za ludom vožnjom. – Kada si počeo voziti? – Na motoru sem se počev voziti z jedanajst let, a vu autu s petnaest. – Kada si dobio prvi auto? – Z osemnajst let. Prvi aute mi je bil poljski PZ, mel sem ga deset dni. – Slupao si ga. – Ne, tirav sem ga kaj su mu klipi zišli vum čez auspuh. Palmar se nasmijao. – Ti si stvarno Ludi Max. Koliko prometnih nesreća si imao sada? – Imel sem same na trkama, ovake nisem imel. – Ne vjerujem. – To vam se pričinja kaj vozim brze, ja vam osećam motor, osećam kam moram voziti po ceste. Mam si zapamtim cestu. Znam točne da auto moram prešaltati i hititi ga vu vekšu ili vu nižešu brzinu. Jeden put se prepelam po cesti i već si se zapamtim. Točno znam gde ga kulike morem potirati, de se zavoj more seči a de se nebre seči. – Nisi imao nikakvu prometnu nesreću? Maks, ajde ne seri, ne vjerujem ti. Palmar ga je ozbiljno pogledao. – Dobre, imev sem, ali nigde na policiji je ne zapisane. Jempot so me pajdaši v noći z traktorem zvlekli vum z grabe. Bez problema sem se z aute odpeljav dime. Neje bila totalka, sam su špur morali z optikom naštimavati. To se ne računa kak prometna nesreća. – A drugi i treći puta? – Ne računa se, zat kaj neje zapisano na policiji. Palmar se nasmijao. Jako dobro je znao da svaka rasprava o vožnji ne bi imala smisla. Max je bio tvrdoglav i nije popuštao, Palmaru to nije smetalo, jer je bio dobroćudan i zabavan. – Kako to da si odabrao vojsku a ne nešto drugo? – Tak, štev sam braniti zemlju od četniki i otišev sem vu vojsku. – Što si po struci? – Bravar, imam i ispit za kamion. Ne volim bravarski posel, to nesem nigdar štev delati, vu vojski mi je bole. Razmem se dobro v mehaniku i motore. Volim stisnuti gas na aute, kamioni idu pomalem zato me ne zanimaju. Max na položaju i u vojarni nikada nije komplicirao, sve svoje zadatke je uredno izvršavao i jako se dobro uklopio u Palmarovu jedinicu. Općenito, svi vojnici su voljeli Maxa. Bio je dobar vojnik i velika dobričina. Pedantan na neki svoj bizaran način. – Se mora biti zbegecano i čisto. Čižme i cipele se navek moraju svetliti kak pesja jajca – znao je govoriti kada je čistio čizme ili glancao četkom odijelo. Napravio je uvijek sve što bi mu nadređeni naredili, ali uvijek je imao neki komentar. – Fčera sem se v gradu z dečke našvasal v birtiji, spil sem ga kake dvogrba deva. – Max, polakše sa tim alkoholom. Ne želim da imaš problema sa vojnom policijom. Pazi na ponašanje kada si u gradu, da ne dobijem primjedbe na tvoj račun – upozorio bi ga Palmar kada je usput čuo kako razgovara sa kolegama. – Gospon satnik, pili sme ali sme v gradu ne delali nikše probleme. – Tko je sve bio s tobom? – Palmara je zanimao nastavak Maxove priče. Nikada nije želio propustiti detalje jer bi mu gotovo uvijek popravili raspoloženje. – Štefina, Stipa i još par dečke z druge satnije. Gospon satnik, v Miražu vam dela nova konobarica. Ima duge črne lase, nosi kratku minicu, kak ima lepu okruglu rit, velke cecke i jake noge. Stalno si premišlavam kak bi se rad zatirav gori na nju, makar bi mi to bilo zadnje v životu. Da sam znate kak je fajna v licu i lepo se smeje. Sam pogled na Maxa na Palmarovom licu izazivao osmjeh i pozitivno raspoloženje. – Stvarno? Kako se zove? – Simona, to mi je tak lepo ime, jako ji se paše. Ona mi se tak lepo nasmeje dok ji velim Simonica. Palmar nije skrivao oduševljenje njegovom informacijom, uživao je u pozitivi koju je Max zračio. – Max, ak veliš da je tak zgodna budem je pogledao, ne smijem to propustiti. – Gospon satnik, ja vas otpeljam, moremo za vikend skupa na pijačo ja vas počastim – insistirao je Max. – Hvala ti na pozivu, ali za vikend imam obaveze, poslije toga možda odemo na položaj. Tako da vjerojatno neću moći tako skoro. Nemaš li ti curu za ozbiljno, čekaj kak se zove, da nije Natalija? – Palmar ga je radoznalo pogledao. – Ne gospon satnik, zove se Nataša. Ona mi je kako dobra prijateljica, ne mora znati kam idem i kaj delam na terenu. – Ne mora, ali to nije u redu sa tvoje strane, to da razmišljaš kako da je prevariš s drugom. – To si vi tak mislite. A kak da ja znam kaj ona dela doma. Nataša mi sigurne nebu rekla če se spominla v zadrugi de dela z kakšim fajnim trgovačkim putnikom. Znam ja ženske, dok dojde kakši fajen trgovački putnik ili lepa mušterija sam bi se spominale i šmigale z ritjom. Još meje bu mi rekla ak su bili negdi na kavi i ak su posle kave prešli nekam na desert. – Kakav desert? Max je poravnao kapu na glavi i nasmijao se. – Gospon satnik, vi stvarne nikaj ne razmete. – Ne razumijem, daj mi to prevedi. – Ak se muški i ženska dogovore za kavu, posle ideju na desert. Desert vam je nekaj slatkega. Vi kak muški se pobrigate za kavu a puca se posle pobriga za desert. – Je Simona prihvatila tvoj poziv za kavu? – Vi bi se šteli znati, to je moja briga gospon satnik. Ak vam rečem za kavu budem vam morav povedati i za desert. Ja vas ne sem nigdar pital s kim idete na kavo. Sejedno ja svoju Natašu imam jako rad i komaj čekam da dojdem dime. Max se nakratko zamislio. Palmar je znao da slijedi neko ozbiljnije pitanje. – Gospon satnik, kaj ne bume tak skore išli nazaj na položaj? – Ne znam, znaš da to nije na meni. Rat je nepredvidivo stanje, ne znaš što se sutra može dogoditi. Palmar se zamislio. Možda i nije bilo loše što je Max ono rijetko slobodno vrijeme trošio u društvu lijepih konobarica. U ratu si uvijek s jednom nogom u grobu. – Ja bi si zev jen vikend slobodno, tri mesece nis bil doma. – Max, ne mogu ti ništa obećati, ali svakako ću predložiti u komandi da par naših ljudi ide na dopust. Akcija oslobođenja zaleđa je dobro završila, ali još je opasno, bojišnica je nesigurna i može se još svašta dogoditi. Palmar je Maxa najviše upamtio po jednoj požrtvovnoj gesti. Kada su bili na položaju na Velebitu, jednog vojnika je ugrizao poskok. Max ga je sa još jednim vojnikom nosio dva sata kroz šikaru i uske staze do zaseoka gdje ih je čekalo sanitetsko vozilo. Spasio je suborcu život. Max je bio nesebičan i ustrajan. Nikada mu ništa nije bilo teško napraviti za ljude oko sebe. Kada bi dobio slobodno i izašao sa dečkima u grad znao je popiti, ali u vojarni nikada nije pio. Na položaju je bilo najstrože zabranjeno piti alkohol, on se toga pridržavao. Već u samoj Maxovoj pomalo zdepastoj pojavi je bilo nečeg dobroćudnog. Dok je hodao po vojarni ili negdje na položaju svi bi ga pozdravljali. Neki su ga oslovljavali nadimkom Max, drugi imenom. Znao bi zastati i popričati sa nekima. – Dečke, jebal ga vrag kak je denes vroče. Ve bi nam dobre legle mrzle, rosne pive. Ste vidli kakva konobarica dela v Steli, ako niste morate jo videti. Njegovi jednostavni, naočigled banalni zaključci svima bi pomogli da izdrže, da se mislima odmaknu od ratne psihoze i da ustraju u zadanoj zadaći. Palmar se sjetio boravaka na Velebitu, sa svojim ljudima je držao tri kote. Maxu nije bilo teško skuhati čaj ili kavu za dečke koji su bili sa njim na koti. Bila je to naporna zadaća zbog teških uvjeta na terenu. Jedna od težih zadaća koju je dobio sa svojim ljudima bila je držati položaje na Dinari. Sjedili su u improviziranoj zemunici i smrzavali se. Hladnoća i magla pojačavale su tmurno i depresivno raspoloženje. Palmar je znao da su neizvjesnost, izoliranost i hladnoća u ratnim uvjetima vjerojatno najpogubnija zla za čovjekovu psihu. – Jebal ti Isus mater, kak je zime na ovem usranem bregu. Stalne mislim na tople lete. Dečke, komaj čakam da dojdem dime, sedem si na motora i potiram ga kak se žarke strele čez brege. Vuni je mrzle a ja mislim na leto i mam mi je tople. Ve bi nam pasale mrzle pive ili rosni gemišti. Dok si tak mislim kak je vroče ožejnim kak rosa v poldne. – Max nisam razumio, kak si žedan? – pitao ga je Palmar. – Kak rosa v poldne, gospon satnik. Ponovio mu je to glasno. Svi u zemunici su se smijali na tu njegovu rosu v poldne. Njegovi komentari su svima popravili raspoloženje. Maxov optimizam je puno puta pomagao ne samo Palmaru nego i njegovim ljudima da ustraju kada je bilo najteže. Osim njega vjerojatno nitko drugi nije znao da se iza Maxovog vedrog lica i veselog raspoloženja krila neka prikrivena tuga. Možda zato što je velika većina veselih ljudi u duši tužna, oni svoju tugu kao toplom dekom pokrivaju humorom. Na bojištu ga nije bilo strah, nikada nije odbio ni jednu zadaću. Razumio se u mine i razminiravanje, kao i u popravak sustava veze. Nemali broj puta je znao uloviti neprijateljske razgovore koji su se vodili između njihovih jedinica. Na terenu ili položaju je znao popravljati motorole i druge sustave veze. – Jebal ga vrag kak me ovo živcera, tu negde gubim spoj ali bodem ja to popraviv. U najtežim trenutcima sve je okretao na vedru stranu. S vremenom se njegova vedrina gasila a on povlačio u sebe. Max je poslije rata padao i ustajao, nastojao živjeti život normalnog čovjeka. Na svom životnom putu bi zastajao, trudio se krenuti dalje, ne znajući što će mu život donijeti. Razmišljajući o Maxu, Palmar je uspio zaspati negdje pred jutro.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priručnik uputstava Uputstva za plakanje Uputstva za pevanje Uputstva sa primerima kako se uplašiti Uputstva za penjanje uza stepenice Uvod u obuku za navijanje sata RETKA ZANIMANJA Simuliranje Gubljenje i pronalaženje dlake Tetka na mukama Objašnjena i neobjašnjena tetka Cerzj, moglo bi se dogoditi Luka, njegovi snovi Kako se mimoilazi PLASTIČNI MATERIJAL Kancelarijski poslovi Čudesna zanimanja Vietato introdurre bicidette Ponašanje ogledala na uskršnjem ostrvu Mogućnosti apstrakcije Dnevnik svakodnevno Bezglavost Geografija Napredak i nazadak Istinita priča Tema za tapiseriju Svojstva jedne naslonjače Kamila proglašena za nepodobnu Rsprskavanje kapljica Priča bez naravoučenija Linije na dlanu I ISTORIJA KRONOPIJA I FAMA II ISTORIJE KRONOPIJA I FAMA PUTOVANJE U JEDNU ZEMLJU KRONOPIJA Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BRATSTVO JEDINSTVO Novi Sad 1987 BIBLIOTEKA SPEKTAR Sa španskog prevela: Aleksandra Mančić Milić Latinica, tvrd povez, šivena, zaštitni omot 215 stranica I deo: Tamo neki Luka II deo: Koračanje po tragovima, Rukopis nađen u džepu, Leto, Kraj etape, Raskorak, Noćne more, Vrat crne mačkice, Dnevnik o jednoj priči Sa španskog prevela Aleksandra Mančić Milić Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957., i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978., na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983., vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949.,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Nolit, 1969. Prevod i predgovor Radoje Tatić. Prvo Kortasarovo delo objavljeno kod nas! Zamrljana prednnja korica, unutra sve odlično. Hulio Florensio Kortasar (šp. Julio Cortázar; Brisel, Belgija, 26. avgust 1914 – Pariz, Francuska, 12. februar 1984) je bio argentinski pisac, prevodilac i intelektualac. Opredelio se za francusko državljanstvo 1981. godine iz protesta protiv argentinskog militarnog režima. Kortasar je poznat kao jedan od osnivača latinoameričkog buma. Smatra se da je jedan od najinovativnijih i najoriginalnijih autora svog vremena, vrhunski pripovedač i esejista.Kao tvorac romana u kojima probija klasične okvire bežeći od vremenske linearnosti, zaslužan je za uvođenje potpuno novog načina pisanja u hispansku književnost. Budući da sadržina njegovih dela prelazi granicu između realnosti i fantastike, dovodi se u vezu sa magičnim realizmom, pa čak i nadrealizmom. Svoje detinjstvo, mladost i početak zrelog doba proveo je u Argentini, dok je od pedesetih godina živeo u Evropi. Prebivao je u Italiji, Španiji i Švajcarskoj, da bi 1951. emigrirao u Francusku gde je živeo do kraja života i čiji je ambijent opisao u nekim od svojih dela. Osim književnog dela, značajan je i njegov prevodilački rad za Unesko. Biografija Detinjstvo Hulio Kortasar je rođen u Ikselu, opštini na jugu Brisela, u Belgiji, koji je u vreme njegovog rođenja bio pod nemačkom okupacijom. Mali Koko, kako su ga u porodici zvali, bio je sin Hulija Hosea Kortazara i Marije Erminije Doskote, oboje poreklom iz Argentine. Njegov otac je bio službenik u ambasadi Argentine u Belgiji. Kasnije u svom životu Kortazar je izjavio: „Moje rođenje je bilo posledica turizma i diplomatije.“ Pred kraj Prvog svetskog rata Kortasarovi su uspeli da pređu u Švajcarsku, gde su roditelji Huliove majke čekali na neutralnoj teritoriji, i odatle malo kasnije u Barselonu, gde su živeli godinu i po dana. Kao četvorogodišnjak Hulio Kortasar se vratio sa porodicom u Argentinu i ostatak svog detinjstva proveo u Banfildu, na jugu Buenos Ajresa, zajedno sa majkom, tetkom i starijom sestrom, budući da je otac napustio porodicu kada je Hulio imao šest godina. Stanovali su u kući sa zadnjim dvorištem, koje je kasnije bilo inspiracija za neke od njegovih priča. Ipak, u pismu Grasijeli M. de Sola, u Parizu, 4. decembra 1968, ovaj period svog života Kortazar je opisao kao „pun robovanja, preterane osetljivosti i česte tuge“. Kako je bio bolešljivo dete, većinu vremena je provodio u krevetu, čitajući. Njegova majka, koja je govorila nekoliko jezika i i sama bila ljubitelj knjiga, upoznala ga je sa delima Viktora Igoa, Edgara Alana Poa i Žila Verna, kome se divio do kraja svog života. Takođe je provodio sate čitajući rečnik Pequeño Larousse. Toliko je čitao da se njegova majka, kako bi utvrdila da li je to normalno, obratila direktoru škole, kasnije i doktoru, a oni su joj preporučili da njen sin prestane sa čitanjem na nekoliko meseci da bi više vremena provodio napolju. Veoma rano je počeo da piše. Sa devet ili deset godina već je imao napisan jedan kratak roman, nažalost izgubljen, koji je takođe sadržao nekoliko priča i soneta. S obzirom na brojnost njegovih dela u tako ranom dobu, Huliova porodica, uključujući i njegovu majku, sumnjala je u njihovu originalnost, što je u piscu izazvalo veliku teskobu, o čemu je govorio u kasnijim intervjuima. Mnoge Kortasarove priče su autobiografske i odnose se na njegovo detinjstvo, između ostalih „Bestijarij“ (šp. Bestiario), „Kraj igre“ (šp. Final del juego), „Gospođica Kora“ (šp. La señorita Cora) i dr. Mladost Sa 18 godina Kortasar se kvalifikovao za nastavnika u osnovnom obrazovanju, a 1935. i za profesora u Školi profesora „Marijano Akosta“.U tom periodu je počeo da posećuje boks mečeve, gde je razvio specifičnu ideju o filozofiji ovog sporta „eliminišući krvavi i surovi aspekt koji izaziva toliko odbojnosti i besa“. Divio se čoveku koji je uvek išao napred i zahvaljujući čistoj snazi i hrabrosti uspevao da pobedi. Kao devetnaestogodišnjak susreo se sa delom „Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ Žana Koktoa, koje ga je zasenilo i do kraja života ostalo jedna od njegovih omiljenih knjiga. Na Univerzitetu u Buenos Ajresu započeo je studije filozofije. Međutim, nakon završene prve godine shvatio je da treba da iskoristi svoje zvanje i počne da zarađuje kako bi pomogao majci. Držao je časove u Bolivaru, Saladiljy, a zatim i u Ćivilkoju. Stanovao je u usamljenim kvartovima, u pansionima, gde je gotovo sve vreme provodio čitajući i pišući. Između 1939. i 1944. godine živeo je u Ćivilkoju, gde je predavao književnost i takođe posećivao okupljanja prijatelja koja su se održavala u fotografskom lokalu Ignasija Tankela. Na predlog ove grupe, prvi i jedini put je radio na jednom kinematografskom tekstu, odnosno sarađivao u izradi skripte za film „Senka prošlosti“ (šp. La sombra del pasado), koji se snimao u Ćivilkoju 1946. godine. Ova epizoda se našla u dokumentarnom filmu „Tražeći senku prošlosti“ (šp. Buscando la sombra del pasado) režisera Herarda Panera, koji je prikazan 2004. godine. Godine 1944. preselio se u Mendosu gde je na univerzitetu (šp. Universidad Nacional de Cuyo) predavao francusku književnost. Njegova prva priča, „Veštica“ (šp. Bruja), bila je objavljena u časopisu Correo Literario. Učestvovao je na manofestacijama opozicije peronizma. Godine 1946, kada je Huan Domingo Peron pobedio na predsedničkim izborima, podneo je ostavku. Kako je izjavio, bilo mu je draže da sam napusti katedru nego da dođe u situaciju kada će na to biti primoran. Sastavio je prvu zbirku priča „Druga obala“ (šp. La otra orilla). Vratio se u Argentinu gde se zaposlio u Argentinskoj kući knjige (Cámara Argentina del Libro). Te iste godine objavio priču „Casatomada“ u časopisu Anali Buenos Ajresa (Los Anales de Buenos Aires) koji je uređivao Hose Luis Borhes, kao i rad o engleskom pesniku Džonu Kitsu, „Grčka urna u poeziji Džona Kitsa“ (La urna griega en la poesía de John Keats) y Časopisu klasičnih studija Univerziteta u Kuju (Revista de Estudios Clásicos de la Universidad de Cuyo). Godine 1947. bio je saradnik u brojnim časopisima. U časopisu „Realnost“ (šp. Realidad) objavio je važan teorijski rad, „Teorija tunela“ (šp. Teoría del túnel), gde se takođe pojavljuje njegova priča „Bestijarij“ (šp. Bestiario). Naredne godine je stekao titulu javnog prevodioca za engleski i francuski jezik, završivši u periodu od devet meseci trogodišnje studije. Ovaj napor je prouzrokovao neurološke probleme, od kojih jedan (traženje bubašvabi u jelu) nestaje sa pisanjem priče „Circe“, koja će, zajedno sa dve ranije pomenute, objavljene u Analima Buenos Ajresa,biti uključena u knjigu „Bestijarij“. Godine 1949. objavio je dramatičnu poemu „Kraljevi“ (šp. Los reyes), koja je prvo delo objavljeno pod njegovim pravim imenom, ali ignorisano od strane kritike. Tokom leta napisao je prvi roman, “Zabava“ (šp. Divertimento), koji na neki način nagoveštava „Školice“ (šp. Rayuela) iz 1963. Pored saradništva u pomenutom časopisu Realnost, pisao je za druge časopise kulture iz Buenos Ajresa, kao što su „Put“ (šp. Cabalgata) i „Jug“ (šp. Sur). Za njih je napisao osam tekstova, uglavnom književne i filmske kritike. U književnom časopisu „Zapad“ (šp. Oeste) iz Ćivilkoja objavio je poemu „Seme“ (šp. Semilla). Godine 1950. napisao je svoj drugi roman, „Ispit“ (šp. El examen), koji je odbijen od strane književnog savetnika izdavačke kuće „Editorial Losada“, Giljerma de Torea. Sa ovim romanom Kortazar je učestvovao na konkursu koji je raspisala ista izdavačka kuća, ali ponovo bezuspešno. Kao i prvi roman, proslavio se tek kasnije, 1986. Godine 1951. objavio je „Bestijarij“, kolekciju od osam priča, koja je doživela lokalni uspeh. Ubrzo je odlučio da se preseli u Pariz, zbog neslaganja sa vladom Perona. Osim povremenih putovanja po Evropi i Latinskoj Americi, u Parizu je proveo ostatak svog života. Ljubavni život Godine 1953. oženio se Aurorom Bernandes, argentinskim prevodiocem, sa kojom je živeo u Parizu gotovo u siromaštvu sve dok nije prihvatio da prevodi čitave knjige, odnosno prozu Edgara Alana Poa za Univerzitet Portorika. Ovaj rad će kasnije kritičari proglasiti najboljim prevodima jednog američkog pisca. Dok je radio na prevodima Kortazar je sa svojom suprugom živeo u Italiji. Kasnije su u Buenos Ajres otputovali brodom, na kome je većinu vremena proveo pišući svoj novi roman. Razveo se od Bernandesove 1967. i započeo vezu sa Litvankom Unje Karvelis, sa kojom nikada nije stupio u zakoniti brak. Pored nje je razvio interesovanje za politiku. Sa svojom trećom partnerkom i drugom suprugom, američkom spisateljicom Kerol Danlop (eng. Carol Dunlop), realizovao je brojna putovanja, između ostalog u Poloniju, gde je učestvovao na kongresu solidarnosti sa Čileom. Ostala putovanja sa svojom suprugom opisao je u knjizi „Los autonautas de la cosmopista“. Nakon smrti Kerol Danlop, vratio se Aurori Bernandes, koja je bila uz njega i za vreme bolesti i nakon njegove smrti postala jedina naslednica njegovog celokupnog objavljenog dela i svih tekstova. Kortasar u društvu „Kubanska revolucija... mi je pokazala na na surov i bolan način veliku političku prazninu u meni, moju političku beskorisnost... politička pitanja su se nametnula u mojoj literaturi.“ (Kortasarova podrška Kubansku revoluciju). Godine 1963. posetio je Kubu pozvan od strane „Casa de las Américas” da bude u žiriju za jedno takmičenje. Od tada, nikada nije prestao da se interesuje za latinoameričku politiku. Tokom te posete je takođe i lično upoznao Hose Lesamu Limu, sa kojim se dopisivao od 1957, i čije prijateljstvo se nastavilo do njegove smrti. Te iste godine pojavljuje se ono što će biti njegov najveći izdavački uspeh i što će mu odati priznanje da je učestvovao u latinoameričkom bumu: roman „Školice“, koji se pretvorio u klasik španske literature. Kako je izjavio u jednom pismu upućenom Manuelu Antinu u avgustu 1964, to nije trebalo da bude ime romana nego Mandala: „Odjednom sam shvatio da nemam pravo da zahtevam od lektora da upoznaju budistički ili tibetanski ezoterizam; ali nisam zažalio zbog promene.“ Autorska prava za nekoliko njegovih dela su donirana da bi pomogla političkim zatvorenicima, između ostalog onima u Argentini. U jednom pismu upućenom njegovom prijatelju Fransisku Porui u februaru 1967, priznao je: „Ljubav prema Kubi koju je Če osećao me je na čudan način učinila da se osećam kao Argentinac 2. januara, kada je Fidelov pozdrav komandantu Gevari na trgu Revolucije izazvao ovacije koje su trajale 10 minuta od strane 300.000 ljudi.“ U novembru 1970. otputovao je u Čile, gde se solidarisao sa vladom Salvadora Aljendea i prešao je na par dana u Argentinu da poseti svoju majku i prijatelje, i tamo, delirijum je bio jedna jedna od noćnih mora kako je ispričao u pismu Gregoriju Rabasi. Sledeće godine, zajedno sa bliskim piscima- Mariom Vargas Ljosom, Simonom de Bovoar i Žanom Polom Sartrom, usprotivio se progonu i hapšenju autora Eberta Padilje, razočaran stavom kubanskog postupka. U maju 1971. izražava svoj osećaj ambivalentnosti prema Kubi u „Kritici za vreme šakala“, pesmi objavljenoj u Cuadernos de Marcha. Uprkos tome, pratio je pažljivo političku situaciju u Latinskoj Americi. U novembru 1974. bio je nagrađen sa „Médicis étranger” za Librode Manuel i predao je novac od nagrade Jedinstvenom frontu čileanskog otpora. Te godine je bio član suda RussellII ponovo okupljenog u Rimu da bi se ispitala politička situacija u Latinskoj Americi, pogotovo narušavanje ljudskih prava. Plod toga bio je, kasnije izmenjen u Meksiku, strip Fantomas contra los vampires multinacionales, koji je GenteSur izmenio 1976. godine. 1974. je takođe zajedno sa piscima kao što su Borhes, Bjoj Kasares i Oktavio Pas, zatražio oslobođenje Huan Karlosa Onetija, zatvorenog zbog toga što je presudio u korist priče El guardaespaldas Nelsona Mare, i čije je zatvaranje imalo traumatične posledice. Poezija Iako je Kortazar poznat najviše po svojim pričama, napisao je značajnu količinu pesama u prozi (u knjigama kao što su Historias de cronopios y de famas, Un tal Lucas, Último round); i takođe i pesme u stihovima (Presencia, Pameos y meopas, Salvo el crepúsculo, El futuro, Bolero). Sarađivao je na mnogim izdanjima u različitim zemljama, snimao je svoje pesme i priče, pisao je tekstove za tango ples i smišljao je tekstove za knjige fotografija i crtane filmove. Snimio je u Nemačkoj sa bandeonistom Huan Hose Mosalinijem pesmu Buenas Noches, che bandoneón i, sa drugim latinoameričkim autorima, Poesía trunca, diskove za Casa de las Américas kao počast revolucionarnim pesnicima (1978). Nikaragva Godine 1976, putuje u Kostariku gde se susreće sa Serhiom Ramiresom i Ernestom Kardenalom i započinje podzemni put do mesta Solentiname u Nikaragvi. Ovaj put će ga zauvek obeležiti i biće početak mnogobrojnih poseta ovoj zemlji. Nakon trijumfa sandinističke revolucije ponavlja posetu Nikaragvi i pomno prati napredak i realnost kako nikaragvansku tako i latinoameričku. Ova iskustva će kao rezultat dati seriju tekstova koji će biti ubačeni u knjigu „Nicaragua, tan violentamente dulce”. Godine 1978, na zahtev čileanske muzičke grupe Quilapayún, preuredio je deo teksta Cantata Santa María de Iquique, što je izazvalo gađenje autora ovog dela, kompozitora Luisa Advisa, koji nije bio konsultovan. Verzija sa Kortazarovim ispravkama je snimljena u dve prilike, ali je kasnije grupa ponovo interpretovala delo u skladu sa Advisovim originalom. Poslednje godine Po jednom istraživanju tokom vojne diktature, 29. avgusta 1975. DIPPBA je stvorio dokument broj 3178 sa tabelom koja je sadržala 6 podataka: prezime (Kortasar), ime (Hulio Florensio, drugo ime napisano slobodnom rukom), državljanstvo (Argentina, Francuska), mesto, profesija (pisac) i socijalno poreklo ili entitet: Habeas. Ovaj dokument je pronađen među ostalih 217000 ličnih dokumenata koji su pripadali pokrajinskoj policiji u Buenos Ajresu. U avgustu 1981. je doživeo unutrašnje krvarenje i preživeo je čudom. Nikada nije prestao da piše, bila je to njegova strast čak i u najtežim trenucima. Godine 1983, vraća se demokratija u Argentinu, Kortazar poslednji put putuje u svoju domovinu, gde su ga srdačno dočekali njegovi obožavaoci, koji su ga zaustavljali na ulicama i tražlili mu autogram, suprotno od ravnodušnosti od strane lokalnih vlasti (predsednik Raul Alfonsin koji je bio okružen intelektualcima kao što Ernesto Sabato, novinarka Magdalena Ruis Ginjasu, hirurg Rene Favaloro i glumac Luis Brandoni, odbija da ga dočeka). Nakon što je posetio nekoliko prijatelja, vraća se u Pariz. Nedugo zatim, Fransoa Miteran mu daje francusko državljanstvo. U Parizu je proveo svoje poslednje godine u dve kuće, jednoj u ulici Martel i drugoj u ‘’L’Eperonu’’. Prva je pripadala jednom malom stanu na trećem spratu bez lifta, udobnom, svetlom i punom knjiga i diskova sa muzikom, gde je imao običaj da dočekuje posete drugih pisaca koji su prolazili kroz grad, u pratnji svoje mačke Flanel. Kerol Danlop je preminula 2. novembra 1982. što je Kortasara gurnulo u duboku depresiju. Hulio je umro 12. februara 1984. od leukemije. Ipak, 2001. godine urugvajska spisateljica Kristina Peri Rosi potvrdila je u svojoj knjizi da je pisac verovao da je leukemiju izazvala sida, kojom se Kortasar zarazio tokom jedne transfuzije krvi na jugu Francuske. Dva dana kasnije, bio je sahranjen na groblju Monparnas na istom grobu u kom je počivala Kerol. Kamen i skulptura koji su krasili grob napravili su njihovi prijatelji, umetnici Hulio Silva i Luis Tomaseljo. Njegovoj sahrani prisustvovali su mnogi njegovi prijatelji, kao i njegove bivše partnerke Unje Karvelis i Aurora Bernandes. Bernardes ga je posećivala tokom njegovih poslednjih godina, nakon smrti Danlopove. Običaj je da se na grobu ostavljaju razne uspomene, kao što su beleške, suvo cveće, olovke, pisma, novčići, karte za metro, otvorene knjige ili paket jagoda. U aprilu 1933, Aurora Bernandes je donirala fondaciji Huan Marć iz Madrida personalnu biblioteku autora, iz ulice Martel, koja je sadržala više od četiri hiljade knjiga, od kojih su više od 500 bile posvećene piscu od strane pisaca koji su ga cenili, i većina njih poseduje beleške koje je napravio sam Kortasar, od kojih je sastavljeno delo Cortázar y los libros (2011). Priznanja U Buenos Ajresu njegovo ime nosi trg Kortasar - ranije poznat kao trg Serano, smešten na raskrsnici ulica Serano i Honduras (u kraju Stari Palermo). Most Hulio Kortasar, smešten iznad avenije San Martin, u kraju Agronomija (u gradu Buenos Ajresu), nazvan je po piscu koji je živeo u obližnjem kraju nekoliko godina pre nego što će otići u Pariz. Nekoliko obrazovnih ustanova nosi njegovo ime: Srednja škola broj 13 “Hulio Kortasar” (u Buenos Ajresu). Koledž broj 1 “Hulio Kortasar” (u kraju Cveća). Škola broj 10 “Hulio Kortasar”, koju je Kortazar pohađao (u Argentini). Škola srednjeg obrazovanja broj 8 “Hulio Kortasar”, u gradu Florensija Varele, u južnom delu Buenos Ajresa. Godine 1984. fondacija Konex mu je posmrtno uručila nagradu Konex u čast njegovom doprinosu argentinskoj literatura. Univerzitet u Gvadalahari (Meksiko) je inaugurisala Latinoameričku Katedralu Hulio Kortasar, u čast pisca. Na pomenutom događaju našli su se meksički pisac Karlos Fuentes, kolumbijanac Gabrijel Garsija Markes i Kortazarova udovica, Aurora Bernandes. Ova katedrala odaje počast uspomeni, osobi, delu i intelektualnim brigama koje su postojale u životu argentinca. Tokom 2014, 100 godina od njegovog rođenja, kao počast su izdate različite knjige i otvorene razne izložbe o piscu u različitim državama. Na Trgu oslobodilaca Nacionalne bibilioteke u Buenos Ajresu napravljen je spomenik u njegovu čast. Prijateljstva Kortazar je bio prijatelj mnogobrojnim piscima, što se ogleda u činjenici da je u vreme njegove smrti njemu posvećeno više od 500 knjiga za njegovu biblioteku. Dopisivao se između 1965. i 1973. sa argentinskom spisateljicom Grasijelom Maturo. Takođe je imao nekoliko prijatelja umetnika, kao što su Serhio de Kastro, Luis Seoane, Hulio Silva, Luis Tomaseljo, Eduardo Honkeres i Ćumi Ćumes. Među njegovim brojnim prijateljima piscima nalazili su se, između ostalih, Lesama Lima (čijih je dela bio veliki donator), Oktavio Pas, Pablo Neruda i Karlos Fuentes. Kortasar je, pored svoje žene Aurore Bernandes, razvio čvrst odnos sa pesnikinjom Alehandrom Pisarnik, prema kojoj se ponašao kao stariji brat. Stil i uticaji Kortazar je imao veliko interesovanje za stare antičke pisce. U tom interesovanje ključna je bila prisutnost argentinskog profesora Artura Marasa, koji ga je podstakao da ih čita često mu pozajmljivajući svoje sopstvene knjige. Prekretnica u njegovom stilu pisanja bila je knjiga„Opijum: dnevnik jedne detoksikacije“ (šp. Opio: diario de una desintoxicación) Žana Koktoa. Kortasar je od mladosti osećao divljenje prema delu ovog autora, kao i prema Džonu Kitsu, koji je godinama ostao jedan od njegovih omiljenih pesnika. Takođe je uvek osećao veliko divljenje prema delu argentinca Horhe Luisa Borhesa, divljenje koje je bilo obostrano uprkos njihovim različitim ideologijama, Kortazar je bio pristalica levice, a Borhes je podržavao individualizam i odbacivao je totalitarne režime u potpunosti. Njegov književni ukus je bio veoma širok i osećao je veliku privlačnost prema knjigama o vampirima i duhovima, što je zbog njegove alergije na beli luk, bio povod za šalu od strane njegovih prijatelja. Sam Kortasar je tvrdio da je pročitao više francuskih i anglosaksonskih romana nego španskih, što je nadoknađivao tako što je čitao mnogo španske poezije, uključujući Salinasa i Sernudu, kojima je posvetio entuzijastične komentare. Dela Njegova dela su prevedena na različite jezike. Roman „Školice“ je preveden na 30 različitih jezika. U Kini su se pojavile verzije na mandarinskom jeziku prevedene od strane akademca Fan Jana. „Školice“(šp. Rayuela) je verovatno njegovo najpriznatije delo, napisano 1963. Istorija glavnog glumca Horacija Oliveire, i njegova veza sa “La maga”, ispričana je na takav način da se igra sa subjektivnošću čitaoca. Ovo delo često nazivaju “antiroman”, iako je sam Kortazar više voleo da je naziva “kontraroman”. Delo nudi različite načine čitanja, na način da je to “knjiga koja je mnogo knjiga”, ali pre svega dve. Prva se čita od početka i završava se na 56. poglavlju. Druga počinje da se čita na 73. poglavlju i na kraju svakog poglavlja je naznačeno gde nastaviti sa čitanjem. Stil koji neguje tokom dela je veoma raznolik, smatra se za jedno od prvih nadrealističkih dela u argentinskoj kulturi. U „Školicama“ on čak stvara novi jezik, ‘’glíglico’’ , jedan muzikalan jezik koji se interpretuje kao ekskluzivna igra, kojeg dele zaljubljeni, koji ih odvaja od ostatka sveta. Poglavlje 68 je potpuno napisano na ovom jeziku. „Neko ko se ovde muva“(šp. Alguien anda por ahí), selekcija priča objavljena 1977. Njegovo izdanje je bilo cenzurisano u Argentini zbog vojnog režima (1976-1983). U ovim pričama, Kortazar obuhvata različite žanrove, književne morfologije i tematike. Prva priča ‘’Cambio de luces’’, je tipična naracija gde opisuje melanholičnu istoriju Buenos Ajresa sa neočekivanim krajem. Završava knjigu sa istorijom političkog nasilja ‘’La noche de Mantequilla’’, koja podseća na duh romana ‘’Libro de Manuel’’. Na srpskom jeziku Sabrane priče Hulija Kortasara 1 i 2, prevela je Aleksandra Mančić a objavio je Službeni glasnik 2012. Romani Los premios (Nagrade), 1960. Rayuela (Školice), 1963. 62 Modelo para armar (62. Model za sastavljanje), 1968. Libro de Manuel (Manuelova knjiga), 1973. Divertimiento (Zabava), napisan 1949,ali je tek objavljen 1986. El examen (Ispit), 1986. Diario de Andrés Fava (Dnevnik Andresa Fave), 1986. Kratka proza Historias de cronopios y de famas, 1962. Un tal Lucas (Neki Lukas), 1979. Priče Bestiario (Bestijari), 1951. Final del juego (Kraj igre), 1956. Las armas secretas (Tajno oružje), 1959. Todos los fuegos el fuego (Sve vatre vatra), 1966. Octaedro (Oktaedar), 1974. Conducta en los velorios, 1975. Alguien que anda por ahí (Neko ko se ovde muva), 1977. Queremos tanto a Glenda (Toliko volimo Glendu), 1980. Deshoras, 1982. La otra orilla n. 3 (Druga obala), 1994. Pozorište Los reyes (Kraljevi), 1949. pod pseudonimom Hulija Denisa; Adiós Robinson y otras piezas breves, 1970. Poezija Presencia (Prisustvo), 1938. pod pseudonimom Hulija Denisa; Pameos y meopas (Pemoe i meope), 1971. Salvo el crepúsculo (Izuzev sumraka), 1984. Ostalo La vuelta al día en ochenta mundos (Put oko dana za osamdeset svetova), 1967. Último round (Poslednja runda), 1969. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. tekst polemičkog karaktera; Territorios, 1978. Los autonautas de la cosmopista (Autonauti kosmodroma), 1983. putopisi i fotografije u saradnji sa Kerol Danlop. Papeles inseparados (Nerazdvojivi papiri), 2009. Buenos Aires, Buenos Aires, 1967. slike Sare Fasio i tekstovi Kortazara; Viaje alrededor de una mesa, 1970. Literatura en la revolución y revolución en la literatura (Književnost u revoluciji i revolucija u književnosti), 1970. Prosa del observatorio, 1972. Fantomas contra los vampiros multinacionales (Fantomi protiv multinacionalnih vampira), 1975. strip; Humanario, 1976. Nicaragua tan violentamente dulce (Nikaragva tako divljački slatka), 1983. Silvalandia, 1984. Alto el Perú. Corrección de pruebas en Alta Provenza, 2012. Prevodi Kompletno delo Edgara Alana Poa (sa engleskog) Memorias de Adriano, od Margerite Jorsenar (sa francuskog) Robinzon Kruso, od Danijela Defoa (sa engleskog) Vidas y cartas od Džona Kitsa (sa engleskog)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Carevo novo odelo je divna priča za decu čija lekcija uči decu osnovnim ljudskim vrednostima, da nije najvažnije kako izgledamo, već je mnogo važnije da budemo dobri i pošteni. Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cosak tabaka malkice zaprljan, ali samo spolja, unutrasnjost kao nova! Posveta! Ilustarcije: Gita Rosenzweig Naslovna: Zlata Zivkovic - Zilic Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gita Rozencvajg Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gustav Hjortlud Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

Odlomak : ’’Uvod Obično kažemo: “Da smo ga barem poznavali!” Većina od nas pri tome sigurno misli da bi pri susretu mogla da prepozna velikog duhovnog učitelja. Da li bi mogli da ga prepoznamo? Možda se ipak varamo… Međutim, moramo da se složimo da je živi učitelj znatno poželjniji od njegove knjige. Štampane reči obično ne mogu da prenesu ton njegovog glasa, a još manje duhovnu snagu koja ga prati. Vivekananda je jedan od retkih izuzetaka. Čitajući njegove reči možemo da uhvatimo nešto od njegovog tona, pa čak i da osetimo određeni smisao dodira s njegovim moćima. Zbog čega? Možda zato što je veći deo svog učenja izlagao svojim govorom, a nije ga zapisivao. Takva učenja imaju prednost i uverljiva su, a uz to Vivekananda govori lako razumljivim jezikom, premda to nije njegov maternji jezik. Njegov engleski jezik je čudan, sadrži neobične fraze i eksplozivne uzvike. On osvežava njegovu ličnost čak i sada, posle toliko vremena. Ova knjiga nam donosi živo učenje Vivekanande o načinu meditiranja. Kratki citati nam govore šta je religija, zbog čega je od životne važnosti i kako je treba primenjivati da bi postala deo ličnog života. Ovu knjigu nije porebno pročitati odjednom. Dovoljno je o jednoj misli da se razmišlja čitav dan ili cele nedelje. Takva napomena traži određeno objašnjenje, ali i neograničeno promišljanje. Vivekanandina uputstva su zbunjujuća. Usmerava svoj prst na čitaoca koji, zbog toga ne može da zamisli da su njegove reči upućene nekome drugom. On misli: “Ti!” Vivekananda kaže: Slušaj bolje, jer neznaš ko si. Zamišljaš da si gospodin ili gospođa X. Baš je to osnovna i sudbonosna greška. Mišljenje o sebi, bilo da je visoko ili nisko, takođe je greška, ali je to od sporedne važnosti. Možeš da se razmećeš u životu kao car Džons, ali u tome zaista ne postoji razlika. Car Džons, ako uopšte postoji takvo stvorenje, imaće podređene, a rob Džons gospodare. Ti nemaš ni jedno od toga, jer si ti Brahman, večni Bog i gde god pogledaš ne vidiš ništa osim Brahmana koji nosi milionske maske, nazvane imenima kao što je tvoje, Džons, Huarez, Đina, Janko, Jung, Đagati, Jablokov; imena koja označavaju jednu istu stvar, da JA NISAM TI. Neznaš ko si zato što živiš u neznanju. To neznanje može na trenutak da pruža zadovoljstvo, ali u suštini je to stanje ropstva, a stoga i jada. Tvoj jad proizilazi iz činjenice da Džons kao Džons mora da umre – Brahman je večan; a taj Džons kao Džons je drugačiji od Junga, Janka i svih ostalih – dok je Brahman u svima njima jedan. Džons je u iluzili svoje odvojenosti mučen osećanjem žudnje, mržnjom ili strahom od onih prividno odvojenh bića oko njega. Ili, međutim, oseća da ga privlači neko od njih putem želje ili ljubavi pa je mučen jer ne može da ih poseduje i da s njima bude sasvim sjedinjen. Ta odvojenost je iluzija koja može da se ukloni i treba da bude raspršena uz pomoć ljubavi večnog Brahmana u nama i u svim bićima. Zbog toga je primenjivanje religije odbijanje odvojenosti i napuštanje njenih činilaca – slave, bogatstva i moći nad drugima. Ja, kao gospodin ili gospođa Džons, zbog tih tvrdnji osećam nelagodnost. Radim za svoje imanje i ne želim da ga se odreknem. Ponosim se da budem Džons i nikako ne bih želeo da budem Jablokov; uz to, sumnjam u njega da namerava da uzme moje posede. Tako nisam bilo koji Džons, ja sam poznati Džons. Dakle, nisam voljan da razmišljam o sebi kao o sveprožimajućoj ne-ličnosti. Potpuno odobravam reč “ljubav”, ali, za mene su ljubav Žana ili Džon, oni su mi najdragoceniji od svih poseda, oni o kojima mogu da mislim da su u posebnom odnosu sa mnom. S druge strane, razboritost mi nalaže da ne odbacujem Vivekanandino učenje. Nelagodno je da se prizna da su njegove reči barem delimično istinite. Kada razmišljam o budućnosti osećam napetost i potištenost. Lekar mi je prepisao sedative, ali oni me ne smiruju, samo me otupljuju i uspavljuju. Zbog toga, zašto ne bih svakodnevno posvetio nekoliko minuta toj meditaciji? Zaista, to je i jedna vrsta osiguranja. Plaćam zdravstveno osiguranje, verujući da će zauvek da me spasi od odlaska u bolnicu. Zašto da ne uzmem Vivekanandino osiguranje u nadi da će nekako da spasi Džonsa od umiranja i gubitka svog identiteta? Dobro, rekao je Vivekananda s blagim osmehom. Počni sa svim sredstvima, makar i zbog takvog, pogrešnog razloga. Imao je beskrajno strepljenje i smisao za šalu. Zbog nas nikada nije očajavao jer je znao sa krajnjom sigurnošću direktnog iskustva da će nas Brahman, naša prava priroda, postepeno privući k sebi. “Neka te ne brinu neuspesi, ta mala posrtanja. Zadrži ideal hiljadu puta i ako padneš hiljaditi put, pokušaj još jednom… Pred dušom je večni život. Ne žuri se i postići ćeš svoj cilj.” To deluje tako smirujuće. Dali se šali s nama? I da i ne. Misli tačno ono što govori, ali govori rečima učenja reinkarnacije. Rekavši da se ne žurimo, misli da imamo slobodu da ostanemo u granicama neznanja narednih hiljadu godina; iznova i iznova da nastavljamo sa umiranjem i rađanjem, sve dok nam ne bude dosta naše odvojenosti i dok ne postanemo odlučni da je okončamo. Ako nađemo da su njegove reči previše smirujuće, tada se on šali s nama. Šta je s ovim životom? Vivekananda je jednom rekao: “Pokušavajući da primenjuju religiju 80% ljudi postaju varalice, a oko 15% ljudi poludi; samo preostalih 5% dostiže neposredno znanje o beskrajnoj Istini.” Da li vas to sablažnjava? Sablažnjava, ali zamislite da vam instruktor u pri vežbanju kaže: “Pokušavajući da sprovode ove vežbe 80% mojih učenika vara, jer ne izvršavaju ispravno teške vežbe; a ko 15% preterano vežba poput ludaka, sve dok se ne povrede i ne odustanu. Samo preostalih 5% menjaju svoju psihu.” Dali biste biste bili iznenađeni? Verovatno ne, ali bi lako mogli da postanete potišteni. Morali biste da prepoznate svoju slabost i da odlučite, a ne samo da vodite zabeleške. Nema jadnijeg izvinjenja za neaktivnost od naše težnje ka slabosti, neduhovnosti i bezvrednosti. Vivekananda grmi da da smo lavovi, a ne ovce; Brahman a ne Džons. Zatim nam se opet obraća i s laskanjem nas nagovara da konačno učinimo nešto, da uložimo neki neznatan napor, čak i ako smo stari, bolesni, opterećeni zavisnošću od svetovnih dužnosti, beznadežno siromašni ili beznadežno bogati. Potseća nas da je istinsko odricanje mentalno, a ne fizičko. Ne zahteva da napustimo ženu ili muža, a ni odvajanje od dece. Samo treba da pokušamo da shvatimo da oni stvarno nisu naši i da treba da ih volimo kao boravište Brahmana, a ne kao puke osobe. Takođe, preko je potrebno da shvatimo da su naši takozvani posedi samo igračke pozajmljene na određeno vreme. Niska bisera može da bude lepa, a podjednako tako i dijamantska ogrlica. Ne postoji opasnost da se nosi ogrlica kada prestanemo da budemo svesni njihove razlike u ceni. Vivekananda nas ponovo zasmejava i moli da ne gubimo vreme kajući je i žaleći, očajavajući i plačući nad našim gresima; obrišimo suze i posmatrajmo veselje u ovom prelepom svetu koga smo shvatili tako ozbiljno. Tako nas on, makar na kratko, ispunjava hrabrošću. Međutim, Vivekananda nije uložio svu svoju energiju u buđenje malodušnih i preplašenih, jer oni čine 95%. U svom radu je tražio saradnike, odane i posvećene na koje je mogao da se osloni, a takve nije tražio među slabima. S vremena na vreme, svojim prodornim glasom neočekivano, usred predavanja, ovako bi pozvao onih jakih i neiskvarenih 5%: O današnji ljudi, ako među vama postoji čist i svež cvet, neka bude položen pred gospodovim oltarom! Postoji li među vama iko mlad ko želi da se vrati u svet, neka se preda! Neka se odrekne! Jedna tajna duhovnosti je odricanje. Neka se usudi to da učini! Neka bude za to dovoljno hrabar. Nužne su takve velike žrtve. Zar ne vidite plimu smrti i materijalizma kako kruži nad ovim zapadnim zemljama? Zar ne možete da vidite moć pohote i ne-svetosti, što izjedaju jezgro društva? Verujte mi, nećete sprečiti te stvari govorom ili pokretom koji teži promeni; samo putem samoodricanja, uzdići ćete se usred raspadanja i smrti, kao planina ispravnosti. Ne pričajte, samo pustite snagu čistoće, snagu vrline, snagu odricanja koja izvire iz svake pore vašeg tela. Neka udari one koji se danonoćno bore za zlato, da čak i u središtu takvog stanja stvari može da postoji jedan kome bogatstvo ništa ne znači. Žrtvujte sebe. Međutim, ko je taj što će to da učini? Ne onaj ko je iscrpljen i star, izlizan i smrvljen od društva, nego najsvežiji i najbolji, mlad i lep. Položite svoje živote. Učinite se slugom čovečanstva. Budite živa propoved. To i ne-govor su samoodricanje. Ne kritikujte druge, jer su sva učenja i sve dogme dobri; pokažite im svojim životom da religija nije stvar knjiga i verovanja, nego stvar duhovnog ostvarenja. Samo oni koji su to videli shvatiće ovo; inače, takva duhovnost može da bude data drugima čak iako nisu svesni tog dara. Samo oni koji su dosegli tu snagu nalaze se među velikim učiteljima čovečanstva. Oni su snaga svetlosti. Što više takvih ljudi jedna zemlja stvara, više se uzdiže. Zemlja gde takvi ljudi ne postoje propada. Ništa ne može da je spasi. Zbog toga moj Učitelj poručuje svetu: ”Budite svi duhovni, postignite prvo realizaciju.” Govorili ste o ljudskoj ljubavi, ali ta stvar je još uvek u opasnosti, da ostane sama reč. Došlo je vreme da se deluje. Evo poziva: “Delujte! Skočite, probijte se i spasite Svet!” U svom životu jednom sam, na najjednostavniji mogući način, čuo jeku izazova. Sakupilo se mnoštvo ljudi koji su raspravljali o religijskim stvarima. Nekoliko prisutnih su naširoko i rečito govorili o Bogu i životu s molitvom. Kada je poslednji od njih završio, vidljivo uzbuđen, četvorogodišnji dečak je odlučno uzviknuo: “Ako je sve to istina, zašto činimo uvek nešto drugo? Pitanje nas je ostavilo bez reči. Kristofer Išervud MEDITACIJA PREMA JOGI Meditacija je opisana u dve knjige. Prva knjiga je sačinjena od tekstova o meditaciji prema jogi, a druga od tekstova o meditaciji prema vedanti. Prva knjiga odražava praktični i mistični pristup meditaciji, a druga uglavnom predstavlja filozofski i transcendentalni pristup. Međutim, oba puta ističu meditaciju kao uzvišen način za postizanje prosvetljenja; oba usmeravaju namernike ka istom cilju. Razmišljanje o čulnim objektima privući će te čulnim objektima; rasteš li tako vezan postaćeš zavistan; sukobiš li se sa svojom zavisnošću, to će se preobratiti u ljutnju. Budeš li ljut zbunićeš i poremetićeš svoj um; a sa poremećenim umom zaboravićeš lekciju iskustva. Zaboraviš li iskustvo izgubićeš sposobnost diskriminacije. Gubljenjem diskriminacije propustićeš jedinu svrhu života. * Nekontrolisani um, ne veruje da je Atman prisutan; Kako on može da meditira? Bez meditacijee, gde je mir? Bez mira gde je sreća? (Bhagavad Gita II. 62, 63, 65) ŠTA JE MEDITACIJA? Šta je meditacija? Meditacija je snaga koja nam omogućuje da se odupremo svemu ovome. Priroda može da nas zove i kaže: “Pogledaj, tamo se nalazi lepa stvar.” Međutim, ja je ne gledam. Onda ona kaže: “Postoji lep miris, pomiriši ga!” Ja kažem svom nosu ne miriši ga i nos ga ne miriše. “Oči, ne gledajte!” Ako priroda učini neku užasnu stvar – ubije jedno od moje dece i kaže: “Sada, huljo sedi i plači! Siđi do dna!” Ja odgovaram “Ja to ne moram.” Skočim gore; ja moram da budem slobodan. Probajte to ponekad. U meditaciji, za momenat možeta da promenite prirodu. Dakle, ako u sebi imate dovoljno snage, zar neće to biti nebo, sloboda? To je moć meditacije. Kako ona može da se dostigne? Na dvanaestak različitih načina. Svaki temperament ima svoj sopstveni put. Međutim, ovo je opšte načelo: da se postigne obuznanost svog uma. Um je kao jezero, a svaki kamen koji padne u njega podiže talase. Ovi talasi nam ne dozvoljavaju da vidimo šta smo mi. Pun mesec se reflektuje s površine jezera, ali ako je površina tako uznemirena da ne vidimo jasno refleksiju, pustimo ga da se smiri. Ne puštajte prirodu da se uzdiže u talase. Ostanite mirni i onda, ubrzo ona će da vam se preda. Onda mi znamo šta smo. Bog je već ovde, samo je um previše uzrujan, uvek jureći za čulima. Vi zatvorite čula, a ipak još uvek se kovitlate i kovitlate okolo. Baš ovog momenta ja mislim da sam u pravu i da ću meditirati o Bogu, a onda za jedan minut moj um ode u London. Ako ga ja izvlačim odatle, on odlazi u Njujork da misli o stvarima koje sam tamo uradio u prošlosti Ovi talasi treba da se zaustave snagom meditacije. DVERI BLAŽENSTVA Meditacija predstavlja ulaz koji u nama otvara beskonačna radost. Molitve, ceremonije i svi drugi oblici obožavanja za meditaciju su jednostavno dečji vrtić meditacije. Moliš se za nešto, nešto nudiš. Postoji teorija da svako uzdiže svoju sopstvenu duhovnu snagu. Moguća je upotreba izvesnih reči, cveća, kipova, hramova, ceremonija, kao što je talasanje svetlosti koje dovodi um do tog položaja, ali to stanovište je uvek u ljudskoj duši i nigde drugde. Ljudi to sve rade, međutim ono što oni čine i neznajući to, čine znalački. To je moć meditacije. Moramo da treniramo sebe savesno i postupno. To nije šala – nije pitanje dana ili godina ili možda rađanja. Ne mari! Povlačenje mora da se nastavlja. Znalački, voljno, povlačenje mora da nastavlja, da se odvija. Inč po inč i mi ćemo stvoriti osnovu. Počećemo da osećamo i stvarno zaposednemo ono što niko ne može da nam uzme – bogatstvo koje ni jedan ne može da uzme, bogatstvo koje niko ne može da uništi, radost koju nikakav jad više ne može da naruši. U POTRAZI ZA ISTINOM Joga je nauka koja nas uči kao da ostvarimo ove percepcije. Nema velike koristi da se govori o religiji dok se ona ne oseti. Zbog čega ima toliko mnogo smetnji i nemira, tako mnogo borbi i svađa u ime Boga? Više se prolilo krvi u ime Boga, nego zbog bilo kog drugog uzroka, jer ljudi nikada nisu išli do glavnog izvora; oni su se samo zadovoljavali da iskazuju intelektualnu saglasnost prema običajima svojih predaka i želeli su da i drugi to čine. Kakvo pravo ima čovek da kaže da poseduje dušu, ako je ne oseća; ili da postoji Bog, ako ga ne vidi? Ako postoji Bog mi moramo da ga vidimo, a ako postoji duša moramo da je opažamo; inače bolje je da ne verujemo. Bolje je da se bude prostodušan ateista nego licemer. Čovek želi istinu, želi da iskusi istinu za samog sebe; a kada je shvati, realizuje, oseti u svom srcu, samo onda objavljuje Vede; a sve sumnje iščezavaju sva tama se raspršuje i svo nepoštenje se ispravlja. KAKO JE NESPOKOJAN UM! Kako je teško da se kontroliše um! Dobro je upoređen sa poludelim majmunom iz priče koja sledi. Bio je jedan majmun, nemiran po svojoj sopstvenoj prirodi, kao što su svi majmuni. Međutim, to nekome nije bilo dovoljno, pa mu je dao da slobodno pije vino i on je postao još više nemiran. Onda ga je ujeo škorpijon. Kada čoveka ujede škorpijon on skače okolo čitavog dana, tako se siroti majmun našao još u težem položaju. Da bi se upotpunila njegova nevolja u njega je ušao demon. Koji jezik bi mogao da opiše nekontrolisani nemir tog majmuna? Ljudski um je kao taj majmun; po svojoj sopstvenoj prirodi on je neprestanono aktivan, zatim postaje opijen vinom želja, povećavajući na taj način svoju zbrku. Nakon što ga zaposedne želja dolazi ujed škorpijona ljubomore na uspeh drugih, a poslednji od svega demon oholosti ulazi u um, čineći da o sebi misli kao o nekom veoma važnom. Kako je teško da se kontroliše takav um! SILAN ZADATAK Prema jogijima, postoje tri glavna nervna toka; jedan nazivaju Ida, drugi Pingala, a srednji tok je Sušumna, a svi se nalaze u kičmenom stubu. Ida i Pingala, leva i desna, su skup nerava dok je centralni Sušumna tok šupalj i nije skup živaca. Sušumna je zatvorena i obični ljudi je ne koriste, jer oni rade samo kroz Idu i Pingalu. Kroz te nerve neprekidno se kreću gore dole struje, prenoseći naredbe drugim delovima tela kroz druge živce koji se pružaju do različitih organa u telu. Pred nama je veliki zadatak, a prvi i glavni je da ostvarimo kontrolu nad ogromnom masom utonulih misli koje u nama postale automatske. Zla dela su bez sumnje na svesnom nivou, međutim uzrok koji je proizveo ta zla dela je daleko ispod područja nesvesnog, nevidljivog, pa je zbog toga snažniji. Prvi deo studije je kontrola nesvesnog. Sledeće je da se ode izvan svesnog. Dakle, otuda vidimo da ovde mora da postoje dva posla. Prvo, pomoću pravilnog rada Ide i Pingale, koje su dve postojeće bitne struje, da kontrolišemo podsvesno delovanje; a drugo, da idemo čak i izvan površinske svesti. Samo je onaj jogi, ko posle dugotrajne vežbe samo-usredsređivanja, dosegne do ove istine. Tada se otvara Sušumna i struja koja nikada ranije nile ulazila u ovaj novi prolaz, nalazi svoj put kroz nju i postepeno se uzdiže do različitih lotos centara, sve dok konačno ne dopre do mozga. Tada jogi postaje svestan onoga šta zaista jeste, sam Bog. OKOLINA ZA MEDITACIJU Oni od vas koji možete da priuštite sebi, biće bolje da imate sobu samo za ovu praksu. Nemojte da spavate u tom sobi, ona mora da se drži svetom. Ne smete da uđete u tu sobu pre nego što se okupate i dok ne budete potpuno čisti u telu i duhu. U to sobu uvek stavljate cveće; ono je za jogija najbolje okruženje, a takođe i prijatne slike. Ujutru i uveče palite tamjan. U toj sobi nemojte da se svađate, ne ljutite se i nemojte imati misli koje nisu svete. Dozvoljavajte samo osobama koje imaju iste misli kao vi da ulaze. Onda će postepeno u toj sobi da nastane atmosfera svetosti tako da, kada se osećate jadno, tužno, neodlučno ili je vaš um uznemiren, sama činjenica ulaženja u tu sobu će da vas smiri. To je bila ideja hrama i crkve, pa čak i danas ćete je naći u nekim hramovima i crkvama, ali u većini njih je takva ideja izgubljena. Ideja je da uz pomoć održavanja svetih vibracija ta meta postanu i ostanu prosvetljujuća. Oni koji ne mogu da dozvole sebi da imaju sobu za praksu, mogu da je vrše gde god žele. POTREBNI USLOVI ZA MEDITACIJU Gde je vatra, ili u vodi ili na zemlji koja je zastrta suvim lišćem, gde ima mnogo mravinjaka, gde postoje divlje životinje, ili opasnost, gde se sustiču četiri ulice, gde ima previše buke, dge je puno rđavih ljudi, joga ne sme da se praktikuje. Ovo se primenjuje naročito u Indiji. Ne praktikujte je kada se telo oseća vrlo lenjo ili bolesno, a i kada je duh vrlo nesrećan i ožalošćen. Odite na mesto koje je dobro sakriveno, gde ljudi neće doći da vas uznemiravaju. Nemojte birati prljava mesta. Radije izaberite lep vidik ili sobu u vašoj kući koja je lepa. Kada vežbate meditaciju, prvo pozdravite sve drevne jogije, vašeg sopstvenog gurua, Boga i onda započnite. VREME ZA MEDITACIJU Morate svaki dan da vežbate najmanje dva puta, a najbolje vreme za to je pred jutro i predveče. Kada noć prelazi u dan i dan u noć sledi stanje relativnog mira. Rano jutro i rano predvečerje su dva perioda smirenosti. U tim periodima će vaše telo imati tendenciju da postane mirno. Treba da iskoristite prednost tog prirodnog uslova i da onda započnete sa praksom. Usvojite pravilo da ne jedete dok ne završite s vežbom; ako tako činite puka sila gladi će slomiti vašu lenjost. U Indiji uče decu da ne jedu dok ne budu vežbala ili izvršila obožavanje; posle izvesnog vremena to za njih postaje prirodno, pa dečak neće osećati glad dok se se ne okupa i ne odvežba.’’

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kod nekih rikne malo, unutrasnjost knjiga u super stanju. Ilustracije: Gustav Hjortlund 1 Jovica Budalica / H. K. Andersen ; [sa danskog prevela Vera Jugović ; ilustrirao Gustav Hjortlund] Malkice rikna u donjem delu losija, sve ostalo uredno! 2 Što stari uradi, uvijek je dobro / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund ; sa danskog prevela Vera Jugović] 3 Svinjar / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Andersen, Hans Christian 4 Slavuj, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 5 Palčica / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Beograd : Vuk Karadžić, 1966 6 Ružno pače, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 7 Princeza na zrnu graška, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 8 Carevo novo odelo, / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 9 Veliki i mali Nikola/ H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] 10 Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine.

Priča o tome kako je dar jedne žene prerastao ograničenja pola i klase i doveo do nekih od najvažnijih otkrića devetnaestog veka. Iznad svega, to je rečit portret zamršene i otporne prirode ženskog prijateljstva. Broj ocena: 92 Cena sa PDV: 699 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 7788 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Izuzetna Stvorenja, Trejsi Ševalije Naziv Knjige : Izuzetna Stvorenja Autor: Trejsi Ševalije Format: 13x20 cm Broja strana: 269 Izdavač: Laguna Originalan Naslov : Remarkable Creatures, Tracy Chevalier Opis proizvoda: Izuzetna Stvorenja, Trejsi Ševalije *** O Knjizi *** Od trenutka kada ju je kao bebu udario grom, bilo je jasno da će sudbina Meri Aning biti posebna. A tada, početkom devetnaestog veka, vetrom išibana obala Engleske bila je prepuna fosila – za one kadre da ih vide. Pronalazeći fosile nepoznatih dinosaurusa u stenama blizu svog doma, Meri zapanjuje naučnike dovodeći pod sumnju stavove o postanku sveta i izaziva rasprave o našem poreklu. Ipak, u areni kojom vladaju muškarci, Meri je uskoro svedena na ulogu sluškinje, suočava se s predrasudama akademske zajednice, zlobnim ogovaranjima suseda i patnjama zabranjene ljubavi. Čak joj i priroda preti, napadajući je jakim mrazevima, olujama i odronima kamenja. Srećom, Meri pronalazi prijateljicu u plahoj, inteligentnoj Elizabet Filpot, usedelici iz srednje klase, i samoj opsednutoj fosilima. Njihovo prijateljstvo predstavlja krhku ravnotežu između žestoke odanosti i jedva potisnute ljubomore. Uprkos razlici u godinama i poreklu, Meri i Elizabet otkrivaju da im je u borbi za priznanjem njihovog truda najjače oružje – prijateljstvo. Izuzetna stvorenja je očaravajući novi roman Trejsi Ševalije o tome kako je dar jedne žene prerastao ograničenja pola i klase i doveo do nekih od najvažnijih otkrića devetnaestog veka. Iznad svega, to je rečit portret zamršene i otporne prirode ženskog prijateljstva. *** O Autoru *** Pažnju književne javnosti Trejsi Ševalije je privukla romanom Devojka sa bisernom minđušom, svojevrsnim pokušajem da se da odgovor na pitanje ko je devojka sa istoimene slike holandskog majstora Johanesa Vermera iz XVII veka.O samoj priči koju je izgradila oko misteriozne devojke sa slike, Ševalije kaže: „Rano sam odlučila da to bude jednostavna priča, jednostavno ispričana. Rečima sam pokušala da dočaram Vermerov rad. To može zvučati pretenciozno, ali namera mi nije bila da predstavljam sliku rečima, želela sam samo da pišem na način kojim je Vermer slikao – jednostavnim linijama, jednostavnom kompozicijom.“ Devojka sa bisernom minđušom nije prvo istraživanje prošlosti u koje se Ševalije upustila. U svom prvom romanu, Devičanski plavo, ona koristi događaje u Francuskoj XVI veka kao podlogu za priču o traganju za detaljima iz porodične istorije glavne junakinje romana. Romanom Pali anđeli iz 2001. Ševalije nastavlja priče o ženama iz prošlosti. Po sopstvenom priznanju, rad na ovom delu za nju je predstavljao veliku teškoću, što ju je zamalo navelo da odustane. Onda je do nje dospeo roman Barbare Kingsolver Biblija otrovne masline. Pošto ga je pročitala, pronašavši u njemu pokretačku snagu Ševalije se vratila pisanju Palih anđela. „Ona je uradila tako dobar posao korišćenjem različitih pripovedačkih glasova, i shvatila sam gde grešim sa Palim anđelima“, izjavila je kasnije Trejsi Ševalije u intervjuu za magazin Bookpage. Promenivši pristup, Ševalije je počela ponovno pisanje romana o dve londonske porodice s početka dvadesetog veka, ovaj put sa deset različitih naratora. Rezultat je bio Pali anđeli, roman koji ju je i kod kritike i kod publike učvrstio na pozicijama zadobijenim Devojkom sa bisernom minđušom. Njena fascinacija umetnošću i istorijom se tu nije završila. Trenutno radi na svom četvrtom romanu, čija priča se zasniva na srednjovekovnoj tapiseriji Dama i jednorog iz pariskog muzeja Kluni. Trejsi Ševalije živi živi sa mužem i detetom u Londonu. Godine 2000. dobila je nagradu Barnes and Noble Discover Great New Writers. Po njenom romanu Devojka sa bisernom minđušom biće snimljen film. Intervju NIN Premostiti jaz između udaljenih epoha Romani američke spisateljice Trejsi Ševalije - “Djevojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Djevičanski plavo” već nekoliko godina i kod nas su bestseleri. Nedavno je “Laguna” objavila i njen četvrti roman “Dama i jednorog” u prevodu Nenada Dropulića, koji je bio jedna od najprodavanijih knjiga na minulom Sajmu u Beogradu. Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti i školu kreativnog pisanja, poslije čega je i počela da piše i objavljuje romane. Radila je u izdavaštvu. Svjetski uspjeh donio joj je roman “Djevojka sa bisernom minđušom”, u kome je opisala nastanak čuvene istoimene Verme-rove slike. Po ovom romanu snimljen je i film sa Kolinom Firtom i Skarlet Džohanson. Trejsi Ševalije trenutno piše novi roman o velikom engleskom pjesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Za “Vijesti” je govorila iz Londona gdje živi sa mužem i sinom Jakovom. Da li je Vaš roman “Dama i jednorog” pisan prema istinitoj priči? Je li Žan le Vist, naručilac tapiserija, zaista postojao? - Roman “Dama i jednorog” nije baziran na istinitoj priči, ali, naravno neki detalji su vjerodostojni. Tapiserije zaista postoje, možete ih danas vidjeti u Nacionalnom muzeju srednjeg vijeka Klini u Parizu. Žan le Vist, naručilac tapiserija je takođe postojao - bio je plemić, živio je u Parizu u doba kada su te tapiserije izrađene i svoj porodični grb je stavio na tapiserije, što se može i vidjeti. On je, zapravo bio opsjednut grbovima, oni se mogu vidjeti na puno mjesta u njegovom dvorcu pored Liona. Vjeruje se da su tapiserije izrađene za njega, ali to nije u potpunosti i potvrđeno. Njegova supruga Ženevjev de Nanter takođe je postojala, kao i njihove tri kćeri Klod, Žana i Ženevjev. Oni su, upravo kao što stoji u romanu, živjeli u Ulici Di Fur, pored crkve Sen Žermen de Pre. I pored toga, malo se zna o njima. Kakve vrste istraživanja ste obavili prije nego što ste otpočeli da pišete “Damu i jednoroga”? Sa kakvim ste se teškoćama suočavali, jer, pretpostavljam, nije bilo lako zamisliti svijet tog starog zanata, koji je danas gotovo zaboravljen? - Dosta sam čitala o srednjovjekovnim tapiserijama, o načinu njihove izrade, kao i o srednjovjekovnom društvu uopšte, o srednjovjekovlju u Parizu i Briselu. Razgledala sam dosta slika, tapiserija, ukrašenih rukopisa i mapa iz tog perioda. Bilo je zaista teško shvatiti kako je društvo funkcionisalo tada i imati osjećaja za likove, drugačije od današnjih, čak i po načinu razmišljanja. Zbog toga je bilo teško pisati ovu knjigu. Ali, bila sam takođe inspirisana samim tapiserijama. One su mi dale osjećaj da sam nadmašila taj vremenski jaz. U čemu se sastoji tolika važnost srednjovjekovnih tapiserija, koje je njihovo simboličko značenje? - U srednjem vijeku tapiserije su bile veoma važni indikatori blagostanja, bogatstva i društvenog statusa. One su bile veoma skupe za izradu i pokazivale su spremnost i materijalnu mogućnost plemića da za njih plati bilo koju, a najčešće i vrlo visoku, cijenu. U isto vrijeme tapiserije su predstavljale jednu vrstu putujućeg statusnog simbola. Pojedini plemići bi tapiserije smotavali u rolne i nosili ih sa sobom na putovanja; pronalazili bi mjesto za njih da bi ih okačili. I pored svoje ljepote, tapiserije su imale i upotrebnu vrijednost - zagrijavale su zidove i ublažavale su odjeke u kamenim prostorijama. Serija tapiserija “Dame i jednoroga” fascinirala je pisce poput Žorž Sand ili Prospera Merimea. Kako vi to objašnjavate? A, iz kojih razloga su za vas tapiserije bile inspirativne? - Smatram da su mnogi ljudi opčinjeni tapiserijama, jer one uspješno odražavaju drugi svijet, jasno odvojen od nas. Jer, kada dođete u Pariz da ih vidite, šetajući kroz sobe, osjećate se kao da ste odsječeni od ostatka svijeta, zagnjureni u tišinu, u zamišljeni ženski svijet. Nalazim da žene sa tapiserija fasciniraju, da odaju neki čudan utisak, kao da žele kazati zašto su bile naslikane i šta su mislile. Svaka Vaša nova knjiga je bestseler u Srbiji i Crnoj Gori. Pronašli ste tajnu za stvaranje dobre knjige? - Za mene je najvažnija stvar zapamtiti da ono što pišem nije pisanje zbog sebe, već zbog drugih, radi njihove zabave i prosvjećivanja. Obje ove stvari su jednako važne, kako zabava, tako i prosvjećivanje, ali nije dobro pisati samo zbog jedne od njih. Vujica Ognjenović, Vijesti Film “Devojka sa bisernom minđušom” je prepoznao suštinu istoimenog romana Spisateljica bestselera Trejsi Ševalije poznata nam je po romanima “Devojka sa bisernom minđušom”, “Pali anđeli” i “Devičanski plavo” koje je kod nas objavila “Laguna”. Pored ova tri romana koji su nastajali u periodu 1997 - 2001, Trejsi Ševalije je prošle godine objavila i svoj četvrti roman “Dama i jednorog”, trenutno bestseler u mnogom zemljama. Trejsi Ševalije je rođena 1962. u SAD, ali od 1984. živi u Londonu. Završila je studije književnosti, a pre nego što će postati profesionalni pisac radila je u jednoj izdavačkoj kući. U međuvremenu je pohađala i školu kreativnog pisanja, posle čega je i počela da piše i objavljuje romane. U romanu “Devojka sa bisernom minđušom”, čuvena slika holandskog umetnika Jan van Delft Vermera (1632-1675), dobila je svoje prozno uobličenje. Naime, Trejsi Ševalije je oživela istoriju nastanka jedne od najlepših Vermerovih slika - koju mnogi s pravom nazivaju holandska Mona Liza. U umetničkoj viziji Trejsi Ševalije, ta devojka sa slike zove se Grit, sluškinja je i poslužila je Vermeru kao model za istoimenu sliku. Jedan od aktuelnih povoda za razgovor sa ovom spisateljicom bio je upravo ovaj roman po kome je snimljen i film “Devojka sa bisernom minđušom”, a naša publika mogla ga je premijerno videti na FEST-u. Film je režirao Peter Veber a ulogu slavnog slikara Vermera tumači Kolin Firt, a Grit igra mlada glumica Skarlet Džohanson. Da li je radnja romana “Devojka sa bisernom minđušom” zasnovana na istinitoj priči? Je li Grit zaista postojala? - Ja sam izmislila tu priču i pretočila je u roman. Slika “Devojka sa bisernom minđušom” zaista postoji, ali mi danas ne znamo ko je ta devojka koja je pozirala Vermeru. Zašto ste izabrali da Grit, model koja je pozirala za “Devojku sa bisernom minđušom”, bude sirota mlada sluškinja? - Smatrala sam da je nama, a i slikaru, izgled devojke odao veoma intiman utisak, i činilo mi se da je ona poznavala slikara veoma dobro. Nikada nisam ni pomislila da mu je to mogla biti kći, jer se na slici primećuje izvesni erotizam, a on svakako ne bi mogao biti u vezi sa njegovom kćerkom. Tako sam došla do prihvatljivijeg zaključka da je ta devojka mogla biti sluškinja. Ako izdvojimo minđuše koje devojka ima na slici, zapazićemo da je njena garderoba veoma skromna, a to je još jedan razlog koji me naveo na pomisao da je ta devojka bila njegova sluškinja. Zašto su vam Vermerov život i rad bili toliko provokativni? - Smatrala sam da se vrlo malo zna o Vermeru i njegovom slikarstvu i ja sam se na neki način osetila dužnom a i primoranom da odgovorim na tu misteriju koju Vermerovo slikarstvo nosi sa sobom. Da li ste zadovoljni filmom, da li je on uhvatio duh vaše knjige? - Film “Devojka sa bisernom minđušom” mi se veoma dopada. Mislim da je uhvatio najvažniju suštinu romana. Knjiga i film su poput sestara, različite, a tako iste; ili su kao crveno i belo vino, različita, ali su vina. Pa, koje su to, prema vašem mišljenju, najuočljivije razlike između vašeg romana “Devojka sa bisernom minđušom” i istoimenog filma? - U filmskom scenariju bilo je potrebno izostaviti puno sporednih radnji naznačenih u knjizi i umesto njima pokloniti više pažnje centralnoj niti priče. Tako je filmom ostvareno da se brojne epizode i ranija dešavanja jednostavnije i bolje upletu u glavnu priču, dakle, to je bio daleko lakši i prihvatljiviji način nego da su se o tim epizodama snimale posebne, odvojene scene. Razlika postoji i u tome što u knjizi pripoveda devojka, sa svoje tačke gledišta, svojim rečima i shvatanjima, dok je film napravljen mnogo objektivnije. U sva vaša četiri romana pišete o sudbinama žena u prošlosti i o umetnosti, naročito slikarstvu. Da li su to vaše opsesivne teme? - Nisam namerno odabirala samo te teme, ali one su, čini mi se, dolazile jedna za drugom neprestano, same po sebi. Ja inače volim da pišem o prošlosti i nalazim da je prošlost zanimljivija od savremenog života. Sklona sam da pišem o ženama, i to je lakše. Takođe me inspirišu vizuelne stvari - često umetnost. I kada te tri stvari spojite, videćete da su knjige koje ja pišem upravo takvog sadržaja. “Pali anđeli” je roman o smrti u viktorijanskoj Engleskoj, s početka 20. veka. Da li vam je smrt bila inspirativnija od života? Može li nas smrt takođe i podučiti istinama? - Uvek sam bila veoma svesna smrti, možda i zbog toga što mi je majka umrla kada sam bila devojčica. Čini mi se da me dok pišem o tome vode neke vrlo prisne unutrašnje emocije vezane za to. Mislim da nam takve okolnosti mogu dati neku pouku, mogu nam dati neki putokaz kako da se upravljamo, kako da živimo svoj život. Vaš prvi roman “Devičanski plavo” nedavno je preveden na srpski jezik. Šta vas je naročito inspirisalo da napišete taj roman? Da li je to deo vaše porodične priče? - Roman “Devičanski plavo” nije direktna autobiografska priča, ali tačno je da je porodica Ševalije pripadala francuskim protestantima sa juga Francuske, koji su se potom nastanili u Švajcarskoj. Počela sam da se interesujem među emigrantskim krugovima o porodicama koje su se selile sa tog područja: gde su potom odlazile, kakvi su bili rezultati njihovog boravka u mestima gde su se nastanile. Tako da sam radnju knjige “Devičansko plavo” smestila u mesto odakle porodica Ševalije počinje i potom izmislila priču. Živeli ste u SAD, sada ste u Velikoj Britaniji. U vašim knjigama uglavnom pišete samo o evropskim temama. Zašto? Da li je to slučajno ili namerno? - Živim u Evropi već 20 godina - i to je period mog zrelog doba. Nalazim da je evropska istorija interesantnija od američke istorije. Osim toga, navikla sam da ovde u Engleskoj budem došljak, što mi možda kao piscu i pomaže. U SAD to nisam i nije mi toliko lagodno da pišem o ondašnjim temama. Da li vas je iznenadio veliki uspeh vaših romana u Srbiji i Crnoj Gori? - Mogu vam reći da sam veoma iznenađena i da mi to godi! Šta trenutno pišete? - Radim na svom sledećem romanu. Biće to knjiga o velikom pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Vujica Ognjenović, NIN Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.