RADIO IZGUBLJENI GRAD - Danijel Alarkon Izdavač: EVRO GIUNTI Beograd Godina izdanja: 2011. Povez: broš Broj strana: 292 Pismo: latinica Stanje: dobro

Dodatne informacije Pisac DANIJEL ALARKON Izdavač EVRO ĐUNTI – BEOGRAD Izdanje 2011 Povez MEKI Strana 292 Stanje Dobro

album 2018: 01.Nešto me goni 02.U raju iznad oblaka 03.Svira muzika 04.Kad bi ti otišla iz ovog grada 05.Predosećam 06.Voleo sam 07.Don Ramiro 08.Samo se smej 09.Muzika izgubljenih duša 10.Živ sam

Marija Gojković : Beleg na duši. Марија Гојковић : Белег на души. Izdavač: Avala pres d.o.o. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 2019. Povez: broš. Pismo: ćirilica. Broj strana: 217. Format: 20 x 14 cm. Na kraju knjige je beleška o autorki. Knjiga je nova. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. O knjizi:`Tasija je mlada devojka, koju je zadesila porodična tragedija i veliko razočarenje u ljubav. Iz manjeg mesta seli se u Beograd u nadi da će veliki grad i promena sredine doneti nešto dobro. Međutim, odnos sa majkom joj se sve više ruši. Nesrećna u svom životnom haosu, upoznaje Nemanju, princa na belom konju, kojoj joj pruža sve. Slepa od ljubavi, ne vidi njegovo pravo lice. Tasija postaje žena koja je okružena psihičkim naseljem, ponižavanjem i omalvažavanjem. Nesposobna da prepozna nasilje, jer živi pored čoveka koji je nikada fiički nije povredio, proživljava pakao.` `Tasijin svet počinje da se ruši, njena prva ljubav ju je izdala, otac preminuo, a njen odnos sa majkom postaje zamršen i težak. Kada se iz malog mesta presele u Beograd, sa nadom da će se sve popraviti, njihov odnos postaje dodatno uzdrman. Zarobljena između prošlosti i budućnosti, onoga što želi i onoga što joj se nameće, Tasija na sve načine pokušava da se snađe u velikom gradu. Onog momenta kada se nađe u neprilici zbog drugarica, pojavljuje se ON. Svojom pažnjom i velikim bogatstvom Nemanja uspeva da osvoji Tasijino srce. Bajka upravo počinje, ali nemaju sve bajke srećan kraj. Naizgled srećna i voljena, okružena luksuzom, Tasija postaje slepa i gluva za sve što se dešava oko nje. Jer žena kada voli nije spremna da sagleda istinu koja joj je često pred očima. Spremna je na svaku žrtvu, uverena da radi pravu stvar. A on? On je neko ko nikada nije podigao ruku na nju, neko ko uvek ima način da je ubedi u ono što mu odgovara. Tasija nije jedna od hiljada žena koje tuku muževi, ali je nesrećnija od njih. Ona spada u mnogo brojniju grupu žena koje ne prepoznaju nasilje. A nasilje je kinjenje, vređanje, omalovažavanje... Njen muž je monstrum, koji je vara, koji je laže, koji je u stanju da ubije njihovo nerođeno dete, dok ona luta izgubljena u lavirintu iz koga nema izlaza.` /izdavači o knjizi/. O autorki: `Marija Gojković je rođena 17.03.1983. godine u Beogradu, gde je završila osnovnu školu i XV beogradsku gimnaziju. Godine 2002. upisuje Višu turističku školu u Beogradu, a kasnije nastavlja studije na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo gde 2019. godine stiče zvanje diplomiranog ekonomiste. Godine 2020. upisuje master studije Socijalnog rada na Visokoj školi socijalnog rada. Od 2020. godine zaposlena je na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo kao saradnik u nastavi. Uporedo radi i kao novinar saradnik na Radio televiziji Srbije u okviru Naučno – obrazovne redakcije, a u slobodno vreme piše knjige i scenarija i bavi se humanitarnim radom.` /izvor: https://vspep.edu.rs//

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Autor - osoba Šomlo, Ana, 1935- = Šomlo, Ana, 1935- Naslov Milenina pisma Kafki / Ana Šomlo Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1988 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; knj. 156 Kolekcija Semafor ; 11 (Broš.) Napomene Tiraž 1000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Ana Šomlo (Negotin, 1935) srpska je književnica i novinarka jevrejskog porekla koja živi u gradu Netanija u Izraelu. Ana Šomlo piše kratku prozu i romane. Takođe je i najeminentniji srpski prevodilac sa hebrejskog jezika. Biografija Ana Šomlo je rođena 1935. godine u Negotinu (otac Miroslav, majka Budimka, rođ. Smederevac). Rano detinjstvo provela je u Negotinu. Njen otac je, tokom 1941. i 1942, u dva navrata bio interniran u logoru u blizini Zaječara. Ana je, sa sestrom, do 1943. bila kod rođaka u Vršcu, posle čega se vratila u Negotin. Zbog antisemitskih mera nemačkih vlasti, sa ocem i sestrom pobegla je u Malajnicu, a zatim u Homoljske planine, gde su se skrivali do kraja rata. Posle rata, sa porodicom je napustila Negotin i preselila se u Vršac. Od 1946. do 1948, živela je u Pančevu, gde je njen otac projektovao most koji povezuje Pančevo i Beograd. Po završetku radova na mostu, porodica se preselila u Novi Sad. Diplomirala je Orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Dobivši stipendiju JOINT-a, 1957. godine, upisala je postdiplomske studije u Jerusalimu gde je boravila dve godine radi usavršavanja hebrejskog i arapskog jezika. Tokom boravka u Izraelu, počela je da šalje priloge za Politiku, a po povratku u Beograd, zaposlila se u časopisu Duga. Na novoformiranu Televiziju Beograd, prešla je 1960. godine. Pored rada na Televiziji, pisala je, prevodila i davala časove hebrejskog jezika. Uređivala je TV- Reviju i časopis RTV – Teorija i praksa. Ana Šomlo je dobar deo svog radnog veka provela kao novinar, radeći na Televiziji Beograd. Imala je prilike da se upozna sa mnogim značajnim ličnostima iz raznih sfera a kao produkt tog njenog iskustva je i knjiga koju je objavio Centar za istraživanje Radio-televizije Srbije „Biti i opstati na televiziji“ – koju čine intervjui sa značajnim i popularnim ličnostima tadašnje Jugoslovenske televizije, među kojima i sa Radivojem Lolom Đukićem, Dušankom Kalanj, Mićom Orlovićem, Ivanom Hetrihom, Sandom Langerholc, Zdravkom Šotrom, Angelom Miladinovim... O svom iskustvu rada na televiziji, Ana Šomlo je rekla: U svom dnevniku beležila sam utiske o ljudima koje sam sretala, opčinjenosti televizijom. Bili su u ono vreme veoma značajni. O nekim od njih ništa, sem čitulje, nije objavljeno. Zapisala sam u dnevnik i beleške o svojim putešestvijima po selima sa Zaharijem Trnavčevićem, dok sam radila u Emisiji za selo, zaleđenim putanjama i pešačenju, našoj zasluzi za dovođenje vode u selo Ključ. Bio je tu razgovor sa kino-amaterima Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Žikom Pavlovićem… o njihovoj želji da se profesionalno bave filmom. U njihovom klubu upoznala sam i Batu Živojinovića koji se tada nadao da će dobiti prvu pravu ulogu. Kao vrsni poznavalac hebrejskog jezika i izraelske književnosti, Šomlo je dala veliki doprinos u oblasti prevodilaštva sa hebrejskog na srpski jezik. Objavila je veliki broj književnih prevoda. Bila je posvećena sastavljanju rečnika i enciklopedijskom radu. Sastavila je i „Hebrejsko-srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik“ i objavila udžbenik „Učite sami hebrejski“ . Kao prevodilac sa hebrejskog, i na hebrejski jezik, dala je značajan doprinos učvršćivanju srpsko-hebrejskih kulturnih i književnih veza te promocijom izraelske književnosti u svetu za šta je i nagrađena 2005. godine priznanjem „Kalat haor“. Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj „Enciklopediji“ (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U „Encyclopaedia Judaica“ (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U „Hrvatskom Općem leksikonu“ (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima. Ana Šomlo, bavi se i književnim stvaralaštvom. Objavila je nekoliko romana i zbirki kratkih priča. Za zbirku priča Ponovo u Jerusalimu, dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Možda i najzanimljivije književno ostvarenje Ane Šomlo je njena knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena 1988. godine. O ovoj knjizi i ideji da se upusti u istraživanje emotivne veze između čuvenog pisca Franca Kafke i Milene Jasenske, Ana Šomlo je rekla: Knjiga „Milenina pisma Kafki“ nastala je slučajno. Jedne majske večeri srela sam na uglu Sarajevske i Ulice Miloša Pocerca u Beogradu, Zorana Gluščevića, pisca „Ključevi za Zamak Franca Kafke“ (1971). U razgovoru sam pomenula da čitam Kafkina „Pisma Mileni“. –To su najlepša ljubavna pisma!“, potvrdio je moje mišljenje Gluščević. – Šteta što su Milenina pisma zauvek izgubljena, zaključio je. – Nisam sigurna u to, napisaću ih ponovo, rekla sam, ubeđena da ništa ne može zauvek da nestane. –Odgovoriću na Kafkina pisma, rekla sam… Zoran je moje olako izrečene reči ozbiljno shvatio i stalno mi se javljao da me pita, da li sam već počela da pišem Kafki. Tako su krenula moja istraživanja života Milene Jesenske i njene ljubavi sa Kafkom, putovanje u Prag, traganje za njihovim životima. Moja knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena je nakon 17 godina u izdanju Književne zajednice Novog Sada. Osim književnom, novinarskom i prevodilačkom radu, Ana Šomlo, decenijama unazad, posvećena je radu Jevrejske zajednice u Beogradu. Bila je aktivan član Saveza jevrejskih opština i predsednica Kulturne komisije Saveza, a imenovana je i za doživotnu potpredsednicu Jevrejske opštine Beograd. Od 2000. do 2003, bila je predsednica Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. Uređivala je glasilo udruženja Most. Ana Šomlo, od 1992. godine živi i radi u Izraelu. Sarađuje sa brojnim srpskim književnim časopisima gde objavljuje prozu i prevode sa hebrejskog jezika. Priče na hebrejskom jeziku objavljuje u izraelskim časopisima Moznaim, Iton 77 i Jerušalajim. Bibliografija Romani „Lea Štraser“ (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, (1980) „Glasovi dijaspore“ (Književne novine, Beograd, 1985) „Milenina pisma Kafki“ (Književna zajednica Novog Sada, 1988) „Kao…“ (Spektar, Zagreb 1983, Prosveta, Beograd, 1990) „Hazari ili obnova vizantijskog romana“, razgovori sa Miloradom Pavićem (BIGZ, Beograd, 1990) „Bila sam tvoje more: prepiska Franca Kafke i Milene Jesenske“, (Pešić i sinovi, Beograd, 2005) „Žuti prkos“ („Inđić“, Beograd, 2006) Zbirke priča „Ponovo u Jerusalimu“ (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1997) i Prosveta, Beograd 2006) „Iduće godine u Jerusalimu“ (Miroslav, Beograd, 2000) „Posle mnogo godina“ (Kuća poezije, Banja Luka, 2019) Prevodi sa hebrejskog jezika prevod romana Aharona Apelfelda „Badenhajm 1939“ (Dečje novine, Beograd, 1989) prevod (i priređivanje) knjige „Antologija kratkih priča Izraela“ Bagdala, Kruševac, 1995) prevod (i priređivanje) knjige „Antologija izraelske poezije i proze“ (Zidne novine, Sarajevo, 1995) prevod zbirke eseja izraelskog političara Šimona Peresa „Novo Postanje“ (BMG, Beograd, 1999) prevod doktorske disertacije Lili Halpert Zamir „Danilo Kiš: jedna mračna odiseja“ (Ateneum, Beograd, 2000) prevod romana „Nakit“ Šulamit Lapid, (Klio, Beograd, 2004) prevod knjige „Lavlji med – Mit o Samsonu“ Davida Grosmana, (Geopoetika, Beograd, 2006) prevod knjige (zajedno sa ćerkom Elom Krstić) „Holokaust i njegovo značenje“ Jisraela Gutmana, Haima Šackera, (Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, Beograd, 2010) prevod (i priređivanje) knjige „Moć govora i druge izraelske priče“ (Kuća poezije, Banja Luka, 2014) prevod (i priređivanje) knjige „Antologija savremene izraelske poezije“ (Kuća poezije, Banja Luka, 2015) Ostala izdanja knjiga intervjua „Biti i opstati na televiziji“, (Radio-televizija Srbije, Beograd, 2004) „Moj svet knjiga: dnevnik čitanja“ (Pešić i sinovi, Beograd, 2008) Rečnici i udžbenici „Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik“ (Udruženje jugoslovenskih Jevreja u Izraelu, Tel Aviv, 1993) „Učite sami hebrejski“ (Izdanje autora, Natanija 1996) „Hebrejsko–srpski rečnik“, Jasen, (Beograd, 2007) Nagrade i priznanja nagrada „BUKI FINCI“ za knjigu „Milenina pisma Kafki“ (1990) diploma Organizacije „Prijatelji dece Srbije“ za roman „Kao...“ (1990) nagrada izraelskog Ministarstva za useljenje za zbirku priča „Ponovo u Jerusalimu“ (1996) priznanje „Kalat haor“ (Laureat svetlosti), za dugogodišnji rad na afirmaciji izraelske književnosti u svetu (2005) priznanje „Povelja za prevodilaštvo i međunarodnu saradnju“ Kuće poezije iz Banja Luke i Udruženja književnika Srpske (2015) priznanje „Povelja za izuzetan doprinos i jačanju veza između Izraela i Srbije“, Ministarstva spoljnih poslova Izraela, Izraelsko-srpskog privrednog društva i Parlamentarnog odbora izraelsko-srpskog prijateljstva (2016) MG113 (N)

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

SN Liber, 1978. Čuvena edicija Američki roman Prevod Antun Šoljan Srpski prevod romana izašao pod naslovom `Sunce se ponovo rađa`. Najvažniji roman takozvane izgubljene generacije, A sunce izlazi jedno je od remek-djela nobelovca Ernesta Hemingwaya (1899. – 1961.) i najpoznatiji primjer njegova suzdržanog, ali britkog i snažnog stila. U ovom bolnom uvidu u razočaranje i tjeskobu generacije koju je iznjedrio Prvi svjetski rat, Hemingway nas upoznaje s dva fantastična lika: Jakeom Barnesom i lady Brett Ashley. Isprepletena tugom, žudnjom, trenutcima razularenog pijančevanja i trenutcima bolne onemoćalosti, radnja romana prati Brett, Jakea i živopisnu skupinu iseljenika na putu iz noćnog života Pariza dvadesetih godina prošlog stoljeća do brutalnih arena za borbe bikova u Španjolskoj. To je doba moralnog bankrota, duševnog rasapa, neostvarenih ljubavi i snova koji se izjalovljuju. Prvi put objavljen 1926., roman A sunce izlazi odigrao je ključnu ulogu u izgradnji Hemingwayeve reputacije kao jednog od najpoznatijih pisaca dvadesetog stoljeća. Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“, kako ih je nazvala Gertruda Stajn. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Detinjstvo i mladost Ernest Miler Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u državi Ilinois, predgrađu Čikaga,[1] od Klarensa Hemingveja, lekara, i Grejs Hemingvej, muzičarke. Njegovi roditelji su bili dobro obrazovani i poštovani u Oak Parku,[2] konzervativnoj zajednici o kojoj je stanovnik Frank Lojd Rajt rekao: „Toliko dobrih crkava za toliko dobrih ljudi.“ [2] Kada su se Klarens i Grejs Hemingvej uzeli 1896. godine, živeli su sa Grejsinim ocem, Ernestom Halom,[3] po kome su nazvali svog prvog sina, drugo od njihovo šestoro dece. Njegova sestra Marselin prethodila mu je 1898, a slede Ursula 1902, Madelajn 1904, Karol 1911. i Lester 1915.[2] Hemingvej je pohađao srednju školu Oak Park and River Forest High School od 1913. do 1917. Bio je dobar sportista, bavio se brojnim sportovima - boksom, atletikom, vaterpolom i fudbalom; dve godine nastupao u školskom orkestru sa sestrom Marselin; i dobio dobre ocene na časovima engleskog jezika.[4] Grejs i Ernest Hemingvej, 1899. godina Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Iako ga novinarstvo nije dugo zadržalo, oslanjao se na novinarski stil pisanja; `Koristite kratke rečenice. Koristite kratke prve pasuse. Koristite energičan engleski jezik. Budite pozitivni, a ne negativni.`[5] Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Prvi svetski rat U decembru 1917. Hemingvej je odgovorio na poziv Crvenog krsta i prijavio se za vozača hitne pomoći u Italiji,[6] nakon što nije uspeo da se prijavi u američku vojsku zbog lošeg vida.[7] U maju 1918. isplovio je iz Njujorka i stigao u Pariz dok je grad bio bombardovan od strane nemačke artiljerije.[8] Tog juna stigao je na italijanski front. Prvog dana u Milanu, poslat je na mesto eksplozije fabrike municije kako bi se pridružio spasiocima koji su preuzimali ostatke ženskih radnika. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi `Smrt u popodnevnim časovima`: „Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.“[9] Nekoliko dana kasnije, bio je smešten u Fosaltu di Pjave. Ernest Hemingvej u Milanu, 1918. godina. Dana 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za muškarce na prvoj liniji fronta.[9] Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost.[10] Tada je još uvek imao samo 18 godina. Hemingvej je kasnije rekao za incident: `Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju; ne vi... Onda kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.“[11] Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta.[12] Dok se oporavljao, zaljubio se u Agnes fon Kurovski, sedam godina stariju medicinsku sestru Crvenog krsta. Kada se Hemingvej vratio u Sjedinjene Države u januaru 1919, verovao je da će mu se Agnes pridružiti za nekoliko meseci i da će se njih dvoje venčati. Umesto toga, u martu je dobio pismo sa njenom najavom da je verena za italijanskog oficira. Biograf Džefri Mejers piše da je Agnesino odbijanje devastiralo i zastrašilo mladića; u budućim vezama Hemingvej je sledio obrazac napuštanja žene pre nego što bi ona mogla da ga napusti.[13] Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Toronto i Čikago Hemingvej se vratio kući rano 1919. godine. Pre 20. godine, iz rata je stekao zrelost koja se kosila sa životom kod kuće bez posla i sa potrebom za oporavkom.[14] Kao što Rejnolds objašnjava, „Hemingvej nije zaista mogao reći roditeljima šta misli kada je video svoje krvavo koleno. Nije mogao da im kaže koliko se uplašio „u drugoj zemlji sa hirurzima koji mu na engleskom nisu mogli reći da li će mu amputirati nogu ili ne.`[15] Hemingvej u bolnici Crvenog Krsta, 1918. godina Kada je Hedli Ričardson došla u Čikago u posetu sestri Hemingvejevog cimera, Hemingvej se zaljubio. Kasnije je tvrdio: „Znao sam da je ona devojka za koju ću se oženiti.“ [16] Hedli, crvenokosa, sa „negujućim instinktom“, bila je osam godina starija od Hemingveja.[16] Uprkos razlici u godinama, Hedli, koja je odrasla sa prezaštitničkom majkom, izgledala je manje zrelo nego obično za mladu ženu njenih godina.[17] Bernis Kert, autorka knjige `Žene Hemingveja`, tvrdi da je Hedli bila „evokativna“ u odnosu na Agnes, ali da je Hedli imala detinjstvo koje je Agnes nedostajalo. Njih dvoje su se dopisivali nekoliko meseci, a zatim su odlučili da se venčaju i otputuju u Evropu.[16] Želeli su da posete Rim, ali ih je Šervud Anderson ubedio da posete Pariz, pišući pisma za mladi par.[18] Venčali su se 3. septembra 1921; dva meseca kasnije, Hemingvej je angažovan kao strani dopisnik Toronto Stara, a par je otišao u Pariz. O Hemingvejevom braku sa Hedli, Mejers tvrdi: „Sa Hedli je Hemingvej postigao sve čemu se nadao sa Agnes: ljubav lepe žene, dobar prihod, život u Evropi.“[19] Pariz Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Ernest Hemingvej, slika iz pasoša, 1923. godina Gertruda Stajn i Džek Hemingvej u Parizu. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“. Neki od ovih umetnika bili su: Ezra Paund, Getruda Stajn, Frensis Skot Ficdžerald, Silvija Bič, Džejms Džojs, Maks Istmen i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa. Hemingvej je putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Vratili su se na Kubu pre objave rata Sjedinjenih Država tog decembra, kada je ubedio kubansku vladu da mu pomogne u preuređivanju Pilara, koji je nameravao da koristi u zasedi nemačkih podmornica kod obala Kube.[20] Sa Hedli je dobio sina, Džeka Hemingveja. Ki Vest i Karibi Ernest Hemingvej i njegova žena Paulin, 1927. godina Hemingvej i njegova nova žena Paulin otputovali su u Kanzas Siti, gde se njihov sin Patrik rodio 28. juna 1928. Paulin je imala teške porođaje; Hemingvej je izmislio verziju događaja kao deo `Oproštaja od oružja`. Nakon Patrikovog rođenja, Paulin i Hemingvej putovali su u Vajoming, Masačusets i Njujork.[21] Spremajući se da se ukrca na voz za Floridu, primio je vest da mu se otac ubio.[22] Hemingvej je bio skrhan, pošto je ranije pisao svom ocu i govorio mu da se ne brine zbog finansijskih poteškoća; pismo je stiglo nekoliko minuta nakon samoubistva. Shvatio je kako se Hedli morala osećati nakon samoubistva sopstvenog oca 1903. godine i prokomentarisao je: „Verovatno ću ići istim putem“.[22] Hemingvej je imao dva sina sa Paulin. Španski građanski rat Godine 1937. Hemingvej je otišao u Španiju da izveštava o španskom građanskom ratu za Severnoameričku novinsku alijansu (NANA), uprkos oklevanju Paulin da ne radi u ratnoj zoni.[23] Hemingveju se u Španiji pridružila novinarka i spisateljica Marta Gelhorn, koju je godinu dana ranije upoznao u Ki Vestu. Poput Hedli, Marta je bila rodom iz Sent Luisa, i poput Paulin, radila je za Voug u Parizu. O Marti, Kert objašnjava, „nikada mu nije udovoljavala onako kao što su to činile druge žene“.[24] Gelhorn i Hemingvej, 1941. godina Krajem 1937. godine, dok je bio u Madridu sa Martom, Hemingvej je napisao svoju jedinu dramu, `Peta kolona`, dok su grad bombardovale frankističke snage.[25] Vraćao se u Ki Vest na nekoliko meseci, a zatim se dva puta vraćao u Španiju 1938. godine, gde je bio prisutan u bici kod Ebra, poslednjem republičkom štandu, i bio je među britanskim i američkim novinarima koji su jedni od poslednjih napusti bitku dok su prelazili reku.[26] Četiri godine je ova veza održavana u tajnosti, a onda se razveo od supruge, kako bi se venčao sa Martom. Još jedan od razloga bračnog kraha bili su njihovi različiti stavovi u vezi političkih pitanja. Paulin je bila na strani fašističkog režima, dok je Hemingvej bio na strani komunističkih lojalista.[27] Kuba Ernest Hemingvej radi na romanu `Za kim zvona zvone` Početkom 1939. Hemingvej je svojim čamcem prešao na Kubu da bi živeo u hotelu Ambos Mundos u Havani. Ovo je bila faza sporog i bolnog razdvajanja od Paulin, koja je započela kada je Hemingvej upoznao Martu Gelhorn.[28] Marta mu se ubrzo pridružila na Kubi i oni su iznajmili imanje od 6,1 ha (15 acres), udaljeno 24 km od Havane. Paulin i deca napustili su Hemingveja tog leta, nakon što se porodica ponovo okupila tokom posete Vajomingu; kada je završen njegov razvod od Paulin, on i Marta su se venčali 20. novembra 1940. u Šajenu, Vajoming.[29] Bio je zgađen kada je video da jedan njegov prijatelj dozvoljava mačkama da jedu sa stola, ali je zavoleo mačke dok je bio na Kubi. Imao ih je na desetine, a čak i dan danas, potomci njegovih mačaka su na sigurnom, na njegovom imanju nedaleko od Havane.[30] Gelhorn ga je inspirisala da napiše svoj najpoznatiji roman `Za kim zvona zvone`. Delo je postalo `najbolja knjiga meseca`, i prodato je pola miliona primeraka u roku od nekoliko meseci, nominovano je za Pulicerovu nagradu i, prema rečima Mejersa, „trijumfalno je ponovo uspostavilo Hemingvejevu književnu reputaciju.`[31] Drugi svetski rat Hemingvej je bio u Evropi od maja 1944. do marta 1945. Kada je stigao u London, upoznao je dopisnicu časopisa `Time` Meri Velš, u koju se zaljubio. Marta je bila primorana da pređe Atlantik brodom napunjenim eksplozivom jer je Hemingvej odbio da joj pomogne da dobije propusnicu za štampu u avionu, a ona je stigla u London kako bi ga pronašla hospitalizovanog sa potresom mozga u saobraćajnoj nesreći.[32] Ernest Hemingvej i Bak Lanham, 1944. godina. Bila je neempatična prema njegovoj nesreći; optužila ga je za nasilnika i rekla mu da je „gotova, apsolutno gotova`.[32] Martu je Hemingvej poslednji put video u martu 1945. godine, dok se pripremao za povratak na Kubu[33], a njihov razvod je završen kasnije te godine.[32] U međuvremenu, zamolio je Meri Velš da se uda za njega na njihovom trećem sastanku.[32] Hemingvej je pratio trupe do iskrcavanja u Normandiji noseći veliki zavoj za glavu, prema Mejersu smatran „dragocenim teretom“ i nije mu dozvoljeno da ode na obalu.[34] Desantni brod se našao na vidiku plaže Omaha pre nego što se našao pod neprijateljskom vatrom i okrenuo se nazad. Hemingvej je kasnije napisao u Kolijeru da je mogao da vidi „prvi, drugi, treći, četvrti i peti talas [desantnih trupa], ležali su tamo gde su pali, izgledajući kao teško natovareni snopovi na ravnom šljunčanom potezu između mora i prvog pokrivača.`[35] Melov objašnjava da, tog prvog dana, nijednom dopisniku nije bilo dozvoljeno da sleti i Hemingvej je vraćen u Dorotea Diks.[36] Dana 25. avgusta bio je prisutan oslobađanju Pariza kao novinar; suprotno Hemingvejevoj legendi, on nije bio prvi u gradu.[37] U Parizu je posetio Silviju i Pabla Pikasa sa Meri Velš, koja mu se tamo pridružila; u duhu sreće oprostio je Gertrudi Stajn.[38] Kasnije te godine, primetio je teške borbe u bici kod Hurtgen šume.[37] 17. decembra 1944, sam se odvezao u Luksemburg, uprkos bolesti, da izveštava o bitkama. Čim je stigao, Lanham ga je predao lekarima, koji su ga hospitalizovali zbog upale pluća; oporavio se nedelju dana kasnije, ali veći deo borbi bio je završen.[39] 1947. godine Hemingvej je nagrađen Bronzanom zvezdom za hrabrost tokom Drugog svetskog rata. Prepoznali su da je bio „pod vatrom u borbenim oblastima kako bi stekao tačnu sliku uslova“, uz pohvalu da je „svojim talentom izražavanja, gospodin Hemingvej omogućio čitaocima da steknu živu sliku o poteškoćama i trijumfima vojnik fronta i njegova organizacija u borbi.` [20] Kuba i Nobelova nagrada Hemingvej je rekao da je „bio bez posla kao pisac“ od 1942. do 1945. tokom svog boravka na Kubi.[40] 1946. oženio se Meri, koja je pet meseci kasnije imala vanmateričnu trudnoću. Porodica Hemingvej pretrpela je niz nesreća i zdravstvenih problema u godinama posle rata: u saobraćajnoj nesreći 1945. godine „slomio je koleno“ i zadobio još jednu „duboku ranu na čelu“; U uzastopnim skijaškim nesrećama Meri je slomila prvo desni, a zatim i levi članak. U saobraćajnoj nesreći 1947. godine Patrik je bio ranjen u glavu i teško bolestan.[41] Hemingvej je utonuo u depresiju kad su njegovi književni prijatelji počeli da umiru: 1939. Vilijam Batler Its i Ford Madok Ford; 1940. F. Skot Ficdžerald; 1941. Šervud Anderson i Džejms Džojs; 1946. Gertruda Stajn; a sledeće 1947. godine Mek Perkins, Hemingvejev dugogodišnji urednik i prijatelj.[42] Tokom ovog perioda patio je od jakih glavobolja, visokog krvnog pritiska, problema sa težinom i na kraju dijabetesa - od kojih je većina bila rezultat prethodnih nesreća i dugogodišnjeg obilnog opijanja.[43] Ipak, u januaru 1946, započeo je rad na Rajskom vrtu, završivši 800 stranica do juna.[44] Ernest Hemingvej sa mačkom, 1955. godina. 1948. godine Hemingvej i Meri otputovali su u Evropu, boraveći u Veneciji nekoliko meseci. Dok je bio tamo, Hemingvej se zaljubio u tada 19-godišnju Adrianu Ivančič. Ivančič je bila njegova inspiracija za delo `Preko reke pa u šumu` 1950. godine, kog je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Ernest i Meri Hemingvej u Africi, 1953. godina Hemingvej je zatim otputovao u Afriku. 1954. godine, Hemingvej je bio gotovo smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće. Let za razgledanje grada iznad Belgijskog Konga unajmio je kao božićni poklon Meri. Na putu da fotografišu Murčison Fols iz vazduha, avion je udario u napušteni komunalni stub i pao. Hemingvej je povredio glavu, dok je Meri slomila dva rebra.[45] Sledećeg dana, pokušavajući da dođu do medicinske pomoći u Entebeu, ukrcali su se na drugi avion koji je eksplodirao pri poletanju, a Hemingvej je zadobio opekotine i još jedan potres mozga, ovaj dovoljno ozbiljan da prouzrokuje curenje cerebralne tečnosti.[46] Posle toga, zadesila ga je još jedna nesreća kada je u njegovom kampu izbio požar i on je zadobio opekotine drugog stepena.[47] Nesreće su dovele do fizičkog i psihičkog pogoršanja. Posle pada aviona, Hemingvej je pio jače nego obično da bi se borio protiv bolova zbog povreda.[48] Hemingvej zbog povreda nije mogao da otputuje u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade, ali je zato pripremio govor koji glasi: Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce umanjuju piščevu usamljenost, ali sumnjam da poboljšavaju njegovo pisanje. Kako javno raste, tako odbacuje usamljenost i često mu se posao pogoršava. Jer svoj posao radi sam, a ako je dovoljno dobar pisac, svakodnevno se mora suočavati sa večnošću ili njenim nedostatkom.[49] Političku i ekonomsku nepravdu osudio je u delima „Imati i nemati“ i „Peta kolona“. U delu „Kome zvono zvoni“ tematizuje problem gubitka slobode.[27] Smrt Pušten je iz bolnice krajem juna i stigao je kući u Kečum 30. juna. Otključao je podrumsko spremište u kome su se nalazile njegove puške, popeo se gore do predsoblja prednjeg ulaza i pucao u sebe sa „dvocevkom sačmaricom koju je toliko često koristio da je mogla biti prijatelj“.[50] Završio je isto kao i njegov otac. Meri je pozvala bolnicu, a lekar je brzo stigao u kuću utvrdivši da je Hemingvej „umro od samonanesene rane u glavi“. Meri je sedirana i odvezena u bolnicu, a sutradan se vratila kući koju je očistila i pobrinula se za sahranu i putne aranžmane. Bernis Kert piše da joj se samoubistvo Hemingveja činilo nerealnim i novinarima je rekla da je njegova smrt bila slučajna.[51] U intervjuu za štampu pet godina kasnije, Meri je potvrdila da je pucao u sebe.[52] Hemingvejovo ponašanje tokom poslednjih godina bilo je slično ponašanju njegovog oca pre nego što se i on sam ubio;[53] njegov otac je možda imao naslednu hemohromatozu, pri čemu prekomerno nagomilavanje gvožđa u tkivima kulminira mentalnim i fizičkim pogoršanjem.[53] Njegova sestra Ursula i brat Lester su takođe počinili samoubistvo.[54] Na njegovom grobu je nekoliko decenija kasnije napisano sledeće:[55] `Najviše od svega što je voleo je jesen, lišće žuto na pamučnom drvetu, lišće koje pluta potocima, pastrmke a iznad brda, visoko plavo nebo bez vetra, ... Sad će zauvek biti deo njih.` Nasleđe Spomenik Ernestu Hemingveju u Pamploni. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine.[56] Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu.[57] Njegova dečačka kuća, u Oak Parku u državi Ilinois, muzej je i arhiva posvećena Hemingveju,[58] kao i njegova rezidencija na Havani.[59] O njegovom životu 2021. je snimljena trodelni dokumentarna serija Hemingvej.[60][61] Citati Ovako je Hemingvej govorio o životu: Ne postoji prijatelj tako lojalan kao knjiga. Sreća je kod inteligentnih ljudi najređa stvar koju znam. Volim da spavam. Moj život ima tendenciju da se raspadne kada sam budan, znate? Uvek uradi trezan ono što si rekao da ćeš uraditi pijan. To će te naučiti da držiš jezik za zubima. Najbolji način da otkriješ da li nekome možeš da veruješ – jeste da mu veruješ. Sve što treba da uradiš je da napišeš jednu istinitu rečenicu. Napiši najistinitiju rečenicu koju znaš. Ja pijem da bih druge ljude učinio zanimljivijim. Kada ljudi pričaju, slušaj u potpunosti. Većina ljudi nikada ne sluša. Život svakog čoveka se završi isto. Postoje samo detalji kako je živeo i kako je umro koji ga razlikuju od drugih. Nikad ne mešaj pokret sa akcijom. Mačka ima potpunu emocionalnu iskrenost, ljudska bića, iz jednog ili drugog razloga, mogu sakriti svoja osećanja, ali mačka ne može. Moj cilj je da stavim na papir sve što vidim ili doživim, na najbolji i najjednostavniji način. Dela (Knjige izdate nakon 1961. su Hemingvejeva posthumna dela.)[62][63] Matica srpska objavila je Izabrana dela Ernesta Hemingveja 1982. godine. Romani i novele (1926) Proletnje bujice (1926) Sunce se ponovo rađa (1929) Zbogom oružje (1937) Imati i nemati (1940) Za kim zvono zvoni (1950) Preko reke i u šumu (1952) Starac i more (1970) Otoci u struji (1986) Rajski vrt (1999) Istina u svitanje Dokumentarna literatura (1932) Smrt popodne (1935) Zeleni bregovi Afrike (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Pokretni praznik (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Opasno leto (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Pisma (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Antologije (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Zbirke kratkih priča (1923) Tri priče i deset pesama (1924) U naše vreme (Ponovo objavljena 1925. sa četrnaest dodatnih kratkih priča) (1927) Muškarci bez žena (1933) Pobednik ništa ne dobija (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Snegovi Kilimandžara i druge priče (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Priče o Niku (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War (2008) Hemingway on Paris

Dobro očuvano! Autor - osoba Kapor, Momo Naslov Zelena čoja Montenegra : knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši Sarhošu / Momo Kapor Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc : Politika Magazini, 2006 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 219 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] ISBN 86-7712-159-5 (KK; broš.) Napomene Tiraž 20.000 Beleška o piscu: str. 219. „Zelena čoja Montenegra` je knjiga o prijateljstvu crnogorskog vladara knjaza Nikole I Petrovića i Osman-paše Sarhoša, zarobljenog u bici na Vučjem dolu u julu 1876. gde je komandovao turskom artiljerijom. Istovremeno, to je povest o Zuki Džumhuru, jednom od naših najvećih crtača, karikaturista, putopisaca, pripovedača, nekadašnjoj televizijskoj zvezdi i umetniku življenja, i prijateljstvu sa autorom ove knjige sa kojim je 1967. godine napisao i istoimeni filmski scenario o sudbini o sudbini turskog generala. Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG45 (N)

ERNEST HEMINGVEJ PRIPOVETKE Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War

ERNEST HEMINGVEJ PREKO REKE I U ŠUMU Tvrdi povez Izdavač Matica Srpska Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“, како их је назвала Гертруда Стајн. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године. Својим посебним начином писања који карактеришу кратке реченице, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности. Детињство и младост Ернест Милер Хемингвеј рођен је 21. јула 1899. године у Оак Парку у држави Илиноис, предграђу Чикага,[1] од Кларенса Хемингвеја, лекара, и Грејс Хемингвеј, музичарке. Његови родитељи су били добро образовани и поштовани у Оак Парку,[2] конзервативној заједници о којој је становник Франк Лојд Рајт рекао: „Толико добрих цркава за толико добрих људи.“ [2] Када су се Кларенс и Грејс Хемингвеј узели 1896. године, живели су са Грејсиним оцем, Ернестом Халом,[3] по коме су назвали свог првог сина, друго од њихово шесторо деце. Његова сестра Марселин претходила му је 1898, а следе Урсула 1902, Маделајн 1904, Карол 1911. и Лестер 1915.[2] Хемингвеј је похађао средњу школу Oak Park and River Forest High School од 1913. до 1917. Био је добар спортиста, бавио се бројним спортовима - боксом, атлетиком, ватерполом и фудбалом; две године наступао у школском оркестру са сестром Марселин; и добио добре оцене на часовима енглеског језика.[4] Грејс и Ернест Хемингвеј, 1899. година Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Иако га новинарство није дуго задржало, ослањао се на новинарски стил писања; `Користите кратке реченице. Користите кратке прве пасусе. Користите енергичан енглески језик. Будите позитивни, а не негативни.`[5] Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани. Први светски рат У децембру 1917. Хемингвеј је одговорио на позив Црвеног крста и пријавио се за возача хитне помоћи у Италији,[6] након што није успео да се пријави у америчку војску због лошег вида.[7] У мају 1918. испловио је из Њујорка и стигао у Париз док је град био бомбардован од стране немачке артиљерије.[8] Тог јуна стигао је на италијански фронт. Првог дана у Милану, послат је на место експлозије фабрике муниције како би се придружио спасиоцима који су преузимали остатке женских радника. Инцидент је описао у својој нефиктивној књизи `Смрт у поподневним часовима`: „Сећам се да смо, након што смо прилично темељито тражили мртве, сакупили само њихове фрагменте.“[9] Неколико дана касније, био је смештен у Фосалту ди Пјаве. Ернест Хемингвеј у Милану, 1918. година. Дана 8. јула био је тешко рањен минобацачком ватром, вративши се из мензе, доносећи чоколаду и цигарете за мушкарце на првој линији фронта.[9] Упркос ранама, Хемингвеј је помогао италијанским војницима да се повуку на сигурно, за шта је добио италијанску сребрну медаљу за храброст.[10] Тада је још увек имао само 18 година. Хемингвеј је касније рекао за инцидент: `Кад као дечак одете у рат имате велику илузију бесмртности. Други људи страдају; не ви... Онда када бивате тешко рањени тад први пут изгубите ту илузију и сазнате шта вам се може догодити.“[11] Задобио је тешке гелерске ране на обе ноге, оперисан је одмах у дистрибутивном центру и провео је пет дана у пољској болници пре него што је пребачен на опоравак у миланску болницу Црвеног крста.[12] Док се опорављао, заљубио се у Агнес фон Куровски, седам година старију медицинску сестру Црвеног крста. Када се Хемингвеј вратио у Сједињене Државе у јануару 1919, веровао је да ће му се Агнес придружити за неколико месеци и да ће се њих двоје венчати. Уместо тога, у марту је добио писмо са њеном најавом да је верена за италијанског официра. Биограф Џефри Мејерс пише да је Агнесино одбијање девастирало и застрашило младића; у будућим везама Хемингвеј је следио образац напуштања жене пре него што би она могла да га напусти.[13] Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Торонто и Чикаго Хемингвеј се вратио кући рано 1919. године. Пре 20. године, из рата је стекао зрелост која се косила са животом код куће без посла и са потребом за опоравком.[14] Као што Рејнолдс објашњава, „Хемингвеј није заиста могао рећи родитељима шта мисли када је видео своје крваво колено. Није могао да им каже колико се уплашио „у другој земљи са хирурзима који му на енглеском нису могли рећи да ли ће му ампутирати ногу или не.`[15] Хемингвеј у болници Црвеног Крста, 1918. година Када је Хедли Ричардсон дошла у Чикаго у посету сестри Хемингвејевог цимера, Хемингвеј се заљубио. Касније је тврдио: „Знао сам да је она девојка за коју ћу се оженити.“ [16] Хедли, црвенокоса, са „негујућим инстинктом“, била је осам година старија од Хемингвеја.[16] Упркос разлици у годинама, Хедли, која је одрасла са презаштитничком мајком, изгледала је мање зрело него обично за младу жену њених година.[17] Бернис Керт, ауторка књиге `Жене Хемингвеја`, тврди да је Хедли била „евокативна“ у односу на Агнес, али да је Хедли имала детињство које је Агнес недостајало. Њих двоје су се дописивали неколико месеци, а затим су одлучили да се венчају и отпутују у Европу.[16] Желели су да посете Рим, али их је Шервуд Андерсон убедио да посете Париз, пишући писма за млади пар.[18] Венчали су се 3. септембра 1921; два месеца касније, Хемингвеј је ангажован као страни дописник Торонто Стара, а пар је отишао у Париз. О Хемингвејевом браку са Хедли, Мејерс тврди: „Са Хедли је Хемингвеј постигао све чему се надао са Агнес: љубав лепе жене, добар приход, живот у Европи.“[19] Париз Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Ернест Хемингвеј, слика из пасоша, 1923. година Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј у Паризу. Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. У Паризу је склопио бројна пријатељства са тамошњим писцима и уметницима. Ова група истакнутих уметника названа је „Изгубљена генерација“. Неки од ових уметника били су: Езра Паунд, Гетруда Стајн, Френсис Скот Фицџералд, Силвија Бич, Џејмс Џојс, Макс Истмен и други. У Паризу је Хемингвеј упознао славног Пикаса. Хемингвеј је путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. Вратили су се на Кубу пре објаве рата Сједињених Држава тог децембра, када је убедио кубанску владу да му помогне у преуређивању Пилара, који је намеравао да користи у заседи немачких подморница код обала Кубе.[20] Са Хедли је добио сина, Џека Хемингвеја. Ки Вест и Кариби Ернест Хемингвеј и његова жена Паулин, 1927. година Хемингвеј и његова нова жена Паулин отпутовали су у Канзас Сити, где се њихов син Патрик родио 28. јуна 1928. Паулин је имала тешке порођаје; Хемингвеј је измислио верзију догађаја као део `Опроштаја од оружја`. Након Патриковог рођења, Паулин и Хемингвеј путовали су у Вајоминг, Масачусетс и Њујорк.[21] Спремајући се да се укрца на воз за Флориду, примио је вест да му се отац убио.[22] Хемингвеј је био скрхан, пошто је раније писао свом оцу и говорио му да се не брине због финансијских потешкоћа; писмо је стигло неколико минута након самоубиства. Схватио је како се Хедли морала осећати након самоубиства сопственог оца 1903. године и прокоментарисао је: „Вероватно ћу ићи истим путем“.[22] Хемингвеј је имао два сина са Паулин. Шпански грађански рат Године 1937. Хемингвеј је отишао у Шпанију да извештава о шпанском грађанском рату за Северноамеричку новинску алијансу (НАНА), упркос оклевању Паулин да не ради у ратној зони.[23] Хемингвеју се у Шпанији придружила новинарка и списатељица Марта Гелхорн, коју је годину дана раније упознао у Ки Весту. Попут Хедли, Марта је била родом из Сент Луиса, и попут Паулин, радила је за Воуг у Паризу. О Марти, Керт објашњава, „никада му није удовољавала онако као што су то чиниле друге жене“.[24] Гелхорн и Хемингвеј, 1941. година Крајем 1937. године, док је био у Мадриду са Мартом, Хемингвеј је написао своју једину драму, `Пета колона`, док су град бомбардовале франкистичке снаге.[25] Враћао се у Ки Вест на неколико месеци, а затим се два пута враћао у Шпанију 1938. године, где је био присутан у бици код Ебра, последњем републичком штанду, и био је међу британским и америчким новинарима који су једни од последњих напусти битку док су прелазили реку.[26] Четири године је ова веза одржавана у тајности, а онда се развео од супруге, како би се венчао са Мартом. Још један од разлога брачног краха били су њихови различити ставови у вези политичких питања. Паулин је била на страни фашистичког режима, док је Хемингвеј био на страни комунистичких лојалиста.[27] Куба Ернест Хемингвеј ради на роману `За ким звона звоне` Почетком 1939. Хемингвеј је својим чамцем прешао на Кубу да би живео у хотелу Амбос Мундос у Хавани. Ово је била фаза спорог и болног раздвајања од Паулин, која је започела када је Хемингвеј упознао Марту Гелхорн.[28] Марта му се убрзо придружила на Куби и они су изнајмили имање од 6,1 ha (15 acres), удаљено 24 km од Хаване. Паулин и деца напустили су Хемингвеја тог лета, након што се породица поново окупила током посете Вајомингу; када је завршен његов развод од Паулин, он и Марта су се венчали 20. новембра 1940. у Шајену, Вајоминг.[29] Био је згађен када је видео да један његов пријатељ дозвољава мачкама да једу са стола, али је заволео мачке док је био на Куби. Имао их је на десетине, а чак и дан данас, потомци његових мачака су на сигурном, на његовом имању недалеко од Хаване.[30] Гелхорн га је инспирисала да напише свој најпознатији роман `За ким звона звоне`. Дело је постало `најбоља књига месеца`, и продато је пола милиона примерака у року од неколико месеци, номинованo је за Пулицерову награду и, према речима Мејерса, „тријумфално је поново успоставило Хемингвејеву књижевну репутацију.`[31] Други светски рат Хемингвеј је био у Европи од маја 1944. до марта 1945. Када је стигао у Лондон, упознао је дописницу часописа `Time` Мери Велш, у коју се заљубио. Марта је била приморана да пређе Атлантик бродом напуњеним експлозивом јер је Хемингвеј одбио да јој помогне да добије пропусницу за штампу у авиону, а она је стигла у Лондон како би га пронашла хоспитализованог са потресом мозга у саобраћајној несрећи.[32] Ернест Хемингвеј и Бак Ланхам, 1944. година. Била је неемпатична према његовој несрећи; оптужила га је за насилника и рекла му да је „готова, апсолутно готова`.[32] Марту је Хемингвеј последњи пут видео у марту 1945. године, док се припремао за повратак на Кубу[33], а њихов развод је завршен касније те године.[32] У међувремену, замолио је Мери Велш да се уда за њега на њиховом трећем састанку.[32] Хемингвеј је пратио трупе до искрцавања у Нормандији носећи велики завој за главу, према Мејерсу сматран „драгоценим теретом“ и није му дозвољено да оде на обалу.[34] Десантни брод се нашао на видику плаже Омаха пре него што се нашао под непријатељском ватром и окренуо се назад. Хемингвеј је касније написао у Колијеру да је могао да види „први, други, трећи, четврти и пети талас [десантних трупа], лежали су тамо где су пали, изгледајући као тешко натоварени снопови на равном шљунчаном потезу између мора и првог покривача.`[35] Мелов објашњава да, тог првог дана, ниједном дописнику није било дозвољено да слети и Хемингвеј је враћен у Доротеа Дикс.[36] Дана 25. августа био је присутан ослобађању Париза као новинар; супротно Хемингвејевој легенди, он није био први у граду.[37] У Паризу је посетио Силвију и Пабла Пикаса са Мери Велш, која му се тамо придружила; у духу среће опростио је Гертруди Стајн.[38] Касније те године, приметио је тешке борбе у бици код Хуртген шуме.[37] 17. децембра 1944, сам се одвезао у Луксембург, упркос болести, да извештава о биткама. Чим је стигао, Ланхам га је предао лекарима, који су га хоспитализовали због упале плућа; опоравио се недељу дана касније, али већи део борби био је завршен.[39] 1947. године Хемингвеј је награђен Бронзаном звездом за храброст током Другог светског рата. Препознали су да је био „под ватром у борбеним областима како би стекао тачну слику услова“, уз похвалу да је „својим талентом изражавања, господин Хемингвеј омогућио читаоцима да стекну живу слику о потешкоћама и тријумфима војник фронта и његова организација у борби.` [20] Куба и Нобелова награда Хемингвеј је рекао да је „био без посла као писац“ од 1942. до 1945. током свог боравка на Куби.[40] 1946. оженио се Мери, која је пет месеци касније имала ванматеричну трудноћу. Породица Хемингвеј претрпела је низ несрећа и здравствених проблема у годинама после рата: у саобраћајној несрећи 1945. године „сломио је колено“ и задобио још једну „дубоку рану на челу“; У узастопним скијашким несрећама Мери је сломила прво десни, а затим и леви чланак. У саобраћајној несрећи 1947. године Патрик је био рањен у главу и тешко болестан.[41] Хемингвеј је утонуо у депресију кад су његови књижевни пријатељи почели да умиру: 1939. Вилијам Батлер Итс и Форд Мадок Форд; 1940. Ф. Скот Фицџералд; 1941. Шервуд Андерсон и Џејмс Џојс; 1946. Гертруда Стајн; а следеће 1947. године Мек Перкинс, Хемингвејев дугогодишњи уредник и пријатељ.[42] Током овог периода патио је од јаких главобоља, високог крвног притиска, проблема са тежином и на крају дијабетеса - од којих је већина била резултат претходних несрећа и дугогодишњег обилног опијања.[43] Ипак, у јануару 1946, започео је рад на Рајском врту, завршивши 800 страница до јуна.[44] Ернест Хемингвеј са мачком, 1955. година. 1948. године Хемингвеј и Мери отпутовали су у Европу, боравећи у Венецији неколико месеци. Док је био тамо, Хемингвеј се заљубио у тада 19-годишњу Адриану Иванчич. Иванчич је била његова инспирација за дело `Преко реке па у шуму` 1950. године, ког је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Ернест и Мери Хемингвеј у Африци, 1953. година Хемингвеј је затим отпутовао у Африку. 1954. године, Хемингвеј је био готово смртно повређен у две узастопне авионске несреће. Лет за разгледање града изнад Белгијског Конга унајмио је као божићни поклон Мери. На путу да фотографишу Мурчисон Фолс из ваздуха, авион је ударио у напуштени комунални стуб и пао. Хемингвеј је повредио главу, док је Мери сломила два ребра.[45] Следећег дана, покушавајући да дођу до медицинске помоћи у Ентебеу, укрцали су се на други авион који је експлодирао при полетању, а Хемингвеј је задобио опекотине и још један потрес мозга, овај довољно озбиљан да проузрокује цурење церебралне течности.[46] После тога, задесила га је још једна несрећа када је у његовом кампу избио пожар и он је задобио опекотине другог степена.[47] Несреће су довеле до физичког и психичког погоршања. После пада авиона, Хемингвеј је пио јаче него обично да би се борио против болова због повреда.[48] Хемингвеј због повреда није могао да отпутује у Стокхолм на доделу Нобелове награде, али је зато припремио говор који гласи: Писање је, у најбољем случају, усамљени живот. Организације за писце умањују пишчеву усамљеност, али сумњам да побољшавају његово писање. Како јавно расте, тако одбацује усамљеност и често му се посао погоршава. Јер свој посао ради сам, а ако је довољно добар писац, свакодневно се мора суочавати са вечношћу или њеним недостатком.[49] Политичку и економску неправду осудио је у делима „Имати и немати“ и „Пета колона“. У делу „Коме звоно звони“ тематизује проблем губитка слободе.[27] Смрт Пуштен је из болнице крајем јуна и стигао је кући у Кечум 30. јуна. Откључао је подрумско спремиште у коме су се налазиле његове пушке, попео се горе до предсобља предњег улаза и пуцао у себе са „двоцевком сачмарицом коју је толико често користио да је могла бити пријатељ“.[50] Завршио је исто као и његов отац. Мери је позвала болницу, а лекар је брзо стигао у кућу утврдивши да је Хемингвеј „умро од самонанесене ране у глави“. Мери је седирана и одвезена у болницу, а сутрадан се вратила кући коју је очистила и побринула се за сахрану и путне аранжмане. Бернис Керт пише да јој се самоубиство Хемингвеја чинило нереалним и новинарима је рекла да је његова смрт била случајна.[51] У интервјуу за штампу пет година касније, Мери је потврдила да је пуцао у себе.[52] Хемингвејово понашање током последњих година било је слично понашању његовог оца пре него што се и он сам убио;[53] његов отац је можда имао наследну хемохроматозу, при чему прекомерно нагомилавање гвожђа у ткивима кулминира менталним и физичким погоршањем.[53] Његова сестра Урсула и брат Лестер су такође починили самоубиство.[54] На његовом гробу је неколико деценија касније написано следеће:[55] `Највише од свега што је волео је јесен, лишће жуто на памучном дрвету, лишће које плута потоцима, пастрмке а изнад брда, високо плаво небо без ветра, ... Сад ће заувек бити део њих.` Наслеђе Споменик Ернесту Хемингвеју у Памплони. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“. После његове смрти остало је необјављено више прича од којих су две планиране за објављивање 2019. године.[56] Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.[57] Његова дечачка кућа, у Оак Парку у држави Илиноис, музеј је и архива посвећена Хемингвеју,[58] као и његова резиденција на Хавани.[59] О његовом животу 2021. је снимљена троделни документарна серија Хемингвеј.[60][61] Цитати Овако је Хемингвеј говорио о животу: Не постоји пријатељ тако лојалан као књига. Срећа је код интелигентних људи најређа ствар коју знам. Волим да спавам. Мој живот има тенденцију да се распадне када сам будан, знате? Увек уради трезан оно што си рекао да ћеш урадити пијан. То ће те научити да држиш језик за зубима. Најбољи начин да откријеш да ли некоме можеш да верујеш – јесте да му верујеш. Све што треба да урадиш је да напишеш једну истиниту реченицу. Напиши најистинитију реченицу коју знаш. Ја пијем да бих друге људе учинио занимљивијим. Када људи причају, слушај у потпуности. Већина људи никада не слуша. Живот сваког човека се заврши исто. Постоје само детаљи како је живео и како је умро који га разликују од других. Никад не мешај покрет са акцијом. Мачка има потпуну емоционалну искреност, људска бића, из једног или другог разлога, могу сакрити своја осећања, али мачка не може. Мој циљ је да ставим на папир све што видим или доживим, на најбољи и најједноставнији начин. Дела (Књиге издате након 1961. су Хемингвејева постхумна дела.)[62][63] Матица српска објавила је Изабрана дела Ернеста Хемингвеја 1982. године. Романи и новеле (1926) Пролетње бујице (1926) Сунце се поново рађа (1929) Збогом оружје (1937) Имати и немати (1940) За ким звоно звони (1950) Преко реке и у шуму (1952) Старац и море (1970) Отоци у струји (1986) Рајски врт (1999) Истина у свитање Документарна литература (1932) Смрт поподне (1935) Зелени брегови Африке (1962) Hemingway, The Wild Years (1964) Покретни празник (1967) By-Line: Ernest Hemingway (1970) Ernest Hemingway: Cub Reporter (1985) Опасно лето (1985) Dateline: Toronto (2005) Under Kilimanjaro Писма (1981) Ernest Hemingway Selected Letters 1917–1961 (2011–) The Cambridge Edition of the Letters of Ernest Hemingway (2011) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 1, 1907–1922 (2013) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 2, 1923–1925 (2015) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 3, 1926–1929 (2017) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 4, 1929–1931 (2020) The Letters of Ernest Hemingway: Volume 5, 1932–1934 Антологије (1942) Men at War: The Best War Stories of All Time edited, with introduction, by Hemingway, although he is not the primary author. Збирке кратких прича (1923) Три приче и десет песама (1924) У наше време (Поново објављена 1925. са четрнаест додатних кратких прича) (1927) Мушкарци без жена (1933) Победник ништа не добија (1938) The Fifth Column and the First Forty-Nine Stories (1947) The Essential Hemingway (1961) Снегови Килиманџара и друге приче (1969) The Fifth Column and Four Stories of the Spanish Civil War (1972) Приче о Нику (1979) 88 Poems (1979) Complete Poems (1984) The Short Stories of Ernest Hemingway (1987) The Complete Short Stories of Ernest Hemingway (1995) The Collected Stories (Everyman`s Library) (1999) Hemingway on Writing (2000) Hemingway on Fishing (2003) Hemingway on Hunting (2003) Hemingway on War

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Autor - osoba Kafka, Franz, 1883-1924 = Kafka, Franc, 1883-1924 Naslov Proces / Franc Kafka ; prevela s nemačkog Vida Županski-Pečnik Jedinstveni naslov Der Prozess. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG101

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Kafka, Franc Naslov Proces / Franc Kafka ; prevod Zeina Mehmedbašić Jedinstveni naslov ǂDer ǂProzess Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Daily Press, 2003 (Barcelona : Industria Grafica, S.A.) Fizički opis 220 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mehmedbašić, Zeina Zbirka ǂBiblioteka ǂVijesti. XX vijek ; 6 Napomene Prevod djela: Der Prozess Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG138 (N)

Franc Kafka Proces Tvrdi povez Biblioteka izabranih dela Jedan od najznačajnijih romana XX veka. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“. Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate… Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo. Proces (nem. Der Prozess) je roman Franca Kafke objavljen posthumno, 1925. godine. Proces je i ekranizovan od strane reditelja Orsona Velsa sa Entonijem Perkinsom u glavnoj ulozi. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari [...et al] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 191 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Magarašević, Mirko, 1946- = Magarašević, Mirko, 1946- Albahari, David, 1948- = Albahari, David, 1948- Zbirka Reč i misao : ǂkolo ǂ13 ; 315 ISBN (Broš.) Napomene Str. 183-189: Tokovi života u esejima D.H. Lorensa/ Mirko Magarašević. Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 – Eseji Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG135 (N)

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99

Autor - osoba Popović, Vladeta, 1894-1951 = Popović, Vladeta, 1894-1951 Naslov Život i dela Viljema Šekspira / Vladeta Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str., [4] lista s tablama : fotogr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga : Poučnik ; 10 (Karton) Napomene Slika V. Šekspira Bibliografija: str. 320. Predmetne odrednice Šekspir, Viljem, 1564-1616 Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi. Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova. Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena – Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir. Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebljava oblik Vilijam. Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači – Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem. Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika. Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa. Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin. Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu, 1553. godine, koja je bila besplatna, na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature. Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje. Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj. Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583. Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585. Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596. Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj. Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu. Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“. Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu. Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije. Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606 –1607. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom. Šekspir je umro 23. aprila 1616. i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro. U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri. Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada. Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu. Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587, dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor. Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima. Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče. Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje, takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje. Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija. San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva. Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“, šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija. Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba. Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“, čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši – tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije. Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“. Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni. Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli. U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli. U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji, nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti. U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama. U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški. Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba. Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom. Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“. Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena. Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja... MG70

Danilo Kiš Bašta pepeoTvrdi povez sa zaštitnim omotomEdicija Novosti XX vek„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984)PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠAPišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika).Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren.Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju.U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama.O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost.”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi.Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti.„Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.)Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54)*Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”:„Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”.„Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.”„Nemoj da imaš misiju.”„Čuvaj se onih koji imaju misiju.”„Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.”„Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.”Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života.*Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni!”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95).Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće.…Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima.Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature.O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo.Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom.Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji.*U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga:„Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.”(Mudrost Salomonova, 11, 21)Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”.Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”.Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša.”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”).Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188).To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112).Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije.Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181).Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo.Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu.Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu.Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika.Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti.Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti.Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”.Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.9/17

Danilo Kiš Bašta pepeo Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Edicija Novosti XX vek „U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984) PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. „Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54) * Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”: „Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. „Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” „Nemoj da imaš misiju.” „Čuvaj se onih koji imaju misiju.” „Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” „Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: „Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”. Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.

Danilo Kiš Bašta pepeoTvrdi povez sa zaštitnim omotomEdicija Novosti XX vek„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984)PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠAPišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika).Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren.Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju.U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama.O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost.”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi.Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti.„Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.)Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54)*Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”:„Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”.„Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.”„Nemoj da imaš misiju.”„Čuvaj se onih koji imaju misiju.”„Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.”„Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.”Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života.*Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni!”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95).Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće.…Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima.Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature.O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo.Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom.Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji.*U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga:„Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.”(Mudrost Salomonova, 11, 21)Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”.Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”.Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša.”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”).Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188).To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112).Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije.Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181).Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo.Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu.Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu.Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika.Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti.Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti.Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”.Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.9/17

Danilo Kiš Bašta pepeoTvrdi povez sa zaštitnim omotomEdicija Novosti XX vek„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984)PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠAPišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika).Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren.Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju.U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama.O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost.”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi.Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti.„Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.)Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54)*Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”:„Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”.„Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.”„Nemoj da imaš misiju.”„Čuvaj se onih koji imaju misiju.”„Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.”„Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.”Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života.*Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni!”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95).Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće.…Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima.Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature.O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo.Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom.Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji.*U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga:„Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.”(Mudrost Salomonova, 11, 21)Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”.Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”.Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša.”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”).Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188).To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112).Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije.Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181).Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo.Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu.Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu.Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika.Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti.Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti.Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”.Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.9/17

Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Bašta, pepeo / Danilo Kiš Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1990 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 243 str. ; 22 cm Zbirka Izabrana dela Danila Kiša Napomene Tiraž 5000. Najpoznatiji roman Danila Kiša, veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja. „U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984) PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. „Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54) * Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”: „Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. „Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” „Nemoj da imaš misiju.” „Čuvaj se onih koji imaju misiju.” „Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” „Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: „Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”. Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.

Drugo izdanje, omot iskrzan i repariran, unutra dobro očuvano, potpis na predlistu, inače bez pečata, podvlačenja, pisanja... Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Bašta, pepeo : roman / Danilo Kiš Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 223 str. ; 19 cm Zbirka Jugoslovenska proza 1969 ISBN (Karton) Najpoznatiji roman Danila Kiša, veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja. „U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984) PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. „Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). ”Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43-54) * Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”: „Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. „Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” „Nemoj da imaš misiju.” „Čuvaj se onih koji imaju misiju.” „Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” „Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: „Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”. Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci. MG85 (L)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Bašta, pepeo / Danilo Kiš Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1990 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 243 str. ; 22 cm Zbirka Izabrana dela Danila Kiša Napomene Tiraž 5000. Najpoznatiji roman Danila Kiša, veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja. „U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984) PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. „Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54) * Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”: „Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. „Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” „Nemoj da imaš misiju.” „Čuvaj se onih koji imaju misiju.” „Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” „Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: „Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”. Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci. MG59 (L)