Četiri čašice za rakiju, od kvalitetnog izrezbarenog stakla. Set od 4 čaše za rakiju, izrađene od kvalitetnog staklena sa retro rezbarenom šarom. Stižu u pakovanju idealnom za poklon.

PLASTIČNA ČAŠA ZA RAKIJU SHOT 40ML Plastične čaše od tvrde plastike imaju veoma široku primenu u današnje vreme. Sa prelepim dizajnom i formom plastične čaše Duni su idealne za upotrebu u restoranima, kafićima, barovima, otvorenim objektima kao što su bazeni, spa centrima, hotelima. Plastične čaše od polikarbonata su veoma dugotrajne, male težine sa izgledom premium staklene čaše. U ponudi su plastične čaše za vino, plastične čaše za vodu, plastične čaše za žestinu, plastične čaše za pivo, plastične čaše za koktele različitih zapremina. Upotrebom Nipco plastičnih čaša smanjićete troškove i eliminisati razbijanje stakla u vašem objektu. Dostupne su transparent, bele, crne čaše. Preporučeno pranje i sušenje je u sudo mašini. Na taj način će čaše duže vreme zadržati sjaj i transparentnost. Zapremina: 40ml Pakovanje: 50 komada. Proizvođač: Duni. Uvoznik Pandoras doo

Set od 4 čaše zapremine 6cl.

Staklena čaša za rakiju 6/1 15 ml Y2005D ima zapreminu od 15 ml, što je tipična veličina za serviranje rakije ili drugih žestokih pića. Čaša teži oko 59 +/- 5 g, čineći je dovoljno čvrstom da se osećate sigurno dok je držite. Staklena čaša za rakiju 6/1 15 ml je jednobojna i prozirna, što omogućava da vidite boju rakije unutar nje. Staklena čaša za rakiju 6/1 15 ml je savršena za posluživanje rakije u tradicionalnom stilu. Njena mala zapremina čini je idealnom za serviranje manjih količina rakije, a stakleni materijal pruža pravu estetiku za uživanje u ovom tradicionalnom piću.

Set od 6 staklenih čaša za rakiju.

BOCUN KARAFA 500ML PASABAHCE 80113 MISURA BOCUN KARAF 0,5L Opis https://aeondooveleprodajaugostiteljskeopreme.wordpress.com/ Čaše za koktele,vino,rakiju,bokali,čokanji

Kontakt telefon: Tel: +381 611 421 422 Pribor za jelo debljine 4,5 mm Dužina kašike 200 mm Izrađena od nerđajućeg čelika u kvalitetu 18/10 Završna obrada ogledalo Proizvođač Salvineli Italija Dužina kašike 200 mm Izrađena od nerđajućeg čelika u kvalitetu 18/10 Završna obrada ogledalo Proizvođač Salvineli Italija Salvineli Grand Hotel Nož Grand Hotel 9 mm Salvinelli 784 540,00 RSD Pribor za jelo debljina 9 mm U korpu Salvineli Grand Hotel Viljuška Grand Hotel 4 mm Salvinelli 786 480,00 RSD Pribor za jelo debljina 4 mm U korpu Salvineli Grand Hotel Kašičica Grand Hotel Salvinelli 787 228,00 RSD Pribor za jelo debljine 4 mm U korpu Tanjir Ischia Black Round duboki 23 cm cena za 6 komada 3.168,00 RSD U korpu Perfekt nož za stek 324,00 RSD U korpu Tanjir Ischia Black Round duboki 23 cm cena za 6 komada 3.168,00 RSD U korpu Perfekt viljuška za stek 324,00 RSD U korpu Kašika za sarmu 23 cm 168,00 RSD U korpu Nož Grand Hotel 9 mm 540,00 RSD U korpu Hvataljka okrugla 23 cm 192,00 RSD U korpu Viljuška Grand Hotel 4 mm 480,00 RSD U korpu Čaša za rakiju Sylvia 65 ml Bohemia 6 komada 1.470,00 RSD U korpu Tanjir plitki 28 cm Z42 cena za 6 komada 4.032,00 RSD U korpu Tacna crna sa poklopcem f 34 cm 2.340,00 RSD U korpu

Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste Bronštajn je s mukom otključao vrata stana jer su mu ruke neprekidno drhtale. Tek posle nekoliko pokušaja konačno je pogodio bravu. Nesigurnim pokretom ruke naglo otvori vrata i, samo što je ušao unutra, dohvati rakiju. Trgnu poprilično i pogleda na sat. Ako je vero¬vati Bronštajnovim očima, skazaljke su pokazivale tačno dvanaest. Ovoj zemlji je kucnuo poslednji čas. Beč, mart 1938. Nacisti samo što nisu preuzeli vlast. Režim kancelara Kurta fon Šušniga očajnički pokušava da spase zemlju raspisujući referendum o austrijskoj nezavisnosti. Upravo u to vreme nacista na visokom položaju ubijen je pod sumnjivim okolnostima. Inspektor Bronštajn pozvan je na mesto zločina, i dok pokušava da uđe u trag počiniocima i razreši još jedno ubistvo koje je usledilo, predstojeći anšlus Austrije postaje sve izvesniji. Za Bronštajna je to dvostruka borba protiv vremena... Sa Inspektorom Bronštajnom i slučajem ubijenog naciste, Andreas Pitler uspeo je da čitaocu ubedljivo dočara mračnu atmosferu poslednjih časova nezavisne Austrije. „Pitler još jednom dokazuje da je dobar pisac, a način na koji spaja istorijske činjenice i fikciju izuzetno je uverljiv. Priča je smeštena u istorijsko razdoblje i okolnosti koje će biti zanimljive i svim čitaocima koji nisu isključivi ljubitelji krimića, tim pre što će čitajući ovu knjigu uživati u uzbudljivom času istorije.“ Falter „Teško da je moguće zanimljivije opisati istorijsku pozadinu krimića koji je već sam po sebi više nego uzbudljiv.“ Bücherschau Prikaži više

Virak tinktura pomaze kod: – fibroida i endometrioze – pojačanog menstrualnog krvarenja – kod menstrualnih grčeva praćenih bolovima – kod mioma – polipa – cisti – upale jajnika – benignih hiperplazija tkiva Primena se bazira kako na tradicionalnoj dugogodišnjoj upotrebi virka, tako i na naučno potvrđenom delovanju sastojaka virka: antioksidantno, adstringentno, antihemoragično, antidijaroično, antivirusno (HPV) U cilju očuvanja zdravlja, preporučuje se kod različitih ginekoloških oboljenja (krvarenja, poremećaji menstrualnog ciklusa, endometrioze, ciste, sindrom policističnih jajnika, različite hiperplazije tkiva, polipi, miomi i kancer, prolaps uterusa i genitourinarne infekcije). Deluje protiv upala i bakterija. Ova biljka je na dobrom glasu naročito zbog toga što virak čuva zdravlje žene. Možda najbolje ovu biljku opisuje engleski naziv Lady’s mantle (ženski ogrtač). Vrkuta je slavu stekla kao prirodan i najdelotvorniji lek protiv ženskih bolesti. Veliki broj naučnih podataka govori u prilog da se dobar deo ginekoloških operacija i bolesti može izbeći upotrebom virka. Preporučljiva je i kod nemogućnosti začeća tj. lečenja neplodnosti, gde se koristi najčešće u kombinaciji sa konopljikom(Vitex Agnus Castus) i macinom travom. Ova biljka reguliše lučenje ženskih hormona i dovodi u red menstrualne cikluse. Pomaže i kod policističnih jajnika. Prema nekim istraživanjima biljka je delotvorna i protiv raka dojke, hpv i drugih virusa, zatim i bakterija kao što je stafilokok. Pomaže i ublažava tegobe koje prate menopauzu. Pozitivno deluje kod raznih gastrointestinalnih poremećaja (gastritis, gastroenteritis, nespecifična dijareja). Pomaže i za mršavljenje, jer kao dobar diuretik ublažava zadržavanje tečnosti u organizmu i deluje kao prirodni detoksikant i tonik. Kao vrlo dobar dermatik, spolja se koristi kod čira, raznih kožnih oboljenja (ekcem, bubuljice, upala grla, ujed komarca, poremećena vaginalna flora, kandidijaza, leukoreja, cistitisi sl.). Način primene: Preporučena upotreba Virak tinkture za odrasle i decu stariju od 12 godina je tri puta dnevno po 30 kapi u pola case vode pola sata pre jela.

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon AhilaHronikaMeki povezНиколај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1]Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7]У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5]Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3]У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10]Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1]У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5]У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5]НовинарствоЉесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7]Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5]У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16]Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19]Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9]Књижевна каријераЉесков око 1880.Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7]Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9]Главна делаЛесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6]Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5]Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7]Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7]У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25]Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5]Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7]Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5]У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7]Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика.„Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5]Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16]Касне годинеФебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7]У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7]Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31]У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7]У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7]Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5]Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром.Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5]Брак и децаЉесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34]Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35]Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34]Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33]НаслеђеДанас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1]После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23]Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36]Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40]Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon Ahila Hronika Meki povez Николај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1] Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7] У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5] Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3] У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10] Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1] У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5] У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5] Новинарство Љесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7] Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5] У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16] Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19] Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9] Књижевна каријера Љесков око 1880. Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7] Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9] Главна дела Лесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6] Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5] Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7] Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7] У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25] Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5] Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7] Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5] У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7] Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика. „Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5] Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16] Касне године Фебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7] У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7] Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31] У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7] У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7] Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5] Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром. Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5] Брак и деца Љесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34] Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35] Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34] Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33] Наслеђе Данас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1] После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23] Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36] Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40] Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon AhilaHronikaMeki povezНиколај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1]Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7]У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5]Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3]У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10]Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1]У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5]У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5]НовинарствоЉесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7]Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5]У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16]Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19]Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9]Књижевна каријераЉесков око 1880.Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7]Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9]Главна делаЛесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6]Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5]Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7]Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7]У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25]Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5]Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7]Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5]У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7]Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика.„Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5]Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16]Касне годинеФебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7]У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7]Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31]У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7]У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7]Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5]Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром.Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5]Брак и децаЉесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34]Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35]Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34]Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33]НаслеђеДанас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1]После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23]Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36]Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40]Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима