ISIDORA BJELICA SPAS Meki povez Izdavač Laguna Исидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1] Биографија У Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3] Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3] Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис. Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима. Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2] Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана. Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).

PANIKA Desa Muk Mek povez, 20 cm, 236 strana, u dobrom stanju. „Imam već trideset osam godina. I već najmanje deset godina me nijedan muškarac nije pogledao onako...“ „Ja sam kô neka pećina. Sve prazno. Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“ Tamara je rekla: „Tražiš đavola!“ I tako je sve to počelo. Medicinska sestra Vera bliži se četrdesetoj i počinje da je hvata panika da je ono najbolje u životu već prošlo. Njen muž je dosadan, ćerka je ne sluša, posao se sveo na rutinu… nigde uzbuđenja na vidiku. Povrh svega, vidovnjak joj otkriva da postoji muškarac koji razmišlja o njoj, ali se ne usuđuje da joj priđe. Vera počinje da veruje da je samo ljubav izlaz iz ove nepodnošljive situacije i odlučuje da iskorači iz uhodanih staza bračnog života. Ali na putu sopstvenog buđenja ona mora da savlada i nove komplikacije… Desa Muk, najčitanija slovenačka spisateljica, glumica i TV voditeljka, u romanu Panika donosi savremenu priču o potrazi za srećom u kojoj se smeh i suze neočekivano brzo smenjuju. Prema ovom romanu Televizija Slovenije je 2012. godine snimila i istoimeni film.

Kao nova Novica Savić (Gornje Svarče, Blace, 10. novembar 1943 — Beograd, 17. oktobar 2004) je bio srpski dramski pisac, pripovedač i romansijer. Biografija Uredi Rođen je u Gornjoj Svarči u Toplici, gde je proveo rano detinjstvo. Od šeste godiše živi u Beogradu, gde završava osnovnu i Srednju brodarsku školu. Godinu dana provešće radeći na rečnim brodovima, a onda upisuje dramaturgiju na Akademija za pozorište, film, radio i televiziju gde diplomira u klasi profesora Josipa Kulundžića. Kratko je radio u srednjoj školi i bio direktor Narodnog pozorišta u Subotici. Najveći deo radnog veka provodi kao slobodan umetnik. Pisao je televizijske drame i scenarije za igrane i dokumentarne serije i emisije, sarađujući sa gotovo svim televizijama u SR Jugoslaviji, a najviše sa Radio-televizijom Beograd. Istovremeno piše prozu i pozorišne komade koji su izvođeni i objavljivani širom zemlje. Nesklon samonametljivosti i reklamerstvu, u svom radu bio je uglavnom usmeren na anonimne književne konkurse. Nije postojao nijedan prozni, dramski ili televizijski konkurs u SR Jugoslaviji na kojem nije učestvovao i dobio nagradu. Njegove pozorišne komade su režirali: Borislav Gligorović, Branko Pleša, Radoslav Zlatan Dorić, Miomir Miki Stamenković, Slavoljub Stefanović Ravasi, Vladimir Putnik i drugi. Izvedeno mu je i preko sedamdest radio-drama, od kojih je većina emitovana širom Evrope. To ga svrstava među najplodnije stvaraoce u ovoj formi. O njegovom samopregornom radu i posvećenosti književnosti dovoljno govori podatak da je iza njegove tragične smrti ostalo 188 nebjavljenih rukopisa: 92 pozorišna komada, 52 televizijske drame i filmskih scenarija, 31 zbirka kratkih priča i 15 romana. Dela Uredi Proza Uredi Iz blata, iz prašine (kratke priče), I mi smo ljudi (pripovetke), Kaljuga (roman), Otkup (pripovetke), Igrani pozorišni komadi Uredi Pobratim (Narodno pozorište, Beograd), Kako potamaniti gamad (Zvezdara teatar), Krvava teta (Pokrajinsko narodno pozorište, Priština), Spomenik za druga Danila (Narodno pozorište, Zenica), Vozač (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Veliki Mak (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Noć usred dana (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Ne okreći se, sine (Narodno kazalište, Osijek), Objavljene drame Uredi Opet plače, al sad od sreće, Savremena srpska drama, br. 13, Kad onaj tamo umre, Savremena srpska drama, br. 15, Ovde nema lopova, Drama, Beograd, Televizijske drame Uredi Selo bez seljaka, TV serija, 1972. Pucanj u šljiviku preko reke, RTS, režija Zdravko Šotra, 1978. Gradilište, RTS, režija Slobodan Šijan, 1979. Balada o crvenokosom, Televizija Zagreb, Beg, Televizija Zagreb, režija Dražen Piškorić, Snegovi, život i smrt Filipa Filipovića, RTS, režija Miša Radivojević, Vatrogasac, TV Sarajevo, režija Muhamed Mehmedović, 1983. Pogon za preradu voća, TV Sarajevo, režija Milan Bilbija, Dve karte za grad, TV Zagreb, režija Zrinko Ogresta, 1984. Garsonjera, RTS, režija Duda Ćeramilac, Sa 204-272, 1991. Tridesetdva kvadrata, 2002. Nagrade Uredi Nagrada Branislav Nušić za najbolji dramski tekst (trostruki dobitnik za drame „Krvava teta“, „Kad onaj tamo umre“, „Ovde nema lopova“), Radoje Domanović za kratku satiričnu priču (višestruki dobitnik), Nagrada Dana komedije u Jagodini za najbolji komediografski tekst (dvostruki dobitnik: „Noć usred dana“ i „Kako potamaniti gamad“), Pobednik konkursa Narodnog pozorišta u Beogradu povodom 125. godišnjice postojanja (drama „Pobratim“)

Prvo izdanje. Pečatirano, inače dobro očuvano. Autor - osoba Kovačević, Dušan Naslov Sveti Georgije ubiva aždahu / Dušan Kovačević Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga : Atelje 212, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XI, 133 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Draškić, Ljubomir Stevanović, Vidosav, 1942- = Stevanović, Vidosav, 1942- Zbirka Ciklus savremene jugoslovenske drame Napomene Tiraž 4000 Str. IX-[XII]: Dušan Kovačević: Profesionalna dramska radionica / Ljubomir Draškić Str. 115-126: Dušan Kovačević, komediograf i dramatičar / Vidosav Stevanović. „Bolje da umrem nego da mi se nešto desi.“ – Replika iz drame Sveti Georgije ubiva aždahu „Kovačevićeve komedije su napunjene satiričnim eksplozivom, ali se njihov opseg i domet ne iscrpljuju satirom. Nije Kovačević slučajno, ili tek vica radi, jednu od svojih najurnebesnijih komedija nazvao tragedijom. Oni ludaci u Urnebesnoj tragediji, kojima se grohotom smejemo, nisu smešni, nego tragični. U komadu Sveti Georgije ubiva aždahu Kovačević u velike okvire Prvog svetskog rata smešta dramu jednog neobičnog bračnog trougla, koja se prepliće sa ratnom dramom mačvanskih vojnika i seljaka; u toj priči o promašenim i nesrećnim porodicama, i o osujećenim ljubavima, ima melodrame, ima i rodoljubive patetike, ali, što je najvažnije, ima i ironije i humora.“ – Jovan Ćirilov „U istorijskoj melodrami Sveti Georgije ubiva aždahu nema stvarnog izlaza iz lične, društvene, istorijske situacije u kojoj se nalaze junaci – spasli su se samo oni koji su mrtvi, Đorđe i Gavrilo, neprijatelji pomireni u smrti, i u tome je tragička ironija ovog komada.“ – Vladimir Stamenković „Sa Klaustrofobičnom komedijom počinje niz Kovačevićevih društveno-kritičkih, satiričnih drama, pa je tako i Urnebesna tragedija ponela nešto od trenutka u kojem je nastala: histeriju i agresiju pred izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji. Događaji koji obrazuju radnju iskrsavaju kao incidenti svakodnevice i otkrivaju društvenu, moralnu i političku pozadinu naših života u jedno vreme koje je sve samo ne normalno.“ – Zoran Milutinović Dušan Kovačević Najznačajniji savremeni srpski dramski pisac, uz to i romansijer, scenarista, pozorišni i filmski reditelj. Završio je osnovnu školu u Šapcu, gimnaziju u Novom Sadu 1968. i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1973. Radio je kao dramaturg na TV Beograd od 1973. do 1978, docent na Fakultetu dramskih umetnosti od 1986. do 1988, a od 1998. je direktor „Zvezdara teatra“ u Beogradu. Dopisni član SANU od 2000, a redovni od 2009. godine. Bio je ambasador Srbije i Crne Gore, a zatim Srbije 2005–2006. godine u Portugaliji. Njegove najpoznatije drame su: Maratonci trče počasni krug (1973), Radovan III (1973), Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1976) Proleće u januaru (1977), Svemirski zmaj (1977), Luminacija na selu (1978), Ko to tamo peva (1980), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986), Klaustrofobična komedija (1987), Profesionalac (1990), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson, tragedija jedne mladosti (1996), Kontejner sa pet zvezdica (1999), Doktor Šuster (2000), Generalna proba samoubistva (2008), Život u tesnim cipelama (2010), Kumovi (2012), Rođendan gospodina Nušića (2014), Hipnoza jedne ljubavi (2016) Po njegovom scenariju snimljeni su filmovi Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S. Šijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević i B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković), Podzemlje – Underground (1995, režija E. Kusturica), Profesionalac (2003, režija D. Kovačević) i Sveti Georgije ubiva aždahu (2009, režija S. Dragojević). Osim toga autor je nekoliko TV i radio drama i scenarija za TV serije. Napisao je romane Bila jednom jedna zemlja (1995), po kojem je snimljen film Podzemlje – Underground, i Meda peva bluz (2004). Dobitnik je brojnih domaćih i stranih priznanja i nagrada za svoje drame i scenarija: Oktobarska nagrada Beograda; dve „Zlatne arene“ na Filmskom festivalu u Puli za najbolji jugoslovenski film; četiri nagrade Sterijinog pozorja; tri nagrade „Branko Ćopić“ za dramski tekst i scenario, za najbolje humorističko satirično delo i za humor i satiru; nagrada „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji; nagrada „Miloš Crnjanski“; nagrada „Radoje Domanović“, „Zlatna palma“ za najbolji film na Filmskom festivalu u Kanu; dve nagrade za najbolji scenario na Filmskom festivalu u Montrealu; nagrada međunarodnog žirija kritike za najbolji film – FIPRESCI, nagrada „Ivo Andrić“ za ukupan životni doprinos srpskoj književnosti. Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 3.000 predstava koje je gledalo preko 2 miliona gledalaca.. Njegove drame igrane su u preko 130 inostranih pozorišta i prevođene na nemački, engleski, francuski, talijanski, ruski, češki, slovački, grčki, poljski, makedonski, švedski, finski, mađarski, rumunski, bugarski, kineski, slovenački, turski, katalonski, španski, galisijski, portugalski, persijski i hebrejski. Živi u Beogradu. MG2

OČUVANA Prvi njen roman Izdanje: RENDE Beograd, 2004 F: 14x20 cm O: 158 str Mek povez, latinica. Vedrana Rudan Datum rođenja 29. oktobar 1949. u 00: 10 h (72 god.) Mesto rođenja Opatija FNR Jugoslavija Vedrana Rudan (Opatija, 29. oktobar 1949) je hrvatska književnica i kolumnistkinja lista „Nacional“ gde piše kolumnu „Zloće i povrće“. Borac je za ljudska prava. Završila je Pedagošku akademiju u Rijeci – kako sama navodi „srpski ili hrvatski“ i nemački jezik. U životu je, pre nego je postala poznata, radila razne poslove - bila je učiteljica, turistički vodič, sladoledžija, novinar za više hrvatskih novina, urednica na radiju... Poznata po svom nepristrasnom i sočnom jeziku, 1991. je dobila otkaz. Pravosnažnom sudskom presudom je 1993. vraćena na posao ali joj je bilo onemogućeno da radi pa je sama dala otkaz. Godine 2003. odlučila je da će biti književnica. Januara 2009, zbog antisemitske izjave na Dan Holokausta, dobila je otkaz na „Novoj TV“. Piše kratkim, britkim stilom, duhovito, „bez dlake na jeziku“. Uzima u zaštitu one koji su ostali bez posla, sirotinju, ugrožene žene, običan narod. Na meti su joj tajkuni, vlast, bankari, hipokrizija u Crkvi, privatizacija, ulazak Hrvatske u NATO, i mnoge druge. Član je hrvatskog društva pisaca, a knjige su joj prevođene na engleski, nemački, poljski, slovenački, ruski, makedonski, mađarski. Po knjizi „Uho, grlo, nož“ rađene su pozorišne predstave u hrvatskom Teatru 101 i srpskom Ateljeu 212. Knjige „Uho, grlo, nož“ (2002) „Ljubav na poslednji pogled“ (2003) „Ja, nevjernica“ (2005) „Crnci u Firenci“ (2006) „Kad je žena kurva, kad je muškarac peder“ (2007) „Strah od pletenja“ (2009) „Dabogda te majka rodila“ (2010) „Kosturi okruga Medison“ (2012) „U zemlji Krvi i Idiota“ (2013) „Amaruši“ (2013) „Zašto psujem“ (2015) „Muškarac u grlu“ (2016) „Život bez krpelja“ (2018) „Ples oko sunca - Autobiografija“ (2019) UHO, GRLO, NOŽ - Vedrana Rudan Tonka je pedesetogodišnja Riječanka. Ima odraslu ćerku i muža koga namerava da ostavi zbog mladog advokata. Tonka prepričava okolnosti koje su dovele do njene preljube, i osvrće se na ceo svoj život. Naročito na godine srpsko-hrvatskog rata. Tonka je glavna junakinja prve knjige Vedrane Rudan Uho, grlo, nož koja je izazvala veliku `pozornost` naše javnosti i na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu dostigla treće mesto po prodavanosti. Ovaj neveliki roman nije samo kod nas privukao pažnju kritike i čitalaca. U Hrvatskoj, ranije ove godine, njegovo prvo izdanje prodato je za svega nekoliko nedelja.

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

Miroslava Otašević : SPOJNI SUDOVI - Idealistički eseji , Književna omladina Srbije Beograd 1979, str. 86. Očuvanost 3. Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Ilić, Miodrag, 1934- = Ilić, Miodrag, 1934- Naslov Gde je kraj ulice? : kazivanja jednog Beograđanina / Miodrag Ilić Ostali naslovi Gde je kraj ulice Vrsta građe roman Ciljna grupa u Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : JRJ, 1995 (Beograd : Kultura) Fizički opis 376 str. ; 20 cm (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Srpska književnost – romani Mi imamo malo poznatih dela koja na autentičan i upečatljiv način govore o ovom tektonskom potresu koji je zadesio srpsku građansku klasu i o istinskoj individualnoj i kolektivnoj tragici kojom su ta događanja obeležena. Književnom scenom u nas dugo su dominirali pisci rukovođeni lozinkom (primenjenom na građane) – dobili su ono što su i zaslužili! Tek u novije vreme čuli su se autentični glasovi Slobodana Selenića („Pismo/glava”, „Očevi i oci”), kao i Svetlane Velmar-Janković („Lagum”). Ta dela vratila su dignitet žrtvama tretiranim tako često kao „otpad istorije”. Među ova vrhunska dela o sudbini građanstva u nevremenu istorije uključuje se, ja u to čvrsto verujem, i proza Miodraga Ilića. Ovaj roman je uzbudljiv, jedrim jezikom pisan, potresan, ubedljiv, dosledan u svom realističkom oblikovanju građe, human, a biće podjednako blizak i intelektualnoj i manje intelektualnoj publici. – Petar Džadžić MIODRAG ILIĆ, rođen i odrastao u Beogradu, završio je Filozofski i Fakultet dramskih umetnosti. Radio je kao novinar u redakcijama „Večernjih novosti”, „Beogradske nedelje”, „Radio TV revije” i Televizije Beograd, prešavši put od reportera gradske i kriminalističke hronike do komentatora i urednika. Četrnaest godina posvetio je pozorišnoj umetnosti kao upravnik Beogradskog dramskog (1975–1979.) i direktor Drame Narodnog pozorišta (1982–1990.) da bi se vratio u Televiziju Beograd, gde danas radi kao urednik, voditelj emisija i direktor Programa za inostranstvo. Istakao se kao dramatičar, autor 15 pozorišnih tekstova izvedenih na raznim scenama u Beogradu i nekadašnjoj Jugoslaviji. Pisao je komade iz savremenog života („Kameleoni”, „Pred slepim zidom”, „Kafa na u-luci”, „San zimske noći”), istorijske („Kopernik”, „Puč”, „Apis`, „Legenda o zemlji Lazarevoj”), komedije („Nezahvalni Mateja”, „Veštac”, „Pasi”), refleksivno-metaforične („Ilion – iščezli grad”, „Valcer poručnika Nidrigena`). Ostvario je veći broj radio-drama, prevoda sa stranih jezika. pozoriščih kritika i članaka iz oblasti kulture, da bi svojim prvim romanom „Gde je kraj ulice” zakoračio u svet proznog izraza. MG139

Autor: Desa MukŽanrovi: Drama, Komedije, LjubavniPismo: LatinicaBroj strana: 236Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 19. oktobar 2017.„Imam već trideset osam godina. I već najmanje deset godina me nijedan muškarac nije pogledao onako...“„Ja sam kô neka pećina. Sve prazno. Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“Tamara je rekla:„Tražiš đavola!“I tako je sve to počelo.Medicinska sestra Vera bliži se četrdesetoj i počinje da je hvata panika da je ono najbolje u životu već prošlo. Njen muž je dosadan, ćerka je ne sluša, posao se sveo na rutinu… nigde uzbuđenja na vidiku. Povrh svega, vidovnjak joj otkriva da postoji muškarac koji razmišlja o njoj, ali se ne usuđuje da joj priđe. Vera počinje da veruje da je samo ljubav izlaz iz ove nepodnošljive situacije i odlučuje da iskorači iz uhodanih staza bračnog života. Ali na putu sopstvenog buđenja ona mora da savlada i nove komplikacije…Desa Muk, najčitanija slovenačka spisateljica, glumica i TV voditeljka, u romanu Panika donosi savremenu priču o potrazi za srećom u kojoj se smeh i suze neočekivano brzo smenjuju. Prema ovom romanu Televizija Slovenije je 2012. godine snimila i istoimeni film.2/6

Autor:: Desa Muk Žanrovi:: Drama, Komedije, Ljubavni, E-knjige Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 19. oktobar 2017. Broj strana: 236 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm „Imam već trideset osam godina. I već najmanje deset godina me nijedan muškarac nije pogledao onako...“ „Ja sam kô neka pećina. Sve prazno. Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“ Tamara je rekla: „Tražiš đavola!“ I tako je sve to počelo. Medicinska sestra Vera bliži se četrdesetoj i počinje da je hvata panika da je ono najbolje u životu već prošlo. Njen muž je dosadan, ćerka je ne sluša, posao se sveo na rutinu… nigde uzbuđenja na vidiku. Povrh svega, vidovnjak joj otkriva da postoji muškarac koji razmišlja o njoj, ali se ne usuđuje da joj priđe. Vera počinje da veruje da je samo ljubav izlaz iz ove nepodnošljive situacije i odlučuje da iskorači iz uhodanih staza bračnog života. Ali na putu sopstvenog buđenja ona mora da savlada i nove komplikacije… Desa Muk, najčitanija slovenačka spisateljica, glumica i TV voditeljka, u romanu Panika donosi savremenu priču o potrazi za srećom u kojoj se smeh i suze neočekivano brzo smenjuju. Prema ovom romanu Televizija Slovenije je 2012. godine snimila i istoimeni film.

Autor: Desa MukŽanrovi: Drama, Komedije, LjubavniPismo: LatinicaBroj strana: 236Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 19. oktobar 2017.„Imam već trideset osam godina. I već najmanje deset godina me nijedan muškarac nije pogledao onako...“„Ja sam kô neka pećina. Sve prazno. Umorna sam… I onda sam nešto razmišljala: kad bih bila zaljubljena, moj život bi makar imao neki smisao. Ne bi više bio ovako bljutav i ispran. Sigurna sam da bi mi se vratila energija. Sećam se kako je bilo kad sam još bila zaljubljena u Rudija. Mogla sam da studiram, da radim preko omladinske, da izlazim. Sve sam radila s takvom lakoćom i radošću. Nedostaje mi taj osećaj. Volela bih da se još samo jednom zaljubim. Pa ne može moj život već sad da se završi!“Tamara je rekla:„Tražiš đavola!“I tako je sve to počelo.Medicinska sestra Vera bliži se četrdesetoj i počinje da je hvata panika da je ono najbolje u životu već prošlo. Njen muž je dosadan, ćerka je ne sluša, posao se sveo na rutinu… nigde uzbuđenja na vidiku. Povrh svega, vidovnjak joj otkriva da postoji muškarac koji razmišlja o njoj, ali se ne usuđuje da joj priđe. Vera počinje da veruje da je samo ljubav izlaz iz ove nepodnošljive situacije i odlučuje da iskorači iz uhodanih staza bračnog života. Ali na putu sopstvenog buđenja ona mora da savlada i nove komplikacije…Desa Muk, najčitanija slovenačka spisateljica, glumica i TV voditeljka, u romanu Panika donosi savremenu priču o potrazi za srećom u kojoj se smeh i suze neočekivano brzo smenjuju. Prema ovom romanu Televizija Slovenije je 2012. godine snimila i istoimeni film.2/6

Partija karata / Milan Nikolić ; Kriminalistički roman Sarajevo : Džepna knjiga, 1957 , Fizički opis 102 str. ; 17 cm Biblioteka ǂ`Džepna knjiga` ; 73 Očuvanost 3- ; pohabana, Ima potpis ; ima lični štambilj na nekoliko mesta. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Autor - osoba Radulović, Jovan, 1951-2018 = Radulović, Jovan, 1951-2018 Naslov Dalje od oltara / Jovan Radulović ; predgovor Ljubiša Jeremić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1988 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXIII, 181 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Jeremić, Ljubiša, 1938-2018 = Jeremić, Ljubiša, 1938-2018 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 81 ; ǂkolo ǂ81, knj. 538 (Karton) Napomene Str. VII-XXIII: Istorija i legenda u pripovestima Jovana Radulovića / Ljubiša Jeremić. Jovan Radulović (Polača, kod Knina, 29. septembra 1951 – Beograd, 7. mart 2018) bio je srpski književnik i scenarista iz Dalmacije. Njegove pripovijetke, romani i drame vezane su uglavnom za život Srba u Dalmaciji i problematične istorijske odnose između Srba i Hrvata na tom prostoru. Osnovnu školu završio je u Polači, a gimnaziju u Kninu. Započeo je studije književnosti i istorije u Zadru 1970. godine, a 1971. se preselio u Beograd, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Bio je profesor u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji (1977–1979), urednik BIGZ-a (1983–2001) i direktor Biblioteke grada Beograda (2001–2009). Nakon prikazivanja drame Golubnjača (1982/83), bio je na udaru komunističke vlasti SFRJ. Prvi put je odigrana u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1982. godine, koja je nakon zabrane premeštena u SKC u Beogradu. Radulović je pisao i scenarije za TV drame: Vučari Donje i Gornje Polače, Čeličenje Pavla Pletikose, Glava šećera (po pripoveci Milovana Glišića), Nikoljdan 1901. (po drami Sime Matavulja), Stari vruskavac (po pripoveci Svetolika Rankovića), Bora pod okupacijom. Po njegovim delu snimljen je film Braća po materi režisera Zdravka Šotre, koji je snimio i Vučare Donje i Gornje Polače. Pored televizijskih i filmskih scenarija, Radulović je i autor desetak radio drama izvođenih na programima Radio Beograda. Tokom rada u BIGZ-u uređivao je savremenu prozu i istorijsko-memoarsku literaturu (prvo izdanje Istorije Srba Vladimira Ćorovića, Efemeris Dejana Medakovića, Istorija Srpske pravoslavne crkve Đoka Slijepčevića i dr). U dva navrata biran za člana Predsedništva (Uprave) Udruženja književnika Srbije, a kraće vreme vodio i uređivao tribinu „Francuska sedam“. Dela su mu prevođena na engleski, ruski, ukrajinski, italijanski, nemački, švedski, mađarski i makedonski jezik. Nagrade Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu pripovedaka Ilinštak, 1979 – oduzeta. Nagrada „Sedam sekretara SKOJ-a”, Zagreb 1980. Nagrada „Lazar Vučković”, za pripovetke, 1988. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu pripovedaka Dalje od oltara, 1988. Andrićeva nagrada, za knjigu pripovedaka Dalje od oltara, 1988. Nagrada za najbolju dramsku seriju na Danima JRT-a, Neum 1989. Nagrade Udruženja čehoslovačkih umetnika za najbolji scenario, na festivalu „Zlatni Prag”, 1989. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramu Golubnjača, 1991. Nagrada „Gračanička povelja”, 1991. Oktobarska nagrada grada Beograda, za Drame, 1993. Nagrada „Braća Micić”, za knjigu Po srpskoj Dalmaciji, 1994. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Prošao život., 1998. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Prošao život., 1998. Nagrada „Zlatni suncokret”, za roman Prošao život., 1998. Nagrade „Matija Ban”, 2001. Nagrada „Kočićevo pero”, 2001. Nagrada „Deretina knjiga godine”, za knjigu Stare i nove priče, 2002. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za roman Od Ognjene do Blage Marije, 2008. Nagrada „Danko Popović”, za knjigu pripovedaka Sumnjiva sahrana, 2013. Predstava Golubnjača proglašena je za najbolju na Festivalu Alpe-Adrija (Nova Gorica, SR Slovenija, 1983). Žiri RTS i „Večernjih novosti“ izabrao je Golubnjaču među dvanaest najboljih drama napisanih na srpskom jeziku od 1944. do 1994. godine. Djela Pripovetke Ilinštak (1978) Golubnjača (1980) Dalje od oltara (1988) Izabrane pripovijetke (1995) Zamka za zeca (priče za decu, 1998) U Islamu Grčkom (1999) Idealan plac (2000) Najlepše pripovetke Jovana Radulovića (po izboru Dušana Ivanića, 2001) Stare i nove priče (2002) Nema Veronike i druge priče (2005) Mama vrana, tata vrana i deca vrane (2006) Izgubljeni toponimi (2007) Uroniti u maticu života (2009) Sumnjiva sahrana (2012) Romani Braća po materi (1986) Prošao život (1997) Od Ognjene do Blage Marije (2008) Drame Golubnjača (1982) Učitelj Dositej (1990) Televizijski i filmski scenariji (knjiga, 2004) Bora pod okupacijom (2006) Nebo visoko a zemlja tvrda / Oj pekarske duge noći (dve TV drame iz zaostavštine, 2021)[2] Eseji, dokumentarna proza Po srpskoj Dalmaciji (1995) Zrna iz pleve (2007) Slučaj Golubnjača – za i protiv (zbirka dokumenata, 2008) Knjiga razgovora Ostaje priča (razgovori sa Milošem Jevtićem, 1999) Televizijski i filmski scenariji[3] Vučari Donje i Gornje Polače (1978) Čeličenje Pavla Pletikose (1980) Braća po materi (adaptacija autorovog romana, 1988) Glava šećera (adaptacija pripovetke Milovana Glišića, 1991) Svirač (adaptacija pripovetke Svetolika Rankovića, 1998) Nikoljdan 1901. (adaptacija drame Sime Matavulja, 1998) Stari vruskavac (adaptacija pripovetke Svetolika Rankovića, 2000) Polača – Okvil (2004) Bora pod okupacijom (2006) MG134

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Meki povez Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Milovan Vitezović Odbrana duše Tvrdi povez sa zaštitnim omotom O autoru Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Milovan Vitezović Srce me je otkucalo Izabrani aforizmi Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Autor - osoba Desnica, Vladan, 1905-1967 = Desnica, Vladan, 1905-1967 Naslov Proljeća Ivana Galeba : igre proljeća i smrti / Vladan Desnica Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1982 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 378 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Petrović, Miodrag Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 326-327 (Broš.) Napomene Tiraž 10.000 Str. 371-378: Izvan svakog obrasca / Miodrag Petrović. Priča Ivana Galeba je, zapravo priča o vremenu i o onom ja ko-je je nestalo u tom vremenu. Vladan Desnica (1905–1967) je nastojao da pronađe najbolji oblik za tu priču. Otuda mu se nametnula potreba da i čitaoca uvede u probleme vezane za pričanje priča, pošto je samo na taj način mogao da mu pokaže koliko je „šta” u književnosti suštinski vezano za „kako”. Time je Desnica došao u priliku da svoj roman izgradi kao modernu književnu tvorevinu koja neke od najvažnijih ideja u tzv. naukama o čoveku pretvara u romaneskno gradivo na jedinstven način – tako što ih „potapa“ u dramu i tragediju umetnika koji ostaje bez svega, sa jedinim uporištem u uspomenama, u svesti da je mnogo toga bilo i da on to mora da uvede u priču, pošto je priča jedini način da se sačuva ljudsko osećanje i ona životna podloga koja ga je izazvala, koja mu je dala sadržaj. Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 – Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti. Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića (oko 1635–1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice. Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850–1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818–1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr. Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori. Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi. Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika. Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu. 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen. Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd.). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jedan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine. Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”. Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog. On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece. Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze. Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu. Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti. Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice. Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950. Olupine na suncu, Zagreb, 1952. Koncert, scenario za film, 1954. Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955. Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956. Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956. Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957. Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959. Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961. Sabrana djela I–IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979. Progutane polemike, Beograd, 2001. Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005. Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006. MG104

Izdavač: GRO Dimitrije Davidović, Smederevo Godina izdanja: 1985. Povez: Broširan sa klapnama Format: 21 cm Broj strana: 200 Stanje: Veoma dobro Живорад Жика Лазић рођен је 28. децембра 1933. године, у селу Лугавчина, у близини Пожаревца. Српски сценариста и писац Живорад Жика Лазић преминуо је 13. септембра 2009. године, у Београду, у 76. години, после краће и тешке болести. Мати га је узела за руку и из села одвела у Београд на школе где је положио велику матуру и студирао психологију на Филозофском факултету. Отац је Марије и Милоша. Аутор је сценарија за многе култне серије српске кинематографије, међу којима су „Музиканти“, „Љубав на сеоски начин“, „Грађани села Луга“, „Докторка на селу“ и ,,Сељаци”. Творац је и неколико сценарија за игране филмове, а комади по мотивима његових историјских романа извођени су на сцени Народног позоришта у Београду. У српској књижевности појавио се први пут са књигом приповедака ,,Путем поред реке” 1957. године. Након свог првенца објавио је још двадесетак књига, романа и збирки приповедака. Аутор је сценарија за неколико играних филмова, а комади по његовим историјским романима играни су на сцени Народног позоришта у Београду. Превођен је на седам светских језика (енглески, немачки, руски, дански, бугарски и друге). Из штампе му је изашла и књига ,,Скаске о вожду”. Радио је и као новинар у листу Интервју, Илустрованој политици, НИН-у и Дуги а хонорарно је писао за Политику и Вечерње новости, трагајући за идеалним главним уредником, али, причао је, у својој новинарској каријери није га срео… Добитник је многобројних награда. Фебруара, ратне 1993. године, био је један од првих ратних извештача, који се директно из београдске Кнез Михаилове улице упутио на прву линију фронта, вођен искључиво својом професионалном етиком, патриотизмом и жељом да буде тамо где нико други од његових колега није имао ни жеље, ни храбрости да oде. У Лугавчини, родном месту и завичају сценаристе и књижевника Живорада Жике Лазића је откривена спомен плоча на његовој кући, у којој је проводио последње године живота. У договору са пишчевом родбином, у школи у Лугавчини је уређена спомен соба „Кутак Жике Лазића“ где су се за почетак нашли пишчев радни сто, писаћа машина и део библиотеке. Иницијатива за постављање плоче потекла је од Боре Милошевића, дирктора Основне школе „Бранко Радичевић“ у Лугавчини, чији су ученици, тим поводом, припремили пригодан програм. „У Србији села умиру, што не значи да Срби не воле село. Истина је да га воле, али на малом екрану, а то је ипак гаранција његове будућности”, шаљиво је говорио Жика Лазић. Драма Жике Лазића ,,Књажев секретар“ премијерно је изведена у Народном позоришту у Београду 1970. године. Вредности овог Лазићевог штива оновремена позоришна критика и публицистика нису уочиле. Драми је спочитавана фрагментарност, структурна нецеловитост, сценска спектакуларност и потчињеност целог текста лику књаза Милоша. Међутим, истиче се ваљаност фељтонистичке основе комада, сматрајући да је било потребно да се у репертоар врати историјска драма. Повест о секретару кнеза Милоша, Алекси Поповском, који је, како то описује Жика Лазић, главом платио забрањену љубав, мелодрамском основом скрива праву тему на којој писац у време настанка драме није смео да инсистира. Реч је о владавини тиранина који управља земљом не поштујући ни Божије, ни људске законе, ослањајући се на батинаше, удворице и доушнике које промовише у дворску камарилу. Жика Лазић је у личности кнеза Милоша нашао самодршца, али је желео да избегне сваку могућну алузију на актуелни режим, па је отуда позвао у помоћ историјске личности као што су Вук Караџић, Јоаким Вујић и други. У књизи ,,Карађорђе којекуде” од заборава је отргао историјске чињенице, јер наши савременици мало памте трагове историјских збитија. У рано доба телевизије дешавало се често да градске улице опусте због важног ТВ преноса фудбалске утакмице или пак кад се приказује нека серија. Догађало се то и када су приказиване серије ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Нису то људи само волели да гледају, него су се баш због ових серија бунили и партијски другови и борци у једнопартијском времену. Писац тих серија Живорад Жика Лазић је објавио, поводом 200 година од српског устанка, књигу ,,Скаске о Вожду”. Лазић, за кога су својевремено многи говорили да је један од најбољих приповедача и романсијера ,,стварносне прозе” (написао је, између осталог кнјигу приповедака ,,Путем поред реке”, те романе ,,Књажев секретар“, ,,Убише књаза“, ,,Ни књаз ни краљ - Повест о Николи Пашићу“, ,,Туђа жена” и ,,Давид луталица”), теме о Карађорђу увек је радо обрађивао. О Карађорђу је написао више текстова још 1979. године. Биле су то путописне репортаже. Занимала га је она друга страна Вождовог живота, а она је у скаски, легенди, машти. Зато је између корица ове књиге сместио и љубавни роман. Ту су и друге слике из његовог свакодневног живота. Најављивана је и његова серија о Николи Пашићу. Серију је завршио на време и одавно, али је остала да чами у фиокама РТС-а са 20 једночасовних епизода. Пола века српске историје са свим личностима тога доба присутни су у серији. - То је најбоље што сам написао као сценариста, казао је Живорад Жика Лазић и додао: ,,Можда је то ипак мало неумесно упоређивати са оним серијама као што су ,,Музиканти” и ,,Грађани села Луга”. Добио сам за серијал о Пашићу хонорар, али би ми било драже да сам угледао на малим екранима историјске ликове оживљене и разигране. Увек сам добијао исти одговор - нема пара, испричао је Лазић.