Radio i Tv drama,SK 25,Vasilije Popovic,Nolit 1987,453 strane,nova 39

Stojan Srdić : MOJE DETE I DRUGE DRAME, Dijak 2019, str. 292. Očuvanost 4. СТОЈАН СРДИЋ је рођен 20. 9. 1950. у Меденим селиштима код Гламоча, у бившој Босни и Херцеговини. Романи: Облаци и змије (“Гутенбергова галаксија”, 2003) , Крилати мачак, роман за децу (“Букленд”, 2007). Књиге приповедака: Праревачка шума (“Просвета”, 1988) Људи у пиџами (“Глас српски”, 2001) Књиге песама: Житије (“Књижевне новине”, 1988) Улица (“Рад”, 1993) Кућа и около ње (“Рад”, 1995) Медена селишта (“Српска књижевна задруга”, 1987) Ћопави људи (“Коцићева задужбина”, 2000) Драме: Микулина женидба (часопис “Сцена”, 1988) Ћопави људи (часопис “Видици”, 1988), Максим (“Савремена српска драма 24” 2005). Драма Анђео са веранде, награђена – “Нушићева награда за 2005’’ објављује се први пут у овој хрестоматији. Драма Грч, (Савремена српска драма бр. 30/2007) ТВ драме: Пси долазе (откуп на Конкурсу за тв драму телевизије Загреб, 1984). Радио-драме (снимљене и емитоване): Бујица, 1984. године, Радио Београд; Магла, 1984. године, Радио Београд, 1985. године, Радио Скопље, 1986. године Радио Берлин. Стоје времена (Радио Београда) емитована на више страних радио станица; Игра, 1987. године, Радио Београд; Ждрело, 1987. године, Радио Београд; Сеобе, 1988. године, Радио Београд; Тишине косова, 1989. године, Радио Београд (Исте године издата аудио-касета са истим називом) “ПГП” Радио-Београд; Сахрана, 1990. године, Радио Сарајево; Јаук Стамене Срдић, 1991. године, Радио Београд; Исус или онај који ће се родити, 1991. године, Радио Београд; Ћопави људи, 1991. радио Нови Сад; Максим Црнојевић 1994. године, Радио Београд; Гламочко немо коло, 2002. године, Радио Београд. Драмски студио “Мирко Таталовић-Ћира” , Нова Пазова, априла 2007. поставио је драму Микулина женидба, у режији Слободана Ћустића. На фестивалу радија у Охриду 1985. године радио-драма Магла осваја прву награду. Исте године на ПРИ ИТАЛИЈА у Каљарију, ова радио-драма заузима друго место. Радио-драме су му превођене и емитоване на више страних језика. Поезију и прозу објављивао је у многим значајнијим књижевним часописима. Радови су му заступљени у неколико антологија поезије и прозе. Члан је Удружења драмских писаца Србије од 1987. године, а Удружења књижевника Србије од 1990. године. Живи и ради у Београду као самостални уметник.

MIRJANA KODŽIĆ ZATONI Tvrdi povez Izdavač Minerva Subotica `Zatoni` su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je `razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene` Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.

ISIDORA BJELICA PRINCEZE DI MONTENEGRO Meki povez Povijena ivica korice Исидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1] Биографија У Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3] Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3] Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис. Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима. Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2] Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана. Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).

Izdavač:BDR MEDIA Beograd Broj strana:234 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 21 x 15 cm Godina izdanja:2023 Odlično očuvana knjiga,nova, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Bestseler Nore Roberts – Godina prva Nakon što se porodica vratila sa proslave Božića iz rodnog sela u škotskim visovima, niko od njih nije bio svestan da su nosioci užasnog virusa koji će biti nazvan pošast, i koji će za samo nekoliko dana odneti živote milijardi ljudi. U Njujorku, dok su se mnogi razbolevali i umirali, širili su se teror i ludilo. Međutim, bilo je i onih koji su bili imuni – nisu znali zašto, niti kako, ali bili su otporni na virus, i morali su da pobegnu od ludila dok su još imali priliku... Maks Felon i Lana Bingam su bili među njima; kao i novinarka Arlis i njena asistentkinja Fred, koje su radile u lokalnoj TV stanici. Dok su u tako malim grupama bežali iz Njujorka – i doktorka Rejčel, bolničar Džona i Kejti sa svojim tek rođenim bebama – nailazili su na ulicama samo na užase i zlo. Niko od njih nije znao gde će završiti, pa čak ni hoće li preživeti... Magija koju su pojedini osetili u sebi bila je ispunjena svetlošću, ali bilo je i onih koje je obuzela tama. Putnici su morali da paze kome veruju. Šta će se desiti i hoće li uspeti da se snađu u jednom sasvim drugačijem svetu, svesni činjenice da onaj stari više nikada neće biti isti? Godina prva je počela…

ROĐENI MRTVI Eva Ras Politika, Narodna knjiga-2006 Numerisane price prolaznika Tvrdi povez, format: 12,5x20,5 cm, 240 strana, cirilica! Ева Рас (право име Ева Марија Балаш-Стевић) је српска глумица, сликарка и књижевница. По националности је мађарска Јеврејка. Ева Рас (Суботица, 1. јануар 1941) српска је глумица, сликарка, књижевница и драматуршкиња. Ева Рас је глумачку каријеру почела шездесетих година 20. века, играјући претежно у филмовима Црног таласа. Највећу популарност доживела је управо у тој декади, и то захваљујући остварењима Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ и Биће скоро пропаст света. Расова је позната као прва југословенска глумица која се обнажила испред објектива. Тако је забележена прва домаћа еротична сцена, у којој Ева са црном мачком, а без ичега на себи, лежи у постељи. У каријери дугој више од шездесет година, Расова је одиграла неколико стотина улога. Прва је добитница Награде „Царица Теодора”, као и Великог печата за животно дело, Југословенске кинотеке. Глумица је пажњу млађих генерација привукла као интернет-феномен, првенствено због свог бешћутног и безобзирног говора, у коме се не обазире на уобичајене норме пристојног изражавања, а и због анегдоте о жустром сукобу са Јосипом Брозом Титом. Она је позната и као сликарка и књижевница, чија су дела уживала наклоност критике и била преведена на неколико језика. Биографија Рођена је као Ева Марија Балаш Вагнер, од мајке Марије Балаш и оца Роберта Вагнера, мађарских Јевреја. По завршетку гимназије долази у Београд са жељом да упише сликарство, али не успева у томе и одлучује да да се опроба на пријемном за глуму, који је успешно и положила. Дипломирала је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1963. године, у класи Мате Милошевића. У својим тридесетим годинама, опробава се и као књижевница па 1972. године издаје своју прву књигу `Немој да гракћеш за мном на степеништу да сам најлепши`. Након тога уписује драматургију на Факултету драмских уметности, коју успешно и завршава. Са мужем Радомиром Стевићем Расом, сликаром и графичарем, 1964. је основала Театар националне драме, где су се изводила дела искључиво домаћих писаца. Имали су ћерку Круну.[1] Између осталих, играла је и у филмовима Душана Макавејева, Александра Саше Петровића, Живка Николића, Емира Кустурице, Ђорђа Кадијевића, Срђана Драгојевића.., као и у ТВ-серијама Синише Павића. Са филмом Душана Макавејева „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“ (1967) постигла је светску славу и једна је од првих глумица са ових простора која се скинула на филму.[2] По многим филмским критичарима и теоретичарима, најбољу улогу је остварила играјући Гоцу у филму Александра Саше Петровића „Биће скоро пропаст света“ (1968). Играла је у великом броју мађарских филмова, које су режирали: Ливија Ђармати, Јанош Роза и Ференц Кардош. Написала је бројне романе, збирке приповетки и песме, новинске репортаже у недељнику `Чик`, колумне у листу `Политика`, организовала сликарске изложбе. Говори енглески и мађарски језик. Добитница је многих значајних награда у земљи и иностранству, како за глуму тако и за књижевност.[3] Била је учесница треће сезоне ријалити програма Фарма 2010. године.[4] Португалски редитељ André Gil Mata снимио је филм `Како сам се заљубио у Еву Рас`, на основу њене каријере. Дана 29. 6. 2021. године, поводом Видовдана, добитница је Златне медаље за заслуге.[5] Књижевност Као писац, дебитовала је 1972. са књигом Немој да гракћеш за мном на степеништу да сам најлепши. Шест година касније издаје једноглави роман „Сива жена“ (1978). Објављивала је романе, збирке приповедака и поезију. Четири књиге су јој преведене на енглески језик[6] а једна на мађарски. Списак књига: Немој да гракћеш за мном на степеништу да сам најлепши (1972) Сива жена (1978) У дивна давна времена Кад ми мама купи паре Причајте нам о Малармеу ... Петла на пањ... (пун назив: Положила сам главу петла на пањ, стала ногом на крило и замахнула секиром, затим копрцајуће тело одбацила далеко од себе а крваву главу хитнула преко плота против урока[7]) Кућа на продају Рођени мртви Са врха месечеве планине гледала сам свој округли гроб Born dead Са Евом у рај Сребрна постеља У арени Cock on the block Bed of Silver Дивљи јагањци (Београд, Народна књига 2007) Девојка коју нису научили да каже не (2009) Тито без холивудизовања (ЗОГРАФ, НИШ 2010) Vad báranyok (Budapest, Timp kiadó 2011) Бадерисани Екрем и Ева (Evro-Giunti 2011) Србијо, љубави моја (Jugart 2016) Сликарство Сликарством се бави од средине осамдесетих година 20. века. Од техника користи пастел, акрилик и комбиноване технике. Излагала је на групним и самосталним изложбама. Често учествује у сликарским колонијама. Сврставају је у сликаре наивне и маргиналне уметности. Дела: Монахиња Јефимија Елохим у Книћу Месечева планина на Мадагаскару Пастел Светлости севера Другога дана Ана Карењина Сан се не снио Св. Ђорђе на плавом коњу Овим шором, хеј, овим шором Божија светлост Награде Књижевне награде „Женско перо“ (2001) „Кочићева књига“ (2003) „Златни хит либер“ (2003) „Самсунгова награда“ (2003) „The Man Booker International People`s Prize - 2005“ Успон године (Нови Сад 2005) „Златан прстен“ 2007 Скопље „Награда Бејахада 2007“ Опатија „Пламен страсти“ награда Горког листа, Београд 2010 Международна награда „Мелнишки вечери на поезията“, България 2012 Награда „Данило Киш“ за рукопис романа „Галактичка Јеврејка“ на 62. наградном конкурсу СЈОС (Савез јеврејских општина Србије) 2018 Глумачке награде Царица Теодора, за улогу у филму Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ, на Филмским сусретима у Нишу (1967) Плакета Ћеле кула - трећа награда за женску улогу у филму Биће скоро пропаст света, на Филмским сусретима у Нишу (1969) Златни лептир у Мађарској, поводом прославе стогодишњице филмске уметности (1996) Велики печат Југословенске кинотеке за животно дело (2001). Награда Александар Лифка, за изузетан допринос европској кинематографији, на Филмском фестивалу у Палићу (2005) Златни прстен за културну и научну афирмацију (2007)

Mirjana Kodžić ZatoniTvrdi povezIzdavač Minerva Subotica`Zatoni` su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je `razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene`Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet.Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.5/3

"Zatoni" su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je "razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene" Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.

Mirjana Kodžić ZatoniTvrdi povezIzdavač Minerva Subotica`Zatoni` su prvo književno delo Mirjane Kodžić, a nastali su tokom 1956 i 1957 godine kada je `razočarana pozorišnom atmosferom sezonu provela van scene`Mirjana Kodžić je poznata srpska pozorišna i filmska glumica, rođena je u Beogradu 30. jula 1928. godine i umrla 18. jula 2004. godine. Završila je dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet.Debituje u Narodnom pozorištu sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana.5/3

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

AUTOR : Ranko Marinković IZDAVAC : Znanje, Zagreb, 1980 PREDMET : Roman SERIJAL : Hit : biblioteka moderne literature Kolo 16 ; Sv. 93 Latinica Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/2

Jovan Radulović Dalje od oltara Meki povez Izdavač Bigz Јован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације. Биографија Његове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору. Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009). Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду. Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда. Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“. Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „ Француска седам“ .Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/1

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/2

Jovan Radulović Dalje od oltara Meki povez Izdavač Bigz Јован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације. Биографија Његове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору. Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009). Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду. Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда. Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“. Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „ Француска седам“ .Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/1

Milivoje Jeftić: O JEZIKU TVO(JE)M(U) I MO(JE)M(U), Oslobođenje Sarajevo 1985, str. 137. Priručnik i primeri o pravopisu novinske kuće Oslobođenje Sarajevo, pravopisni saveti, lektorisanje, jezička pitanja. Očuvanost 3+. Milivoje Bato Jeftić - jedan od dobrih duhova nekadašnjeg Sarajeva U Vancouveru je 10. januara, pet-šest minuta iza ponoći, preminuo Milivoje Jeftić, sarajevskoj raji znan kao naš Bato Jeftić, naš legendarni profa. Bato je rođen 28. juna 1931. godine u Bosanskom Miloševcu kod Zvornika. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik, a majka učiteljica. Jako čestiti ljudi! Kad je imao samo dvije godine ostao je bez oca, te sa majkom Marom dolazi u Sarajevo u kojem ostaje sve do 2002. Dakle, u Sarajevu je proveo skoro sedamdeset godina i odavno postao naš dragi i izuzetno poštovani Sarajlija, da ne kažem jedan od “zaštitnih znakova” onog urbanog Sarajeva i njegova unikatnog duha što ga se sada samo sjećamo. Sa sjetom. Bato je diplomirao književnost i srpsko-hrvatski jezik davne 1956. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Godinama je radio kao profesor u Učiteljskoj školi, te u Petoj gimnaziji, a od 1980. godine je radio u “Oslobođenju” kao šef lektorske službe. Cijeli rat je proveo u Sarajevu, a na pamet mu nije padao da iskoristi neku šatro “novinarsku akreditaciju” s kojim su tada švercovali neki “vrli novinari” i napusti grad. Kraj rata je dočekao je u Sarajevu, a odmah po osnivanju je postao član Kluba intelektualaca 99. JEFTIĆ BATO, MILIVOJE, je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na dva odsjeka: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik (1956) i srpskohrvatski - hrvatskosrpski jezik i istorija jugoslovenskih književnosti. Magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Predavao u sarajevskim srednjim školama: Zubotehničkoj, Ekonomskoj, Učiteljskoj i Petoj Gimnaziji. Bio savjetnik za srpskohrvatski - hrvatskosrpski jezik u Prosvjetno - pedagoškom zavodu u Sarajevu i predavao na katedri za razrednu nastavu Pedagoške akademije u Sarajevu. Radio kao urednik lektorske službe u listu Oslobođenje; bio jugoslovenski lektor i predavao lingvističku stilistiku na Univerzitetu `Kliment Ohridski` u Sofiji. Radio kao stalni saradnik u Zavodu za izdavanje udžbenika u Sarajevu (recenzent mnogih udžbenika); objavljivao članke iz oblasti nastavne prakse i primijenjene lingvistike; emitovano mu je petnastak predavanja na Radio Sarajevu; bio je lektor u nekoliko bh. časopisa; i lektor TV i pozorišnih drama i dugometražnih filmova. Rukovodio nastavnim centrom za obuku nastavnika maternjeg jezika u Sarajevu. Izdao priručnik za novinare: `O jeziku tvo(je)m(u) i mo(je)m(u)` , NISRO Oslobođenje, 1985. Dobitnik nagrade fonda otvoreno društvo BiH za najbolju knjigu eseja 1999 godine `Jezik za protektorat`, Bosanska Knjiga, 2000. Poslije rata povremeno se javljao u Oslobođenju, Bosanskoj vili i Reviji slobodne misli, časopisu Asocijacije nezavisnih intelektualaca, Krug 99 čiji je i član. Aktivni je učesnik mnogih kongresa slavista, simpozijuma i drugih filoloških sesija.

Joža Horvat : CRVENA LISICA, August Cesarec Zagreb 1985, tvrdi povez, omot, str. 224. Roman. Prvo izdanje ovog romana objavljeno pod imenom Ni san ni java. Očuvanost 4. Horvat, Joža, hrvatski pripovjedač i putopisac (Kotoriba, 10. III. 1915 – Zagreb, 26. X. 2012). Studirao pedagogiju, filozofiju i književnost na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Drugi svjetski rat proveo je kao aktivni antifašistički borac. Od 1945. bio je član uredništva časopisa Republika, radio kao tajnik Matice hrvatske, poslije djelovao kao profesionalni književnik. Dva je puta, 1965. i 1973., brodovima Besa i Modra lasta putovao oko svijeta, što je postalo temom njegovih putopisa. Objavio roman Sedmi b (1939), a tijekom i nakon II. svjetskog rata pisao duhovite crtice i pripovijesti o ratnom i mirnodobnom životu (Za pobjedu, 1945; Prst pred nosom, 1947; Pripovijetke, 1951; Rasprodaja savjesti, 1957; Ni san, ni java, 1958; Abeceda ludih želja, 1960). U ratnome romanu Mačak pod šljemom (1962), po kojem je snimljena i istoimena TV serija, kreirao lik izvana gruba, a osjećajna junaka iz naroda. Najznačajnija su mu djela putopisi: brodski dnevnik Besa (1973) i Molitva prije plovidbe (1995), u kojoj spaja različite žanrovske obrasce (putopis, esej, lirska proza, anegdota, autobiografski zapis) i uobličava putopisnu retrospektivu svih svojih plovidba. Doživljaji s putovanja morem teme su i romana za djecu i mladež, Operacija »Stonoga« (1982) i Waitapu (1984). Mladima su namijenjeni i romani Dupin Dirk i lijena kobila (1997) i Svjetionik (2000). Napisao je i nekoliko komedija, drama i filmskih scenarija. Godine 2005. objavio je autobiografiju Svjedok prolaznosti. Zbog specifičnoga humora koji prati i najtragičnije životne situacije, kritika njegovu prozu često uspoređuje s onom Slavka Kolara.

Autor - osoba Bjelica, Isidora, 1967-2020 = Bjelica, Isidora, 1967-2020 Naslov Virtuelna kurva / Isidora Bjelica Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Draganić, 2005 (Beograd : Janus) Fizički opis 122 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ24 (broš.) Napomene Autorova slika na kor. Tiraž 5.000 Beleška o piscu: str. 121-122. Činjenica da ne možete dobiti ni sidu ni triper čini se bezazlenom prema tome šta vam se sve može desiti ako rešite da se „igrate“ u zabranjenim sobama sajber seksa. Sve je počelo naivno, skoro potpuno nevino, kada sam, povedena trendom da svaka dama koja drži do sebe mora da ima jednog ili dva internet-ljubavnika, zaplovila po sajber spejsu bluda i strasti. Kao i svaka lascivna domaćica, u biti opsednuta vernošću i tradicionalnim vrlinama, nisam ni slutila šta će mi se sve na tom putovanju desiti, niti da jurenje zagubljenog ljubavnika po internetu može biti opasnije od borbe sa bikom, šetkanja po ratnom Kninu ili NATO bombardovanja. Ujutru ili uveče sa šanelom pet na donjem vešu crne boje, odlazila bih u beskraj sajber sveta verujući da samo moj kompjuter može stradati ali ne i ja. Isidora Bjelica Rođena u Sarajevu. Diplomirala i magistrirala dramaturgiju na FDU. Jedno vreme radila kao asistent na predmetu Scenario. Kao kolumnista i filmski kritičar pisala je za gotovo sve veće novine sa eks-jugoslovenskog prostora. Najduže se zadržala u Kuriru, gde je pisala kolumnu od 2003. do 2007. godine, pod nazivom Blek sabat. Zapažene kolumne imala je i u Dugi, Studentu, Blicu nedelje, Pravdi, Ekspresu, Lisi, Tini, Ona, Storiju, Objektivu, Tabloidu, Srpskoj reči, Pogledima… Feljtone, putopise i reportaže godinama je pisala za Profil i Damu. Objavila preko šezdeset knjiga, pedeset pod svojim imenom, petnaest pod pseudonimom. Skoro sve njene knjige su bestseleri koji su doživeli i po deset, petnaest izdanja. Najpopularniji su: Spas, Spas 2, Sama, Voleti i umreti na Karibima, Ljubav u Tunisu, Moj deda Luj Viton, Tajni život slavnih Srpkinja, Princeze di Montenegro, Dama iz Monaka, Srpkinja – prodate su desetine hiljada primeraka. Svoju prvu knjigu Prvi probuđeni objavila je u ediciji „Pegaz“ još sa 18 godina i dugo vremena je bila najmlađi član UKS. Njen magistarski rad objavljen je pod nazivom Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije. Kao pozorišni pisac i reditelj najveći uspeh doživela je sa dramom Sarajka u Beogradu, koja je deset godina punila hale. Veoma uspešni komadi bili su i Ozloglašena, Psovači, Tako je govorio Broz… Za dramu Skadarlijka dobija i prestižnu nagradu za najbolji tekst i režiju na internacionalnom festivalu u Sarajevu. Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodič na televiziji Metropolis. Kao scenarista i reditelj potpisuje 2000. godine prvi srpski nezavisni film Dorćol–Menhetn. Kao modni dizajner šešira imala je preko deset revija, za koje je dobila niz internacionalnih priznanja. Autor je nagrađivanih radio-drama, od kojih je najveći uspeh doživela drama o Isidori Sekulić. Tvorac je niza performansa i umetničkog projekta Politart, koji je doživeo veliku internacionalnu promociju, a posebno je zapažena njena izložba sa N. Pajkićem u Muzeju savremene umetnosti „Egzibicija nacionalnog pomirenja“. Isidora je dobitnik i dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karić nagrade za publicistiku i nagrade „Dragiša Kašiković“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogihdrugih nagrada za brojne humanitarne angažmane. Za roman Spas dodeljena joj je nagrada „Zlatni Hit liber“ 2014. godine. Kao glavni urednik potpisala je nekoliko projekata: Isidorine ženske strane, Hepi-end, Trag istine. Bila je glavni urednik diplomatskog magazina Vip Trip Diplomatic… Njena dela prevođena su na engleski, ruski, francuski, slovenački, makedonski i španski jezik. Posle dugogodišnje borbe sa opakom bolešću, Isidora Bjelica je preminula u Beogradu u avgustu 2020. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. MG86