Semper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Izdanje Kultura 2007 416 str. Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju seSemper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Hetrich (Vinkovci, 25. listopada 1921. – Stubičke Toplice, 5. travnja 1999.) hrvatski i jugoslavenski filmski, kazališni i televizijski redatelj, televizijski voditelj, glumac te jedan od utemeljitelja Televizije Zagreb.[1][2] Životopis U rodnim Vinkovcima je odškolovao pučku školu i tri razreda gimnazije koju je potom završio 1939. godine u Zagrebu. Studirao je i diplomirao kazališnu i filmsku režiju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu. Od 1946. bio je spiker i izvjestitelj, adaptirao romane i pripovijetke te režirao oko 80 drama na Radio Zagrebu. Napisao je tekstove za radio igre Konvoj (s Borom Slaninom, 1949.) i Izvan kruga (1951.). Od 1956. radi na Televiziji Zagreb. Pokretač je ili dio autorskih ekipa te voditelj slavnih emisija Televizije Zagreb poput emisije o filmu Ekran na ekranu Nenada Pate, serija TV portreta i razgovorara s poznatim osobama u Srdačno vaši, kvizova 3, 2, 1… kreni!, Kviskoteka te Brojke i slova. Redatelj je oko 80 TV drama i dvije kultne TV serije: Kuda idu divlje svinje[3] i Kapelski kresovi[4] koje su među najpoznatijim ikad snimljenim na Televiziji Zagreb.[5] Režirao je 12-ak kazališnih komada u zagrebačkom, karlovačkom i subotičkom kazalištu, a pet godina je bio dramaturg u Zora filmu. Bio je spiker u oko 100 dokumentarnih filmova, režirao dugometražnimetražni i kratki igrani film za djecu Veliko putovanje (1958.) i više kratkometražnih igranih, dokumentarnih i namjenskih filmova. U Oglašavajućem zavodu Hrvatske (OZEHA) osnovao je filmsko-televizijski odjel, za koji je režirao nekoliko stotina reklama. Zajedno s redateljem Marijem Fanelijem za vrijeme mandata rektora Koste Spaića na ADU predaje televizijsku režiju. Objavio je više knjiga intervjua i putopisa, a pisao je i humoreske, crtice pod pseudonimom Grigorije Fućak te vestern-romane pod pseudonimom John George Jullian. Filmske i televizijske režije Veliko putovanje (1958.), scenarist: Ivan Hetrich, igrani film, 1h 5` Proučavanje, (1959.), scenarist: Ivan Hetrich, dokumentarni film, 7` 34` Posve obična priča (1959.), scenarist: Dredvin Ferber, dokumentarni film, 20` Vučjak (1961.), scenaristi: Miroslav Krleža, Ivo Štivičić, TV drama Iznenađenje, (1962.), scenarist: Mario Hladnik, dokumentarni film, 6` Crne i bijele košulje, (1963.), scenarist: Aleksandar Petrović, TV drama Hiljadu stupova dalekovoda, (1962.), scenaristi: Ivan Hetrich i Branko Knezoci, dokumentarni film, 59` Kuda idu divlje svinje (1971.), scenarij: Ivo Štivičić, TV serija Allegro con brio (1973.), scenarij: Olga Savić, TV drama, 1h 8` Seoba duša (1973.), scenarij Karl Wittlinger, TV drama, 1h 20` Kapelski kresovi (1976.), scenarij: Ivica Ivanec, TV serija Kazališne režije `Volpone`, Ben Jonson, (1952.), Karlovačko kazalište `Gigi`, Sidonie Gabrielle Colette, (1954.), Karlovačko kazalište `Čežnja pod brijestovima`, Eugen O’Neill, 25. ožujka 1955., Narodno pozorište, Subotica `Čarobnjak koji donosi kišu`, R. N. Nash, (1959.), Gradsko kazalište Komedija `Tko je boji Virginije Woolf`, Eduard Albee, (1965.), Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu Filmografija Televizijske uloge `Smogovci` kao pripovjedač #1 (1982.) `U susret zemljama` kao Ivan (1967.) Filmske uloge `Protest` (1967.) `Zagrebački koktel` (1966.) `H-8` kao pripovjedač #1 (sa Stjepanom Jakševac) (1958.) Knjige Intervjui, Zagreb 1982. — nakladnik: OOUR Vjesnikova press agencija Srce u zavičaju, Zagreb 1986. — nakladnik: IROS (putopisi i razgovori s hrvatskim iseljenicima), uvodni tekst Ivan Čizmić, pogovor Branislav Glumac Prodavač smrti (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1984. Pod maskom (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1984. Kockar u Gradu (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1985. Stranac u igri (pod pseudonimom John George Jullian), nakladnik: SOUR `Vjesnik`, Zagreb, Laso, Western Roman, pisani roman 1986. U potrazi za hrvatima: Kroz Australiju, Zagreb 1996. — nakladnik: ITP `Marin Držić` U potrazi za hrvatima: Kroz Južnoafričku Republiku, Zagreb 1996. — nakladnik: ITP `Marin Držić` U potrazi za hrvatima: Kroz Južnu Ameriku, Zagreb 1996. - nakladnik: ITP `Marin Držić` Nagrade Republička nagrada za umjetnost 1950. Nagrada grada Zagreba 1965. Nagrada Zlatni vijenac Studija 1973. Izvori Kratke vijesti (Hrvatska radiotelevizija). 24. rujna 2015. Inačica izvorne stranice arhivirana 24. rujna 2015. Pristupljeno 2. prosinca 2020. Josip Šarčević. 24. listopada 2010. Ivan Hetrich. Hrvatski povijesni portal (engleski). Inačica izvorne stranice arhivirana 10. ožujka 2016. Pristupljeno 2. prosinca 2020. `Kuda idu divlje svinje` Štivičića i Hetricha. Yugopapir. 1971. Pristupljeno 17. siječnja 2021. O seriji u časopisu Nacional govori glavni glumac Ljubo Jelčić, 04.07.2020 Maja Benović. 1988. Ivan Hetrich, životna priča: Bio je prvi spiker i voditelj prvog Dnevnika na jugoslavenskoj televiziji. Studio. Inačica izvorne stranice arhivirana 20. veljače 2020. Pristupljeno 2. prosinca 2020.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Eugen Kokot Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. Biblioteka vjeverica

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Crnocrveno / Rade Šerbedžija Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis [138] str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / Globus (karton) Napomene Tiraž 4.000. stanje: odlično. Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) ...... The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG76 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je ovo (Ovo je Duško Radović) Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 80 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Stolećima je Britanija živela do Evrope, ponekad i od nje. Stolećima je njen život zavisio od Evrope i Evropa od nje. Da vlastite interese zaštiti, došla je svojim intervencijama glave mnogim evropskim ambicijama, i ne verujem da sa sigurnošću smemo reći kako nije bila u pravu, ali kao da je sve vreme, u podozrenju i otporu prema Kontinentu kome je samo geografski pripadala, slutila opasnost koja će je jednom od nje snaći, opasnost što će u nekoliko krupnih i proždrljivih zalogaja progutati gotovo sve njene istorijske trijumfe. Borislav Pekić Objedinjujući mnoge istorijske istine i zablude, Borislav Pekić, dugo godina azilant na britanskom ostrvu, stvorio je neobičnu, istorijski validnu i čitalački uzbudljivu i zanimljivu povest gordog Albiona – britanskog Ujedinjenog Kraljevstva. Sentimentalna povest Britanskog carstva, međutim, uzdiže se iznad „terora istorije“, ali i iznad književnih uopštavanja i fikcionalizacije, ironijskim otklonom prema inače pouzdanom istoriografskom pristupu građi. Na taj način je stvorio delo koje svedoči da je istorija „učiteljica života“ ali je opisao i njene dobre i loše đake. Nema ničega sentimentalnog u krvavim istorijskim epizodama, ali ima u sentimentu pisca koji zna da je dobra priča osnov za dobru knjigu, a ova povest je upravo to. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Миле Недељковић: КАЛЕНДАР српских народних обичаја и веровања за просту 1995.год. Издавач: Агенција ВАЉЕВАЦ, Ваљево, 1994.год. Меки повез, 379 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Миодраг „Миле“ Недељковић (Крћевац, Општина Топола, 2. март 1941 — Београд, 30. мај 2009) био је српски новинар, етнолог, публициста и књижевник. Биографија Основну школу завршио у родном Крћевцу, нижу гимназију у Аранђеловцу, гимназију похађао у Аранђеловцу а матурирао у Лазаревцу (1960). Апсолвирао на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, дипломирао на Филозофском факултету на групи за етнологију (1978). Радни век провео у Београду радећи као новинар или уредник у више редакција (Политика, Политика експрес, Радио ТВ ревија, Рад, Радничка штампа – издавачка делатност), као стручни сарадник (Институт за новинарство), као уредник у издавачкој делатности (Министарство за информације Србије). При крају радног века бива у групи новинара које незаконито отпушта са посла тадашњи директор Политике Драган Хаџи-Антић. По добијању судског спора о враћању на одговарајуће радно место, опредељује се за одлазак у пензију (2001). Први новинарски прилог објавио као гимназијалац у Гласу Шумадије (1958), прву позоришну критику у гимназијском листу Наше дело (1960). Био уметнички руководилац Драмског експерименталног студија СКУД Жикица Јовановић Шпанац (1963–1965) и управник Универзитетске експерименталне сцене Маска (1968). Предавао у школама Југословенског института за новинарство (1976–1991), био ментор за праксу студената књижевно-публицистичког смера Филолошког факултета у Београду (1984–1988) и координатор наставе на смеру журналистике у департману Београд новопазарског Факултета хуманистичких наука (2004–2009). Подстицао стваралаштво младих у области уметности и културе (песнике, рецитаторе, играчке, певачке и позоришне аматерске дружине) и био предани сарадник Савеза аматера Србије. После теже болести уз безмало непрекидан рад преминуо у Београду у породичној кући, сахрањен на месном гробљу у Крћевцу. Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Био је члан Удружења новинара Србије (од 1973), члан Председништва УНС (1985–1987, 2000–2009), члан Етнолошког друштва Србије (1978), члан Удружења фолклориста Србије (1979), секретар Савеза удружења фолклориста Југославије (1986–1987), један од оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“, иницијатор заснивања књижевне награде и истоимене публикације „Одзиви Филипу Вишњићу“ и манифестације „Винопије“, (вино пити а не напити се, оживљавање традиције обележавања Чистог понедељка, почетак ускршњег поста). Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије (1988); први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји у Срба (1990); за Лексикон народа света је добио Специјалну награду Осмог међународног салона књига у Новом Саду (2002); добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, у знак трајног признања за рад и допринос унапређењу новинарства Србије и Црне Горе (2006), Повеље Радио Београда 2 (поводом пола века постојања Радио Београда 2) за дугогодишњу сарадњу, допринос радио стваралаштву и афирмацију ауторског и критичког радија посвећеног култури и уметности (2008), и Повеље XIV међународног скупа „Власински сусрети” за свестран и значајан допринос на подручју етнологије и афирмације научног стваралаштва (2008). Његови псеудоними били су: Јоаким Крћевачки, Миодраг Буђевац, еН, -е-ћ, Емил Диманш, М. Ј. Воскресенски, Четврти Шешир). Превођен је на: енглески, француски, руски, немачки, шпански, бугарски и словеначки језик. Награда Миле Недељковић Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Поводом доделе награде, уприличена је четвородневна манифестација 27-30. септембра 2010. године, уз пратеће етно-фолклористичке радионице. Том приликом, у оквиру програма манифестације, уз подршку и помоћ супруге Невенке Недељковић је приређена и изложба посвећена раду и животу Мила Недељковића. По одлуци жирија већином гласова награду је добио Александар Бачко за дело: Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, издање аутора, Београд, 2009. Осим награде уручене су и плакете које су добили: Бојан Јовановић (Речник јавашлука, Прометеј, Нови Сад, 2009), Боса Росић (Поменици на камену, Народни музеј Ужице, Ужице, 2009), Данијел Синани (Русаље, Српски генеалошки центар, одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Београд, 2009), Димитрије О. Големовић (Крстивоје, Друштво за очување српског фолклора Градац, Ваљево, 2009) и Немања Радуловић, (Слика света у српским бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009). На манифестацији 23-25. септембра 2015. у Аранђеловцу добитник награде „Миле Недељковић“ био је проф. др Никола Павковић за књигу „Студије и огледи из правне етнологије“, издање Српског генеалошког центра из Београда (2014). Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело уручена је проф. др Ненаду Љубинковићу. Годину дана касније, септембра 2016, добитник награде „Миле Недељковић” био је проф. др Немања Радуловић за књигу „Слике, формуле, једноставни облици”, издање „Чигоје” из Београда (2015), а повеље „Миле Недељковић” за животно дело проф. др Мирјана Дрндарски из Београда. У септембр 2017. године добитник награде „Миле Недељковић” био је Владета Коларевић из Брезовца код Аранђеловца за књигу „Усмена небиштина”, а повеље „Миле Недељковић” за животно дело етнолог Драгољуб Златковић из Пирота. Дела Публицистика Чланке, есеје, књижевне приказе, позоришне и филмске критике и научна саопштења објављивао у листовима, часописима и стручним публикацијама: Студент (1962–1967) Видици (1964, 1967) Лето (1964) 20 семестара Шпанца (1964) Летопис Београдског универзитета (1965) Социолошке теме (1967–1968) Октобар (1967) ДМБ (1967) Нови Београд (1967–1971) Младост (1967–1970, 1988) Политика (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983) Пољоиндустрија (1968–1970) Панчевац (1968–1969) Фронт (1969) Глас Истре (1969) Крила Армије (1969) ПТТ весник (1969–1971) Сусрет (1970) НИН (1970) Задруга (1970–1971) Просветни преглед (1970–1971) Наша крила (1970–1971) Јеж (1971) Завичај (1971) Наше стварање (1971) Дом и школа (1972–1973) Књижевна реч (1972) Песничке новине (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008) Илустрована политика, (1973) Трећи програм Радио-Београда (1973–1974) Вечерње новости (1974) Југословенски синдикати (1974–1980, 1987) Расковник (1975, 1987, 1988) Кораци (1975, 1980–1983, 1985, 1987) Рембас (1980–1983) Ехо (1980) Зборници XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије (1981, 1982, 1984, 1985, 1987) Етнолошке свеске (1982, 1984, 1986, 1988) Новинарство (1982–1988) Зборник радова 1. конгреса југословенских етнологов ин фолклористов (1983) Етнолошки преглед (1983) Сабор (1984, 1986) Новопазарски зборник (1984, 2001, 2006) Научни скуп „Стваралаштво Димитрија Давидовића“ (1985) Зборник радова са научног скупа „Стање и проблеми научноистраживачког рада у области информисања“, (1985) Зборник Сјенице (1985–1986) Наша штампа (1985) Народно стваралаштво – Folklor (1985–1987) Сабор народног тваралаштва Србије (1986–1988) Делавска енотност (1986) Светлост (1996) Задужбина(1990–2008) Српско наслеђе (1998—1999) Глас (2001) Шабачки гласник (2008) Уређивао стручне листове и часописе Народно стваралаштво – Folklor (1985–1989), орган Савеза удружења фолклориста Југославије; Расковник (1987–1991), часопис за књижевност и уметност; Новинарство (1983–1987), часопис Југословенског института за новинарство; Новинарски гласник (1985–1987), гласило Удружења новинара Србије; Наша штампа (1987–1988), гласило Савеза новинара Југославије; Новинарски летопис, свеске за историју новинарства (1988–1991); Задужбина (1990–2008), орган Вукове задужбине. Уредник, рецензент, писац предговора или поговора већег броја књига и публикација. Покретач листова и часописа Песничке новине (покренуо 1972 са групом младих књижевника. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа); Сабор народног стваралаштва Србије (фолклористички часопис који прати рад културно-уметничких удружења и фолклорних група; главни и одговорни уредник био 1985–2008); Зборник Сјенице (као резултат вишегодишњег научно-истраживачког пројекта САНУ „Рас и Сопоћани“, у којем је учествовао 1984–1986, покренуо са неколико научних радника и културних посленика Сјенице овај научни годишњак, чији је био један од уредника 1985–2003). Аутор драма Каријатиде (извела Студентска експериментална сцена у Београду, 1961); Могила (трећа награда на савезном конкурсу за Дан младости, 1961); Стублине (одломак штампан у зборнику Бити негде, 1966); Последњи војник комуне (објављена у Корацима, 5–6, 1975); Ноћ у Салашу Ноћајском (историјска једночинка, објавио ЧИН, Београд 2004). Сценариста Опленачка трилогија (1993, аутор првог дела трилогије снимљене у режији Милана Кнежеића); Вожд (1997, документарни филм у режији Крсте Шканате); Трагом Карађорђа (2004, документарно-играна ТВ серија у петнаест епизода у режији Мирослава Живановића, којом је обележена двестагодишњица Првог српског устанка и обнове српске државности). Коаутор у зборницима и књигама Бити негде, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1966); Руковања, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1968); Дунав тече, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1970); Новинарство данас, Приручник за полазнике новинарских школа Југословенског института за новинарство у Београду (Београд, 1983); Два века српског новинарства (Институт за новинарство, Београд, 1992); Речник заблуда, сто неистина о Србији и српском народу и одговори на њих (Министарство за информације Републике Србије, Београд, 1994); Бели град, културна историја Београда (Mediart, Београд, 1997); Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића (библиофилско издање Алдема, Београд, 2000, рукописао, илустровао и фреске сачинио Боле Милорадовић); Енциклопедија српског народа (аутор дела одредница о новинарима и новинарству, Завод за уџбенике, Београд, 2008). Приређивач Деловодни протокол Карађорђа Петровића, (Крагујевац – Топола, 1987); Народни календар „Шумадија“ (Крагујевац, 1993); Мемоари принца Томислава Карађорђевића (Топола – Опленац, 1999). Аутор књига и публикација Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту (Нови Београд, 1968); 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972); Годишњи обичаји у Срба (Вук Караџић, библиотека Корени, Београд 1990); Слава у Срба (Вук Караџић, Београд, 1991); Срби Граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији – Београд, 1991; друго допуњено издање Београд, 1994), Крст и полумесец – најстрашнија српска раздеоба (Београд – Бијело Поље, 1993). Календар српских народних обичаја и веровања (Ваљевац, Библиотека Наслеђе, Ваљево 1994, 1995, 1996); Записи о Шумадији, књига I, (Крагујевац 1996); Обичајни календар за просту 1997 (Колубара, Ваљево1996); Српски обичајни календар (Чин, Београд 1998-2009); Записи о Шумадији, књига II, (Београд, 2000); Лексикон народа света (Српска књижевна задруга, ЈП Службени лист СРЈ, Посебна издања, Београд, 2001); Топола, Карађорђев град, Опленац (Топола 1989); Задужбина краља Петра I (Опленац 1992); Фендрек од Гараша (Орашац, 2001); Вождове војводе (Аранђеловац 2002); Орашац, колевка српске државности (Аранђеловац 2002); Косово и светски рат (Верзалпрес, Београд 1999); Новинарство, Основи (Београд 2003); Објава српског новинарства (Удружење новинара Србије, Београд, 2004); Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006 (Унс – Службени гласник, Београд 2009) Значајнија дела Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту, Нови Београд, 1968. 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972 Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813, Крагујевац-Топола, 1987. Топола, Карађорђев град, Опленац, 1989. Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990. Слава у Срба, Београд, 1991. Срби граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији, Београд, 1991. Задужбина краља Петра I, Опленац, 1992. Крст и полумесец - најстрашнија српска раздеоба, Београд-Бијело Поље, 1993. Народни календар „Шумадија`, Крагујевац, 1993. Календар српских народних обичаја и веровања, Ваљево, (издања за 1994, 1995 и 1996 годину) Записи о Шумадији: 1. књига, Крагујевац, 1996. Српски обичајни календар, Ваљево, 1997. Српски обичајни календар, Београд, (издања за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 и 2009. годину) Косово и светски рат, Београд, 1999. Мемоари принца Томислава Карађорђевића, Топола-Опленац, 1999. Записи о Шумадији: 2. књига, Београд, 2000. Лексикон народа света, Београд, 2001. Фендрек од Гараша, Орашац, 2001. Вождове Војводе, Аранђеловац, 2002. Орашац, колевка српске државности, Аранђеловац, 2002. Новинарство, Основи, Београд, 2003. Објава српског новинарства, Београд, 2004. Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006, Београд, 2009.

Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Beograd progoreo ružama / Slobodan Marković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1974 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 209 str. : ilustr. ; 17 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama „Posle snegova“ objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar“, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: „Mladost“, „Omladina“, „Naš vesnik“, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu „Borba“ gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: „Kopači zlata“, „Saputnici“, Putopisi, „Beograd ovih dana“, „Čuburska opservatorija“ i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, „Zmajeva nagrada“ za poeziju, „Svetozar Marković“ za novinarstvo, „Milena Pavlović-Barili“ za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista „Borba“ i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reportaža iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama „Beograd progoreo ružama“, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu „Idadija“. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije „Jednom u gradu ko zna kom“. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: „Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem“.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, „oplovio četrnaest mora“, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu „Stražilovo“ (kao urednik u nedeljniku „Naš vesnik“); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * „Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, „tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki“. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.“ Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo ko ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Božidar Bole Miloradović, rođen 1934. g. Poznati slikar i ilustrator. Radio je ilustracije za monografije naših slikara, manastira. Radio je i plakate. Dobitnik je „Zlatnog beočuga` za doprinos kulturi Beograda. Izlagao je na preko 100 izložbi. Živi i radi u Beogradu. MG55 (N)

Autor - osoba Müller, Heiner, 1929-1995 = Miler, Hajner, 1929-1995 Naslov Ja sam anđeo očajanja : (izabrane pesme 1949-1995) / Hajner Miler ; preveo s nemačkog, izabrao i priredio Dragoslav Dedović Jedinstveni naslov ǂDie ǂGedicthe. scc Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Altera, 2010 (Beograd : Altera) Fizički opis 131 str. ; 21 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Dedović, Dragoslav Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremena poezija / [Altera] ; ǂknj. ǂ28 ISBN 978-86-6007-056-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Die Gedicthe / Heiner Müller Na presavijenom delu kor. lista autorova slika Tiraž 500 Str. 123-131: Anđeo istrorije, anđeo očajanja / Dragoslav Dedović Objašnjenja: str. 109-121. Predmetne odrednice Miler, Hajner, 1929-1995 – Poezija Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG1 (N)

Autor - osoba Polяkov, Юriй Mihaйlovič, 1954- Naslov Jare u mleku / Jurij Poljakov ; prevod i pogovor Radmila Mečanin Jedinstveni naslov Kozlenok v moloke. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2013 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zepter Book World, 2013 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 458 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mečanin, Radmila, 1953- = Mečanin, Radmila, 1953- Zbirka ǂBiblioteka ǂOgledalo / [Zepter Book World] ISBN 978-86-7494-128-7 (broš.) Napomene Prevod dela: Kozlenok v moloke / Polяkov Юriй Mihaйlovič Tiraž 1.000 Pogovor: str. 445-458 Na presavijenom delu kor. lista autorova slika i beleška o njemu. Predmetne odrednice Poljakov, Jurij Mihajlovič, 1954- Jurij Poljkov, (1954),ruski harizmatični autor srednje generacije, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada. Po njegovim romanima snimljeno je nekolika filmova a u nas je postavljena predstava Jare u mleku. Drama „Jare u mleku“ ruskog pisca Jurija Poljakova je urnebesna i oštra ruska satira u kojoj se oslikava današnje vreme kada „slušamo pevače koji nemaju glasa, a naš život određuju političari koji za vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku“. Junak Poljakoovog romana „Jare u mleku“ odlučuje da napise knjigu u kojoj nema ama baš ni jednog jedinog slova ali je svežanj papira toliko debeo da se niko ne usuđuje od „književne“ i ostale javnosti da kaže bilo šta loše o knjizi koju nije ni čitao. Knjiga je podržana od književne kritike i „stručne“ javnosti. Sve u svemu glavni lik u knjizi ubira sve nagrade i počasti koje idu uz iste – da do kraja romana niko, ama baš niko knjigu koju je ovaj, kao napisao, nije-ni otvorio. Zaplet toliko smešan da ćete se glasno smejati... Politika 09.08.2002. Jare u mleku Knjiga je i duhovita, a smeh nam tako nedostaje, pa se zato okrenimo malo piscima sa drugog podneblja, sa Istoka. Izdavačka kuća `Cepter buk vorld` objavila je sjajni roman Jurija Poljakova `Jare u mleku`, za koji je prevodilac sa ruskog Radmila Mečanin napisala i pogovor, nužan jer ovog pisca treba približiti srpskom čitaocu koji njegovo delo ne poznaje. Delo Poljakova, nesumnjivo najpopularnijeg savremenog ruskog pisca (ali i u svetu jer je prevođen na kineski, arapski, engleski, nemački, francuski...) objavljeno je pre sedam godina, doživelo je trinaest izdanja, po njemu je snimljen film a u Moskvi je odigrano već sto trideset pozorišnih predstava! Radnja romana `Jare u mleku` odvija se u Klubu književnika, vreme je dolazak Gorbačova na vlast a, kako kaže prevodilac, taj jedinstveni trenutak u istoriji velike sile poslužio je autoru kao fon za predstavljanje satirične galerije gogoljevskih tipova. Groteska, sarkazam, ironija - evo postupka kojim se `sve izmešalo na ovome svetu, a mane postale vrline`, pa je - ne zvuči ni nama tako strano - i nepismeni čovek postao slavni pisac! Knjiga Jurija Poljakova je surovo istinita, ali beskrajno duhovita. Nama posebno bliska po mnogo čemu. Poljakov upozorava da se ne bi ponovilo. A. Cvijić 01.01.00 Politika 09.11.2002. Prevodi Književna burleska Jurij Poljakov: `Jare u mleku`; izdavač: `Cepter buk vorld`, Beograd, 2002, prevod sa ruskog i pogovor: Radmila Mečanin Izdavač `Cepter buk vorld` i prevodilac Radmila Mečanin upriličili su našim čitaocima istinski raritet - ruski megahit roman. Jurij Poljakov (1954), najpopularniji je savremeni ruski pisac, preveden i na više stranih jezika. Njegov roman `Jare u mleku` (1995), u Rusiji je doživeo čak trinaest izdanja, po njemu je snimljen i film a u Moskvi je odigrano više od stotinu pozorišnih predstava. Ovo je naš prvi susret sa Poljakovom. Čini se da su Rusi, kao jednu od pozitivnih tekovina komunizma, zadržali stav da je književnost pre svega umetnost, pa tek onda roba koja se iznosi na tržište. Čini se, takođe, da našoj sredini, koja prema hitprodukciji u suštini nema - teorijski i kriteriološki - formulisan stav, ruski obrazac može da posluži i kao dobar primer. Umesto da ispovestima i mudrovanjima velikih dama iz našeg visokog društva punimo novine i knjižarske izloge, mogli bismo i Gorana Petrovića proglasiti bestseler piscem. Što se prometa tiče, njegovim knjigama kupci ionako ne nedostaju. Proizvođenje pisaca A `Jare u mleku`? Čarobni roman koji jednostavno ne možete da ispustite iz ruku. Poljakov je došao na gotovo genijalnu zamisao. Tema njegove knjige je književni život u Rusiji uoči smiraja komunizma i postkomunističkog perioda, kada položaj pisca u društvu još uvek nije bio uzdrman. U knjizi ćemo tako sresti poprilično poznatih događaja i situacija u kojima zaslužni umetnici, koristeći društvene privilegije, ne umeju da nađu meru. Pristup koji je autor odabrao da temu posreduje jeste - kako i priliči - satirički. Da sklopimo potpunu sliku o visini njegovog spisateljskog umeća i o kvalitetu njegovog romana, dodajmo kako Poljakov ne oskudeva u veštini stvaranja zapleta i karakterizacije likova, kao ni gorko-vedrom duhu u najboljoj gogoljevskoj tradiciji ruske humorističke i satiričke proze. Sam zaplet vrti se oko naizgled neverovatnog zamešateljstva. Dva pisca su se opkladila da od jednog potpuno anonimnog, netalentovanog i neobrazovanog čoveka naprave književnika, koji će postići veliki uspeh ne napisavši ni jedan jedini red. I proizvodnja pisca je počela. Zlosrećni Vitka, ni najmanje svestan šta ga je snašlo, dobio je vašarsku garderobu i deset fraza koje treba da izgovara po komandi. Potplaćeni su novinari i kritičari, ličnostima od značaja podeljene su fascikle sa praznim listovima famoznog fantomskog romana `U čašu` i Vitka je počeo da stiče slavu. Sve je išlo po planu dok mu se, prilikom direktnog televizijskog prenosa, nije omakla izvesna reč upućena metodi socijalističkog realizma. Eksperimenti nad ljudima Trilerski uzbudljiv i napet, burleskno zabavan i satirički ozbiljno-smešan, roman je i pun preokreta. Umesto u zatvor, Vitka dospeva u Njujork kao laureat glasovite međunarodne nagrade `Bejker`, a kako se iskobeljao iz nevolja u koje je sa nepostojećom knjigom zapao i zašto se smrtno naljutio na svog `tvorca` - otkrijte sami. Na kritičaru je da istakne još neke momente koji čine kvalitet ovog ostvarenja. Posredi je i široka epska slika ruskog društva, koje iz bede komunizma upada u bedu - kako mi to volimo da kažemo - tranzicije, kao i satirički rez upućen ne samo proizvođenju pisaca, već i proizvođenju društvenih sistema. Eksperimentima što se, kao nad pokusnim kunićima, odvijaju nad živim ljudima ne mareći ni za njihovo ljudsko dostojanstvo niti za strahote njihove sudbine. Bajkoviti srećni kraj, međutim, nije samo plod konvencija komedije, već još jedan satirički rez Poljakova. Roman je i iznenađujuće precizna slika savremenog sveta koji, povodeći se za manipulacijama, za lepo upakovanim šarenim lažama, u biti gubi tlo pod nogama, gubi identitet i stvarnost istine, koja danas izgleda jedina može da mu podari egzistencijalnu punoću i težinu ostvarenosti. Najzad, `Jare u mleku` je i prikrivena polemika sa postmodernističkim poetičkim trendovima koji, više nego na umetničkim vrednostima, insistiraju na kvalitetu učenosti i mogućnostima egzegeze, dok oni - kao što delo i ističe - poturaju mačku u džaku. A u džaku? U njemu od književnosti - ni traga ni glasa. No, ona je na neki način - sviđalo se to nama ili ne - uvek i ogledalo života, što ingenioznoj satiričkoj žici Jurija Poljakova nije moglo da promakne. Dušica POTIĆ Večernje novosti 19.11.2002. Rušilac političkih mitova Ako je broj ekranizovanih romana merilo zanimljivosti i popularnosti jednog pisca onda u Rusiji nema boljeg ni popularnijeg od Jurija Poljakova. Gotovo sva njegova dela prenesena su ili na mali ili na veliki ekran. A roman ?Jare u mleku?, koji je nedavno kod nas, u prevodu Radmile Mečanin, objavio ?Cepter svet knjige?, imao je 14 izdanja, igra se na pozornici na kartu više već četiri sezone i prikazuje na televiziji kao TV serija u četiri epizode. Jurij Poljakov je doputovao u Jugoslaviju, izdavač želi da ga predstavimo našim čitaocima, a odmah po dolasku odgovorio je na nekoliko pitanja za ?Večernje novosti?. Zanimljivo je pre svega zašto je on, sem što je jedan od najpopularnijih ruskih autora, bio i ostao i jedan od najviše kritikovanih pisaca. Kritikovali su ga i pre perestrojke, kritikuju ga i sada. - Uvek sam nastojao da srušim mit koju vlast gradi o sebi. Jer, i demokrati su mitotvorci kao i komunisti - kaže Poljakov. Izgubljena savest Imate li utisak da u tome uspevate? - Čini mi se da uspevam. Prvi znak je što kod vlasti izazivam nervozu, a drugi, još važniji što se moje knjige prodaju u velikim tiražima i štampaju u ponovljenim izdanjima. Imate li neku omiljenu temu kojom ljutite vlast? - Imam i njom se bavim već dvadeset godina. Ta tema je moralna degradacija čoveka na vlasti, čak i dobrog čoveka. Da li vlast obavezno degradira čoveka? - To je neizbežno, jer u skladu sa stepenom uspinjanja broj kompromisa geometrijski raste, tako na kraju dolazi do izdajstva. To pokazuju i svetska i ruska istorija. Sačuvati se na vlasti znači odreći se ideja s kojima si ušao u vlast. Vas ?bije glas? da objektivno prikazujete sliku savremenog društva. Kakvo je rusko društvo danas? - Sadašnje društvo je slobodnije, ali istovremeno i nemoralnije. Sa desovjetizacijom dogodila se i desavestizacija našeg društva. Ako su komunisti mislili da je potrebna sovjetizacija društva, ja mislim da nam je danas potrebna savestizacija. Ne zna se da li ste uspešniji prozni ili dramski pisac. Koji Vam je omiljeni žanr? - Počeo sam kao pesnik, objavivši nekoliko knjiga poezije. Ali poezija je za mladost i ja sam s godinama izgubio pesničku energiju pa sam počeo da pišem prozu. Uvek želim da napišem priču, a kad se spremam da napišem pripovetku, ispadne roman. Ne usuđujem se da odmah počnem roman jer ko zna šta bi onda nastalo. Reditelji su me nagovorili da počnem da pišem dramu. Jednu sam napisao po nagovoru Stanislava Govoruhina iz Umetničkog akademskog pozorišta Moskve, drugu na molbu reditelja Širvindta iz Satiričnog pozorišta. A pre toga moji prozni tekstovi često su dramatizovani. Zbunjeni gledalac Nisu valjda reditelji jedini zbog kojih pišete drame? - Istini za volju moja unutrašnja potreba da pišem drame javila se zbog moje zbunjenosti kao gledaoca. Kad bih išao u pozorište bilo me je sramota da gledam tolike postmodernističke gluposti. Ja sam drami vratio radnju i dramaturgiju i mislim da se moji komadi zbog toga dopadaju gledaocima. A čemu zahvaljujete toliki broj filmskih i TV ekranizacija. - Isto je i sa filmom. Da li je ?Jare u mleku? vaše najbolje delo? - Teško je to reći. ?Pariska ljubav Koste Humankova? iz mog sovjetskog perioda imala je do sada dvadeset izdanja i takođe je ekranizovana. Jeste li Vi jedini pisac u Rusiji koji je i sovjetski i postsovjetski? - Ima i drugih. Rasputin, Granjin, Jevtušenko... Ali, nismo toliko brojni. A kakav je status tih takozvanih sovjetskih pisaca. - Oni i danas imaju svoju publiku i priličan ih je broj koji su ostali autentični. Treba imati u vidu da za KP glasa više od 40 odsto Rusa! Vaš novi roman, koji će uskoro takođe biti preveden na srpski, naslovljen je ?Zamislio sam bekstvo?. Kuda i od koga bežite? - Za naslov je uzet jedan Puškinov stih. U romanu se na prvi pogled opisuje bekstvo jednog muža od žene, od porodice, pa se on, pripremajući se za to, priseća celog svog života. Ali, u suštini, želeo sam da opišem bekstvo ruskog društva iz jedne epohe u drugu. Jer mi nismo prešli u novo doba, utrčali smo. I kao kad se na brzinu pakujemo za putovanje neke dobre stvari smo zaboravili, a neke pogrešne poneli. Klub književnika ?Jare u mleku? je roman o piscima. Kako onima koji su članovi Udruženja književnika, tako i o drugima koji u Udruženje ne mogu da uđu, ali, zahvaljujući visprenosti, ulaze u Klub književnika. - Ne nije reč o našim piscima i našem Klubu književnika. Podudarnost je slučajna, a karakter i mentalitet književnog stvaraoca, opisan u ovoj knjizi, važi za sve pisce sveta ? kaže prevodilac ovog dela Radmila Mečanin. Simfonija kultura Poljakov je glavni urednik ?Literarne gazete?, lista popularnog u našoj zemlji. On više nema tiraž kao nekad, ali... - Štampamo se u 78.000 primeraka i najtiražniji smo kulturološki list u Rusiji. Na mesto glavnog urednika došao sam pre godinu i po dana. Pre toga nije bilo moguće objaviti ovakvu fotografiju. (Pokazuje nam prvu stranu sa fotografijom srušene crkve na Kosovu i Patrijarha Pavla). Danas je ?Literaturna gazeta? jedini list otvoren za sva mišljenja, sem za ekstremizam i šovinizam. Ruski čitalac je umoran od manipulacija i monoideologija i dovoljno je inteligentan da sam izvlači zaključke. Rusija je, po mom mišljenju, simfonija kultura, koja će joj obezbediti budućnost. Novo TOMIĆ Politika 21.11.2002. Letopis ovog ludog vremena Sa piscem bestselera `Jare u mleku`, romana koji je u Rusiji doživeo 14 izdanja. - Kako se postaje veliki pisac, privilegovan, nagrađivan, svetski slavan Jedan od vodećih i najtiražnijih, najpopularnijih savremenih ruskih pisaca Jurij Poljakov (1954), evo, sad je gost Beograda, uz domaćinstvo izdavačke kuće Zepter Book World. Povod je roman `Jare u mleku`, bestseler - u Rusiji je, od 1996. godine do danas, doživeo četrnaest izdanja! U Moskvi je odigrano, po podacima do maja ove godine, već sto trideset pozorišnih predstava, za koje su karte uvek unapred rasprodate, a snimljen je i istoimeni televizijski film, u četiri epizode. `Jare u mleku` je prvo delo čuvenog romansijera, pripovedača, dramskog pisca i scenariste na srpskom jeziku, zaslugom vrsnog prevodioca s ruskog Radmile Mečanin. Jurij Poljakov je debitovao kao pesnik (`Vreme dolazaka`, 1980), odmah se proslavio, u prvom redu, pripovestima `Sto dana pre naredbe` (1980) i `Izgred oblasnih razmera` (1981). Cenzura ih je zabranila, objavljene su tek u drugoj polovini osamdesetih godina. Pisac čije se drame igraju u najprestižnijim pozorištima, kao što je MHAT (Moskovsko umetničko akademsko pozorište), a gotovo sva dela su mu i ekranizovana, prevođena na mnoge jezike, autor je i niza drugih popularnih naslova - `Rad na greškama`, `Apotegej`, `Pariska ljubav Koste Humankova`... Između ostalih, i `Zamislio sam bekstvo`, iz 1999, roman koji je u Kini proglašen za knjigu 2001. godine - koji će uskoro objaviti i Cepter, najavljujući ga i na jučerašnjoj konferenciji za novinare, posle čega je održano i književno veče u čast Poljakova i njegovog `Jareta`. `Recept` za slavu A `Jare u mleku`, sigurno iz ruku neće ispuštati ni ovdašnji čitalac, 395 strana, poput pisca ovih redova, `progutaće` za noć, i pola dana - i razgaliti se kao malo kad, zaceniti od smeha, bogme i zagrcnuti, od saznanja ko sve postaje `elita` i `kolo vodi`, i ne samo u Rusiji. I kakav samo `recept` za genija! Ma, ne treba ni slovo da napišeš, ni da čitaš, ne moraš ama baš ništa znati, totalni bukvalac, a vrlo lako možeš postati veliki pisac, privilegovan, nagrađivan, čak, svetski slavan! Metod je pouzdan, sve razrađeno do perfekcije... I razgovor s Jurijem Poljakovom, neposredno po dolasku u Beograd, nesmanjeno je uživanje, jednako i za prevodioca Sonju Bojić, kao i prisutne Radmilu Mečanin i Slavku Ilić, urednicu u Cepteru. ? Najiskrenije, već sad nas zanima hoće li `Jare` imati nastavak, `Jare II`? Utoliko više što ovaj Vaš roman, objavljen u časopisu 1995, a s prvim izdanjem iz 1996, anticipira i današnje, najnovije događaje - od rascepa među piscima na `demokrate i zbunjene`, i slično, do raznih privatizacija, do reketa i `učvršćivanja demokratije bombama`, do već utabanog puta za Siciliju, gde i poete, za bakšiš, dekorišu večerinke novih biznismena... - Ovaj siže je iscrpljen. Ali, ono što sam napisao posle ovog romana, `Nebo palih`, `Zamislio sam bekstvo`, to je u određenoj meri nastavak `Jareta` - letopis ovog ludog vremena. Zapravo, reč je o istom glavnom problemu. U `Jaretu` mene je prvenstveno interesovao problem virtuelnog identiteta. To čak nije ni metafora, hiperbola, jer se pred našim očima događa da od ljudi koji nemaju nikakvu vrednost, nisu napisali nijedan red, načine velike pisce. To jeste roman da od običnog radnika sa građevine, fizikalca, naprave poznatog pisca - to je ideja romana. Ali, zamislite kad se desi da u Rusiji od saradnika Gajdara, iz lista `Komunist`, postane reformator! A to se, zaista, desilo. Kada sam ja počinjao roman, 1993. sve to je bilo samo tendencija, nešto što je hvatalo zalet. A danas to je dominantan način, dominantna situacija, to jest, zahvaljujući televiziji, medijima, dobro organizovanim kampanjama, vrlo je lako od potpuno netalentovanog čoveka načiniti poznatog pisca i pravi autoritet u oblasti književnosti. ? Uz funkcionalnu upotrebu deset, dvanaest fraza - eto junaka našeg doba? - Ne pravog junaka, nego virtuelnog. Da, ako analizirate, na primer, ono što govore savremeni političari ili kulturni radnici, videćemo da oni zapravo manipulišu sa nekoliko fraza koje, u stvari, ništa ne znače i nemaju sadržaja. ? A Vi baš niste odoleli velikom, i rizičnom, izazovu - direktno, satirom, u najbliže okruženje, književnu sredinu? - Da, satiričko oslikavanje stvaralačke sredine, stvaralaca dosta je rasprostranjena tema u ruskoj književnosti. Tema transformacije ništavne, bezvredne ličnosti u čoveka veoma značajnog je, takođe, vrlo zastupljena. Setite se samo `Revizora` Gogoljevog ili `Pozorišnog romana` Bulgakova. Tako da je moj roman u tom smislu tradicionalan. Ja sam po ubeđenju tradicionalista, konzervativac, bliski su mi pogledi Genona. Samozvanci na sve strane ? Kad je o doživljaju reč, priznajem, ja sam se na mahove toliko kikotala da mi se ukućani već otimaju za roman, a prijatelji formiraju listu čekanja... - Kad sam napisao knjigu i dao je izdavaču, njemu se roman jako dopao, no, rekao je: `Izdaću ga, ali ovo uopšte nije komercijalno delo. Biće interesantno samo ljudima iz te sredine, stvaralačke inteligencije`... I bio je verovatno iznenađen kad je roman postao bestseler. Evo, doneo sam ovde 14. izdanje, takođe, i i predstava ima mnogo uspeha, uvek su pune sale. Zapravo, mislim da su tu bitna dva momenta. Prvo, razrađujući tu temu stvaralačke inteligencije, odnosno književne sredine, radilo se na temi samozvanstva, koja je ušla u sve pore našeg društva. A drugo, čitaoci, ipak, žele knjige vesele, knjige smešne. Zato što je ona stara književnost sovjetskog vremena, gde se kopalo po blatu, svima već dosadila. I po mom ličnom mišljenju, ovakve vesele, satirične knjige žive mnogo duže nego dela otvoreno socijalnog sadržaja ili filozofski traktati napisani u obliku romana. Kad kod savremenog prozaiste junak na šeststo strana traži Boga, kod mene se postavlja pitanje zašto on piše romane - treba onda napisati neki bogoslovski rad. I čini mi se da savremeni prozni pisci zaboravljaju da kao što je tačnost odraz lepog vaspitanja, učtivost kraljeva, tako je i zanimljivost obaveza savremenog pisca, učtivost prema čitaocu. ? Roman je, dabome, fikcija, naglašavate i Vi, a opet sve deluje tako stvarno, poznato, i nama ovde baš kao domaće? - To još jednom potvrđuje da su ljudi, socijalni tipovi internacionalni. I ako piscu pođe za rukom da oslika jedan takav lik koji se svuda prepoznaje, onda je on uspeo. Evo, sad se sprema prevod ovog romana i u Siriji, pročitavši ga, arapski prevodilac kaže da je prepoznao i svoje pisce... Mada, moram da dodam da su gotovo svi detalji uzeti iz života. I desilo se, na primer, da je jedan od bivših predsednika Saveza pisaca rekao kako je, kad je pročitao epizodu o pesnikinji Kipjatkovoj, babuški ruske poezije, koja sve vreme pokušava da dođe do onog državnog telefona, stvarno pao sa kreveta od smeha. Jer se setio stvarne situacije s jednom pesnikinjom - dokopala se telefona, i počela: `Sećaš se, ja sam, Kaća..`. Pošto su oni bili u vezi u mladosti, a reč je zapravo o Andropovu. ? Izgleda, mogao bi se napisati i roman o romanu? - Evo, baš povodom toga, ima jedan zanimljiv detalj. Bio sam i glumac u filmu, imao epizodnu ulogu - Pijani pisac u Klubu književnika. I režiser je rekao da mi je pošlo za rukom. ? Izuzmimo Dostojevskog, ima mu spomena i u romanu, ali ko uopšte ume da piše, ko je dobar pisac? - Dobar pisac, zvuči banalno, može biti samo onaj ko ima književnog talenta. U poslednje vreme, na žalost, prihvaćeno je mišljenje po kojem se književni talenat poistovećuje sa filološkim obrazovanjem. To je potpuno pogrešno. A po mom mišljenju, pisac mora da ima tri dara: izoštren osećaj za jezik, izoštren socijalni osećaj i izoštren osećaj morala. Sva tri, jer ako nedostaje ijedan od njih, nivo pada. ? Kroz `Jare` defiluje niz živopisnih likova, pisaca, kritičara, teoretičara, psihoanalitičara, političara, starih i novih ljudi `od reda i zakona`, urednika, TV zvezda... Groteskna družina, u punom sjaju - oseća svoj trenutak? - Da, ja, zaista, mislim da je sada vreme grotesknog realizma. I hteo bih da kažem da ruski kritičari, koji su, doduše, pozitivni prema meni, žele da protumače `Jare`, i svrstavaju ga u groteskni realizam. To je termin Mihajla Bahtina, on tu ubraja i Rablea, i kaže da groteskni realizam upravo postaje vodeći estetički metod u vreme velikih lomova, potresa, sudara starog i novog. Kazna za narušavanje tabua I upravo mislim da je naša epoha u stilu Kafke. Ko je mogao da pomisli da će Berezovski postati milioner (bio saradnik Meteorološkog instituta), i da će pokušati da upravlja Rusijom. Zato, na primer, mislim da su groteska, satira, satirična hiperbola, umetnički pristup koji je adekvatan našem vremenu. ? Predsednik Saveza pisaca, autor jednog dela, izvesnog progresivnog karaktera, zbog funkcije, prestaje da piše - brinuti o piscima, desetak hiljada, gore je nego o krdu mustanga, kaže. To je, doduše, u romanu. No, evo, Vi ste kopredsednik Saveza ruskih pisaca, uz to i glavni urednik čuvene `Literaturne gazete`... - Ja sam počasni potpredsednik, nisam činovnik, jednostavno, to je društveno priznanje. A urednik sam odnedavno, godinu i po dana, pre toga petnaest godina sam radio kod kuće. Manje pišem. A svi su bili ubeđeni da ću potpuno prestati. Ali, naljutio sam mnoge, koji mi baš ne žele dobro. Napisao sam dve pripovesti i dva pozorišna komada. Glavni urednik je privremeni posao, a biti pisac to je stalno. ? Znači, u onom `zlatnom minimumu za genija početnika`, dvanaest fraza, osobito je važno: `Ne kuvajte jare u mleku majke njegove!` - Zapravo od te fraze, koju sam ja pročitao pre 18-19 godina, najpre u `Zlatnoj grani` Frejzerovoj, posle i u Bibliji, rodila se prva zamisao romana. Pomislio sam da čovek u principu može da dođe u nepoznato društvo, da kaže samo tu jednu rečenicu i da ga svi smatraju pametnim. I ako bismo govorili jezikom socijalne filozofije, upravo poslednjih godina su intenzivno narušavani mnogi tabui, to jest mnogi su vrlo često `kuvali jare u mleku majke njegove`, u celom svetu. A čime će se to završiti možemo samo da pretpostavljamo. I ovaj terorizam, recimo, koji se pojavio, možda je upravo to - kazna za stalno narušavanje tabua. ? Vezani ste za srpsku kulturu, istoriju, Srbiju? - Ja sam pisao kolumne za naše novine, naročito onih složenih, devedesetih godina, pratio zbivanja u Jugoslaviji, Srbiji, i naročito na Kosovu, a koja su se, u vreme Jeljcina, prećutkivala. Tako da je bilo potrebno čitaocima objasniti neke stvari - da je gubitak Kosova za Srbiju isto što i gubitak Borodinskog polja za Rusiju. Rada Saratlić Vreme 30.01.2003. Novi ruski roman - Jurij Poljakov: Pluralizacija ludila Pišući naizgled ne osobito zahtevnu burlesku na temu `književnog života` i pripadajućih mu mistifikacija, Poljakov ispisuje deziluzioniranu hroniku ruskog društva u poznom dvadesetom veku, fokusirajući se na suštinsku dezorijentisanost i korumpiranost Mi živimo u doba književnih reputacija, koje bezočno pokušavaju da sopstvenu književnost zamene samima sobom. Gornja rečenica se ne nalazi u `osnovnom` tekstu romana Jurija Poljakova Jare u mleku; naći ćete je, međutim, u autorovom predgovoru jednom od potonjih izdanja ovog megapopularnog ruskog (rekao bih ovde: `satiričnog`, ali svakakve se kučine i trice danas trpaju pod tu nesrećnu odrednicu) bestselera o moskovskom `književnom životu` poznosovjetskog i postsovjetskog doba, ali i o vaskolikoj `društvenoj klimi` kao nepresušnom izvorištu burlesknih situacija i tragikomičnog idiotizma-uzdignutog-na-ravan-sistema... A ni gornja se rezignirana piščeva konstatacija, uostalom, nikako ne odnosi samo na ruske prilike, bile one `totalitarne` ili `demokratske`: nije li prevlast reputacije nad delom globalni fenomen? Naravno, na ovu je retoričku pitalicu nemoguće odgovoriti odrečno, a da ostanete ozbiljni ? dovoljno je da se osvrnete oko sebe, po domaćem (pri)književnom bunjištu... Poljakov je, dakle, romanom Jare u mleku (s ruskog prevela Radmila Mečanin; Zepter book world, Beograd 2002) rešio da, kroz jednu majstorski vođenu igru, istera stvari na čistac, iliti do kraja, do radikalnih konsekvenci: može li, naime, reputacija trijumfovati nad delom tako dalekosežno da mu ono više neće biti potrebno čak ni kao marginalni, dosadni appendix? Drugim rečima, može li se sasvim bez dela stvoriti Pisac, slavljen, nagrađivan i uvažavan? Da li je bilo kakvo pisanje jošte nužno da bi se bilo Piscem, ili je vešto plasirana fama mnogo presudniji faktor Uspeha? Poljakovljev se narator ? pronicljivi književni mediokritet, polugrebatorski, poluautsajderski akter burnog `intelektualnog života` prestonice u doba najranijih proplamsaja gorbačovljevske `glasnosti` ? neoprezno, u pijanstvu, opkladio da je u stanju da od prvog slučajnog prolaznika, gotovo sasvim nepismenog čoveka, načini veliku književnu zvezdu kojoj će se Svi Koji Nešto Znače klanjati a da nisu pročitali ni retka njegovog dela ? koje, uostalom, i ne postoji! Upavši jednom u zamku opklade i shvativši da mu odatle nema lakog izlaza (ulog je, naime, previsok: ako odustane ili izgubi, moraće da ustupi svoj stan za vanbračne orgije svog suparnika...), on poslu pristupa krajnje studiozno, pronalazi mladu prigradsku suklatu ? Vitju Akašina, sveže otpuštenog `fizikalca` koji jedva sastavlja smislene rečenice, a pismenost mu se sastoji od (prilično nesigurnog) umeća potpisivanja ? čijim će romanom u rukopisu (tj. uvezanom fasciklom praznog papira) provileniti po `književnoj Moskvi`. Nakon što je `kostimirao` Vitju tako da izgleda kao bizarni samonikli Genije (tj. posve budalasto...), uvalio mu u ruku Rubikovu kocku kojom će ovaj povazdan `odgonetati kulturni kod epohe` i naučio ga nekolikim `učenim` frazama koje će u društvu sveudilj vrteti na njegovu diskretnu, šifrovanu komandu prstima, naš junak upravo spektakularno uspeva u svom naumu; uspeva, zapravo, toliko savršeno da to postaje već sasvim nezdravo, i nepogrešivo vodi neumitnoj katastrofi... No, do tada nam valja proći kroz skoro četiri stotine stranica teksta, a Poljakov je dovoljno vešt pisac ? i dovoljno `lake ruke`, ako razumete šta hoću da kažem ? da ovo probijanje bude istinski užitak, kao i prilika za, da li zabavno da li sumorno, prepoznavanje mnogih likova i situacija i mnogih mehanizama promocije koji nisu strani ni ovdašnjem Paraliterarnom Praznoslovlju... Ovde svakako treba stati s prepričavanjem, ne samo zato što nije lepo otkriti `šta je bilo na kraju` nego i otuda što je u Jaretu u mleku najvažnije nešto drugo. Pišući naizgled ne osobito zahtevnu burlesku na temu `književnog života` i bezbrojnih ispraznih mistifikacija koje taj počesto buvljakoidni Vašar Taštine neizbežno prate (pompezno-ništavni Uvodničari, Predgovornici i ostala Mrtva Puvala jednog okamenjenog poretka vrednosti, kritičari koji pišu naručene pohvale strogo `po tarifi`, jurodive poete bez dara i para, antisemitske i ostale `patriotske` budaletine, ali i `profesionalni manjinci`, neizbrojne supijane zamlate čije se obitavanje u književnosti svodi na par davnih stihovanih iscedaka i povazdansko paradiranje Klubom književnika etc.), Jurij Poljakov, tobože `uzgredno`, ispisuje zapravo jednu deziluzioniranu hroniku ruskog društva u poznom dvadesetom veku, fokusirajući se na suštinsku dezorijentisanost i korumpiranost, lako vidljive po celoj socijalnoj vertikali. Uostalom, ova dva stanja nekako uvek idu u paru. A nisu li pisci, ti `inženjeri ljudskih duša` iz umoljčanog staljinovsko-gorkijevskog vokabulara, idealni manekeni za ovakav romanopisački naum, ako ništa drugo makar zbog transparentnosti svojih intelektualnih i moralnih vrludanja i izdaja? O svemu tome Poljakov piše iz pomalo nihilističke, sverelativizujuće perspektive, ali svakako bez Patosa i Težine na koje ovakve odrednice obično upućuju: smatrajući, valjda, isuviše vidljivu pretencioznost ? tu klasičnu boljku loše književnosti i vaskolike papiromrčiteljske netalentovanosti ? oznakom slabog ukusa, narator/Poljakov ne odstupa od Lakoće i Vedrine gotovo `humorističkog` (još jedna prokažena reč!) izričaja, ipak ne gubeći pri tom ništa na književnoj verodostojnosti. Nije, dakle, slučajno što se priča Jareta u mleku začinje u vreme početka kraja jedne epohe, da bi nas pisac/narator, vrludajući tamo-ovamo po vremenskim tesnacima i sprdajući se s linearnom naracijom a da to niti jednog trenutka ne zasmeta prohodnosti štiva, provodi kroz prevratne godine umiranja komunizma i Sovjetskog Saveza/kaveza, i dovodi nas sve do sredine devedesetih (roman je izvorno objavljen 1995), u vreme više nego burne ruske tranzicije, mafiokratije, prezidencijalnog autokratizma-bez-ideologije, uspona `novih Rusa` iz klase sivih, do juče gotovo nevidljivih aparatčika sitnog zuba i propasti gotovo svih ostalih, nepreglednih miliona individuuma izgubljenih na ledini Slobode kojom nisu obučavani da rukuju, stropoštavanje niza do juče obligatnih strategija sticanja Društvenog Ugleda i pomaljanje nekih sasvim novih ? uglavnom oružanih ? načina sticanja Mesta U Društvu... Zapravo, do pluralizacije ludila, ako tako hoćete. U strogo kodiranom, zacementiranom Ideološkom Svetu, i izvor Ludila je jedan i jedinstven, pa su i opasnosti takve, transparentne i lako uočljive; u haotičnom posttotalitarnom kermesu i ludilo se rasprskava na sve strane, zadobijajući najfantastičnije forme. Ko će da preživi dok ošamućeni posttotalitarni čovek ne isproba ama baš svaku postojeću budalaštinu koja mu izgleda privlačno kao majmunu banana, samo zato jer mu je tako dugo bila zabranjena?! Sve ovo ne znači da je Jare u mleku nekakav pledoaje za povratak na staro. Poljakov o tome nema iluzija, niti ih nudi drugima. On samo voli da sistematski džara po bolnim mestima, prikazujući prvo sve ništavilo i bedu totalitarnog ustrojstva i `konstruktivne` književne/intelektualne Sive Mase u njemu ? mada, ne propuštajući da se usputno naruga i ponekoj strategiji disidentske mistifikacije, smišljene poradi bolje prođe na Zapadu! ? a potom `veselo` portretira Strategije Sistematskog Zaborava u novim društvenim okolnostima, veliku društvenu igru novog deljenja karata ? ali, tako da svi važni igrači ostanu za stolom! ? novog, dakle, samopozicioniranja na imaginarnoj sociokulturnoj mapi, ostvarenog prevashodno kroz potiskivanje i retuširanje celih bi(bli)ografija... A i tu su pisci, jakako, među šampionima ? gde da Velika Travestija prođe bez njih?! Pisano bez monumentalnih ambicija, Jare u mleku svakako ne spada u sam vrh nove ruske književnosti, one koja je kod nas poslednjih godina prisutna kroz relativno brojne prevode (Dovlatov, Genis, oba Jerofejeva etc.), ali predstavlja dobrodošlo osveženje, već i utoliko što nam, bivajući na površinskom nivou prevashodno vodičem kroz nezaustavljivi karusel literarnih sujeta, nudi i nešto ležerniji, ali neumoljivo lucidni pogled na razvaline na kojima nastaje Nova Rusija, a koje po mnogo čemu liče na razvaline o koje se i sami spotičemo i posrćemo, praćeni horskim kreketom doprekjučerašnjih pisaca-komunista koji se premetnuše u dojučerašnje pisce-patriote, a sada gledaju da nekako izvedu još jedan zmijin svlak, a da to ne zaboli i ne košta njih nego sve druge. U međuvremenu, pratite lokalne postnagradne i ostale književno-čaršijske cirkuse, burleske i skandaleske: samo u `krugu dvojke` ima građe bar za pet Poljakova, ama nema nijednog da se javi! Sve to, brate slatki, `duhovno` korespondira sa Večnošću, koketno pogleduje na Žiri, a diskretno na Žiro, pa ne postizava! Teofil Pančić MG51