Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Setite se sami : pesme za decu / Dušan Radović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Divit, 2003 (Beograd : AB Taš) Fizički opis 219 str. ; 21 cm (karton) Napomene Tiraž 1.000 [Beleška o piscu: str. 5]. Stanje: mala mrlja od kafe na spoljašnjoj strani knjižnog bloka, unutra odlično očuvano. VUKOVA AZBUKA SVE ŠTO RASTE IGRE I IGRAČKE SMEŠNE REČI POŠTA POŠTOVANA DECO VEŠTINA ZOOLOŠKI VRT SETITE SE SAMI PESMA DECE VESTERN PESMA ZA STARIJE MALOLETNIKE Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe“ i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.“ „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG62 (N)

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Laguna, 2018. U ne tako dalekoj budućnosti, Evropa je rasparčana na kantone kojima upravlja centralizovana svetska vlast a stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo pokušavajući da se odupre sveprisutnoj represiji. Beograd je Vavilonska kula podeljena na strogo kontrolisane kvartove po kojima gamižu milioni emigranata svih rasa i vera nastanjeni tu iz nužde ili po kazni. Na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske, jedna žena će na misteriozan način izgubiti život. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, biće svedoci njene smrti i svako će tvrditi da je video nešto sasvim drugo. Među njima će se naći i Lasica, bivši fizičar, stručnjak za svetlost i veteran pobunjeničke organizacije Oslobodilački front. On će započeti svoju privatnu istragu o tom incidentu i ne sanjajući u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom. Black Light Miomira Petrovića je roman o mogućoj budućnosti Evrope i regiona, distopijska vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, nove i drugačije viđene istorije ali i svojevrsni priručnik za otpor, akciju i nepokoravanje. „Budućnost iz romana Miomira Petrovića desiće se prekosutra, što znači da je verovatno kasno da se spreči, ali čitanjem makar možemo na nju da se pripremimo. I usput da uživamo u briljantno osmišljenoj i vođenoj priči, koja počinje kao košmarna futuristička rašomonijada, a s vremenom se pretvara u nešto još uzbudljivije, oštro i svoje. Jedva čekam da se po Black Lightu jednog dana snimi TV serija.“ Oto Oltvanji Miomir Petrović (Beograd, 1972), pisac, pripovedač, dramaturg, teoretičar umetnosti, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na Odseku za dramaturgiju, magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu, doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996–1999), zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu (2001–2002), dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (do 2004). Redovni je profesor na predmetima Estetika, Teorija savremene umetnosti i Istorija scenskih umetnosti na Institutu za umetničku igru u Beogradu, predmeta Creative Writing i Screen Culture na Higher College of Techology (UAE) (2019–2021). Objavljena i izvođena dela: Drame: Vagabund u gradskom vrtu (1995), Argivski incident (1996), Demijurg (1997), Appendix (1997; izvedena 2003. u Centru lepih umetnosti „Gvarnerijus“ i kao radio-drama u produkciji RTS-a 2004), Čopor (1998), Vučije leglo (2000) izvedena u Narodnom pozorištu u Pirotu 2006), radio-drame Galerijeve vatre i Black Light u produkciji RTS-a. Naučne monografije: Oslobođenje drame (Zadužbina Andrejević, Beograd 2000), Kreativno pisanje, naratološki pristup tekstu i kontekstu (Megatrend, Beograd 2011), Mitopoetike (Zavod za udžbenike, Beograd 2019). Romani: Sakaćenje Romana (Prosveta, 1997), Pankration (BIGZ, 1998), Samomučitelj (Prosveta, 2000), Persijsko ogledalo (Geopoetika, 2001), Arhipelag (Geopoetika, 2003), Lisičje ludilo (Laguna, 2005), Staklena prašina (Laguna, 2006), Lisičino ludilo (SKC, Skopje, 2007), Libansko leto (Laguna, 2007), Persijsko ogledalo (drugo izdanje, Laguna, 2008), Bakarni bubnjevi (Laguna, 2009), Galerijeve vatre (Laguna, 2011), Tečni led (Prosveta, 2011), Miris mraka (Laguna, 2013), Kuća od soli (Laguna, 2016), Black Light (Laguna, 2018), Филоктет на Лемносе/Персидское зеркало (Aliteja, Sankt-Peterburg, 2018), Šumski čopor (Ammonite Books, 2019), Središnja pustinja (Laguna, 2021). Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1996), nagrade „Laza Kostić“ za knjigu Kuća od soli (2017) i Ordena „Vožda Đorđa Stratimirovića“ za doprinos srpskoj kulturi (2022). Član je Srpskog književnog društva.

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Branka Cetkovic Nenad Briksi (1924-1984) bio je hrvatski novinar, romanopisac, komediograf, pokretač i urednik mnogih časopisa. Njegov najpoznatiji doprinos kulturi je uređivanje stripa Alan Ford koji je zahvaljujući i prevodu Briksija postigao gotovo veću popularnost od one u državi nastanka, Italiji. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Varaždinu, a nakon toga se upisao u Ekonomsko-komercijalnu visoku školu u Zagrebu, ali koju je nakon dva semestra napustio da bi se posvetio novinarstvu. U posleratnom periodu sve do 1974. bavi se uredništvom listova: Varaždinske vijesti (1945—1947), Novi list, Rijeka (1947—1954), Narodni list, Zagreb (1955), Globus (1956). Glavni i odgovorni je urednik lista Plavi vjesnik (1960—1967), a uskoro zatim urednik zabavnih sadržaja u zagrebačkom Vjesniku (1967—1974), listu koji je bio analogija beogradske Borbe. Iz izdavaštva se zbog srčane bolesti morao povući, te je 1973. godine otišao u invalidsku penziju. Osim novinarstva, od 1945. bavio se i pisanjem novela, crtica, humoreski i putopisa. Napisao je nekoliko komedija i radio-drama, savremene tematike i s mestom zbivanja u Zagrebu. Pod pseudonimom Timoti Tačer objavio je više humorističkih i kriminalističkih romana, od kojih su neki obrađeni i za TV ekran. Romani `I tako dalje` i `Sve ili nešto` prevedeni su na češki. Kao najuspešnije Briksijevo delo računa se roman `Mrtvacima ulaz zabranjen`[1] koji je doživeo desetak izdanja, preveden je na pet jezika, a prema njemu su snimljena i dva igrana filma. Dela Rame uz rame (knjiga reportaža), 1951. I tako dalje (roman o izgradnji prigradskih naselja), 1956. Mrtvacima ulaz zabranjen, 1960.[1] Miran život (radiokomedija), 1964. Holivud protiv mene, 1964. Sve ili nešto (roman o prodoru televizije), 1965. Tri i pol mrtvaca, 1975. Potraži me u pijesku, 1976. Rupa u čelu, 1976. Vampir u taksiju, 1976. Noge uvis, 1976. Plati pa ostavi, 1976. Pokal za utopljenika, 1976. Gola i mrtva, 1976. Važno je (u)biti prvi, 1976. Sljedeća, molim, 1976. Sve ili nešto, 1976. Anketa (radiokomedija), 1977. Noćne igre, 1979. Zagrebačka veza, 1980.[2] Bijela loptica, 1982. (sa ilustracijama Branke Ćetković)[3] Dobra stara gangsterska vremena, 1982. Tajna crvenog salona, 1983. Leš na klupi, 1984. Brixy, Nenad, hrvatski književnik i novinar (Varaždinske Toplice, 4. V. 1924 – Zagreb, 17. VIII. 1984). Školovao se u Varaždinu i Zagrebu, službovao kao novinar u Novom listu, Narodnom listu, Globusu te bio glavni urednik Plavog vjesnika. Pokrenuo je više revija i biblioteka. Pisao novinarske reportaže, libreta za mjuzikl, kratku prozu, romane, komedije i putopise. Njegov roman Sve ili nešto (1976) među prvima se u nas bavio pojavom televizije. Kriminalistički humoristički roman Mrtvacima ulaz zabranjen (1960) s Timothyjem Tatcherom kao antijunakom jedan je od najpopularnijih i najtiražnijih suvremenih hrvatskih romana, preveden na pet jezika te dvaput ekraniziran. Kao pripadnik prvog naraštaja hrvatskoga kriminalističkog romana pridonio popularizaciji i raznovrsnosti toga književnog žanra u nas. Ostala djela: Leš na klupi (1984), Tajna crvenog salona (1983) i dr.

Pozorišni život na Golom Otoku (1949-1954) Dragana Čolić - Biljanovski Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1994. 11,5x19,5 cm, meki povez, 80 str. KNJIGA JE IZUZETNO OČUVANA U IME NARODA! – POZORIŠTE NA GOLOM OTOKU. „Pozorište na Otoku svima nama koji smo radili, bilo je istinski predah od užasa, a za one koji su gledali, taj beg je bio kratkotrajni, ali sve vreme smo bili podjednako pod istim tretmanom“, Miodrag Gajić (1925-2012), golootočki dvomotorac, student režije filmske škole GIK u Moskvi. Po nalogu islednika pripremio je karnevalsko-satiričnu proslavu Sahrana, sahrana IB-rezolucije; maskiranu procesiju koja je trebalo da prođe kroz delove logora i baraka - „neobičan pohod, povorčica od deseak-petnaest kažnjenika .... Četvorica il šestorica, na čelu povorke nošahu na ramenima tobožnji mrtvački sanduk ... sa obe strane sanduka bejaše napisano crnim kolomašću REZOLUCIJA IB“... „Jeziva priča: roktanje, pljuvanje po protivnicima najvećeg sina naših naroda“. Sahrana je bila prvo izvođenje nekog programa kažnjnika i početak rada pozorišta na Golom otoku. Od njegovog osnivanja pa do zatvaranja Golog otoka postavljeno je 18 predstava. Članove trupe činili su uglavnom intelektualci i većinom studenti Univerziteta u Beogradu, studenti iz Moskeve i novinari. Scenografija je rađena od materijala koji je bio dostupan na ostrvu, šminka od loja i mastila, kostimi šiveni u radionicama od oskudnog izbora jeftinog materijala, a perike od vune i kudelje. Sve uloge u pozorištima muških logora igrali su muškarci. Za kažnjenike, ono je bilo „više od igre“. Iz knjige Pozorišni život na Golom otoku (1949-1954), Dragana Čolić – Biljanovski. Dr Dragana Čolić-Biljanovski rođena u Beogradu, diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, na grupi Pozorišna i radio produkcija 1983. godine. Magistarsku tezu Dela Jovana Sterije Popovića na scenama Srbije (1945-1996) odbranila je 1998, te stekla akademski naziv magistra nauka o dramskim umetnostima iz oblasti teatroligije, a doktorsku disertaciju Branislav Đ. Nućić kao organizator pozorišne delatnosti odbranila je 2000, i stekla akademski naziv doktora nauka o dramskim umetnostima iz oblasti teatrologije. Profesionalni rad počela je (1978) u Radio Beogradu - program `Indeks 202`, Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1981-1982), Pozorištu `Atelje 212` (1982-1984), BITEF-u (1979-1986) i Domu omladine Beograda (1982-1986). Od 1986. do 1990. bila je stručni saradnik u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, gde je od 1990. do 1998, (položivši stručni ispit iz oblasti muzeologije pri Narodnom muzeju u Beogradu stekla zvanje kustosa), u kontinuitetu bila stalno zaposlena. Objavila je više radova i prevoda iz pozorišne istorije i teatrologije, u stručnim časopisima i dnevnim listovima (Pozorište,Teatron, Scena, Ludus, Književne novine, Kvadart, Politika, Večernje novosti, Zbornik matice srpske za scenske umetnosti, Zbornik FDU, itd.) Autor je publikacija: Narodno pozorište u Smedervu 1950-1956. MPUS, Beograd i Dom kulture Smederevo; 1993. Jovan Milićević. MPUS, Beograd, 1993; Pozorišni život na Golom otoku 1949-1954. MPUS, Beograd, i `TV novosti `Revija 92`, Beograd, 1994; Miodrag Petrović Čkalja. MPUS, Beograd, 1995; `Zajednički stan` Dragutina Dobričanina kod nas i u svetu.MPUS, Beograd, 1996; Beogradsko dramsko pozorište 1947-1997. MPUS, Beograd, 1997; Dela Branislav Nušića na beogradskim scenama. MPUS, Beograd, 1998; Dela Jovana Sterije Popovića na scenama Srbije 1945-1996. Institut FDU, Beograd, 2000; Nušić pozorišni stvaralac dvadesetog veka. Biblioteka `Nušićevi Dani`, Dom kulture, Smederevo, 2000; Smotra jugoslovenske umetnosti `Mermer i zvuci` 1968-2000. Smotra `Mermer i zvuci`,Aranđelovac, 2003. Učesnik je domaćih i međunarodnih naučnih i stručnih skupova kao što su: Tribine `Sterijinog pozorja`, Novi Sad; 125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, Doprinos ruske emigracije srpskoj kulturi dvadesetog veka, Slavistički centar Filološkog fakulteta u Beogradu, Univezitet umetnosti kao eksperimentalni prostor za umetničke, pedagoške i naučne inovacije (od institucionalne ka projektnoj logici), Univerzitet umetnosti u Beogradu i Nemačka rektorska konferencija (2002), Međunarodni simpozijum Pozorište i festivali, Pozorište `Slavija`, Beograd (2003), Međunarodna teatrološka konferencija: Balkanska teatarska sfera, Festival `Skomrahi`, Skoplje, Republika Makedonija,(2003), Tribina Festivala `Nušićevih dana`, Smederevo (2003). Takođe, učestvovala je na promocijama knjiga i otvaranju izložbi u Srpskom kulturnom centru u Prištini, Smotri jugoslovenske umetnosti `Mermer i zvuci` u Aranđelovcu, zatim na pozorišnim fesivalima u Srbiji poput `Nušićevih Dana` u Smederevu, Susreti profesionalnih pozorišta Srbije `Joakim Vujić` u Kruševcu, Pirotu, Šapcu, te Festivalu jugoslovenskih pozorišta u Užicu. Dugogodišnji je selektor pozorišnog Festivala `Nušićevi dani` u Smederevu i selektor dramskog programa u okviru nanifestacije Smotra umetnosti `Mermer i zvuci` u Aranđelovcu. Bila je član redakcije časopisa Teatron od 1990. do 1998. Napisala je radio igru za decu Čarobna šuma Tibili Toma koja se u režiji Nade Belogrlić emituje od 1997. u okvitu Dramskog programa Radio Beograda. Takođe u oviru Dokumentarnog dramskog programa Radio Beograda, autor je u koautorstvu sa Nadom Belogrlić emisije Ja nisam ruža niti lala..., o svedočenjima logoraša Golog otoka o pozorišnom životu. Ova emisija je učestvovala na Festivalu radio programa FEDOR, 1994. Objavila je i zbirku poezije Pragovi slutnji, Beograd, Svet knjige, 1997. Od decembra 1998. do 2003. u zvanju docenta, od 2003 u zvanju vanrednog profesora, a od 2008 u zvanju redovnog profesora, predaje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, predmete Pozorišna produkcija i Teatrologija. Takođe, od 2001, u navedenim naučnim zvanjima, predaje i na Fakultetu dramskih umatnnosti, Cetinje, Crna Gora. Njeni prevodi poezije znamenitog ruskog umetnika Vladimira Visockog kao i esej Besmrtni život Vladimira Visockog, objavljenih u časopisu Drama, Udruženja pisaca Srbije, 2007, nalaze se u okviru velike svetske izložbe Muzeja Vladimira Visockog u Kozlostanju , Poljska. Član je međunarodnog žirija festivala Bijenale crnogorskog teatra, 2010.godine. Za dugogodišnji rad u kulturi na prostorima Srbije, dobila je `Zlatnu značku` Kulturno prosvetne zajednice Srbije, Beograd,2000. Veliku povelju „Smotre Mermer i zvuci“, Aranđelovac, 2003. Povelju Pozorišnog muzeja Vojvodine i Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2007. Zahvalnicu grada Mladenovca za doprinos kulturi grada, 2006.Veliku plaketu sa likom B.Đ. Nušića povodom „25 godina Festivala Nušićevi dani“, Smederevo,2008. „Zlatni Beočug“ za trajni doprinos kulturi grada, Beograda,2012. Plaketa „ Za izuzetan doprinos razvoju kulture, posebno višedecenijskom radu na razvoju kulture Smotre „Mermer i zvuci“, Skupština opštine Aranđelovac, 2017.

Uživajte bilo gde u zabavi na velikom ekranu za celu porodicu sa ovim kompletnim Centrom za kućnu zabavu Broj ocena: 106 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Video Projektori Šifra Proizvoda: 7676 Poslednja cena bila je: 62890 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Epson Projektor EH-DM2 Epson Projektor EH-DM2 Sistem projekcije Tehnologija: 3LCD Optičke karakteristike Rezolucija: 480p (854 x 480) Visoka definicija: HD kompatibilan Osvetljenje (normalan režim): 1200 ANSI lumena Veličina ekrana: 30 inča - 300 inča Objektiv za projekciju Tip: Digitalno zumiranje i ručno fokusiranje - blenda objektiva Fokalni odnos: 1.44 Žižna daljina: 16,6 mm Koeficijent rastojanja: 80 inčni ekran 2,4 – 3,2 m Stepen zumiranja: 1-1,35 (digitalno) Lampa Tip lampe: 140 W UHE (E-TORL) Broj radnih sati lampe: Normalan režim: 2000 sati, Ekonomičan režim: 3000 sati Kompatibilnost videa Kompatibilnost videa: NTSC / PAL / SECAM do 1080i Ulazi Video: 1 x kompozitni, 1 x komponentni / YUV (3 x RCA) Multimedija: 1 x USB tip A Računar: 1 x RGB Samo audio: 2 x RCA (crveno/belo) Izlazi Audio: 1 x stereo utičnica za slušalice, 1 x koaksijalni digitalni audio izlaz Podešavanja slike i zvuka Korekcija trapezoidnog izobličenja: ± 15 stepeni Režimi boje: Dynamic, Living room, Theatre, Game Režimi zvuka: DVD: Koncert, drama, akcija, SF; CD: Klasika, džez, rok, digitalni Zvuk Ugrađeni zvučnici: 2 x 8 W (stereo) Napredne funkcije Jednostavan za transport, DivX kompatibilan, USB port (mp3/wma, slajd-šou digitalnih slika, DivX), režim za igrice, funkcija pauze za kafu, poklopac za objektiv, brzi početak Obezbeđeno uputstvo za upotrebu Garancija na proizvod: 3 godine Garancija na lampu: 3 godine ili 3000 radnih sati Opis proizvoda: Epson Projektor EH-DM2 Epson EH-DM2 Uživajte bilo gde u zabavi na velikom ekranu za celu porodicu sa ovim kompletnim Centrom za kućnu zabavu Vaš kućni bioskop u kutiji • projektor 16:9 formata • Integrisan DVD/DivX plejer • Ugrađeni zvučnici jačine 8W • Lagan i kompaktan, lak za nošenje Raznovrsni priključci Sa Epson EH-DM2 možete da sve radite: gledajte DVD filmove, puštajte muziku sa CD-a ili MP3 fajlova, prikažite fotografije sa USB memorije ili ga priključite na kameru, konzolu za video igre, PC ili TV Odlična slika i fantastičan zvuk Sjajna široka slika i izvanredan Dolby stereo zvuk iz moćnih ugrađenih zvučnika osiguravaju pravi multimedijalni doživljaj. Bioskop kod kuće Pustite DVD ili povežite PC/TV za jednostavno gledanje filmova i programa. Igre na velikom ekranu Povežite bilo koju konzolu za igre i doživite akciju na pravi način uz specijalni mod za igre. Oživite vaše nezaboravne momente Slajd-šou i video prikaz direktno sa digitalnog fotoaparata ili USB memorije. Odličan zvuk Moćni zvučnici oživljavaju zvuk i muziku sa CD-a i MP3 fajlova. Lako i jednostavno Ručka na preklapanje vam omogućava da se samo spakujete i idete. Lako se nosi na odmor Moderna torba za nošenje sa džepom za DVD-e i CD-e. Svi proizvodi iz: Video Projektori Sve iz: Elektronika * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Naprijed, 1979. Drugo izdanje. Odlično očuvano, osim blage iskrzanosti ruba omota na jednom mestu. Vidi se sve na slikama. Najbolje delo Mirka Kovača i jedan od najboljih romana posleratne srpske/jugoslovenske književnosti. Apsolutno remek-delo. Ninova nagrada 1978! Vrata od utrobe su roman jugoslovenskog književnika Mirka Kovača, prvobitno objavljen 1978. u izdanju zagrebačke izdavačke kuće Naprijed. U ovom romanu-hronici pripoveda se o životima stanovnika malog hercegovačkog mesta L. Hroničarski elementi vezani su za tok implicitnog naratora čije isprekidano pripovedanje obuhvata događaje pre, tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata.[1] Iako je pripovedač romana, po mnogim odlikama, objektivan i neutralan hroničar, on ne krije da piše o tragičnoj sudbini svoje porodice i drugih likova koje je poznavao.[2] Književna kritika je roman dočekala pohvalama. Nagrađen je NIN-ovom nagradom za najbolji roman 1978. godine i Nagradom Željezare Sisak, a potom i nagradom Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1979. godine.[3] Književni istoričari ga smatraju jednim od važnijih romana prvog talasa postmodernizma u jugoslovenskoj književnosti. Iako su prva izdanja štampana na srpskom jeziku, a roman je uz dozvolu autora objavljen 1981. u Nolitovoj ediciji 50 najboljih srpskih romana,[2] Mirko Kovač je nakon sukoba sa srpskim nacionalistima i preseljenjem u Rovinj početkom devedesetih, odlučio da stil romana prilagodi hrvatskom jeziku, te je kasnije i štampan u edicijama najboljih hrvatskih romana. Sadržaj  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje! Uslovno za glavni pripovedački tok u romanu može se uzeti sudbina pripovedačevih roditelja Rose i Stjepana K. U prvom poglavlju se pripoveda o porodičnom poreklu i rodoslovu, dok su Rosi i Stjepanu posvećeni drugo, osmo, jedanaesto, dvanaesto i trinaesto poglavlje. Naravno, oni u ostalim poglavljima nisu zaboravljeni već su indirektno prisutni ili se spominju u korelaciji sa drugim junacima. Otvorena struktura romana omogućila je Kovaču da unese veći broj likova, a sve ličnosti su objedinjene mestom zbivanja – mali grad L. U Hercegovini. Žiteljima mesta L. posvećena su četiri poglavlja. O sudbini Dimitrija V. komunisti, prvoborcu i predstavniku komunističke vlasti, i njegovom bratu Milutinu pripoveda se u trećem poglavlju, o Stjepanovom trgovačkom pomoćniku u dućanu Đurici Mrkajiću u šestom, o Paolu Menzeu u sedmom, a o Stjepanovom bratu Tomislavu K. u desetom poglavlju. Pored ovih poglavlja ispripovedanih u hroničarskom stilu, u romanu postoje dva poglavlja koja se zasnivaju na drugačijim strategijama pripovedanja; četvrto poglavlje je u vidu pisama fra Inoćencija svom prijatelju Stjepanu, a deveto je u vidu kalendara koje ispisuje Stjepan. Ti kalendrai se mogu sagledavati kao unutrašnja hronika u okviru hronike jer imaju sve odlike intimnog dnevnika u kome je zapisana mudra poruka o životu.[1] Književna kritika Hrvatski književnik Miljenko Jergović je u eseju, gde se prisećao svog poznantstva sa Kovačem i njegovog stvaralaštva, istakao: „ Kovač je hiperrealist, kvazidokumentarist, proizvođač čarolija, veliki porodični i zavičajni pisac. Ono što on upetlja u “Vratima od utrobe” ne bi raspetljao ni najsposobniji policijski istražitelj, ni književni analitičar, tekstolog, detektiv – ako takvi još i postoje u ovome jeziku – ali ništa tu nije nametljivo, suvišno ni opterećujuće. Priča teče onako kako teče vrijeme. Neravno i skokovito.[4] ” Filmska adaptacija Kovač je na osnovu romana napisao scenario za film „Večernja zvona” koji je prikazan 1986. Film je režirao Lordan Zafranović, a glavne uloge su igrali Rade Šerbedžija, Petar Božović i Miodrag Krivokapić. Mirko Kovač (Petrovići, kod Nikšića, a 26. decembar 1938 — Rovinj, 19. avgust 2013) bio je jugoslovenski, srpski, crnogorski i hrvatski književnik i scenarista. Autor je više romana, zbirki pripovjedaka, eseja, TV-drama i filmskih scenarija.[1] Biografija Studirao je na Akademiji za pozorište, film i televiziju, odsjek dramaturgije, u Beogradu. Prva knjiga proze »Gubilište« (1962) doživljava političku i ideološku osudu „zbog crne slike svijeta“, a hajka na pisca trajala je tokom cijele 1963. godine.[2] Roman »Moja sestra Elida« izlazi 1965, a kratki roman »Životopis Malvine Trifković« 1971. godine, koji je dramatizovan i izveden 1973. na sceni Ateljea 212 u Beogradu, te preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski. U Švedskoj je doživio tri izdanja, a u Francuskoj je izašao i kao džepno izdanje u ediciji `Rivages poche`. U Zagrebu mu izlaze romani »Ruganje s dušom« (1976); »Vrata od utrobe« (1978), koji dobija Ninovu nagradu kritike[2] (1978), nagradu Željezare Sisak (1979) i nagradu biblioteka Srbije za najčitaniju knjigu (1980). »Vrata od utrobe« je vjerovatno najbolji Kovačev roman, složene postmodernističke narativne tehnike, u kome se preklapaju autorova vizura djedovske mu Hercegovine u rasponu više decenija i spiritualne dileme vjerske i sekularne prirode. Slijede romani »Uvod u drugi život« (1983), te »Kristalne rešetke« (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1995). Mirko Kovač bio je protiv podizanja Njegoševog mauzoleja. Smatrao je da je postojeća kapela dobro inkorporirana u tradiciju te da Meštrovićev projekat asocira na monumentalne egipatske hramove, što nema bilo kakve veze sa Hrišćanstvom koje je bilo okosnica života vladike.[3] Zbirka novela »Rane Luke Meštrevića« (1971) dobija nagradu „Milovan Glišić“, ali mu je ta nagrada oduzeta 1973, a knjiga povučena iz knjižara i biblioteka.[2] Dopunjeno izdanje istoimene zbirke izlazi 1980. godine, a novoj pripovijeci iz te knjige »Slike iz porodičnog albuma Meštrevića« pripala je „Andrićeva nagrada“. Zbirka pripovjedaka »Nebeski zaručnici« izlazi 1987. i dobija nagradu izdavača BIGZ. »Evropska trulež« (1986), knjiga eseja, nagrađena je NIN-ovom nagradom „Dimitrije Tucović“. Dopunjeno i popravljeno izdanje, pod naslovom »Evropska trulež i drugi eseji«, izlazi u Zagrebu 1994. Knjiga publicističkih tekstova »Bodež u srcu« objavljena je u Beogradu 1995. U Hrvatskoj je objavljena i njegova prepiska sa srpskim piscem Filipom Davidom „Knjiga pisama,1992 — 1995.“ (Feral Tribjun,1995) Politički se angažovao u vreme raspada Jugoslavije krajem 1980-ih godina, otvoreno se stavivši na hrvatsku stranu, pa je posle mnogih neprijatnosti, pa i fizičkog napada emigrirao u Hrvatsku.[2][4] U Sarajevu su mu izašle Izabrane knjige, u šest tomova (Svjetlost, 1990). Napisao je scenarija za filmove: Mali vojnici, Lisice, Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Tetoviranje i dr. Autor je više TV i radio-drama. U Podgorici mu je 2005. objavljena drama „Lažni car“. Knjige su mu prevođene na njemački, francuski, italijanski, engleski, švedski, holandski, poljski, mađarski i dr.[5] Od 1991. godine živeo je u Rovinju, gde je i umro 2013. godine.[6] Posle preseljenja u Hrvatsku knjige koje je prvobitno pisao na ekavici je počeo da izdaje na jekavici. Nagrade Dobio je internacionalnu nagradu Tuholski (Tucholsky Prize) švedskog PEN-centra za 1993, te 1995. godinu Herderovu nagradu za književnost. Dobio je još i Slovensku nagradu Vilenica, bosansku nagradu Bosanski stećak i Meša Selimović, crnogorske nagrade 13. jul, Stefan Mitrov Ljubiša i Njegoševu nagradu, kao i hrvatske nagrade Vladimir Nazor, August Šenoa, nagradu Jutarnjeg lista i nagrade Kiklop (dva puta za prozno delo godine, knjigu eseja godine i za životno delo).[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Vladan Desnica : Djelo nastaje dalje od pisaćeg stola (razgovori sa Vladanom Desnicom) - priredio Jovan Radulović Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006...

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Doba teskobe - Pit Taunsend Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2020 Broj strana: 272 Format: 20 cm Povez: Broširani Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

Imati debitantski roman u sedamdeset petoj godini života nije česta pojava. No, kada iza nje stoji ime Pita Taunsenda, onda ona i nije toliko neobična: reč je o osobi koja je pola veka ranije, u svojoj dvadeset petoj, inaugurisala do tada skoro nepostojeći žanr – rok operu. Iako Tomi nije baš prva rok opera, te 1969. bio je to prvi rok album skrojen po takvoj meri. Osim toga, stekao je svetsku slavu upravo po ovom žanru, a kada je Ken Rasel 1975. snimio istoimeni film, a Taunsend za adaptiranu muziku bio kandidovan za Oskara, titula mu se nije mogla oduzeti. Pit Taunsend je osnivač grupe The Who (1963), gitarista, tekstopisac, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač. Sa grupom i bez nje ima dvadeset studijskih i isto toliko albuma “uživo”, uz prodatih sto miliona ploča.Uporedo s muzikom, ovaj “nevaljali koncertni dečko” se bavio i novinarstvom, knjižarstvom, izdavaštvom i književnošću. Pisao je scenarije za film i TV, radio-drame, eseje, rok opere. Bio je urednik u londonskoj izdavačkoj kući Faber & Faber. Pit Taunsend je autor više knjiga i dobitnik mnogobrojnih nagrada. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – album/rok opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. – Vladislav Bajac “Doba teskobe veliki je rok roman. Pripovedač je sjajan stvaralac – učen, vrcav i nepouzdan. Knjiga kači ludost muzičkog biznisa i pokazuje Taunsendov tanani osećaj za humor i oštro uho za dijaloge. Priviđenja i zvučni pejzaži pohode ovaj roman koji je proširena meditacija o maničnom geniju i mračnoj umetnosti stvaralaštva.” – Mark But, izdavač knjige Pit Taunsend (Peter Dennis Blandford Townshand) engleski je gitarista, pevač i kompozitor, rođen 1945. godine. Autor je preko stotinu pesama grupe The Who (trinaest studijskih albuma), koju je osnovao 1964, a toliko ih je otprilike komponovao i za svoje solo albume (sedam studijskih). Jedna je od najznačajnijih osoba u istoriji rokenrola, živa i aktivna legenda, koja je prodala preko sto miliona ploča. Poslednji do sada snimljeni album grupe The Who objavljen je u decembru 2019. godine. Taunsend je svestrana ličnost. Samouk je u muzičkom obrazovanju. Svira klavijature, bendžo, harmoniku i usnu harmoniku, ukulele, mandolinu, violinu, sintisajzer, bas gitaru i bubnjeve. Čuven je kao solo gitarista koji je u sviranju svog instrumenta utemeljio tzv. tehniku vetrenjače, uz skokove u vazduh zgrčenih nogu. Taj isti instrument često je na koncertima koristio i na desetine pojačala i gitara. No, izvrsno i profesionalno izvođenje muzike uživo načinilo je grupu The Who i samog Taunsenda, baš zahvaljujući izvođačkoj virtuoznosti, neprikosnovenim u nastupima (preko dvadeset snimljenih albuma uživo), što je buntovne osobine ovog “nevaljalog dečka” ipak stavilo u senku. Autor je prve rok opere Tomi (1969), po kojoj je Ken Rasel snimio istoimeni film 1975. Kao autor muzike koju je adaptirao za ovaj film, Taunsend je bio nominovam za nagradu Oskar. Rok operu Kvadrofonija 1973, a treću po redu Dečak koji je čuo muziku 2007. godine. Pit Taunsend se paralelno bavio i novinarstvom, izdavaštvom i književnošću. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka imao je svoju kolumnu u časopisu “Melodi mejlker”, a eseje je objavljivao u magazinu “Rolingstoun”. Izdavačku kuću Eel Pie Publishing, gde objavljuje dečje knjige i muziku za decu, osniva 1977, a u Londonu otvara i knjižaru Magic Bus (po naslovu pesme grupe The Who), kasnije preinačenu u Open Book. Knjigu The Story of Tommy, o nastanku rok opere i snimanju filma Tomi, napisao je sa Ričardom Barnsom. Postao je urednik u čuvenoj izdavačkoj kući Faber & Faber 1983. i u nekoliko sledećih godina uredio knjige o grupi Animals i Eriku Bardonu, Džimiju Hendriksu, Brajanu Inou… Kod istog izdavača je 1985. objavio svoju knjigu priča Horse’s Neck. Radeći kao urednik posebno se sprijateljio sa nobelovcem ser Vilijamom Goldingom (Gospodar muva) i Tedom Hjuzom (počasnim pesnikom Britanije – Poet Laureate), po čijoj knjizi za decu The Iron Man je 1989. napravio muzičku adaptaciju. Iste godine započeo je pisanje romana Ray High & The Glass Household, čije je delove objavljivao u periodici, ali nikad i celu knjigu. Napisao je nekoliko scenarija za TV i film, više radio drama (1999). Dve hiljadite godine objavljivao je eseje onlajn, kao i roman/novelu Dečak koji je čuo muziku (The Boy Who Heard Music) 2005. Objavio je autobiografsku knjigu Who I Am 2012. godine, koja je stigla na 5. mesto liste najprodavanijih knjiga New York Timesa. Roman Doba teskobe (The Age of Anxiety) objavljen je 2019. godine kao deo zamišljene trilogije: roman – opera – umetnička instalacija u nastajanju. U planu je i snimanje igranog filma po ovoj knjizi. Pit Taunsend je dobitnik više desetina nagrada i priznanja: Brit, Toni, Gremi, Priznanje za životno delo R’ n’ R’ Kuće slavnih (1990), Priznanje Kenedi centra (2008), Počasni doktorat univerziteta London (2010), Nagrada za klasični album, Nagrada za životno delo “Džordž i Ajra Geršvin” (2016), Nagrada Američke akademije za kreativno dostignuće (2019) i druge.

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

MILOVAN VITEZOVIĆ S MILIM BOGOM Tvrdi povez Izdavač Bookland Knjiga „S milim Bogom“ je zbirka uglavnom kratkih, a neposrednih i radosnih pesama o deci i veri. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ KAD JE NEVEN BIO SUNCE Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Meki povez Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ LUDI DRAGI KAMEN Tvrdi povez Izdavač Bookland Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Milovan Vitezović Odbrana duše Tvrdi povez sa zaštitnim omotom O autoru Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje !!! 1981 g. Dusan Petricic Ima li šta lepše od toga da svom detetu, sa smeškom na licu, kažete: ’Sedi da razgovaramo’? Ako pri tom još imate knjigu u ruci... onda je uživanje zagarantovano. Izdavač: Radnički univerzitet Radivoje Ćirpanov - Novi Sad, 1981. god. Tvrd povez, 25,5 cm. 40 str. Ilustrovano Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio-emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka `Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir `Brana` Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora `Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...` Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O pojmovima `tipa` i `tipičnoga` i njihovoj neshodnosti na području estetike, (esej) Manji format 40. str. 1957. god Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006.

Prosvjeta, Zagreb, 1975, 1974, 1975. Omoti ponegde zacepljeni, inače odlično očuvane. Do danas najcelovitije izdanje Desničinih dela. II knjiga (1975): Proljeća Ivana Galeba, Pronalazak Athanatika III knjiga (1974): Pripovijetke IV knjiga (1975): Eseji, Kritike, Pogledi Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[1] Porijeklo Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[2] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji potomak Stojana Mitrovića Jankovića[3] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[4] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[5] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[6] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[2] Od pojedinačnih književna on je svojim duhovnim nasleđem smatrao Simu Matavulja, Dantea i Flobera, Dositeja Obradovića i Njegoša.[7] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih intelektualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[8] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu.[7] U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[9] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Braneći se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[10]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[11] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama Slijepac na žalu i drama Ljestve Jakovljeve. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jedan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[12] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[11][13] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[14] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[2] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[15] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[16] Ulica na Zvezdari nosi njegovo ime od 2021. godine.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimično iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimično iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006.[31]

Autor - osoba Vitezović, Milovan, 1944-2022 = Vitezović, Milovan, 1944-2022 Naslov Ispit kod profesora Miloša N. Đurića / Milovan Vitezović Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2017 (Beograd : Planeta print) Fizički opis 269 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Kojčić, Dragoljub, 1954- = Kojčić, Dragoljub, 1954- Šušnjić, Đuro, 1934- = Šušnjić, Đuro, 1934- Zbirka Izabrana dela / Milovan Vitezović (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 7-9: Predgovor / Dragoljub Kojčić Str. [191]-257: Mišljenja / Đuro Šušnjić ... [i dr.] O piscu: str. 263-264 [Autori mišljenja]: str. 258-262 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Vitezović, Milovan, 1944- -- „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića“ Poezija u svojim tematskim hodnicima nije odvojiva od gradiva jednog društva u jednom vremenu. Čak i onda kada u svome manifestu gordo nagoveštava da će biti univerzalna ili da je apolonska forma njen jedini cilj, život i biće poezije hrani krvotok trenutka i mesta u kome nastaje ili u kome se čita i doživljava. Stvaralačka mudrost i pogodak u samo jezgro poesisa jeste započeti uzlaženje prema nameravanim svrhama iz neposrednog iskustva, ma gde one bile postavljene. Ili, ništa manje važno, otkrivati neprolazne odrednice sveta u sopstvenome sada-i-ovde. Posle stoletnog analfabetskog perioda pod osmanskom vlašću Srbi ja je ponovo doživela sebe kao evropski kulturni prostor. Deo te pripadnosti značio je snažno okretanje helenskoj antici, koja je oživela kroz mitologiju, književnost i filozofiju. Onaj drugi deo modernog evropejstva, koji se iskazivao u idejama društvene emancipacije, demokratije i građanskih političkih vrednosti, ni sam ne bi bio moguć bez utemeljenja na grčkom i rimskom nasleđu, pre svega bez njegovog etičkog obrasca. Možda i naše doba posrće jer ga je, putujući kroz iskušenja novog varvarstva, negde izgubilo. Srpsko društvo nije slučajni saputnik Evrope zakačen kao čičak u repove njenih pohoda, nije epigon ili prepisivač njenih dilema, drama, stranputica i metamorfoza, jer je u svome novovekovnom trajanju tražilo i izgradilo samosvojne temelje identiteta i opstajanja. Delo Milovana Vitezovića poetski je putopis kroz srpski Novi vek, kroz čvorišta njegovog duhovnog skeletona. Milovan Vitezović (Tubići, kod Kosjerića, 11. septembar 1944 – Beograd, 22. mart 2022) bio je srpski književnik, scenarista i univerzitetski profesor. Pisao je pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i TV scenarija. Objavio je oko pedeset knjiga u preko dvesta izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Knjige je objavljivao na nemačkom, engleskom, rumunskom, francuskom, italijanskom, slovenačkom, makedonskom, ruskom, mađarskom, i grčkom jeziku. Prevođen je i objavljivan u periodici i antologijama na poljskom, češkom, letonskom, mađarskom, francuskom, švedskom, hebrejskom, kineskom, bugarskom i albanskom jeziku. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski i druge jezike. Bio je jedan od retkih srpskih pisaca čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je mnogih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Serija Vuk Karadžić donela mu je Evropsku nagradu za televiziju. Biografija Rođen je u selu Tubići (u zaseoku Vitezovići) kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubićima, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, potom i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS-u imao je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko–zabavnog programa RTS-a. Bio je član Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govorio i pisao za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Izabran je za predsednika Udruženja književnika Srbije 2018. godine. Kada je u ratnom stanju tokom NATO bombardovanja dobio naredbu da napravi spisak ljudi Umetničkog programa za prinudne odmore i izgledno otpuštanje, poslao je spisak sa samo jednim imenom – Milovan Vitezović. Zato je suspendovan, smenjen i poslat na prinudni odmor, koji se odužio godinama. Na Akademiju umetnosti pozvan je da u zvanju docenta od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Nakon toga bio je u zvanju redovnog profesora na Katedri za dramaturgiju. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije predložio ga je 30. marta 2012. za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali nije izabran. Izabran je za akademika Akademije nauke i umjetnosti Republike Srpske 2021. godine. Otvorio je 64. Beogradski sajam knjiga 20. oktobra 2019. godine. Preminuo je u Beogradu, 22. marta 2022. godine, usled komplikacija izazvanih korona virusom. Sahranjen je 26. marta na groblju Lešće. Nagrade Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije: Zmajeve dečje igre (1978. god.), Velika bazjaška povelja (2005), Kočićeva nagrada (2005. god.) – Republika Srpska, Zlatno Gašino pero (2006. god.), nagrada Glasa javnosti Meša Selimović drugo mesto (2000. god.). Bio je kandidat za Antologiju najboljih svetskih satiričara koja je objavljena u SAD 2007. godine. U Novom Sadu, juna 2007. godine, pripala mu je čast da dobije Zmajev pesnički štap i otvori Zmajeve dečje igre, najveći festival dečjeg stvaralaštva u Evropi. Dobitnik je ruskog odlikovanja „Zlatni vitez“. Primljen je u ruski red Vitezova slovenske duhovnosti, kulture i umetnosti. Ekranizacija njegovog romana Lajanje na zvezde osvojila je prestižnu domaću nagradu Zlatna novosadska arena i nagradu festivala u Herceg Novom. Patrijarh srpski Irinej ga je 22. februar 2012. odlikovao Ordenom Svetog despota Stefana, a 2. februara 2017. Ordenom Svetog Save drugog stepena. 2019: Nagrada Braća Karić Od 2020. godine bio je član međunarodne Slovenske akademije. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodio je neosetno, spontano i s mnogo humora prilagođenog situaciji; dela mu se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kome je govorio. Opseg tema kojima se Vitezović služio veoma je širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pružao je ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanki. Kao gost-urednik u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Sastavio je nekoliko antologija, među kojima i Antologiju savremene srpske satirične priče (1979). Jedan je od priređivača Sabranih dela Sime Milutinovića Sarajlije (Bačka Palanka). Njegov roman „Čarape kralja Petra” je 2013. godine preveden na italijanski jezik. U 2013. priredio je i objavio kapitalno delo „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu”. Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su istorijski romani na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. U rukopisu mu je ostao „Roman sa Ćopićem”. Deset odabranih aforizama Partijske knjižice se najčešće nose u novčaniku! Ko peva zlo ne misli. Ko misli nije mu do pesme! U mračnim vremenima hrabrost je biti svitac! Pao je za otadžbinu prirodnom smrću! Ne vredi prevrnuti list. Knjiga je ista! U laži su kratke noge, ali se ne vide iza govornice! Laka im bila crna otadžbina! Mislim, dakle, sumnjam da postojim! Žene često ne znaju šta hoće, ali ostvaruju svoje namere! Golub mira je prevrtač! Dela Romani Šešir profesora Koste Vujića (1983) Lajanje na zvezde (28 izdanja) (1978) Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Simfonija Vinaver Sinđelić se sa suncem smirio Princ Rastko Burleska u Parizu Kad je neven bio sunce Gospođica Desanka Knjige aforizama Srce me je otkucalo Moždane kapi Mislarica Ludi dragi kamen Čoveče, naljuti se Viteški kodeks Zbirke pesama za decu Ja i klinci ko pesnici (1971) Đačko doba Šumarice (1972) Đačko doba (1977) Naimenovanja (1981) Izabrano detinjstvo (1981) Moj deda je bio partizan (1981) Kako podići nebo (1986) Detinjstvo pameti (1987) Televizijske drame i serije Gde cveta limun žut Kraljevina Srbija Kneževina Srbija Dimitrije Tucović Vuk Karadžić Onda lole izmisli parole Đačko doba Snohvatice I i II Šešir profesora Koste Vujića Srećni ljudi Tekstovi za pozorišna izvođenja Disko Tesno doba Usklađivao lud zbunjenog Dobro došli.. Scenarija za film Vanbračna putovanja Branislav Nušić Snovi, život, smrt Filipa Filipovića Lajanje na zvezde Šešir profesora Koste Vujića MG134

Džepna knjiga, 1958. Biblioteka novih domaćih pisaca Nada. Prva knjiga proslavljenog reditelja i odličnog pisca. Ilustracije Momo Kapor. Dobro očuvana, zapisan broj na uvodnoj strani. Prva knjiga Bore Dršakovića, zbirka pripovedaka `Baloni iz moje ulice`, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Ona je celovita u pravom smislu reči: i po sadržini, i po tematici, i po metodu. Čitava Draškovićeva zbirka je u postavljanju problema iz života savremenog čoveka, čoveka koji se vratio iz rata pre svega; njegovih radosti i tuga, jednostavne i tople ljubavi, ili apatije gradskog života, sve do maštanja i svetlih trenutaka. Podsećanja na rat, stalni su lajtmotiv Draškovićev, ali je on prevladan optimističkom notom mirnog života, traženjem smisla i vedrine u naizgled običnim događajima. Sve su to motivi iz savremenog života koji nemaju u sebi nešto izuzetno i neobično, ali se tokom razvijanja zanimljive fabule pretvaraju u potresne ljudske drame. Osobina ovih proza je i njihov savremen, ali neisforsiran metod, koji iznosi kompleksne, značajne i aktuelne umetničke sadržaje. Boro Drašković (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 29. maj 1935) srpski je režiser i scenarista i profesor univerziteta. Biografija Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, u klasi profesora Huga Klajna. Do 1959. godine radio je kao novinar u sarajevskom `Oslobođenju`. Zatim prelazi u sarajevsko Narodno pozorište, da režira pozorišne predstave. Postaje 1965. godine stalni reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U Novom Sadu od 1976. godine je profesor režije na tamošnjoj Akademiji umetnosti. Šef je Katedre za režiju i izvodi multimedijalnu nastavu glume i režije.[1] Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška…), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radijom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine.[2] Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji... Bio je i laureat Tiveriopoljske filmske alijanse na Asterfestu.[3] Supruga Maja Drašković (scenarista, kostimograf, scenograf), stalni mu je saradnik u svim projektima i medijima.[4] Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli. — Boro Drašković On je član i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra.[5] Dela Filmovi Godina Naziv 1969. Horoskop 1971. Nokaut 1979. Usijanje 1985. Život je lep 1994. Vukovar - jedna priča Dokumentarni filmovi i TV drame Promena Peta kolona Žena Žad Nešto sasvim lično Prizori iz Kine 1,2,3 Ježi Kavalerovič Haldor Laksnes Pohvala Islandu, 1973. Ubijanje kitova Paradoks o šahu, 1973. Prva žena dirigent Nedelja popodne na Grenlandu, 1973. Kuhinja, 1976. Moderni izraz u umjetnosti Čudo iz Bruklina, Film o filmu: Seobe Sasvim lično Knjige Promena Ogledalo Lavirint[6] Paradoks o reditelju Kralj majmuna, Prometej - Novi Sad, 1996. Pogled prolaznika, Prometej - Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-515-0019-3.. Ravnoteža, Književna opština Vršac. 2007. ISBN 978-86-7497-128-4.. Драма редитеља Филм о филму, Прометеј - Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-515-0551-8.. Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine. . Нови Сад. 2011. ISBN 978-86-85123-55-9.. Rečnik profesije, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac. 2012. ISBN 978-86-909821-7-2.. [7]

Odlično stanje Retko! Prvo izdanje 1957 Svjetlost Sarajevo dizajn Raul Goldoni Priča Ivana Galeba je, zapravo priča o vremenu i o onom ja ko-je je nestalo u tom vremenu. Vladan Desnica (1905-1967) je nastojao da pronađe najbolji oblik za tu priču. Otuda mu se nametnula potreba da i čitoaca uvede u probleme vezane za pričanje priča, pošto je samo na taj način mogao da mu pokaže koliko je “šta” u književnosti suštinski vezano za “kako”. Time je Desnica došao u priliku da svoj roman izgradi kao modernu književnu tvorevinu koja neke od najvažnijih ideja u tzv. naukama o čoveku pretvara u romaneskno gradivo na jedinstven način - tako što ih „potapa` u dramu i tragediju umetnika koji ostaje bez svega, sa jedinim uporištem u uspomenama, u svesti da je mnogo toga bilo i da on to mora da uvede u priču, pošto je priča jedini način da se sačuva ljudsko osećanje i ona životna podloga koja ga je izazvala, koja mu je dala sadržaj. Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006. Raoul Raul Goldoni (Split, 27. siječnja 1919. – Zagreb, 24. ožujka 1983.) je bio hrvatski slikar, kipar, likovni urednik, projektant interijera, dizajner. Svjetski je pionir na području likovnog oblikovanja u staklu. Pisao je u teorijskim problemima umjetničkog odgoja. Izrazio se kroz nekoliko stilova: u okvirima Cézanneova konstruktivističkog slikarstva, fovizma, apstrakcije, eksprezionizma. Slikao je mrtve prirode, krajobraze, crteže, interijere, ilustracije i likovne opreme knjiga, dizajnirao je tapiserije, keramiku. Jedno od njegovih dizajnerski najkompleksnijih djela u kojem je riješio čitav dizajnerski program obuhvaćajući različite materijale staklo, kovina, keramika, tekstil, drvo, beton, što je bio hotel Libertas u Dubrovniku, radio je od 1969. do 1971., uništen je u srpsko-crnogorskoj agresiji na Hrvatsku 1991. godine. Raul Goldoni radio je skice za serijsku proizvodnju. Dizajnirao je čaše, tanjure, boce i vaze. Drugi dio njegova opusa čini modeliranje unikatnih skulptura, staklenih biomorfnih objekata. Rodio se je u Splitu. U rodnom je gradu 1938. maturirao na Realnoj gimnaziji. Još kao gimnazijalac počeo se baviti slikarstvom te je još prije nego je maturirao izlagao na skupnim izložbama u Splitu. Na studij je otišao u Zagreb gdje je u klasi Marina Tartaglije ratne 1942. diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Sljedeću akademsku godinu 1942/43. nastavio je studirati na Akademiji likovnih umjetnosti u Rimu. 1944. je godine otišao u partizane. Radio je u partizanskom tisku pri hrvatskim partizanskim postrojbama na poluotoku Istri. Stevan Binički svjedočio je pred `Anketnom komisijom za utvrđivanje zločina putem kulturne suradnje s okupatorom`, 7. kolovoza 1945., zajedno s kolegama da im je slikar Josip Horvat Međimurec pomogao tijekom rata i da je bio antifašist. U istom svjedočenju spomenuo je Goldonijev odlazak u partizane i kako je Horvat bio upoznat s time.[1] Dvije godine nakon rata zaposlio se je kao likovni urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske gdje je radio do 1951., dvanaest je godina proveo u izdavačkom poduzeću »Mladost« Dok je bio likovni urednik u izdavačkoj kući Mladost, pozvao je hrvatsku slikaricu Cvijetu Job raditi na oslikavanju bajki Ivane Brlić-Mažuranić.[2] Još dok je radio u Mladosti, zaposlio se je u Staklarskoj školi kao nastavnik oblikovanja i obradbe stakla. Tri godine poslije postao je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Od 1967. godine radi u Rogaškoj Slatini u tamošnjoj tvornici stakla kao voditelj odjela za dizajn. 1969. zajednom sa skupinom osnivača osnovao je Galeriju Forum. Pored Žarka Vinceka, kao suradnici na projektima Andrije Čičina-Šaina često se pojavljuju Zdenka Rabotić, Spomenka Maretić, Ljerka Saw, Zdenko Sila, Vojo Kalavaris, Dunja Čičin-Šain (kći Andrije Čičin-Šaina), te slikar Raul Goldoni kao projektant interijera. Izlagao je na samostalnim i skupnim izložbama. Djela mu se nalaze u raznim galerijama, među ostalim i u Galeriji umjetnina Branislav Dešković u Bolu na Braču.[3] Interijeri koje je dizajnirao i zahvati u prostoru nalaze se diljem Hrvatske. Citati Wikiquote „Za staklo sam se opredijelio onda kada sam osjetio da u njemu mogu svladati, s relativnom sigurnošću, tri osnovna elementa: svjetlo, volumen i prostor“ (―) Wikiquote „Svjetlo definira postojanje volumena u prostoru, a kvantum svjetla zarobljenog krajnjim površinama oblika stalno je u pokretu pri minimalnoj promjeni kuta promatranja. Taj ritam i kretanje, njihove izmjene, omogućavaju totalitet doživljaja u materiji stakla.“ (―) Wikiquote „Nijedna materija u mojemu dugogodišnjem iskustvu nije budila toliko moju narav koliko staklo. Njegova osnovna svojstva - prozirnost, obojenost, krhkost, hladnoća, varljivost amorfne mase, sam put do transformacije u volumen, organizirano svjetlo u srčiki, pa sve do prostorne vrijednosti stakla - motivirala su moju fantaziju“ (―) Nagrade 1959.: Zagrebački triennale primijenjenih umjetnosti – II. nagrada za projekt stakla) 1959.: Nagrada grada Zagreba za industrijsko oblikovanje 1978.: Zagrebački salon - nagrada za skulpturu 1968.: izložba Form und Qualität, München 1968 – Zlatna medalja bavarske vlade za skulpturu u staklu 1974.: Nagrada »Vladimir Nazor« Dizajn Raul Goldoni