MIRJANA KODŽIĆ - DARIVANJA Autor: Petar Volk, Maja Volk Izdavač: Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad Godina izdanja: 2012. Broj strana: 452 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Mirjana Kodžić (Beograd, 30. jul 1928 — Beograd, 18. jul 2004) je bila srpska pozorišna i filmska glumica. Mirjana je završila dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. U Narodnom pozorištu debituje sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana. Bila je udata za filmskog i pozorišnog kritičara dr Petra Volka i majka je književnice dr Maje Volk.

Književna omladina Srbije, 1993. SADRŽAJ: PRIČE U NESTAJANJU Uvod u shizofreniju Crtež Okolnosti Pismeni zadatak iz srpskohrvatskog na temu nesanica Zovem se tmu Odlaženje Opšta mesta Fin koji sedi Rečenica istrgnuta iz konteksta Pismo za Skoplje Elisa za Isu Moira Verbalni transcendentalni autoportret za peti mistični zid u sobi Marine Švabić POLITIČKI SPISI Ispovest Interni dopis Dhamapada Светислав Басара (Бајина Башта, 21. децембар 1953) српски је прозни књижевник и колумниста.[1] Аутор је више од четрдесет књижевних дела: романа, збирки приповедака, драма и есеја. Од фебруара 2022. године је аутор и водитељ телевизијске емисије Црвени картон. Биографија Светислав Басара је рођен 21. децембра 1953. у Бајиној Башти. Његову мајку Добрилу као девојчицу су усвојили Светислав и Зорка Веизовић, па је по деди добио име.[2] Добитник је више српских награда за књижевност, а његов роман Фама о бициклистима многи сматрају једним најбољих романа девете деценије[3] 20. века. Пре двадесет година, помислио сам, ништа ме није припремило за појаву Фаме о бициклистима. Басара је до тада објавио своје прве приче и романе, а ја сам у мојој збирци Фрас у шупи објавио причу „Светислав Басара интервјуише Самјуела Бекета за Трећи програм радио Београда“. Басарини рани романи указивали су на списатељску разиграност, на постмодернистичко поигравање садржајем и формом, на препуштање апсурду, што су све одлике типичне за Басарин прозни поступак, али ништа није наговештавало велики скок, велики прелет, који ће се одиграти објављивањем романа који ће постати још типичнији пример његове прозе. После појаве Фаме о бициклистима, слободно се тако може рећи, српска проза више није била иста, као што ни Басара више није био исти писац, као што ни ја нисам био исти читалац. — Давид Албахари Драме су му извођене на многим сценама а књиге превођене на енглески, француски, немачки, мађарски, бугарски, италијански и македонски језик[3]. Басара је био амбасадор СР Југославије од 2001. до 2005. године на Кипру.[4] Био је колумниста дневних новина Данас, а од 2021. године пише колумне за Курир. Колумна му носи назив Фамозно.[5] Од фебруара 2022. године је аутор и водитељ телевизијске емисије Црвени картон на Курир ТВ. Из брака са Видом Црнчевић-Басара, кћерком покојног Бране Црнчевића,[6][7] има двоје деце Тару и Рељу.[8] Награде и признања За роман Фама о бициклистима добио је Награду „Жељезаре Сисак“. Добитник је „Нолитове награде“ за књигу Монголски бедекер.[3] Роман Успон и пад Паркинсонове болести, у издању београдске издавачке куће „Дерета“, донео му је 2006. године Нинову награду за роман године, награду Народне библиотеке Србије за најбољу књигу од 25 најчитанијих у мрежи народних библиотека Србије у 2008. години[9] и награду „Лаза Костић“ 2007. године. За роман Анђео атентата, који је објавила издавачка кућа „Лагуна“, добио је 2015. године награду Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић“ и награду „Исидора Секулић“. Први је добитник награде Фонда „Борислав Пекић“.[10] Као колумниста „Данаса“, добио је 2010. године награду „Станислав Сташа Маринковић“.[11] Његов роман Мајн кампф ушао је у најужи избор за Нинову награду 2012. године, а 2021. године, за роман Контраендорфин, добија Нинову награду, по други пут, чиме постаје један од само пет писаца у историји награде који су је добили више пута. Јуна 2022. добио је Награду „Драгиша Кашиковић”.[12] Добитник је Награде „Тодор Манојловић” за 2022. годину.[13] Дела Приче у нестајању (1982) Peking by Night (1985) Кинеско писмо (1985) Напукло огледало (1986) На ивици (1987) Фама о бициклистима (1987) Феномени (1989) На Граловом трагу (1990) - наставак чувене Фаме о бициклистима Монголски бедекер (1992) Тамна страна месеца (1992) De bello civili (1993) Дрво историје (1995) Уклета земља (1995) Виртуална кабала (1996) Looney Tunes (1997) - Манично-параноична историја српске књижевности у периоду 1979–1990. године Света маст (1998) - Наставак манично-параноичне историје српске књижевности у периоду 1979–1990. године Вучји брлог (1998) Идеологија хелиоцентризма (1999) Машине илузија (2000) Краткодневица (2000) Џон Б. Малкович (2001) Бумеранг (2001) Оксиморон (2001) Срце Земље (2004) Фантомски бол (2005) Успон и пад Паркинсонове болести, Београд: Дерета (2006) ISBN 978-86-7346-554-8 Изгубљен у самопослузи (2008) Мајмуноописаније (2008) - књига прича Дневник Марте Коен (2008) Дрво историје (2008) - књига у издању `Службеног гласника`, која садржи есеје раније објављене у књигама „На ивици“ (1987), „Дрво историје“ (1995), „Виртуална кабала“ (1996) и „Идеологија хелиоцентризма“ (1999) Нова Страдија (2009) Фундаментализам дебилитета (2009) Ерос, гирос и Танатос (2010) Почетак буне против дахија (2010) Тајна историја Бајине Баште (2010) Mein Kampf, Лагуна, Београд (2011) Дуговечност, Лагуна, Београд (2012) Гнусоба, Лагуна, Београд (2013) Тушта и тма, Лагуна, Београд (2014) - књига писама са Миљенком Јерговићем Анђео атентата, Лагуна, Београд (2015) Други круг, Лагуна, Београд (2015) - друга књига писама са Миљенком Јерговићем Очај од нане, Лагуна, Београд (2016) - књига прича Андрићева лествица ужаса, Лагуна, Београд (2016) Нова српска трилогија, Службени гласник, Београд (2017) - три раније објављена романа, „Успон и пад Паркинсонове болести“, „Дневник Марте Коен“ и „Почетак буне на дахије“, обједињена заједничком историјском судбином Пушачи црвеног бана (2017) - избор колумни Атлас псеудомитологије, Службени гласник и Институт за јавну политику, Београд (2018) Контраендорфин, Лагуна, Београд (2020)

Borislav Pekic - Kako zabavljati gospodina Martina Pozorisna kultura, 1/1971. Narodno pozoriste/Pozorisna komuna, Beograd Mek povez, 94 strane. U ovom casopisu prvi put je objavljena Pekiceva drama. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad Mladost i romani Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“ Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Fijuk vjetra ili Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog / Goran Babić Ostali naslovi Tri mrtva Hrvata i Gospodin Bog Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Mašić, 2003 (Beograd : Teos) Fizički opis 60 str. ; 16 x 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja / S. Mašić Crvena sveska ; 1 (broš.) Napomene Tiraž 500 Dramski tekstovi Gorana Babića: str. 60. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. – Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. – Krabulja. Zagreb 1970. – Strašna djeca. Zagreb 1973. – Tri poeme. Beograd 1974. – Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. – Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. – Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. – Naša stvar. Rijeka 1975. – Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. – Dim i zima. Zagreb 1977. – Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. – Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. – Kako se uči ljubav. Beograd 1979. – Noćna rasa. Zagreb 1979. – Smrt u snu. Zagreb 1979. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašić, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG80 (N)

Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem. Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala. U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom. Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla. Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor… Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Autor - osoba Stefanović, Mirjana Naslov Pomračenje / Mirjana Stefanović Vrsta građe poezija Jezik srpski, engleski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski krug : Centar za antiratnu akciju, 1996 (Beograd : Slovograf) Fizički opis 126 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica Zbirka Biblioteka Krug Napomene Pogovor na engl. jeziku Tiraž 500 The Eclipse / Milica Nikolić: str. 125-126 Beleška o autoru na koricama. Mirjana Stefanović (Niš, 24. oktobar 1939 – Beograd, 10. avgust 2021) bila je srpska književnica. Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974–1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982–1983). Kritika O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz. Nagrade Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i `doprinos vedrom duhu detinjstva`, Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama `Trap`, 2019. Dela Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, `Fondi Oryja Pala` Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija `Sarajevski dani poezije`, Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, `Radivoj Ćirpanov` Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, `Smederevska pesnička jesen`, Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu `Moja majka - pisci govore o svojim majkama`, Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, TV drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, TV drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, TV drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, TV drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, `Radivoj Ćirpanov`, Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee – antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 MG48 (N)

Knjiga o Milutinu najtiražniji je roman posleratne srpske književnosti. Knjigom o Milutinu Danko Popovic svojevremeno je izazvao veliki otpor pravovernih čuvara državnih i političkih interesa određenih grupa, a danas se ovaj roman doživljava kao jedno od književnih dela koja su doprinela da se aktivnije postavi pitanje legitmnosti komunističke ideologije u našem društvu. Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o dručtvenoj situaciji u kojoj je u XX veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti XX veka. Danko Popović rođen je 1928. godine. Pripovedač, romansijer, esejista. U njegovoj radnoj biografiji zapisano je više filmskih scenarija, radio-drama i publicističkih tekstova. Objavio je knjige pripovedaka „Svečanost“ i „Kukurek i kost“, romane „Gospodari“, „Oficiri“, „Svinjski ujed“, „Udovice“, „Čarapići“ i „Konak u Kragujevcu“, knjige eseja: „Vreme laži“, „Događaji i priviđenja“, „Na krstu i raskršću“, „Nespokoji“, „Božur i trnje“, „Seobe stare i nove“ i „Četiri vetra“. Autor je TV drame „Karađorđe“.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

AUTOR : Ranko Marinković IZDAVAC : Znanje, Zagreb, 1980 PREDMET : Roman SERIJAL : Hit : biblioteka moderne literature Kolo 16 ; Sv. 93 Latinica Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja. Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac. Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti). Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika. Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno. Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949) Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima – zbirka proze (1953) Ruke – zbirka proze (1953) Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop – roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977) Zajednička kupka – roman (1980) Pustinja – drama (1982) Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986) Never more – roman (1993) Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem. Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču. Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine. Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

AutorRanko MarinkovićNaslov Zajednička kupkaIzdavač Znanje, Zagreb, 1980Predmet RomanSerijal Hit : biblioteka moderne literatureKolo 16 ; Sv. 93LatinicaRanko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.BiografijaRanko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić, baletska kritičarka i prevodilac.Član je Društva književnika Hrvatske od 1945. Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana. Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).Književni radRanko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.BibliografijaProze (1948)Ni braća ni rođaci – zbirka proze (1949)Geste i grimase – kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951)Pod balkonima – zbirka proze (1953)Ruke – zbirka proze (1953)Glorija – drama (izvedena 1955, štampana 1956)Poniženje Sokrata – zbirka proze (1959)Karneval i druge pripovijetke (1964)Kiklop – roman (1965)Politeia ili Inspektorove spletke – drama (1977)Zajednička kupka – roman (1980)Pustinja – drama (1982)Nevesele oči klauna – knjiga eseja (1986)Never more – roman (1993)Nagrade i priznanjaSavezna nagrada 1948.Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965.NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965.Nagrada grada Zagreba 1966.Goranova nagrada 1966.Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976.Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora. Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade. Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.Pozorišne adaptacije i ekranizacijePrva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorija iz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. U Srpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976). Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.4/2

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

ISIDORA BJELICA SPASMeki povezIzdavač LagunaИсидора Бјелица (удата Пајкић; Сарајево, 10. децембар 1967 — Београд, 5. август 2020) била је српска књижевница и ТВ водитељка.[1]БиографијаУ Сарајеву је и завршила гимназију.[2] Затим је завршила Факултет драмских уметности у Београду (одсек драматургија) и магистрирала на истом факултету са тезом „Технотрилер као савремени облик трагедије”.[3]Њени родитељи су Димитрије Бјелица и Невенка Ђуровић, а деда по мајци је био књижевник Душан Ђуровић.[2] Била је удата за Небојшу Пајкића с којим је имала двоје деце, Лава Григорија Пајкића и Вилу Евангелину Пајкић.[3]Као ТВ аутор радила је неколико пројеката, од тога Клот—Фркет на БК телевизији и БН телевизији, и Исидорин љубавни водич на телевизији Метрополис.Била је велики хуманиста и учествовала је у небројеним хуманитарним акцијама. Њена мисија да помаже другима видљива је и у њеним последњим књигама које је писала док се борила са болешћу а са циљем да помогне другима. Улагала је целу себе у напорима да помаже другима.Ауторка је више од 40 књига посвећених различитим генерацијама.[2]Осим тога, написала је више позоришних комада и радио драма. Редитељ је филма Дорћол-Менхетн. У позоришту је режирала Сарајку у Београду и комедију свог супруга Небојше Пајкића, Мархатана.Превођена је на неколико страних језика. Била је колумниста у више листова (Курир, Лиса, Плејбој).2/30

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Multimedijska slava Šešira profesora Vujića odavno već premašuje slične događaje u našoj kulturi. Ovaj, još jedan pravi bestseler Milovana Vitezovića, od svog objavljivanja, 1983. godine, doživeo je sedamnaest izdanja na srpskom jeziku, dva izdanja na grčkom, jedno na hebrejskom, a očekuje se i izdanje na švedskom jeziku. Prema romanu Vitezović je najpre napravio televizijsku dramu, koja je uvrštena u Antologiju TV drama i doživela neverovatnu slavu i simpatije televizijskih gledalaca. Pre dve godine Šešir profesora Vujića je doživeo novu ekranizaciju i postao najgledaniji srpski film 2012. godine. Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Nađite. Gledajte. Uživajte. 4K TV TV od 108 cm (43″) Podrška za glavne HDR formate Dolby Atmos zvuk Philips Smart TV Izuzetno oštra slika. Živopisno gledanje. Bez obzira na to šta gledate, ovaj 4K LED TV pružiće vam svetlu, izuzetno oštru sliku sa živopisnim bojama. Uz to, ovaj televizor je kompatibilan sa svim glavnim HDR formatima, pa ćete videti više detalja, čak i u tamnim i svetlim oblastima, kada strimujete HDR sadržaj. Bioskopski slika i zvuk. Dolby Vision i Dolby Atmos. Uz podršku za Dolby Vision i Dolby Atmos, filmovi, serije i igre izgledaju i zvuče neverovatno. Gledajte sliku onako kako je režiser to predvideo – nema više razočaravajućih scena koje su pretamne za gledanje! Jasno registrujte svaku reč. Iskusite zvučne efekte kao da se akcija stvarno odvija oko vas. Odličan TV. Bez muke. Philips Smart TV. Brzo ćete to pronaći uz naš novi Smart TV. Uživate u seriji? Možete da nastavite sa gledanjem direktno sa početnog ekrana. Ako tražite nešto novo, možete da pretražujete kategorije, kao što su akcija ili drama, i vidite predloge sa najpopularnijih usluga za strimovanje, sve na jednom mestu. Tanki televizor. Potpuno spreman za budućnost. Ekran ovog Smart TV-a praktično bez okvira uklapa se u svaki enterijer, a tanke, mat crne stope stvaraju utisak da ekran pluta. Naša ambalaža koristi reciklirani karton sa FSC sertifikatom, TV a za štampane materijale koristimo reciklirani papir. Odličan za gejming. VRR i malo kašnjenje na ulazu sa svim konzolama. HDMI 2.1 vam omogućava da izvučete maksimum iz konzole, uz dinamično igranje i glatku grafiku. Poseduje podršku za VRR, a postavka malog kašnjenja automatski se aktivira kada uključite konzolu. Tehničke specifikacije Slika/Prikaz Dijagonalna veličina ekrana (u inčima) 43 inč Dijagonalna veličina ekrana (u cm) 108 cm Ekran 4K Ultra HD LED Rezolucija panela 3840 x 2160 Matična brzina osvežavanja 60 Hz Procesor slike Pixel Precise Ultra HD Poboljšane karakteristike slike HDR10 Kompatibilan sa HDR10+ Dolby Vision HLG (Hybrid Log Gamma) Rezolucija ulaznog signala ekrana Rezolucija – Intenzitet osvežavanja 576p – 50Hz 640×480 – 60 Hz 720p – 50 Hz, 60 Hz 1920x1080p – 24 Hz, 25 Hz, 30 Hz , 50 Hz, 60 Hz 2560×1440 – 60 Hz 3840x2160p – 24 Hz, 25 Hz, 30 Hz , 50 Hz, 60 Hz Podešivač / Prijem / Prenos Digitalni televizor DVB-T/T2/T2-HD/C/S/S2 video plejbek PAL SECAM Vodič za TV program* Elektronski TV vodič za 8 dana Oznaka jačine signala Da Teletekst 1000 stranica hiperteksta HEVC podrška Da Smart TV OS Smart TV sa poboljšanim operativnim sistemom Smart TV funkcije Korisnička interakcija SimplyShare Preslikavanje ekrana Interaktivna televizija HbbTV SmartTV aplikacije* YouTube Philips prodavnica Amazon Prime video Netflix Glasovni pomoćnik* Alexa podržana Podrška za Google Home Multimedijalne aplikacije Formati za reprodukciju video zapisa Kontejneri: AVI, MKV H264/MPEG-4 AVC MPEG-1 MPEG-2 MPEG-4 VP9 HEVC (H.265) AV1 Formati za reprodukciju muzike AAC MP3 WAV WMA (od v2 do v9.2) WMA-PRO (v9 i v10) FLAC Podrška za formate titlova .SMI .SRT .SSA .SUB .TXT .ASS Formati za reprodukciju slika JPEG BMP GIF PNG HEIF Obrada Procesorska snaga Dual Core Zvuk Izlazna snaga (RMS) 20 W Konfiguracija zvučnika 2 zvučnika punog opsega od 10 W Kodek Dolby Digital MS12 V2.6 Poboljšanje zvuka A.I. Sound Clear Dialogue Dolby Atmos Dolby Bass Enhancement Dolby Volume Leveler Noćni režim A.I. EQ Mogućnost priključivanja Broj HDMI priključaka 3 HDMI karakteristike 4K Audio Return Channel EasyLink (HDMI-CEC) Prosleđivanje komandi daljinskog upravljanja Sistemska kontrola zvuka Stanje mirovanja sistema Pokretanje jednim pritiskom na dugme Broj USB portova 2 Bežična veza Wi-Fi 802.11n, 2×2, jedan opseg Ostali priključci Common Interface Plus (CI+) Ethernet-LAN RJ-45 Digitalni audio izlaz (optički) Priključak za uslugu Satelitski priključak HDCP 2.3 Da, na svim HDMI portovima HDMI ARC Da na HDMI1 HDMI 2.1 funkcije eARC na HDMI 1 Podrška za eARC / VRR / ALLM EasyLink 2.0 HDMI-CEC za Philips TV/SB Podržane HDMI video funkcije HDR HDR10 HLG EU energetska kartica EPREL registracioni brojevi 1399865 Energetska klasa za SDR F Energetski zahtevi u režimu uključenog napajanja za SDR 51 kWč/1000h Energetska klasa za HDR G Energetski zahtevi u režimu uključenog napajanja za HDR 89 kWč/1000h Potrošnja energije u isključenom stanju nije dostupno Umreženi režim pripravnosti 2,0 W Korišćena tehnologija panela LED LCD Napajanje Električna mreža AC 220–240 V, 50/60 Hz Potrošnja energije u standby modu manje od 0,3 W Funkcije za uštedu energije Automatski tajmer za isključivanje Isključivanje ekrana (za radio) Eco režim Svetlosni senzor Dodaci Uključena dodatna oprema Daljinski upravljač 2 baterije veličine AAA Stalak za sto Kabl za napajanje Vodič za brzi početak Brošura sa pravnim i bezbednosnim podacima Dizajn Boje na televizoru Antracit siva maska Dizajn postolja Antracit sive stope Dimenzije Širina uređaja 958,0 mm Visina uređaja 567,0 mm Dubina uređaja 87,0 mm Težina proizvoda 6,7 kg Širina uređaja (sa postoljem) 958.0 mm Visina uređaja (sa postoljem) 587.0 mm Dubina uređaja (sa postoljem) 223.0 mm Težina proizvoda ( sa postoljem) 6.8 kg Širina kutije 1100.0 mm Visina kutije 695.0 mm Dubina kutije 140.0 mm Težina uključujući ambalažu 9,4 kg Širina postolja 756.0 mm Visina stalka 20.0 mm Dubina postolja 223.0 mm Rastojanje između 2 postolja 756.0 mm Visina postolja do donje strane televizora 20.0 mm Kompatibilan za montiranje na zid 200 x 100 mm Šta je u kutiji? Ostale stavke u kutiji Daljinski upravljač 2 baterije veličine AAA Stalak za sto Kabl za napajanje Vodič za brzi početak Brošura sa pravnim i bezbednosnim podacima

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novelističkom zbirkom Ruke, Marinković se afirmirao ne samo kao vrstan novelist, nego njome postaje europsko antologijsko novelističko ime. Inače, njegove realistički strukturirane novele tematiziraju provincijalni život na rodnom otoku, ali predstavljaju i psihološko analitičku kratku prozu u kojoj se bavi sukobima u čovjeku i društvu, otkrivajući u pojedinačnim sudbinama kolektivno stanje duše. Ruke su zbirka pripovjedaka koje su objavljene 1953. godine. U njima se autor Ranko Marinković bavi temama kao što su gradić, obala, otok, kontinent, ali i analizama čovjeka. Sadržaj: KarnevalMrtve duse Suknja Prah Anđeo Koštane zvijezde Benito Floda von Reltih Ruke Zagrljaj Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 1964. god Ilustracije: Mihailo Pisanjuk Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. Aleksandar Popović (20. novembar 1929, Ub — 9. oktobar, 1996, Beograd) jedan je od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Njegova vrlo uspešna knjiga za decu je Sudbina jednog Čarlija. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao preko 50 pozorišnih komada. Biografija Rođen na Ubu 20. XI 1929. godine. Po završetku gimnazije, odličan matematičar, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem hiljadudevetstočetrdesetih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom hiljadudevetstopedesetih prihvatio je poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i počeo da piše radio-drame za decu. Sa prvim literarnim tekstovima pojavio se 1959. godine. Njegov raznovrstan opus sadrži drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Стефановић, Мирјана, 1939- = Stefanović, Mirjana, 1939- Наслов Индиго : песме / Мирјана Стефановић Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Београд : Нолит, 1973 (Суботица : Бирографика) Физички опис 63 стр. ; 20 cm ISBN (Брош.) Напомене На пресавијеном делу коричног листа ауторова слика и белешка о њему. УДК 821.163.41-1 COBISS.SR-ID 112199175 Mirjana Stefanović S Vikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Mirjana Stefanović Mirjana in Belgrad 039.jpg Mirjana Stefanović Mesto rođenja Niš, Kraljevina Jugoslavija Mirjana Stefanović (Niš, 1939) je srpska književnica.[1] Sadržaj 1 Biografija 2 Knjige za odrasle 3 Knjige za decu 4 Dramski radovi 5 Prevodi 6 Kritičari 7 Antologije i panorame 8 Nagrade i priznanja 9 Reference 10 Spoljašnje veze Biografija Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974-1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982-1983). Mirjana in Belgrad 139.JPG Mirjana in Belgrad 239.JPG Mirjana in Belgrad 339.jpg Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, "Fondi Oryja Pala" Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija "Sarajevski dani poezije", Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, "Radivoj Ćirpanov" Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, "Smederevska pesnička jesen", Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu "Moja majka - pisci govore o svojim majkama", Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, tv drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, tv drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, tv drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, tv drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Kritičari O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz... Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, "Radivoj Ćirpanov", Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee - antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 Nagrade i priznanja Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i "doprinos vedrom duhu detinjstva", Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama "Trap", 2019. Reference Srpsko književno društvo/Mirjana Stefanović Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija P literature.svg Portal Književnost Portal Srbija Mirjana Stefanović na sajtu IMDb (jezik: engleski) pru Nagra

Broj strana: 328 Pismo: Latinica Format: 18 cm Godina izdanja: 2017. U romanu „Ljubav i rite vremena“ nastojala sam da opišem Srbiju i Srbe daleko od uobičajenih komentara o Balkanu i bolesnih nacionalizama. Verujem da sam bila pravedna u oživljavanju predivnih likova – Srba, Miloša i Zlatana, kao i svih ostalih. Nadam se da će knjiga biti prevedena u Srbiji i zbog toga što treba da se pokaže da postoje Albanci koji, zajedno sa braćom iz Srbije, streme ka novom evropskom društvu. – Anilda Ibrahimi Anilda Ibrahimi rođena 1972. u lučkom gradu Valoni, u komunističkoj Albaniji. Studirala je savremenu književnost u Tirani i radila za brojne radio i TV stanice, kao i za pisane medije. Godine 1994. odlazi iz Albanije i neko vreme provodi putujući po Evropi. Prvo se zaustavlja u Švajcarskoj gde objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Kristal tuge“ (1996). U Itlaiju odlazi 1997, gde nastavlja da radi kao novinar i postaje savetnik u Italijanskom izbegličkom savetu. Njen prvi roman „Crveno poput neveste“ Rende objavljuje 2013.

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Miroslava Otašević : SPOJNI SUDOVI - Idealistički eseji , Književna omladina Srbije Beograd 1979, str. 86. Očuvanost 3. Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. - Split 8. srpnja 1987.), je bio hrvatski književnik. Najpoznatiji je po romanu Prosjaci i sinovi, koji je poslužio kao predložak za popularnu TV-seriju. Njegov sin Predrag Raos je etabliran pisac znanstvene fantastike. Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. – Split, 8. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Životopis Ivan Raos, sin mlinara Petra i Mare rođ. Cvitković, kao prvo od sedmero njihove djece, rodio se 1. siječnja 1921. godine u Medovu Docu (Imotski). U prošlosti su za siromahe, osim motike, postojala samo dva puta: crveno ili crno: vojnik ili svećenik,[1] stoga i Raos nakon pet razreda pučke škole koju je pohađao u preko šest kilometara udaljenu Grabovcu, odabire crnu mantiju i 1932. upisuje Biskupsku klasičnu gimnaziju i sjemenište u Splitu, odakle ga izbacuju nakon šestog razreda (1938.) zato što je gledao Optužujem (J`accuse), film o aferi Dreyfuss. Siromašni otac više ga nije mogao školovati, jer je uzdržavao veliku obitelj i otplaćivao dugove sjemeništu, te se Raos uzdržava sâm, završivši posljednja dva razreda i veliku maturu na splitskoj klasičnoj gimnaziji 1940. godine. Te godine objavljuje i svoj prvi književni tekst, kratku priču Đeneral u splitskom srednjoškolskom časopisu `Pregnuća`. Spavao sam besplatno s poslugom u rodičinu stjeničavu hotelčiću, Crveni križ mi davao bonove za ručak u pučkoj kuhinji, večeru zarađivao poučavajući razmaženu gospodarsku deriščad i obavljajući niz različitih fizičkih poslova - kazuje pisac u kratkoj autobiografiji,[2] a tu pikaresku djetinjstva, dječaštva i mladenaštva ispričao je na stranicama trilogije Vječno žalosni smijeh, autobiografske romansirane kronike odrastanja u kojoj su orisani stvarni i događaji i ljudi, ljudi koji su ušli u kronike čak pod svojim pravim imenima. U razgovoru s V. Pavletićem, Raos kaže: Za moj književni put prijelomno je to što su me poslali u škole. Da sam ostao uz motiku vjerojatno bih tu svoju prirođenu nadarenost iživio u deseteračkim pjesmama ili u kovanje dvostiha gange.[3] Nakon mature započinje Raosov književni rad i svladavanje egzistencijalnih nevolja. Kako bi izbjegao vojsku, 1940. godine upisuje Pravni fakultet u Zagrebu, ali nikada ne studira; neko vrijeme radi u hotelskom baru u Splitu, zatim postaje honorarnim učiteljem u Grabovcu, u srpnju 1941. postaje novinar dnevnika `Hrvatski narod`, gdje objavljuje niz različitih članaka, prikaza knjiga i izložbi, reportaža i osvrta, ali i pjesama, humoreski i novela, a povremenio piše i za druge novine i časopise (`Spremnost`, `Nova Hrvatska`, `Preporod`, `Hrvatska revija`). Sljedeće godine dobiva otkaz u `Hrvatskom narodu`, a te iste godine pod naslovom Utjeha noći, zajedno s Petrom Meštrovićem, objavljuje zbirku pjesama, i otada pa do kraja života Raos piše i objavljuje gotovo neprekidno. Početkom ljeta 1943., kako bi izbjegao mobilizaciju, odlazi u `Merkurov sanatorij` na operaciju krajnika, gdje - naklonošću liječnika - ostaje tri mjeseca; potom je poslan u Stockerau,[4] ali ga Nijemci poslije mjesec dana vraćaju natrag u Zagreb. Sve do potkraj 1944. bio je u Prosvjetničkoj bojni, pa ga opet dodjeljuju redakciji `Hrvatskoga naroda`. Spomenute godine oženio se Markom Jakovljević, s kojom ima sinove blizance Predraga i Nenada[5] Nakon završetka rata Raos ostaje bez posla, pa je kratko vrijeme i `sitni krijumčar`. Upisuje i Filozofski fakultet, opet samo kako bi izbjegao vojsku (odslušao je šest semestara). Od 1948. počinje raditi kao akviziter Nakladnog zavoda Matice hrvatske, zatim kao honorarni činovnik u Zavodu za statistiku i evidenciju, nakon otkaza se zapošljava kao akviziter u časopisu `Arhitektura`, pa postaje lektor, korektor, ekspediter i naposljetku tehnički urednik, sve do 1962. kad opet dobiva otkaz. Istodobno, tih godina bio je tehnički urednik i lektor časopisa `Čovjek i prostor` kojemu je i jedan od pokretača, a jezično i tehnički uređivao je još `Teatar`, `Kulturni radnik`, reviju `Kerempuh`, kao i niz posebnih arhitektonskih, urbanističkih i turističkih izdanja. Član Društva hrvatskih književnika postaje 1956., a član Matice hrvatske 1963. godine. Kao slobodni književnik djeluje od 1961. do 1967., kad preuzima komercijalni odjel Nakladnog zavoda Matice hrvatske, u kojemu radi iduće tri godine. Godine 1967. dobitnik je nagrade Matice hrvatske za roman Vječno žalosni smijeh i to je njegova jedina književna nagrada. Od godine 1971. član je uredništva časopisa `Republike`. Godine 1969. oženio se Ivankom Mlinac. Prvi put na scenu zagrebačkoga HNK dolazi s dramom Autodafe moga oca 1970. godine. Izbaciše me iz sjemeništa, izbacili bi me i iz gimnazije da ne bi profesora Lopičića, izbaciše me iz nekog izdavačkog poduzeća kao trgovačkog putnika zato što sam zarađivao direktorovu trostruku plaću, izbaciše me iz Statističkog ureda, kao prekobrojna, izbaciše me iz Arhitekture da bi nekom momku poboljšali mirovinu... Iz Nakladnog zavoda Matice hrvatske, kako ti je poznato, izbacih se sâm, jer sam stao u obranu nekog koga su izbacivali...[6] - tako Raos sažima svoja radna iskustva, da bi se zatim od 1971., pa sve do iznenadne smrti u splitskoj bolnici 8. srpnja 1987. - od posljedica moždanog udara koji ga je nekoliko dana prije zadesio upravo u njegovu Medovu Docu, gdje je i pokopan - definitivno vratio nesigurnom životu slobodnog književnika. Od srpnja 1994. na dan Raosove smrti, u Medovu Docu održavaju se `Raosovi dani`, trodnevni skup posvećen uspomeni na pisca, čije djelo - i ne samo za njegov uži zavičaj - ima trajnu književnu vrijednost. Pjesnik Šime Vučetić ga je opisao kao suvremenog hrvatskog Kačića; na to je Jozo Laušić Raosa u In memoriamu u Obnovljenom životu okarakterizirao ovako: `ako je književno djelo Ivana Raosa najsukladnije Kačićevu, onda nije, mislim, ni preuzetno ustvrditi da je Raos, nakon Šenoe, najklasičniji hrvatski pripovjedač`.

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.