Šekspir nikada ovo nije radio „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Opis proizvoda „„Šekspir nikada ovo nije radio““ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Opis proizvoda „„Šekspir nikada ovo nije radio““ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Opis Dodatne informacije Recenzije (0) OPIS „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje…

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje…

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje…

ISBN: 9788679580061 Broj strana: 117 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2007 Izdavač: LOM „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu- počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Ovo je knjiga o putovanju Bukovskog u Evropu - počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu... Sanjam kako postajem slavan ...

"Šekspir nikada ovo nije radio" je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evropu! Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje. Čitaj dalje

SEKSPIR NIKADA OVO NIJE RADIO - CARLS BUKOVSKI Trorog, 1989 92 str. Meki povez. Ilustrovano fotografijama. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

ŠEKSPIR NIKADA OVO NIJE RADIO - Čarls Bukovski Izdanje: LOM Beograd, 2010. F: 12x20 cm O: 117 str Mek povez, latinica, ilustrovano crno-belim fotografijama. Knjiga je potpuno N O V A. Knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog po Evropi počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje...

Meki povez, dobro očuvana B2

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Autor: Čarls Bukovski Povez: meki sa klapnama Format: 12 x 21,5 cm Strana: 120 Pismo: latinica Ovo je knjiga o putovanju Bukovskog u Evropu - počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu... Sanjam kako postajem slavan...

Oskar Vajld Slika Dorijana Greja Tvrdi povez Jedan od najsubverzivnijih romana XIX veka. Ali slika? Šta na to da kaže? Ona je krila tajnu njegova života i pričala njegovu istoriju. Ona ga je naučila da voli sopstvenu lepotu. Da ga neće sada naučiti da se gadi sopstvene duše? Da li će je moći ikada više gledati? Pišući o grehu i savesti, širini velegrada i teskobi duše, Oskar Vajld u romanu Slika Dorijana Greja uspostavlja klaustrofobični ambijent koji odiše fatalističkim duhom vremena. Faustovski pakt kojim Dorijan Grej prodaje dušu za mladolikost i njegova narcisoidna zagledanost u portret kao refleksiju lepote svog tela, a potom i kao hroniku propasti svoje duše, predstavljaju mitski okvir u koji Vajld smešta svoju sliku o autodestruktivnom porivu viktorijanske kulture. „Iz njegovih brilijantnih knjiga isijavaju epigrami koji su danas postali sveopšte dobro.“ Džejms Džojs „Oskar Vajld je najopasniji proizvod moderne civilizacije.“ Andre Žid Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik.[1] Rođen je dve godine nakon rođenja njegovog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.[2] Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.[3] Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu.[4] U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost.[5] U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih. Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.[7] Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”.[8] Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav.[9] „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce cactajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.[10] „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”. Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode”. Zatočeništvo Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu.[11] Sećanje na pisca Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.[12] U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.[13] Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.[4] Bibliografija Priče Srećni princ (1888) Sebični džin (1888) Odani prijatelj (1888) Neobična raketa (1888) Zločin lorda Artura Sevila (1891) Duh iz Kentervila (1891) Mladi Kralj (1891) Ribar i njegova duša (1891) Zvezdani dečak (1891) Poeme u prozi Umetnik (1894) Sledbenik (1894) Gospodar (1894) Učitelj mudrosti (1894) Roman Slika Dorijana Greja (1891) Drame Vera ili Nihilisti (1880) Vojvotkinja od Padove (1883) Saloma (1894) Lepeza gospođe Vindermer (1893) Žena bez značaja (1894) Idealni muž (1899) Važno je zvati se Ernest (1899) Florentinska tragedija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.