Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano. To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Bukurov (Ostojićevo, 13. maj 1909 — Novi Sad, 20. april 1986) bio je srpski geograf i akademik SANU. Biografija Rođen je 13. maja 1909. godine u severnobanatskom selu Ostojićevu, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Ostojićevu, a gimnaziju započeo u Kikindi a završio u Senti 1927. godine. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu, gde je 1931. godine diplomirao na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta. Te godine je objavljen i njegov prvi naučni rad Ada. Od tada do smrti, punih 55 godina, proteklo je u izvanrednom stvaralačkom naporu, koji se nije prekidao ni posle penzionisanja 1. oktobra 1977. godine. Radna i naučna karijera Nakon završenih studija jedno vreme je radio kao asistent - volonter na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1933. do 1941. godine radio je u Senti, prvo kao suplent, a zatim kao profesor Realne gimnazije. Za vreme Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije po sopstvenoj želji nije bio u službi. U godinama pre napada hitlerovske Nemačke na Jugoslaviju, proučavao je dolinu Tise i predao je rad pod naslovom Dolina Tise u Jugoslaviji kao doktorsku disertaciju, pred sam rat. Okolnosti su sprečile odbranu, tako da je ona održana tek 1946. godine. Objavljena je kao posebno izdanje Srpskog geografskog društva. U decembru 1946. godine, kao doktor geografskih nauka, postao je profesor novoosnovane Više pedagoške škole u Novom Sadu. Tokom 1957. i 1958. godine bio je profesor na Geografskoj grupi Prirodno - matematičkog fakulteta u Beogradu i direktor Geografskog zavoda. Odatle se ponovo vratio u Novi Sad, na staro mesto profesora Više pedagoške škole, gde je dve godine vodio kurseve iz geografije i istorije. Godine 1961. je prešao na Univerzitet u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu vodio četvorosemestralnu nastavu iz geografije u okviru Grupe za istoriju. Godine 1962. osnovana je na istom fakultetu posebna Katedra za geografiju sa prvim i drugim stepenom školovanja. Nju je, kao njen osnivač, vodio profesor Bukurov. On je ostao i šef katedre i kada je ona 1969. godine ušla u sastav Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Od 1976. godine on je bio direktor Instituta za geografiju na istom fakultetu i na toj funkciji je ostao do penzionisanja 1977. godine. Naučni doprinos Fizička geografija Njegov naučni doprinos u fizičkoj geografiji je niz značajnih studija u kojima su iznesena originalna shvatanja o genezi makro i i mikro reljefa Vojvodine. Izvršio je klasifikaciju krupnih elemenata reljefa na: planine, peščare, lesne zaravni, lesne terase, aluvijalne ravni i tektonske depresije. Prvi je utvrdio da u aluvijalnoj ravni Dunava (Bačka, Banat) sem inundacione ravni, postoji i fragmentirano očuvana površina više od ove ravni. Nazvao ju je aluvijalna terasa i utvrdio njene granice, morfometrijske karakteristike, geološki sastav i genezu. Među radovima ove grupe izdvajaju se analitičke i sintetičke studije: Tri bačke doline: Krivaja, Mostonga i Jegrička (1950), Geomorfološke crte novosadske okoline (1951), Geomorfološke crte južne Bačke (1953), Geomorfološki prikaz Vojvodine (1953), Geomorfološki prilike banatskog Podunavlja (1954), Geomorfološki prilike severnog Banata (1961), Problemi geneze u reljefu Vojvodine (1966), Geomorfolog i ja Šajkaške (1971), Fizičko-geografski problemi Bačke (1975), Sintetička razmatranja geomorfološkog problema na teritoriji Vojvodine (1982) (pristupna beseda u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti 1981. godine) i Geomorfološki problemi Banata (1984). Društvena geografija Naučni doprinos akademika Branislava Bukurova u društvenoj geografiji izražen je kroz dva pravca istraživanja. U prvom su date naučne osnove privredno - saobraćajne geografije, kroz analizu delovanja prirodnih i društvenih faktora na određenom prostoru, njihove povezanosti i uzajamnih uticaja u razvojnom procesu. U drugom je dat veliki broj značajnih studija stanovništva Vojvodine i seoskih i gradskih naselja Pokrajine. Originalne su i veoma značajne studije porekla stanovništva Vojvodine i njegovih migracionih kretanja. U prvoj grupi pomenutih radova treba istaći naučnu vrednost studija: Veliki kanal Dunav—Tisa—Dunav (1949), Privredno - geografske prilike i saobraćajne veze fruškogorske oblasti (1951), Udeo i mesto Vojvodine u ratarskoj proizvodnji Jugoslavije (1956), Geografske osnove bačke poljoprivrede (1958), Mostovi na velikim rekama Jugoslavije i njihov privredno - saobraćajni značaj (1964), Privredne prilike Šajkaške, Geografske osnove željezničkog saobraćaja u Bačkoj (1972), Aluvijalne ravni kao životni prostor na teritoriji Vojvodine (1975). Geografija stanovništva i Demografija Prvi rad iz geografije stanovništva - Posledice migracije u severozapadnom Potisju, objavljen je 1939. godine. Tu je proučeno naseljavanje Crnogoraca, Bosanaca, Ličana i drugih u bivši senćanski srez, njihovo prilagođavanje na novu sredinu kao i njihov uticaj na tu sredinu. U radu Poreklo stanovništva Vojvodine (1957) proučeni su naseljavanje Bosanaca, Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Makedonaca, Crnogoraca i Slovenaca na teritoriju Vojvodine posle Drugog svetskog rata. Tu su proučene demografske karakteristike i strukture migranata i proračunati i prikazani migracioni bilansi svih republika druge Jugoslavije. Vrlo korisni su podaci o rasporedu naseljenika po vojvođanskim srezovima i gradovima, njihov procentualni udeo u ukupnom stanovništvu kao i pregled stanovništva Vojvodine po republikama rođenja i njihov etnički sastav. Napisao je radove: Uticaj geografske sredine na novodoseljeno stanovništvo Vojvodine (1961), Kolonizacija Bačke za vreme Drugog svetskog rata (1971), Spoljašnje migracije naroda Jugoslavije izeđu dva svetska rata (1976) i Etnička struktura radnika koji su privremenom radu u inostranstvu (1976). Regionalna geografija Bista Branislava Bukurova u Novom Sadu Ostvarenja koja se po svom značaju izdvajaju su: Vršačke planine (1950), Ostojićevo (1966), Vojvodina, znamenitosti i lepote (1968), Bačka, Banat i Srem (1978). U ovu grupu takođe spada niz monografija vojvođanskih opština: Opština Bački Petrovac (sa Pavelom Hrćanom, 1976), Opština Ada (1979), Opština Beočin - geografska monografija (sa mr Živanom Bogdanovićem, 1981), Opština Žabalj (1983), Subotica i njena okolina (1983), Geografska monografija opštine Titel (1986), i Opština Ruma - geografska monografija (sa dr Slobodanom Ćurčićem, 1990), koja je objavljena posmrtno. Profesor Bukurov objavio je 371 naučni i stručni rad, a od toga 21 u poslednjih 10 godina svog života. Osim u šest slučajeva on je bio jedini autor. U toku čitavih 20 godina bio je sekretar Odeljenja za prirodne nauke Matice srpske i urednik Zbornika za prirodne nauke ovog odeljenja. Priznanja za naučna i pedagoška dostignuća Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1968. a za redovnog člana 1978. godine. Prilikom izbora prvih članova u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, 4. decembra 1979. godine dr Branislav Bukurov izabran je za njenog redovnog člana. On je jedan od malobrojnih dobitnika medalje Jovan Cvijić, najvišeg priznanja koje Srpsko geografsko društvo dodeljuje najistaknutijim geografima. Godine 1976. dodeljena mu je nagrada AVNOJA-a, najveće priznanje saveznog značaja. Među jugoslovenskim geografima on je jedini dobitnik ove nagrade. On je takođe nosilac Sedmojulske nagrade SR Srbije za 1972. godinu. Odlikovan je Ordenom rada trećeg reda, dobio je prvomajsku nagradu Sindikata Vojvodine i Plaketu Društva geografa Vojvodine 1986. godine za izuzetan rad i postignute rezultate u nastavi i nauci. Branislav Bukurov umro je 20. aprila 1986. godine u Novom Sadu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Osamdeset godina fudbala u Ruskom selu, 1921 - 2001 Dusan Bilbija Dušan Bilbija Rodjen je u Miskoj Glavi kod Prijedora, 1937. godine. Sa mnogočlanom porodicom oca Branka i majke Danice koloniziran je 1946. godine u Rusko Selo. U rodnom mestu završšio je osnovnu školu, a u Kikindi Školu učenika u privredi. Radio je u Livnici željeza i tempera u Kikindi i u Zemljoradničkoj zadruzi u Ruskom Selu. Jedan je od najboljih fudbalera koje je `Crvena Zvezda` iz Ruskog Sela imala. Posedovao je odličnu fudbalsku tehniku, veliku brzinu i inteligenciju za kolektivnu igru. Kraće vreme igrao je u melenačkoj `Rusandi` i kikindskom `Radničkom`, ali ga je nostalgična vezanost za ruskoselsko podneblje vraćala timu svoje prve fudbalske ljubavi. Velike rezultate ostvario je i kao trener matičnog kluba, pa i novokozaračke `Slobode`, nakovačkog `Poleta`, srpskocrnjanske `Budućnosti`...O fudbalskom životu Ruskog sela napisao je monografiju `Osamdeset godina fudbala u Ruskom Selu (1921-2001)`. Njegova knjiga `Od trudodana do deonice` predstavlja široku sliku ukupnog života Ruskog Sela u vremenu od Drugog svetskog rata do početka 21. veka. Ova publikacija je puna hroničarske faktografije kojom se otkrivaju svanuća i sutoni Ruskoselaca u značajnim istorijskim zbivanjima socijalističke Jugoslavije. To je koleidoskop likova, slika i sudbina. Emotivno je vezan za Rusko Selo, u kome je proveo sav svoj život.... Fudbal (engl. football, od engl. foot) — „stopalo“ i ball — „lopta“) ili (hrv. nogomet), kolektivni je sport koji se igra između dve ekipe, sastavljene od po jedanaest igrača. Fudbal je trenutno najpopularniji sport na svetu. Igra se u preko 200 zemalja. Mogu ga igrati ljudi svih godišta i muškarci i žene. Često se o fudbalu govori kao o „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Igra se fudbalskom loptom na pravougaonom igralištu s prirodnom ili veštačkom travom. Golovi su smešteni jedan nasuprot drugom na kraju uže strane igrališta. Cilj igre je ubaciti loptu u protivnički gol bilo kojim delom tela osim rukom. Jedino golman može u ograničenom prostoru, takozvanom kaznenom prostoru, igrati rukom. Pobednik utakmice je ekipa koja na kraju utakmice postigne više golova (pogodaka). Savremena fudbalska igra razvila se u Engleskoj posle stvaranja prvog fudbalskog saveza 1863. godine. Prva pravila datiraju iz iste godine, a sa manjim promenama održala su se i do danas. Najviše fudbalsko telo je FIFA. FIFA organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu. Igre koje su se temeljile na šutiranju lopte odigravale su se u mnogim zemljama tokom istorije. Najstarija igra o kojoj postoje dokumenti je cuju[2], koja se pominje tokom vojnih vežbi za vreme dinastije Čin u Kini (255.-206. pre nove ere). Ostale pradavne igre bile su kemari u Japanu i harpastum u Starom Rimu. Pravila fudbalske igre su doneta sredinom 19. veka da bi konačno ujedinila sve vrste fudbala koje su se igrale po raznim školama širom Velike Britanije. Prva su pravila izmišljena u Kembridžu 1848, ali nisu bila usvojena. Tokom 50-ih godina 19. veka brojni klubovi u državama s engleskim kao maternjim jezikom igrali su fudbal koji se razlikovao od jednog do drugog mesta. Neki su klubovi donosili sopstvena pravila, a najpoznatija su bila „Šefildska fudbalska pravila“ iz 1867. Takođe, 1862, Džon Čarls Tring izneo je svoju vrstu pravila koja su imala uticaja u stvaranju prvih „fiksnih“ pravila[3]. Sva ova pravila su imala pozitivnu posledicu; stvaranje prvog fudbalskog saveza, dana 26. oktobra 1863.. Prvo okupljanje saveza bilo je u Freemason`s Tavern u ulici Great Queen Street u Londonu[4]. U Freemason`s Tavern, tokom pet susreta između oktobra i decembra, doneta su službena pravila koja su, s manjim izmenama, na snazi i danas. Na završnom sastanku, klub Blackheath povukao se iz saveza zbog izbacivanja dva pravila; prvo, u kojem je pisalo da je dopušteno igrati rukom bilo gde na terenu i drugo, u kojem je dozvoljeno udaranje po nogama. Danas, pravila donosi IFAB (International Football Association Board). Ovo je telo osnovano 1886. posle sastanka u Mančesteru[5]. Na tom su sastanku učestvovali, osim engleskog, i škotski, velški i irski fudbalski savez. Najstarije fudbalsko takmičenje je engleski FA kup, prvi put održan 1872.[6] Engleska je takođe dom najstarije lige, osnovane 1888. od strane Aston Vile. Originalni sistem takmičenja okupljao je 12 ekipa iz srednje i severne Engleske. FIFA je osnovana 1904. u Parizu, obećavši da će poštovati i pokušati da unapredi fudbalska pravila. Povećana popularnost fudbala na međunarodnom nivou dovela je da IFAB primi FIFA-u pod svoje okrilje 1913. godine. U današnje vreme, IFAB se sastoji od četiri člana iz FIFA-e, kao i od jednog predstavnika iz svakog od četiri britanska saveza. Danas, fudbal svoj status najpopularnijeg sporta na svetu duguje jednostavnim pravilima i minimalnoj opremi. Fudbal se danas igra na profesionalnom nivou u više od dvesta zemalja sveta, a zanimljivo je napomenuti da je, prema FIFA-i, veći broj amatera nego profesionalaca. Također, FIFA je 2001. objavila da preko 250 miliona ljudi igra fudbal redovno za neki profesionalni ili amaterski klub. U velikom delu sveta, fudbal zbog činjenice da je ekipni sport, zbližava ljude i poboljšava odnose između mesta, gradova, pa čak i država. Američka TV-stanica „ESPN“ tvrdi da je plasman Obale Slonovače na Svetskom prvenstvu 2006. prekinuo građanski rat u toj afričkoj zemlji. No, nasuprot tome, dobro je poznat slučaj „fudbalskog rata“ između Hondurasa i Salvadora[7], kao i nemili događaj na Maksimiru 1990, na utakmici između Dinama i Crvene zvezde....

GLAS / GODINA 1942-1944. / REPRINT RATNIH BROJEVA list `GLAS` JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE Godina 1942-1944. Reprint ratnih brojeva Izdanje: Beograd, 1975. Povez: tvrd Veliki format. Stanje kao na slici. Veoma dobro očuvana. Korice požutele, unutrašnjost u odličnom stanju. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

Lepo očuvano Retko u ponudi PESME (31) - U knjizi `Dada tank` prvi put su sakupljene pesme Dragana Aleksića iz vremena dadaizma i 20 godina posle smrti pesnikove, Priredio Gojko Tešić/ Fabrika lokota, Dada tank, Izdahom nabrekle psovke, Dadaizam (pesnikovi članci o dadaizmu), Biografski podaci, Na klapni crtež pesnika (Javor Rašajski) i kraća biografija, Ćirilica, Šiven povez, 125 str . Dragan Aleksić (Serbian Cyrillic: Драган Алексић, 22 December 1901 – 22 July 1958)[1] was a Serbian Dadaist poet, author, journalist and filmmaker. He was the founder of the Yugoslavian branch of Dadaism, termed `Yugo-Dada`.[2] Dragan Aleksić A photo of Dragan Aleksić. Born 22 December 1901 Bunić, Austria-Hungary Died 22 July 1958 (aged 56) Belgrade, FPR Yugoslavia Occupation Writer Period 20th century Genre Poetry, essay Literary movement Dada Signature Signature of Dragan Aleksić.svg Born in a village in the region of Lika, Aleksić first published his poetry in several Zagreb-based youth magazines. During his year of studies in Prague in 1920, he came into contact with then leading European Dadaists such as Kurt Schwitters and Tristan Tzara.[3] In 1921, he met with Branko Ve Poljanski, the brother of Zenitist leader Ljubomir Micić, and collaborated with the two on several projects for a year. After his personal and artistic break with Poljanski in 1922, Aleksić published the two single issue Dadaist publications Dada Tank and Dada Jazz in Zagreb, while Poljanski published a parody of Dada called Dada-Jok. Aleksić gathered a circle of Dadaists with whom he participated in several `Dadaist Matinées`.[3] In late 1922, he left for Belgrade where he edited the culture section in the magazine Vreme. Several side projects at the time include the lost film Kačaci u Topčideru, an American burlesque he recorded with Boško Tokin in 1924 and poetry he published in Monny de Boully`s almanach Crno na belo.[4] During the occupation of Yugoslavia in World War II, Aleksić continued editing the culture section in the now collaborationist Novo Vreme.[5] He was arrested by mistake and suffered a crippling back injury, leaving him bedridden until his death in 1958.[4] Bunić kod Korenice, 1901. – Beograd, 1958.), pjesnik, pisac, novinar, bavio se filmom. Osnovnu školu završio u rodnomu mjestu, gimnaziju u Vinkovcima. Prve pjesme objavio 1918. u zagrebačkim novinama za srednjoškolce „Omladina“. Od 1920. studira slavistiku u Pragu, gdje spontano otkriva svoju sklonost dadaizmu, formulira, usmeno i pismeno, manifeste, piše priče, pjesme, drame, izjašnjava se u programskom smislu, javno, kao teoretičar „organske umetnosti“ – orgarta. Prema vlastitim riječima, kontaktira s vodećim dadaistima Europe: Kurtom Schwittersom (Hannover), Raoulom Hausmannom, Walterom Mehringom, Richardom Huelsenbeckom (Berlin), Maxom Ernstom (Köln), Tristanom Tzarom (Pariz). Dopisuje se s Ljubomirom Micićem i započinje, iz Praga, u travnju 1921. suradnju sa „Zenitom“, kao radikalan i dosljedan dadaist. Organizira javne manifestacije dadaizma i zenitizma s Brankom Poljanskim koji napušta umjetničku i kazališnu sredinu Slovenije i preko Beča stiže u Prag. Upoznaje članove češke avangardne skupine Devĕtsil i njihovo stvaralaštvo – Karela Teigea i Jaroslava Seiferta. U vrijeme ljetnih praznika vraća se u Jugoslaviju gdje živi i stvara na relaciji Vinkovci–Zagreb–Beograd. Usporedno s radom u „Zenitu“ osniva „čistokrvnu četu“ dadaista, s namjerom da ona preraste u pokret. O tome obavještava T. Tzaru u svibnju 1922. U njoj su se našli: Dragan Sremac, Vido Lastov, Slavko Stanić, Mihailo, S. Petrov, Antun Milinković. Aktualni Aleksićevi počeci u „Zenitu“ postaju opasni za časopis i pokret, pa Micić stoga prekida suradnju, a Poljanski krajem svibnja objavljuje polemički i pamfletski Dada-Jok. Aleksić se ističe kao važan animator grupe, objavljuje revije „Dada Tank“ i „Dada Jazz“ (1922.), nastupa samostalno ili sa članovima svoje „čete“ na dadaističkim manifestacijama u Osijeku, Vinkovcima, Subotici, uspostavlja suradnju s domaćim i inozemnim časopisima iste ili slične orijentacije „Út „(Novi Sad), „Ma“ (Beč), „Hipnos“, „Crno na belo“, „Večnost“, „50 u Europi“. Aleksić dadaističke tekstove objavljuje sve do 1928., mada se u međuvremenu, u esejima, postupno vraća uobičajenom jeziku analize i opisa – prilozi u časopisima „Misao“, „Savremeni pregled“, „Ideje“; tematika s težištem na crnačkoj umjetnosti, konstruktivnom slikarstvu, na odnosu filma i poezije, na pragmatici dokumentarnih žanrova: reportaža. U organizaciji beogradskog Kluba filmofila, Boško Tokin, uz pomoć Dragana Aleksića, režira 1924. film Kačaci u Topčideru ili Budi Bog s nama, filmsku burlesku u dva čina, prema scenariju pisca Branimira Ćosića. Započinje razdoblje Aleksićeva intenzivnog bavljenja novinarstvom. U vrijeme rata i okupacije Aleksić je uhapšen i mučen u zatvoru. Nakon nekoliko mjeseci pušten je, kao invalid s teškim oštećenjem kičme. To ga je trajno vezalo za krevet i onemogućilo raditi i stvarati. Aleksićevi prilozi u „Zenitu“ nose snažan pečat dadaizma. To je neke kritičare ponukalo da njegov dadaizam smatraju jednom od razvojnih faza Micićevog časopisa. U svojoj zenitističkoj fazi on stvara u žanru manifesta, piše poeziju, prozu, dada-eseje (o K. Schwittersu i V. Tatlinu) i dada-kritike (o češkom pjesniku J. Seifertu i njegovoj zbirci pjesama Grad u suzama). Početkom 1922. pripadnici vinkovačke grupe dadaista oko D. Aleksića smatrani su sastavnim dijelom zenitističke skupine. U to ime oni su se, pod nazivom „Najmlađi jugoslavenski zenitisti“, predstavili poezijom. Na isti način Aleksićev roman-groteska Provala gospodina Hristosa (trebao je biti „jedan dadaistički Renan“) prihvaćena je kao ispunjenje zenitističkog programa i uvrštena u Biblioteku Zenit. Vrlo je vjerojatno da je polemika s Micićem spriječila njezino pojavljivanje, iako je u reklamno-propagandnoj bilješci bilo otisnuto da je djelo izašlo iz tiska. V. Golubović tags: dada jazz dada jok zenit casopis zenitizam avangarda tristan cara hugo bal vizuelna poezija konkretna Eksperimentalna knjizevnost branko ve poljanski nadrealizam .. serbian yugoslavian avant-garde avantgarde poetry

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Sa 1 kartom i 32 slike Milenko S. Filipovic Milenko S. Filipović (Bosanski Brod, 8. novembar 1902 — Beograd, 22. april 1969) bio je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih etnologa i etnografa.[1] Osnovni biografski podaci Rođen 8. novembra 1902. godine u Bosanskom Brodu u porodici željezničara sa ukupno sedmero djece. Milenko S. Filipović je bio istaknuti jugoslovenski antropogeograf i svjetski poznat i priznat etnolog, istraživač širokih geografskih prostranstava i još dubljih narodnih običaja, migracija srpskog stanovništva i njihovih posljedica, do veoma rijetkih i teško uočljivih pojava i posljedica narodnog života. Školovanje Osnovnu školu završio je u gradu Visokom, vozareći željeznicom iz obližnjih Podlugova. Gimnaziju pohađa u Tuzli u teškim uslovima Prvog svjetskog rata, gdje ga materijalno pomaže kao i druge odlične učenike industrijalac Danilo Pantić. Kao odličan učenik Milenko daje instrukcije slabim đacima i tako materijalno pomaže školovanje svoje braće i sestara. Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu (1921) gdje studira grupu predmeta: geografija, etnologija i nacionalna istorija kod najvećih naučnika toga vremena, geografa Jovana Cvijića i etnologa Tihomira Đorđevića i Jovana Erdeljanovića. Iako je dao mnogo radova iz antropogeografije, profesor Filipović je ipak na prvom mjestu bio etnolog. Studije završava za tri i po godine u svojoj 23. godini života. Kada je mjesto profesora geografije u Velesu, u Makedoniji, odmah nastavlja sa naučnim radom na izradi doktorske disertacije: “Visočka nahija”, koju je odbranio 1928. Godine. Disertacija od 456 stranica teksta objavljena je iste godine u Beogradu u čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”. Naučni rad U čuvenoj Cvijićevoj ediciji “Naselja srpskih zemalja”, tokom života objavio je dosta radova, a važniji su: “Vogošća i Bioča u Bosni”,” Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, „Glasinac”, „Rama” u Bosni i “Takovo”. 1930. godine je izabran za docenta i za vandrednog profesora 1937. godine na mladom Filozofskom fakultetu u Skoplju. Sa područja Makedonije profesor Filipović je objavio nekoliko desetina većih i manjih radova i postao član Naučnog društva. Jedan je od pokretača osnivanja Etnološkog društva Jugoslavije i glavni urednik časopisa “Etnologija”. Bogati naučni rad profesora Filipovića prekida Drugi svjetski rat na području Jugoslavije od 1941-1945. godine, koji je preživio u Beogradu. I u takvim uslovima profesor Filipović nastavlja sa naučnim radom, tako da je odmah poslje oslobođenja izabran za Naučnog saradnika Srpske akademije u Beogradu. Kao već istaknuto naučno ime dobija Rokfelerovu stipendiju i provodi jednu školsku godinu na Harvardskom univerzitetu u SAD, gdje ne samo sluša, nego i drži predavanja na engleskom jeziku, koji je sam naučio. Zbog zapaženih naučnih radova izabran je za naučnog saradnika Harvardskog univerziteta. Slobodno vrijeme je koristio za upoznavanje i skupljanje građe o Srbima u Americi od obala Atlantika do obala Pacifika. Na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je po pozivu za redovnog profesora na predmetima antropogeografija i etnologija 1955. godine. I tokom relativno kratkog boravka u Sarajevu razvio je snažnu naučnoistraživačku i organizacijsku djelatnost. Tako je već 1957. godine kao glavni urednik prvog geografskog naučnog časopisa u Bosni i Hercegovini “Geografskog pregleda” objavio veoma zapaženi uvodni članak “Cvijićeva antropogeografska škola”. Ostao je glavni urednik ovog časopisa do odlaska u penziju (1962). Istovremeno je izabran za člana Naučnog društva BiH, a zatim za redovnog člana Akademije nauka BiH. Od 1959. Do 1964. godine bio je direktor Balkanološkog instituta Akademije nauka BiH. Organizovao je i učestvovao sa nekoliko referata na čuvenom Simpozijumu o srednjovjekovnom katunu. Ni teška bolest nije mogla spriječiti profesora Filipovića da nastavi sa svojim naučnim radom u Sarajevu i u Beogradu. Brojni su radovi profesora Filipovića u Dijelima Akademije nauka BiH u Sarajevu kao što su: “Lepenica kao regija“,“Popovo u Hercegovini“(zajedno sa Lj. Mićevićem), “Majevica“(S obzirom na etničku prošlost i etničke osobine majevičkih Srba),“Srpska naselja u Beloj Krajini“, i na desetine manjih po obimu, ali zato veoma značajnih po sadržaju. Radovi profesora Filipovića objavljeni su i u tri jugoslovenske enciklopedije, a navodimo samo najznačajnije kao: “Kućna zadruga“, “Rod“, “Krsna slava“, “Bratstvo“, “Cigani“, „Cincari“ i brojni drugi. Profesor Filipović zapazio je na desetine odličnih studenata, koje je stalno motrio i pomagao im da uspeju u teškom naučnom radu. Desetak od njih su postali poznati naučnici u svojim naučnim disciplinama. Pojedini njegovi učenici čuvaju brojna pisma kojima je ovaj nesebični učitelj izražavao gotovo roditeljsko staranje za njih. Још неки од важнијих Филиповићевих етнолошких радова су: „Деформисање лубање у Југославији`, „Тетовисање у јужној Србији`, „Србљаци`, „Етничке прилике у Македонији и Старој Србији`, „Обичаји и веровања у Скопској котлини`, „Несродничка и предвојена задруга`, „Галипољски Срби`, „Живот и обичаји народа у Височкој нахији`, „Трачки коњаник у обичајима и веровањима балканских народа` „Женска керамика код Балканских народа`, „Цинцари у Босни`, „Горња Пчиња, „Постанак и развитак групе банатских Хера“, „Стварање етничких група на планинама`, „Структура и организација средњевековног катуна`, „Различита етнолошка грађа са Косова и Метохије` „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака`, „Етнолошке белешке из источне Херцеговине`, „Јован Цвијић и српска етнологија` итд. Među brojnim antropogeografskim studijama prof. M. Filipovića ističu se radovi: „Visočka nahija`, „Severna veleška sela`, „Debarski Drimkol`, „Golo Brdo“, „Glasinac`, „Rama u Bosni`, „Takovo`, „Popovo u Hercegovini`, „Has pod Paštrikom`, „Modriča nekad i sad`, „Položaj i teritorijalni razvitak Velesa`, „Nomadski stočari na Ograždenu`, „Cvijićeva antrapogeografska škola` itd. [2] Kroz čitav svoj prilično težak život radio je sa ogromnom energijom ne priznavajući životne teškoće. Zato je uspio da u svom naučnom objavljenom radu ima gotovo 400 stotine bibliografskih jedinica. Cijeli život profesora Filipovića bio je posvećen naučnom istraživanju i naučnim radovima. Taj rad je poznat i priznat ne samo u Jugoslovenskim zemljama već i u širokim naučnim krugovima u inostranstvu, jer su pojedini Filipovićevi radovi objavljeni i izvan naše zemlje. Temeljno znanje stranih jezika omogućilo je prof. Filipoviću poznavanje svetske naučne literature. Od manjih članaka o pojedinim sitnijim problemima brzo je prešao na zaokrugljene i potpunije studije. Neke njegove studije su najbolje koje postoje u jugoslovenskoj etnološkoj i antropogeografskoj nauci.[2] Smrt Profesor Filipović je umro 22. aprila 1969. godine, poslje teške bolesti, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu nadaleko od jednog od svojih učitelja Jovana Cvijića i slavnog književnika i borca za narodna prava Petra Kočića. Smrću profesora M. Filipovića naša nauka izgubila je vatrenog pobornika. On će ostati u trajnom sećanju jugoslovenskih etnologa i geografa, a pre svega njegovih učenika i saradnika. Ostaće oličenje izuzetne energije i etičke postojanosti. Ovo nekoliko redova neka mu bude samo stručak priznanja od zahvalnog učenika i prijatelja.

format: 2LP gatefold artist: PRLJAVO KAZALIŠTE (Croatia, Yugoslavia) title: Sve je lako kad si mlad - Live release date: 1989 Label, Cat. No: Suzy, LP 560 style: new wave / pop-rock Ploče: jedna je VG (4) a druga VG- (4-). Omot je slabije očuvan: G (3). Ovo je bio promo primerak, što vidimo po pečatu na naslovnoj strani `samo za potrebe radio stanice`. Svega 10 godina ranije bili su mali bend iz radničkog prdgrađa Zagreba čije smo ime naučili upravo iz intervjua sa Prljavcima... a 1989. su bili stadionski bend, velikog kalibra kome je i tadašnja velika Jugoslavija postajala tesna. No, umesto da razmišljaju o širenju izvan granica SFRJ, bend (tj. Houra) se usko okrenuo hrvatstvu, koketirajući sa narastajućim nacionalizmom, pa je njihova numera `Mojoj majci` (kasnije poznatija kao - `Ruža hrvatska`) postala nezaobilazna na svim nacionalistiško-šovinističkim, pa i fašističkim skupovima naših sus(j)eda. Da sve bude sm(ij)ešnije, Houra je Jevrejin, čiji su narod upravo ustaški fašisti istrebili. Ali ludo vreme je nosilo i lude odluke. Sa druge strane, upravo to koketiranje sa tuđmanovštinom im je obezbedilo da u ratnim 90-im itekako ugodno žive od muzike, što je retko kome od muzičara uspevalo. Na ovom dvostrukom albumu gotovo da nema osrednje pesme, sve su fenomenalne, ili makar odlične, uključujući i pomenutu `Ružu hrvatsku`, koja otvara C stranu ploče. Uostalom, evo spiska pesama, pa se uverite i sami: A1 Mi plešemo; A2 Marina; A3 Sve je lako kad si mlad; A4 Budala malena; A5 Sve gradske bitange B1 Moj bijeli labude; B2 Ma kog` me Boga za tebe pitaju; B3 Korak od sna; B4 Heroj ulice C1 Mojoj majci; C2 Široke ulice; C3 Ne zovi mama doktora; C4 Slaži mi D1 Crno bijeli svijet; D2 Subotom uveče; D3 Ja sam mladić u najboljim godinama; D4 Some Boys; D5 Televizori; D6 Sretno dijete ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeće LP ploče PRLJAVOG KAZALIŠTA: kompletna vinilna LP diskografija: I - studijski i live albumi: 1) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Prljavo kazalište` (Suzy, 1979) https://www.kupindo.com/Ploce/70684577_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/70684553_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74044285_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-I-album-1980-3-press-G-VG 1a) split LP PARAF / PRLJAVO KAZALIŠTE - `Punk Rock Legends` (A dan je tako lijepo počeo / Prljavo kazalište) (bootleg, ?) 2) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Crno bijeli svijet` (Suzy, 1980) https://www.kupindo.com/Ploce/70159469_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-80-3-press https://www.kupindo.com/Ploce/74043757_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-4-pres https://www.kupindo.com/Ploce/71506093_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-G- 3) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Heroj ulice` (Suzy, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/74043617_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Heroj-ulice-1981-VG-VG- 4) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Korak do sna` (Suzy, 1983) https://www.kupindo.com/Ploce/74044053_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/67397605_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-POSTER-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74044013_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/67397569_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Korak-do-sna-1983-VG-G- 5) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Zlatne godine` (Jugoton, 1985) https://www.kupindo.com/Ploce/70159801_LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Zlatne-godine-1985-PERFEKTNA 6) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Zaustavite zemlju` (Suzy, 1988) 7) 2LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Sve je lako kad si mlad - Live` (Suzy, 1989) https://www.kupindo.com/Ploce/65992797_2LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Sve-je-lako-LIVE-1989-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70159637_2LP-PRLJAVO-KAZALISTE-Sve-je-lako-LIVE-1989-VG-G 8) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Devedeseta` (Suzy, 1990) 9) 2LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Tajno ime` (Croatia Records, 2008) 10) LP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Možda dogodine` (Croatia Records, 2012) 11) 3LP PRLJAVI KAZALIŠTE - `30 godina od koncerta na trgu - Arena Zagreb` (Croatia Records, 2021) _____________________________________________________________________ II - zajedničke ploče i intervju ploče: 1) 2LP NERVOZNI POŠTAR / PRLJAVO KAZALIŠTE - Jugoton Express (Jugoton, 1986) 2) 2LP PSIHOMODO POP / FILM / PRLJAVI KAZALIŠTE / PARNI VALJAK - ZG Rock Forces Live ! (Jugoton, 1989) _____________________________________________________________________ III - EP i singl ploče: 1) EP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Televizori` (Jugoton, 1978) 2) SP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Moj je otac bio u ratu / Noć` (1979, Suzy) 3) SP PRLJAVO KAZALIŠTE - `Crno bijeli svijet / Moderna djevojka` (Suzy, 1980) https://www.kupindo.com/Ploce/74043565_SP-PRLJAVO-KAZALISTE-Crno-bijeli-svijet-1980-NM-VG- 4) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Ne zovi mama doktora / Moja djevojka je otišla u armiju (Instr.), (Jugoton, 1985) 5) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Moja djevojka je otišla u armiju / Sladoled (Jugoton, 1986) 6) promo SP PRLJAVO KAZALIŠTE - Mojoj majci / Marina (Suzy, 1989) _____________________________________________________________________ IV - kompilacijske ploče: 1) LP V/A - `Novi Punk val 78-80` (ZKP RTVL/ŠKUC, 1981) pesma: Moj je otac bio u ratu https://www.kupindo.com/Ploce/64244565_LP-V-A-Novi-punk-val-78-80-1981-NOVA-PERFEKTNA 1a) 2LP + 7` EP V/A `Novi Punk val 78-80` (Net Records, 2016) Moj je otac bio u ratu 2) LP V/A - `Novi val` (Suzy, 1981) pesme: a) Nove cipele b) Ćovjek za sutra 3) LP V/A - `Rock`n`roll ZG 1979-89` (Suzy, 1990) pesme: a) Mi plešemo b) Marina c) Slaži mi 4) LP V/A - `Ljubav i Rock & Roll` (Jugoton, 1991) pesma: Ma kog` me boga za tebe pitaju 5) LP V/A - `Bloodstains Across Yugoslavia` (bootleg, oko 2015) pesme: a) Majka b) Ja sam mladić u najboljim godinama ===================================================================== ZORAN CVETKOVIĆ - ZOK (solo album) https://www.kupindo.com/Ploce/71506109_LP-ZOK-ex-Kazaliste-Parlament-Zok-1982-PERFEKTNA

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Retko Kao na slikama 1975. Znamenje knjige pesama prema pesnikovoj zamisli - Milan Blanuša PRVA IZDANJA 1. izdanje Vaska Pope Poezija Pesme Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922 — Београд, 5. јануар 1991) био је српски песник и академик. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Васко Попа Stevan Kragujevic, Vasko Popa, 1990.JPG Васко Попа у шетњи Београдом, 1990 Лични подаци Датум рођења 29. јун 1922. Место рођења Гребенац, Краљевина СХС Датум смрти 5. јануар 1991. (68 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Образовање Образовање Универзитет у Београду, Универзитет у Букурешту Потпис Биографија Уреди Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.[1] Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.[1] Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.[1][2][3] Поезија Уреди Васко Попа је учинио оштар заокрет у савременој српској поезији раних педесетих година. То се догодило 1953. године када се појавила Попина збирка песама Кора, песничка књига необичне синтаксе, садржине и форме. У литерарној атмосфери соцреалистичког певања и приповедања, који су били дириговани дневним потребама актуелне политике и идеологије, појава Коре деловала је као радосно песничко откровење, али још више као шок. Радовала је оне који су стремили модерном песничком изразу и његовом ослобађању од догми и рецепата; поразила је оне чији хоризонт очекивања ова књига није задовољила. Токови поезије, међутим, неумољиво су се кретали ка модерном изразу и једном заорана бразда није се могла затрпати и поништити. Поезија Васка Попе, најављена књигом Кора, стално је ишла узлазном линијом даље развијајући песнички програм из Коре. Тако је Попа постао не само претеча модерне српске поезије, него и водећа личност савремене српске поезије, која је обележила епоху и одредила правац даљег развоја поезије.[4] Песме Васка Попе. Попа има позитиван однос према традицији, која је могла да буде подстицајна и плодотворна. На првом месту ту је поезија Момчила Настасијевића која је својом језгровитошћу и гномичношћу са једне стране, и чврстом ослоњеношћу на језик роднога тла, на другој страни, могла да делује подстицајно. Други извор подстицаја било је надреалистичко искуство према коме је Попа био врло селективан: одбацио је надреалистичку бахатост израза и форме, али је прихватио сновиђења, ирационално и хумор. Трећи инспиративни извор је фолклор чије ће му `од злата јабуке` постати узори језика и мишљења, извори фолклорних и архетипских слика, фантастичног и гротексног сагледавања света, предметности и људске егзистенције.[4] Поезија Васка Попе изненађује предметностима, појавама и појмовима овога света који постају песничка тема и предмет певања. Тескобан и монотон урбани живот савременог човека предочен је у овој поезији посредством детаља које тај човек примећује као нешто што измиче једноличности и монотонији неком својом особеношћу. Ти ситни и на око неважни детаљи функционишу у овој поезији као симболи. Обичне ствари, предмети и појаве постају поетски мотиви који ће на симболичан начин предочити човекову ситуацију и његову егзистенцију. Отуда обиље апокалиптичких, космолошких и метафизичких визија, које ће ову поезију учинити филозофском и метафизичком.[4] Иновативност поезије Васка Попе највише је остварена на језичком плану. Језик је једноставан, колоквијалан, пун прозаизама и идиоматских израза. Израз је елиптичан, језгровит, афористичан и гномичан; његову поезију одликује `лексичко богатство и синтаксичка строгост`. Давно је речено да речима треба да буде тесно а мислима пространо. Код Попе нема обиља речи али има богатства и свежине речи. Међутим, он тим пребогатим и изузетно свежим речима није допустио да се разбокоре и разбашкаре - стегнуте су синтаксичким редукцијама. Из тога проистиче значењска набреклост речи, богата мисаоност и социјативност. То је био нови квалитет који је ушао у нашу поезију. Још једна особеност ове поезије: иако је израз стегнут и елиптичан, он је врло музикалан.[4] Круг књига Уреди Круг знамења књига песама Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење: „Кора“ - 1953. „Непочин-поље“ - 1956. „Споредно небо“ - 1968. „Усправна земља“ - 1972. „Вучја со“ - 1975. „Кућа насред друма“ - 1975. „Живо месо“ - 1975. „Рез“ - 1981. После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао. Награде и признања Уреди Васко Попа један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности, основане 14. децембра 1979. године у Новом Саду. Први је добитник „Бранкове награде“ за поезију, у част песника Бранка Радичевића. Године 1957. Попа је добио још једну награду за поезију, „Змајеву награду“ у част песника Јована Јовановића Змаја. Године 1965. добио је Аустријску државну награду за европску књижевност. Године 1976. примио је награду поезије „Бранка Миљковића“. Године 1978. следи награда АВНОЈ-а и 1983. године књижевну награду „Скендер Куленовић“. [5] Године 1995. град Вршац основао је награду поезије по имену „Васко Попа“. Сваке се године додељује за најбољу књигу поезије која се објављује на српском језику. Свечаност доделе награда одржава се на дан Попиног рођендана, 29. јуна.[5] Јавно предузеће Пошта Србије издало је 2022. поштанску марку са ликом Васка Попе.[6] У новембру 2022. реализован је округли сто „Преводи поезије Васка Попе у светској књижевности” у САНУ и научни скуп у Матици српској у Новом Саду.[7]

Kultura, 1953. Prvo izdanje!!! Bibliotečki primerak, čitan, ali vrlo dobro očuvan, naročito s obzirom na 70 godina starosti. Novelističkom zbirkom Ruke, Marinković se afirmirao ne samo kao vrstan novelist, nego njome postaje europsko antologijsko novelističko ime. Inače, njegove realistički strukturirane novele tematiziraju provincijalni život na rodnom otoku, ali predstavljaju i psihološko analitičku kratku prozu u kojoj se bavi sukobima u čovjeku i društvu, otkrivajući u pojedinačnim sudbinama kolektivno stanje duše. Ruke su zbirka pripovjedaka koje su objavljene 1953. godine. U njima se autor Ranko Marinković bavi temama kao što su gradić, obala, otok, kontinent, ali i analizama čovjeka. Prvo izdanja sastojalo se od čak deset novela – Mrtve duše, Suknja, Karneval, Anđeo, U znaku vage, Koštane zvijezde, Prah, Benito Floda von Reltih, Zagrljaj, Ruke. Današnje izdanje sastoji se od devet novela. Ruke Zbirka novela Ranka Marinkovića Ruke jedna je od najboljih, a svakako i najslavnija i najčešće pretiskivana novelistička knjiga jednoga hrvatskog pisca u poslijednih pedest godina. Prvo izdanje, iz 1953. god, sadržavalo je deset novela, ali su dvije od njih naknadno postale sastvani dio romana Kiklop, a jedna je ušla u knjigu novela ranije Marinkovićeve fraze. Sadržak zbirke, s osam tekstova, definitivno je oblikovan 1962.god, kada je na uvodno mjesto uvrštena novela Samotni život tvoj. Kada su se pojavile Ruke, Marinković je već bio afirmirani pisac, ali ga je ta knjiga učinila prvim imenom poslijeratne hrvatske novelistike. Pisana rukom skeptičnog intelektualca sklonog raznoj ironiji, discipliniranog Mediteranca s analitičkim nervom i pisca sposobnog da naoko obične, trivijalne teme uzdigne na univerzalnu razinu, nadasve nenadmašnog stilista, ta je umjetnost otvorila u suvremenoj hrvatskoj književnosti nove vidike i postavila joj vrlo visoke kriterije. Mnogi aspekti Marinkovićeve proze, pa i tekstova iz zbirke Ruke, mogu se danas tumečiti u sklopu poetike postmoderne; npr. metaliterarnost novela Samotni život, Anđeo i naročito Zagrljaj, u kojoj je autor u prvi plan doveo stvaralački čin i piščevu muku da iz kaosa građe stvori umjetničko djelo. Realističku podlogu od koje u svojim novelama uvijek kreće, pisac razara brojnim narativnim postupcima - inverzijom slike svijeta, neuobičajenim spajanjem različitih žanrovskih obrazaca i stilova, impostiranjem likova kao ambivalentnih karaktera, ironijskim pomakom, groteskom. Kratki sadržaj - Čovjek hoda prekriženih ruku na leđima. Lijeva se nalazi u naručju desne, spretnije, snažnije, pametnije, ozbiljnije. Tu nastaje dijalog između lijeve i desne ruke. Stalno se svađaju koja je pametnija, korisnija i sl. - Ja barem znam listati knjigu, a ti ni to ne znaš. Ti znaš samo držati knjigu dok ja listam. On čita, ja listam, a ti, kao stalak - držiš. U svađi je lijeva ruka okrivila desnu da je ubojica, da ju je htjela ubiti: - Ja nisam ubojica! To bi ti učinila. Uostalom, jednom si već i pokušala to učiniti, smatra se robom desne ruke: Dok se gola prostituiraš u kojekakvim rukovanjima, ja držim tvoju rukavicu, kao rimski rob. Na kraju dolazi do preobrata priče. Čovjek pomiluje rukom dječaka po glavi i kvrcne ga po nosu, mali vrisne kako ga je ovaj udario. Dolazi dječakov otac... tada se makne i Lijeva. Strelovito se digne i zgrabi Oca za košulju na prsima. To je drugim riječima bio mig Desnoj: udri!... Pod sobom ostave krvave otiske na pločniku. No one se nisu osvrtale... Lijeva ruka je druga strana ljudske ličnosti, ona je nježnija, osjećajnija, iskrenija i spontanija, ali ima podređenu ulogu. Ona uvijek ima ulogu pomoćnice, hvataljke, pseudopodija koja mora poštovati zakon jačega. No, u slučaju opasnosti i Njegove ugroženosti one surađuju i sposobne su zajedičko nedjelo. U sceni tuče s dječakovim ocem one se udružuju ne bi li obranile Njega, čime je naglašena slika čovjeka kao nedjeljivog stvorenja. Zadnja scena je groteskan prikaz pljuvanja obraza ne bi li oprao ruke od blata i krvi. *** Ruke razgovaraju i iznose svoje stavove i mišljenja. Riječi su rukama izvor svih nesporazuma. Naravno, ruke predstavljaju ljude i njihove životne poglede odnosno nadzore. Marinković se kroz dijalog ruku na početku novele volterski ruga ljudskim besmislenim svađama kao da su mala djeca. Jedna drugoj prebacuju da ne zna pisati, da ne zna čitati, slikati. Svađaju se i zaoštravaju sukob. Lijeva ruka prebacuje desnoj da je preuzela čin stvaranja. Da je sve ostalo na mislima i riječima ništa se ne bi dogodilo. Ranko Marinković se u noveli pita što je to čast i treba li se pod svaku cijenu fizički obračunati braneći tu čast... Nožem ili vatrenim oružjem čovjek produbljuje sukob dovodeći ga do fizičkog uništenja drugoga. Ruke ne predstavljaju samo pojedinca. U njima možemo prepoznati narode i države. Pisac je svjestan pojavnosti francuske revolucije, Napoleona, Oktobarske revolucije, Hitlera itd. Uvijek je jedna politička opcija okrivljivala drugu prvo riječima, a onda djelima, tj. oružanim sukobom. Na kraju novele ruke doživljavaju čudan sukob. U susret im dolazi dječak i djevojčica. Djevojčica je prošla pored desne skrušeno, tiho, kao da je nešto skrivila. Nameće se misao nije li ta djevojčica iz novele predstavnica svih djevojčica (žena) koje su odgajane u poslušnosti i potencijalnoj krivnji. Desna ruka (konzervativna, patrijarhalna, tradicionalna koja se drži običaja Crkve i obitelji) je pogladila djevojčicu dajući nam do znanja da cijeni njezinu poslušnost, skromnost i čednost. Sukob nastaje na lijevoj strani, utz lijevu opciju. Dječak je prkosan kao što su bili i svi lijevo orijentirani mladići u različitim revolucionarnim vremenima. Lijeva se šalila, kvrcnula je dječaka po nosu i šaljivo zamahnula iznad njegove glave. Pisac je vješto pokazao da lijevi mogu mladićima očitati bezazlene lekcije, da su strpljivi s njima i da shvaćaju njihovu mladost. Što u tom trenutku čini desna? Pljusnula je dječaka po licu. Kako objasniti postupak postupak desne? Zašto je pljusnula dječaka? Znači li to da desna opcija kažnjava neposlušnost, da ne trpi drskost i da nema razumijevanja za mlade. Ako je ovog mladića samo pljusnula, možemo zamisliti kako bi kaznila neposlušne starije starije osobe koje sustavno smišljaju i snuju osvajanje vlasti na bilo koji način. Marinković je svojim novelističkom opusom izvršio veliki utjecaj na hrvatske umjetnike svoga vremena. Njegov karakterističan stil prepun ironije, humora i duboke skrivene metaforike oduševljavala je brojne čitatelje i gledatelje koji su mu odobravali, kao i Miljenku Smoji, da hrabro karikira negativne pojavnosti u društvu, od Albatrosa 1939. do Never mora 1993. Čovjek bi se trebao, poručuje nam `Viški Voltaire` Marinković zagledati u svoje ruke, u svoje djelo i upitati se jesmo li u stvaralačkoj euforiji nanijeli zlo drugom čovjeku. Ima li svaki cilj opravdanje? Pa i Raskoljnikov je u `ruke` uzeo sjekiru i ubio `Božje stvorenje` Koja je ruka (držeći sjekiru) veći krivac, nebitno je na kraju izvršenog čina. Ruke nisu krive, poručuje nam Marinković. Kriv je mozak, odnosno ljudska svijest koja često umjesto najveličanstvenijeg osjećaja - ljubavi, bira najniži - strah. A iz straha činimo sve kako bi sami sebi stvorili pakao. *** Ruke su pisane u obliku prividnog dijaloga između lijeve i desne ruke koje predstavljaju dvije suprotne strane ljudske ličnosti. Time se ukazije na necjelovitost ljudske ličnosti. Novela započinje maženjem ruku i dječju igru uz pjesmu. No ubrzo se one počinju nadmudrivati i svađati. Desna se nameće zakonom jačega, ona je uvijek glavna i dominantna. Ona je stvarateljica djela u svim područjima, spominje se riječ Demiurg koja označava prema filozofu Platonu naziv za božanskoga tvorca prirode, graditelja svijeta i života na Zemlji. ona na taj način unaprjeđuje ljudski život. Ona je jača, snažnija, pametnija i spretnija. Lijeva joj predbacuje da je nemilosrdna jer nosi oružje i ubija u ratovima, ali i hladno potpisuje perom smrtnu presudu. Dakle, ona je i stvaratelj i uništavatelj koji bi jednoga dana mogao i uništiti svijet. Ponekad u svojem lukavstvu zna biti i nježna, kada Mu (Čovjeku) miluje kosu i mazi ga. Lijeva predbacuje Desnoj njenu surovost kada ju podsjeća kako Mu je pomogla u času krize razrezati žile na ruci, tj. da izvrši samoubojstvo, no to na sreću nije uspjelo. Lijeva ruka je druga strana ljudske ličnosti, ona je nježnija, osjećajnija, iskrenija i spontanija, ali ima podređenu ulogu. Ona uvijek ima ulogu pomoćnice, hvataljke, pseudopodija koja mora poštovati zakon jačega. No, u slučaju opasnosti i Njegove ugroženosti one surađuju i sposobne su zajedičko nedjelo. U sceni tuče s dječakovim ocem one se udružuju ne bi li obranile Njega, čime je naglašena slika čovjeka kao nedjeljivog stvorenja. Zadnja scena je groteskan prikaz pljuvanja obraza ne bi li oprao ruke od blata i krvi. Ruke su On, tj. čovjek i dva različita pola Čovjekove ličnosti koja se sukobljavaju, ali kada On dođe u nevolju, one predetavljau zajedništvo njegove ličnosti i djeluju zajedno, kao u tuči na kraju kada staju u Njegovu obranu. Tu nema nikakvih političkih konotacija, ni ljevice ni desnice kao političkog opredjeljenja, već se radi o ljudskom karakteru, čije su dvije strane prikazane kroz različitost ruku. Ranko Marinković - Ruke Vrsta djela - jedna od novela iz zbirke pripovjedaka Tema - necjelovitost ljudske ličnosti Vrijeme radnje - neodređeno (može biti bilo kada i bilo gdje, u ovom trenutku) Mjesto radnje - neodređeno Čovjek hoda prekriženih ruku na leđima i stavlja lijevu u naručje desne. Ruke se počinju prepirati kad lijeva ruka počne pjevušiti u naručju desne. Desna joj kaže da prestane, ali lijeva nastavlja iz inata i tu počinje preprika oko teme koja je ruka korisnija. Desna ponižava lijevu ruku kako ni pisati ni čitati ne zna te da svome vlasniku služi samo kao stalak dok ona obavlja sam posao. Dok desna obavlja sve, lijeva se osjeća kao rob desne ruke. Lijeva ruka počinje pričati kakav bi njen život bio da je njihov vlasnik ljevak. Pretpostavlja kako bi onda sve mogla raditi bolje od desne ruke. Desna ruka namjerno postavlja izazove pred lijevu za koje ona kaže da bi ih sve mogla napraviti kao primjerice prstima okretati marionete, slikati sama na svome noktu, rezati sama sebi nokte, udjenuti konac u iglu, šivati i brijati ga. Kada se spomene brijanje rasprava dolazi u napeto stanje kada desna kaže kako bi mu lijeva prerezala grkljan te joj lijeva na to odgovori kako je ona ubojica koja je skoro ubila svog vlasnika. Desna se brani kako je ona mislila da je smrt ono što njihov vlasnik želi jer je proveo noć u suzama prevrćući se u krevetu te je čak napisao oproštajno pismo i sam ju odveo do britve kojom je trebala prerezati vene na njegovoj lijevoj ruci. Sam vlasnik je te noći govorio da treba svemu doći kraj, ali lijeva svejedno napada desnu ruku kako je trebala znati da njegove riječi nisu izraz njegovih želja. Lijeva govori kako je ona znala da on to nije želio te nastavlja svađu govoreći desnoj ruci kako je ona stoljećima uništavala živote sa svojih pet prstiju. Naime, ona se prisjeća kako je desna ruka pisala smrtnu presude u ime sudca nekome čovjeku koji je zbog svojih riječi, a ne djela završio na sudu. Dok je on drhtao pred sudom i brojio svoje zadnje sekunde te stiskao i grčio svoje nevine ruke ona je na presudu napisala `Smrt`. Desna smatra kako njegove ruke nisu bile nevine nego su bile krive koliko i on jer ga nisu na vrijeme ušutkale nego su svojim mirovanjem potvrdile njegove riječi. Naspram smrti pisac postavlja pojam ljubavi govoreći kako je ujutro pisala smrtnu presudu, a navečer je milovala lice jedne žene sva drhteći od ljubavi. Lijeva se istrgnula iz naručja desne i više nije željela biti s njom nego je rekla da će se radije družiti s Nogama jer su one poštenije. Kraj ruku prolaze djevojčica i dječak. Desna ruka pomiluje djevojčicu po kosi koja je pogleda zahvalno, a kraj lijeve ruke prođe drsko i smiono njezin brat. Lijeva ruka krvcne dječaka po nosu koji pljune na nju, a onda ona zamahne iznad dječakove glave kao da tjera muhe. Desna se digne i pljusne dječaka koji vrisne. Kada ju lijeva pita zašto je to učinila desna joj kaže kako ne dopušta da netko pljuje po njima. Dječaku je krenula krv iz nosa dok je plakao i zvao svoje roditelje. Kada je otac došao počeli su se svađati. Otac misli kako dječak nije iz čistog mira pljunuo na ruku te govori kako je imao pravo to učiniti i on sam pljune na ruku. Desna to nije mogla podnijeti te zamahne prema njemu, ali ju on zaustavi i toliko jako ulovi za palac da je desna zajaukala. Lijeva ruka je zgrabila oca, a desna ga je udarila. Obje ruke su se uprljale krvlju dok su tukle oca. Djevojčica je počela plakati i skupljati rukama kaplje krvi, a njen brat je ugrizao lijevu ruku koja ga je zbog toga udarila po glavi. Otac, kojem su noge klecale od stida pred djecom, je počeo trčati i Noge su potrčale za njim. Dječak je stao pred Noge koje su se spotakle i vlasnik ruku se našao u prašini na podu. Na pločniku ostaju krvavi otisci kada vlasnik padne. Ruke pomognu jedna drugoj da ustanu i lijeva se sestrinski ponaša prema povrijeđenoj desnoj dok obje drhte od želje za osvetom. Na kraju Obraz pljune u njih s namjerom da ih opere od blata i krvi. Likovi - Lijeva i Desna ruka, Čovjek, Noge, Dječak, Djevojčica Lijeva ruka – ona je simbol ljudskog srca. U stalnoj je svađi s desnom rukom. Optužuje ju da je kriva za to što je čovjek prerezao žile jer je ona to napravila. Predstavlja se kao nježna, pravedna i puna suosjećanja. No, onda joj se dogodilo to da je u prolazu kvrcnula dječaka po nosu. Od tog trenutka ruke se sprijatelje jer ipak moraju zajedničkim snagama obraniti čovjeka čije su vlasništvo – te ruke. Nakon tučnjave jedna su drugoj podrška i razmišljaju o osveti. Desna ruka – simbol ljudskog razuma. Hvali se da je njezina uloga veća i bolja od lijeve ruke. Ona je zaslužnija za pomoć čovjeka. Hvalisava, pravi se važna, govori lijevoj ruci za što je sve ona zaslužna, na što joj lijeva ruka govori da je to zato što je čovjek dešnjak. Mrtve duše Pisac je glavno lice. Dešavaju se čudni događaji pri čudnim okolnostima. Neobična je simbolika u kojoj je vrijeme stalo, npr. `ni kazaljki nema na satu`. Pisac se nalazi negdje kraj vode. Nožem si je odrezao glavu i ponaša se kao da je i dalje duša u tijelu. Glava mu služi kao neka lopta u vodi. Ona se gubi i na kraju nestaje. Kad se probudio pri svjetlu je opazio nož zaboden u knjigu. Zaključio je da je to ipak morao biti on. Taj nož je donio gazdaričin pokojni muž pomorac iz Carigrada. Postavlja si pitanje da li ima nešto ratničkog u njemu. Želi ga se riješiti pa razmišlja da li da ga zaključa u ormar ili da ga baci kroz prozor. Prisjetio se da je to gazdaričina uspomena. Boji se spavati u njegovoj blizini. Zaključuje da je slabo zaštićen od samog sebe. U dubokom razmišljanju dočekao je jutro na prozoru sobe. Gazdarica prolazi kraj sobe i još sva snena budi ga. On ju zamoli da uzme veliki nož pod isprikom da ga treba bolje osvjetlati. Pisac sam sebi od umora kaže: -Mrtve, mrtve duše... Sad legnimo mrtve duše. Mjesto radnje - U sobi Vrijeme radnje - Noć Likovi - Pisac i gazdarica Tema - Paralelom stvarnosti i mašte, života i literature, pojačavanje slike apsurda ljudskog položaja. Samotni život tvoj Na otok je doplovio biskup. On izjavljuje da voli oblake a ne žene. Dok je ispovjedao žene doživljavao ih je kao bludnice. Misli su mu bludne. Često se ispovjedao nebu. U mjestu je velika crkvena svečanost, skupilo se mnogo vjernika. U masi netko se potukao. U zraku se čuje lupet bubnja. Biskup je održao `Molidbu za magareći rod`. Svećenstvo je sjelo za banket. Djeca su ih gađala kamenčićima. Kad je fratrić došao prevarili su ga da je banket na drugom mjestu. Kad se vratio ustanovio je da je prevaren. U selu živi Toninka koja vuče za nos svećenstvo, a posebno biskupa, i to na taj način što niže haljinu pred ljudima i pokazuje biskupu stražnjicu. Nema mjere tako da ju žandari trebaju odvesti u žandarsku stanicu. Na kraju banketa našli su se i prosjaci da malo maste brk. Luda Tonka istrgla se i pobjegla tako da je još mogla nastaviti sa svojim šalama. Navečer je usljedio bal. Pred zoru mnogi su se vratili kućama. Biskup i fratrić spavaju. Jedan od njh je pisac i dugo još sluša kako se psi na ulici kolju oko kostiju što su ostale nakon večerašnje gozbe i kako zlosutno tule u noć i laju na mjesec. Mjesto radnje - Otočno mjesto Vrijeme radnje - Predvečerje i noć Likovi - Biskup, fratrić, Toninka, žandari i narod Tema - Ironija koja prati izlizane crkvene formule `Mir s tobom!`, koja personificira jednu vjeru čiju neozbiljnost shvaća već i bogoslužna đačka škola `I sa zrnom soli!`. Čovjeka prepušta vlastitom ljudskom nespokojstvu. Idila patrijahalnog života, ladanjske (seoske) samoće i dokolice raspoznata je u ovoj noveli kao gruba proza, kao tragična farsa. Prah Otočanin Tonko Jankin primio je pismo kojeg mu je donijela stara Lucija. Vratila mu se uspomena na Anu koju je još uvijek volio. Ona ga je ostavila jer se zaljubila i udala za jednog geometra. Sada žive u Splitu. Laskalo mu je što ga Ana nije zaboravila, već od njega traži uslugu tj. pomoć. Želi krstiti sina ali tako da njezin muž ništa ne zna za to. Poslije pročitanog pisma Tonko se razljuti ali kasnije su mu se vratile drage uspomene i trenuci zajedničke ljubavi i odmah se odlučio da prvim jutarnjim brodom otplovi za Split. U luci ga je dočekala Ana, za njega još uvijek vrlo privlačna i lijepa, ali i nedostižna. U kući su ga lijepo primili i sve te okolnosti su ga skrhale. Kad se našao sam u sobi pokušao si je oduzeti život tako što se je objesio na konopčić na prozor. Apsurd je u tome što su tim konopčićem tj. uzicom bila vezana njegova pisma koja mu je Ana ovom prilikom vratila stavivši ih ispod njegovog jastuka. U kući su čuli njegov pad. Dotrčali su do njega, a on im je rekao: - Vi ste mislili da sam ja nesretan... i da ću se najmanje... objesiti zbog toga? Dobro sam se s vama našalio? He? Prisutnost ironije, tako drage Marinkoviću, osjeća se već u samom naslovu novele : iluzije o sreći i ljubavi pretvaraju se u prah.U ovoj psihološkoj noveli tema je neuzvraćena ljubav i želja za osvetom. Radnja se događa u Splitu i na Visu poslije 2. svjetskog rata.Tonko je bio ludo zaljubljen u Anu (u njenom je opisu važna simbolika bijele boje, znaka čiste, neuprljane ljubavi, kako ju je Tonko zamišljao - može se vući paralela simbolike bijele boje s Matoševom novelom Cvijet sa raskršća). Ali Ana ga je ostavila i udala se za geometra, komunistu (Tonko plemeniti Jankin pripada drugom, prošlom svijetu). Jedanaest je godina prošlo kako je Ana otišla živjeti u Split, a Tonko je ostao na otoku (vjerojatno na Visu). Kada je stiglo nakon 11 godina Anino pismo u kojem ga moli da bude krsni kum njezinom sinu, ali to njen muž ne smije znati radi svojih uvjerenja, Tonko smišlja osvetu. Umotava u dar za dijete bombu, ali odustaje od svega. Kad na kraju u Aninoj kući pokušava izvršiti samoubojstvo, umjesto kao tragedija, priča završava kao komedija. Simbolika ključa (Tonko skuplja ključeve) - za njega je ključ simbol raja kojim će otključati vrata sreće i Anine ljubavi. Mjesto radnje: Dalmatinski otok i Split Vrijeme radnje: Poslije drugog svjetskog rata Lica: Tonko Jankin, Lucija, Ana, geometar i sin Tema: Sav smisao strasti, čekanja i osvete, sitan, zloban, ali ipak bar neki smisao, neka iluzija žiivota, rasipa se u prah koji treba prikriti izgovor bijedne šale. Anđeo Vrsta djela - roman Mjesto radnje - Zagreb, kuća, šupa i radionica bolesnog majstora Vrijeme radnje - jedno proljeće – zadnji dani života klesara Alberta, do 21. lipnja kada je klesar umro Anđeo je roman Ranka Marinkovića u kojem je opisao zadnje dane života starog i cijenjenog klesara Alberta Kneza. Prožet je sumornim i mračnim razmišljanjima Alberta par dana prije njegove smrti. No, u isto vrijeme roman je prepun ironičnih i smiješnih ispada starog klesara. Mudar, plemenit i vrijedan klesar doživio je veliko razočarenje pred kraj svoga života... Kratak sadržaj - U sobu je ušao mladić, kovrčave kose i bubuljičasta lica, Lojz i poželio je majstoru Albertu dobro jutro uz pitanje je li mu bolje. Priznati i cijenjeni klesarski majstor Albert Knez ležao je bolestan i nemoćan u krevetu. Osjećao je da proživljava zadnje dane svoga života. Mučile su ga sumorne, depresivne i tužne misli i jedva je čekao smrt, da se završi agonija kojoj nema kraja. Odgovorio je da mu je bolje te se osjećao već pomalo i glupo odgovarajući svaki dan na isto pitanje. U isto vrijeme razmišljao je o tome kako mu je dojadilo čekanje smrti. Znao je da je s jednom nogom u grobu i samo je čekao čas kada će umrijeti. Lojz je bio njegov pomoćnik koji mu je pomagao klesati u radionici. Kod njega je radio već dugi niz godina, a otkada se majstor razbolio radio je sam. Svaki dan je ujutro prije posla obišao majstora kako bi ga upitao kako je i uzeo ključeve od radionice koji su stajali uvijek na istom mjestu, iza vrata. Lojz mu je bio sumnjičav jer je smatrao da se previše brine i da je previše nametljiv. S druge strane, pitao se ima li možda ipak u njemu malo sućuti koju tako nespretno izražava. Lojz je rekao kako se nada da će što prije ozdraviti kako bi mogao završiti anđela koji čita iz knjige te je spomenuo da ga on neće dirati. Na to se Knez jako uzbudio i s povikom mu rekao da ga niti ne smije dirati. Lojz se prestrašio te se pomalo i odmaknuo, ali kada je vidio jadne, tanke, mršave i slabe majstorove ruke, pohitao mu je u zagrljaj. Albertu se gadila vlaga koja se napravila od Lojzekovih suza i poljubaca. Osjećao je Lojzekovu slinu na rukama i samo je htio što prije je oprati. Osjetio je potrebu za sapunom i čistom vodom kako bi se oprao. Htio se oprati od balavosti koju je osjećao od rasplakanog anđela Lojza na svome grobu. Majstor je godinama klesao anđelčiće po liku Lojzeka za svoje mušterije. Još kada je Lojzek bio mlad, poslužio mu je kao model anđela koji zalijeva cvijeće ili samo plače. Tada su takvi anđeli bili u modi i imućni su ih građani naručivali za svoje grobove. Majstor Albert sebi je isklesao za svoj grob anđela po liku odraslog Lojza. Bio je velik, bijele boje i od mramora. Na koljenima je držao knjigu kao da nešto upisuje u nju. Imao je velika bijela krila, a perom je upisivao u knjigu `Albert Knez – klesarski majstor`. Majstor je pazio na svaki detalj svog kamenog anđela, a to se vidjelo iz toga da je anđeo imao glavu blago nagnutu u lijevo dok su mu prsti na nogama bili blago savinuti. Lice je trebalo biti nedorečeno, ali sada mu se činilo da sve više sliči Lojzu, a ta pomisao mu se gadila. Sada je rekao Lojzu da ipak, ako on umre prije nego što ga dovrši, položi anđela tako nedovršenog na njegov grob, bez ikakvih datuma. Lojz je tada još više briznuo u plač i činilo se da nikada neće prestati. Tada je Knez počeo tješiti Lojza govoreći mu da ne plače jer on će možda i ozdraviti, a on ga oplakuje već. Uz to pitao ga je ima li djevojku, na što se Lojz zacrvenio od srama. Inače, Knez je bio pravi majstor među klesarima pa i šire. Bio je cijenjen u toj mjeri da su ga i mnogi kipari nazivali kolegom. Tada se Lojz sjeti i ispriča mu svoj san na pola. Sanjao je da je stara gazdarica, Knezova žena Magda bila još živa i da su izrađivali od kamena pastira. Sanjao je da je Knez zdrav i da udara pastira po dlijetu, a on se izmiče. Primila ga je i stara gazdarica, a on se izmicao. Nakon što je Albert udario ponovo, dlijeto odleti gazdarici u čelu i zabije joj se... Dalje Lojz nije htio pričati, spominjući da od događaja otkada je stara gazdarica umrla nije prošlo niti sedam godina, a Albert se tada prisjetio davne priče. Još kada je njegova pokojna žena Magda bila živa, Albert je upoznao lijepu udovicu Fridu. Ona je bila njegova mušterija kojoj je trebao izraditi pastira s frulom koji će stajati na grobu njezinog pokojnog supruga muzičara. Frida mu se jako svidjela. Imala je divnu, plavu kosu i tada je poželio da njegova već stara, ružna, ljubomorna i zločesta žena Magda bude mrtva. Posramio se svojih misli, ali nije mogao protiv toga da mu se Frida jako sviđa. Tješio je tako Albert Fridu riječima koje su same izlazile iz njega, a da ni sam ne zna kako. Naime, do tada je isklesao veliki broj likova i slušao je uz to tužne ljudske sudbine, ali nikada ga se nitko nije toliko dojmio kao Fridine suze. I tako je počeo klesati pastira s frulom, a Lojz je bio model. Magda je bila ljuta i ljubomorna i nije shvaćala zašto se ne može izraditi spomenika kao i svima drugima. Nije podnosila Fridu i smatrala ju je lažljivicom koja će uskoro naći nekog drugog, a sada plače i jeca. Magda je imala mišljenje o takvim ženama, a ono nije bilo lijepo, one su za nju bile prasice bezobrazne. Žalila se na Lojza zbog toga, nikada na muža kojeg je obožavala. Lojza je smatrala lopovom i lijenčinom. Još kao malog, Lojza je doveo učitelj i rekao da ima talenta za posao. Pošto je bio siroče, ostao je kod njih i Albert ga je zavolio kao sina kojega nikada nije imao. Sve ove godine radio je kod njih, a Albert ga je htio i posvojiti. No, Magda nije htjela čuti za to jer nije ga voljela niti mu je vjerovala. Govorila mu je tada Magda da se sad može i sam uvjeriti kakva je lijenčina i lopov Lojz i da pazi jer njoj može svaki čas stati srce i bit će gotovo s njom, ali on će ostati živjeti s njim. Na kraju je dodala da će ga on na kraju i poslati u grob. I da ne zaboravi njezine riječi. I uistinu, Magdi je srce stalo i umrla je, a nakon što su položili kamenog pastira na Fridin grob, vjenčali su se Frida i Albert. Tada je Albert bio zdrav, a od toga događaja nije prošlo niti sedam godina. Albert se probudio iz svog razmišljanja i rekao je Lojzu da mu pozove gazdaricu Fridu. Frida je ušla u sobu namještena, poput glumice. Znao je Albert da u njoj više nema ljubavi, samo ravnodušnost, samilost i gluma. Ravnodušno je upitala Alberta boli li ga nešto, a Albert je u njezinu glasu odmah prepoznao ravnodušnost. Nije joj odgovorio. Gledao ju je, gledao je kako je lijepa i odmah je osjetio žudnju za njezinim tijelom. Ispružio je ruku kako bi dotaknuo njezin bok, no ona se odmaknula. Htio ju je nešto upitati, ali nije imao snage. Sve je to bilo previše za njega. Tražio je od nje da mu donese tople vode i sapun kako bi se oprao. Frida je pomislila u prvi mah da bunca, no udovoljila je njegovoj želji i učinila sve onako kako je tražio. Odmaknula se odmah do njega i zagledala se kroz prozor. Tada su se začuli glasni klesarski udarci. Lojz je radio u radionici. No, Albert je prepoznao drukčije udarce i to mu je sve strašno išlo na živce. Postajao je nervozan, skrivajući glavu ispod pokrivača kako ništa ne bi čuo. Frida ga nije razumijela, još je sve smatrala hirom. Odlučila je otići do Lojza i reći mu da prestane. Albert je tada viknuo za njom da ne ide, da ostane s njim, ali ona se udaljila. Prisjetio se tada njihove ljubavi otpočetka. Frida je u početku bila puna ljubavi prema njemu, bili su sretni... a sada su ostali samo ravnodušnost i samilost. Razmišljao je o svemu, osluškujući zvona izvana. Shvatio je po njima da pada sumrak i dolazi noć. Teška i duga noć za bolesnika. Ležao je tako u polusnu i znojio se. Sve je oko njega bilo mokro i ljepljivo, gadilo mu se. Zapomagao je, tražio je malo suhog prostora, tražio je ruke, suosjećanje, dodire, ali nije naišao na ništa od toga. Samo samoća. Ustao je iz kreveta i snagom zdravog čovjeka izašao je van, u mrak, u noć. Stigao je do šupe koja se nalazila odmah uz radionicu te ugledao slabo svjetlo. Pogledao je kroz prozor i ugledao Lojza i Fridu kako spavaju zajedno. Bio je rastresen i razočaran. Otišao je tako do svoje radionice, a tamo je njegov kameni anđeo već bio spreman da se položi na njegov grob. Došao je do njega i uklesao današnji datum – 21.06., datum njegove smrti. Borba je za njega bila gotova. Bacio je oruđe i predao se svom anđelu. Likovi - stari klesar Albert, pomoćnik Lojz, Magda, Frida Albert Knez – glavni lik. Mudar, plemenit i vrijedan, priznati i cijenjeni klesar. Tako je dobro radio svoj posao da su ga čak i kipari nazivali svojim kolegom, odajući mu tako priznanje za dobar posao. Bio je već star i jako bolestan pa je dane provodio ležući u krevetu. Počeo je još prije klesati anđela koji čita knjigu koji će stajati na njegovom grobu kada umre, a sada se nadao da će ga uspjeti do kraja završiti, prije svoje smrti. Kako je bio star i nemoćan, postao je sumnjičav i pomalo zločest prema svom pomoćniku Lojzu koji je s njim u radionici radio od svoga djetinjstva. Knez je na njegovu sliku napravio do sada mnoštvo anđela od kamena. Sada je Knez smatrao da ga se Lojz hoće što prije riješiti i iz tog razloga ga svakodnevno ispituje kako je i je li bolje. Ipak, posao je malo objektivniji kada je Lojz počeo plakati jecajući mu na krevetu. Iako bolestan, zadržao je jednu dozu ironiju, realnosti i pomalo je bio smiješan u svojim razmišljanjima i izjavama. Rugao se na neki način Lojzu koji je vjerovao da će on ozdraviti, a on je znao da je s `jednom nogom u grobu`. Isto tako nije volio Lojzovu pobožnost, smatrao je da je to više primjereno za neke tužne obrede i na kraju je on tješio Lojza i govorio mu da će sve biti u redu. Samo da bi otjerao tugu i sumornu atmosferu koju nije volio. Inače, s godinama je zavolio Lojza i smatrao ga svojim sinom kojeg nije nikada imao (on i supruga nisu imali djece) te ga je htio i posiniti, ali supruga Magda nije dala. Nakon Magdine smrti vjenčao se s Fridom koju je upoznao kada joj je radio kamenog pastira za grob njezinog pokojnog supruga. Odmah ga se jako dojmila, više nego bilo koja mušterija do sada. Jako ju je volio, ali osjećao je da ona s vremenom prema njemu ne osjeća više ljubav nego samilost. Na kraju je saznao da su njegove sumnje ipak bile opravdane, voljena Frida varala ga je s njegovim pomoćnikom Lojzom. Tada je saznao da su njegove sumnje bile opravdane i da je Lojz samo dobro glumio. Razočarao se i to je bio kraj njegova života. Lojz – mladić, kovrčave kose i rumena bubuljičava lica. Pomoćnik starog Alberta. Klesao je s njim u radionici i radio je za njega od svoga djetinjstva. Na početku priče činilo se kao da ga voli i bio je jako tužan jer je klesar bio bolestan. Svakodnevno ga je posjećivao da pita je li mu bolje. Glumio je da prema starom klesaru ima veliko strahopoštovanje i jako je cijenio njegov posao. Iz tog razloga rekao mu je da ne može obaviti tako dobro posao kao on. Kada mu je klesar rekao da on položi nedovršenog anđela od kamena na njegov grob, ako on umre prije nego ga dovrši, Lojz je briznuo u plač i nije to htio niti čuti. Vjerovao je u Boga i to je često isticao. Vjerovao je da će on pomoći Knezu u ozdravljenju. Na kraju priče saznali smo kakav je uistinu on. Potajno se viđao s novom gazdaricom Fridom, a ljubav prema Albertu je bila samo gluma. Nezahvalan, bezobziran, nema nimalo milosti. Magda – pokojna supruga klesara Kneza. Prije smrti bila je već stara, sumnjičava i ljubomorna. Bila je škrta i samo je gledala da se posao što prije završi. Nije podnosila Fridu, udovicu prema čijoj se želji morao napraviti poseban kip pastira s frulom, a zbog kojeg je Lojzek pozirao. Zato je govorila ružno o Fridi, smatrala je da ona glumi žalost kao i sve `muzikantske milostive` i da će začas naći novog supruga. Voljela je i obožavala svoga muža Kneza, a voljela je novac. Zato je prigovarala Lojzu da je lijen i da mu je samo do spavanja kada je pozirao za pastira. Nije voljela Lojza jer je mislila da je lopov i zato je uvijek govorila svome mužu da moraju biti oprezni s njim. Jedne noći srce joj je stalo i umrla je. Frida – predivna udovica muzičara koja je nakon njegove smrti upoznala Alberta kako bi joj on napravio kip pastira u spomen na supruga. Imala je lijepu, dugu plavu kosu i skladno tijelo koje se vidjelo u uskim haljinama. Nakon smrti Albertove supruge Magde, ubrzo se udala za Alberta. Iako se u početku činilo da ga je voljela, ubrzo, kada se Albert razbolio, ljubavi je nestalo. Albert joj je išao na živce, radila je ono što je morala, dvorila ga je bez imalo osjećaja. Albert je vidio i znao je da je to sve gluma. Potajno se nalazila s mladim Lojzom i dok je Albert umirao, ona je bila s njim u šupi. Pomoć pri pisanju - Novela Anđeo složenoga je semantičkog značenja i postavljena je na suprotnostima starost - mladost, opterećenje starosti - smrt - život - strast - ljubav. Na tim se suprotnostima gradi idejnotematska osnova o majstoru klesaru Knezu i mladom, snažnom šegrtu Lojzu, kojeg majstor naziva `klipan` i majstorovoj drugoj ženi Fridi. Oko te tematske jezgre razvijaju se ostali motivi koji objašnjavaju odnose: licemjerje - lojalnost, obrtništvo - zanat - umjetnost, fiziologija mladosti - nepotrebnost i usamljenost starosti. Marinković je moderan psihološko - realistički pripovjedač. Autor opisuje mediteranski mikrokozmos smješten u otočnoj izolaciji, analizira čovjeka kao `nesretan slučaj`. Autor često kombinira ironiju i patetiku, stvara groteskni realizam kao umjetnički postupak koji se ostvaruje pretjeranim negativnim razobličenjem postojeće a neželjene situacije ili zbilje. Modernost zbirke proizlazi iz autorova interesa za osobnost, za suvremenog čovjeka, interesa za iracionalno - podsvjesno, prikaza nesklada pojedinca i okoline te želje i realizacije. Otočni svijet prikazan je groteskno zbog zatajivanja Čovjeka, tj. iznosi se jadan status čovjeka u tzv. suvremenom svijetu. Pripovijedanje nije pravolinijsko, ne donosi realističku `znanstveno sliku svijeta` već fragmente - isječke stvarnosti autor ironično analizira i propituje, u sve sumnja i svemu se ruga. Iako djeluje grubo, opisani događaj iz života majstora klesara Kneza, ciklus života i življenja uvijek se nastavlja. Smrt majstora klesara, iako očekivana, uvod je u početak novog života onih koji iza majstora ostaju. To je novi ciklus života mladog šegrta `klipana` Lojza i majstorove žene Fride. Taj novi ciklus autor moralno ne osuđuje jer se oni iskreno brinu o bolesnome majstoru na kraju života. Prije tog ciklusa majstor se, u vrijeme teške bolesti svoje prve žene, također zaljubio u novu, mladu ženu Fridu. Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je jugoslovenski i hrvatski književnik i akademik. Marinković je bio direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.[2] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Dela Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4]

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar

Odlično očuvano! Retko u ponudi! Autor - osoba Bulić, Frane, 1846-1934 = Bulić, Frane, 1846-1934 Naslov Izabrani spisi / Frane Bulić ; [izbor i redakcija Nenad Cambi] Vrsta građe godišnjak Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : Književni krug, 1984 Fizički opis 649 str., [38] str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Cambi, Nenad Zbirka Splitski književni krug. Moderna ; ǂknj. ǂ4 Napomene Str. 629-642: Pogovor / N. C. [Nenad Cambi] Bibliografske bilješke iza svakog poglavlja. Predmetne odrednice Bulić, Frane, 1846-1934 IZABRANI SPISI DON FRANE BULIĆA Frane Bulić: Izabrani spisi, Književni krug, Split, 1984. Dragi Džimbeg Tijekom 1984, u povodu 50. obljetnice smrti don Frane Bulića, uz svečane akademije, komemoracije i znanstvene skupove u čast ovog našeg zaslužnog arheologa i uglednog svećenika, izašle su i tri knjige, koje su sa svoje strane pridonijele trajnoj prezentaciji i afirmaciji Bulića i njegova djela. To su don Franini Izabrani spisi (Književni krug), Korespondencija – Correspondance Frane Bulié-FIippolyte Delehaye (Crkva u svijetu) i Don Frane Bulić. Katalog izložbe (Arheološki muzej u Splitu). Ovdje ćemo ukratko predstaviti Izabrane spise. Priredio ih je prof. dr. Nenad Cambi, izdao Splitski književni krug. Tako se ova važna kulturna ustanova pridružila općoj proslavi đon Frane i u skladu sa svojim programom rada prezentirala don Franu i njegovo djelo kroz njegovu pisanu riječ. Izdanje je stručno uređeno i tehnički skladno opremljeno. Opsežno je. Obuhvaća 650 stranica pisanog teksta s nekoliko ilustracija i 30-ak stranica likovnih priloga, slika važnih arheoloških i kulturnih spomenika na slikovnom papiru. Predstavljeni su tako, uz don Franine rasprave i stručna izlaganja, i značajniji izlošci koje je on otkrio ili se s njima posebno zanimao, kao i likovne rekonstrukcije i tlocrti nekih objekata na kojima je radio ili ih sam otkrio. U ovom su izdanju uvrštene – kao predgovor i pogovor- dvije Cambijeve studije о Buliću i njegovu djelu, s kratkim ocjenama u Pogovoru o don Fra- ninim tezama i arheološko-povijesnim interpretacijama. Jedna i druga zaslužuju posebnu pažnju kad je riječ о informativnom i kritičkom prezentiranju i vrednovanju Bulića kao znanstvenika, arheologa i povjesnika. Daju, kako ćemo još vidjeti, stručnu ocjenu Bulićevih pothvata i üspjeha s današnjeg stajališta. Izabrani spisi su, kao što i sam naslov upućuje, izbor iz golemog don Franina djela. Kao i svaki izbor, tako i ovaj osvjetljuje svoga autora, ali nipošto ne iscrpljuje i ne prezentira čitavo njegovo djelo. Ipak, očito, priređivač je uspio naći ključ koji mu je pomogao da dovoljno snažno zahvati u Bulićeve radove i metodu te da primjereno predoči glavninu autorovih preokupacija i način razmišljanja i rada. Izabrani spisi približuju Bulića suvremenom čitatelju i omogućuju mu sintetičan uvid u stručna izlaganja i složene interpretacije arheoloških podataka i povijesnih fakata. U izbor je uvršteno 27 Bulićevih rasprava, većeg ili manjeg opsega, pisanih u različitim razdobljima autorova života, na hrvatskom i talijanskom jeziku. Talijanski su tekstovi opravdano tiskani samo u hrvatskom prijevodu. Jer, don Frane ih je pisao talijanski samo zato da bi bili dostupni širim znanstvenim krugovima. Danas su, eto, zahvaljujući ovomu izdanju, pristupačni i našoj široj javnosti. Prema ocjeni prof. Cambija, uvršteni radovi osvjetljuju 10 znanstvenih područja s kojima se Bulić bavio: metodologiju arheološke znanosti, topografiju, povijest, hagiografiju i crkvenu povijest, antičku arheologiju, epigrafiju, numizmatiku, starokršćansku arheologiju, ranosrednjovjekovnu arheologiju i zaštitu spomenika kulture. Izbor je morao ostati izbor: nije moglo sve ući i predstaviti čitava don Franu; ali ono što je ušlo dovoljno jasno ilustrira njegov rad i znanstvenu metodologiju. Među uvrštenim radovima na prvom mjestu stoji Bulićevo predavanje prilikom promocije u počasnog doktora filozofije na Zagrebačkom sveučilištu о metodama i ciljevima arheologije. Sam naslov otkriva važnost priloga. U njemu je počasni doktor Zagrebačkog sveučilišta izložio znanstvena načela i humane ciljeve arheološke znanosti, važnost arheologije za povijest i kulturu jednog naroda. Na diletantsku primjedbu: „iz kamena ništa nego kamen“ – Bulić je znanstveno i logično odgovorio: „iz kamena povijest, i naša hrvatska povijest“! (str. 67). Slijede prilozi iz starije povijesti i klasične arheologije: о Dioklecijanu, о godini razorenja Salone, о kršćanskim mučenicima, Venaciju, Kaju, itd. Miješaju se i isprepliću studije о Dioklecijanovoj palači, mramornim sarkofazima, kipovima rimskih božanstava, о različitim starokršćanskim i starohrvatskim natpisima i nakitima; о lokalitetima i kulturno-povijesnim spomenicima, itd. Bulićeve su rasprave odreda interdisciplinarne. Zadiru u složena arheološko-historijska i sakralno-kulturološka područja. Buliću je sve važno, indika¬tivno. On izvlači podatke i zaključke iz epigrafskih, numizmatičkih, toponimijskih i općih društvenih odrednica i naznaka. Raspolaže brojnim podacima i istodobno se vješto koristi slutnjom znanstvenika koji iz nekoliko detalja stvara jasan pogled i sintezu. Postavke su mu i interpretacije redovito čvrste, znanstveno utemeljene ili vizionarski snažne. Na njima gradi i pretpostavke, u slučaju nedostatka dokaza. Vrijeme je – nova; otkrića i svestraniji pristupi – kritički pristupilo i don Frani. Neke su mu se teze doista potvrdile, druge su doživjele stanovite izmjene ili su sasvim odbačene. Neke su opet bivale zapostavljene da bi ponovno, zahvaljujući „sretnom mašklinu“, bile potvrđene. Tako npr. pretpostavka о židovskoj općini i groblju u staroj Saloni. Naravno, povijesne su sinteze i usporedna kritika išle dalje od Bulićeva razdoblja. Stoga je razumljivo da su neki don Franini rezultati i interpretacije doživjeli svoje ispravke. „Međutim“, piše Cambi, „unatoč akribičnosti i autoritetu kritičara, među kojima je bilo mnogih i vrlo istaknutih istraživača i izvan naše zemlje, Bulićeva je osnovna misao i teza zahvaljujući njegovu vrlo istančanom instinktu i analitičnosti ipak ponovno isplivavala na površinu i vraćala u život njegove postavke“ (str. 632). Književni krug je – zaključimo – predstavio autentičnog Bulića u njegovoj riječi i stilu, s njegovim tekstovima. A priređivač je u svojim spomenutim radnjama iscrpno informirao о don Franinu djelu i životu te kritično ocjenio Bulićev doprinos arheološkoj znanosti, njegove postavke i metodologiju rada. U uvodnom prilogu (str. 7–52) prof. Cambi zahvaća u cjelokupno don Franino djelo. U 11 odjeljaka izlaže ukratko i kritički sumira Bulićev razvojni puti angažman i znanstvene uspjehe. Čitatelj se u zgusnutom iskazu susreće s đon Franom arheologom i kulturnim djelatnikom, humanistom i svećenikovi; istraživačem, sakupljačem i konzervatorom arheoloških spomenika, organizatorom i piscem, interpretatorom vlastitih otkrića, epigrafičarom, muzeologom, biblio¬filom, promicateljem znanstvenih metoda i neumornim poslenikom u istraživanju klasične, starokršćanske i srednjovjekovne hrvatske povijesne stvarnosti i kulture. Autor se vješto dotiče i drugih aspekata don Franina angažmana i rada: njegova rodoljublja i društveno-političkih, odnosno humanih i duhovnih opredjeljenja. U Pogovoru se (str. 629—642), kako smo napomenuli, kritički osvrće na Bulićeve teze i stručna izlaganja, u prvom redu na ona koja se nalaze u uvrštenim raspravama u ovom izdanju. Vjerujemo da će Izabrani spisi ostati trajnim svjedočanstvom i reprezentativnim izborom. Pridonijet će uprisutnjenju Bulića i njegova djela u ovom času i budućem vremenu. Na svoj način osvjetljuju i potvrđuju razložitost proslava i simpozija koje smo povodom 50. obljetnice don Franine smrti pripremili i održali u čast ovóg našeg zaslužnog znanstvenika, kulturnog radnika i uzorna svećenika. Bulić, Frane, hrvatski arheolog, epigrafičar, povjesničar i konzervator starina (Vranjic kraj Splita, 4. X. 1846 – Zagreb, 29. VII. 1934). Teologiju studirao u Zadru, klasičnu filologiju i klasičnu arheologiju u Beču (1869–73). Djelovao kao svećenik od 1869. Epigrafiku usavršavao u Beču (1877–78). Po povratku u domovinu postao je kotarskim školskim nadzornikom u Zadru i konzervatorom Središnjeg povjereništva za historijske spomenike zadarskog i benkovačkog okružja; od 1883. ravnatelj klasične gimnazije i Arheološkog muzeja u Splitu te konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za srednju, a 1912–25. za cijelu Dalmaciju. Zbog hrvatskoga djelovanja austrijske su ga vlasti umirovile 1896; zadržao je mjesto konzervatora i ravnatelja muzeja. Djelovao je i politički (zastupnik u Dalmatinskom saboru u Zadru i Carevinskom vijeću u Beču). Glavna su mu istraživanja antičkih i ranokršćanskih spomenika u Solinu. Istraživao je povijest salonitanske crkve i njezinu hagiografiju, dokazao da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba. Dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače. Godine 1894. organizirao I. međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu. U Rižinicama je otkrio (1891) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira; istraživao je crkvu sv. Marte u Bijaćima. Na Otoku u Solinu otkrio (1898) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis, a također je otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana, koje su bile mauzoleji hrvatskih vladara. U Splitu je 1894. utemeljio društvo „Bihać“. Autor je više samostalnih djela: Dva sarkofaga Ivana Ravenjanina i Lovre Dalmatinca, spljetskih nadbiskupa (1882), Hrvatski spomenici u kninskoj okolici… (1888), Razvoj arheoloških istraživanja i nauka u Dalmaciji kroz zadnji milenij (1925) i dr.; u koautorstvu: Kronotaksa solinskih biskupa (s J. Bervaldijem, 1912), Palača cara Dioklecijana u Splitu (s Lj. Karamanom, 1927), Stopama hrvatskih narodnih vladara (s L. Katićem, 1929). Od 1883. surađivao na ediciji Corpus inscriptionum Latinarum. Mnogobrojne priloge tiskao u Bulletinu (od 1920. Vjesnik), kojemu je bio urednik i vlasnik od 1888. Bio je član mnogih akademija, znanstvenih ustanova i arheoloških društava. Prigodom 75. obljetnice života posvećen mu je zbornik Strena Buliciana (1924). U Zagrebu mu je (1935) podignut spomenik (djelo F. Kršinića). Don Frane Bulić, ugledni hrvatski arheolog, povjesničar, konzervator starina i povjesničar umjetnosti, rođen je 4. listopada 1846. godine u Vranjicu kraj Splita. Studij teologije polazio je u Zadru. Nakon završene teologije i svećeničkog ređenja 1869. završio je na bečkom sveučilištu studij klasične filologije i arheologije. Kao školovani arheolog postao je upraviteljem arheološkog muzeja u Splitu, a 1878. povjerena mu je i dužnost konzervatora nadležnog za očuvanje kulturno-povijesnih starina na području cijele Dalmacije. Biran je za zastupnika splitske općine u Dalmatinski sabor i za zastupnika Dalmacije u carevinskom vijeću u Beču, gdje se zalagao za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom. Iz političkog života se povukao u vrijeme Kraljevine Jugoslavije, nakon proglašenja šestosječanjske diktature kralja Aleksandra 1929. godine. Svojim arheološkim otkrićima dao je najveći doprinos upoznavanju ranokršćanske i starohrvatske povijesti na području Dalmacije. Vodio je arheološka iskapanja na mnogim dalmatinskim mjestima, osobito u Solinu. Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije iz Valerijanova ili Aurelijanova doba te Dujam iz Dioklecijanova doba. 1891. godine otkrio je u Rižinicama kraj Solina kameni ulomak s natpisom kneza Trpimira, a 1898. godine i znameniti sarkofag kraljice Jelene iz 976. godine. Bulić je sa suradnicima uspio sastaviti krhotine natpisa sa sarkofaga i odgonetnuti tekst koji povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. Za radova na Gospinom otoku u Solinu, Bulić je otkrio i temelje crkve Svete Marije i crkve Svetog Stjepana u kojoj su bili pokopani članovi hrvatske vladarske kuće. U Splitu je 1894. godine don Frane Bulić osnovao društvo „Bihać“ za proučavanje povijesti iz doba hrvatskih narodnih vladara. Svojim ugledom najviše je pridonio održavanju prvog svjetskog kongresa kršćanske arheologije u Splitu i Solinu 1894. godine. Bio je cijenjeni član brojnih domaćih i svjetskih akademija i arheoloških društava. Objavio je niz članaka i knjiga, a najznačajniji su: „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici uz ostale suvremene dalmatinske iz doba narodne hrvatske dinastije“, „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ i „Stopama hrvatskih narodnih vladara“. Od 1884. bio je urednik arheološkog časopisa Bullettino di archeologia e storia dalmata, između 1888. i 1925. njegov vlasnik, a 1920. na njegovu inicijativu promijenio je ime u Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. Djela „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici, uz ostale suvremene dalmatinske, iz dobe narodne hrvatske dinastije“ 1888. Zagreb „Crkvica sv. Petra u Priku kod Omiša“ 1923. Split „Krunidbena bazilika kralja Zvonimira usred Gradine u Solinu“ 1925. Sarajevo „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ 1927. Zagreb „Stopama hrvatskih narodnih vladara“ 1928. Zagreb Frane Bulić rođen je 4. listopada 1846. kao drugo od osmero djece u obitelji Ivana Bulića i Kate rođ. Grubić. Rođen je u Vranjicu s pogledom na ruševine Salone.Prvo obrazovanje stekao je u Višoj osnovnoj školi pri zavodu Priko u Omišu (Scuola elementare maggiore presso il Collegio di Priko in Almissa) u koju je upisan 31. siječnja 1854. U popisu predmeta koje su učenici prvog razreda učili na prvom mjestu bio je talijanski jezik, onda hrvatski, pa računanje napamet i na kraju lijepo pisanje. Dalje se školuje u Splitu (gimnazija; prima kleričko ruho; biskupsko sjemenište) i Zadru (završava bogoslovne nauke 1869). Zaređen je 14. 2. 1869, a mladu je misu služio 30. 10. u Vranjicu. Godine 1869. odlazi u Beč gdje sluša slavistiku kod Tomaša Mikloušića, no ubrzo se posvećuje klasičnoj filologiji i klasičnoj arheologiji na poticaj slavnog njemačkog arheologa Alexandera Conzea. Na groblju kršćanskih mučenika na Manastirinama Luka Gašpić, vlasnik zemljišta, pronašao je 1860. dva sarkofaga. Na jednome je reljefni prikaz mita o Hipolitu i Fedri, a na drugome Dobroga pastira. Gašpić ih je prodao splitskom odvjetniku dr. Šimunu Rossignoliju. Alexander Conze 1871. stiže u Split da bi pregledao starine. Čuvši za nalaz dvaju sarkofaga, odlazi u Solin. Da bi se nalazi otkupili od novoga vlasnika i da bi se premjestili u splitski muzej Conze će razgovarati s utjecajnim ljudima i osigurati premiještanije dragocjenih sarkofaga. O tome je napisao i rad Drei Sarkophage aus Salone koji je izlagao 1872. na Akademiji znanosti u Beču. Tako Conze upoznaje Bulića te ga poziva k sebi na studij arheologije. Završivši studij arheologije u Beču 1873. vraća su u Dalmaciju, gdje zapravo i nema radnoga mjesta za školovanog arheologa. Zaposlit će se u Splitu i Dubrovniku kao nastavnik.Na godinu dana, u ljeto 1877, odlazi u Beč učiti epigrafiku na odjelu što ga je osnovao Otto Hirschfeld. Iako je učenik najboljih europskih arheologa i epigrafičara, vrativši se u Dalmaciju ne može se zaposliti u splitskom ili zadarskom muzeju (na tim su mjestima radili ljubitelji arheologije) tako da se zapošljava na radno mjesto ravnatelja splitske gimnazije te kotarskog nadzornikaza pučke škole zadarskog i benkovačkog okruga. Tada će u uredsko dopisivanje umjesto talijanskog uvesti hrvatski kao službeni jezik. Isto će učiniti i u splitskoj gimnaziji. Omogućuje otvaranje sedam novih škola. Pamte ga kao strog i pravednog odgojitelja, poticao je učenike primjerima velikana iz povijesti, najgori prijestupi za njega su bili lijenost i neistina. Zbog političkih odluka i tumačenja njegova djelovanja kao urotnika koji odgaja revolucionarnu mladež, 1896. bit će umirovljen i više neće raditi u školstvu. U duhu narodne poslovice Gdje život zatvori vrata, Bog otvara prozor Frane Bulić će se od tada više angažirati u području koje je diplomirao. Tada već radi na mjestima konzervatora antičkih spomenika zadarskog i benkovačkog okružja (1880) i ravnatelja Arheološkog muzeja u Splitu (1883), a od 1912. postaje i konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za cijelu Dalmaciju do 1925.Došavši na mjesto ravnatelja Arheološkog muzeja preuzima upravu nad salonitanskim iskopavanjima i konzervatorstvo za prvi i drugi odjel (što znači za prapovijest i antiku, te srednjovjekovno graditeljstvo, kiparstvo, slikarstvo, grafiku do kraja 18. st.). Prihvatit će se i uređivanja arheološkog glasnika Bullettino di storia e archeologia dalmata(glasilo Arheološkog muzeja u Splitu osnovano 1878.; od 1920. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku)u kojem su se objavljivali članci o arheološkim nalazima, razne arheološke vijesti, rasprave. Bulićje1879. u njemu počeo objavljivati svoje tekstove (i doživljavati napade protivnika hrvatstva), zatim će postati suurednik (s J. Alačevićem), a od 1888. urednik i vlasnik sve do 1925.Većina tekstova koja su u Bullettinu objavljena su njegova, uz činjenicu da je 44 godine pisao za taj glasnik. Ravnatelj muzeja i konzervator je do 1926. kada je protiv svoje volje umirovljen i ostavljen kao počasni ravnatelj i konzervator. No i kada službeno prestane obnašati dužnosti, Bulić će da kraja života raditi na „svojim“ područjima: arheologija, školstvo, pisanje znanstvenih radova, aktivni sudionik kulturnih i javnih događanja. Umrijet će u zagrebačkoj bolnici u 87. godini života. Sprovodne obrede uz splitskog biskupa Kvirina Klementa Bonefačića vodio je tadašnji zagrebački nadbiskup koadjutor Alojzije Stepinac. „Dan prije, pohodiše ga u zagrebačkoj bolnici ‘Rebro’, kamo je iz Splita došao radi oper­acije bubrega, dr. Antun Bauer, nadbiskup zagrebački i dr. Alojzije Stepinac, nadbiskup-koadjutor. Na odlasku im don Frane reče: ‘Nemojte mi zaboraviti na poučavanje kršćanske arheologije! Nastojte oduševiti za to naše svećenike!`” (…) (iz kronike Zagrebačke nadbiskupije (Dnevnik I, str. 28–30; zapis A. Stepinca): „Posmrtne počasti Monsinjoru Buliću izgledale su meni zapravo ne toliko kaojedan žaloban sprovod, nego kao jedna velika narodna manifestacija. Kad sam tamo u Manastirinama, nad grobovima starokršćanskih mučenika promatrao silan narod, u živom komešanju, činilo mi se, kao da sam na jednom velikom proštenju. Jer, don Frane Bulić ispunio je pune dane ljudskoga života i njegovo djelovanje bilo je od tolikog značenja, da je pogreb i mogao biti više jedna velika priredba posmrtnog priznanja, nego li žalobne svečanosti.“ (…) „31. VII. Dođoh na sprovod đon Frane Bulića. Cijeli Split bio je na nogama da mu iskaže zadnju počast. Zaista se ri­jetko viđaju ovakvi sprovodi. I ja sam govorio na sprovodu o Frani Buliću kao karakteru i učenjaku. Govor su u Za­grebu zaplijenili. Dr. Berkovića, liječnika u Splitu, kaznili su zbog govora s 5.000 dinara globe. To je eto sloboda u Jugoslaviji.” (Sluga Božji Alojzije Stepinac, god 1 (1994), br. 4) Salona Salona je bila antička luka plemena Delmata, a osvajanjem Rimljana postala je metropola rimske provincije Dalmacije.Dolaskom kršćanstva u te krajeve, Salona postaje i središte biskupije. Prodorom barbara u 7. stoljeću Salona je osvojena i porušena. Dakle, u svojoj je bogatoj prošlosti bila kulturni, trgovački, politički centar, te crkveno središte, a sve je to ostalo zapisano (saxaloquuntur, kamenje govori) u njezinim ostacima. Don Bulić je bio prvi koji je stručno i sistematski istraživao Salonu. Otkrio je starokršćansko groblje (kopao ga je od 1883. do 1890.) u Manastirinama s mnoštvom sarkofaga (i natpisa koje je dešifrirao, protumačio i objavio u Bulletinu, a iz Bulletina su uvršteni u Corpus inscriptionum latinarum pruske akademije). Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije te Dujam iz Dioklecijanova doba. Istražio je drugo starokršćanko groblje u Marusincu s bazilikom sv. Anastazija. Zatim gradski crkveni centar Salone: Basilica urbana velika gradska bazilika te Honorijeva bazilika, krstionice, oratoriji, biskupski stan, mozaici.Pred I. svjetski rad započinje rad na novom nalazištu Kapljuč koji će se, zbog rata, dovršiti 1924. uz pomoć danskih istraživača). Istražio je Hortus Metrodori, nekropolu, više termi, amfiteatar (oko 17.000 gledatelja), teatar s hramom, gradska utvrđenja s vratima, putovima i mostovima. Pretpostavlja se da je Salona u vrijeme Dioklecijana imala oko 60.000 stanovnika. Osim složenošću poslova iskapanja i konzerviranja nalaza, don Bulić se bavio jednako zahtjevnom organizacijom i realizacijom otkupa zemljišta u Saloni koja su bila u privatnom vlasništvu a na kojima su nalazi bili zakopani. Neka od don Bulićevih postignuća Frane Bulić radio je kao istraživač, konzervator, epigraf te pisac stručnih i popularnih radova. Putovao je po znamenitim arheološkim nalazištima Grčke, Male Azije, Sirije, Palestine i Egipta te surađivao s cijenjenim stručnjacima toga područja A. Conzeom, O. Benndorfom i O. Hirschfeldom te istaknutim suvremenicima Th. Mommsenom, G. B. de Rossijem, G. Gattijem, H. Delehayeom, L. Duchesneom, J. Zeillerom. Bio je vrstan epigraf. U jednom se tekstu ne može nabrojiti čime se sve bavio, koliko je kilometara napravio, koliko sati proveo u zahtjevnom radu, koliko je kamenja prevrnuo i nalaza iskopao, konzervirao ili dokumentirao, u čemu se sve angažirao i s koliko se ljudi susreo.Osim toga, još uvijek, ne postoji popis i opis Bulićeva rada. Izdvojit ćemo samo neka njegova otkrića i postignuća: dokazao je da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba (što je izazvalo burnu reakciju javnosti) dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače godine 1894. (20–23. 8) organizirao je Prvi međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu privukavši najistaknutije europske stručnjake; Kongres je održan na visokom znanstvenom i kulturnom nivo; njegove su rezolucije obišle arheološki svijet te su se primjenjivale. u Rižinicama je otkrio (1891.) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira. Jedan je zemljoradnik našao odlomak s natpisom pro duceTrepim(ero) i donio Frani Buliću. Na tom je mjestu don Frane započeo iskapanja i 1895. otkrivena je malena crkva (16×7,5 metara) i samostan. Crkva je tipično samostanska: više prostora za redovnike nego za vjernike. Po nađenim ulomcima Bulić je rekonstruirao veći natpis: „Za kneza Trpimira prikažite Kristu molitvu u strahopoštovanju prignuvši glavu”. Na zapadnoj strani crkve sačuvali su se zidovi samostana, a otkriveno je i groblje. To su ostaci samostana i crkve benediktinaca koje je Trpimir doveo u Hrvatsku. na Otoku u Solinu otkrio je (1898.) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis.“Očevidac don Lovre Katić taj događaj ovako opisuje: ‘Na žarkom kolovoškom suncu kopali su radnici, a djeca čuvši od don Frane da je tu pokopana neka kraljica, željno očekivala nekakva čudesa i upravo smetala radnicima zalazeći u rov. Među djecom bio sam i ja. Dne 28. kolovoza oko 11 sati nađena su prva slova slavnog natpisa hrvatske kraljice Jelene. Vrlo dobro se sjećam kako je don Frane držao ulomak kamena na kojem su se sačuvala tri slova HEL i razdragan tumačio nam da je to ime hrvatske kraljice.’ „Od devedeset komadića don Frane Bulić je rekonstruirao tekst: U OVOM GROBU POČIVA SLAVNA JELENA. ONA JE BILA ŽENA KRALJA MIHAJLA, A MAJKA KRALJA STJEPANA, I VLADALA JE KRALJEVSTVOM. PREMINULA JE U MIRU 8. LISTOPADA. OVDJE JE BILA SAHRANJENA 976. GODINE OD UTJELOVLJENA GOSPODNJEG 4. INDIKCIJE, 5. MJESEČEVOG CIKLA, 17. EPAKTE, 5. SUNČEVA CIKLA, 5. DANA KOJI PADA SA 6. ZA ŽIVOTA MAJKOM KRALJEVSTVA POSTADE I MAJKOM SIROTA I ZAŠTITNICOM UDOVICA. OVAMO POGLEDAJ ČOVJEČE PA RECI: BOŽE, SMILUJ JOJ SE DUŠI. Taj tekst povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana u kojoj su bili pokopaničlanovi hrvatske vladarske kuće u Splitu je 1894. utemeljio društvo »Bihać«s namjerom da istražuje hrvatsku povijest, posebno arheološke spomenike u srednjoj Dalmaciji iz razdoblja hrvatskih narodnih vladara istraživao je crkvu sv. Martina u Trogiru; sv. Petar u Mirima, sv. Kuzma i Damjan u Gomilici;sv. Martin, Sustipan i Sutrojica u Splitu; sv. Petar i sv. Stjepan u Selu; sv. Petar u Priku otkrio starokršćansko groblje u Vranjicu kod lokaliteta Crikvine, s crkvom sv. Petra u Klapavicama kod Klisa otkopao je starokršćanski samostan, a u Grohotama na Šolti starokršćansku baziliku njegovom zauzetošću nastale su publikacije poput Forschungenin Salona i Recherches a Salone u kojima su surađivali arheolozi, povjesničari umjetnosti i arhitekti svjetskoga glasa (W. Gerber, F. Weilbach, J. Brøndsted, R. Egger, E. Dyggve i dr.) sastavio je kronotaksu salonitanskih biskupa i mučenika i objavio je s J. Bervaldijem u knjizi Kronotaksa solinskih biskupa uz dodatak spljetskih nadbiskupa pokreće gradnju nove zgrade arheološkog muzeja u Splitu, pribavlja mu stručnu biblioteku, osuvremenjuje način rada muzeja, detaljno popisuje zbirke godine 1929. osnovao Zakladu don Frane Bulića sastavio je popis svih benediktinskih samostana koji su postojali u Dalmaciji. Daj još dvije ovce U blizini Salone Frane Bulić dao je izgraditi kuću s pomoćnim objektima koju je nazvao Tuskulum – po vili govornika Cicerona (Tusculanum). Tusculum je bio antički grad u kojem su Rimljani zbog ugodne klime gradili vile. Kao opći pojam tusculum (tuskulum) upotrebljava se u značenju mirna i udobna boravišta daleko od gradske buke i vreve. U arheološkim iskapanjima u Tusculumu sudjelovao je i, još kao student, Ruđer Bošković. Zgrada je sagrađena 1898. za potrebe arheologa i njihova istraživačkoga rada te za posjetitelje Salone. Naime, do tada se u Salonu dolazilo teško prohodnim stazama, alat i hrana nosili su se na magarcima, za ljetne žege nije bilo nikakva zaklona za radnike, posjetitelji su bili prepušteni sami sebi. U takvim je prilikama 14 godina radio i Bulić. Budući da su poslovi bili sve opsežniji a posjetitelji Salone sve ugledniji, don Frane je započeo gradnju kuće koja bi bila svojevrsni centar u kojem bi se dalje obrađivali, popisivali i crtali nalazi, gdje bi se krijepili i educirali posjetitelji, te družili zaljubljenici starina. Za graditelje je Bulić zaposlio domaće ljude, siromašne težake. Također su sve radove(zidarske, tesarske, kovačke) izvodili solinski ili splitski majstori. Za unutrašnje dekoracije – oslikavanje soba – angažirao je slikara dominikanca Vicka Draganju. On je tzv. gostinjsku sobu u prizemlju oslikao u pompejskom stilu, a u biblioteci je naslikao sv. Venancija (kopija mozaika iz Lateranske kapele u Rimu gdje su preneseni svečevi posmrtni ostaci). Don Bulić dao je sagraditi i kuću za čuvara, staju za svog konja Parvulusa, zgradu za alate, vanjski zahod za posjetitelje. Zgrada je ukrašena kapitelima, natpisima i stupovima većinom fragmentima sa starog zvonika splitske katedrale – originalna kombinacija stambeno-radne zgrade i rimske vile rustike. Dao je prokrčiti pristupne ceste oko Tuskuluma, zasađuje ružmarin oko kojeg se skupljaju pčele, pa don Bulić naručuje od Namjesništva u Zadru da mu besplatno pošalju 15-20 košnica (dobiva 10), a čuvara iskopina Antuna Žižića šalje na tečaj za pčelara. Da bi oplemenio okoliš, a i pčelama osigurao raznovrsnu pašu, od Namjesništva naručuje 200 sadnica voćaka. Zasadio je i borove, razna stabla, vinograd, razno cvijeće, povrće. Na kraju traži da mu daruju i dvije ovce najbolje pasmine za mlijeko i vunu – dobiva dvije bergamske ovce koje su se smjestile uz Bulićeva konja i kravu čuvara Žižića. Hit u Tuluskumu bili su jelovnici pisani na latinskom, npr. onaj koji je i isklesan na zidu gostinjske sobe: U Solinu „Kod dobrog pastira“ čuvar iskopina nudi: najbolje solinsko vino, bijelo, crveno ili crno, koje nije iskvarila ljudska zloća Bosansko piće od ječma Vrlo zdravu vodu rijeke Jadro Vodu Matonijevog izvora Solinski pršut Viške slane ribe Jaja svježa, meko ili tvrdo kuhana Svježi solinski maslac dalmatinski ili helvetski sir Dvopek ili domaći kruh Kravlje mlijeko, splitski prošek Med koji proizvode tuskulanske pčele Piće od arabskog boba Smokve, grožđe, kruške, jabuke, dinje sa solinskog polja (ljeti i u jesen). Jelovnici su posjetiteljima bili zanimljivi i kao besplatni suveniri pa su brzo nestajalo te su nadoknađivani novima. U Tuskulumu su se prodavale dopisnice i marke , a posjetitelji su svoje pozdrave iz Salone ubacivali u kameni poštanski sandučić. Don Bulić organizirao je da poštar tri puta tjedno dolazi u Tuskulum po poštu, također je uspio uvesti telefonsku liniju i osigurati da čuvar iskopina dobije dozvolu za nošenje oružja budući da se Tuskulum tada nalazio na osami. Oko Tuskuluma bio je lijepo uređen vrt s česmom iz koje je kroz usta kamene lavlje glave tekla svježa voda, maštoviti putokazi su posjetitelje upućivali da idu dublje u vrt gdje je bio kameni stol i nekoliko kamenih stolaca. Tuskulum je imao bogatu biblioteku koja je po Bulićevoj želji trebala ostati u Tuskulumu, ali su knjige počele nestajati 60-ih godina prošlog stoljeća pa su premještene u Arheološki muzej. Na velikom stolu Bulić je izlagao arheološke publikacije da bi omogućio posjetiteljima informacije iz arheologije. Tu je ugošćivao i poznate i nepoznate osobe, školarce, ekskurzije, putnike-namjernike… tumačeći im povijest Salone. Danas je Tuskulum daleko od negdašnja sjaja. Celebrityji u Saloni Početkom 20. stoljeća salonske iskopine postale su hit mjesto za mnoge: od grofova, nadvojvoda, prinčeva, princeza, namjesnika, ministara, barunica, biskupa, profesora, studenata do raznih društava i organiziranih skupina. Neki od tadašnjih celebrityja koji su posjetili Salonu bili su: princ Filip Koburg - Gotha sa sinom; nadvojvoda Albrecht sa sinom; nadvojvoda Karlo Stjepan austrijski; Marija Josefa, nadvojvotkinja, majka cara Karla; princ Ivan Juraj Saksonski; austrijski prestolonasljednik Karlo sa ženom Zitom; francuski ministar Poincare; crnogorski princ Mirko sa suprugom Jelenom, biskup Strossmayer, francuska grofica Eugenija, supruga Napoleona III., Bernard Shaw, Agatha Christie, arheolozi, povjesničari, povjesničari umjetnosti: Mommsen, Evans, Eger… Don Frane rado im je pokazivao nalazište i pripovijedao o salonitanskoj prošlosti, a o tome postoje i kratki filmski zapisi. Don Bulićeva pisma Don Frane bio je u staloj vezi s brojnim ustanovama, kulturnim krugovima, znanstvenicima i poznatim ličnostima u zemlji i svijetu. Centralnom bogoslovnom sjemeništu ostavit će 27 svezaka kronološki svrstanih od 1880. do 1934. Salone Christiane – Questio de Martyribus Salonitanis. U njima se nalazi oko 1200 pisama, dopisnica, razglednica i brzojava koji dokazuju Bulićevu povezanost s oko 160 poznatih ličnosti. Dio se korespondencije čuva u splitskom muzeju i tadašnjem konzervatorskom zavodu. Piše na hrvatskom (i strancima koji znaju hrvatski), njemačkom, francuskom, talijanskom i latinskom jeziku. Dopisivao se s apsolutnim autoritetom kršćanske arheologije Giovannijem Batistom de Rossijem. Njihova se korespondencija čuva u Vatikanskoj biblioteci i Arheološkom muzeju u Splitu. Korespondencija s belgijskim isusovcem, bolandistom, hagiografom Hippolytom Delehayeom objavljena je 1984. Zatim s J. Zeillerom, G. Morinom i mnogim drugima koja čeka neke nove „epistolarne“ istraživače. Neka od Bulićevih priznanja, članstava, odlikovanja Don Frane Bulić pripada našim najistaknutijim predstavnicima klasične, kršćanske i hrvatske arheologije. Nitko poslije Bulića nije otkrio arheološke lokalitete takve važnosti. Već je za života primio mnoga odlikovanja, priznanja i članstva u domaćim i svjetskim institucijama (Njemačke, Belgije, Češke, Petrograda, Odese, Portugala, Francuske, Praga, Londona…). Trojica pape dodijelila su mu odlikovanja (komornik u ljubičastom, protonotario apostolico ad instarpartiei pantiumi spomen-medalja za dijamantni pir svećeništva), Zagrebačko sveučilište dodijelilo mu je počasni doktorat filozofije (3. 12. 1921),bio je član Matice hrvatske, JAZU-a, francuske akademije znanosti i umjetnosti, počasni građanin Zagreba, a društvo Hrvatska žena podiglo mu je spomenik (1935) u Zagrebu ispred Hrvatskog državnog arhiva, rad Frane Kršinića – Bulić je prikazan stojeći držeći fragment natpisa kneza Trpimira. U vrtu splitskog Arheološkog muzeja nalazi se njegova bista, rad Ivana Meštrovića. Nadbiskupsko sjemenište u Splitu, Park skulptura Sveučilišta u Splitu i još neke institucije imaju njegove biste. U čast njegova 75. rođendana tiskan je zbornik Strena Bulicana (735 stranica, 98 učenjaka). Njegov se lik nalazi na poštanskoj marki u povodu 150. obljetnice njegova rođenja. Njegov je portret na lancu rektora Sveučilišta u Zagrebu (među 14 odabranih hrvatskih velikana). MG16 (N)