Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, prednja korica se odvojila od tabaka, pecati. Sve ostalo u redu. Nema neprijatnih mirisa, podvlacenja ili neceg slicnog. Nije u sjanom stanju, ali bez problema moze da se cita. Ana Šomlo (Negotin, 1935) srpska je književnica i novinarka jevrejskog porekla koja živi u gradu Netanija u Izraelu. Ana Šomlo piše kratku prozu i romane. Takođe je i najeminentniji srpski prevodilac sa hebrejskog jezika. Biografija Ana Šomlo je rođena 1935. godine u Negotinu (otac Miroslav, majka Budimka, rođ. Smederevac). Rano detinjstvo provela je u Negotinu. Njen otac je, tokom 1941. i 1942, u dva navrata bio interniran u logoru u blizini Zaječara. Ana je, sa sestrom, do 1943. bila kod rođaka u Vršcu, posle čega se vratila u Negotin. Zbog antisemitskih mera nemačkih vlasti, sa ocem i sestrom pobegla je u Malajnicu, a zatim u Homoljske planine, gde su se skrivali do kraja rata. Posle rata, sa porodicom je napustila Negotin i preselila se u Vršac. Od 1946. do 1948, živela je u Pančevu, gde je njen otac projektovao most koji povezuje Pančevo i Beograd. Po završetku radova na mostu, porodica se preselila u Novi Sad.[1] Diplomirala je Orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Dobivši stipendiju JOINT-a, 1957. godine, upisala je postdiplomske studije u Jerusalimu gde je boravila dve godine radi usavršavanja hebrejskog i arapskog jezika. Tokom boravka u Izraelu, počela je da šalje priloge za Politiku, a po povratku u Beograd, zaposlila se u časopisu Duga. Na novoformiranu Televiziju Beograd, prešla je 1960. godine. Pored rada na Televiziji, pisala je, prevodila i davala časove hebrejskog jezika.[1] Uređivala je TV- Reviju i časopis RTV - Teorija i praksa. Ana Šomlo je dobar deo svog radnog veka provela kao novinar, radeći na Televiziji Beograd. Imala je prilike da se upozna sa mnogim značajnim ličnostima iz raznih sfera a kao produkt tog njenog iskustva je i knjiga koju je objavio Centar za istraživanje Radio-televizije Srbije `Biti i opstati na televiziji` – koju čine intervjui sa značajnim i popularnim ličnostima tadašnje Jugoslovenske televizije, među kojima i sa Radivojem Lolom Đukićem, Dušankom Kalanj, Mićom Orlovićem, Ivanom Hetrihom, Sandom Langerholc, Zdravkom Šotrom, Angelom Miladinovim... O svom iskustvu rada na televiziji, Ana Šomlo je rekla: U svom dnevniku beležila sam utiske o ljudima koje sam sretala, opčinjenosti televizijom. Bili su u ono vreme veoma značajni. O nekim od njih ništa, sem čitulje, nije objavljeno. Zapisala sam u dnevnik i beleške o svojim putešestvijima po selima sa Zaharijem Trnavčevićem, dok sam radila u Emisiji za selo, zaleđenim putanjama i pešačenju, našoj zasluzi za dovođenje vode u selo Ključ. Bio je tu razgovor sa kino-amaterima Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Žikom Pavlovićem…o njihovoj želji da se profesionalno bave filmom. U njihovom klubu upoznala sam i Batu Živojinovića koji se tada nadao da će dobiti prvu pravu ulogu. [2] Kao vrsni poznavalac hebrejskog jezika i izraelske književnosti, Šomlo je dala veliki doprinos u oblasti prevodilaštva sa hebrejskog na srpski jezik. Objavila je veliki broj književnih prevoda. Bila je posvećena sastavljanju rečnika i enciklopedijskom radu. Sastavila je i `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` i objavila udžbenik `Učite sami hebrejski` . Kao prevodilac sa hebrejskog, i na hebrejski jezik, dala je značajan doprinos učvršćivanju srpsko-hebrejskih kulturnih i književnih veza te promocijom izraelske književnosti u svetu za šta je i nagrađena 2005. godine priznanjem `Kalat haor`. Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj `Enciklopediji` (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U `Encyclopaedia Judaica` (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U `Hrvatskom Općem leksikonu` (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima. Ana Šomlo, bavi se i književnim stvaralaštvom. Objavila je nekoliko romana i zbirki kratkih priča. Za zbirku priča Ponovo u Jerusalimu, dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Možda i najzanimljivije književno ostvarenje Ane Šomlo je njena knjiga `Milenina pisma Kafki` objavljena 1988. godine. O ovoj knjizi i ideji da se upusti u istraživanje emotivne veze između čuvenog pisca Franca Kafke i Milene Jasenske, Ana Šomlo je rekla: Knjiga „Milenina pisma Kafki“ nastala je slučajno. Jedne majske večeri srela sam na uglu Sarajevske i Ulice Miloša Pocerca u Beogradu, Zorana Gluščevića, pisca „Ključevi za Zamak Franca Kafke“ (1971). U razgovoru sam pomenula da čitam Kafkina „Pisma Mileni“. –To su najlepša ljubavna pisma!“ potvrdio je moje mišljenje Gluščević. –Šteta što su Milenina pisma zauvek izgubljena, zaključio je. –Nisam sigurna u to, napisaću ih ponovo, rekla sam, ubeđena da ništa ne može zauvek da nestane. –Odgovoriću na Kafkina pisma, rekla sam… Zoran je moje olako izrečene reči ozbiljno shvatio i stalno mi se javljao da me pita, da li sam već počela da pišem Kafki. Tako su krenula moja istraživanja života Milene Jesenske i njene ljubavi sa Kafkom, putovanje u Prag, traganje za njihovim životima. Moja knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena je nakon 17 godina u izdanju Književne zajednice Novog Sada.[3] Osim književnom, novinarskom i prevodilačkom radu, Ana Šomlo, decenijama unazad, posvećena je radu Jevrejske zajednice u Beogradu. Bila je aktivan član Saveza jevrejskih opština i predsednica Kulturne komisije Saveza, a imenovana je i za doživotnu potpredsednicu Jevrejske opštine Beograd. Od 2000. do 2003, bila je predsednica Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. Uređivala je glasilo udruženja Most.[4] Ana Šomlo, od 1992. godine živi i radi u Izraelu. Sarađuje sa brojnim srpskim književnim časopisima gde objavljuje prozu i prevode sa hebrejskog jezika. Priče na hebrejskom jeziku objavljuje u izraelskim časopisima Moznaim, Iton 77 i Jerušalajim. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

Omot iskrzan i repariran, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Lirika ; Proza ; Eseji / Miloš Crnjanski ; [izbor i predgovor Živorad Stojković] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 418 str. : autorova slika ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka ǂBiblioteka ǂSrpska književnost u sto knjiga ; ǂknj. ǂ70. Miloš Crnjanski ; 1 Sadržaj S a d r ž i i: Lirika Itake ; Priviđenja ; Dnevnik o Čarnojeviću ; Sveta Vojvodina ; Pisma iz Pariza ; Ljubav u Toskani ; Razmišljanja o Njegošu ; O stogodišnjici Vase Živkovića ; Otkrovenje Rastka Petrovića ; Dobrinović komponovan sa uspomenama ; Objašnjenja Sumatre ; Za slobodni stih ; Naša lirika ; Novi oblik romana. (Karton s omotom) Napomene Str.: str. 7-[19]: Pesnički put Miloša Crnjanskog / Ž. Stojković Predmetne odrednice Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Autor - osoba Crnjanski, Miloš, 1893-1977 = Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Naslov Serbia ; Seobe ; Lament nad Beogradom / Miloš Crnjanski ; [priredio Živorad Stojković] Vrsta građe izabrana dela Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 353 str. : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka ǂBiblioteka ǂSrpska književnost u sto knjiga ; ǂknj. ǂ71 (Karton s omotom) Napomene Biografski podaci o piscu: str. 351 Bibliografija: str. 352 Literatura: str. 353-[354]. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. MG139

Knjiga intervjua akademika Vasilija Krestića. Predgovor: Tokom proteklih 25 godina, od 1985. do današnjih dana, sticajem okolnosti javno sam reagovao na mnoga zbivanja koja su se dešavala u našoj zemlji. Kako je ona prolazila kroz razne nedaće, smatrao sam da, po prirodi svog posla, kao istoričar, nemam pravo na ćutanje, već da sam dužan da se oglasim, da iznesem svoje viđenje o događajima, da ih objasnim i ocenim. S obzirom na brojnost mojih javnih oglašavanja, putem intervjua i izjava, kojih je u razmaku od 25 godina, od 1985. do 2010, bilo više od 120, nikakve sumnje nema da su naši, a i poneki strani pisani mediji bili zainteresovani da čuju moje mišljenje o raznim aktuelnim pitanjima. Pitanja su bila raznovrsna. Često su se odnosila na dalju ili bližu prošlost, ali i na politička dešavanja u vezi sa krizom koja je zahvatila državu, kao i sa problemima koji su se ticali njenog raspada. S obzirom na to da sam se više godina pre izbijanja jugoslovenske krize bavio izučavanjem srpsko-hrvatskih odnosa, istorije Hrvatske i Srba u Hrvatskoj, kao i pitanjem jugoslovenstva i jugoslovenske ideje, te da sam o svemu tome dosta pisao u godinama krize, uoči raspada Jugoslavije, pa i u vreme ratnih sukoba na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine, tadašnje pisane, ali i elektronske medije najviše je zanimala istorija srpsko-hrvatskih odnosa, prošlost Srba u Hrvatskoj i razvoj jugoslovenske misli. Zbog toga su i intervjui iz tog vremena najčešće obilovali pitanjima iz pomenutih oblasti. Zadatak mojih odgovora na ta pitanja bio je da čitaocima pruže najosnovnija znanja kako bi što lakše shvatili uzroke nesporazuma, sukoba i rata do kojeg je došlo na tlu Jugoslavije. Cilj tih odgovora nije bio da raspaljuju strasti i šire mržnju, kako to neki zlobnici i sitni politikanti, oskudnih znanja, žele da predstave, već da čitaoce suoče s činjenicama koje su naučno proverene i na prvorazrednim izvorima zasnovane. U vreme teških napada na Srbiju i Srbe, kada su oni bezočno i s raznih strana satanizovani, moji odgovori imali su zadatak da naučno proverenim podacima šire istinu a suzbijaju bezočne falsifikate, kojima su nas sa svih strana zasipali. Kada se danas, s određene vremenske distance, čitalac upusti u sadržaje mojih odgovora koji se tiču prošlosti, imaće u jednom pregledu ispričanu istoriju srpsko-hrvatskih odnosa i istoriju Srba u Hrvatskoj. On neće morati da se pita zašto je došlo do rata između Hrvata i Srba i ko je kriv za taj rat. Odgovore na ta pitanja, u pripovedačkoj formi, naći će na stranicama mojih intervjua. To je jedan od razloga zbog kojeg sam se i poduhvatio posla da svoje izabrane intervjue i izjave objavim u posebnoj knjizi. Značajno mesto u mojim intervjuima, u kojima je reč o srpsko-hrvatskim odnosima, njihovim nesporazumima i sukobima, imaju odeljci o hrvatskom državnom i istorijskom pravu, i to stoga što se bez poznavanja hrvatske politike zasnovane na tom pravu odnosi između dveju nacija uopšte ne mogu razumeti. Zato što sam se bavio izučavanjem genocida počinjenog nad Srbima u NDH i što sam o tome pisao, jedna od nezaobilaznih tema u intervjuima bilo je pitanje zašto je došlo do tog velikog zločina, kada je sazrela ideja o tome da se genocidom Hrvati oslobode Srba, tog „remetilačkog faktora”, iz kojih razloga i s kojim ciljem je izveden genocid. U najneposrednijoj vezi s odgovorima koji se tiču genocida su i odeljci intervjua u kojima je reč o etničkom čišćenju izvedenom u akcijama koje su poznate pod nazivom „Bljesak” i „Oluja”, koje su, zapravo, prirodni nastavak počinjenog genocida iz vremena 1941-1945. godine, jer su genocidom i etničkim čišćenjem ostvarene davnašnje težnje hrvatske politike ka etnički čistoj Hrvatskoj. Više godina uoči raspada Jugoslavije, a i posle njenog rasula, naša javnost pokazivala je veliko interesovanje za razvoj jugoslovenske misli. Koliko je ona više slabila – toliko je više i učestalije postavljano pitanje: kako je moguće da ta misao, koja je, sa đakovačkim biskupom J. J. Štrosmajerom na čelu, u svoje vreme zanosila mnoge generacije Srba i Hrvata, tako malakše i potpuno presahne. Zaokupljena tim pitanjem, javnost je želela o njemu da sazna što više i što pouzdanije. Stoga nije slučajno što su novinari mnogih listova i časopisa učestalo postavljali pitanja o jugoslovenskoj ideji i, posebno, o jugoslovenstvu biskupa Štrosmajera. Zbog istih ili sličnih pitanja koja su se ticala Štrosmajera i jugoslovenske misli, u intervjuima sam davao odgovore koji su bili u skladu s mojim naučnim saznanjima. Učestali, ti odgovori su ponavljani, često su međusobno isti, ili veoma slični, pa deluju kao neka vrsta refrena. Da u ovoj zbirci ne bih opterećivao čitaoca istim podacima i objašnjenjima, nekoliko tekstova koji se tiču Štrosmajera i hrvatsko-srpskih odnosa sam izostavio i ta mesta označio u napomenama. Pošto je u vreme krize oko raspada Jugoslavije u Srbiji bilo i onih koji su se, predvođeni JUL-om, više emotivno nego racionalno, zalagali za obnavljanje Jugoslavije, ta nastojanja sam kritikovao kao uzaludan posao, kao štetno trošenje snage i dalje razbijanje nacionalnog jedinstva. Kako su intervjui obično sledili posle nekih značajnijih, ili, čak, dramatičnijih događaja, nimalo nije slučajno što su se mnoga novinarska pitanja odnosila na Vojvodinu, njenu autonomiju i na autonomaške, ili, bolje reći, secesionističke tendencije, i to kako one iz osamdesetih godina prošlog veka, tako i ove najnovije, koje se tiču Statuta Vojvodine. Pored istorijskih objašnjenja o autonomnim zahtevima Srba u okvirima Habzburške monarhije, u mojim odgovorima nalaze se obrazloženja i o tome šta se krije iza savremenih zahteva za što većim osamostaljenjem Vojvodine od Srbije, ko stoji iza tih zahteva i koji su njihovi krajni ciljevi. U neodvojivoj vezi sa autonomaškim težnjama, kojima je stvarni cilj secesija, jesu i zahtevi vojvođanskih Mađara, koji u intervjuima nisu mogli da budu zaobiđeni. Iz istih razloga nije mogla da bude zaobiđena ni Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, koja je, zapravo, jedan od atributa vojvođanske državnosti. U najtešnjoj vezi sa autonomaškim težnjama u Vojvodini i sa izglasavanjem Statuta Vojvodine je i pitanje regionalizacije Srbije. Kako sam uverenja da je duhovno jedinstvo srpskog naroda u velikoj meri razoreno jugoslovenskom idejom, sučeljenim ideologijama četništva i partizanstva, komunističkim internacionalizmom, globalizmom i sebičnim partikularnim interesima, u mojim intervjuima to pitanje nije moglo da bude zaobiđeno. Pogrešno izvedena regionalizacija, po mom čvrstom uverenju, predstavlja veliku opasnost za teritorijalni integritet Srbije. Zbog toga sam u svojim javnim istupima ukazivao na tu opasnost i kritikovao one koji su se nepromišljeno i nestručno zalagali za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije, ne uviđajući da mogu da budu pogubni po celovitost Srbije, ili su se, možda, na neki mig sa strane, svesno i namerno upustili u nečasne igre. Kad je otpočelo rasturanje Jugoslavije, uporedo je započeo i proces satanizacije Srbije i Srba. Jedna od osnovnih optužbi odnosila se na tobožnju neprestanu težnju Srba za stvaranjem Velike Srbije. U žiži napada zbog, navodnih, velikosrpskih težnji našao se Ilija Garašanin sa svojim „Načertanijem” i Srpska akademija nauka i umetnosti zbog svog „Memoranduma”. Kako su ti napadi bili zlonamerni i naučno neosnovani, u intervjuima sam ih podrobno analizirao i podvrgao kritičkoj oceni. Pokazao sam koliko je u njima bilo zlobe, pakosti i neistina, ko ih je, zašto i sa kojim ciljem izricao. Pored toga što je SANU bila predmet razgovora zbog „Memoranduma”, novinari su u intervjuima često zahtevali odgovore na pitanje zašto se SANU ne oglašava čak ni kad je reč o tako krupnim pitanjima kakvo je, na primer, ono koje se tiče albanskog proglašenja državne nezavisnosti Kosova. U najtešnjoj vezi sa dobro izmaštanom pričom o Velikoj Srbiji i velikosrpskoj politici, u intervjuima je više puta bilo govora o Haškom tribunalu i njegovim tužbama protiv Srba, haških optuženika i osuđenika, sa Slobodanom Miloševićem na čelu, jer su osumnjičeni i osuđeni zbog, navodne, velikosrpske politike, koja je, po tužiteljima i presuditeljima, dovela do rata na tlu bivše Jugoslavije. Kada su se nesporazumi republičkih rukovodstava Jugoslavije iz dana u dan umnožavali i sve više zaoštravali, dobijajući preteće razmere, u više navrata sam u intervjuima upozoravao na opasnost od izbijanja rata i apelovao na sporazumno i mirno rešenje krize. Pri tome sam, dobro upućen u hrvatsku politiku i ranijeg i novijeg vremena, upozoravao na to da su glavni pokretači krize vladajući krugovi Hrvatske s Franjom Tuđmanom na čelu, koji su, kako je posle rata i sam Tuđman priznao, shvatili da do nezavisne hrvatske države mogu doći samo ratom i razbijanjem Jugoslavije. Takvi moji stavovi i ocene nailazili su u nekim antisrpskim nevladinim organizacijama, sponzorisanim iz inostranstva, na oštro protivljenje, te su me žigosali kao nacionalistu, šovinistu i ratnog huškača. Uveren da su moje ocene i procene o uzročnicima krize i izazivačima rata bile ispravne, svima koji su me, često i bezobzirno, napadali, u više navrata sam u intervjuima na odgovarajući način uzvraćao. U celini odbacujući neosnovane kritike antisrpskih nevladinih organizacija i nacionalno otuđene beogradske mondijalističke „inteligencije”, koji su se u svemu saglašavali sa svojim zapadnim mentorima, često sam u intervjuima upozoravao na dvostruke kriterije tzv. međunarodne zajednice, koje je ona imala, a i danas ih ima, prema Srbima i prema drugim narodima u okruženju. Zato što sam se u kriznim godinama uporno zalagao za nacionalno pomirenje, za prevazilaženje svih, više nego pogubnih, ideoloških suprotnosti i sukoba, i što sam oštro i beskompromisno kritikovao one koji su dizali glas protiv pomirenja, ta tema nije bila retka u mojim intervjuima. Zalažući se za pomirenje i slogu, izjašnjavao sam se protiv javnih rasprava o obliku državnog uređenja, o monarhiji ili republici, smatrajući da su one preuranjene i da će dovesti do novih sukoba i podela. Iz istih razloga pokušavao sam da smirim razmirice između starosedelaca i kolonista, tzv. nađoša i dođoša, u Vojvodini, koje su tinjale i odnekud svesno i tendenciozno bile podžarivane. Kao goruća pitanja srpske politike Kosovo i Crna Gora nisu mogli da budu izostavljeni iz intervjua, o kojima sam iznosio svoje stavove, svoja viđenja, pa i predviđanja šta će se sa njima desiti. Mnogi intervjui usledili su posle pojave nekih mojih knjiga, ili javnih polemika, koje su, bez sumnje, nailazile na širi odziv čitalaca, pa su novinari nalazili za potrebno da putem intervjua o nekim pitanjima saznaju nešto više i podrobnije, ali i da o novim naučnim saznanjima obaveste svoje čitaoce. U vezi s tim korisnik ove knjige naići će na odeljke mojih razgovora sa novinarima u kojima je reč o stanju naše istoriografije, njenim dostignućima i slabostima, političkim i ideološkim pritiscima koje je trpela u vreme jednopartijske vlasti, kada je u istoriografiji, posebno onoj koja se bavila novijim vremenom, bilo prećutkivanja i prilagođavanja dnevnopolitičkim potrebama i zahtevima. Bez želje da nabrojim sve teme i probleme o kojima je reč u mojim intervjuima i izjavama, pomenuću još da u njima nisam propustio da iznesem svoje viđenje o poremećenim vrednosnim kriterijumima u našoj zemlji, eroziji morala, odnosu Hrvata prema Muslimanima, položaju preostalih Srba u Hrvatskoj, neprestanom obezglavljivanju srpskog naroda, pogubnoj prosvetnoj politici koja se vodi na osnovama Bolonjske deklaracije, izostavljenim poglavljima iz knjige Magnum crimen Viktora Novaka, razlozima i ciljevima zbog kojih je osnovan Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić”, medijskoj blokadi koja se ostvaruje u ime „demokratije” i ostrakizaciji svih koji misle drugačije od aktuelnih političkih moćnika. Uz to, u intervjuima sam se usprotivio iznetim predlozima o podeli Kosova kao načinu rešenja tog veoma teškog i bolnog pitanja za Srbiju. Što se tiče odnosa Srbije sa bivšim republikama Jugoslavije, zalagao sam se i zalažem se u svemu za puni reciprocitet, koji se, nažalost, ne poštuje. Naši političari nisu u stanju da čuvaju dostojanstvo države i naroda, i to ne samo kad je reč o bivšim jugoslovenskim republikama već i kad održavaju međudržavne odnose van našeg regiona. Posebno mesto zauzimaju intervjui u kojima sam iz raznih razloga kritikovao aktuelne vlasti, počev od one Slobodana Miloševića, preko DOS-a do današnjih upravljača Srbijom. * Pripremajući intervjue i izjave za objavljivanje, sačinio sam jedan odabir. U ovu zbirku nisam uvrstio odgovore u kojima je reč o temama koje se ponavljaju. Uprkos tome što sam želeo da izbegnem ponavljanja, pa sam zbog toga, kako sam već rekao, izostavljao neke delove tekstova, njih, ipak, ima, ali ne u preteranoj meri. Osim intervjua koje sam izostavio zbog ponavljanja, u ovu zbirku nisam uvrstio ni one koji stilski i jezički nisu doterani. U naknadno doterivanje nisam hteo da se upuštam, jer bi odgovori izgubili od svoje autentičnosti. Tekstovi koji čine ovu zbirku u svemu su isti sa originalnim verzijama štampanim u raznoraznim novinama. Samo ponegde, gde je to bilo neophodno, radi lakšeg razumevanja, izmenjen je redosled reči, i, tu i tamo, doterana je interpunkcija. Zato što su mnogi intervjui imali uvodnike kojima su me voditelji razgovora predstavljali svojim čitaocima, gde god sam mogao, te uvodnike, po pravilu pohvalne, izostavljao sam jer je u njima bilo mnogo ponavljanja, kako onih koji se tiču mojih biografskih podataka, tako i mojih objavljenih knjiga. Uvodnike nisam izostavljao samo tamo gde oni čine neodvojivi deo intervjua. Svi naslovi i podnaslovi u intervjuima nisu moji, nego su redakcijski. Pismo na kojem su prvobitno štampani intervjui u ovoj zbirci nije menjano. Isto tako nije menjano ni pisanje reči Musliman, koje je u nekim tesktovima pisano malim a u nekim velikim početnim slovom. + Knjigu predajem javnosti uveren da svojim sadržajem može da svedoči o vremenu, događajima i ljudima, ali i o meni kao čoveku i istoričaru koji nije ćutao, nego se u granicama svojih mogućnosti, kad god je smatrao za potrebno, javno oglašavao i iznosio svoje stavove, svoja viđenja i svoja uverenja. Knjigu prepuštam čitaocima da ocene da li sam i gde sam u smutnim vremenima, u kojima se nije lako snaći, bio u pravu a gde sam grešio. U svakom slučaju, želim da čitaoci znaju, a nadam se da će to čitajući moje intervjue i shvatiti, da nikad i nigde nisam nastupao iz ličnih razloga i sebičnih interesa, da sam uvek u izjavama i ocenama polazio od čvrstih uverenja i naučno proverenih činjenica, da sam vazda imao u vidu samo interese mog naroda i moje države, bez namere da bilo kome nanesem zlo i da se o nekoga ogrešim. U pripremanju ove knjige pomogli su mi Mile Stanić, arhivski savetnik i gospođa Irena Prica, saradnica Arhiva SANU u Beogradu. Beograd, 22. februara 2010. Vasilije Đ. Krestić

I - 420; II - 524, mek povez Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова — остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918. године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“. Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице, продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био, помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов, ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало. Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине. Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће да сазна чим отвори књигу? У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2 главна дела написано је следеће: У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је, посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6. јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941. г. Напад на италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске усташе бациле преко 300 Срба. Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942. г. која је допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је како сам је ја видео. Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња, Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали. Одступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново „савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих четничких група. У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 — 1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима. Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће — из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку, преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине, да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на више места. Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом. Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници, где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу. Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса, али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не кажем и коју похвалну реч. Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање, вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио`, нисам писао. Ја сам носио пушку, а не перо! Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“, „Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави, спремни да се објаве као посебне књиге. На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним патњама и страдањима, није преживело много бораца, њих је врло мало у емиграцији, а нема их много ни у земљи. Када сам живео са њима, онима што су пали за Српство, нарочито после рата у шуми, ми смо се међусобно разговарали и о томе, ако неко преживи, да каже како смо живели. Пошто су ово мањи и спореднији догађаји збивања у најновијој српској историји, то би могли пасти у заборав, па ме је, с те стране, потстрекивала жеља да радим на овом објављивању. У земљи, где влада комунизам, набацано је доста корова на све што је српско и четничко. Преостаје да преживели, који се налазе у слободи, раде на обарању комунистичких неистина које су се почеле ширити из оквира њихова домена. Као дугогодишњем четничком борцу у Отаџбини мени ни крв није дала „мира“ да после боја бацим копље у ледину и седим скрштених руку у емиграцији. Остао сам под заклетвом своме мученичком народу и палим саборцима да очувам њихов аманет и да се борим до последњег даха свога живота. То је за мене најмања жртва а највећи понос. Да је било места за оружану борбу никада не би узео перо, јер оно није моје занимање — моја је пушка у рату и плуг у миру моје Отаџбине. Велико гостопримство нашао сам у „Канадском Србобрану“, органу Српске народне одбране у Канади, у којем сам, скоро од његовог изласка, почео објављивати чланке из четничке борбе и своја запажања у односу борбе против српских непријатеља, као што су комунисти у земљи и усташе у иностранству. Чланцима о четничкој борби „Канадски Србобран“ је осветљавао гробове у тами наше поробљене Отаџбине. У раду око штампања изашли су у сусрет и помогли: Српска народна одбрана у Канади, уступила је своје машине за слагање текста; г. Лазар Стојшић, пешадијски мајор Краљевске војске, пре рата, и уредник „Канадског Србобрана“ више од три деценије, извршио је коректуру текста пре и после слагања; инж. Гвозден Ђ. Бајић, сложио је текст на машинама и извршио техничку припрему за штампу, уз минималну награду. Њиховом помоћи смањен је материјални издатак за штампање књиге, на шта им се свесрдно захваљујем. Уз то, као најглавније, они су имали у виду да, својим радом и доприносом, помажу српску националну борбу која се води — изношењем дела на видело из прошлог рата, са чим се уједно осветљава истина и пали свећа палим у борби за слободу српског народа. Велику моралну подршку имао сам и код читалаца „К. Србобрана“ који су ми бројним писмима и порукама дали више воље да радим на објављивању. Многи од читалаца „К.С“, са којима сам се срео, стиснули су ми десницу и кроз сузно око проговорили шта мисле о преживелим догађајима из четничке борбе коју су читали у „К. Србобрану“. Неки су нашли себе и своје „доживљаје“ који спавају на срцу у њима. Они који нису имали среће да се боре у Равногорском четничком покрету, него су стицајем околности живели ван Отаџбине, стекли су више сазнања и добили јаснију слику о ратним догађајима у њиховој земљи и још више заволели своје четнике — борце за слободу. Нашло се љубитеља слободе и међу младим српским снагама, које пристижу из Отаџбине, па су са одушевљењем читали чланке у „К.С“, о борбама четника за време рата и после њега. У књизи има више од половине градива које нигде пре није објављено. Сабрано у једном делу биће прегледније и лакше за читање. По садржају на крају књиге лако ће се моћи наћи шта је од интереса за читање — из кога доба и о чему. Моја жеља је одувек била да упознам што већи број читалаца о догађајима у земљи за време рата и четничкој борби у њима, зато сам претходно и објављивао већи број чланака у новинама о томе. У нади да ће ускоро гранути сунце слободе српском народу у нашој Отаџбини па ће искрснути боље могућности, и виша сазнања о праведним жртвама које су пале на бранику Српства и слободе. * Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на сеоском имању код свога оца. У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну, после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ. станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца — сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године. У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“. Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене Отаџбине испод комунистичког ропства. Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току рата и после њега.

Autor - osoba Žugić, Tomislav, 1934- = Žugić, Tomislav, 1934- Milić, Miodrag, 1920- = Milić, Miodrag, 1920- Naslov Jugosloveni u koncentracionom logoru Aušvic : 1941-1945 / Tomislav Žugić, Miodrag Milić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za savremenu istoriju, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis 350 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂStradanja i otpori ; 4 ISBN (tvrdi povez sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Ex libris: Legat porodice Petrović, poklonio dr Vladimir Petrović, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju: ISI: DC VP 191/4 Izvori i literatura: str.167-172 Spisak jugoslovena zatočenika: str.173-348. Predmetne odrednice Drugi svetski rat, 1939-1945 -- Koncentracioni logori -- Aušvic PREDGOVOR Monografija o najvećem nemačkom logoru smrti Aušvicu (Osvjenćimu) u kojem su za vreme njegovog postojanja u toku drugog svetskog rata stradali brojni pripadnici raznih naroda, posebno Poljaci, Rusi, Jugosloveni, Francuzi itd., napisana je uglavnom na osnovu sećanja preživelih logoraša i literature, jer pisane izvore o svojim zločinima nacisti nisu ostavljali. Ta činjenica određuje i karakter ove monografije. Pisan pretežno istorijskom metodom, tekst je u osnovi naučnog karaktera i zahvaljujući autorima dobili smo pregledno, objektivno i pre svega potresno štivo o stradanju ljudskog roda. Monografija sadrži uvod i dva dela koja čine jedinstvenu celinu. U uvodnom delu dat je sažet tekst o fašizmu i o logorima u drugom svetskom ratu. U prvom delu, autor Tomislav Žugić, detaljno i precizno opisan je nastanak logora (Aušvic, I, II i III) i Uprave logora koja se sastojala od Komandanta i Političkog odjela, odeljenja zapošljavanja, administracije, lekara garnizona i uprave odeljenja. Iz ove monografije saznaju se brojni podaci o logoru, načinu upravljanja, promenama u upravljanju. Osim toga, u posebnim poglavljima, potresno je obrađeno: Dovođenje logoraša; Transport Jugoslovena; Život u logoru; Robovski rad; Medicinski opiti nad živim ljudima – vivo eksperimenti; Komercijalizacija Osvenćimske fabrike smrti, život, rad i stradanja logoraša, koji za naciste nisu bili ljudi već brojevi sa kojima su radili šta su hteli. Posebno su potresna kazivanja o postupcima prema obolelim i nemoćnim, o njihovom uništavanju bez milosti. Ništa manje nisu potresni ni primeri vivo eksperimenata kojima su pronalazili metode za masovne zločine. Tako je Aušvic, što se s pravom U drugom delu, autor Miodrag Milić, pod naslovom: Otpor iza žica, plastičnim i jasnim stilom obrađene su predforme otpora; Ilegalne organizacije; Dokumentovanje zločina; Jugoslovenski internirci; Politički rad; Organizovanje pomoći, Logorska bolnica; Saznavanje vesti; Kulturni život; Prkos i Otpor; Sabotažne akcije; Pobune i bekstva; Pripreme za ustanak i Zaključak. Nosilac i realizator svih poslova na izučavanju i obradi tema iz područja Jugosloveni u nacifašističkim logorima u vreme drugog svetskog rata je Institut za savremenu istoriju, koji je sa svoje strane autorima obezbedio materijalne i druge uslove za realizaciju ovog naučnog zadatka. Pored istraživanja relevantne istorijske građe u našoj zemlji autori su pregledali dokumentaciju muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhivu Komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koja se čuva u Varšavi. Pored toga izvršena su i dopunska prikupljanja pre svega memoarske građe, radi popuna postojećih praznina odnosno bližeg rasvetljavanja pojedinih događaja. Kao mnoge druge radove slične vrste i ovaj su pratili određeni problemi i poteškoće. Osnovnu teškoću predstavljao je nedostatak pisanih dokumenata kao izvora prvoga reda, jer Aušvic spada među one logore o kojima je sačuvan veoma oskudan fond arhivske građe. Ta okolnost je autore neizbežno usmerila u prvom redu na literaturu i memoarsku građu. Poznato je, međutim, da sećanja učesnika događaja nisu uvek pouzdan oslonac, pogotovu kada se prikupljaju posle duže vremenske distance. S druge strane, kada je reč o literaturi, uvek se mora računati i na određenu dozu autorskog subjektivizma pa se sve napisano ne može uzimati kao apsolutna istina. Oprezniji i kritički pristup ovim izvorima neminovno je prouzrokovao i nešto duži rad na monografiji o KL Aušvic. Uprkos pomenutih i drugih teškoća, autori su prikazali upečatljivu i potresnu sliku logora Aušvic, u kojem su izvršeni najveći zločini u istoriji čovečanstva. To, međutim, ni u kom slučaju ne znači da je monografijom u potpunosti i do kraja osvetljen ovaj logorski kolos. Stoga se očekuje da će ona istovremeno biti podsticaj nastajanju novih publikacija i priloga, koji će otkrivati i zasad nepoznate detalje i činjenice o aušvickom Holokaustu. U radu na prikupljanju građe za monografiju o koncentracionom logoru Aušvic autori su u svim naučnim i specijalizovanim ustanovama i institucijama nailazili na veliku predusretljivost njihovog osoblja. Ovo se posebno odnosi na Istorijski arhiv Beograda, Arhiv SFRJ i Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, kao i na arhiv Muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhiv Glavne komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koji se nalazi u Varšavi. Za konačno oblikovanje teksta monografije od izuzetne koristi su bile primedbe i opaske članova redakcionog odbora, posebno bivših zatočenika logora Aušvic, a u stručnom pogledu – recenzenata dr Petra Kačavende i dr Dušana Lukača. Odgovarajući doprinos izradi ove monografije, naročito u razrešavanju organizaciono-tehničkih pitanja, pružili su dr Nikola Živković, rukovodilac projekta o fašističkim zatvorima i koncentracionim logorima i Sonja Božanović, viši stručni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Urednik. MG12 (N)

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

427 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutno 119 od 300 Veliki Blek (ital. Il Grande Blek), poznat i kao Blek Stena (Blek Macigno), je strip junak koga je stvorio crtački trio poznat pod pseudonimom EsseGesse, u izdanju izdavačke kuće Dardo. Podaci o strip junaku Veliki Blek je visoki plavokosi, mišićavi traper koji živi i deluje u vreme američkog Rata za nezavisnost. Njegovu odeću čini prsluk od medveđeg krzna, crvene pantalone, čizme sa resicama i dabrova kapa. Njegovi najbliži prijatelji su dečak-traper Rodi (Roddy Lassiter) i Profesor Okultis (Professor Occultis). Najveći neprijatelji su mu engleski vojnici (popularno zvani Crveni mundiri). Blek je po nacionalnosti Francuz i pravo mu je ime Janik Lerok (Yannick Leroc). Rođen je 27. novembra 1749. godine. Otac mu je bio kraljevski kartograf u Sent Malou. Kako je Janik u mladosti često pravio probleme, otac ga je zaposlio kod ribara Kernana gde je naučio da plovi. Tokom oluje brod je potonuo ali je Janik uspeo da spase kapetana. Zbog tuče u krčmi bio je osuđen na šest meseci zatvora ali mu je zbog sitnih neposluha kazna stalno povećavana, tako da je u zatvoru ostao do svoje osamnaeste godine. Uspeo je da pobegne i zbog toga je osuđen na smrt ukoliko bude uhvaćen. U međuvremenu mu je umrla majka. Da bi se spasao kazne, dobrovoljno je pristupio posadi broda Rorkval (Rorqual), pod kapetanom zvanim Crno Oko koji je od francuskih vlasti dobio ovlašćenje za gusarenje protiv Engleza. Međutim, Crnom Oku je to služilo samo kao pokriće za piratske aktivnosti u sopstvenu korist. Napadao je robovlasničke brodove i njihove robove prodavao za svoju novčanu dobit, pljačkao nezaštićene plantaže i opskrbljivao oružjem britansku mornaricu. U dvoboju sa Janikom, Crno Oko je završio u moru gde su ga ubili morski psi. Janik je postao novi Rorkvalov kapetan i započeo s borbom protiv trgovaca robljem, pirata i britanskih ratnih i gusarskih brodova. Postao je poznat i Englezi su ga prozvali Veliki Blek — Crni Gusar. Nakon mnogih uspeha na moru pozvan je u Versaj gdje je predstavljen francuskom kralju Luju XVI koji ga je proglasio plemićem. Janik je ušao u društvo francuskih filozofa i prosvetitelja i u jednom dvoboju osramotio visokog plemića koji je branio nepravedni sistem u Francuskoj. Zbog toga je proglašena poternica za Janikom, ali on se vratio u rodni grad i sa ocem otplovio u potragu za severozapadnim prolazom. Nedaleko od Grenlanda brod je udario u greben i potonuo a Janik je bio jedini preživeli. Sagradio je splav i otplovio do Labradora gde su se pridružio plemenu Eskima koji su mu na rastanku čak poklonili jednu ženu. Janik je zaplovio južnije gde su ga zarobili Indijanci. Ipak, dopustili su mu da se pridruži plemenu, a poglavica ga je čak i usvojio. Indijanci su Janika prozvali Blek što na njihovom jeziku znači Zlatna kosa. Kada su britanski vojnici napali njegovo selo i ubili mnoge stanovnike, Blek je postao poglavica i poveo svoje ratnike u napad na britansku tvrđavu koju su osvojili i uništili. Tamo je pronašao ženu i ćerku advokata Konolija (Connoly), vođe grupe trapera koji su pružali otpor tiraniji britanskih vlasti u Severnoj Americi. Blek je napustio Indijance te vratio Konoliju ženu i ćerku. Nakon toga postao je vođa trapera. Napomena: Podaci iz Blekove biografije opisani su u stripu Priča o Velikom Bleku (na srpskom prvi put objavljen u LMS br. 358). Podaci o autorima Tvorci stripa (scenaristi i crtači) bili su torinski trio Đovani Sinketo (Giovanni Sinchetto), Dario Gucon (Dario Guzzon) i Pjetro Sartoris (Pietro Sartoris) koji su se skrivali iza pseudonima EsseGesse. Veliki Blek u bivšoj Jugoslaviji Prva epizoda Velikog Bleka izašla je u Italiji 1954. godine. U bivšoj Jugoslaviji su se delovi ove epizode pojavili već 1957. godine u slovenačkom dnevniku Primorska reka na slovenačkom jeziku. (Dnevnik je osnovan 1945. godine.) Blek se na slovenačkom zvao Silni Tom. Nije poznato koliko je dugo izlazio i da li su epizode bile redovne. Redovno pojavljivanje počelo je u decembru 1974. na srpsko-hrvatskom jeziku u ediciji Lunov magnus strip[1] #128 pod nazivom Veliki Blek. YU Blek мини|200п|Korice albuma sa samolepljivim sličicama Blek Izdavačka kuća Dnevnik iz Novog Sada je svojevremeno otkupila prava za kreiranje stripova o Velikom Bleku. Stripovi na kojima su radili crtači iz bivše Jugoslavije izlazili su u Lunovom Magnus Stripu i Strip Zabavniku i imali su solidan uspeh.[2] Ove epizode su među ljubiteljima stripa poznate kao YU Blek.[3] Scenaristi su bili (po azbučnom redosledu): Petar Aladžić, Predrag Ivanović, Miodrag Milanović , Ivica Mitrović i Svetozar Obradović. Crtači su bili (azbučno): Stevan Brajdić, Milorad Žarić, Miodrag Ivanović, Predrag Ivanović, D. Ivković, Branislav Kerac, Bojan Kerzan, Pavel Koza, Vladimir Krstić, Spasoje Kulauzov, Marinko Lebović, B. Ljubičić, Stevo Maslek, Nikola Maslovara, Radič Mijatović, Željko Mitrović, Ahmet Muminović, Slavko Pejak, Dušan Pivac, Branko Plavšić, Zdravko Popović, Sibin Slavković (pseudonim: „S. Žunjević“), Ljubomir Filipov i Adam Čurdinjaković. Dnevnik je pored stripova objavio i album sa samolepljivim sličicama.

Kako 2012. Hidrometeorološki zavod Srbije slavi dva značajna jubileja: 165 godina od početka meteoroloških merenja u Beogradu i 125 godina od osnivanja Meteorološke opservatorije na Vračaru, ovo je prilika da se istaknu najznačajniji događaji iz istorije srpske meteorološke službe i time oda zasluženo priznanje brojnim učesnicima u njenom razvoju. Iz sadržaja: PREDGOVOR Τα μετέωρα - TAMO GORE U VISINAMA NA POČETKU ISTORIJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) Prva međunarodna meteorološka konferencija u Briselu 1853. SRBIJA NE ZAOSTAJE ZA EVROPOM METEOROLOZI NA MEĐUNARODNOM KONGRESU STATISTIČARA U SUSRET PRVOM MEĐUNARODNOM KONGRESU METEOROLOGA PRVI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U BEČU 1873. GODINE DRUGI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U RIMU 1879. GODINE METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POSLE BEČKOG KONGRESA METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA MEĐUNARODNA KONFERENCIJA DIREKTORA (KD) METEOROLOŠKIH SLUŽBI METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POČETKOM 20. VEKA METEOROLOŠKA OPSERVATORIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA MEĐUNARODNA METEOROLOŠKA AKTIVNOST IZMEĐU DVA SVETSKA RATA SRPSKA METEOROLOŠKA SLUŽBA U JUGOSLAVIJI POSLEDNJE GODINE MEĐUNARODNE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (MMO) I STVARANJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI U PUNOM USPONU Z A K LJ U Č A K LITERATURA Izvod iz knjige: ...Istorija srpske meteorologije ukazuje na vrlo dugu meteorološku aktivnost u Srbiji. Mnogi krajevi u Srbiji raspolažu sa brojnim zapisima o vremenu i klimi koje nalazimo u crkvenim i manastirskim starim knjigama počevši od četrnaestog veka. Tradicija zapisa u crkvenim i manastirskim starim knjigama je nastavljena i posle uvođenja meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu, a zatim i u drugim varošima Srbije, pa i tada, kada je Srbija imala jednu od najgušćih mreža meteoroloških stanica u svetu, početkom druge polovine devetnaestog veka. Zapisi o vremenu i klimi koji se nalaze u srpskim crkvenim i manastirskim starim knjigama obuhvataju veoma dug period opažanja, preko 450 godina, od druge polovine četrnaestog do pred kraj devetnaestog veka. Zapisi su kratki i sažeti i najčešće se odnose na neobične vremenske prilike koje su se dogodile u toku dana, meseca, sezone ili godine. Tako nalazimo da je sneg pao u kasno proleće, u toku letnjeg meseca, da su se javili jaki mrazevi u kasno proleće, da je zima bila blaga ili hladna, da je sušni period trajao dugo ili da su se dogodile dugotrajne kiše, da je bila duga i topla jesen i sl. Pored opisa o vremenu i klimi zapis ima i obaveštenje o posledicama vremena na rastinje, voće, useve, šume, na zdravlje ili da se dogodio rat ili neki drugi važan politički događaj. Radi primera, prepisujemo nekoliko zapisa o vremenu i klimi kako su zabeleženi u starim crkvenim i manastirskim knjigama ili u starim knjigama iz tog perioda: “Veliko nevreme sa gradom i grmljavinom, u Beogradu”, septembar, 1427; “Sneg u julu, nanosi snega u planinama”, 1510; “U podnožju planine Cer jak mraz, loza izmrzla kao nikada pre toga”, crkva u Velikim Rodincima, okolina Rume, 1551; “Grad unuštio vinograde”, manastir Krušedol, 1610; “Velika poplava u mesecu jula”, manastir Sretenje kod Čačka, 12. jula, 1623; “Velika suša”, crkva Bistrica, 1640; “U decembru voće i grožđe”, zapisao pop Teodor, 1651; “Oštra zima u celoj oblasti, mnogo ljudi žrtve hladnoće mraza, snega, zamrzavanja vode i divljih životinja”, manastir Ravanica, 1668; “Prvi sneg i toj godini je između Male i Velike Gospojine (25. avgust i 18. septembar)”, manastir Mileševa, 1676; “Kiša trajala 40 dana”, crkva Pričević, 1694; “U godini 1731. poplava kakve nije bila viđena dugo”, manastir Dević; “Godine 1746. na Božić i Bogojavljenje, Sunce je bilo tako toplo kao da je leto, ukratko jedna zima kakva nije bila viđena dugo vremena”, manastir Velika Remeta, 1746.; “Surova zima, veliki sneg”, manastir Hopovo, 1763.; “Grmelo je na Svetog Savu”, 1804; “Da se zna kakva suša i kolika toplota u 1820. kiša nije padala do 26. avgusta (do 7.09. po novom kalendaru), manastir Dečani, 1820; “25. oktobra (6.11 po novom kalendaru) paša Gliša Španjin pregazio je Dunav kod Iloka. Dubina je bila 2/3 stasa”, S. Todorović, Zemun, 1822. i mnogi drugi zapisi. Kako meteorologija u Srbiji raspolaže sa brojnim zapisima u dugom vremenskom periodu moguće je na osnovu njih, sagledati odlike vremena i klime u mnogim našim krajevima. U toku dugog turskog ropstva crkve i manastiri su bili i jedina kulturna svetilišta u kojima se stvaralo i čuvalo ovo istorijsko meteorološko blago. Preko 11000 starih zapisa o vremenu i klimi sakupio je Ljubomir.Stojanović i objavio u periodu od 1902. do 1927, a prof. Pavle Vujević je izdvojio 300 zapisa koji su se odnosili na vreme i klimu u periodu od 1358. do 1864, i objavio ih 1931. Zapisi o vremenu i klimi u crkvenim i manastirskim starim knjigama “...mogu da pokažu da nije bilo nekih karakterističnih perioda koji su samo topli ili samo hladni. Dakle velika promenljivost u kraćim periodima je glavno obeležje vremena“ (M. Ćurić, 2006). U toku uspešnog perioda meteorološke aktivnosti na početku druge polovine devetnaestog veka, kada je Srbija imala najgušću mrežu meteoroloških stanica u svetu, u Srbiji su objavljeni prvi rezultati višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja, osnovano je “Meteorologijsko zavedenije u Serbii” (1856), a u Glasniku društva srbske slovesnosti osim, rezultata meteoroloških merenja i osmatranja, objavljene su Jakšićeve uporedne analize višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu i meteorološki podaci izmereni u drugim gradovima Evrope. Sredinom šezdesetih godina pretprošlog veka u Glasniku društva srbske slovesnosti objavljena je prva klimatologija, koja ima naslov “Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značenju za rastinje” od Vladimira Jovanovića. U ovom periodu, meteorološka aktivnost u Srbiji ne zaostaje za Evropom, ona ide u korak sa najrazvijenijim zemljama u svetu. Uspešan period iz istorije srpske meteorološke službe, koji se ističe u veoma dobrom održavanju mreže meteoroloških stanica, u redovnim, tačnim i sistematskim meteorološkim merenjima i osmatranjima, u brzom slanju podataka i primarnoj obradi, nažalost, nije dugo trajao. Ova impresivna meteorološka aktivnost u Srbiji dovedena je u pitanje već u drugoj polovini šesdesetih godina devetnaestog veka, kada je mreža stanica počela naglo da se osipa, a meteorološka delatnost u Srbiji postala sve nestabilnija. Vekovno zaostala Srbija nije mogla u dužem periodu meteorološke aktivnosti da obezbedi potrebnu ekonomsku podlogu, kako za održavanje meteoroloških stanica, tako i za osnivanje i gradnju jedne državne meteorološke ustanove iz koje bi se vodile sve meteorološke aktivnosti u Srbiji. Sredinom druge polovine devetnaestog veka meteorološka aktivnost u Srbiji potpuno je zamrla, nekada gusta mreža meteoroloških stanica je skoro ugašena, ostaje samo ona u Beogradu. Politička kriza i teška ekonomska situacija u Srbiji potpuno su paralisale svaku meteorološku aktivnost. Čekaju se bolja vremena i dolazak pojedinca “Jakšićevog kova”, koji bi pokrenuo meteorološku aktivnost prema ponovnom uspostavljanju mreže meteoroloških stanica u Srbiji, uvođenju redovnih, sistematskih osmatranja i merenja, ali koji bi bio i pokretač i stvaralac jedne državne meteorološke ustanove. Krajem devetnaestog veka stigla su bolja vremena i što je važnije stigao je dugoočekivani pojedinac “Jakšićevog kova”. Meteorološka aktivnost je u usponu, postavljaju se čvrsti temelji savremene meteorološke organizacije. U istoriji srpske meteorologiije ovaj period je nazvan Nedeljkovićev zlatni period uspona meteorološke aktivnosti. Za svoj rad Nedeljković, uskoro, dobija brojna priznanja u svetu. Ako je Jakšić začetnik meteoroloških merenja i osmatranja u Srbji, Nedeljković je, svakako, osnivač savremene meteorologije u Srbiji, graditelj i prvi upravnik Astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu. U operativnu i primenjenu meteorologiju uveo je nove meteorološke discipline koje su zasnovane na preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Po Lomontovom sistemu Nedeljković postavlja termometre za merenje tempertaure zemljišta od 0.01 m do 24 m dubine, ali postavlja termometre i meri temperaturu vazduha u prizemnom sloju na nivoima od zemljine površine do visine 2 m. U svojim radovima prof. Vujević koristi Nedeljkovićeve dugogodišnje rezultate merenja temperature zemljišta i temperature vazduha u prizemnom sloju koje objavljuje u Beču (l909, 1911). Nekoliko godina kasnije, analize Vujevićeve raspodele temperature zemljine površine sa dubinom zainteresovale su Milankovića zbog Trabertovih računa matematičke klime, a zatim i zbog rasporeda Sunčeve toplote na površini Zemlje, što je korak po korak dovelo do njegovih čuvenih radova iz teorije klime. Novopodignuta Astronomska i meteorološka opservatorija u Beogradu (1891), lepotica arhitekte Dimitrija Leka, dominira zapadnovračarskim platoom, jedna je od najlepših zgrada u Beogradu. Okružena alejama cveća i uređenom baštom koje su plod rada Tomanije Nedeljković. Srpska meteorologija duguje večnu zahvalnost gospođi Tomaniji Nedeljković. Od njenog miraza kupljeni su mnogi meteorološki instrumenti i pribori za Opservatoriju, ona je meteorološki osmatrač koji redovno učestvuje u smenama, vredan klimatološki statističar koji vrši tehničku i logičku kontrolu podataka i učestvuje u izradi tabela za Anale beogradske opservatorije, a u brojnoj međunarodnoj korespodenciji nezamenljiv je pomoćnik upravnika Oservatorije. Može se slobodno reći da je Tomanija Nedeljković veoma zaslužna što je Meteorološka opservatorija u Beogradu dobila priznanja i pohvale najvećih Meteoroloških opsevatorija i nacionalnih meteoroloških službi u svetu. Aneksija Bosne i Hercegovine i sa njom stvorena međunarodna politička kriza odražava se na političku i ekonomsku stabilnost Srbije. Zulumi turske vojske i albanskih balista u južnoj Srbiji pripremaju Srbiju na dugotrajni rat, oslobađanje južnih srpskih krajeva, a odmah zatim, i rat sa Bugarskom i odbranbeni rat sa velikim silama Austrougarskom i Nemačkom. Brojni meteorološki osmatrači, a i sam Nedeljković učestvuju u ratovima. Meteorologija u Srbiji prelazi u ruke okupatora, i tek sa oslobođenjem Srbije, Hrvatske i Slovenije srpska meteorologija ponovo preuzima vodeću ulogu u uspostavljanju urušene mreže meteoroloških stanica u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Crnoj Gori i delu Dalmacije, ali i u uvođenju meteorološke službe Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međunarodne meteorološke tokove, što je takođe velika zasluga Milana Nedeljkovića. U istoriji srpske meteorološke službe nalazimo dva karakteristična perioda razvoja meteorološke aktivnosti. Prvi, između dva svetska rata koji se odlikuje održavanjem veoma velike mreže meteoroloških stanica koja obuhvata osim Srbije, Makedoniju, Crnu Goru i veliki deo Dalmacije. Centrala ovih stanica je Meteorološka opservatorija Univerziteta .u Beogradu. Mali broj službenika i velika količina rezervnih instrumenata, pribora i potrošnog materijala smešteni su i skučeni u prostorijama nekadašnje Astronomske i meteorološke opservatorije, koje su sada i stanovi upravnika i stručnih rukovodilaca. U Meteorološkoj opservatoriji, zbog toga, klimatološko, a i druga odeljenja su neefikasna i u velikom zastoju. Deo tekućih izveštaja sa meteoroloških stanica iz čitavog perioda od 1924. ostao je neobrađen. Budžet Beogradskog univerziteta za potrebe Meteorološke opservatorije je nedovoljan za normalan rad meteorološke službe. Nabavljeni novi geomagnetni instrumenti i pribori, deo biblioteke i arhivskog materijala, deo meteoroloških instrumenata i pribora seli se u Vojnogeografski institut i u Hidrografski odsek Generalne direkcija voda, koji za svoje potrebe održava preko pedeset kišomernih stanica. Meteorološke stanice prvog reda postavljene na aerodromima i u lokalitetima značajnim za jugoslovensko vazduhoplovstvo pripadaju Komandi kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Međutim, i pored veoma teških uslova operativnog rada i zaostataka u klimatološkim statističkim poslovima Meteorološka opservatoriija Univerziteta u Beogradu ima najsavremeniju radiostanicu u Jugoslaviji koja je preuzela ulogu sabirnog centra za razmenu meteoroloških podataka između Jugoslavije i drugih zemalja, a prema preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Drugi, karakterističan period u razvoju meteorološke aktivnosti u Srbiji obuhvata period posle Drugog svetskog rata, od vremena kada meteorološka služba postaje stabilna organizacija formiranjem Hidrometeorološke službe pri vladi NR Srbije, prvog oktobra, 1947. Možemo slobodno reći da je osnivanje Savezne uprave, odnosno republičkih uprava hidrometeoroloških službi (kasnije, zavoda) od istorijskog značaja za savremeni razvoj meteorološke delatnosti u Jugoslaviji. Zahvaljujući ovakvoj organizaciji hidrometeorološke službe meteorološka aktivnost u Srbiji je brzo obnovljena, pa je bila spremna da u složenom posleratnom periodu pruži pun doprinos u obnovi, izgradnji i razvoju Srbije. Srpska meteorološka služba u ovom periodu razvoja Zakonom o hidrometeorološkoj delatnosti dobija utvrđeni program operativnih i istraživačkih poslova, koji su, sada, znatno širi, posebno u primenjenoj meteorologiji i koji su obezbeđeni sredstvima predviđenim u budžetu Republike Srbije. Sve organizacione jedinice u Hidrometeorološkom zavodu SR Srbije u mogućnosti su da sa svoje strane pruže punu pomoć i da aktivno učestvuju u fazama izgradnje Beograda i gradova u Srbiji. Istaknimo veliko angažovanje Zavoda u izgradnji Novog Beograda, u izradi meteoroloških elaborata za izbor i izgradnju industrijskih regiona, izradi meteoroloških podloga za izgradnju termoelektrana i hidroelektrana, u izboru trasa i izgradnji elektroprenosne mreže – dalekovoda i dr. brojnih objekata od kapitalnog značaja za razvoj Srbije. Istorija srpske meteorološke službe na početku dvadesetprvog veka ukazuje na jedan karakterističan period meteorološke aktivnosti, koji će se razvijati u drugačijim, složenijim i neizvesnijim političkim i ekonomskim uslovima. Za razliku od prethodnih perioda, ovaj period razvoja meteorološke aktivnosti u Srbiji, u dvadesetprvom veku, ne treba analizirati ni tumačiti dok se ne steknu uslovi tzv. istorijske distance, koja bi omogućila objektivniji pristup u oceni razvoja meteorološke aktivnosti u uslovima novog političkog i ekonomskog sistema. Možemo pretpostaviti da će u tzv. evropskim uslovima načini finansiranja meteorološke delatnosti u službi, omogućiti širu meteorološku aktivnost u Srbiji. Doći će do izmene u sistematizaciji meteorološke službe, tražiće se drugačije organizacije rada, efikasnija merenja, brže obrade, kompleksnije analize i interpretacije podataka, nastaće novi odnosi u saradnji operativne i primenjene meteorologije sa privredom, koja je sve manje društvena. Buduća meteorološka aktivnost u okviru službe biće usmerena na primeni najsavremnijih računara i, svakako, na stvaranje specijalizovanog meteorološkog kadra radi praćenja, prognoziranja i blagovremene najave meteoroloških elementarnih nepogoda i katastrofa. Meteorološka aktivnost u službi biće usmerena i na razvoj operativnih i istraživačkih organizacionih jedinica za klimatske programe, ali i na razvoj njihove saradnje sa odgovarajućim centrima u svetu, posebno sa Svetskim programom istraživanja klime, i onih, evropskih centara meteoroloških programa koji su u skladu sa preporukama SMO. Opisani procesi meteorološke aktivnosti iz istorije srpske meteorologije, meteorološke službe koji pripadaju periodima do kraja dvadesetog veka, verovatno će se sve više razlikovati od onih, u narednim periodima razvoja, u godinama dvadestprvog veka. Prohujale godine meteorološke aktivnosti u prošlim vekovima, u upoređenju sa pretpostavljenim u budućnosti, pripadaju klasičnoj i tradicionalnoj meteorologiji, ali i zbog toga, one će biti nezaobilazne kada se budu analizirali kontinuiteti istorijskog razvoja meteorološke aktivnosti u okviru meteorološke službe Srbije...

Kako 2012. Hidrometeorološki zavod Srbije slavi dva značajna jubileja: 165 godina od početka meteoroloških merenja u Beogradu i 125 godina od osnivanja Meteorološke opservatorije na Vračaru, ovo je prilika da se istaknu najznačajniji događaji iz istorije srpske meteorološke službe i time oda zasluženo priznanje brojnim učesnicima u njenom razvoju. Iz sadržaja: PREDGOVOR Τα μετέωρα - TAMO GORE U VISINAMA NA POČETKU ISTORIJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) Prva međunarodna meteorološka konferencija u Briselu 1853. SRBIJA NE ZAOSTAJE ZA EVROPOM METEOROLOZI NA MEĐUNARODNOM KONGRESU STATISTIČARA U SUSRET PRVOM MEĐUNARODNOM KONGRESU METEOROLOGA PRVI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U BEČU 1873. GODINE DRUGI MEĐUNARODNI METEOROLOŠKI KONGRES U RIMU 1879. GODINE METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POSLE BEČKOG KONGRESA METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA MEĐUNARODNA KONFERENCIJA DIREKTORA (KD) METEOROLOŠKIH SLUŽBI METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI POČETKOM 20. VEKA METEOROLOŠKA OPSERVATORIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA MEĐUNARODNA METEOROLOŠKA AKTIVNOST IZMEĐU DVA SVETSKA RATA SRPSKA METEOROLOŠKA SLUŽBA U JUGOSLAVIJI POSLEDNJE GODINE MEĐUNARODNE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (MMO) I STVARANJE SVETSKE METEOROLOŠKE ORGANIZACIJE (SMO) METEOROLOŠKA SLUŽBA U SRBIJI U PUNOM USPONU Z A K LJ U Č A K LITERATURA Izvod iz knjige: ...Istorija srpske meteorologije ukazuje na vrlo dugu meteorološku aktivnost u Srbiji. Mnogi krajevi u Srbiji raspolažu sa brojnim zapisima o vremenu i klimi koje nalazimo u crkvenim i manastirskim starim knjigama počevši od četrnaestog veka. Tradicija zapisa u crkvenim i manastirskim starim knjigama je nastavljena i posle uvođenja meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu, a zatim i u drugim varošima Srbije, pa i tada, kada je Srbija imala jednu od najgušćih mreža meteoroloških stanica u svetu, početkom druge polovine devetnaestog veka. Zapisi o vremenu i klimi koji se nalaze u srpskim crkvenim i manastirskim starim knjigama obuhvataju veoma dug period opažanja, preko 450 godina, od druge polovine četrnaestog do pred kraj devetnaestog veka. Zapisi su kratki i sažeti i najčešće se odnose na neobične vremenske prilike koje su se dogodile u toku dana, meseca, sezone ili godine. Tako nalazimo da je sneg pao u kasno proleće, u toku letnjeg meseca, da su se javili jaki mrazevi u kasno proleće, da je zima bila blaga ili hladna, da je sušni period trajao dugo ili da su se dogodile dugotrajne kiše, da je bila duga i topla jesen i sl. Pored opisa o vremenu i klimi zapis ima i obaveštenje o posledicama vremena na rastinje, voće, useve, šume, na zdravlje ili da se dogodio rat ili neki drugi važan politički događaj. Radi primera, prepisujemo nekoliko zapisa o vremenu i klimi kako su zabeleženi u starim crkvenim i manastirskim knjigama ili u starim knjigama iz tog perioda: “Veliko nevreme sa gradom i grmljavinom, u Beogradu”, septembar, 1427; “Sneg u julu, nanosi snega u planinama”, 1510; “U podnožju planine Cer jak mraz, loza izmrzla kao nikada pre toga”, crkva u Velikim Rodincima, okolina Rume, 1551; “Grad unuštio vinograde”, manastir Krušedol, 1610; “Velika poplava u mesecu jula”, manastir Sretenje kod Čačka, 12. jula, 1623; “Velika suša”, crkva Bistrica, 1640; “U decembru voće i grožđe”, zapisao pop Teodor, 1651; “Oštra zima u celoj oblasti, mnogo ljudi žrtve hladnoće mraza, snega, zamrzavanja vode i divljih životinja”, manastir Ravanica, 1668; “Prvi sneg i toj godini je između Male i Velike Gospojine (25. avgust i 18. septembar)”, manastir Mileševa, 1676; “Kiša trajala 40 dana”, crkva Pričević, 1694; “U godini 1731. poplava kakve nije bila viđena dugo”, manastir Dević; “Godine 1746. na Božić i Bogojavljenje, Sunce je bilo tako toplo kao da je leto, ukratko jedna zima kakva nije bila viđena dugo vremena”, manastir Velika Remeta, 1746.; “Surova zima, veliki sneg”, manastir Hopovo, 1763.; “Grmelo je na Svetog Savu”, 1804; “Da se zna kakva suša i kolika toplota u 1820. kiša nije padala do 26. avgusta (do 7.09. po novom kalendaru), manastir Dečani, 1820; “25. oktobra (6.11 po novom kalendaru) paša Gliša Španjin pregazio je Dunav kod Iloka. Dubina je bila 2/3 stasa”, S. Todorović, Zemun, 1822. i mnogi drugi zapisi. Kako meteorologija u Srbiji raspolaže sa brojnim zapisima u dugom vremenskom periodu moguće je na osnovu njih, sagledati odlike vremena i klime u mnogim našim krajevima. U toku dugog turskog ropstva crkve i manastiri su bili i jedina kulturna svetilišta u kojima se stvaralo i čuvalo ovo istorijsko meteorološko blago. Preko 11000 starih zapisa o vremenu i klimi sakupio je Ljubomir.Stojanović i objavio u periodu od 1902. do 1927, a prof. Pavle Vujević je izdvojio 300 zapisa koji su se odnosili na vreme i klimu u periodu od 1358. do 1864, i objavio ih 1931. Zapisi o vremenu i klimi u crkvenim i manastirskim starim knjigama “...mogu da pokažu da nije bilo nekih karakterističnih perioda koji su samo topli ili samo hladni. Dakle velika promenljivost u kraćim periodima je glavno obeležje vremena“ (M. Ćurić, 2006). U toku uspešnog perioda meteorološke aktivnosti na početku druge polovine devetnaestog veka, kada je Srbija imala najgušću mrežu meteoroloških stanica u svetu, u Srbiji su objavljeni prvi rezultati višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja, osnovano je “Meteorologijsko zavedenije u Serbii” (1856), a u Glasniku društva srbske slovesnosti osim, rezultata meteoroloških merenja i osmatranja, objavljene su Jakšićeve uporedne analize višegodišnjih meteoroloških merenja i osmatranja u Beogradu i meteorološki podaci izmereni u drugim gradovima Evrope. Sredinom šezdesetih godina pretprošlog veka u Glasniku društva srbske slovesnosti objavljena je prva klimatologija, koja ima naslov “Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi i o njihovom značenju za rastinje” od Vladimira Jovanovića. U ovom periodu, meteorološka aktivnost u Srbiji ne zaostaje za Evropom, ona ide u korak sa najrazvijenijim zemljama u svetu. Uspešan period iz istorije srpske meteorološke službe, koji se ističe u veoma dobrom održavanju mreže meteoroloških stanica, u redovnim, tačnim i sistematskim meteorološkim merenjima i osmatranjima, u brzom slanju podataka i primarnoj obradi, nažalost, nije dugo trajao. Ova impresivna meteorološka aktivnost u Srbiji dovedena je u pitanje već u drugoj polovini šesdesetih godina devetnaestog veka, kada je mreža stanica počela naglo da se osipa, a meteorološka delatnost u Srbiji postala sve nestabilnija. Vekovno zaostala Srbija nije mogla u dužem periodu meteorološke aktivnosti da obezbedi potrebnu ekonomsku podlogu, kako za održavanje meteoroloških stanica, tako i za osnivanje i gradnju jedne državne meteorološke ustanove iz koje bi se vodile sve meteorološke aktivnosti u Srbiji. Sredinom druge polovine devetnaestog veka meteorološka aktivnost u Srbiji potpuno je zamrla, nekada gusta mreža meteoroloških stanica je skoro ugašena, ostaje samo ona u Beogradu. Politička kriza i teška ekonomska situacija u Srbiji potpuno su paralisale svaku meteorološku aktivnost. Čekaju se bolja vremena i dolazak pojedinca “Jakšićevog kova”, koji bi pokrenuo meteorološku aktivnost prema ponovnom uspostavljanju mreže meteoroloških stanica u Srbiji, uvođenju redovnih, sistematskih osmatranja i merenja, ali koji bi bio i pokretač i stvaralac jedne državne meteorološke ustanove. Krajem devetnaestog veka stigla su bolja vremena i što je važnije stigao je dugoočekivani pojedinac “Jakšićevog kova”. Meteorološka aktivnost je u usponu, postavljaju se čvrsti temelji savremene meteorološke organizacije. U istoriji srpske meteorologiije ovaj period je nazvan Nedeljkovićev zlatni period uspona meteorološke aktivnosti. Za svoj rad Nedeljković, uskoro, dobija brojna priznanja u svetu. Ako je Jakšić začetnik meteoroloških merenja i osmatranja u Srbji, Nedeljković je, svakako, osnivač savremene meteorologije u Srbiji, graditelj i prvi upravnik Astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu. U operativnu i primenjenu meteorologiju uveo je nove meteorološke discipline koje su zasnovane na preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Po Lomontovom sistemu Nedeljković postavlja termometre za merenje tempertaure zemljišta od 0.01 m do 24 m dubine, ali postavlja termometre i meri temperaturu vazduha u prizemnom sloju na nivoima od zemljine površine do visine 2 m. U svojim radovima prof. Vujević koristi Nedeljkovićeve dugogodišnje rezultate merenja temperature zemljišta i temperature vazduha u prizemnom sloju koje objavljuje u Beču (l909, 1911). Nekoliko godina kasnije, analize Vujevićeve raspodele temperature zemljine površine sa dubinom zainteresovale su Milankovića zbog Trabertovih računa matematičke klime, a zatim i zbog rasporeda Sunčeve toplote na površini Zemlje, što je korak po korak dovelo do njegovih čuvenih radova iz teorije klime. Novopodignuta Astronomska i meteorološka opservatorija u Beogradu (1891), lepotica arhitekte Dimitrija Leka, dominira zapadnovračarskim platoom, jedna je od najlepših zgrada u Beogradu. Okružena alejama cveća i uređenom baštom koje su plod rada Tomanije Nedeljković. Srpska meteorologija duguje večnu zahvalnost gospođi Tomaniji Nedeljković. Od njenog miraza kupljeni su mnogi meteorološki instrumenti i pribori za Opservatoriju, ona je meteorološki osmatrač koji redovno učestvuje u smenama, vredan klimatološki statističar koji vrši tehničku i logičku kontrolu podataka i učestvuje u izradi tabela za Anale beogradske opservatorije, a u brojnoj međunarodnoj korespodenciji nezamenljiv je pomoćnik upravnika Oservatorije. Može se slobodno reći da je Tomanija Nedeljković veoma zaslužna što je Meteorološka opservatorija u Beogradu dobila priznanja i pohvale najvećih Meteoroloških opsevatorija i nacionalnih meteoroloških službi u svetu. Aneksija Bosne i Hercegovine i sa njom stvorena međunarodna politička kriza odražava se na političku i ekonomsku stabilnost Srbije. Zulumi turske vojske i albanskih balista u južnoj Srbiji pripremaju Srbiju na dugotrajni rat, oslobađanje južnih srpskih krajeva, a odmah zatim, i rat sa Bugarskom i odbranbeni rat sa velikim silama Austrougarskom i Nemačkom. Brojni meteorološki osmatrači, a i sam Nedeljković učestvuju u ratovima. Meteorologija u Srbiji prelazi u ruke okupatora, i tek sa oslobođenjem Srbije, Hrvatske i Slovenije srpska meteorologija ponovo preuzima vodeću ulogu u uspostavljanju urušene mreže meteoroloških stanica u Srbiji, Vojvodini, Makedoniji, Crnoj Gori i delu Dalmacije, ali i u uvođenju meteorološke službe Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međunarodne meteorološke tokove, što je takođe velika zasluga Milana Nedeljkovića. U istoriji srpske meteorološke službe nalazimo dva karakteristična perioda razvoja meteorološke aktivnosti. Prvi, između dva svetska rata koji se odlikuje održavanjem veoma velike mreže meteoroloških stanica koja obuhvata osim Srbije, Makedoniju, Crnu Goru i veliki deo Dalmacije. Centrala ovih stanica je Meteorološka opservatorija Univerziteta .u Beogradu. Mali broj službenika i velika količina rezervnih instrumenata, pribora i potrošnog materijala smešteni su i skučeni u prostorijama nekadašnje Astronomske i meteorološke opservatorije, koje su sada i stanovi upravnika i stručnih rukovodilaca. U Meteorološkoj opservatoriji, zbog toga, klimatološko, a i druga odeljenja su neefikasna i u velikom zastoju. Deo tekućih izveštaja sa meteoroloških stanica iz čitavog perioda od 1924. ostao je neobrađen. Budžet Beogradskog univerziteta za potrebe Meteorološke opservatorije je nedovoljan za normalan rad meteorološke službe. Nabavljeni novi geomagnetni instrumenti i pribori, deo biblioteke i arhivskog materijala, deo meteoroloških instrumenata i pribora seli se u Vojnogeografski institut i u Hidrografski odsek Generalne direkcija voda, koji za svoje potrebe održava preko pedeset kišomernih stanica. Meteorološke stanice prvog reda postavljene na aerodromima i u lokalitetima značajnim za jugoslovensko vazduhoplovstvo pripadaju Komandi kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Međutim, i pored veoma teških uslova operativnog rada i zaostataka u klimatološkim statističkim poslovima Meteorološka opservatoriija Univerziteta u Beogradu ima najsavremeniju radiostanicu u Jugoslaviji koja je preuzela ulogu sabirnog centra za razmenu meteoroloških podataka između Jugoslavije i drugih zemalja, a prema preporukama Međunarodne meteorološke organizacije. Drugi, karakterističan period u razvoju meteorološke aktivnosti u Srbiji obuhvata period posle Drugog svetskog rata, od vremena kada meteorološka služba postaje stabilna organizacija formiranjem Hidrometeorološke službe pri vladi NR Srbije, prvog oktobra, 1947. Možemo slobodno reći da je osnivanje Savezne uprave, odnosno republičkih uprava hidrometeoroloških službi (kasnije, zavoda) od istorijskog značaja za savremeni razvoj meteorološke delatnosti u Jugoslaviji. Zahvaljujući ovakvoj organizaciji hidrometeorološke službe meteorološka aktivnost u Srbiji je brzo obnovljena, pa je bila spremna da u složenom posleratnom periodu pruži pun doprinos u obnovi, izgradnji i razvoju Srbije. Srpska meteorološka služba u ovom periodu razvoja Zakonom o hidrometeorološkoj delatnosti dobija utvrđeni program operativnih i istraživačkih poslova, koji su, sada, znatno širi, posebno u primenjenoj meteorologiji i koji su obezbeđeni sredstvima predviđenim u budžetu Republike Srbije. Sve organizacione jedinice u Hidrometeorološkom zavodu SR Srbije u mogućnosti su da sa svoje strane pruže punu pomoć i da aktivno učestvuju u fazama izgradnje Beograda i gradova u Srbiji. Istaknimo veliko angažovanje Zavoda u izgradnji Novog Beograda, u izradi meteoroloških elaborata za izbor i izgradnju industrijskih regiona, izradi meteoroloških podloga za izgradnju termoelektrana i hidroelektrana, u izboru trasa i izgradnji elektroprenosne mreže – dalekovoda i dr. brojnih objekata od kapitalnog značaja za razvoj Srbije. Istorija srpske meteorološke službe na početku dvadesetprvog veka ukazuje na jedan karakterističan period meteorološke aktivnosti, koji će se razvijati u drugačijim, složenijim i neizvesnijim političkim i ekonomskim uslovima. Za razliku od prethodnih perioda, ovaj period razvoja meteorološke aktivnosti u Srbiji, u dvadesetprvom veku, ne treba analizirati ni tumačiti dok se ne steknu uslovi tzv. istorijske distance, koja bi omogućila objektivniji pristup u oceni razvoja meteorološke aktivnosti u uslovima novog političkog i ekonomskog sistema. Možemo pretpostaviti da će u tzv. evropskim uslovima načini finansiranja meteorološke delatnosti u službi, omogućiti širu meteorološku aktivnost u Srbiji. Doći će do izmene u sistematizaciji meteorološke službe, tražiće se drugačije organizacije rada, efikasnija merenja, brže obrade, kompleksnije analize i interpretacije podataka, nastaće novi odnosi u saradnji operativne i primenjene meteorologije sa privredom, koja je sve manje društvena. Buduća meteorološka aktivnost u okviru službe biće usmerena na primeni najsavremnijih računara i, svakako, na stvaranje specijalizovanog meteorološkog kadra radi praćenja, prognoziranja i blagovremene najave meteoroloških elementarnih nepogoda i katastrofa. Meteorološka aktivnost u službi biće usmerena i na razvoj operativnih i istraživačkih organizacionih jedinica za klimatske programe, ali i na razvoj njihove saradnje sa odgovarajućim centrima u svetu, posebno sa Svetskim programom istraživanja klime, i onih, evropskih centara meteoroloških programa koji su u skladu sa preporukama SMO. Opisani procesi meteorološke aktivnosti iz istorije srpske meteorologije, meteorološke službe koji pripadaju periodima do kraja dvadesetog veka, verovatno će se sve više razlikovati od onih, u narednim periodima razvoja, u godinama dvadestprvog veka. Prohujale godine meteorološke aktivnosti u prošlim vekovima, u upoređenju sa pretpostavljenim u budućnosti, pripadaju klasičnoj i tradicionalnoj meteorologiji, ali i zbog toga, one će biti nezaobilazne kada se budu analizirali kontinuiteti istorijskog razvoja meteorološke aktivnosti u okviru meteorološke službe Srbije...

Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Dobro Posebni događaji i limitirana izdanja Ne Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Sa slika. Biografija Tatjane : Rođena je 1946. godine, prema dostupnim podacima u Beogradu. Otac joj je bio partijski funkcioner, zaposlen na carini. Potiče iz partizanske porodice, tetka joj je narodni heroj, Ljubica Gerovac, a druga tetka Vera Gerovac, koja je radila u zagrebačkom "Večernjem listu", bila je udata za Jakova Blaževića, jednog od najuticajnijih hrvatskih političara. Zahvaljujući toj vezi bila je ceo diplomatski mandat direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku. U SAD je otputovala sa mesta unutrašnjopolitičkog novinara RTS-a, skupštinskog izveštača, a po povratku je postala urednik spoljnopolitičke redakcije. Nekoliko godina bila je u braku sa slikarem Radoslavom Trkuljom. Bila je član Saveza komunista, a kasnije član JUL-a, praktično od osnivanja. Najpre je bila portparol, a zatim i predsednik komiteta za međunarodnu saradnju JUL-a. Bila je poslanik u republičkom parlamentu u poslednjem sazivu, čak i primljena u stalni radni odnos. Smatra se ključnim svedokom u suđenju Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS-a. Sudu je poslala obaveštenje da nije u mogućnosti da svedoči jer zbog problema s dokumentima ne može da dođe u zemlju iz Nemačke, gde sada živi i radi. Za šta se zalagala: Prilikom prve kandidature na lokalnim izborima 1997. godine, kada je bila kandidat JUL-a na opštini Voždovac, rekla je da je apsolutno sigurna da će Levica pobediti na izborima, jer se "zalaže za mir, ravnopravnost, za Jugoslaviju kao državu ravnopravnih članica Srbije i Crne Gore, za pravnu državu, za humano i besplatno zdravstvo, za brigu o porodici i mladoj generaciji". Izgubila je izbore. Šta je proslavilo: Za vreme bombardovanja, četiri dana pre pogibije 17 radnika RTS-a, u udarnim vestima, s bedžom "target" na reveru, rekla je: "Neka Klark puca, mi čekamo. Naša adresa je: Takovska 10." Predsednik upravnog odbora RTS-a Dejan Mijač podneo je posle petog oktobra prijavu protiv nje zbog podstrekivanja na zločin. Šta je ona rekla o tome: Izjavila je da nije bilo zvaničnih upozorenja da će ta televizija biti bombardovana u noći između 22. i 23. aprila prošle godine, i da ona nije bila nadležna za bezbednost radnika. Svake noći tokom bombardovanja bila je dežurna u zgradi RTS-a, ali je kobne noći bila na ranije ugovorenom putu u Budimpešti. Svoj komentar upućen Klarku nazvala je "figurom". A o pogibiji kolega: "Teško je razumeti kako je ta tragedija okupila toliko političkih profitera." Šta joj je bila omiljena tema: Opozicija. U jeku kampanje protiv iste, maja 2000, objavila je čuveni komentar u "Politici" gde je istakla da je "opozicija najveća prepreka na putu povratka u međunarodnu zajednicu". Ubrzo potom, u komentaru na RTS-u pozvala je na linč poimenice opozicione lidere i posebno ostrašćeno ostrvila se na Zorana Đinđića. Rekla je i da je opozicija "zlupotrebivši lokalnu vlast, opljačkala i opustošila Beograd i druge gradove po Srbiji, a sada traži lojalnost građana kojima je uskratila prevoz, grejanje i pravo na dostojan život". Koje su joj bile teze: "Te, navodne demokrate, fašističko-monarhističkog pedigrea, koje su se pritajile u vreme agresije, sada iz Vašingtona, Brisela, sa Ravne gore ili sa ulica naših gradova, u ime demokratije i ljudskih prava, nude ropstvo u zamenu za slobodu." Rekla je i da su nezavisni mediji i opozicija sposobni i spremni da izazovu građanski rat u Srbiji. Šta je najviše brinulo: "Pošto NATO zločinac nije uspeo da nas okupira diplomatskom podvalom iz Rambujea, niti bombama, njegovi domaći plaćenici pokušavaju to da ostvare prizivanjem građanskog rata. Stoga svim zakonskim sredstvima treba da zaustavimo razne palikuće, kao što je takozvani Otpor, čiji je jedini zadatak da pretnjama i zločinima... osvoje vlast uz pomoć onih koji su, koliko juče, igrali američki NATO rulet sa životima deset miliona Jugoslovena." O kolegama: "Dok sam ja za platu od pet maraka u vreme inflacije svakog stranog lidera pitala kada će biti ukinute sankcije Jugoslaviji, moje ‘nezavisne’ kolege jedino je interesovalo zašto Zapad još nije bombardovao Beograd. Kako vidi svet: Kao podeljen na agresora SAD i slobodoljubive zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike koje, za razliku od SAD, "imaju nepregledna bogatstva u materijalnoj i duhovnoj sferi". A JUL: "To je vodeća patriotska snaga. Odgovor naše partije u svemu je bio hrabar i vizionarski.

Koca Popovic - Beleske uz ratovanje Dnevnik, beleske, dokumenti BIGZ, Beograd, 1988. Tvrd povez, 318 strana, ilustrovano. RETKO! Konstantin (Koča) Popović (Beograd, 14. mart 1908. – Beograd, 20. oktobar 1992.), školovani oficir i filozof, istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, jugoslovenski diplomata, junak socijalističkog rada, narodni heroj Jugoslavije i potpredsednik Jugoslavije. Koča je bio poručnik Španske republikanske armije, a potom komandant čuvene Prve proleterske brigade (kasnije Prve proleterske divizije) tokom Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata je bio načelnik Generalštaba JNA, šef jugoslovenske diplomatije, te potpredsjednik SFRJ. Sedamdesetih godina povlači se iz političkoga i javnog života usled čistke `liberala` u Srbiji. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Nadrealistički period 1.2 Španski građanski rat 1.3 Sukob na književnoj ljevici 1.4 Narodnooslobodilačka borba 1.5 Razdoblje SFRJ 1.6 Raspad SFRJ 2 Književni rad 3 Odlikovanja 4 Izvori 5 Literatura 6 Povezano 7 Vanjske veze Biografija Konstantin Popović je rođen 14. marta 1908. godine u Beogradu, u bogatoj trgovačkoj porodici, od oca Aleksandra i majke Ruže, rođene Zdravković.[1] U svojoj četvrtoj godini života, 1912. godine, sa roditeljima se odselio u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli. Tamo je Popović učio da svira na klaviru, a bio je i solo pevač u horu.[2] Prvo je naučio da čita i piše na francuskom jeziku, a tek kroz nekoliko godina, po dolasku u Beograd 1921. godine, učio je na srpskohrvatskom jeziku.[2] Gimnaziju je završio u Beogradu 1926. godine, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine i iste godine je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika. Nadrealistički period Glavni članak: Nadrealizam Ako postoji ritam u disharmoničnom trajanju podsvesti, on sigurno nije stalan i ravnomeran, sem ako pesnik nije šef stanice, mlinar ili časovničar. (…) Problem ritma, u svom odnosu prema sadržinskom oslobođenju poezije, postavlja se tako tek u nadrealističkoj poeziji, a do sada je pravilna versifikacija istorijski bila potpuno opravdana, i oslobođenje od nje bio je samo jedan formalistički trik u odsustvu sadržinskog oslobođenja, i sva postignuća slobodnog stiha kao takvog, jedna obična komedija.[3] – Koča Popović i Marko Ristić, Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog Popović posle odsluženja vojnog roka ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku gde na Sorboni studira filozofiju. Popović se za vreme studija u Parizu priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. 1929. godine Koča Popović i Vane Bor s francuskim umetnicima potpisuju protest `Čovek od ukusa` u pariskom časopisu „Revue Du Cinéma” (br. 3). Pisao je filmske kritike i za list Paris-Soir. 1930. godine u Beogradu u almanahu Nemoguće (Le Impossible) izlazi manifest nadrealizma koji su potpisali beogradski nadrealisti, uključujući i Koču. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu Nadrealizam danas i ovde. Diplomirao je filozofiju na Sorboni 1932. godine.[4] Iste godine je u Jugoslaviji unapređen u čin artiljerijskog poručnika.[2] Srpski nadrealisti su neretko dolazili pod udar zakona, jer su im aktivnosti bile usmjerene prema društvenoj revoluciji. 1932. Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. 1933. Zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović odlaze u zatvor u Sremsku Mitrovicu.[5] Od 1933. godine je postao član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nakon čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. 1934. izlazi novi beogradski časopis „Danas”, koji je uređivao Miroslav Krleža, a među suradnicima se nalaze Marko Ristić, Koča Popović i Vane Bor. Do izbijanja rata 1941. godine aktivno se bavi publicistikom i književnošću. Nakon dolaska Hitlera na vlast, Koča Popović se sve više okretao politici. On je sredinom 1930-ih pisao da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir“.[1] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat, Narodna republikanska armija, i Španski borci Prvih dana generalske pobune, anarhisti su napravili čuda, svaki u svoje ime, kao anarhista, i sa verom u sebe koja nije odgovarala njihovim mogućnostima, ali zaista prezirući smrt.[6] – Koča u pismu Marku Ristiću Koča Popović, poručnik republikanske armije, osmatra položaj neprijatelja. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Koča je peške otišao preko Pirineja u Španiju i svrstao se u redove Španske republikanske armije od jula 1937. godine.[2] Prvo je bio borac, zatim artiljerijski instruktor, pa komandir baterije i komandant artiljerijskog diviziona. Stekao je čin poručnika Španske republikanske armije.[2] Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke za Madrid. U Španiji je neko vreme ležao u bolnici.[6] Posle sloma Republikanske armije Španije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, februara 1939. godine prelazi u Francusku. Zbog učešća u španskom narodnooslobodilačkom ratu interniran je i mart i april 1939. godine provodi u koncentracionom logoru Sen Siprijen. Izbavljen je intervencijom svojih francuskih prijatelja. Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza iz Francuske se vratio u Jugoslaviju, gde je nastavio revolucionarnu aktivnost pod okriljem Komunističke partije Jugoslavije. Sukob na književnoj ljevici Glavni članak: Sukob na književnoj ljevici Po povratku iz Španskog građanskog rata, Koča napušta čisto nadrealističku poziciju i priklanja se konceptu `novog realizma`, po kojem je književnost sredstvo u borbi za socijalnu pravdu.[7] U vreme sukoba na književnoj ljevici, Popović će se naći među Krležinim protivnicima u `Književnim sveskama`. Koča Popović u uniformi kraljevske Jugoslovenske vojske. Inicijatori Književnih sveski bili su Đilas i Kardelj. Ožujka 1940. Broz je nakon povratka iz Moskve oštro istupio protiv sukoba na levici: `Najvažnije što treba u ovoj situaciji vidjeti i razumjeti jest da nam je pred vratima, pred nosom rat. Sada treba misliti o zbijanju partijskih redova i jačanju antifašističke fronte borbe, o spremanju za borbu.`[7] U leto 1940. u Zagrebu izlazi zbornik Književne sveske kojim se KPJ obračunava s pečatovskom skupinom intelektualaca. U zbornik je uvršten i Kočin tekst `Ratni ciljevi Dijalektičkog Antibarbarusa`, kojim kritikuje Krležin `Dijalektički antibarbarus`. Popović svoj esej započinje sasvim različitom intonacijom od ostalih. Iako zastupa partijsku liniju, Popovićev tekst se razlikuje po tome što ne pokušava obezvrediti Krležino književno delo. »U Krleži se imalo što izgubiti«, uprkos »činjenici da Krleža nije nikada bio marksist«. Njemu »Krležino delo vredi beskrajno više od svih argumenata kojima ga Krleža brani«.[8] Za razliku od dominantnog ideološkog diskursa koji samouvereno presuđuje, Popović ironizira svoje protivnike, ali i vlastitu poziciju. On ocenjuje da se Krležina metoda u Dijalektičkom antibarbarusu zasniva na »kreteniziranju tuđih izlaganja«: uzme se jedan pasus, rastvori na rečenice, one u riječi, riječi u slova, pa se sve to prevrće i miješa dok pisac ne ispadne glupan.[7] Potom osporava Krležinu tezu da je posrijedi čisto literarni sukob. Koča ne misli da su posrijedi pitanja literature jer glavni suradnici Pečata nisu književnici, već teoretičari i ideolozi. Prema Popovićevoj ocjeni, svojevremeno je časopis Danas mogao biti jednim od sektora lijeve knjige, Pečat to više nije: »pečatovština se suprotstavlja tom razvoju samo prividno iznutra; ustvari ona se suprotstavlja levoj knjizi spolja, i kao tuđa njoj, i kao tuđe oruđe.«[7] Popović zaključuje kako više nije dovoljno da se lijevo opredjeljenje »manifestuje kroz pisanje i samo i jedino njim«, upozoravajući Pečatove suradnike da su »tuđe oruđe« i da napuštaju »veliku zajedničku borbu«.[8] Krajem 1940. godine Koča je ponovo uhapšen i mučen u zatvoru. U zatvoru na Adi Ciganliji je ležao šest meseci, a na slobodu je pušten početkom marta 1941. godine.[2] Koča se, navodno, u zatvoru nedostojno držao pred klasnim neprijateljem, zbog čega je isključen iz KPJ februara ili marta 1941.[9] Prema Đilasu, Koča je posle `kraćeg batinanja odao Rankovićevo ime`. Prema Koči: `Đilas se slabije držao na robiji. Nepošteno je mene oklevetao iako je znao da nisam odao autora nacrta proglasa (Đilas je autor) i niko zbog mene nije uhapšen.`[9] Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Ustanak u Srbiji, Narodnooslobodilačka borba, Prva proleterska brigada, Prva proleterska divizija, i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama. Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.[10] Smotra Prve proleterske brigade 7. novembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. »Koča neće da napada kada ne očekuje uspeh. To je njegovo osnovno opredeljenje... Borci su to znali i cenili.«[11] Miloš Vuksanović, jedan od boraca Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji, Popović nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice nakon aprilskog sloma 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Sa partizanima je od izbijanja ustanka u Srbiji jula 1941. godine. Ponovo primljen u Partiju avgusta ili septembra 1941.[9] Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je postao komandant Posavskog odreda. Pod njegovom komandom vođene brojne ustaničke borbe i izvojevane mnoge pobede u okupiranoj Srbiji u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba i glavnine partizanskih snaga iz Užičke republike za Sandžak, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske, u Rudom 21. decembra 1941. godine, Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom `Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade`. Početkom 1942. godine, pod Kočinom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, i izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu i izvojevala mnoge blistave pobede: Livno avgust 1942. Jajce septembar 1942. Teslić, januar 1943. Gornji Vakuf, mart 1943. Nevesinje, mart 1943. Kalinovik, mart 1943. Foča, maj 1943. Sutjeska, jun 1943. Vlasenica, jun 1943. Zvornik, juli 1943. 1. novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. »Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivnika, uvek je bio na oprezi.«[12] William Deakin, član britanske vojne misije pri NOVJ Tokom bitke na Sutjesci, Koča je našao slabu tačku u nemačkom obruču i doprineo spašavanju partizanske glavnine.[12] 9. i 10. juna 1943. godine njegova Prva proleterska divizija je, uz velike gubitke, probila obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, te 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ. Peko Dapčević je rekao Titu da moraju za Kočom, jer ako ne pođu odmah, probijaće se istim putem pod težim uslovima.[9] Iako je ostalima omogućio izlaz iz krajnje teške pozicije, Koča je posle proboja kritikovan, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Govorilo se da je Prva proleterska `pobegla` i ostavila druge jedinice i Vrhovnog komandanta. Vrhovni komandant nije usvojio predlog da se pohvali Prva proleterska koja je izvršila prodor. S druge strane, komandant 369. divizije smenio je komandanta borbene grupe majora Henea, čije je jedinice razbio Koča.[12] Vrhovni komandant Tito je, 10. avgusta 1943. godine, svojim najvišim komandantima dodelio oficirske činove. Kosta Nađ, Peko Dapčević i Koča Popović su tada postali pukovnici, a desetak dana kasnije generali. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa NOVJ i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. 1. novembra 1943. godine je, zbog posebnih zasluga na ratištu, unapređen u čin general-lajtnanta. Koča Popović ponovo u Srbiji, 1. 9. 1944. Konstantin Popović je jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO Srbije. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućom bitkom za njeno oslobođenje. I pored njegove ključne uloge u borbama za oslobođenje Srbije, neki ga smatraju odgovornim za savezničko bombardovanje nemačkih položaja u Leskovcu, koje je izazvalo ogromne civilne žrtve.[13] Neko vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i: general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar Armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba Armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Tokom Narodnooslobodilačke borbe, uvek je bio član najviših političkih predstavništava nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Razdoblje SFRJ Glavni članci: SFRJ, Pokret nesvrstanih, i Čistka liberala u Srbiji „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.“[1] Nakon rata, bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Nakon rezolucije Informbiroa i pogibije dotadašnjeg načelnika generalštaba Arsa Jovanovića, Koča Popović je 1948. postao načelnik Generalštaba JNA sa činom general-lajtnanta, a kasnije i general-pukovnika. Kao Načelnik Generalštaba poduzeo je pregovore sa zapadnim silama oko modernizacije vojske tokom sukoba sa SSSR-om.[14] Imao je značajnu ulogu u američkom naoružavanju Jugoslavije. Otišao je u Vašington, Pentagon, razgovarao sa američkim generalima, šefom CIA... Posredno je vezao Jugoslaviju za NATO pakt, Balkanskim paktom sa Grčkom i Turskom, radi osiguranja od sovjetske intervencije.[9] Koča Popović na čelu jugoslovenske delegacije na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. 23. decembra 1951. godine, objeležavana je desetogodišnjica formiranja Prve proleterske brigade. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dijeljeni su ordeni. Među 282 nova nosioca ordena Narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici Prve proleterske brigade dočekali su Vrhovnog komandanta ispred Doma Garde u Topčideru povicima: „Koču za heroja! Koču za heroja!“. Tada je Tito, opominjući okupljene, rekao: `Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće...`[15] Koča je na položaju Načelnika Generalštaba JNA ostao do 27. januara 1953. kada je svoju dužnost prepustio još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. 27. aprila 1953. je preveden u rezervu. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. 27. novembra 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. »Koča je bio čovek izvan serije, imao je krug ljudi sa kojima je bio blizak, bio je neobično duhovit čovek, čovek opasne ironije, prezirao je glupost i nije je opraštao, uvek je bio u stanju da, na neki način, to stavi do znanja, naročito ako mu se činilo da je njegov sagovornik još i pretenciozan.«[1] Latinka Perović o Koči Popoviću Od januara 1953. do 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i sekretar za inostrane poslove SFRJ. U tom periodu Jugoslavija je izgradila svoju spoljnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije i postala vodilja međunarodne saradnje i politike nesvrstanosti.[10] Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u UN-u i zalaganjem za principe miroljubive koegzistencije značajno je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu.[10] Koča Popović, šef diplomatije, prima odlikovanje od Haile Selasija. Koča se zalagao za iskorake u pogledu demokratije.[9] Posle uklanjanja Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. prihvatio dužnost potpredsednika Republike, postavši simbol opšte liberalizacije društvenog života i slabljenja ideoloških stega.[10] Kako je video da je funkcija formalna, i da nema nekog uticaja, povukao se već naredne 1967. godine.[1] Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Desetom Kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982. godine. Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke `liberala` u Srbiji. On je podržavao politiku koju je vodilo tadašnje uže partijsko rukovodstvo Srbije, takozvani liberali.[9] Proskribovanim liberalima (Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac) je pružio veliku podršku. Oni su bili izloženi žestokoj kampanji kao antititoisti, sovjetofobi, i slično. Koča je zajedno sa njima dao ostavku na sve funkcije[1], čime se faktički razišao sa Titom.[9] 1973. godine na Tjentištu se obeležavala 30. godišnjica bitke na Sutjesci, čemu su prisustvovale mnoge zvanice iz zemlje i inostranstva. Koča nije bio pozvan, zbog svog političkog istupanja na strani smenjenog srpskog rukovodstva.[16] Koča je došao svojim `spačekom`, smestio se u vojne šatore sa bivšim borcima, i otišao sledećeg jutra.[9] Koča ja iskazao poslednju počast Vrhovnom komandantu Titu na sahrani, kao jedan od odabranih saradnika koji su nosili njegov kovčeg.[10] Ubrzo nakon Titove smrti izbile su demonstracije na Kosovu 1981. godine, koje su pratila masovna hapšenja i suđenja Albancima. Koča je smatrao da je sloboda drugih neodvojiva od sopstvene slobode i govorio da Albanci mogu biti državljani Jugoslavije, ali ne mogu biti srpski podanici.[1] Za života bio dva puta oženjen, najpre sa Verom Bakotić, a posle rata sa Lepom Perović, provoborkinjom iz Banjaluke. Dece nije imao. Raspad SFRJ Glavni članak: Raspad SFRJ Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik društvene svesti. Bosnu pokušavaju da raščereče, raščupaju. Bosna je veoma važna tačka za budućnost Jugoslavije.[17] Grob Koče Popovića u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Koča Popović je, u dubokoj starosti, ponovo izašao u javnost uoči raspada SFRJ, kako bi delovao na ublaženje i mirno rešenje jugoslovenske krize. Koča je Jugoslaviju razumevao kosmopolitski, a sve te nacionalne borbe za njega su bile `sitne plemenske borbe` (Perović).[1] Nakon Miloševićevog neuspelog `mitinga istine` u Sloveniji, Koča je kritikovao anti-slovenačko pisanje beogradske Politike rečima: Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana. – [18] Konstantin Popović je smatrao da “politika koja nas je bacila u nacionalistička razračunavanja nije uvezeno zlo, već je ona naše ogledalo i naša najrazornija žica”.[18] On je govorio da se paralele između Miloševića i Tuđmana “prepoznaju po tome što veruju u silu i propagandu, a neistomišljenike teško podnose.”[18] Koča je pred rat bez iluzija govorio: “U ovom trenutku ne vidim ni jedan uverljiv razlog da verujem u miran rasplet.` Dopuštao je mogućnost da hrvatski i srpski nacionalistički lideri dođu do kompromisa, ali ne na račun trećih, tj. “da Bosna plati ceh”. Jasno je uviđao da glavni centri moći sve više zavise od `rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko.”[18] Do kraja života živeo je u Beogradu, gde je i umro 20. oktobra 1992. godine. Poslednja želja mu je bila da na odru, ispred krematorijuma, bude sam, da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita.[15] Svoju imovinu, koja se sastojala od spisa, beležaka, dokumenata, fotografija, radne sobe, velike biblioteke i kolekcije gramofonskih ploča, zaveštao je kao legat Arhivu Beograda.[19] Od 2005. godine, Kočin legat dostupan je istraživačima. Književni rad Korice knjige `Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog` (1931), značajno delo srpskog nadrealizma. Koča Popović je objavio mnoštvo nadrealističkih spisa i članaka između dva rata, među kojima: Odlomci ulice Prodana sudbina, 1930. Pohvala osrednjosti, 1930. U tom periodu je sa Markom Ristićem objavio jedno od najznačajnijih programskih spisa srpskog nadrealizma: Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, 1931. U međuratnom periodu je takođe pisao protiv rastućeg fašizma: Uloga fašizma u savremenom društvenom zbivanju, `Naša stvarnost`, novembra-decembar 1936. U vreme sukoba na književnoj ljevici piše odgovor na Krležin Dijalektički antibarbarus: Ratni ciljevi dijalektičkog antibarbarusa, 1940. Nakon drugog svetskog rata, napisao je više knjiga ratne tematike, među kojima su najznačajnije: Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade, 1946. Revision du Marxisme-Leninisme au sujet de la guerre de liberation en Yougoslavie, 1949. Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije, 1949. Beleške uz ratovanje, 1988. Odlikovanja Odlikovan je brojnim visokim jugoslovenskim i stranim odlikovanjima: Ordenom slobode, Ordenom ratne zastave, Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem (dva puta), Ordenom za hrabrost, Ordenom narodnog oslobođenja prvog reda i Ordenom Suvorova prvog i drugog reda. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine, a Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Manja okrznuca spolja, odlicno ocuvana, bez posvete. Mir-Jam Milica Jakovljević (Mir-Jam) Po mnogo čemu ovo je možda najbolji roman Mir-Jam... Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju. Svaki njen roman je na svoj način poučan, jer jasno pokazuje razliku izmedju dobrog i lošeg i daje moralnu pouku, pre svega namenjenu mladim devojkama. Nepravedno zaboravljena, skrajnuta na margine književnosti, Mir-Jam danas doživljava renesansu i zasluženo pleni duše hiljada čitalaca. Lični podaci Puno ime Milica Jakovljević Datum rođenja 22. april 1887. Mesto rođenja Jagodina, Kraljevina Srbija Datum smrti 22. decembar 1952. (65 god.) Mesto smrti Beograd, FNRJ Obrazovanje Viša ženska škola u Beogradu Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991). Biografija Milica Jakovljević rođena je u Jagodini, u velikoj porodici Jakova Jaše Jakovljevića, državnog činovnika. Jakov Jakovljević bio je udovac sa osmoro dece. Kako je deci bila potrebna majka ili zamena za majku, rođaci i prijatelji su mu savetovali da se oženi izvesnom Simkom, udovicom bez dece. U to vreme, kada u braku nije bilo dece, smatralo se da je ženina krivica, pa ako Simka nije imala dece do sada, neće ih imati ni u ubuduće. Ali već posle prve godine braka Simka Jakovljević rodila je kći Milicu. Kako su se državni činovnici često, zbog potrebe službe, selili iz mesta u mesto, Simka je tri godine kasnije, 1890. u Knjaževcu rodila sina Stevana, a u Kragujevcu najmlađu ćerku Zoru. Stevan Jakovljević, brat Milice Jakovljević, takođe je postao poznati srpski pisac, autor prvog srpskog bestselera „Srpska trilogija”.[1][2] Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila „lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu”. Govorila je ruski i francuski jezik.[3] Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.[4] Detinjstvo i mladost Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Završila je Višu žensku školu u Beogradu,[5] gde se školovala za učiteljicu. Od 1906. do 1919. godine radila kao seoska učiteljica.[6][7] Prvu službu dobila je u selu Krivi Vir, ispod Rtnja.[3] Novinarska karijera Posle Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u dnevnim novinama „Novosti”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Prema sopstvenim rečima (u pismu upućenom Udruženju novinara Srbije) Milica Jakovljević započela je novinarsku karijeru 1. juna 1921. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. godine. Prvih 5 godina provela je u „Novostima” a narednih 15 u „Nedeljnim ilustracijama”.[7] Pod okupacijom, koju je provela na ivici siromaštva i bede, Milica Jakovljević je 1941. godine odbila poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima „Novo vreme` i „Obnova`, pod izgovorom da je umorna i stara, kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu.[7][2] Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, pokušala je da nastavi novinarsku karijeru u „Glasu` koji je posle ilegalnog ratnog perioda (od 1942), nastavio izlaženje u oslobođenom Beogradu 7. novembra 1944. Uoči Aprilskog rata Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, Udruženje novinara Srbije imalo je 264 člana, među kojima je bilo svega 12 žena. Drugi svetski rat je prepolovio članstvo. Ništa bolje nisu prošle ni njegove članice. Tri nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo ih je pet obnovilo članstvo 1945. godine, među njima i Milica Jakovljević.[7] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[6] Posleratne godine Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji šest meseci bude nezaposlen gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u „Glasu`. Od pet novinarki ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki novinarski napor, koji u tadašnjim uslovima („nema odmora dok traje obnova`) nije imao ograničene ni normu ni vreme. Udruženje je 1945. godine izbrisalo iz članstva 22 novinara. Među njima je izbrisana i Mir-Jam. Po okrutnom slovu pravila, brisana je iz članstva Udruženja 14. decembra 1945. godine.[7] Legendarna Mir-Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli. Na sednici Saveza književnika Jugoslavije Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: „Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam”. Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je „prekid” nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.[2] Uprkos izrazima lojalnosti i svom angažovanju u novoj vlasti Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Uspeo je samo da joj obezbedi malu penziju. Posle rata, do kraja života, živela je vrlo bedno. Nova vlast odbacila ju je bez zvaničnog objašnjenja.[1] „Rehabilitovana” je tek 1972. postavljanjem predstave „Ranjeni orao” po njenom romanu na scenu Ateljea 212.[2] Godine 1972. rodbinu, koja je mislila da ima autorska prava, iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala „anđelu čuvaru” Veselinoviću jer joj je „dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.[2] Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra, okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.[4] Za razliku od Džejn Ostin, sa kojom su je svojevremeno poredili, a čija je kuća pretvorena u muzej posvećen ovoj spisateljici, kuća u Molerovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Milica Jakovljević živela, umrla, ali i napisala sva svoja dela, srušena je. Nigde nema njene spomen ploče, njene biste, niti ulice sa njenim imenom.[8] Književni rad Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala (`književni plićaci... bez imalo duha`[9]). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.[6] Godine 1939. odvažila se da napiše i pozorišnu dramu „Tamo daleko”, koja je, sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi, trijumfalno izvedena.[8] Bila je najpopularnija i najčitanija spisateljica u Kraljevini Jugoslaviji ali je posle oslobođenja odbačena, bez zvaničnog objašnjenja. Nije bila jedina, ali mnogi su se prilagodili novom poretku i „stvaranju novog čoveka”. Ona nije, iako je imala vremena da to uradi.[1] Feminističko angažovanje Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola. Izdvojila se tekstom „Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna svako umeće.[10] Dela Romani Ranjeni orao To je bilo jedne noći na Jadranu Nepobedivo srce Otmica muškarca Greh njene majke U slovenačkim gorama Samac u braku Mala supruga Izdanci Šumadije, autobiografski roman Zbirke pripovedaka Dama u plavom Devojka sa zelenim očima Časna reč muškarca Sve one vole ljubav Pozorišni komadi Tamo daleko Emancipovana porodica[11] Ekranizovani romani Brod plovi za Šangaj (TV film prema romanu „Samac u braku”, 1991.) Ranjeni orao (TV serija, 2008.) Ranjeni orao (film, 2009.) Greh njene majke (TV serija, 2009-10.) Nepobedivo srce (TV serija, 2011-12.) Kad ljubav zakasni (film prema romanu „Samac u braku”, 2014.) Samac u braku (TV serija, 2014.) Jedne letnje noći (TV serija, 2015.) Otmica muškarca (TV serija, 2018.) Mala supruga (TV serija, 2022.) Pozorišne predstave Tamo daleko (1939) Ranjeni orao (Atelje 212, 1972)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Memoarski i politički eseji Dušan Čkrebić (Niš, 7. avgust 1927 — Beograd, 7. april 2022) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SR Srbije i SFR Jugoslavije. U periodu od 1984. do 1986. obavljao je dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije, a u periodu pre toga nalazio se i na funkcijama predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, od 1974 do 1978, Skupštine SR Srbije, od 1978. do 1982. i Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, od 1982. do 1984. godine. Biografija Rođen je 7. avgusta 1927. godine u Nišu, u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je bio obućar, a majka domaćica. Osnovnu školu pohađao je u Vrnjačkoj Banji i Kragujevcu. U Kragujevac iz Vrnjačke Banje doselio se u jesen 1937. godine. Bio je đak Kragujevačke gimnazije i u njoj je maturirao 1947. godine. Učestvovao je kao dobrovoljac na Sremskom frontu, kao i u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, u Trećem kragujevačkom bataljonu Prve proleterske udarne brigade. Iz rata se vratio odlikovan Ordenom za hrabrost i oficirskim činom. Imao je čin rezervnog majora JNA.[1] Studije aeronautike počeo je 1947. u Sovjetskom Savezu na Moskovskom avijacionom institutu (MAI), kao stipendista jugoslovenske vlade. U leto 1948, zbog Rezolucije Informbiroa, prekinuo je studije u Moskvi i nastavio ih iste godine u jesen u Beogradu. Diplomirao je juna 1953. na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Uža struka mu je elektro-energetika. Radio je kao diplomirani elektroinženjer-energetičar u Vojnom vazduhoplovnom institutu u Žarkovu, kako na održavanju elektromotornog pogona, tako i na automatskoj regulaciji aerodinamičkih tunela u povoju. Bio je direktor tehničke službe održavanja u Koksari u Lukavcu, NR BiH. Izabran je za generalnog direktora „Fabrike sode” u Lukavcu u jesen 1958. godine. U ovim fabrikama radio na pripremama za gradnju fabrike azotnih đubriva u Koksari i fabrike cementa u Fabrici sode. Obe ove fabrike su u međuvremenu izgrađene i uspešno posluju. Bio je kao stipendista Ujedinjenih nacija na usavršavanju i specijalizaciji u termoelektranama velikih kapaciteta u sistemu RWE (Rajnsko-Vestfalske elektrane) u Zapadnoj Nemačkoj, kao i u fabrikama sa sinhronim elektromotornim pogonima velikih snaga, i proučavao njihov uticaj na elektroenergetsku mrežu. Položio je državni ispit za ovlašćenog diplomiranog inženjera elektrotehnike.[2] U Socijalističkoj Republici Srbiji bio je podsekretar u Republičkom sekretarijatu za privredu, pri čemu se posebno bavio energetskim razvojem SR Srbije. Bio je predsednik Privredne komore Srbije. Predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije je bio u periodu 1974—1978, a u periodu 1978—1982. i predsednik Skupštine SR Srbije.[3] U vreme njegovog mandata, izgrađen je autoput Beograd—Batočina (115km), završena je izgradnja pruge Beograd—Bar i Čačak—Požega, okončani su radovi na kanalu Dunav—Tisa—Dunav, osnovan je Univerzitet u Kragujevcu i Pedagoško-tehnički fakultet u Čačku, u Beogradu je izgrađen Sava centar. Otpočela je izgradnja Kliničkog centra Srbije u Beogradu, doneta je odluka za početak izgradnje TE NIKOLA TESLA B, snage 2 x 620 MW, i HE ĐERDAP II, puštena je u rad satelitska stanica u Prilikama, kod Ivanjice, izgrađen most na Dunavu Smederevo—Kovin i most na Moravi na putu za Požarevac, otvoren je u Kolubarskom ugljenom basenu ugljenokop Tamnava. Bio je izabran za predsednika Centralnog komiteta SK Srbije za period 1982—1984, a predsednika Predsedništva SR Srbije 1984—1986. godine. Bio je član Centralnog komiteta SKJ od 1982. do 1990, a Predsedništva CK SKJ od 1982. do 1984. i od 1986. do juna 1990. godine. Nakon promene vlasti u Srbiji, u jesen 1987. bio je član Predsedništva CK SKJ. Na 17. sednici CK SKJ oktobra 1988. na nestatutarnom glasanju o poverenju članovima Predsedništva koje je organizovao Stipe Šuvar, jedino njemu nije izglasano poverenje, a što je potom potaklo Vasila Tupurkovskog da to objasni delovanjem, tzv. neprincipijelne koalicije u CK SKJ. On je podneo ostavku, ali je na intervenciju Slobodana Miloševića povukao. U vreme dok je bio predsednik Predsedništva SR Srbije, juna 1984, potpisao je akt o odobrenju nastavka gradnje hrama Svetog Save u Beogradu. Zbog politike koju je vodio Milošević, razišao se sa njim sredinom 1990, kada je ovaj bio u zenitu svoje političke popularnosti, i od tada nije učestvovao u političkom životu.[3] Bavio se, po odlasku u penziju juna 1990. godine, memoaristikom, publicistikom, savremenom političkom istorijom i sarađivao u političkim i kulturnim časopisima.[3] Preminuo je 7. aprila 2022. godine u Beogradu, u 95. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Veljko Petrović PripovetkeMeki povezHumoristička biblioteka JežaO autoruВељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884[1] — Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник и академик.[2] Петровић је био председник Матице српске, председник Српске књижевне задруге и председник Удружења књижевника Србије.БиографијаЊегов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[3]Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[4] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.Као младић Петровић пише о изразитој апатији код српске омладине и народа у Сомбору, за коју каже да вегетира и мало шта зна о Србима из других крајева, као и да масовно користе мађаризме.[5]У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник загребачког „Србобрана“ Светозар Прибићевић обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[6] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[7] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[8] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.Вељко Петровић је 1928. године постао потпредседник београдског Пен-клуба.[9] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [10] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је марта 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена".[11] Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[12] У јануару 1938. постављен је за програмског директора Београдске радио станице.[13]За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.КњижевностVeljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpgНа књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),„Померене савести“, десет приповедака (1922),„Три приповетке“ (1922),„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.6/11

Veljko Petrović PripovetkeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruВељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884[1] — Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник и академик.[2] Петровић је био председник Матице српске, председник Српске књижевне задруге и председник Удружења књижевника Србије.БиографијаЊегов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[3]Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[4] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.Као младић Петровић пише о изразитој апатији код српске омладине и народа у Сомбору, за коју каже да вегетира и мало шта зна о Србима из других крајева, као и да масовно користе мађаризме.[5]У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник загребачког „Србобрана“ Светозар Прибићевић обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[6] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[7] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[8] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.Вељко Петровић је 1928. године постао потпредседник београдског Пен-клуба.[9] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [10] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је марта 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена".[11] Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[12] У јануару 1938. постављен је за програмског директора Београдске радио станице.[13]За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.КњижевностVeljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpgНа књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),„Померене савести“, десет приповедака (1922),„Три приповетке“ (1922),„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.9/8

Veljko Petrović PripovetkeKnjiga 2Tvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruВељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884[1] — Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник и академик.[2] Петровић је био председник Матице српске, председник Српске књижевне задруге и председник Удружења књижевника Србије.БиографијаЊегов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[3]Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[4] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.Као младић Петровић пише о изразитој апатији код српске омладине и народа у Сомбору, за коју каже да вегетира и мало шта зна о Србима из других крајева, као и да масовно користе мађаризме.[5]У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник загребачког „Србобрана“ Светозар Прибићевић обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[6] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[7] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[8] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.Вељко Петровић је 1928. године постао потпредседник београдског Пен-клуба.[9] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [10] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је марта 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена".[11] Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[12] У јануару 1938. постављен је за програмског директора Београдске радио станице.[13]За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.КњижевностVeljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpgНа књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),„Померене савести“, десет приповедака (1922),„Три приповетке“ (1922),„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.9/2

Veljko Petrović PripovetkeKnjiga 2Tvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruВељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884[1] — Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник и академик.[2] Петровић је био председник Матице српске, председник Српске књижевне задруге и председник Удружења књижевника Србије.БиографијаЊегов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[3]Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[4] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.Као младић Петровић пише о изразитој апатији код српске омладине и народа у Сомбору, за коју каже да вегетира и мало шта зна о Србима из других крајева, као и да масовно користе мађаризме.[5]У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник загребачког „Србобрана“ Светозар Прибићевић обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[6] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[7] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[8] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.Вељко Петровић је 1928. године постао потпредседник београдског Пен-клуба.[9] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [10] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је марта 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена".[11] Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[12] У јануару 1938. постављен је за програмског директора Београдске радио станице.[13]За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.КњижевностVeljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpgНа књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),„Померене савести“, десет приповедака (1922),„Три приповетке“ (1922),„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.9/2

Veljko Petrović PripovetkeMeki povezHumoristička biblioteka JežaO autoruВељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884[1] — Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник и академик.[2] Петровић је био председник Матице српске, председник Српске књижевне задруге и председник Удружења књижевника Србије.БиографијаЊегов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[3]Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[4] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.Као младић Петровић пише о изразитој апатији код српске омладине и народа у Сомбору, за коју каже да вегетира и мало шта зна о Србима из других крајева, као и да масовно користе мађаризме.[5]У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник загребачког „Србобрана“ Светозар Прибићевић обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[6] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[7] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[8] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.Вељко Петровић је 1928. године постао потпредседник београдског Пен-клуба.[9] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [10] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је марта 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена".[11] Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[12] У јануару 1938. постављен је за програмског директора Београдске радио станице.[13]За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.КњижевностVeljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpgНа књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:“Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),„Померене савести“, десет приповедака (1922),„Три приповетке“ (1922),„Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.6/11

Odlično očuvana, bez pisanja po knjizi Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 - 296 страница Наслов Branko Krsmanović: život i delo Аутори Dragomir Bodić, Miloje Grbović, Nikola Korbutovski Издавач Opštinski odbor SUBNOR-a, 1981 Дужина 296 страница Бранко Крсмановић (Доња Мутница, код Параћина, 3. октобар 1915 — Космај, 8. август 1941) био је револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Студирао је агрономију у Прагу, где се дружио са југословенским студентима, који су припадали омладинском револуционарном покрету и преко њих се заинтересовао за комунистичке идеје. У јесен 1936. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а јануара 1937. године, заједно са групом југословенских студената из Прага, је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је стекао чин капетана и налазио се на разним одговорним дужностима у 129. интернационалној бригади. Јануара 1939. године је поломио ногу, па је с групом рањеника био пребачен на лечење у Француску. Након оздрављења, Бранко је био затворен у концентрационим логорима, које су француске власти формирале у лето 1939. године за шпанске добровољце. Почетком 1941. године је успео да се врати у Југославију, али је одмах био ухапшен. Након месец дана је био протеран у Параћин, где је био под полицијским надзором. Након окупације Југославије, маја 1941. године постао је члан Војног комитета при Покрајинском комитету КПЈ за Србију. Активно је радио на организовању устанка, обилазећи многа места у Поморављу. Крајем јуна 1941. постао је члан Штаба НОП одреда Србије и учествовао је у формирању првих партизанских одреда у Србији. Почетком августа 1941. године налазио се у Штабу Космајског партизанског одреда. Непосредно пред полазак за Ваљево, 8. августа 1941. године на Космају га је затекла једна од првих окупаторских операција против устаничких снага, у којој је погинуо заједно са Миливојем Радосављевићем. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Биографија Детињство и младост Рођен је 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина.[1] Потицао је из богате земљорадничке породице, а његови родитељи Драгутин и Вела Крсмановић имали су још двоје старије деце — сина Чедомира и ћерку Наталију. До поласка у основну школу Бранко је највише времена проводио са бабом Живком, пошто су његови родитељи били заузети радовима на великом имању. Кућа Крсмановића у Доњој Мутници утврђена је као споменик културе. Године 1921. пошао је у родном месту у основну школу и ту је завршио два разреда, пошто се породица 1923. године преселила у Параћин, где су његови родитељи отворили кафану. Ту је завршио основну школу и 1925. године уписао четвороразредну гимназију „Вук Караџић“. Бранко је припадао последњој генерацији ученика ове гимназије, јер је по његовом завршетку четвртог разреда, 1929. године гимназија у Параћину била угашена, а њен рад је обновљен тек 1935. године.[2] Даље школовање наставио је у гимназији у Јагодини, где је завршио пети разред, а потом је прешао у гимназију у Ћуприји, где је завршио шести и седми разред. Још у нижим разредима гимназије Бранко се посветио писању песама, углавном љубавног и социјалног садржаја, а био је активан и у литерарној дружини „Омладинац“, која се налазила под утицајем тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније у вишим разредима гимназије Бранко је почео да чита дела Светозара Марковића, Максима Горког, Николаја Чернишевског, Џека Лондона, као и стихове Владимира Мајаковског и Косте Абрашевића.[2][3] У току седмог разреда гимназије написао је приповетку „Социјалист“, у којој је оживео сећања свог стрица Тодора, који је током боравка у Француској припадао социјалистима. Писање ове приповетке узнемирило је наставнике, јер је у то време владала велика борба против појаве „комунизма“ у школству. Такође, Бранко је учествовао у формирању омладинског друштва „Скаутски стег“, које је било нека врста против теже режимској соколској организацији. Ово друштво се веома брзо проширило на радничку и занатлијску омладину. Све ово је изазвало нетрпељивост једног дела професора према Бранку и он није успео да заврши осми разред гимназије. Када је септембра 1933. године поново уписао осми разред, школској управи је стигло анонимно писмо у коме је писало да се Бранко залаже за антидржавне идеје и да се дружи с комунистима, па је због свега овога био приморан да се испише из ове гимназије и пређе у гимназију у Књажевцу.[2] Током боравка у Књажевцу, Бранко је поред учења, наставио са друштвеним радом. Био је активан у литерарној дружини и скаутској организацији. Такође, током боравка у Књажевцу, Бранко је доживео и своју прву велику љубав са Вером Миленковић, студенткињом Правног факултета. Бранко је од Вере добио сазнања о активном револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету и борби студената за своја права. После завршене матуре, Бранко се вратио кући у Параћин са размишљањима о свом будућем студирању. Неколико дана боравио је у Скопљу, у посети сестри Наталији, а након повратка кући, определио се за студије агрономије, јер је имао велику љубав према селу и пољопривреди. Пошто је желео да студира у новој средини, одлучио се за Прашки универзитет.[2] Студије у Прагу У Прагу, главном граду у то време по демократском поретку познате Чехословачке, налазило се око 350 студената из Југославије. Разлози југословенских студената за одлазак у Праг били су разни, али су најчешће преовлађивала три — са завршеном средњом школом нису се могли уписати ни на један од Универзитета у Краљевини Југославији; студије музике и сликарства у Прагу су тада држали веома познати и признати професори и многим студентима је због припадности револуционарном покрету било онемогућено или отежано школовање у земљи. Бранко је у Прагу 1934. године уписао агрономију и студирао је на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета. Становао је у студентском дому „Александров колеџ“, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Бранко је био у истој соби са Вељком Влаховићем, такође студентом технике и касније познатим југословенским револуционаром. Међу југословенским студентима, с којима се Бранко дружио истичу се — Ратко Павловић Ћићко, Лазар Удовички, Ахмет Фетахагић, Милан Вукић, Мехо Куртагић, као и Иво Вејвода и његова сестра Вера Вејвода, са којом је Бранко био у љубавној вези.[4] Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје — Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, непознати борац, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе — Славко Чолић, Вељко Влаховић, непознати борац и Бранко Крсмановић. По доласку у Праг, Бранко је велики труд уложио да што пре савлада чешки језик, а потом се веома активно укључио у студентски друштвени живот. Био је члан Друштва југословенских пољопривредних техничара, које је једно од првих подигло глас против прописа у Југославији, који су забрањивали ученицима средњих школа да уписују факултете, јер је ова одредба дискриминисала велики број сиромашних ученика, који нису имали пара за студирање у иностранству. Често је навраћао у студентски дом „Страховка”, где се дружио са студентима који су били чланови Академског друштва „Матија Губец”, које је окупљало студенте из Југославије. Чланови овог друштва држали су предавања из историје социјализма, дијалектичког и историјског материјализма, а поред тога они су дискутовали и о актуелним политичким питањима у Југославији и свету, па се Бранко под њиховим утицајем, прикључио групи револуционарних студената.[4] Нако завршетка прве године студија, у лето 1935. године Бранко је распуст провео у Параћину у посети родитељима. Тада је обишао своје другове из Параћина, Ћуприје и Јагодине и са њима причао о Прагу, његовој историји и лепоти, о слободарским идејама грађана и дружењу с њима, а нарочито о револуционарном раду југословенских студената у Прагу, њиховим клубовима и удружењима, као и о забрањеним књигама до којих се у Чехословачкој лакше долазило. На путу за Праг, септембра 1935. године неколико дана се задржао у Београду, а потом је са групом другова, такође студената, бродом отпловио до Братиславе одакле је отишао у Праг. На почетку нове школске године, октобра 1935. године Бранко је био један од првих потписника Прогласа југословенских студената у Чехословачкој упућеног студентима у Југославији. Истог месеца у Академском дому је био одржан велики збор југословенских студената у Прагу на коме су се они изјаснили за демократску Југославију. Међу говорницима на овом збору био је и Бранко Крсмановић.[4] На Свестудентској скупштини југословенских друштава у Прагу, одржаној 14. фебруара 1936. године донета је Резолуција која је била упућена Министарству просвете Краљевине Југославије. У овој Резолуцији прашки студенти су подржали револуционарне студенте Београдског универзитета у борби за њихове захтеве и права. У току лета 1936. године, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Бранкови другови Вељко Влаховић и Ратко Павловић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”, а септембра исте године Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар. На годишњој скупштини Академског друштва „Југославија“, које је још 1914. године основао књижевник Јован Скерлић и које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, одржаној почетком октобра 1936. године изабран је нови Управни одбор чији је председник био Ратко Павловић Ћићко, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић. Такође, Бранко је био изабран и за председника студентске самоуправе у студентском дому „Александров колеџ“, где се залагао за већа студентска права.[4] У јесен 1936. године, на предлог Вељка Влаховића, Бранко је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У то време, југословенски студенти-комунисти у Прагу су имали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Александар колеџа” — Вељко Влаховић, Лазар Удовички, Марко Спахић, Бранко Крсмановић и Ратко Павловић, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. Након пријема у КПЈ, Бранко је почео озбиљније да проучава марксистичку литературу, у чему су му значајно помагали Вељко и Ратко. Иако су студенти комунисти у Прагу били у много бољем положају, него студенти комунисти у Југославији, њиховом политичком деловању је главна сметња била чешка полиција, која је због сталних захтева југословенских власти и Југословенског посланства у Прагу, често претресала собе и држала под присмотром известан број студената из Југославије. Једном приликом, када је чешка полиција код студента Ивана Јакшића пронашла партијски материјал, који је био намењен за штампање у листу „Пролетер“, органу ЦК КП Југославије, чија се техника од 1934. године налазила у Прагу, било је приведено 36 студената, међу којима је био и Бранко.[4] Пут за Шпанију Бранко Крсмановић и Вељко Влаховић у Шпанији 1937. године. Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је убрзо прерасла у грађански рат. Генерал Франциско Франко, уз помоћ војске и фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке, новембра 1936. године је кренуо на Мадрид. За то време Уједињено Краљевство и Француска су се држали по страни, не желећи да изазивају немачког канцелара Адолфа Хитлера. Шпанска република се тешко борила са фашистичком побуном, па је њена влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. године у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.[5] Бранко и његови другови пратили су са интересовањем дешавања у Шпанији и одлучили су да се одазову позиву шпанске владе и ЦК КПЈ и да учествују у борби против фашизма. Након Титовог чланка у „Пролетеру”, децембра 1936. године они су се обратили ЦК КПЈ са жељом да се прикључе борби шпанског народа. Након сагласности руководства КПЈ, у Прагу је отпочела акција за добровољни одлазак југословенских студената у Шпанију, којом су руководили Вељко Влаховић и Ратко Павловић. Иако је велики део јавности у Чехословачкој био отворено на страни шпанског народа, прикупљање добровољаца за одлазак у Шпанију се строго кажњавао. Такође, забрана одласка добровољаца је важила и у другим европским земљама укључујући Француску, преко које се морало проћи на путу ка Шпанији. Пошто је предстојећи пут био веома дуг и опасан, руководиоци акције су знали да се мора добро испланирати. Главни део агитације изведен је за време заједничког одмора на Крконошама, од 20. до 30. децембра, коме је присуствовало и око тридесетак југословенских студената из Прага. Пошто је већина учесника одмора, као и део другова из Прага, прихватила позив за одлазак у Шпанију, убрзо је формирана група од 25 људи.[5] У Шпанију су отишли у три групе. Прва група је отишла почетком јануара, за време божићног распуста, а друга најбројнија група, у којој је било њих петнаест — Вељко Влаховић, Ратко Павловић Ћићко, Мирко Ковачевић, Иван Турк, Лазар Латиновић, Илија Енгел, Анђелко Радошевић, Мирко Хорват, Сигберт Бастијанчић, Ахмет Фетахагић, Рудолф Јанхуба, Матија Шипрак, Лазар Удовички, Ратко Вујовић Чоче и Бранко Крсмановић, је отишла 25. јануара. Како не би били сумњиви властима, путовали су преко туристичке агенције, као студентска екскурзија која је ишла за Париз, на студентску изложбу. Новац за путовање су добили из Југославије из фондова КПЈ. Путовање кроз Нацистичка Њемачка је било веома рискантно, јер је Гестапо на свакој станици мотрио на „сумњиве путнике“ који би можда могли путовати у Шпанију. По доласку у Париз, 27. јануара обратили су се „партијској вези” односно Лабуду Кусовцу, који је радио у седишту француских синдиката, где је био центар за добровољце. Током неколико дана, колико су се задржали у Паризу, Бранков друг Вељко Влаховић је написао „Апел југословенској омладини“ у коме их је позвао да се придруже борби шпанског народа. Из Париза су возом кренули за Перпињан, град на југу Француске одакле су се аутобусима пребацили до границе, где су их прихватили припадници Народне републиканске армије.[5] Шпански грађански рат Након доласка у Шпанију, Бранко и његови другови су неколико дана боравили у Фигерасу, градићу на шпанско-француској граници и за то време су изводили војну обуку, пошто већина њих није служила војску и није имала никакво војничко искуство. Након пет дана су пошли за Албасете, где се налазио центар Интернационалних бригада. Тамо су били упућени у оближње село Махору, где је формиран Интернационални батаљон „Георги Димитров“. Убрзо након тога су кренули на фронт у прве борбе, које су вођене у близини Мадрида, на реци Харами, десној притоци реке Тахо. Тешке борбе вођене су од 6. до 28. фебруара 1937. године против Франкових снага које су имале за циљ да пресеку железничку пругу Мадрид—Валенсија и на тај начин с југа опколе Мадрид. Батаљон „Димитров” стигао је на фронт 12. фебруара, а током следећа два дана вођене су најтеже борбе, које су се непрекидно смењивале дању и ноћу. Због јаког напада артиљерије, борци батаљона „Димитров” морали су се повући. Приликом повлачења, била су рањена тројица прашких студената — Мирко Хорват, Ратко Павловић и Вељко Влаховић, који је био тешко рањен и изгубио је ногу.[6] Због храбрости и истицања у првим борбама, Бранко је заједно са Мирком Ковачевићем и Лазаром Латиновићем, почетком априла 1937. године био упућен на двомесечни официрски курс у Посорубију, након кога је добио чин потпоручника Шпанске републиканске армије. Након завршетка курса, јуна 1937. године Бранко и Лазар Латиновић су посетили Вељка Влаховића, који се опорављао у болници у граду Аликанте. Крајем јуна Бранко је био постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена углавном од добровољаца из Југославије, а чији је командант био Бранков друг Мирко Ковачевић. Убрзо потом, батерија је била упућена на мадридски фронт, где је учествовала у операцији заузимања градића Брунете. Ове борбе су биле веома тешке и током њих је одбијено неколико непријатељских противнапада. Од стране партијског комитета Противтенковске батерије, Бранко је као награду за истицање у овим борбама, био предложен за чланство у Комунистичкој партији Шпаније, у коју је примљен 1. августа 1937. године.[7] Након ове операције на мадридском фронту, Бранкова противтенковска батерија је од 24. августа до 6. септембра учествовала Сарагонској бици. Нарочито тешке су биле борбе приликом заузимања града Кинта, а потом борбама код Сарагосе и Белчите. Након ових борби, противтенковска батерија је била повучена на краћи одмор у Сампер де Каланду, где је изводила обуку. Овде су батерију посетили — Божидар Масларић, нови представник ЦК КПЈ у Шпанији, који је ову дужност преузео након погибије Благоја Паровића и Родољуб Чолаковић, члан ЦК КПЈ, кога је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито послао из Париза да обиђе југословенске добровољце.[6] Бранко Крсмановић (седи на столу) са друговима у Шпанији, 1938. године. Када је у октобру 1937. године, Републиканска армија обуставила офанзиву на Сарагосу, Интернационалне бригаде су повучене на одмор, па је Бранкова противтенковска батерија тада скоро два месеца провела у Алманаси и Денију. Боравак у Денију, градићу на Средоземном мору посебно је пријао исцрпљеним борцима. Ово време је поред одмора и опоравка бораца, искоришћено за попуну људством и реорганизацију јединица. Фебруара 1938. године била је формирана 129. интернационална бригада у чији су састав ушли — батаљон „Георги Димитров”, батаљон „Томаш Масарик” и батаљон „Ђуро Ђаковић”, као и југословенска противтенковска батерија. За храбро држање и исказану способност у борбама, Бранко је 12. априла 1938. године био унапређен у чин капетана, а у јуну је био постављен за војног инструктора у 129. интернационалној бригади. Током обављања ове дужности, стално је обилазио јединице, водио бригу о борцима, држао предавања и обучавао војнике.[6] У лето 1938. године био је изабран за секретара бригадног комитета и пребачен у Штаб бригаде. Убрзо потом, бригада је била на краћем одмору, који је Бранко искористио за састанак са свим политичким комесарима батаљона, секретарима батаљонских комитета и руководиоцима бригаде, након чега је одржао Конференцију са свим комунистима из бригаде, којих је било око 200. Бранко је током Конференције одржао говор у коме је указао на рад пете колоне и нагласио да Шпанска република има довољно снаге за отпор и да нема места деморализацији, која је наступила код појединаца након пада Кастељона. Ова Конференција је представљала велики подстрек за даљи политички рад у батаљонима, као и за нове борбе које су биле вођене. Поред обавеза, које је имао у Штабу бригаде, Бранко је често посећивао своје саборце у противтенковској батерији, а неретко је с њима учествовао и у борбама. Средином јула вођена је тешка борба за освајање брда Пења Марка, која је остала упамћена по великим губицима. Ипак Бранку је посебно тешко пала смрт студента Ђоке Ковачевића (1912—1938), који је био политички комесар батаљона „Ђуро Ђаковић” и на чијој је сахрани августа 1938. године одржао опроштајни говор.[6] Средином 1938. године у Друштву народа се водила дискусија око напуштања свих страних трупа из Шпаније. Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија су тада уценили Друштво народа да ће помоћ генералу Франку обуставити, ако се из Шпаније повуку припадници Интернационалних бригада. Влада Шпанске републике је пристала на ове услове и при Друштву народа је била формирана посебна Комисија, која је надгледала повлачење добровољаца. Током септембра и октобра 1938. године са свих фронтова у Шпанији су биле повучене Интернационалне бригаде, а у Барселони је 26. октобра 1938. године направљен величанствен испраћај интербригадистима на коме је говорила Долорес Ибарури легендарна „Ла Пасионарија“. Након повлачења, сви борци Интернационалних бригада су повучени на шпанско-француску границу у близину Фигераса, одакле су чекали да им матичне државе допусте да се врате у земљу. Југословенски добровољци су се углавном налазили у Каталонији, одакле су били били пребачени у градић Љерс, где су се ускоро окупили сви југословенски добровољци из читаве Шпаније.[6] Влада Краљевине Југославије је свим југословенским добровољцима била одузела држављанство и забранила повратак у земљу, па се њихово чекање на повратак у земљу одужио. Током боравка у Љерсу, добровољци су организовали разне курсеве, као и разне секције — певачке, глумачке и др, а затим су припремане и разне приредбе. Деловао је и актив предавача, а предавања је најчешће држао Ратко Павловић Ћићко, мада је међу предавачима био и Бранко Крсмановић. У међувремену, крајем децембра 1938. године, Франкове снаге су извеле јак напад на републиканску армију, у намери да заузму Барселону. Интербригадисти, који су били повучени, с пажњом су пратили догађаје схвативши да је шпанска влада изиграна. Након што је постало евидентно да Немачка и Италија нису испунили договор, постигнут пред Друштвом народа, преостали борци Интернационалних бригада су се поново ставили на располагање Народној републиканској армији. Југословенски добровољци су се такође пријавили за одлазак на фронт, па су половином јануара 1939. године поново били формирани батаљон „Георги Димитров“ и батаљон „Ђуро Ђаковић“. Пошто је међу југословенским добровољцима било доста официра формирана је и посебна Официрска чета, у којој се налазио и Бранко Крсмановић, који се налазио у воду, на чијим челу је био Влајко Беговић.[6] Вод у коме је био Бранко добио је задатак да држи око 400 метара фронта, а пошто је имао мало људи за тако широк фронт, они су се често појављивали на разним местима, како би непријатељ помислио да их има знатно више. Једне ноћи док су патролирали, група у којој је био Бранко је изгубила везу са јединицом. Ходали су по мраку, па се Бранко оклизнуо низ једну оштру литицу, пао у дубоку провалију и сломио ногу.[а] Другови су уз доста напора, савлађујући литицу и ноћ, успели да дођу до Бранка и извуку га. Бранков друг из Прага, Лазар Удовички га је узео на леђа и носио до амбуланте. Тамо му је нога стављена у гипс и пребачен је у болницу, где је остао око месец дана. Фебруара 1939. године једним француским бродом је био пребачен у Марсељ, где је извесно време провео у болници.[6] Боравак у Француској Франкове трупе су 28. марта 1939. године заузеле Мадрид, што је означило крај грађанског рата и тада је велика маса народа, међу којима и око 10.000 бораца Интернационалних бригада, кренула ка шпанско-француској граници. Одмах по преласку границе, Французи су их смештали у сабирне логоре — Сен Сепријен и Аржелс, у којима је тада било смештено око 150.000 људи. Након три месеца, борци Интернационалних бригада су били пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. Након што је Бранко мало прездравио, са ноге му је био скинут гипс и упућен је у логору „Грис”, где се тада налазило око 300 добровољаца из Југославије, које власти Краљевине Југославије нису хтеле да врате назад у земљу, па су били приморани да остану у логору. Они су били смештени у шест барака. Иако у логору, они су наставили са веома живим активностима. Командант свих интербригадиста у овом логору био је Љубо Илић, командант интербригадиста из Југославије био је Франц Розман Стане, а командант дела логора у коме је био Бранко био је Коста Нађ. Такође, у логору је деловао партијски комитет КПЈ, чији је секретар у почетку био Ратко Павловић Ћићко, а потом Иван Гошњак. Постојао је и логорски комитет чији је члан био Бранко Крсмановић. У бараци, у којој је боравио Бранко, имали су један радио преко кога су пратили вести из Београда, Москве и Лондона. Заједно са Мирком Ковачевићем, Лазаром Латиновићем и др Благојем Нешковићем, Бранко је био у групи која је боравак у логору користила за изучавање историје Комунистичке партије Југославије.[9] Бранко са друговима у Шпанији, 1937. године. Стоје Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић, а седе Мирко Ковачевић, Ратко Павловић Ћићко и Брацо Вајс Један број југословенских добровољаца, имао је утицајне рођаке и пријатеље у Југославији, преко којих је могао да добије дозволу за повратак у земљу, али је Комунистичка партија Југославије дала директиву да нико појединачно не напушта логор и да се не враћа у земљу, како би се због већег броја добровољаца у Француској, извршио притисак јавности на власт у Југославији да дозволи повратак свима. Након што је септембра 1939. године у Европи избио Други светски рат, живот у логору је постајао све тежи — дошло је до забрана посета, примања новина и књига, а била је пооштрена и цензура писама. Почетком 1940. године, КПЈ је донела одлуку да се из логора свако извлачи и враћа у земљу како год може. Излазну визу је међу првима у мају 1940. добио др Ђура Мештеровић, а убрзо за њим и Бранко. Док су се они припремали за одлазак изненада једне ноћи, заједно са још десетак логораша, су били пребачени у логор „Верне“. У међувремену Силе Осовине су напале Француску, па је циљ власти био да све логораше за које су поуздано знали да су комунисти, пребаци у логор „Верне“. У овом логору су владали знатно лошији услови у односу на логор „Гирс“, а покушај бекства се кажњавао смрћу.[9] После окупације Француске, јула 1940. године и стварања Вишијевске Француске, на чијој су се територији налазили логори са интербригадистима, попустила је контрола логора и Ђура Мештеровић је први успео да напусти логор и крајем октобра 1940. је дошао у Марсељ. Убрзо за њим, почетком новембра логор су напустили и други интербригадисти, међу којима су били Славко Чолић и Бранко Крсмановић. Недуго потом, Бранков друг из Прага Лазар Латиновић је у Марсељу организовао прихватни центар за југословенске добровољце. Организовао га је уз помоћ власнице једног малог хотела, која је била из Југославије и њене ћерке Нинет. За време боравка у Марсељу, Бранко је покушавао да пронађе начин да се врати у Југославију. Истовремено његова породица упорно је покушавала да га извуче из логора и доведе кући у Параћин. Бранков друг Ратко Павловић, који је априла 1940. успео да се из логора врати у Југославију, посетио је Бранкову породицу и његовог оца Драгутина посаветовао да Бранку пошаље новац и одело. Преко Ивана Герасимовића, конзула Краљевине Југославије у Марсељу, који је био познаник Бранковог оца, успео је да добије пасош, а потом је чекао на италијанску транзитну визу.[9][10] Чекајући на италијанску визу, Бранко је заједно са својим друговима, међу којима су били — Ђура Мештеровић, Драгиша Луковић, Славко Чолић, Владо Ћетковић и други, боравио у хотелу у коме је Лазар Латиновић организовао прихватни центар. Пошто је била дубока јесен, они су најчешће седели у хотелу и разговарали. Такође, били су и партијски активни, пратили су политичку ситуацију у свету, а посебно ситуацији у Француској и Југославији. Партијски руководилац групе у Марсељу, био је Бранко Крсмановић, а након његовог одласка то су били Драгиша Луковић и Лазар Латиновић. Група у Марсељу била је повезана са партијским руководством у Југославији. Крајем јануара 1941. године Бранко је коначно добио италијанску визу, након чега се укрцао на експресни воз Париз—Атина и кренуо у Југославију.[9] Повратак у Југославију Након пет и по година, Бранко се крајем јануара 1941. године, вратио у Југославију. На граничном прелазу између Краљевине Италије и Краљевине Југославије као шпански добровољац био је ухапшен и спроведен у Београд. У затвору Управе града Београда, познатој „Главњачи“ провео је тридесет пет дана. Ислеђивали су га Светозар Вујковић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Управе града Београда и Ђорђе Космајац, полицијски агент. Почетком марта 1941. године био је пуштен и протеран у родни Параћин. Било му је забрањено да напушта Параћин и сваког дана је морао да се јавља у Среско начелство, а касније му је било дозвољено да се јавља само једном недељно. Недуго после Бранковог доласка у Параћин, из Београда је стигло решење у коме је био обавештен да му је као бившем учеснику Шпанског грађанског рата за место сталног боравка одређена Сребреница, у Босни. Спровођење ове одлуке о упућивању у Сребреницу омео је војни пуч од 27. марта и обарање Владе Цветковић—Мачек, као и одлука нове Владе генерала Душана Симовића о пуштању на слободу свих политичких затвореника, који су се налазили у притвору.[10] Фонтана „Слободе” — симбол братства и јединства, налази се испред зграде Општине Параћин. Аутори фонтане, која је откривена 1975. године, су Слободан Стојановић, академски вајар из Параћина и Радослав Прокић, архитекта из Крагујевца. Упркос полицијској забрани кретања ван Параћина и обавезног јављања у полицију, Бранко је наставио са политичким радом. Преко пријатеља, који су имали везе у полицији, набавио је легитимацију с којом је могао слободније да се креће. Повезао се са параћинским комунистима и с њима радио на јачању партијских и скојевских организација на терену Окружног комитета КПЈ за Поморавље, окупљању радничке и средњошколске омладине, стварању нових партијских ћелија и др. Највише је сарађивао са адвокатским приправником Бошком Ђуричићем и професором Миланом Мијалковићем. Бранко је посебно био интересантан младим радницима јер им је причао своја искуства из Шпанског грађанског рата, а највише је сарађивао са радницима Фабрике стакла. Заједно са другим параћинским комунистима, Бранко је био један од организатора демонстрација против потписивања Тројног пакта, 26. и демонстрација подршке војном пучу, 27. марта 1941. године у Параћину. Два дана касније, 29. марта 1941. отишао је у Београд, где је на Чукарици присуствовао саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију, којим је руководио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Овом саветовању, поред чланова Покрајинског комитета КПЈ за Србију, присуствовали су чланови Централног комитета КПЈ који су се налазили у Београду, као и секретари Окружних комитета и чланови Месног комитета КПЈ за Београд. Тада је дата критичка анализа новонастале ситуације и предложено да се ради на јачању антифашистичког фронта за одбрану земље.[10] Убрзо по Бранковом повратку у Параћин, 6. априла 1941. године отпочео је напад Сила Осовине на Краљевину Југославију, а већ 9. априла немачке јединице су ушле у Параћин. Као искусан борац против фашизма, Бранко је одмах по окупацији водио разговоре са параћинским комунистима и упозоравао их на опасности које им прете од фашистичких организација попут „Културбунда”, које су фолксдојчери почели да се организују у Параћину. Многе састанке са члановима и симпатизерима КПЈ, Бранко је одржавао у својој кући. У овом периоду, Бранко је активно сарађивао са Бошком Ђуричићем, Радиславом Никчевићем и Јоцом Милосављевићем, а убрзо након окупације, у Параћин је стигао и Петар Стамболић, инструктор ПК КПЈ за Србију који је био одређен за рад на терену Јагодине и Смедеревске Паланке. Априла 1941. године, Бранко је упознао своју нову девојку — Ружицу Милановић, студенткињу медицине, која је била родом из Јагодине, а обављала је дужност партијске курирке. Први сусрет Бранка и Ружице, догодио се на јагодинској железничкој станици, где је по задатку требало да га сачека. Пошто се нису познавали, знак препознавања је био цвет у реверу. Већ при првом сусрету, осетили су блискост па су се након тога чешће виђали.[11] Припреме за устанак На седници Централног комитета КПЈ одржаној у Загребу, 10. априла 1941. године донета је одлука о формирању Војног комитета чији је задатак био да руководи припремом партијских организација и народа за оружану борбу против окупатора. За председника Војног комитета био је постављен генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, а међу изабраним члановима комитета био је и Бранко Крсмановић. Преко партијских канала, Бранко је био обавештен да се јави Покрајинском комитету КПЈ за Србију, где му је саопштено да је изабран за члана Војног комитета. Ту је сазнао да је Политбиро ЦК КПЈ донео одлуку да се настави са отпором окупатору и да се отпочне припрема за организовање оружаног устанка. Бранко је након тога, почео да ради на окупљању поузданих сарадника, којима је поверавао прве задатке. Један од најпоузданијих Бранкових сарадника био је скојевац Божидар Златковић, који је радио у фабрици штофова. По њему је слао поверљиве поруке Лабуду Ђукићу, Радмили Миљковић, Радиславу Никчевићу и другима. Такође, радио је на организовању ударних група које су се припремале за извршавање ситнијих саботажа и диверзија. На Мајском саветовању ЦК КПЈ, одржаном 4. маја 1941. године у Загребу, донета је одлука да се при свим партијским организацијама формирају Војни комитети, па је при Покрајинском комитету КПЈ за Србију, средином маја 1941. године формиран Војни комитет у који је, поред осталих — Спасенија Цана Бабовић, Сретен Жујовић Црни, Филип Кљајић Фића, ушао и Бранко Крсмановић. Задатак овог комитета био је припрема партијских организација за рад на организовању устанка у шта је спадало прикупљање оружја и друге војне опреме, санитетског материјала, организовање људи и војна обука, као и ширење пропаганде и др.[11][12] Одмах по формирању Војног комитета при ПК КПЈ за Србију, његови чланови су почели да обилазе Окружне комитете КПЈ и одржавају састанке са партијским руководствима, на којима су били формирани окружни војни комитети и одређивани конкретни задаци за организовање устанка. Поред Параћина и Јагодине, Бранко је свој рад проширио и на друга места у Поморављу. Одлазио је у Смедеревску Паланку, где је био повезан са Љубом Ивошевићем, Бранком Јефтићем и Иваном Мукером; у Азању, где је био повезан са Банетом Јелићем; у Јагодини је најчешће сарађивао са Радом Миљковић, Лабудом Ђукићем, Видом Милосављевић Кевом и др. Такође, одржавао је везе и са Обрадом Стефановићем из Ваљева, Желимиром Ђурићем из Ужица, Гвозденом Пауновићем из Краљева и др. У овом периоду Бранко је често навраћао код породице Милосављевић у Јагодини, чији су сви чланови припадали револуционарном покрету и КПЈ. Приликом обиласка окружних војних комитета и састанака са њиховим руководствима, до изражаја је долазило Бранково војно искуство из Шпанског грађанског рата, где је стекао чин капетана.[12] Крајем јуна 1941. године, Бранко је пошао у Ваљево да се сусретне са Милошем Минићем, инструктором ПК КПЈ за Србију. Дошавши у Ваљево, у кући доктора Мише Пантића, срео је његовог шурака, а свог друга из Шпаније — доктора Ђуру Мештеровића. Истог дана, 22. јуна 1941. године од једног омладинца су сазнали да је Немачка напала Совјетски Савез. Након овог сазнања, одлучили су да не остају у Пантићевој кући, који је био познати ваљевски комуниста, па су прешли у кућу учитеља Чеде Милосављевића. Приликом састанка са Милошем Минићем, Бранко је примио директиву да треба радити на убрзању припрема за устанак, па је одмах по повратку Јагодину, упозорио виђеније комунисте да се припазе од хапшења и да не бораве код својих кућа. Скоро сви виђенији параћински комунисти су избегли да буду ухапшени, у масовним хапшењима комуниста и њихових симпатизера након 22. јуна. Као шпански добровољац и познати комуниста, Бранко је био један од првих на удару полицијске рације, па је кућа његове породице неколико пута била претресана, а за њим је била расписана потерница. У то време, Бранко се заједно са Јоцом Милосављевићем налазио у оближњем селу Глоговцу. Тих дана у Јагодину је стигао Мома Марковић, инструктор ПК КПЈ за Србију, који је донео јунски проглас ЦК КПЈ.[12] Споменик Бранку Крсмановићу у Параћину, рад вајара Отоа Лога, подигнут 1981. године. Пошто је Бранку био онемогућен даљи боравак на овом терену, после састанка са Петром Стамболићем и члановима Окружног комитета КПЈ за Поморавље, крајем јуна 1941. године је прешао у окупирани Београд, где је становао заједно са адвокатским приправником Бором Нешковићем, братом доктора Благоја Нешковића. Током боравка у Београду, радио је на

40 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Masoni u Srbiji: Ko su slobodni zidari i šta rade Moć pod velom tajne, najveći umovi i kontroverzni vlastodršci iz senke - samo su neki od opisa masonerije. Gospoda obučena u posebnu odeću - sa keceljama, belim rukavicama i lentama, uz simbole šestara i trouglova, neizbežno svevideće oko, okupili su se u Beogradu 22. juna ove godine. Skup je organizovan povodom proslave 100 godina od formiranja Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 9. juna 1919, godine, samo šest meseci posle stvaranja istoimene države. Zašto toliko ljudi veruje u teorije zavere Jutjub širi verovanje da je Zemlja ravna ploča Ovo je najavljeno kao najveće slobodnozidarsko okupljanje u istoriji na ovim prostorima, naveli su iz Regularne Velike lože Srbije (RVLS). U Beograd dolaze gosti iz više od 40 zemalja i sa pet kontinenata, među kojima su najviši zvaničnici predstavnici Velikih loža iz celog sveta, na čelu sa princom Edvardom - vojvodom od Kenta, ujedno Velikim majstorom Ujedinjene velike lože Engleske, najavili su iz RVLS. Ujedinjena Velika loža Engleske smatra se „majkom svih loža`, a Regularna Velika loža Srbije legitimnim naslednikom Velike lože SHS, koja je kasnije, kada i država menjala ime u Velika loža Jugoslavija. Ko su masoni u Srbiji? Dok u svetu postoji oko šest miliona masona, u Srbiji njihovo bratstvo broji oko 1.500 „posvećenih ljudi na dobrom glasu`, navode na zvaničnom sajtu. U Srbiji žene ne mogu biti deo masonskih loža. Slobodno zidarstvo se pojavljuje među Srbima u poslednjim decenijama 18. veka i među najpoznatijim masonima iz tog perioda bili su Dositej Obradović i knez Aleksa Nenadović, navodi se na sajtu RVLS. Veruje se da je prva masonska loža u Beogradu osnovana u tom periodu i da je delovala u Beogradskoj tvrđavi. Najpoznatiji masoni na ovim prostorima u periodu pre 1918. bili su Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Mokranjac, Stevan Sremac, Svetomir Nikolajević, Jovan Đaja, Lazar Paču, Mihailo Vujić i mnogi drugi. Kratka istorija Velikih loža u Jugoslaviji i Srbiji 1912-1919. Vrhovni savet Srbije 1919- 1929. Velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca 1929-1940. Velika loža Jugoslavija 1940-1944. Na prostoru Jugoslavije i Srbije tokom Drugog svetskog rata nije bilo loža 1944-1990. Pod komunističkom vlašću nije postojala loža u Jugoslaviji i Srbiji, ali je postojala Velika loža Jugoslavije u izgnanstvu 1947-1967., kao i dve lože bez ritualnih radova u Beogradu 1990-1993. Velika loža Jugoslavija 1993.2006. Regularna Velika loža Jugoslavija od 2006. Regularna Velika loža Srbije Od 1912. i stvaranja Vrhovnog saveta Srbije i kasnije formiranjem Velike lože SHS za Velikog majstora izabran je Đorđe Vajfert, vlasnik rudnika, pivare i dva puta guverner Narodne banke Srbije. Kasnije su im se pridružili, između ostalih, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Risto Stijović, Miloš Đurić. Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj je, navodno, bio slobodni zidar u Francuskoj, ali je pripadnost masonskom pokretu potvrđena samo za kneza Pavla Karađorđevića. Posle vekova čuvanja tajne, danas srpski masoni imaju sajtove na internetu i sporadično se pojavljuju u medijima. Kažu da su danas članovi Regularne Velike lože Srbije- ljudi koje svakodnevno srećete u prodavnici, na poslu, na ulici. Ipak, imena osim sopstvenih ne otkrivaju. „Mi smo bratstvo dobrih ljudi na dobrom glasu, koji plaćaju poreze, brinu o porodici, komšijama i čine sve da njihov svakodnevni život zrači lepotom, mudrošću i snagom`, rekao je svojevremeno Tahir Hasanović, biznismen i veliki sekretar za međunarodne odnose RVLS za Politiku. Predvodi ih Veliki majstor Lukas Rasulić, neurohirurg Kliničkog centra Srbije i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Šta rade? Svako od njih ima sopstveno zanimanje, koje često prate i društveni ugled i finansijska sigurnost. Briga o bližnjima, odnosno društveno povezivanje i lojalnost - na vrhu su njihove liste prioriteta. Pored ritualnih okupljanja, na kojima prisustvuju samo članovi bratstva, čin milosrđa predstavlja jednu od osnovnih delatnosti slobodnih zidara. Regularna Velika loža Srbije ima stalne hramove u Beogradu, Zemunu i Novom Sadu, kao i određeni broj takozvanih privremenih hramova. Zašto pružaju ovakve informacije? „Da bismo vam dali mogućnost da se informišete o slobodnom zidarstvu. Mi ne pozivamo na učlanjenje. Tako se ne postaje mason. „Naša je dužnost da, u vreme dezorijentacije i nestanka duhovnih vrednosti, u vreme dubokog moralnog pada, ukažemo na jedan duhovni stav u čiju smo ispravnost duboko ubeđeni`, navodi se na sajtu. Smatraju da je već napor da se približe savršenom - čoveku sa dobrim mislima, dobrim rečima i dobrim delom - ostvareno delo. „Naš Brat Gete rekao je u Faustu - `Onome koji je stremio, njemu donosimo spasenje``, navode otkrivajući da je i čuveni nemački pisac Johan Volfgang Gete bio jedan od njih. U većini zemalja masoni deluju u okviru nekoliko loža, u Srbiji ih ima preko deset. Razjedinjenost je posledica raskola koji su se javljali u prošlosti. „Predrasude opstaju zbog nedovoljno znanja o značaju i lepoti bratstva` rekao je Hasanović „Politici`, ne negirajući da udela u tome ima i mistika koja obavija pripadnost ovoj organizaciji. „Slobodno zidarstvo jeste diskretno, ali ne i tajno društvo. Diskrecija i predrasude „Diskrecija je neophodna jer su masoni kroz istoriju bili suočeni s progonima, a suština slobodnog zidarstva je da pojedinac može radom na sebi i uticajem na svoju okolinu da učini svet boljim i pravednijim`, dodaje. Iako se ova organizacija povezuje sa društvenim i finansijskim uticajem, na sajtu ističu da se od članstva ne može očekivati nikakva korist. Naprotiv, članovi plaćaju određenu članarinu - oko 150 evra godišnje. Na stalne kritike da menjaju vlasti i određuju ko će vladati svetom, srpski masoni imaju spreman odgovor. „Odnos svih masonskih loža prema državi regulisan je i danas - prvim engleskim masonskim zakonom iz 1723. godine - Starim dužnostima. „Tu stoji: Mason je mirni građanin jedne države, gde god živeo i radio. On se nikada neće uključiti u ustanak ili zaveru protiv mira nacije.` Ipak, izveštaje o sadržaju njihovih sastanaka teško da ćete pročitati u medijima. * Podaci preuzeti iz teksta BBC-a „Masoni objašnjavaju rituale i kakve koristi imaju od članstva`, koji je objavljen 28. februara 2018.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prva naslovna stranica, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! 1921 g. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. Kao mladić Petrović piše o izrazitoj apatiji kod srpske omladine i naroda u Somboru, za koju kaže da vegetira i malo šta zna o Srbima iz drugih krajeva, kao i da masovno koriste mađarizme. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpska sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[6] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`. Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[9] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [10] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je marta 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`.[11] Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[12] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[13] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Nasleđe Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić. Dela 1902. „Rodoljubive pesme” 1909. „Bunja” 1912. „Na pragu” 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada” 1921. „Varljivo proleće” 1922. „Pomerene savesti” 1922. „Tri pripovetke” 1924. „Iskušenja” 1925. „Pripovetke” 1932. „Izdanci iz opaljena grma” 1948. „Prepelica u ruci” 1964. „Dah života”

U dobrom stanju Kajanje : drama u tri čina s predigrom / Aleksandar Ilić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1933 Beograd : `Skerlić`, 1933 (Beograd : Nova štamparija) Fizički opis 115 str. ; 21 cm ISBN (Broš.) Aleksandar Ilić (Beč, 24. mart 1890 — Sremska Mitrovica, 28. februara 1947) bio je srpski književnik i diplomata. Pisao je romane, drame, poeziju, putopise, eseje, političe brošure i pripovetke. Danas je najpoznati po romanu „Gluvne čini” Književnu karijeru je započeo objavljivanjem članaka i pisanjem dramske jednočinke „Sa svojima”. U Prvom svetskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 1920. Nakon povratka u Beograd, pisao je modernistička književna dela sa avangardnim tendencijama. Jedno vreme radio je kao ateše za štampu pri ambasadi u Beču. Drugi svetski rat je proveo u Beogradu, a nakon dolaska komunista na vlast bio je uhapšen i osuđen. Preminuo je u zatvoru pod nejasnim okolnostima. Aleksandar Ilić je rođen 24. marta 1890. godine u Beču, od Oca Đorđa Ilića, stolara rodom iz Paraćina, i majke Terezije Bizek. Svoj prvi članak objavio je u časopisu „Brankovo kolo” 1909. Godine 1912. u Narodnom pozorištu je izvedena njegova dramska jednoočinka „Sa svojima”. Naredne godine upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, ali je školovanje prekinuo zbog početka Prvog svetskog rata. U ratu je učestvovao kao dobrovoljac druge čete Drugog pešadijskog puka srpske vojske, te se sa vojskom povukao preko Albanije u Grčku, odakle je zajedno sa drugim srpskim omladincima bio evakuisan u Francusku 1917. godine. U Francuskoj je upisao studije književnosti na pariskoj Sorboni, gde je i diplomirao 20. maja 1920. Nakon povratka u Beograd započeo je plodonosnu saradnju sa književnim časopisom „Misao”, objavljujući prikaze knjiga, pesme, dramu „Kajanje” (br. 3-4, 5-6, 7-8, 1922) i pripovetku „Sajuz-broj” (br. 6, 1923). Boravio je neko vreme u Pragu 1923, da bi nakon povratka objavio u „Misli” (br. 2. 1924) putopis „Prag” koji je izazvao negadovanje češke javnosti. Narodno pozorište u Beogradu izvelo je njegovu dramu „Kajanje” 1924, koja je bila dobro dočekana. Pozitivnu ocenu drame dao je i Miloš Crnjanski u članku objavljenom u „Politici” (26. maja). U jula 1925. postavljen je za dopisnika Odeljenja za štampu Ministarstva inostranih dela pri Poslanstvu u Beču. Premešten na rad u Ministarstvo inostranih dela februara 1929. godine. Otpušten je iz državne službe marta iste godine zbog zdravstevenih problema. Po završenom lečenju, vraćen je u slubžu Ministarstva inostranih poslova septembra 1930, i do 1937. godine radio je u arhivi tog ministarstva. Pod pseudonimom Danubiensis objavio je brošure „Današnja Austrija” (1927) i „Današnja Nemačka i odgovornost za rat” (1929). Godinu 1930. u Ilićevom životu obeležili su izlazak knjiga „Binski preobražaji” (četiri kraća eseja), „Gluvnih čini” (roman), „Bog Taj-ta-to” (odlomak iz epa) i dve brošure „Za međubalkansku zajednicu” i „Panevropa”. Naredne godine objavio je knjigu pesama „Gresi Zlatoustog” i dve brošure: „Današnja Mađarska” i „Međubalkanska banka”. I ove brošure, kao i prethodne, objavio je pod pseudonimom Danubiensis. Iste godine u Skoplju je održana pozorišna premijera Ilićeve dramske adaptacije romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića. Predstava je sa većim uspehom postavljena i u Narodnom pozorištu u Beogradu (1932) i u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu (1939). Nakon pozorišnog uspeha usledile su prepravljena verzija drame „Kajanje” (1933), roman „Ciganski testament” (1934), drama „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936), pripovetka „Karazemansko” (1938) i knjiga „Uvod u svetsko pozorište” (1940). Ilić je Drugi svetski rat proveo u okupiranom Beogradu. Prema nekim podacima, Ilić je postavljen za profesora na Muzičkoj akademiji 1942. „Večiti mladoženja” je ponovo postavljen u Narodnom pozorištu 1942. Nakon oslobođena 1945. Ilić je pokušao da pobegne iz Jugoslavije, ali nije uspeo. Naredne godine je uhapšen. U „Politici” 3. januara 1947. nalazi se izveštaj o početku suđenja grupi predratnih političara i novinara na čijem se čelu nalazo Miloš Trifunović, bivši ministar i jedan od predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu. Među osmoricom optuženih bio je i Aleksandar Ilić. Za njega se u izveštaju ističe da je „stari diplomata od karijere” koji se ne slaže sa „režimom” i koji bi želeo da „pokrene neku opozicionu akciju”. „Politika” je 8. januara iste godine izvestila da je Ilić osuđen na „kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od osam godina i gubitak pojedinih političkih i građanskih prava za vreme od pet godina”. Umro je 28. februara 1947. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pod nejasnim okolnostima. Romani • „Gluvne čini” (1930) • „Ciganski testament” (1934) Drame • „Sa svojima” (jednočinka izvedena u Narodnom pozorištu 1912) • „Kajanje” (objavljena u časopisu „Misao” 1922. prepravljena verzija štampana u vidu knjige 1933) • „Večiti mladoženja” (dramska adaptacija romana „Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića 1931) • „Kabaret kod Dve hemisfere” (1936) Poezija • „Bog Taj-ta-to” (1930) • „Gresi Zlatoustog” (1931) Eseji • „Binski preobražaji” (1930) Pripovetke • „Sajuz-broj” („Misao” 1923) • „Karazemansko” (1938) Putopis • „Prag” („Misao” 1924)