Nova, nekorišćena Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941-1945 Miloš Minić Agencija `Mir` - IP `Cvetnik`, Novi Sad, 1993 VREME I DRUŠTVO - Registar ličnih imena i geografskih naziva - Ćirilica, - Tvrde korice, - Šiven povez, - 611 str SADRŽAJ: PRVI DEO OSLOBODILAČKI ILI GRAĐANSKI RAT U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUGI DEO ČETNICI U VREME NARODNOOSLOBODIJ1AČKOG RATA 1941-1945 Uvod Nastanak, razvoj, organizacija i vojne formacije četničkog pokreta Odnosi između četnika i partizana Glavne vojne operacije četničkih snaga protiv narodnooslobodilačke vojske Ratni zločini četnika Odnosi između okupatora i četnika Odnosi između četnika i drugih saradnika okupatora Velike savezničke sile i četnički pokret Četnici i susedne zemlјe Četnički kongres u selu Ba Četnički pokret i srpsko nacionalno pitanje Četnički pokret i Srbija Slom četničke organizacije Draže Mihailovića TREĆI DEO MOJI SUSRETI SA DRAŽOM MIHAILOVIĆEM ČETVRTI DEP POSLE PEDESET GODINA (Iz moje beležnice) PETI DEO PRILOZI Napomene Izabrana literatura i izvori Regnstar ličnih imena Registar geografskih naziva Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 Četnički pokret Jugoslavija Političke prilike 1988-1992 ............................................................ MILOŠ MINIĆ Rođen je 28. 8. 1914. godine u selu Preljini blizu Čačka. Još za vreme školovanja, Minić je prišao naprednom omladinskom pokretu. Revolucionarnim radom, međutim, počinje aktivnije da se bavi po dolasku na Pravni fakultet u Beogradu, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Beogradskom univerzitetu organizovala Komunistička partija. Uskoro je stupio u Savez komunističke omladine - SKOJ, a 1936. godine bio je primljen u članstvo KPJ i izabran u partijsko rukovodstvo na fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata, rukovodi radom studentske `Samopomoći`. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu. Uskoro zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru: `Ko ima pravo da govori u ime Beograda?`. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1939. godine i vratio se u Čačak kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog svog političkog delovanja, tadašnje ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći. Minić ponovo prelazi u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937.). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferencuju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Posle 27. 3. 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju pri valjevskom okružnom komitetu. Narodnooslobodilačka borba Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Posle okupacije Minić je bio jedan od organizatora ustanka i aktivno je učestvovao u organizaciji partizanskih odreda. Kada je partizanski štab saznao da se u Valjevskom kraju nalazi pukovnik Draža Mihailović, uspostavljeni su prvi prvi kontakti između narodnooslobodilačkog i ravnogorskog pokreta. Miloš Minić je vodio pregovore. U pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića krajem jula odlazi na Ravnu Goru. Na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Posle dobijenih instrukcija iz Beograda, opet dolazi do novih pregovora preko Miloša Minića. Polovinom avgusta 1941. predstavnik Vrhovnog štaba NOPOJ Miloš Minić u pratnji Dragojla Dudića ponovo odlazi na Ravnu Goru, gde se sastao sa Dražom Mihailovićem. Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Miloš Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe kako partizanskih tako i četničkih odreda. Pukovnik Dragoljub Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom `Zečević-Martinović`, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavu između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan `Narodni odbor varošice Krupanj`. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj narodnoj vlasti, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. godine ponovo dolazi do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Planinici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović. Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa BrozaTita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. 9. 1941. godine gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u Struganik 19. 9. 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovene Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj `Valter`, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Krajem septembra 1941. godine Miloš Minić je ponovo otišao na sastanak sa Dražom Mihailovićem povodom razotkrivene zajedničke akcije četnika DM i Nedićevih jedinica protiv partizana na osnovu njihovog pismenog sporazuma koji su zaplenili partizani. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić dobija zadatak da ostane na terenu i nastavi svoj dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog NOP odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. 12. 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za narodnooslobodilačku borbu, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka NOVJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika OZNE za grad Beograd. Posleratno doba Glavni članak: Beogradski proces Po oslobođenju postaje poslanik Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS-a). Aprila 1945. imenovan je za javnog tužioca Srbije. Iz rata je izašao sa činom general-majora u rezervi. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio je javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Sigurno u njegovoj karijeri najveći, a ujedno i najteži je bio tzv. `Beogradski proces` protiv Draže Mihailovića i njegovih saradnika, održan u Beogradu od 10. 6. 1946. godine. Na suđenju je bio beskompromisan, oštar, nepopustljiv i držao se optužnice. Funkciju javnog tužioca je prestao da vrši 1950. godine. Od 1945. neprekidno je biran u Narodnu skupštinu NR Srbije i Narodnu skupštinu FNRJ prvog i drugog saziva, u kojoj je bio član zakonodavnih odbora i član Odbora za planove i finansije. Bio je i ministar u Vladi NR Srbije, a zatim i član Republičkog izvršnog veća. Za vreme sukoba sa Staljinom, ostao je uz Tita. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem `Internacionale`. Kao Titov poverenik zauzimao je visoke položaje u vreme raskida sa Informbiroom. Od 1950. do 1953. bio je ministar u vladi Srbije. Godine 1953. postao je predsednik Izvršnog veća NR Srbije i na toj dužnosti je ostao sve do marta 1957. godine. Predsednik Vlade Narodne Republike Srbije je bio od 1957. do 1962. godine. Član Izvrnog komiteta SKJ je postao jula 1963. i ovu dužnost je obavljao sve do maja 1965. godine. Bio je i predsednik za socio-ekonomske i političke odnose u ekonomiji od 1965. do 1966. godine Za vreme Brionskog plenuma, jula 1966, ostao je uz Tita, a protiv Aleksandra Rankovića. Godine 1966. bio je izabran za predsednika federalne komore i za podpredsednika skupštine SR Srbije. Potpredsednik Saveznog Izvršnog veća postao je 16. 5. 1967. godine. Dužnost je obavljao sve do 5. 12. 1972. godine. Juna 1968. godine za vreme studentskih demonstracija u Beogradu pokušavao je da smanji tenzije između milicije, koja je brutalno dejstvovala na studente, i studenata pa je tom prilikom, iako visoki funkcioner u sistemu vlasti, u opštem metežu, dobio batine od milicije! Savezni sekretar za inostrane poslove postaje 16. 12. 1972. i na toj dužnosti ostaje sve do 17. 5. 1978. godine. Miloš Minić je bio značajna ličnost u komunističkom pokretu Jugoslavije. Bio je spretan i umešan političar. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoj letnjikovac blizu Čačka gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. dolazi u Beograd. Poslednje pojavljivanje mu je bilo u Podgoričkom listu `Danas` marta 2003. Umro je 5. 9. 2003. godine u svojoj 89. godini života. Za života je bio oženjen i imao je jednu ćerku Jelicu, koja je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića.

Аншлус Аустрије један је у низу догађаја који су водили ка Другом светском рату. Краљевина Југославија налазила се у колизији између свог политичког и економског интереса, између геополитичких чинилаца који су усмеравали земљу ка тесним везама са средњом Европом и интереса очувања независности, што је у међуратном периоду зависило од стабилности Версајског система. Др Ранка Гашић Својеврсна кулминација и расплет ових сложених околности достигли су врхунац крајем 1937. и почетком 1938. године, у времену у коме су обављене све неопходне припреме за прикључење аустријске државе новом немачком царству. Истовремено, то је било време у коме су државни и политички врх Краљевине Југославије, али и готово све њене политичке и друштвене снаге морали да се суоче с новонасталом ситуацијом преиспитујући оправданост и одрживост дотадашњих ставова према проблему државног суверенитета суседне државе. Различитост погледа, њихова еволуција и формирање нових или потврђивање старих ставова предмет су истраживања које је обавио Срђан Мићић... јер је све време имао на уму колико су на степен интересовања за аустријско питање и формирање ставова утицале политичка опредељеност и национално- -верска припадност. Доц. др Мира Радојевић Сагледавши тадашње југословенско друштво кроз призму етничког порекла, вероисповести, генерацијских разлика, припадности различитим професијама, пружио је свеобухватну слику ставова према заједничкој судбини Аустрије и породице Хабзбург... Стварање медијске слике о припремама, спровођењу и последицама аншлуса, анализом вести радио-станица и текстова у штампи и периодици, аутор је употпунио и проучавањем степена информисаности становништва путем илегално штампаних и дистрибуираних материјала. Проф. др Филип Турчиновић Наслов: Краљевина Југославија и аншлус Аустрије 1938 Издавач: Službeni glasnik Страна: 316 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16 x 24 cm Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-519-0656-8

Plava ptica, knjiga br. 88 Autor - osoba Viliamson, Henri, 1875-1977 = Williamson, Henry, 1895-1977 Naslov Vidra Tarka / napisao Henri Viliamson ; [preveli s engleskog Ljiljana Stanić ; Miroslav Stanić ; ilustracije Ivica Koljanin] Jedinstveni naslov Tarke the Otter. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 Fizički opis 261 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vignjević-Stanić, Ljiljana, prevodilac = Vignjević-Stanić, Ljiljana, prevodilac Stanić, Miroslav, prevodilac = Stanić, Miroslav, prevodilac Koljanin, Ivica, 1924-2006 = Koljanin, Ivica, 1924-2006 Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ88 ISBN (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Tarke the Otter / Henry Williamson. Stanje: posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Henri Viliamson VIDRA TARKA Razočaran besmislenošću rata, a odmah po izbijanju Prvog svetskog rata javio se kao dobrovoljac i služio u Francuskoj, Henri Viliamson (1895–1977) je jedno vreme radio u Londonu, da bi ga, odmah no objavljivanju prvog romana, napustio i nastanio se u Džodžemu, u severnom Devonu, gde je marljivo proučavao prirodu i gde je napisao knjigu „Vidra Tarka“ i mnoge druge velike romane o prirodi, na kojima umnogom počiva njegov današnji ugled kao pisca. Jedne noći, dok se mesec probijao iz oblaka na istočnoj strani, jedna mlada vidra okotila je tri mladunčeta u jednom starom šupljem hrastu pokraj reke, znanom kao Sovina duplja. Najstarije i najveće u leglu bilo je muško mladunče zvano Tarka, što znači Mala vodena lutalica. Pripovest o Tarkinom odrastanju i životu u Međurečju, između reke To i reke Toridž, dok ga se na kraju nije domogao i ubio ga njegov neprijatelj, veliki šareni pas gonič Nepopustljivi, sada je omiljeno klasično delo. Viliamson ga je pisao pet godina, prepisujući ga i prerađujući 17 puta dok konačno nije bio zadovoljan rezultatom. Čim je knjiga objavljena, 1927. godine, dočekana je pohvalama i nagradama. Oduševili su se niko manje no danas slavni Arnold Benet, Džon Golsvordi i Tomas Hardi. Otada je knjiga prevedena na mnoge jezike i izdavana bezbroj puta. Kada je Dejvid Kobem 1978. godine snimio u boji film „Vidra Tarka`, koji se sa izvanrednim uspehom prikazivao i u Jugoslaviji, popularnost ovog predivnog dela o rođenju, životu i junačkoj smrti vidre Tarke dobila je još veće razmere. Stanje: kratka posveta na predlistu, inače dobro očuvano KC novo (L)

Mira Suvar- Vladimir Velebit Svjedok historije Razlog, Zagreb, 2001. Tvrd povez, 512 strana, posveta autorke. Vladimir Velebit, svedok istorije Dr Vladimir `Vlatko` Velebit (1907 — 2004) je bio jugoslavenski pravnik, političar i diplomat, učesnik narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Nakon rata ambasador SFRJ i izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije od 1960. do 1967. godine. Biografija Rođen je 19. avgusta 1907. godine u Zadru. Njegov otac je konjički brigadni general Kraljevine Jugoslavije Ljubomir D. Velebit (Petrinja, 5. 10. 1880 - Zagreb, 4. 1945), deda austrijski general Dušan Velebit, pradeda austrijski oficir Ilija Velebit. Njegovi preci srpskog su porekla iz sela Gornja Pastuša na Baniji u nekadašnjoj Vojnoj krajini i generacijama su bili visoki oficiri austrijske i austrougarske vojske, dok su im supruge skoro isključivo bile katoličke veroispovesti [1]. Otac Vladimira Velebita je bio oficir najpre austrougarske, a zatim jugoslovenske vojske, a majka Olga, kćerka austrougarskog pukovnika slovenačkog porekla Franca Šemea, tadašnja poznata teniserka. Očeva majka je Jelisaveta Marno fon Ajhenhorst, kćerka austrijskog generala Adolfa Marno fon Ajhenhorsta (Marno von Eichenhorst). Otac Ljubomir nije služio u vojsci NDH, i progonjen od ustaša, proveo je zajedno sa ženom rat u Zagrebu, i jedno vreme 1944 - 1945 u zatvoru Lepoglava [2]. Vladimir Velebit imao je sestru Kseniju koja se 1931. udala za konjičkog potpukovnika Vojislava Petrovića. Kasnije je bila predavač na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Vladimir Velebit je sa suprugom Verom Becić, kćerkom hrvatskog slikara Vladimira Becića imao sinove Vladimira i Dušana (Duška). Njegov sin dr. Vladimir Velebit je kardiohirurg u Švajcarskoj i ima dva sina - Vladimira i Nikolu [3]. Školovanje je započeo u Temišvaru, na nemačkom jeziku, a zatim je nakon početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, prešao u Trst, a potom u Beč, gde pohađa privatnu školu na francuskom jeziku. Nakon završetka Prvog svetskog rata i propasti Austrougarske monarhije, 1918. godine, porodica mu se seli u Zagreb. Vladimir je tada znao svega stotinjak reči srpsko-hrvatskog jezika i morao je uložiti veliki napor da bi nastavio školovanje. Porodica se kasnije seli u Čakovec, a zatim u Varaždin, gde je Vladimir maturirao 1925. godine. Pravo je studirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a 1929. godine odlazi na usavršavanje u Pariz, gde je sreo svog velikog prijatelja dr. Milana Ivankovića. Nakon Pariza, Velebit se vraća u Zagreb, gde je 1931. godine diplomirao, a 1933. doktorirao pravo. Posle polaganja sudačkog i advokatskog ispita, radio je kao pripravnik Okružnog suda u Nišu. Pod optužbom da je kao student bio levičar, prebačen je iz Niša u Leskovac. U Leskovcu Velebit se povezuje sa članovima KPJ i učestvuje u osnivanju opozicionog lista „Leskovačke nedeljne novine“, zbog čega je kasnije prebačen u Prištinu. Tamo je osnovao čitalačku grupu, koja se sastajala u njegovoj sobi, čitala marksističke knjige i raspravljala o politici. Zbog toga je sreski načelnik naredio pretres Vladimirove sobe, ali bez uspeha jer je sva nađena literatura bila legalna. Kasnije postaje šef sreskog suda u Kičevu, a kasnije je premešten u Šid, gde uspostavlja veze sa članovima ilegalne KPJ. Među njima je bila i Herta Has (Titova druga žena), tada student Ekonomske visoke škole u Zagrebu. Godine 1937. napušta posao sudije i postaje advokat u Zagrebu. Pošto je sve više počeo da sarađuje s komunistima, počinje da obavlja posao kurira i prenosi ilegalne poruke u inostranstvo. Godine 1939. u Istanbulu sreće generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita. Tito ga je, uvidevši njegovu inteligenciju, primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. U Zagrebu je radio kao pomoćnik Josipa Kopiniča, agenta Kominterne u Zagrebu. Velebit je nabavio radio-stanicu, kojom je je tokom 1940. godine, iz Zagreba uspostavljena veza s Moskvom. Radio-stanica, koju je Velebit organizovao, funkcionisala je čitavo vreme rata i nikada nije bila otkrivena. Narodnooslobodilačka borba Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, Velebit je radio kao ilegalni politički radnik NOP-a u Zagrebu pod konspirativnim imenom dr. Vladimir Petrović. Pošto je bio cenjeni advokat pre rata, nije imao problema posle uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske. Marta 1942. godine napušta Zagreb i odlazi u partizane. Tito ga je primio u Vrhovni štab, gde je kao Načelnik vojnosudskog odeljenja pri Vrhovnom štabu radio na organizovanju sudova u NOVJ. Zajedno sa Kočom Popovićem i Milovanom Đilasom, bio je učesnik Martovskih pregovora s Nemcima, 1943. godine. Juna 1943. godine postaje oficir za vezu sa stranim vojnim misijama u NOVJ. Posle pogibije Ive Lole Ribara, šefa prve vojne misije NOVJ i člana Vrhovog štaba, 27. novembra 1943. godine, Velebit preuzima njegovu dužnost i zajedno potpukovnikom Milojem Milojević, odlazi na Bliski istok. Posle prvih kontakata sa saveznicima u Kairu, Velebit je upuđen u London, na nastavak pregovora. Tamo je razgovarao sa britanskim pregovaračima Ficrojem Mek Linom i Vilijamom Dikinom oko priznavanja NOP-a. Maja 1944. godine u Londonu se sastaje sa Vinstonom Čerčilom, a bio je prisutan i 12. avgusta 1944. prilikom susreta Tita i Čerčila u Napulju. Posleratna karijera U privremenoj vladi Tito-Šubašić, marta 1945. godine, bio je postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova DFJ. Bio je jedan od ključnih pregovarača u tajnoj misiji u Vašingtonu. Razgovarao je sa predstavnicima SAD-a o njihovoj pomoći Jugoslaviji. Po povratku u zemlju bio je pomoćnik ministra inostranih poslova FNRJ Stanoja Simića, a vodio je i pregovore sa saveznicima u vezi Tršćanske krize. Grob porodice Velebit na groblju Mirogoj u Zagrebu U martu 1948. godine pod sovjetskom optužbom da je „engleski špijun“, podnosi ostavku na mesto pomoćnika ministra inostranih poslova i vodi Komitet za ugostiteljstvo i turizam. Za vreme rezolucije Informbiroa, Staljin ga je više puta osumnjičio kao „engleskog špijuna`. Godine 1951. postaje ambasador u Rimu, a 1952. godine u Londonu. Marta 1953. godine pripremio je prvu Titovu posetu zapadu, kao prvog komunističkog državnika koji je posetio Veliku Britaniju. Od 1956. do 1960. godine nalazio se na raznim poslovima u Beogradu. Na poziv generalnog sekretara OUN-a Daga Hamaršelda, postaje izvršni sekretar Evropske ekonomske komisije u Ženevi. Ovu dužnost je obavljao od 1960. do 1967. godine, kada odlazi u penziju. Bio je poznat kao vešt diplomata u međunarodnim krugovima. Kao emisar „Kernedžijeve“ fondacije u izraelsko-palestinskom sukobu odradio je poslednji diplomatski zadatak. Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji bio je izložen pretnjama nacionalista, pa se iz Engleske preselio u Zagreb. Napisao je dve knjige: `Sećanja` (1983) i `Tajne i zamke Drugog svetskog rata` (2002). Umro je 29. avgusta 2004. godine u zagrebačkom kliničkom centru „Rebro“. Sahranjen je 3. septembra 2004. na zagrebačkom groblju Mirogoj. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su - Ordenom partizanske zvezde sa zlatnim vencem i Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom.

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

U prihvatljivom stanju, podvlačena kao na slici Autor - osoba Tomašić, Dinko, 1902-1975 Politički razvitak Hrvata / Dinko Tomašić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1938 Zagreb : Hrvatska književna naklada neovisnih književnika, 1938 Fizički opis 223 str. ; 21 cm Hrvatska savremena biblioteka ; knj. 1 Predmetne odrednice Hrvati -- Istorija Hrvati -- Nacionalno pitanje Tomašić, Dinko, hrvatski sociolog (Smokvica na Korčuli, 23. IV. 1902 – Bloomington, SAD, 7. VIII. 1975). Doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (1926), na kojem je od 1935. bio voditelj Katedre za sociologiju i statistiku. Bavio se i publicističkom djelatnosti, bio je suradnik Zavoda za proučavanje narodnoga gospodarstva. U drugoj polovici 1930-ih bio je politički sljedbenik lijevoga krila Hrvatske seljačke stranke, zbog čega je od 1937. bio izložen napadima hrvatske desnice, pa i fizičkomu napadu usred javnoga predavanja. God. 1940. otišao u SAD; od 1943. do umirovljenja 1972. profesor sociologije na Sveučilištu Indiane. Tijekom II. svjetskog rata kraće je vrijeme bio osobni savjetnik I. Šubašića, a 1950-ih savjetnik Državnoga tajništva SAD-a za južnoslavenski prostor, voditelj nekoliko strateških istraživanja o prilikama u Jugoslaviji, voditelj istraživačkoga odjela Radio-stanice Slobodna Europa (1957–58). – S obzirom na to da su Tomašićevi tekstovi objavljeni tijekom II. svjetskog rata i nakon njega Titovu vlast opisivali kao autokratsku te zagovarali uvoz demokracije (a tijekom rata i konfederalizaciju Jugoslavije), on je već 1950. bio označen pseudoznanstvenikom »u službi hrvatske buržoazije«, a njegov je opus u poslijeratnoj hrvatskoj sociologiji ostao gotovo potpuno zaboravljen do početka 1990-ih, kada je revaloriziran i označen vrhuncem suvremene hrvatske znanosti o društvu. Tomašićev se opus može podijeliti u dvije faze. U prvoj, koja obuhvaća razdoblje do kraja 1940-ih, Tomašić je položio temelje etnokulturnoj sociologiji. Polemizirajući s J. Cvijićem, izložio je svoj model sukoba plemenske i zadružne kulture, što ga je poslije primijenio i u analizi komunističkih režima u Europi i Aziji. U knjizi Društveni razvitak Hrvata (1937) bavi se povijesnim, antropološkim i sociopsihološkim definiranjem dualnoga modela. Osporavajući tezu o superiornosti »dinaraca«, secirajući duboko patrijarhalno nomadsko-pljačkaško naslijeđe plemenske kulture, Tomašić ističe demokratičnost i egalitarnost »panonaca«, odn. zadružne kulture i zajednice. Sukob između plemenske i zadružne kulture, autoritarnosti i demokratičnosti, ratobornosti i miroljubivosti, obilježava, prema Tomašiću, cijelu hrvatsku povijest (Politički razvitak Hrvata, 1938). Od brojnih radova, nastalih u SAD-u, ističe se knjiga Ličnost i kultura u istočnoeuropskoj politici (Personality and Culture in Eastern European Politics, 1948), izvrsno primljena u američkim sociološkim krugovima. Temeljena na obilju etnografskoga i povijesnoga materijala, studija sugerira izravnu vezu između dinarskoga mentaliteta i pobjede komunizma u Jugoslaviji i istočnom dijelu Europe. Knjiga Utjecaj ruske kulture na sovjetski komunizam (The Impact of Russian Culture on Soviet Communism, 1953) zamišljena je kao analiza »međuutjecaja ličnosti, kulture, socijalne strukture i ideologije«, a u Nacionalnom komunizmu i sovjetskoj strategiji (National Communism and Soviet Strategy, 1957) kritički je analizirao titoizam. Citiranje: Tomašić, Dinko. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

1.Krf: ostrvo vaskrsenja Srbije – mek povez Broj strana / Povez / Pismo: 510 / Broširan / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1594-4 Krf je, od januara do aprila 1916, bio jedino uporište srpske slobode. Cela srpska država – regent, vlada, vojska, Vrhovna komanda, Narodna skupština, činovništvo – tada se našla na ovom grčkom ostrvu. Srpskih prognanika bilo je više nego samih Krfljana. Knjiga Krf: ostrvo vaskrsenja Srbije predstavlja, za sada, najpotpuniji prikaz boravka Srba na Krfu u Prvom svetskom ratu. Ona se sastoji od niza svedočenja učesnika, očevidaca i savremenika. Priređivač je svedoke pustio da sami govore, zadržavši se na najnužnijim objašnjenjima. Namenjena je najširem krugu čitalaca, ali će u njoj i stručnjaci moći da nađu mnogo korisnih podataka. Hodočasnici na Krf i Vido dobili su knjigu koju će, pošto se sastoji od mnogo posebnih celina, moći da započinju, ostavljaju i da joj se, bez teškoća, iznova vraćaju. U njoj će pronaći mape Krfa i pregled svih mesta koja bi trebalo da se posete. Tu je i oko 4.000 imena srpskih vojnika sahranjenih na Vidu i širom Krfa, među kojima će mnogi pronaći svoje pretke. 2.NESTALI – srpski ratni zarobljenici i internirani civili – sabirni logor u Sremskoj Mitrovici (1915–1916) Autor: Olivera Delić Broj strana / Povez / Pismo: 189 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 21 cm ISBN: 978-86-515-1578-4 Stradanje državljana Kraljevine Srbije u Velikom ratu palo je u zaborav, šira javnost više od sedam decenija nije dovoljno informisana o braniocima Beograda, o poniženoj i pobeđenoj srpskoj vojci u četvrtoj Makenzenovoj ofanzivi, oktobra 1915. godine, koja je boravila u Sremskoj Mitrovici. Ni danas se ne sagledava veličina tragedije civilnih i vojnih žrtava koje su prošle ulicama grada, boravile u Kaznenom zavodu i drugim prihvatnim punktovima. Polazna tačka u izučavanju teme o srpskim zarobljenicima i internircima bio je interesantan nesređen materijal arhivske zaostavštine dr Milana Kostića, upravnika Kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici, a zatim i advokat u Zemunu, materijal je preuzet 1986. godine od naslednika dr Kostića. Pronađeni ratni dnevnik u arhivskom materijalu razotkrio je dimenziju tragedije i pojedinosti egzodusa srpskih vojnika i civila u sabirnom logoru od oktobra 1915. do marta 1916. godine. Čitajući kratke beleške upravitelja o različitim situacijama i nedaćama, razvija se saosećanje sa patnjama zarobljenika, te se sagledavaju okolnosti nastanka humanitarne krize. Citirajući zapise u ovoj knjizim dragocena svedočanstva o stradanju srpskog naroda učinjena su dostupnim javnosti. 3.Jugoslavija na konferenciji mira Autor: Andrej Mitrović Broj strana / Povez / Pismo: 512 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1500-5 Jugoslovenski problem na Konferenciji mira 1919–1920. jeste jedna složena, sadržajna i važna istoriografska tema. Ona stavlja istoričara pred niz raznovrsnih zadataka i teškoća. Ta tema ne sadrži samo pitanja o kojima je tada Konferencija mira donosila odluke, kakva su pravno priznanje Kraljevine SHS kao učesnice mirovnih pregovora, granice, reparacije i sl. Ona sadrži, može se reći, čitavu istorijsku situaciju momenta. Zbog toga ona traži detaljno ispitivanje pojava, odnosa, događaja i postupaka pojedinih ljudi u visokim političkim telima jugoslovenske države, te ispitivanje međusobnih odnosa tih tela. Sa ovim se nerazdvojno preplelo pitanje: šta je u tom momentu država koja se naziva Kraljevinom SHS? Šta je ona ideološki, društveno, ekonomski i nacionalno? A ovo pitanje traži razvijen i sadržajan istoriografski odgovor. Najzad, jugoslovensko pitanje na mirovnoj konferenciji bilo je samo jedan trenutak istorije. Bilo je najčvršće povezano – pored sve svoje „autonomnosti“ – sa vremenom koje je prethodilo i sa vremenom koje je dolazilo; bilo je posledica određenog istorijskog toka i on je sebe ugradio u budući istorijski tok. Zbog svega ovoga svestrana obrada navedene teme traži više posebnih studija o pitanjima tek stvorene jugoslovenske države. Pitanjima koja i pripadaju i koja ne pripadaju užem krugu pitanja sa Konferencije mira. Tako su neophodne studije o nacionalizmima jugoslovenskih naroda, o jugoslovenskoj ideji, o jugoslovenskom pokretu u celini, o jugoslovenskim narodima u Prvom svetskom ratu, o Kraljevini SHS u prvoj godini njenog postojanja. O Francuskoj i jugoslovenskom problemu na Konferenciji mira, o Engleskoj i jugoslovenskom problemu, itd. Isto tako je neophodan i jedan studiozan pregled spoljne politike Jugoslavije između dva svetska rata. Međutim, na raspolaganju do sada stoji tek nekoliko studija užih pitanja nego što su ona navedena, i nešto više istraživačkih članaka. Iako su svi ti radovi dragoceni, oni nisu dovoljni da bi se imala sigurna osnova za pristupanje obradi jedne ovako složene teme. 4.Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu Autor: Ratomir Damjanović Broj strana / Povez / Pismo: 455 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1530-2 Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. Za većinu žena sa različitim stepenom integracije, to je bila prilika da poboljšaju statusnu ulogu žene u društvu, ali njihov primarni motiv bio je humanitarni rad. Ovo je priča, iz ugla žene, o srpskom vojniku i Srbiji. Istovremeno, to je priča o njima, o tim ženama koje su došle u Srbiju u „najgoru od svih zlih vremena”, kako je jedno takvo naše stradanije, definisao monah Isaija krajem 14. veka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihov pogled je drugačiji. One nisu u bitkama, na ratištu, nego u samom štabu Smrti i Života, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke, u nemogućim uslovima, kada čovek pada na nivo elementarnog preživljavanja. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, impresionirane i iskreno začuđene njegovim podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju. Pišu i govore o njemu kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici. Ostavljaju beleške o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi Tamo daleko, humanom odnosu prema zarobljenicima… One su pouzdani svedoci ratne pošasti, stradaju i same, uporne su u svojoj misiji da budu rame uz rame sa srpskim vojnikom i srpskim ženama, doktorkama ili običnim seljankama. Pri tome, u prvom planu je stalno prisustvo smrti, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani. To je ljubav ratnika prema zemlji, porodici, poeziji, prijateljima, i ljubav spisateljica prema tim ratnicima koji su osvetljeni sa izuzetnom osećajnošću. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. U pitanju je saživljavanje sa njihovim patnjama, istovremeno i sopstveno stradanje u krilu ratnog haosa, i to bez reči žaljenja. I one su izložene najvećoj drami, gotovo jednako kao i njihov „junak”. … Smisao knjige Strankinje o srpskom vojniku jeste da da potpuniju sliku Velikog rata. Izborom su obuhvaćene one heroine koji su pisale o događajima – njihova pisma, dnevnici, sećanja, uzbudljiva su građa koja svedoči i o njihovom delu. Time se, na neki način, baca jače svetlo na njih, ali mnogo je onih koje su jednako samopregorno radile i donekle ostale u senci, jer nisu imale vremena ili naviku da ostavljaju pisani trag. Čitajući redove autorki zastupljenih u ovom izboru nailazimo i na njihova imena i njihovo delo. U dragocenim knjigama i istraživanjima naših i stranih autora studiozno se osvetljava humanitarni rad svih tih strankinja koje su došle u Srbiju za vreme Prvog svetskog rata, ali i patriotska žrtva naših heroina i njihova pisana svedočanstva. – iz Predgovora Ratomir Damjanović 5.1914–2014: Zašto revizija? Autor: Mile Bjelajac Broj strana / Povez / Pismo: 364 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1531-9 Menjanje ocena o uzrocima Prvog vodi reviziji ocena o uzrocima Drugog svetskog rata Autor se u delu, pre svega, bavi starim i novim kontroverzama o uzrocima tog velikog ratnog sukoba. Šta je to, što je dr Mile Bjelajac čitaocima u Srbiji pokušao ovom knjigom da poruči? Da je istorija egzaktna društvena nauka, koja se trudi da na osnovu događaja koji su se zaista zbili, opiše i objasni razvoj ljudskog društva, ali da i ona može iskliznuti iz jasno zadatih principa naučne korektnosti. Već su ranih devedesetih prva izdanja „Balkanskih duhova” Roberta Kaplana utemeljila današnje revizije po kojima je za izbijanje Prvog svetskog rata kriva Srbija i Balkan, a ta „balkanska mržnja” odlučno je uticala na Hitlera da oformi svoje stavove, eto gde je koren dva svetska rata kako je i napisao jedan anonimni pisac Klintonovih govora: – Dva svetska rata počela su na Balkanu. Nekada mlađi istoričari iz Britanije i Austrije, povodom 80-godišnjice izbijanja rata, prepisuju te ocene. „Srbiji je taj rat bio potreban iz unutrašnjih razloga” zarad očuvanja režima, pisali su. „Srpski maligni nacionalizam” uzrokovao je svetsko krvoproliće. Pa i kad nije bilo pravih argumenata da se dokaže nekadašnja austrougarska propaganda koja je pripremala izgovor za agresiju, pravljene su konstrukcije u stilu – Pašić je znao da je Srbija nespremna u tom trenutku, ali on je „podsvesno želeo” da rat izbije jer je samo tako mogla biti ostvarena ideja Velike Srbije. Naše stručno iskustvo mora da zanemi pred ovakvom argumentacijom jer kakav bi to izvor trebalo da se nađe pa da se ovo argumentuje. Možda još nepoznate beleške Pašićevog psihijatra? 6.Lice rata – ratna fotografija u Srbiji 1912–1913/1914–1918 Autor: Milena Marjanović Broj strana / Povez / Pismo: 175 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 17 × 24 cm ISBN: 978-86-515-1545-6 Ovo vredno istorijsko delo sadrži fotografije iz ratnog perioda Srbije, koje je sakupila i obradila istoričarka umetnosti, Milena Marjanović. Osim fotografija, autorka je priredila i biografije autora – fotografa, reportera, novinara, ali i naučnika, advokata, zanatlija i svih onih koji su imali svest o dalekosežnosti značaja beleženja aktuelnih događaja – više od devedesetoro njih! Knjiga Lice rata našla se u užem izboru za nagradu Izdavački poduhvat 64. međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, a za izložbu „Slikari / ratnici / svedoci” autorki je dodeljeno priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2017. godini. „Sve ove fotografije svom snagom fotografske sugestivnosti govore o poletu s kojim narod ulazi u rat, pomaže, pa i sam postaje deo ratne opreme i o jednom naporu koji pokatkad prelazi granice ljudske moći. Govore o razaranjima, ubijanju, uništavanju i stravičnim okolnostima pod kojima može da opstane ljudsko biće.” Branibor Debeljković 7.Ratni dnevnik (avgust 1915–1916) Stevo J. Stefanović Edicije: VI kolo, Dnevnici, Srbija 1914-1918 Autor: Miroslav Toholj Broj strana / Povez / Pismo: 389 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1503-6 Dnevnici i memoari su ona vrsta štiva koja o sebi i o svojim autorima pružaju više podataka nego što to može i najiscrpniji predgovor. Njima predgovor upravo i nije potreban, sem ukoliko čitaocu valja skrenuti pažnju na izvesna formalna rešenja ili kontekst nastanka. Ovaj ratni dnevnik Stefanović je započeo onoga trenutka kada se u Srbiji rastao sa porodicom, suprugom i četvoro sitne dečice, i van svake sumnje da ga je pisao kao podsetnik za ličnu priču koju će, ako preživi, jednoga dana pričati deci, a ako umre ili pogine – njegovi zapisi će, nadao se, pronaći put do njih. U početku se Stefanović obraća upravo njima, svojoj deci, ali kako se pak razvija albanska drama, pisac sve češće ima na umu apstraktnog čitaoca, kome je, veruje, nemogućno „izazvati sliku i predstavu šta se sve tu vidi i oseća”. Knjiga donosi izuzetni materijal pošto je autor dnevnika intelektualac iz Bosne i Hercegovine, učesnik povlačenja i boravka Srpske vojske u Albaniji i na Krfu, a kasnije i akter događaja u pozadini… 8.U vihoru oktobarske revolucije (1916–1918) – Radoje M. Janković Autor: Danica Otašević Broj strana / Povez / Pismo: 502 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 21 cm ISBN: 978-86-515-1511-1 Između korica ove knjige stalo je samo dve godine života pešadijskog majora Radoja M. Jankovića (1879–1943), koje je slikovito opisao u dnevničkim beleškama pre jednog veka. Događaji koji su u žiži publikacije promenili su tokove svetske i srpske istorije – Veliki rat i Oktobarska revolucija. Janković je živeo u burnim decenijama na početku minulog stoleća, u mnogim sukobima i prelomnim dešavanjima aktivno je učestvovao ili bio dobar posmatrač, pa ovaj dnevnik „izlazi” iz ličnih okvira i danas je neoborivi dokazni materijal za kulturu pamćenja Srbije i Rusije. Šira javnost i čitaoci prvi put su u prilici da saznaju šta se dešavalo u životu srpskog oficira koji se našao u vihoru dve ruske revolucije 1917. godine, Prvog svetskog rata i u blizini velikih ljudi koji su krojili novi poredak. Period od 29. maja 1916. do kraja avgusta 1918. revnosno je skeniran perom dobro informisanog i obrazovnog majora i sažet u šest dnevnika. Zgusnutim stilom, kao da podnosi raport, Janković je beležio viđeno u Vrhovnoj komandi u Mogiljevu i visokim ruskim vojnim i političkim krugovima kao i slike sa petrogradskih ulica, trgova, poharanog Zimskog dvorca, teatra i štampe. Bio je oči u oči sa carem Nikolajem Drugim i regentom Aleksandrom, ali i Lenjinom, Trockim, Kerenskim, Aleksejevim… Zapisivao je i delovanje Srba koji su se razmileli po Evropi čekajući milost velikih sila i da nekako prežive oluju. Utiske, komentare, ocene i sudove o ličnostima koje je video van protokola i iza kulisa, zapisivao je neposredno posle dešavanja, susreta i razgovora, što ovom štivu daje neprocenjiv dokumentarni značaj. (…) Ovo otkriveno štivo bremenito istorijskim podacima i događajima koji su bitni za naučnike, interesantno je i za običnog radoznalog čitaoca. Kako su Jankovićeva interesovanje bila raznovrsna, u dnevnicima je dosta priloga za sociologe, ekonomiste, geografe, etnologe, hroničare društvenih zbivanja, pa i poklonike književnosti. Sa istom pažnjom opisivao je cara Nikolaja Drugog „čiji pogled nije određen, koji pokazuje neodlučnost čoveka koji zna da je gospodar, a oseća da mu to ne pripada. (…) U zapisima često sevne žal za otadžbinom, sećanje na Moravu, napaćeni srpski narod, toplina srpske i ruske duše koju zapadnjaci ne razumeju. Ovi delovi Jankovićeve dnevnike preporučuju sociolozima i istraživačima društvenih nauka dve zemlje. – iz Predgovora Danica Otašević 9.Ratni dnevnici 1912–1916 Autori: Mirko Demić, Stanislav Krakov Broj strana / Povez / Pismo: 389 / Broširan / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1513-5 Stanislav Krakov (Kragujevac, 1895 – Sent Žilijen, 1968) „provukao“ je svoj život kroz četiri rata. Nekome će se učiniti da mu je sudbina bila naklonjena, dok je on u tome video njenu svirepost. Bilo kako bilo, malo ko je u srpskoj književnosti ostavio tako dubok i upečatljiv trag a da je veoma kratko učestvovao u njoj. Gotovo nijedno književno delo nije bilo izloženo prisilnom višedecinijskom zaboravu, kao njegovo. Ratni dnevnik obuhvata više celina, a nas zanima treći deo, on počinje od prvih dana februara 1915. godine, kada je potporučnik Stanislav Krakov dobio raspored u rejonu grada Šapca i okoline, opisujući svakodnevne aktivnosti i boravak njegove jedinice u okolini Uba i Valjeva, zatim odsustva u Beogradu, sve do sredine septembra, kada njegov puk maršuje do Mladenovca, kako bi se ukrcao na voz i prevezao se do Vladičinog Hana, odakle ponovo maršuje do Surdulice i sve do zaposedanja položaja duž granice sa Bugarskom. Krakov pedantno beleži sve aktivnosti jedinice uoči, za vreme i nakon napada bugarske vojske na našu istočnu granicu. Takođe opisuje svoje ranjavanje, borbe na Vlasini, odstupanje naših jedinca preko Kosova i Metohije, kroz Crnu Goru, sve do Skadra, Drača i Valone, a završava se 24. januara 1916, po pristizanju na ostrvo Krf. Pri kraju Ratnog dnevnika Krakov pravi bilans gubitaka svog voda, koji na reprezentativan način oslikava tragediju srpske vojske i države. Zanimljivost ovog „Ratnog dnevnika“ je i u tome što se u njemu nalazi odeljak naslovljen „Epizode iz 1912, 1913, 1914. i 1915. godine“. Reč je i komičnim ratnim epizodama koje je budući pisac skicirao, u želji da razgali sebe i eventualnog čitaoca. Očigledno je da je ovaj dnevnik poslužio Stanislavu Krakovu prilikom pisanja njegove kapitalne knjige „Život čoveka na Balkanu“, štampane posthumno, tek 1997. tako da će dostupnost Ratnog dnevnika olakšati posao budućim istraživačima koji ovim delima budu pristupali uporedno. 10.Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom Autor: Andrej Mitrović Broj strana / Povez / Pismo: 540 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1512-8 Godina izdavanja: 2019. S propašću Austrougarske došlo je do potpune promene političke karte Panonske nizije. Na panonskim teritorijama Carevine, zasnovane na legitimističkom načelu, nastale su delimično ili u celini tri države. Rumunija, Kraljevina SHS i Mađarska pozivale su se na moderna načela pri uređenju graničnih pitanja, pa i načelo narodnosti. U isto vreme one su se pokazale kao velike suparnice u deobi zemalja u južnim delovima Nizije, gde je usled izmešanosti stanovništva bilo izuzetno teško povući linije etničkih razgraničenja. Istina, bilo je jasno da su Mađari u većini u severnim, Srbi i Hrvati u južnim, a Rumuni u istočnim krajevima. Ipak, između ovih etnički uzeto nespornih zona, ostajalo je još dosta zemljišta na kome su narodi bili toliko izmešani da ih nikako nije bilo lako razlučiti. Ovo tim pre što je bila reč ne samo o Rumunima, Jugoslovenima i Mađarima, nego i o ne malim grupama Nemaca, Slovaka i Rusina, rasejanih širom ovog prostora. Da sve bude zamršenije, pokazalo se da deo stanovništva još nije imao probuđenu nacionalnu svet u tom istorijskom trenutku. Bukurešt, Beograd i Budimpešta su, međutim, ispoljavali srazmerno velike teritorijalne želje. Bez obzira na to što su se često javno znali pozvati na nacionalno načelo i pravo naroda na samoopredeljenje, krojili su planove o sticanju što više zemalja. Ova knjiga donosi priloge proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu, neophodne za razumevanje prilika i događaja koji su sledili po završetku Velikog rata, diplomatske borbe za granice nove države i njenim glavnim akterima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Devet sto četrnaesta, Stevan Jakovljević. PRVO IZDANJE Izdavačko preduzeće Geca Kon a. d. 1934. Knjiga deveta i deseta , prva knjiga ratne hronike kasnije nazvana Srpska trilogija , prvo izdanje , tvrd povez, format 13 x 19 cm Stevan Jakovljević (Knjaževac, 6. decembar 1890 — Beograd, 2. novembar 1962) bio je profesor Univerziteta u Beogradu i rektor od 1945. do 1950, biolog, književnik i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)[1]. Odrastao je u Kragujevcu, gde se porodica preselila neposredno nakon njegovog rođenja. Po završetku Prve kragujevačke gimnazije, u jesen 1909. godine dolazi u Beograd na studije biologije, koje završava septembra 1913. i odlazi u vojsku. Po povratku iz vojske maja sledeće godine, zaposlio se kao suplent u Kragujevačkoj gimnaziji, a po izbijanju Prvog svetskog rata biva mobilisan i učestvuje u borbama do 1918. godine i demobilisanja. Četiri godine je radio kao profesor Kragujevačke gimnazije, a onda se preselio u Beograd i dobio profesorsko nameštenje u Četvrtoj muškoj gimnaziji, odakle prelazi na mesto asistenta na Beogradskom univerzitetu i započinje svoj naučno-istraživački rad. Godine 1925. je doktorirao biološke nauke s tezom iz eksperimentalne biljne morfologije, četiri godine kasnije dobio docenturu, 1934. postao vanredni, a 1938. godine i redovni profesor Univerziteta. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje u februaru 1937. godine, a posle rata dopisni član Srpske akademije nauka. Za redovnog člana izabran je decembra 1959. Proglašen je akademikom 22. februara 1960. godine. Objavio je veći broj članaka i udžbenika iz oblasti botanike, kao i više romana i pripovedaka, koje je pisao od 1922. godine i dolaska u Beograd. Najpoznatiji je po trilogiji romana „Srpska trilogija” (1937), koju čine „Devetstočetrnaesta” (1935), „Pod Krstom” (1936) i „Kapija slobode” (1937). Učesnik Martovskog puča 27. marta 1941. godine, nakon hapšenja u Kotoru rat provodi u zarobljeništvu u Italiji i Nemačkoj. Po oslobođenju Jugoslavije, obavljao je funkciju rektora Beogradskog univerziteta. U tom periodu nalazio se i na mestu člana prvog saziva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Bio je brat književnice Milice Jakovljević Mir-Jam. Preminuo je 2. novembra 1962. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Biografija Rođen je 6. decembra[2] 1890. godine u Knjaževcu, u porodici državnog činovnika Jakova Jaše Jakovljevića. S obzirom da je ostao udovac sa osmoro dece, Jakovljevićev otac se — slušajući savete rođaka i prijatelja — oženio Simkom, rođenom Pavlović, udovicom bez dece. Pošto je bio činovnik, Jakova su često su premeštali iz jednog u drugo mesto. To je uzrokovalo da najstarija Jakovljevićeva sestra Milica bude rođena u Jagodini, a ubrzo po njegovom rođenju preselili su se u Kragujevac, gde je rođena mlađa sestra Zora, a otac je napredovao u službi, dobivši mesto okružnog načelnika, s kog je i penzionisan.[2] Nakon osnovne škole, Jakovljević je pohađao Prvu kragujevačku gimnaziju, koju završava 1909. godine. Potom se upisao na studije biologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je u septembru 1913. godine, a dva meseca kasnije odlazi na odsluženje vojnog roka u đačku bateriju u Kragujevac. Iz vojske se vratio u maju 1914. godine sa položenim oficirskim ispitom. Od maja 1914. pa do početka Prvog svetskog rata radio je kao suplent u Kragujevačkoj gimnaziji.[2] Po izbijanju Prvog svetskog rata, Jakovljević je mobilisan u činu podnarednika u artiljerijski puk u Zaječaru. Brzo je napredovao, pa tako oktobra 1914. biva proizveden u oficira Srpske vojske. U Šumadijski artiljerijski puk prelazi 1915. godine. Tokom rata učestvovao je u mnogim borbama koje je vodila Srpska vojska, i o svemu vodio zabeleške, što će mu kasnije pomoći u pisanju književnih dela. Nakon rata je demobilisan i stupa na dužnost profesora Kragujevačke gimnazije, koju obavlja do 1922. godine, kada dobija službeni premeštaj u Beograd.[2] Po dolasku u Beograd, Jakovljević je postao profesor u Četvrtoj muškoj gimnaziji. Tad u to vreme stanuje sa svojim sestrama u Molerovoj ulici, a nakon što se oženio preselio se sa suprugom u Njegoševu ulicu. U istom periodu počinje intenzivnije da se interesuje za oblast eksperimentalne biljne morfologije i tokom 1922. godine izdaje svoje prve naučne radove iz te oblasti, polaže svoj profesorski ispit, dok krajem iste godine biva postavljen na mesto asistenta na Beogradskom univerzitetu.[2] Biološke nauke je doktorirao 1925. godine, sa doktorskom disertacijom iz oblasti eksperimentalne biljne morfologije. Jakovljević je jedan od prvih domaćih botaničara koji je započeo istraživanja makrofita vodenih basena, ali mu je dosta dokumentacije stradalo u ratu. Istraživao je glečerska jezera na Pelisteru — Golemo i Malo, Prespansko, Ohridsko i Plitvička jezera. Sakupljene alge iz jezera ustupio je na odrađivanje Fridrihu Hustetu, istraživaču silikatnih algi na Univerzitetu u Bremenu. Hustet je po Stevanu Jakovljeviću nazvao dve nove vrste algi (lat. Navicula jakovljevia i lat. Achnanthes jakovljevici).[2] Za docenta na Beogradskom univerzitetu izabran je 1929, vanredni profesor je postao 1934, a 1938. godine i redovni profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu.[3] Dopisni član Srpske kraljevske akademije postaje u februaru 1937. godine[4], a posle rata dopisni član Srpske akademije nauka (Odeljenja literature i jezika), marta 1948. Za redovnog člana Odeljenja literature i jezika izabran je 17. decembra 1959. Proglašen je akademikom 22. februara 1960. godine.[2] Jakovljević je bio jedan od organizatora vojnoga puča, 27. marta 1941. godine, kada je sa pet vojnika upao i zauzeo stanicu Radio Beograda. Nakon nemačke invazije i okupacije Kraljevine Jugoslavije, bio je komandant Radio stanice u Beogradu. U Kotoru su ga zarobili Italijani, a posle kapitulacije Italije, zarobili su ga Nemci i odveden je u zarobljeništvo u Nemačku, pa je u italijanskom i nemačkom ratnom zarobljeništvu proveo ukupno četiri godine. U februaru 1945. ga je iz zarobljeništva oslobodila Crvena armija.[2] Po oslobođenju Jugoslavije, postao je predsednik Komisije za obnovu Beogradskog univerziteta, te od oktobra 1945. do 1950. godine obavljao funkciju rektora Beogradskog univerziteta, uspevši vremenom da na Univerzitet vrati brojne predratne profesore. U istom intervalu, nalazio se na mestu člana prvog saziva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ.[2] Jakovljević je obavljao i brojne društvene dužnosti. Bio je predsednik Slovenskog komiteta Jugoslavije, predsednik Radio Beograda, predsednik Udruženja univerzitetskih nastavnika, predsednik Udruženja književnika Srbije (UKS). Bio je prvi saradnik „Prosvetine” Enciklopedije za teme iz biologije. Godine 1947. postao je počasni doktor Karlovog univerziteta u Pragu.[2] Nakon rata nije se više bavio naučnim radom.[2] Preminuo je 2. novembra 1962. u Beogradu.[5] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Nosilac je brojnih priznanja i jugoslovenskih odlikovanja, među kojima je Orden rada prvog reda.[2] Njegova sestra bila je književnica Milica Jakovljević Mir-Jam. Po njemu se zove gimnazija u Vlasotincu. Književni i publicistički rad Knjige „Srpska trilogija” i „Likovi u senci” Jakovljević se pisanjem bavio od 1922. godine, kada je objavio prvi rad u časopisu „Misao” — pripovetku „Slutnja”. Svoje pripovetke „Od Pontija do Pilata”, „Petronije Žugić, ja nisam kriv”, „Neznani”, „Živa lobanja” i dr. je nastavio da objavljuje, pored „Misli”, i u „Srpskom književnom glasniku” i „Politici”, pod pseudonimom Sanio Pavlović. Književno ime[6] i popularnost stekao je ipak trilogijom romana pod nazivom „Srpska trilogija” (1937), koju čine „Devetstočetrnaesta” (1935), „Pod Krstom” (1936) i „Kapija slobode” (1937). Ostala dela obuhvataju: „Smena generacija”[7] (1939), o društvenom životu Beograda između dva svetska rata; „Velika zabuna” (1952), slom Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu i ratna hronika Drugog svetskog rata; „Likovi u senci” (1956), opis zarobljeničkog života u Italiji i Nemačkoj; „Krvava avlija” (1958); „Suze i osmesi“, pripovetke (1959); „Zemlja u plamenu“, roman o Kragujevcu i okolini, okupaciji i početku Narodnooslobodilačke borbe (1961).[2] Objavio i više dela iz botanike — „Studije o biljnom svetu Prespanskog jezera”, „Makrofitska vegetacija Ohridskog jezera” i „Sistematika lekovitog bilja”, kao i jedanaest udžbenika iz oblasti botanike — od toga jedan za osnovnu školu, pet za srednju školu i pet univerzitetskih udžbenika, za studente biologije i farmacije...

POEZIJA BOŽIDARA KOVAČEVIĆA (1926. godina) Autor: Božidar Kovačević Godina izdanja: Beograd, 1926. godine Broj strana: 153 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, korice napukle. Božidar Kovačević rođen je 26. avgusta 1902. godine u Studenici. Bio je poznati i priznati srpski književnik između dva svetska rata, prevashodno pesnik ali i pripovedač, esejista, književni istoričar. Prvi radovi su mu objavljeni u Politici sa 17 godina, pod pseudonimom. Kasnije priče, eseji, novele i pripovetke su objavljivane u tadašnjoj periodičnoj štampi. Potiče iz činovničke porodice, kao tek rođena beba je donesen u Beograd, gde je završio osnovnu školu i III mušku gimnaziju. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu, studirajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je i kao pisar 一 dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije i profesor II muške gimnazije u Beogradu. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića. Radio je i kao referent za književnost i likovne umetnosti u Ministarstrvu prosvete, kao naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik Arhiva SANU, a vodio je i biblioteku SANU. Uređivao je najcenjeniji srpski časopis Srpski književni glasnik sve do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, a odmah posle rata je uređivao časopis Naša književnost. Prevodio je sa nekoliko svetskih jezika i njegovi prepevi poezije su posebne lepote. Za vreme okupacije bio je u logoru na Banjici zato što je 13. 08. 1941. odbio da potpiše Apel srpskom narodu. Pesnički opus Božidara Kovačevića je značajan. Prva zbirka Alfe mojih duša je štampana 1922. Kao istaknuti pesnik između dva rata zapažen je po teorijsko programskom tekstu Boj Apolonov s Marsijem 一 Prilog proučavanju našeg pesništva. Takođe je bio i cenjen kao književni kritičar. Autor je zapaženih studija iz istorije književnosti. Njegova dela su protkana blagom arhaičnošću srpskog jezika i tako nam izražajnije slikaju atmosferu i vreme u kojem su živeli njegovi likovi u pripovetkama, a i pesme imaju blagi arhaični ton, reči koje plene bogatstvom i lepotom izraza. Njegovi prvi kritičari ističu njegovu pesničku samosvojnost, bez ili sa vrlo malo uticaja raznih pesničkih i književnih škola. Njegova dela, pesme i proza, prevođena su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački jezik, a komponovane su i pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi. Božidar Kovačević se veoma intenzivno bavio istraživanjem života ličnosti iz srpske prošlosti koje su ostavile trag u književnosti i kulturi, a pale su u zaborav. Napisao je i knjigu o svojim istraživanjima, a dosta podataka je ostalo kao arhivska građa, kao dragoceni podaci koji sežu i u početak XV veka i podsticajni su za buduće istraživače. Božidar Kovačević je umro u Beogradu 21. maja 1990. godine. Božidar Kovačević – pesme PUTNIK PROLAZI MOJ KRAJ SVE U DUŠI MOJE PLEME CRNI ANĐEO SAN II SAN I PESNIK NjEGOŠEVA SMRT LjUBAV, RADOST TUŽNA JEDNOJ PROLAZNICI GREŠNA MOLITVA

1.Krf: ostrvo vaskrsenja Srbije – mek povez Broj strana / Povez / Pismo: 510 / Broširan / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1594-4 Krf je, od januara do aprila 1916, bio jedino uporište srpske slobode. Cela srpska država – regent, vlada, vojska, Vrhovna komanda, Narodna skupština, činovništvo – tada se našla na ovom grčkom ostrvu. Srpskih prognanika bilo je više nego samih Krfljana. Knjiga Krf: ostrvo vaskrsenja Srbije predstavlja, za sada, najpotpuniji prikaz boravka Srba na Krfu u Prvom svetskom ratu. Ona se sastoji od niza svedočenja učesnika, očevidaca i savremenika. Priređivač je svedoke pustio da sami govore, zadržavši se na najnužnijim objašnjenjima. Namenjena je najširem krugu čitalaca, ali će u njoj i stručnjaci moći da nađu mnogo korisnih podataka. Hodočasnici na Krf i Vido dobili su knjigu koju će, pošto se sastoji od mnogo posebnih celina, moći da započinju, ostavljaju i da joj se, bez teškoća, iznova vraćaju. U njoj će pronaći mape Krfa i pregled svih mesta koja bi trebalo da se posete. Tu je i oko 4.000 imena srpskih vojnika sahranjenih na Vidu i širom Krfa, među kojima će mnogi pronaći svoje pretke. 2.NESTALI – srpski ratni zarobljenici i internirani civili – sabirni logor u Sremskoj Mitrovici (1915–1916) Autor: Olivera Delić Broj strana / Povez / Pismo: 189 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 21 cm ISBN: 978-86-515-1578-4 Stradanje državljana Kraljevine Srbije u Velikom ratu palo je u zaborav, šira javnost više od sedam decenija nije dovoljno informisana o braniocima Beograda, o poniženoj i pobeđenoj srpskoj vojci u četvrtoj Makenzenovoj ofanzivi, oktobra 1915. godine, koja je boravila u Sremskoj Mitrovici. Ni danas se ne sagledava veličina tragedije civilnih i vojnih žrtava koje su prošle ulicama grada, boravile u Kaznenom zavodu i drugim prihvatnim punktovima. Polazna tačka u izučavanju teme o srpskim zarobljenicima i internircima bio je interesantan nesređen materijal arhivske zaostavštine dr Milana Kostića, upravnika Kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici, a zatim i advokat u Zemunu, materijal je preuzet 1986. godine od naslednika dr Kostića. Pronađeni ratni dnevnik u arhivskom materijalu razotkrio je dimenziju tragedije i pojedinosti egzodusa srpskih vojnika i civila u sabirnom logoru od oktobra 1915. do marta 1916. godine. Čitajući kratke beleške upravitelja o različitim situacijama i nedaćama, razvija se saosećanje sa patnjama zarobljenika, te se sagledavaju okolnosti nastanka humanitarne krize. Citirajući zapise u ovoj knjizim dragocena svedočanstva o stradanju srpskog naroda učinjena su dostupnim javnosti. 3.Jugoslavija na konferenciji mira Autor: Andrej Mitrović Broj strana / Povez / Pismo: 512 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1500-5 Jugoslovenski problem na Konferenciji mira 1919–1920. jeste jedna složena, sadržajna i važna istoriografska tema. Ona stavlja istoričara pred niz raznovrsnih zadataka i teškoća. Ta tema ne sadrži samo pitanja o kojima je tada Konferencija mira donosila odluke, kakva su pravno priznanje Kraljevine SHS kao učesnice mirovnih pregovora, granice, reparacije i sl. Ona sadrži, može se reći, čitavu istorijsku situaciju momenta. Zbog toga ona traži detaljno ispitivanje pojava, odnosa, događaja i postupaka pojedinih ljudi u visokim političkim telima jugoslovenske države, te ispitivanje međusobnih odnosa tih tela. Sa ovim se nerazdvojno preplelo pitanje: šta je u tom momentu država koja se naziva Kraljevinom SHS? Šta je ona ideološki, društveno, ekonomski i nacionalno? A ovo pitanje traži razvijen i sadržajan istoriografski odgovor. Najzad, jugoslovensko pitanje na mirovnoj konferenciji bilo je samo jedan trenutak istorije. Bilo je najčvršće povezano – pored sve svoje „autonomnosti“ – sa vremenom koje je prethodilo i sa vremenom koje je dolazilo; bilo je posledica određenog istorijskog toka i on je sebe ugradio u budući istorijski tok. Zbog svega ovoga svestrana obrada navedene teme traži više posebnih studija o pitanjima tek stvorene jugoslovenske države. Pitanjima koja i pripadaju i koja ne pripadaju užem krugu pitanja sa Konferencije mira. Tako su neophodne studije o nacionalizmima jugoslovenskih naroda, o jugoslovenskoj ideji, o jugoslovenskom pokretu u celini, o jugoslovenskim narodima u Prvom svetskom ratu, o Kraljevini SHS u prvoj godini njenog postojanja. O Francuskoj i jugoslovenskom problemu na Konferenciji mira, o Engleskoj i jugoslovenskom problemu, itd. Isto tako je neophodan i jedan studiozan pregled spoljne politike Jugoslavije između dva svetska rata. Međutim, na raspolaganju do sada stoji tek nekoliko studija užih pitanja nego što su ona navedena, i nešto više istraživačkih članaka. Iako su svi ti radovi dragoceni, oni nisu dovoljni da bi se imala sigurna osnova za pristupanje obradi jedne ovako složene teme. 4.Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu Autor: Ratomir Damjanović Broj strana / Povez / Pismo: 455 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1530-2 Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. Za većinu žena sa različitim stepenom integracije, to je bila prilika da poboljšaju statusnu ulogu žene u društvu, ali njihov primarni motiv bio je humanitarni rad. Ovo je priča, iz ugla žene, o srpskom vojniku i Srbiji. Istovremeno, to je priča o njima, o tim ženama koje su došle u Srbiju u „najgoru od svih zlih vremena”, kako je jedno takvo naše stradanije, definisao monah Isaija krajem 14. veka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihov pogled je drugačiji. One nisu u bitkama, na ratištu, nego u samom štabu Smrti i Života, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke, u nemogućim uslovima, kada čovek pada na nivo elementarnog preživljavanja. One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, impresionirane i iskreno začuđene njegovim podvizima, hrabrošću, humanošću, trpljenjem, verom, nadom i ljubavlju. Pišu i govore o njemu kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici. Ostavljaju beleške o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi Tamo daleko, humanom odnosu prema zarobljenicima… One su pouzdani svedoci ratne pošasti, stradaju i same, uporne su u svojoj misiji da budu rame uz rame sa srpskim vojnikom i srpskim ženama, doktorkama ili običnim seljankama. Pri tome, u prvom planu je stalno prisustvo smrti, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani. To je ljubav ratnika prema zemlji, porodici, poeziji, prijateljima, i ljubav spisateljica prema tim ratnicima koji su osvetljeni sa izuzetnom osećajnošću. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje, daje posebnu dubinu tekstovima. U pitanju je saživljavanje sa njihovim patnjama, istovremeno i sopstveno stradanje u krilu ratnog haosa, i to bez reči žaljenja. I one su izložene najvećoj drami, gotovo jednako kao i njihov „junak”. … Smisao knjige Strankinje o srpskom vojniku jeste da da potpuniju sliku Velikog rata. Izborom su obuhvaćene one heroine koji su pisale o događajima – njihova pisma, dnevnici, sećanja, uzbudljiva su građa koja svedoči i o njihovom delu. Time se, na neki način, baca jače svetlo na njih, ali mnogo je onih koje su jednako samopregorno radile i donekle ostale u senci, jer nisu imale vremena ili naviku da ostavljaju pisani trag. Čitajući redove autorki zastupljenih u ovom izboru nailazimo i na njihova imena i njihovo delo. U dragocenim knjigama i istraživanjima naših i stranih autora studiozno se osvetljava humanitarni rad svih tih strankinja koje su došle u Srbiju za vreme Prvog svetskog rata, ali i patriotska žrtva naših heroina i njihova pisana svedočanstva. – iz Predgovora Ratomir Damjanović 5.1914–2014: Zašto revizija? Autor: Mile Bjelajac Broj strana / Povez / Pismo: 364 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1531-9 Menjanje ocena o uzrocima Prvog vodi reviziji ocena o uzrocima Drugog svetskog rata Autor se u delu, pre svega, bavi starim i novim kontroverzama o uzrocima tog velikog ratnog sukoba. Šta je to, što je dr Mile Bjelajac čitaocima u Srbiji pokušao ovom knjigom da poruči? Da je istorija egzaktna društvena nauka, koja se trudi da na osnovu događaja koji su se zaista zbili, opiše i objasni razvoj ljudskog društva, ali da i ona može iskliznuti iz jasno zadatih principa naučne korektnosti. Već su ranih devedesetih prva izdanja „Balkanskih duhova” Roberta Kaplana utemeljila današnje revizije po kojima je za izbijanje Prvog svetskog rata kriva Srbija i Balkan, a ta „balkanska mržnja” odlučno je uticala na Hitlera da oformi svoje stavove, eto gde je koren dva svetska rata kako je i napisao jedan anonimni pisac Klintonovih govora: – Dva svetska rata počela su na Balkanu. Nekada mlađi istoričari iz Britanije i Austrije, povodom 80-godišnjice izbijanja rata, prepisuju te ocene. „Srbiji je taj rat bio potreban iz unutrašnjih razloga” zarad očuvanja režima, pisali su. „Srpski maligni nacionalizam” uzrokovao je svetsko krvoproliće. Pa i kad nije bilo pravih argumenata da se dokaže nekadašnja austrougarska propaganda koja je pripremala izgovor za agresiju, pravljene su konstrukcije u stilu – Pašić je znao da je Srbija nespremna u tom trenutku, ali on je „podsvesno želeo” da rat izbije jer je samo tako mogla biti ostvarena ideja Velike Srbije. Naše stručno iskustvo mora da zanemi pred ovakvom argumentacijom jer kakav bi to izvor trebalo da se nađe pa da se ovo argumentuje. Možda još nepoznate beleške Pašićevog psihijatra? 6.Lice rata – ratna fotografija u Srbiji 1912–1913/1914–1918 Autor: Milena Marjanović Broj strana / Povez / Pismo: 175 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 17 × 24 cm ISBN: 978-86-515-1545-6 Ovo vredno istorijsko delo sadrži fotografije iz ratnog perioda Srbije, koje je sakupila i obradila istoričarka umetnosti, Milena Marjanović. Osim fotografija, autorka je priredila i biografije autora – fotografa, reportera, novinara, ali i naučnika, advokata, zanatlija i svih onih koji su imali svest o dalekosežnosti značaja beleženja aktuelnih događaja – više od devedesetoro njih! Knjiga Lice rata našla se u užem izboru za nagradu Izdavački poduhvat 64. međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, a za izložbu „Slikari / ratnici / svedoci” autorki je dodeljeno priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2017. godini. „Sve ove fotografije svom snagom fotografske sugestivnosti govore o poletu s kojim narod ulazi u rat, pomaže, pa i sam postaje deo ratne opreme i o jednom naporu koji pokatkad prelazi granice ljudske moći. Govore o razaranjima, ubijanju, uništavanju i stravičnim okolnostima pod kojima može da opstane ljudsko biće.” Branibor Debeljković 7.Ratni dnevnik (avgust 1915–1916) Stevo J. Stefanović Edicije: VI kolo, Dnevnici, Srbija 1914-1918 Autor: Miroslav Toholj Broj strana / Povez / Pismo: 389 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1503-6 Dnevnici i memoari su ona vrsta štiva koja o sebi i o svojim autorima pružaju više podataka nego što to može i najiscrpniji predgovor. Njima predgovor upravo i nije potreban, sem ukoliko čitaocu valja skrenuti pažnju na izvesna formalna rešenja ili kontekst nastanka. Ovaj ratni dnevnik Stefanović je započeo onoga trenutka kada se u Srbiji rastao sa porodicom, suprugom i četvoro sitne dečice, i van svake sumnje da ga je pisao kao podsetnik za ličnu priču koju će, ako preživi, jednoga dana pričati deci, a ako umre ili pogine – njegovi zapisi će, nadao se, pronaći put do njih. U početku se Stefanović obraća upravo njima, svojoj deci, ali kako se pak razvija albanska drama, pisac sve češće ima na umu apstraktnog čitaoca, kome je, veruje, nemogućno „izazvati sliku i predstavu šta se sve tu vidi i oseća”. Knjiga donosi izuzetni materijal pošto je autor dnevnika intelektualac iz Bosne i Hercegovine, učesnik povlačenja i boravka Srpske vojske u Albaniji i na Krfu, a kasnije i akter događaja u pozadini… 8.U vihoru oktobarske revolucije (1916–1918) – Radoje M. Janković Autor: Danica Otašević Broj strana / Povez / Pismo: 502 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 21 cm ISBN: 978-86-515-1511-1 Između korica ove knjige stalo je samo dve godine života pešadijskog majora Radoja M. Jankovića (1879–1943), koje je slikovito opisao u dnevničkim beleškama pre jednog veka. Događaji koji su u žiži publikacije promenili su tokove svetske i srpske istorije – Veliki rat i Oktobarska revolucija. Janković je živeo u burnim decenijama na početku minulog stoleća, u mnogim sukobima i prelomnim dešavanjima aktivno je učestvovao ili bio dobar posmatrač, pa ovaj dnevnik „izlazi” iz ličnih okvira i danas je neoborivi dokazni materijal za kulturu pamćenja Srbije i Rusije. Šira javnost i čitaoci prvi put su u prilici da saznaju šta se dešavalo u životu srpskog oficira koji se našao u vihoru dve ruske revolucije 1917. godine, Prvog svetskog rata i u blizini velikih ljudi koji su krojili novi poredak. Period od 29. maja 1916. do kraja avgusta 1918. revnosno je skeniran perom dobro informisanog i obrazovnog majora i sažet u šest dnevnika. Zgusnutim stilom, kao da podnosi raport, Janković je beležio viđeno u Vrhovnoj komandi u Mogiljevu i visokim ruskim vojnim i političkim krugovima kao i slike sa petrogradskih ulica, trgova, poharanog Zimskog dvorca, teatra i štampe. Bio je oči u oči sa carem Nikolajem Drugim i regentom Aleksandrom, ali i Lenjinom, Trockim, Kerenskim, Aleksejevim… Zapisivao je i delovanje Srba koji su se razmileli po Evropi čekajući milost velikih sila i da nekako prežive oluju. Utiske, komentare, ocene i sudove o ličnostima koje je video van protokola i iza kulisa, zapisivao je neposredno posle dešavanja, susreta i razgovora, što ovom štivu daje neprocenjiv dokumentarni značaj. (…) Ovo otkriveno štivo bremenito istorijskim podacima i događajima koji su bitni za naučnike, interesantno je i za običnog radoznalog čitaoca. Kako su Jankovićeva interesovanje bila raznovrsna, u dnevnicima je dosta priloga za sociologe, ekonomiste, geografe, etnologe, hroničare društvenih zbivanja, pa i poklonike književnosti. Sa istom pažnjom opisivao je cara Nikolaja Drugog „čiji pogled nije određen, koji pokazuje neodlučnost čoveka koji zna da je gospodar, a oseća da mu to ne pripada. (…) U zapisima često sevne žal za otadžbinom, sećanje na Moravu, napaćeni srpski narod, toplina srpske i ruske duše koju zapadnjaci ne razumeju. Ovi delovi Jankovićeve dnevnike preporučuju sociolozima i istraživačima društvenih nauka dve zemlje. – iz Predgovora Danica Otašević 9.Ratni dnevnici 1912–1916 Autori: Mirko Demić, Stanislav Krakov Broj strana / Povez / Pismo: 389 / Broširan / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1513-5 Stanislav Krakov (Kragujevac, 1895 – Sent Žilijen, 1968) „provukao“ je svoj život kroz četiri rata. Nekome će se učiniti da mu je sudbina bila naklonjena, dok je on u tome video njenu svirepost. Bilo kako bilo, malo ko je u srpskoj književnosti ostavio tako dubok i upečatljiv trag a da je veoma kratko učestvovao u njoj. Gotovo nijedno književno delo nije bilo izloženo prisilnom višedecinijskom zaboravu, kao njegovo. Ratni dnevnik obuhvata više celina, a nas zanima treći deo, on počinje od prvih dana februara 1915. godine, kada je potporučnik Stanislav Krakov dobio raspored u rejonu grada Šapca i okoline, opisujući svakodnevne aktivnosti i boravak njegove jedinice u okolini Uba i Valjeva, zatim odsustva u Beogradu, sve do sredine septembra, kada njegov puk maršuje do Mladenovca, kako bi se ukrcao na voz i prevezao se do Vladičinog Hana, odakle ponovo maršuje do Surdulice i sve do zaposedanja položaja duž granice sa Bugarskom. Krakov pedantno beleži sve aktivnosti jedinice uoči, za vreme i nakon napada bugarske vojske na našu istočnu granicu. Takođe opisuje svoje ranjavanje, borbe na Vlasini, odstupanje naših jedinca preko Kosova i Metohije, kroz Crnu Goru, sve do Skadra, Drača i Valone, a završava se 24. januara 1916, po pristizanju na ostrvo Krf. Pri kraju Ratnog dnevnika Krakov pravi bilans gubitaka svog voda, koji na reprezentativan način oslikava tragediju srpske vojske i države. Zanimljivost ovog „Ratnog dnevnika“ je i u tome što se u njemu nalazi odeljak naslovljen „Epizode iz 1912, 1913, 1914. i 1915. godine“. Reč je i komičnim ratnim epizodama koje je budući pisac skicirao, u želji da razgali sebe i eventualnog čitaoca. Očigledno je da je ovaj dnevnik poslužio Stanislavu Krakovu prilikom pisanja njegove kapitalne knjige „Život čoveka na Balkanu“, štampane posthumno, tek 1997. tako da će dostupnost Ratnog dnevnika olakšati posao budućim istraživačima koji ovim delima budu pristupali uporedno. 10.Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom Autor: Andrej Mitrović Broj strana / Povez / Pismo: 540 / Tvrd / Ćirilica Dimenzije: 14 × 21 cm ISBN: 978-86-515-1512-8 Godina izdavanja: 2019. S propašću Austrougarske došlo je do potpune promene političke karte Panonske nizije. Na panonskim teritorijama Carevine, zasnovane na legitimističkom načelu, nastale su delimično ili u celini tri države. Rumunija, Kraljevina SHS i Mađarska pozivale su se na moderna načela pri uređenju graničnih pitanja, pa i načelo narodnosti. U isto vreme one su se pokazale kao velike suparnice u deobi zemalja u južnim delovima Nizije, gde je usled izmešanosti stanovništva bilo izuzetno teško povući linije etničkih razgraničenja. Istina, bilo je jasno da su Mađari u većini u severnim, Srbi i Hrvati u južnim, a Rumuni u istočnim krajevima. Ipak, između ovih etnički uzeto nespornih zona, ostajalo je još dosta zemljišta na kome su narodi bili toliko izmešani da ih nikako nije bilo lako razlučiti. Ovo tim pre što je bila reč ne samo o Rumunima, Jugoslovenima i Mađarima, nego i o ne malim grupama Nemaca, Slovaka i Rusina, rasejanih širom ovog prostora. Da sve bude zamršenije, pokazalo se da deo stanovništva još nije imao probuđenu nacionalnu svet u tom istorijskom trenutku. Bukurešt, Beograd i Budimpešta su, međutim, ispoljavali srazmerno velike teritorijalne želje. Bez obzira na to što su se često javno znali pozvati na nacionalno načelo i pravo naroda na samoopredeljenje, krojili su planove o sticanju što više zemalja. Ova knjiga donosi priloge proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu, neophodne za razumevanje prilika i događaja koji su sledili po završetku Velikog rata, diplomatske borbe za granice nove države i njenim glavnim akterima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti… „Da si ti mene tome učio umesto što sam pred gostima morao da recitujem beslovesne himne svetome Savi i da ponavljam kako onaj ko laže taj i krade, ko krade ubija, a ko ubija ne vešalima završava, kad je već i poslednjoj budali na svetu jasno da je istina upravo obrnuta, da ko najviše laže posatje moćan, ko krade bogat, a ko najviše ubija ne završava na omči, nego u đačkoj čitanci…“ Borislav Pekić Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života. „Zlatno runo obeležava čitavu jednu istorijsku epohu i stoji u samom vrhu književnosti napisane na srpskom jeziku u drugoj polovini XX veka. (…) Roman je ostvaren kao ciklus od sedam velikih samostalnih delova, koji su iznutra povezani porodičnom sudbinom balkanskih Cincara, pomešanih sa srpskim stanovništvom i srpskom građanskom klasom u njenom usponu u raspadanju.” Predrag Palavestra „Zlatno runo je klasik naše književne epohe i udžbenik za mnoge pisce, alem-kamen jedne književnosti.” Anđelka Cvijić Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

ENIGMA KOPINIČ 1-2 - Vjenceslav Cenčić Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 1. KUT. 62

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

ENIGMA KOPINIČ 1 Vjenceslav Cenčić Izdavač: Rad - Beograd, 1983. Tvrd povez, zstitni omot ostecen pa je slikano bey omota, format: 15x20,5 cm, 347 strana, ilustrovano, latinica. Korice odlicne. Unutra bez tragova koriscenja! Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano. To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha....

r = 13,5 cm h = 6,5 cm malo izgrebana,ulubljena kraljevina, kraljevski dvorski liferant samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada. Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu. Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom. - Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike - priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. - Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata. Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata. - Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak - navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine. Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike. - Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze - kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat. Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Kad je Bata zavodio red POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone. O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama. - Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće - priča Musab, Suhaibov mlađi brat. Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici... „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“. Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. izvor : Milenko KOVAČEVIĆ, Novosti

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život na ledu I (Dnevnici 1948-1955) Život na ledu II (Dnevnici 1955-1982) Život na ledu III (Dnevnici mart-decembar 1983) ` Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevnike s kraja 1982. i iz 1983. godine koji su u audio-zapisu ostali posle Pekićeve smrti. Njih je za štampu pripremila gospođa Ljiljana Pekić. Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima. Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja. Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva. ` Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske.

TOVARIŠEVO iz prošlosti sela i stanovništva Miloš D. Radojčin - Tovariševo iz prošlosti sela i stanovništva Novi Sad 1991. godine Mek povez. 439 strana Tovariševo se kao naseljeno mesto po prvi put spominje 1650. godine,[1] pod imenom Stovarili[2], iz kojeg će nekoliko decenije kasnije nastati današnji naziv sela. Postoji nekoliko verzija: lat. Tovarisova, Tovarissova ili Tovarisseva, nem. i mađ. Tovarischevo i Tovariszova. Pojedini istoričari kao osnovu za nastanak imena sela uzimaju slovensku reč tovar (blago ili imetak), ali po pričama starosedeoca i činjenici da se selo pominje pre Velike seobe Srba (1690.), naselje najverovatnije dobija ime od reči `Stovarište`, a po narodnom `Tovarište`, po mestu gde je istovarano drvo prilikom krčenja okolnih šuma. Od 1894. godine pa do 1894. godine, kao i za vreme Drugog svetskog rata selo nosi službeni naziv Bačtovaroš (Bácstóváros). Međutim, znatno ranije, još od 13. veka u okolini današnjeg Tovariševa postojala su naseljena mesta. Najstarija mesta za koja se zna bila su: Banča ili Nađbanča, Dobra, Mindsent, Kapolč, Mačal ili Mašal, Seplak ili Siplak, Šapin – Šapinac i Suljkovača – Suljkovac, Bariš-Bareš.[3] [4] Period u Hazburškoj monarhiji Pravoslavna crkva Prvi pisani podaci o selu (1715.) pokazuju da je naselje imalo organizovanu mesnu vlast, a prvi sudac-knez opštinske vlasti u Tovariševu bio je Mirčeta Korpolar (Kaplar)[5]. Već od 1753. godine datiraju pisani podaci da u selu postoji srpska škola, a 1788. godine i školska zgrada. U dokumentima je ostalo zabeleženo da od 1792. godine u selu postojala protivpožarna oprema. Rimokatolička škola sagrađena je 1853. godine. Sa rastom broja nemačkog življa, koji u razmaku od 70 godina postepeno dolazi u selo, prekoputa pravoslavne crkve Svetog Grigorija Bogoslova, 1882. godine završena je izgradnja rimokatoličke crkve Svetog Karla Bormijskog. Još od 1810. godine radi Vatrogasno društvo, a prvi stalni lekar nalazi se u selu od 1910. godine. Prva srpska zemljoradnička zadruga za međusobno pomaganje i štednju osnovana je 12. marta 1905. godine, a imala je i sopstvenu biblioteku sa više od 2.000 knjiga. Iste godine kroz Tovariševo je urađena i makadamska kalrdma Bačka Palanka-Odžaci, a tri godine kasnije kroz selo je prošao prvi voz na relaciji Nova Palanka–Karavukovo. Te godine sagrađen je i prvi tvdi put do železničke stanice. Oko 1911. godine Marina Bugarski je iskopala prvi arteški bunar i prodavala vodu.[6] Period u jugoslovenskoj državi Tokom Prvog svetskog rata mobilisani su skoro svi odrasli mušarci. Oko 250 njih je učestvuje u bitkama na raznim frontovima, a poginulo ih je ili umro oko 20. Veliki broj mobilisanih Tovarišana (oko 50) dezertirao je iz Austrougarske vojske, prebegao u rusko zarobljeništvo i prijavio se u dobrovoljce. Desetak meštana Tovariševa učestvovalo je u Oktobarskoj revoluciji. Tokom rata u selu je prihvaćeno 161 dete iz Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Pored ratnih nedaća i Tovariševo je zahvatila španska groznica, od koje je umrlo više od 100 stanovnika.[6] Jedna četa na čelu sa poručniko Jevremom Mladenovićem ulazi u Tovariševo 11. novembra 1918. godine, a ubrzo prestaje i Austrougarske politička vlast. Posle Prvog svetskog rata Tovariševo pripada Bačkoj oblasti, a od 1929. Dunavskoj banovini i Bačkopalanačkom srezu. Posle rata, 1924. godine počinje elektrifikacija naselja. Četiri godina kasnije uvedena je i ulična rasveta. Aktivno radi Dobrovoljno vatrogasno društvo, a u to vreme u sele postoji Crveni krst, koji broji preko 110 članova.[6] Odmah posle rata u selu su po prvi put odigrane pozorišne prestave, prikazane prve filmske projekcije, aktivno je radio hor i tamburaški orkestar, formiran fudbalski klub. Posle 1930. godine u selu rade tri fabrike kudelje. Posle Aprilskog rata 1941. godine, u koje su poginula trojica Tovarišana, 13. aprila u selo ulazi mađarska vojska. Ubrzo su iz sela proterano oko 50 porodica dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata. U krvavoj raciji u Južnoj Bačkoj početkom 1942. godine stradala su i trojica Tovarišana. Pojedini radno sposobni muškarci (u pojedinim periodima taj broj je dostizao i 200) su slati na prinudni rad. U Tovariševu je sve vreme rata bilo nekoliko partizanskih baza (baza `Višnja` na Radonićevom salašu, baza kod Krivokućinih-`baza broj dva`), gde su se krili partizani i ilegalci i odakle su se smišljale akcije.[7] Kako se bližio kraj rata u noći između 11. i 13. oktobra 1944. godine Tovariški Nemaci su u zaprežnim kolima zauvek napustili selo. 16. oktobra 1944. godine oko 16 sati u selo iz pravca Paraga ulazi jedan vod Bačkopalanačkog partizanskog odreda i oslobađa ga. Posle oduševljenja meštana i velikog slavlja u centru, već sutra dan u selo iz pravca Obrovca upada velika grupa fašista. Partizani su se bez otpora povukli, a fašisti su počeli da ubijaju i pale selo. Meštani masovno beže u atar i na salaše. Tada je ubijen 21 Tovarišan i zapaljeno je 48 kuća. Izgorela je i seoska škola, deo opštinske zgrade i stan pravoslavnog sveštenika. Tovariševo je ponovo oslobođeno 21. oktobra i tada je formiran Mesni narodnooslobodilački odbor.[8] Posle odlaska i proterivanja Nemaca, u selo se doseljavaju kolonisti iz Bosne, te se znatno se menja struktura stanovništa. 1955. godine urađena je potpuna elektrifikacija i rekonstrukcija cele električne mreže i sagrađen je Dom kulture. Vodovod je građen u etapama, od 1965. do 1971. godine. Ambulanta, kao deo Doma zdravlja u Bačkoj Palanci završena je 1964. godine. Sportska hala sagrađena je 1996. godine, kanalizaciona mreža 2008. godine, a u toku su radovi na kapeli na seoskom groblju. U selu je sredinom sedamdesetih podignut spomenik i postavljen avion u znak sećanja na Tovarišana Miletu Protića, pilota i sve nastaradale u Drugom svetskom rata. Spomenik nastradalim u periodu od 1912-1920. godine, postavljen je u centru sela 2002. godine. Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije u selo se doseljava nekoliko desetina porodica iz Bosne i Hrvatske. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- SREM

Vjenceslav Cenčić Enigma KopiničTvrdi povez sa zaštitnim omotomTihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju.1/33

Vjenceslav Cenčić Enigma KopiničTvrdi povez sa zaštitnim omotomTihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju.1/33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...